Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'косово'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Косово и Метохија је жива Црква – народ Божији око својих светиња, око свога свештенства са својим Епископом, казао је архимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани. На фејсбук профилу отац Сава путем видео поруке још једном подсјећа на значај КиМ, наш залог који нас чини оним што јесмо. Транскрипт изјаве игумана дечанског: Косово и Метохија нит је митологија, нит је територија, нит је питање политике. То је пре свега питање живе Цркве која је управо народ Божији око својих светиња, око свога свештенства са својим Епископом. Заправо то је тај наш залог који нас држи и чува оним што јесмо и зато Косово толико много значи и за друге који не живе овде. Управо је тај Косовски завет кнеза Лазара и опредељење за Царство небеско оно што нас одржава у овом времену и у овој историји што нам даје идентитет, јер у противном можемо да нестанемо иако мислимо да смо и најслободнији и најпросперитетнији. Можемо да нестанемо управо у свом унутрашњем значењу.. у свом унутрашњим смислу. Ето, зато си ми боримо за то као чувари ових светиња истовремено а пре свега са Светим краљем Стефаном Дечанским који, како рече дивно једном владика Амфилохије, заиста краљује овде на Косову и Метохији. Он је владар који овде седи а ми смо ту око њега да помажемо и да служимо. Ја тако и доживљавам Светог краља као игумана овог манастира. Ми смо ту само да будемо у овом времену у коме живимо они који ће ослушкивати вољу Божију и ослушкивати ту поруку која долази из кивота Светог краља и сведочити је свету. Тако да читава наша порука не може бити сведена на један ниво, ни политике ни неких приземних интереса, личних интереса, себичних интереса… Далеко је то од тога …… Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  2. Током боравка у Митрополији Црногорско – приморској, игуманија манастира Девич, мати Анастасија посјетила је Храм Христовог Васкрсења у Подгорици и у разговору за наш радио свједочила о тренутној ситуацији и положају српског народа на Косову и Метохији. Прилог смо преузели са интернет странице радија Светигоре Звучни запис разговора View full Странице
  3. Ваше Високопреосвештенство, Ви сте, ван сумње, један од најугледнијих духовника Српске Православне Цркве и свакако нисте случајно постављени да службујете у Загребачко-љубљанској митрополији. Додељен Вам је деликатан задатак, како Вам је тај изазов изгледао у почетку, а како данас видите ову своју мисију? Пре свега желим да захвалим на прилици да се још једампут дружим са Вашим читаоцима, Вама лично и редакцији Експреса, који је у релативно кратком року постао релевантан, озбиљан и цитиран недељник. Оцена коју сте ми приписали, свакако ми не припада. Било какву похвалу упућену мени, треба адресирати на оне са којима живим и радим. То су браћа свештеници и монаси у мојој Епархији, а пре свих оно мало храбро стадо, верници у Загребу и околини, наравно и у Словенији. У Хрватској су, Богу хвала, поред мене још четири вредна и богољубива архијереја. Са задовољством ћу подсетити читаоце на њихова имена, препоручујући њих, њихове свештенике и вернике љубави и молитвама. То су владике горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да проналазимо и нудимо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, еx оfficio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање питања која се односе на положај и место Цркве у држави и друштву на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. Када сам се замонашио, а 1990. и рукоположио у свештеномонашки чин, определио сам се за једно, а то је најважније: да служим Божанску службу, свету Литругију. То је оно најбитније што сам радио пре доласка у Хрватску и Словенију, а и потом. Уз то да крштавам, венчавам, као првосвештеник Цркве, да сабирам стадо Христово и настојим да га водим путем спасења. У том смислу, исто је и пре четири године, а исто ће бити и надаље. Што се тиче односа Хрвата према Србима и обратно, могу да посведочим да многи хришћани, православни и католици, затим агностици и други, настоје да примером и животом утичу да се одоноси поправе. Тиме и да нашем народу живот буде лакши, једноставнији, са мање тескобе. Али, као да сви заједно играмо некакав монотон, а истовремено опасан плес чији су кораци два напред три назад. И тако у недоглед. Наравно, ми нећемо одустати. Објавили сте књигу ''Загреб и ја волимо се јавно''. Познато нам је да сте Ви човек веома широког духовног и образовног ракуса, па зато питам – како су Вас прихватили у Хрватској и да ли је та ''љубав'' обострана? Љубав нема наводнике. Кад их има није љубав. Одговор је једноставан. Љубави има и обострана је. Наслов поменуте књиге, за понеког нејасан или можда провокативан, део је моје приступне беседе и парафраза је Арсенових стихова „Загреб и ја се волимо тајно, јер смо из завађених породица“. Пример исказивања поштовања, уважавања, а зашто не и љубави, може бити и представљање хрватског издања поменуте књиге у Новинарском дому у Загребу. Дворана препуна пријатеља, знаних и незнаних. То је било пре годину дана. Пре тога, свечна академија поводом две стоте годишњице од оснивања прве српске школе у Загребу и десете годишњице рада наше гимназије Катарина Кантакузина у Хрватском народном казалишту. Први пут, а чини ми се и једини, дошла су три председника Хрватске, госпођа Грабар Китаровић и господа Јосиповић и Месић. Жаргонски речено, цео Загреб је био са нама, православним Србима тога дана. Примери исказивања поштовања према мени, само као духовном вођи наше заједнице, на улици, у дућану, кафићу су свакодневни. Наравно, познато је, има и људи који другачије мисле и нарочито у последње време другачије поступају. Не прећуткијући лоше и ружне волим да истакнем добре примере и добре људе. У врло коректним сам односима са председницом Републике, председницима Сабора и Владе, посебно са загребачким градоначелником, затим братом у епископату кардиналом Јосипом Бозанићем... Да вас питам директније: Како је данас бити Србин у Хрватској? Како где. Знате, пре неколико дана била је вест у медијима да је стигла струја у нека личка села, а у нека још увек не. И то је добра слика – слика која показује како се живи у појединим деловима Хрватске. То су села у којима живе православни. Пре неколико месеци био нам је у гостима, Српској Цркви и нашем Патријарху, Патријарх александријски и све Африке Теодор. Разговарали смо на различите теме. Између осталог, упознао нас је са тим како се живи у неким деловима Централне Африке. Без струје, више гладни него сити. Док сам га слушао, мисли су ми одлетеле у нека села, не тако далеко од Загреба, али и на Кордун, Банију и другде, где сам тек пар недеља раније, са свештеницима носио скромну помоћ нашем народу. На уму су ми биле те наше сироте породице. Живе у неомалтерисаним кућама, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена.. Туга... У градовима са проблеми другачији. Да се поново вратимо охрабрујућим примерима. Навешћу градоначелника Книна, Марка Јелића који је позвао Србе да се врате и каже да ми као народ нисмо поражени. Са суштинским проблемом скривања идентитета због страха за децу, губитка посла или ради бољег, истакнутијег положаја у друштву било је речи ових дана на примеру појединих истакнутих спортиста. Када неко скрива или напушта свој сопствени идентитет, заправо напушта сопствено Богом дано, неприкосновено људско достојанство. То неумитно рађа унутрашње сукобе. То је шизофрена ситуација по дефиницији. Ни новац, ни слава ту на дужу стазу не могу помоћи. Ту среће нема! Исто тако, зна се да много људи има двојни идентитет. Некоме су родитељи, или блиски преци, бабе и деде Срби или Хрвати. То не треба да буде препрека и да појединцима прави проблеме. Поготово што смо хришћани. Ако смо хришћани. Недавно је било обележавање “Олује”…? Молећи се за браћу и сестре наше који су пострадали у Олуји и последњем рату на овим просторима и другде, молили смо се и за све друге невине жртве без обзира ком народу и којој цркви припадају, покушавајући да надидјемо сваку нашу ограниченост и будемо у Христу слободни људи, који могу, не само рећи, него и истински доживети сваког човека као близњег, као брата. Молили смо се да се зло заустави и да не идемо непрестано уназад. Ако се изузму злонамерни ревизионисти историје, чињеница је да већина обичних, добронамерних и Срба и Хрвата различито гледа на исте догадјаје из прошлости. Потребан нам је разговор без острих тонова, потребно је да у разговору слусамо једни друге. Једнострано трагање за узроком неспоразума, за оним ко је први почео и ко је крив, или ко је више крив, прети да нас као сужње држи у оковима минулих времена, и да продуби спиралу неспоразума, сукоба и зла, а трагичну прошлост учини једином реалношћу у садашњости и будућности. Истина је да смо се сви, неко први неко други, неко мање, неко више, али ипак сви огрешили једни о друге. Зато је кључно питање хоћемо ли, и нарочито желе ли, наше сваке врсте, и црквене и политичке и културне елите искрени дијалог и помирење. Ако хоћемо, сигурно можемо, а као хришћани немамо другог избора, а немамо ни изговора. Где се завршавају Ваше ингеренције и где Вам је потребна помоћ да би Срби из Хрватске Хрватску опет осећали као своју домовину? Опростићете, можда ће звучати претенциозно, али за епископа, наследника апостола, нема граница у ингеренцијама. Ја сам позван да учествујем у решавању свих проблема верног народа који ми је Црква поверила. Наравно, не на нивоу страначке политике. Ево, и са страница Вашег листа, ја позивам све саборске заступнике, министре у влади Хрватске и друге носиоце јавних функција и одговорности да се више ангажују на једнакоправности свих грађана Хрватске и да лично интервенишу ако је законом гарантована једнокост нарушена. Исто важи и за Србију, Републику Српску, Босну и Херцеговину и тако даље. Са друге стране често понављам да је за православне Србе који овде живе Хрватска легитимна и једина правна држава у којој живимо; за многе је то отаџбина, за неке друге домовина. Нема друге могућности него да поштујући правни поредак Хрватске чинимо све да можемо да будемо њени достојни грађани. Наравно, помоћ нам је преко потребна. Више од друге помоћи суштински је важан даљи напредак у истинском братском дијалогу и међусбном разумевању са Католичком Црквом. Сарађујемо и међусобно се помажемо на различитим плановима са организацијама цивилног друштва, са Српском народним већем, Просвјетом, Привредником и другим. Помоћ, нама православним Србима у Хрватској је потребна, заиста нужна. У неколико црта сам рекао како наш народ живи у појединиим крајевима. Наша и друге епархије настоје да поммогну колико год могу. На пример, у нека домаћинства однели смо веш машине, знају ћи да их немају, а имају малу децу. Кад оно, они немају ни текућу воду. Носили смо столарију: врата, прозоре.. новац... Али, то је мало. Потребна је помоћ, предузећа, фондација, државе.. Да ли су то само гласине, нагађања или оправдана и већ виђена историјска стварност да су многи Срби у Хрватској од 1990. (говори се о две – три десетине хиљада), били егзистенцијално или животно приморани да пређу у католичанство? Не знам за ту бројку, али сам свестан проблема асимилације. У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са поменутим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за Светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе Литургију, да проповедају Јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино што Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета. Хрватска и српска државна политика су у ''предратном'' стању. Срби, не само у Хрватској, страхују пред ружном и бестидном ревизијом историје, Срби у Хрватској имају сва мањинска права на папиру, а из врха државе Хрватске је било понуђено да се опет оснује ''Српска православна црква у Хрватској''? Заиста нисам чуо да је неко из врха хрватске државе тако нешто предложио? Време је сложено и без гласина и полуистина које могу донети само већу несигурност и трауме онима који су у мањини. Исто тако, не мислим да се ради о неком „предратном стању“. Верујем да ће одговорне личности две државе учинити оно што је потребно да се постојећи проблеми превазилазе. Уосталом, председник Србије је пре пар дана изјавио да су председница Хрватске и други званичници увек добродошли у Србију. Морамо се сви трудити да се односи поправљаљу. И медији. Ране из прошлости треба зацељивати. Наравно да нас боли наопака интерперетација историје, али нас исто толико радују и охрабрују Хрвати који се веома гласно и отворено томе противе. Ви и даље верујете да духовна и верска сарадња и толеранција могу помирити чак и Србе и Хрвате? Ви ме, заправо питате, да ли ја верујем у Бога или не. Пре свега, по мом искуству, а оно није мало, данас је много више и Срба и Хрвата који желе да живе нормално, људски и пријатељски, без тензија у свакодневном животу са својим суседима, а и са суседном државом. Са друге стране, питањем сте погодили суштину. Јер, од примера који дајемо ми свештеници две Цркве, наши верници ће другог, без обзира којој Цркви припада, доживљавати као брата или сестру, а не као непријатеља. Уколико ми животом сведочимо љубав, праштање, помирење, спремност за дијалог, што је суштина Христовог учења и наше вере, следиће нас и наши верници. Припала Вам је изазовна дужност да унапредите рад Православне гимназије у Загребу. Та установа баштини феноменалну биографију, како то данас изгледа. У једном интервјуу, ако сам то добро разумео, Ви по Аристотеловом моделу једном недељно имате отворену дебату гимназијалаца, интелектуалаца из Хрватске и других које пут и изазов ту доведу? Говорећи о оснивању Српске православне гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“, Владика бачки Иринеј, упоредио је њеног оснивача и утемељитеља, блаженог спомена митрополита Јована Павловића, са Аристотелом. Отприлике је рекао да се митрополит Јован, при крају животног пута, попут Аристотела који се вратио у Стагиру и основао Ликеј, вратио у свој Загреб, и основао Православну гимназију. Митрполит Јован је имао визију. То је грандиозно дело. Важно, не само за Србе у Хрватској, него за српски народ у целини, рекао бих и за Загреб и Хрватску. Трудимо се да гимназију одржимо и унапредимо. Наши ученици који су завршили четврти разред међу најбоље су рангираним када уписују различите факултете загребачког и других свеучилишта. Добро сте обавештени. Заиста, нешто дуже од годину дана окупља се у гимназијској сали група угледних интелектуалаца свих профила. Има нас верника различитих конфесија, а има међу дискутантима и неверника, било да су агностици или атеисти. Дискуктује се, уз међусобно поштовање и уважавање веома живо, на различите одабране теме. Имамо модератора, уводничаре, неко закључује расправу, па се и дружимо. Договорили смо се да не говоримо ко долази на те сусрете нити да износимо шта је ко говорио. На тај начин стварамо атмосферу поверења и слободе. Предложено је да на јесен одржимо сусрет са ученицима 4. разреда, можда и са овима који су сада матурирали па да видимо како ми гледамо на младе и што је важније, како млади гледају на нас старије, шта их мучи, што желе од друштва, какву визију света имају... На послетку да кажем и ово. Трошкове Гиманзије, која ради у заиста ултамодерној згради, покрива наша Епархија, уз помоћ државе Хрватске. Хвала Влади Хрватске и надлежном министарству. Чине више него што сам очекивао. Али, и ту је помоћ нужна, неопходна. Искрено, више мислим о томе како да саставимо крај са крајем и попунимо рупе у буџету, него како да унапредимо наставу, осмислимо ваннаставне активности и слчно. Ученици су, такође, јасно је, слабијег имовинског стања. Срби, на жалост и срамоту, мало знају о православним верницима у Словенији. Тамо је већина њих почетком 1990. изгубило грађанска права, нису били у јавном регистру грађана, колико их има и где иду на службу Божију? Без обзира на несрећна дешавања деведесетих година прошлога века, која нису мимоишла ни православне у Словенији, са радошћу могу да посведочим да је Православна Црква у Словенији у полету. Иако је Православље на њеним просторима присутно релативно кратко, велики број наших сународника који су се у Словенији већином обрели трбухом за крухом, отворила је неке нове перспективе и поставила пред све нас нове изазове. Ми данас на подручју Словеније имамо петнаест парохија и свака од њих има своје богослужбено место. Дивни храм св. Кирила и Методија један је од украса Љубљане. Постоје идеје али и конкретни потези да се отпочне са изградњом нових храмова у Марибору, Цељу и Копру. Све у свему, Православље у Словенији има своје место. Не могу а да не поменем изузетно добру сарадњу, могу слободно рећи братску, са тамошњом Римокатоличком Црквом али, исто тако, и више него добру сарадњу са политичким вођством државе. О овоме би се могло нашироко и надугачко односно, цео један разговор би се могао посветити Цркви у Словенији. Ваше Високопреосвештенство, има ли и у Божјој кући сукоба генерација? Питам због тога што сте доласком за игумана манастира Светих архангела у Ковиљ својим начином и маниром показали да се разликујете од многих високих духовника СПЦ. За Вама су дошли многи млади монаси, искушеници, а манастир је постао место окупљања глумаца, рок музичара, сликара, новинара. Основали сте Терапијску заједницу ''Земља живих'' – веома успешан пројекат за лечење наркомана. Јесте ли имали било каквих неспоразума у врху СПЦ због ове нове праксе у њеном окриљу? Нема никаквог међугенерацијског неспоразума, а камоли сукоба. Све што смо постигли у манастиру Ковиљу и другде у то доба, било је по благослову, уз подстрек, јасан подстицај и упутства мог духовног оца, владике бачког Иринеја. Овде у загребачко-љубљанској дијецези, у многоме се угледам и на мог, већ поменутог великог претходника. Наравно да има разлике у мишљењима, приступу проблемима... не би било ни напретка да тога нема. Потичемо из различитих средина, културних утицаја и слично. Та није препрека, него дар Божији, који доводи до креативног сусрета старих и нових генерација. Ја, по годинама живота, припадам старијој генерацији, тако да вас опомињем да је мој приступ за Вас младе можда конзервативан. Поставите такво питање неком млађем епископу, можда ће ме демантовати. Углавном, важно је да постоје иницијативе и храброст за одговорно суочавање са изазовима времена. Да ли и даље ради економија манастира у Ковиљу, радионица за израду свећа, пољопривредна производња, од пшенице, сира, пекмеза до шљивовице и дуњеваче, све то сте Ви основали? Свакодневним животом ковиљске обитељи данас руководи, новоизабрани Владика мохачки господин Исихије. Све ово што сте у питању набројали не само да постоји, него је трудом владике Исихија и братства напредовало. Монаси су се одувек издржавали од сопственог рукодеља па је тако и данас. Наравно да је у међувремену манастирска економија узрасла јер се Богу хвала и монашко братство увећало, а тиме и његове потребе. На Богословском факултету наследили сте чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића на катедри Пастирске психологије. Велико уважавање али и изазов? Важно је бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: ''Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?'' Осмислили сте и основали Хуманитарни фонд ''Привредник'' који стипендира сиромашне талентоване ученике и студенте свих националности и конфесија. Како то функционише? Хуманитарни фонд ''Привредник'' осмислио је и основао је у Загребу велетрговац и привредник Владимир Матијевић, крајем 19. столећа. Циљ је био: помоћ у школовању даровите али сиромашне српске деце са подручја Аустро-Угарске. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца настављена је његова делатност све док комунистичка власт у новој Југославији није одлучила да јој такви фондови нису потребни и национализовала све што је овај, изузетно успешан и користан фонд имао. Обновили су га, почетком 90-тих година, у Новом Саду академици Дејан Медаковић, Берислав Берић и владика шумадијски Сава Вуковић, такође српски академик. Можда неког заслужног нисам поменуо. Нешто доцније је обновљен и у Загребу. Задњих десетак година пало ми је у део да будем председник новосадског Привредника и сматрам то великом чашћу али још већом одговорношћу. Основна Матијевићева начела: рад, штедња чеситост се нису мењала. И Привредникова улога остала је и даље иста, с тим што су његова врата сада широм отворена свима, без обзира на националну припадност, под условом да испуне услове потребне за стипендију. Упркос незавидној економској ситуацији за новац се некако сналазимо при чему је кључну улогу у његовом финансирању преузео један признати новосадски пословни човек и његова породица чија имена намерно не помињем. Без претеривања могу рећи да је Привредник најзначајнија институција такве намене у новојој српској историји. ''Уплели'' сте прсте и у моју професију, били сте председник Савета РРА, о Вама ми је покојни Тијанић причао бајке. Како гледате на новинарство у Србији и да ли су медији и новинари саучесници у многоструком посртању Срба и Србије? Да, био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику. У то време отворене су радио станице у власништву Православне Цркве и Католичке Цркве. Покренуте су и телевизијске емисије са верским садржајем. Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Истина, било би добро да имамо више новина и медија као што је Експрес. На Мајском заседању Сабора СПЦ исказане су неке нове идеје, од промене Устава СПЦ до промене начина избора патријарха? Да ли то наша света црква хвата корак са модерним трендовима, или је у питању екуменизам, односно приблажавање двеју помесних хришћанских цркава, на штету СПЦ? Црква промишља о сопственом устројству и пресаздава га у складу са новим социјалним околностима и изазовима, не губећи ништа од своје истинске природе. Некоме то може да изгледа као модернизација, некоме као, као Ви рекосте, екуменизам, али мени се чини да је у питању један процес неопходан у овом тренутку. Нацрт новог Устава, на коме ће се још радити, заиста нема неку додирну тачку са екуменизмом. Да не будем погрешно схваћем, нисам противник, него заступник и протагноста дијалога и сарадње са другим Црквама и верским заједницама. Да ли је седиште СПЦ требало да се премести у Пећку патријаршију, и како мислите да би ваљало решавати „Косовски чвор“? Не видим шта би се суштински променило у премештању патријарховог седишта из Београда у Пећ. Сама иницијатива је површна и политикантска. Пећка Патријаршија је древно седиште Српске Правосавне Цркве и титула пећког архиепископа и данас краси нашег Патријарха. Косово и Метохија су били и увек ће бити центар нашег молитвеног али и сваког другог прегнућа. „Косовски чвор“, како га Ви називате, су мрсили деценијама многи којима Косово није била „најскупља српска реч“ и оставили да га други одреше. Како и мозе ли безболно? Не знам. У поређењу са косовско-метохијским проблемом, чини ми се да смо потпуно ноншалантно прихватили издвајање из националног корпуса класичне српске земље Црне Горе. Нисам политичар, него свештеник. Ми свештеници, књижевници, историчари, филозофи … расуђујемо на основу искуства, историје, предања, завета, емоција а политичари на основу егзактних показатеља, привредних, статистичких, дипломатије, онога што се зове Intelligent Service. Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак. Питање Косова је толико болно и истовремено важно да не смемо дозволити да буде злоупотребљено за постизање било чијих личних или партијских политикантских интереса. Оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама. Напротив, нормално би било да нас приближи једне другима, да обједини наше снаге, да нас покрене на сарадњу, да нам помогне да оштре емоције и речи као и међусобна оптуживања оставимо по страни и почнемо да сарађујемо трагајуци за решењем. Са искуством наше распете Цркве на просторима Хрватске, молим се за владику Теодосија, његово свештенство и верни народ, да им Господ да мудрости и снаге. Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мисљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема. Срби у Црној Гори изложени су менталној тортури, забрањен је српски језик, српска књижевност, насилно је формирана некаква ''црногорска црква''. Ових дана Мило Ђукановић, председник Црне Горе, каже да је ''црквено питање православних верника СПЦ најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног идентитета''? Волео бих да Вас демантујем и да кажем да су Ваше оцене прејаке. На жалост, нису. Сам Патријарх Иринеј је то недвосмислено потврдио. Лично, без улажења у демокартска и људска права, као и готово сви Срби, не доживљавам Црногорце као посебан народ. Реч је о мање или више, у историји већ виђеном, насилном инжењерингу стварања нације. Не мислим да је Српска Православна Црква у Црној Гори фактор деструкције било чега. И у тим условима, Црква напредује. Гради нове велелепне храмове, чијем освећењу присуствује тамошњи државни врх. Црква напредује и у привредном, предузетничком смислу. Гради хотелска насеља на Јадрану, итд. Дакле, Црква у Црној Гори само доследном некалкулантском политиком коју води и треба да води, очигледно је има, да тако кажем дипломатски, економски, а пре свега духовни потенцијал да одбрани православни верски и културни идентитет српског народа. Лично не верујем да међу онима који себе називају етничким Црногорцима има искрених православних верника. Како разумети предлог хрватског историчара Хрвоја Класића који предлаже да се демографски пад у Хрватској заустави повратком исељених Срба? Познајем проф. Класића, дружимо се, прочитао сам његов предлог, рецимо, апел, и сматрам га веома добродошлим и логичним. У задњих неколико година, а посебно задњих неколико месеци нема дана да се не спомиње демографска катастрофа, пад стопе наталитета и одлазак грађана Хрватске у потрагу за економски, политички и правно стабилнијим друштвима. Последице свих наведених процеса се већ виде у недовољном броју радника потребних за нормално функционирање туристичке сезоне, а тек ће се видети када број пензионера надмаши број оних који ће у Хрватској радити и плаћати порезе и доприносе. Те проблеме имамо, наравно, и у Србији. Проблем природног прираштаја, односно постепеног нестајања народа лично видим као без конкуренције највећи проблем Срба, као и Хрвата. Сви други успеси и побебеде су привидни, краткотрајни, односно јасно орочени. Тако барем размишљају зрели народи који су у односу на Хрвате и Србе у прошлости много чешће и интензивније између себе ратовали, а за разлику од Хрвата и Срба много ређе међусобно сарађивали и помагали једни друге. Народи који су вишевековна непријатељства заменили добросуседским односима и сарадњом у постизању мира и напретка. Јесмо ли ми напокон сазрели да бројне позитивне примере почнемо примјењивати у властитој домовини? Или смо још увек више оптерећени односима из прошлости него грађењем нових односа у будућности? Одговоре на ова питања не треба тражити код демографа, а поготово не код политичара. Нажалост, довољно је да се провезете Банијом, Ликом и Славонијом, или једноставно одете на било коју већу аутобуску станицу или аеродром у Хрватској. Хрватска се празни. Да, наравно, проф. Класић је у праву: Хрватска би требала позвати натраг све Србе који се желе вратити, и помоћи им у томе. Као што знате још има села у којима Срби живе без струје и без воде. То је призната чињеница од стране председнице Колинде Грабар-Китаровић приликом званичне посете председника Александра Вучића Хрватској. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  4. Спасић је у својим оптужбама отишао толико далеко да је патријарху Иринеју поручио да отац Сава не завређује да остане у Високим Дечанима, јер се, како наводи залаже за независно Косово. Оца Саву је оптужио да је током 1998. и 1999. године осудио Србију за прекомерну примену силе над Албанцима, а да никад није хтео да осуди Харадинаја и Тачија, који су, како наводи одговорни за киднаповање српских цивила 1998. године. Ставове Симе Спасића не подржавају остала удружења породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији. “Мислим да ово није питање којим он треба да се бави”, каже за РТВ Ким председница Удружења породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији,Верица Томановић, додајући да не подржава Спасиће поступке усмерене против оца Саве. “Ми се искључиво бавимо проналажењем истине о судбинама наших чланова породице и мени је веома жао што се на овакав начин разговара. Ми (удружења) нисмо политички орјентисани, ми желимо само да завлада мир на нашим просторима и да ово питање које је од великог значаја за све наше породице, и српске и албанске, што пре буде решено”. И председница Канцеларије Удружења породица киднапованих и несталих на КиМ у Грачаници, Силвана Маринковић, сматра да ниједно удружење не би требало да се меша у политику, истичући да се не слаже са ставовима Спасића о игуману манастира Високи Дечани. “Што се тиче оца Саве Јањића, апсолутно смо мишљења да он никада не би издао Србе, а не би издао ни Косово”, кратко је за Ким рекла Силвана Маринковић. Председница Удружења “Косметски страдалници”, Наташа Шћепановић, сматра да се Спасић “меша и у оно што треба и што не треба”, те да се не слаже са његовим ставовима. “Он стално нешто пише и шаље званичницима и институцијама. Питање којим се ми бавимо је хуманитарно и цивилизацијске је природе и имамо своје приоритете. Не улазимо у политику до краја. Став Симе Спасића је став Симе Спасића и његовог удружења. Није то став свих породица киднапованих и несталих”, казала је Шћепановићева за РТВ Ким. Осим вербалних напада на игумана Високих Дечана, Сима Спасић је у петак са члановима свог удружења физички напао активисте Покрета слободних грађана који сваког петка протестују испред Председништва Србије тражећи од председника Александра Вучића да, између осталог, објасни “Ко је убио Оливера Ивановића?”. Сима Спасић је иначе, био осуђен за силовање бивше супруге и за то је одслужио затворску казну од 4 године и три месеца. Извор: Радио КИМ
  5. Негативна кампања усмерена против игумана Високих Дечана, оца Саве Јањића, наставља се оптужбама Симе Спасића из Удружења породица киднапованих и несталих. Представници осталих удружења не подржавају Спасићеве поступке, наводећи да он не би требало да се бави политиком већ расветљавањем судбине несталих. Спасић је у својим оптужбама отишао толико далеко да је патријарху Иринеју поручио да отац Сава не завређује да остане у Високим Дечанима, јер се, како наводи залаже за независно Косово. Оца Саву је оптужио да је током 1998. и 1999. године осудио Србију за прекомерну примену силе над Албанцима, а да никад није хтео да осуди Харадинаја и Тачија, који су, како наводи одговорни за киднаповање српских цивила 1998. године. Ставове Симе Спасића не подржавају остала удружења породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији. “Мислим да ово није питање којим он треба да се бави”, каже за РТВ Ким председница Удружења породица киднапованих и несталих на Косову и Метохији,Верица Томановић, додајући да не подржава Спасиће поступке усмерене против оца Саве. “Ми се искључиво бавимо проналажењем истине о судбинама наших чланова породице и мени је веома жао што се на овакав начин разговара. Ми (удружења) нисмо политички орјентисани, ми желимо само да завлада мир на нашим просторима и да ово питање које је од великог значаја за све наше породице, и српске и албанске, што пре буде решено”. И председница Канцеларије Удружења породица киднапованих и несталих на КиМ у Грачаници, Силвана Маринковић, сматра да ниједно удружење не би требало да се меша у политику, истичући да се не слаже са ставовима Спасића о игуману манастира Високи Дечани. “Што се тиче оца Саве Јањића, апсолутно смо мишљења да он никада не би издао Србе, а не би издао ни Косово”, кратко је за Ким рекла Силвана Маринковић. Председница Удружења “Косметски страдалници”, Наташа Шћепановић, сматра да се Спасић “меша и у оно што треба и што не треба”, те да се не слаже са његовим ставовима. “Он стално нешто пише и шаље званичницима и институцијама. Питање којим се ми бавимо је хуманитарно и цивилизацијске је природе и имамо своје приоритете. Не улазимо у политику до краја. Став Симе Спасића је став Симе Спасића и његовог удружења. Није то став свих породица киднапованих и несталих”, казала је Шћепановићева за РТВ Ким. Осим вербалних напада на игумана Високих Дечана, Сима Спасић је у петак са члановима свог удружења физички напао активисте Покрета слободних грађана који сваког петка протестују испред Председништва Србије тражећи од председника Александра Вучића да, између осталог, објасни “Ко је убио Оливера Ивановића?”. Сима Спасић је иначе, био осуђен за силовање бивше супруге и за то је одслужио затворску казну од 4 године и три месеца. Извор: Радио КИМ View full Странице
  6. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић
  7. Често се, током последњих месеци, година и деценије, са разних нивоа и адреса отварало питање захтева Влади Србије да de facto или de iure призна независност тзв. Републике Косово. У тим расправама су изношени различити аргументи, а читав процес је, као и сваки сличан у историји, праћен различитим улогама и ултиматумима великих сила или, како је данас одомаћено, тзв. међународне заједнице. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић View full Странице
  8. Интервју Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија (Перића) за недељник "Експрес". Ваше Високопреосвештенство, Ви сте, ван сумње, један од најугледнијих духовника Српске Православне Цркве и свакако нисте случајно постављени да службујете у Загребачко-љубљанској митрополији. Додељен Вам је деликатан задатак, како Вам је тај изазов изгледао у почетку, а како данас видите ову своју мисију? Пре свега желим да захвалим на прилици да се још једампут дружим са Вашим читаоцима, Вама лично и редакцији Експреса, који је у релативно кратком року постао релевантан, озбиљан и цитиран недељник. Оцена коју сте ми приписали, свакако ми не припада. Било какву похвалу упућену мени, треба адресирати на оне са којима живим и радим. То су браћа свештеници и монаси у мојој Епархији, а пре свих оно мало храбро стадо, верници у Загребу и околини, наравно и у Словенији. У Хрватској су, Богу хвала, поред мене још четири вредна и богољубива архијереја. Са задовољством ћу подсетити читаоце на њихова имена, препоручујући њих, њихове свештенике и вернике љубави и молитвама. То су владике горњокарловачки Герасим, славонски Јован, далматински Никодим и осечкопољски и барањски Херувим. Ми сви заједно чинимо духовно вођство православних Срба у Републици Хрватској. Дакле ми заједно, у духу саборности која је иманентна Православној Цркви, треба да проналазимо и нудимо одговоре на сва важна питања и проблеме које на плану идентитета и духовног живота имају наши верници. Моја улога коју, еx оfficio, имам као митрополит загребачко-љубљански је да оснажим саборно сагледавање питања која се односе на положај и место Цркве у држави и друштву на овом простору, с обзиром на то да делујемо у једној држави, јединственом уставно-правном простору у којем наш народ живи у истим или сличним социјалним околностима. Када сам се замонашио, а 1990. и рукоположио у свештеномонашки чин, определио сам се за једно, а то је најважније: да служим Божанску службу, свету Литругију. То је оно најбитније што сам радио пре доласка у Хрватску и Словенију, а и потом. Уз то да крштавам, венчавам, као првосвештеник Цркве, да сабирам стадо Христово и настојим да га водим путем спасења. У том смислу, исто је и пре четири године, а исто ће бити и надаље. Што се тиче односа Хрвата према Србима и обратно, могу да посведочим да многи хришћани, православни и католици, затим агностици и други, настоје да примером и животом утичу да се одоноси поправе. Тиме и да нашем народу живот буде лакши, једноставнији, са мање тескобе. Али, као да сви заједно играмо некакав монотон, а истовремено опасан плес чији су кораци два напред три назад. И тако у недоглед. Наравно, ми нећемо одустати. Објавили сте књигу ''Загреб и ја волимо се јавно''. Познато нам је да сте Ви човек веома широког духовног и образовног ракуса, па зато питам – како су Вас прихватили у Хрватској и да ли је та ''љубав'' обострана? Љубав нема наводнике. Кад их има није љубав. Одговор је једноставан. Љубави има и обострана је. Наслов поменуте књиге, за понеког нејасан или можда провокативан, део је моје приступне беседе и парафраза је Арсенових стихова „Загреб и ја се волимо тајно, јер смо из завађених породица“. Пример исказивања поштовања, уважавања, а зашто не и љубави, може бити и представљање хрватског издања поменуте књиге у Новинарском дому у Загребу. Дворана препуна пријатеља, знаних и незнаних. То је било пре годину дана. Пре тога, свечна академија поводом две стоте годишњице од оснивања прве српске школе у Загребу и десете годишњице рада наше гимназије Катарина Кантакузина у Хрватском народном казалишту. Први пут, а чини ми се и једини, дошла су три председника Хрватске, госпођа Грабар Китаровић и господа Јосиповић и Месић. Жаргонски речено, цео Загреб је био са нама, православним Србима тога дана. Примери исказивања поштовања према мени, само као духовном вођи наше заједнице, на улици, у дућану, кафићу су свакодневни. Наравно, познато је, има и људи који другачије мисле и нарочито у последње време другачије поступају. Не прећуткијући лоше и ружне волим да истакнем добре примере и добре људе. У врло коректним сам односима са председницом Републике, председницима Сабора и Владе, посебно са загребачким градоначелником, затим братом у епископату кардиналом Јосипом Бозанићем... Да вас питам директније: Како је данас бити Србин у Хрватској? Како где. Знате, пре неколико дана била је вест у медијима да је стигла струја у нека личка села, а у нека још увек не. И то је добра слика – слика која показује како се живи у појединим деловима Хрватске. То су села у којима живе православни. Пре неколико месеци био нам је у гостима, Српској Цркви и нашем Патријарху, Патријарх александријски и све Африке Теодор. Разговарали смо на различите теме. Између осталог, упознао нас је са тим како се живи у неким деловима Централне Африке. Без струје, више гладни него сити. Док сам га слушао, мисли су ми одлетеле у нека села, не тако далеко од Загреба, али и на Кордун, Банију и другде, где сам тек пар недеља раније, са свештеницима носио скромну помоћ нашем народу. На уму су ми биле те наше сироте породице. Живе у неомалтерисаним кућама, поједини су преко прозорских отвора залепили најлонску фолију. Дечица сиротињски одевена.. Туга... У градовима са проблеми другачији. Да се поново вратимо охрабрујућим примерима. Навешћу градоначелника Книна, Марка Јелића који је позвао Србе да се врате и каже да ми као народ нисмо поражени. Са суштинским проблемом скривања идентитета због страха за децу, губитка посла или ради бољег, истакнутијег положаја у друштву било је речи ових дана на примеру појединих истакнутих спортиста. Када неко скрива или напушта свој сопствени идентитет, заправо напушта сопствено Богом дано, неприкосновено људско достојанство. То неумитно рађа унутрашње сукобе. То је шизофрена ситуација по дефиницији. Ни новац, ни слава ту на дужу стазу не могу помоћи. Ту среће нема! Исто тако, зна се да много људи има двојни идентитет. Некоме су родитељи, или блиски преци, бабе и деде Срби или Хрвати. То не треба да буде препрека и да појединцима прави проблеме. Поготово што смо хришћани. Ако смо хришћани. Недавно је било обележавање “Олује”…? Молећи се за браћу и сестре наше који су пострадали у Олуји и последњем рату на овим просторима и другде, молили смо се и за све друге невине жртве без обзира ком народу и којој цркви припадају, покушавајући да надидјемо сваку нашу ограниченост и будемо у Христу слободни људи, који могу, не само рећи, него и истински доживети сваког човека као близњег, као брата. Молили смо се да се зло заустави и да не идемо непрестано уназад. Ако се изузму злонамерни ревизионисти историје, чињеница је да већина обичних, добронамерних и Срба и Хрвата различито гледа на исте догадјаје из прошлости. Потребан нам је разговор без острих тонова, потребно је да у разговору слусамо једни друге. Једнострано трагање за узроком неспоразума, за оним ко је први почео и ко је крив, или ко је више крив, прети да нас као сужње држи у оковима минулих времена, и да продуби спиралу неспоразума, сукоба и зла, а трагичну прошлост учини једином реалношћу у садашњости и будућности. Истина је да смо се сви, неко први неко други, неко мање, неко више, али ипак сви огрешили једни о друге. Зато је кључно питање хоћемо ли, и нарочито желе ли, наше сваке врсте, и црквене и политичке и културне елите искрени дијалог и помирење. Ако хоћемо, сигурно можемо, а као хришћани немамо другог избора, а немамо ни изговора. Где се завршавају Ваше ингеренције и где Вам је потребна помоћ да би Срби из Хрватске Хрватску опет осећали као своју домовину? Опростићете, можда ће звучати претенциозно, али за епископа, наследника апостола, нема граница у ингеренцијама. Ја сам позван да учествујем у решавању свих проблема верног народа који ми је Црква поверила. Наравно, не на нивоу страначке политике. Ево, и са страница Вашег листа, ја позивам све саборске заступнике, министре у влади Хрватске и друге носиоце јавних функција и одговорности да се више ангажују на једнакоправности свих грађана Хрватске и да лично интервенишу ако је законом гарантована једнокост нарушена. Исто важи и за Србију, Републику Српску, Босну и Херцеговину и тако даље. Са друге стране често понављам да је за православне Србе који овде живе Хрватска легитимна и једина правна држава у којој живимо; за многе је то отаџбина, за неке друге домовина. Нема друге могућности него да поштујући правни поредак Хрватске чинимо све да можемо да будемо њени достојни грађани. Наравно, помоћ нам је преко потребна. Више од друге помоћи суштински је важан даљи напредак у истинском братском дијалогу и међусбном разумевању са Католичком Црквом. Сарађујемо и међусобно се помажемо на различитим плановима са организацијама цивилног друштва, са Српском народним већем, Просвјетом, Привредником и другим. Помоћ, нама православним Србима у Хрватској је потребна, заиста нужна. У неколико црта сам рекао како наш народ живи у појединиим крајевима. Наша и друге епархије настоје да поммогну колико год могу. На пример, у нека домаћинства однели смо веш машине, знају ћи да их немају, а имају малу децу. Кад оно, они немају ни текућу воду. Носили смо столарију: врата, прозоре.. новац... Али, то је мало. Потребна је помоћ, предузећа, фондација, државе.. Да ли су то само гласине, нагађања или оправдана и већ виђена историјска стварност да су многи Срби у Хрватској од 1990. (говори се о две – три десетине хиљада), били егзистенцијално или животно приморани да пређу у католичанство? Не знам за ту бројку, али сам свестан проблема асимилације. У приступној беседи дао сам обрисе програма свог рада. Будући да сам упознат са поменутим проблемом, цитирао сам светог владику Николаја, охридског и жичког, који за Светог Саву каже да је свет поштовао и заволео њега, па затим и његов народ, не зато што је прослављао Србе него зато што је прослављао Христа. Владика Николај рекао је заправо шта је посао Цркве и свештеника: да служе Литургију, да проповедају Јеванђеље, да чине добро свим људима. То је највише, најделотворније и, рекао бих, једино што Црква треба да ради и по питању асимилације, односно очувања идентитета. Хрватска и српска државна политика су у ''предратном'' стању. Срби, не само у Хрватској, страхују пред ружном и бестидном ревизијом историје, Срби у Хрватској имају сва мањинска права на папиру, а из врха државе Хрватске је било понуђено да се опет оснује ''Српска православна црква у Хрватској''? Заиста нисам чуо да је неко из врха хрватске државе тако нешто предложио? Време је сложено и без гласина и полуистина које могу донети само већу несигурност и трауме онима који су у мањини. Исто тако, не мислим да се ради о неком „предратном стању“. Верујем да ће одговорне личности две државе учинити оно што је потребно да се постојећи проблеми превазилазе. Уосталом, председник Србије је пре пар дана изјавио да су председница Хрватске и други званичници увек добродошли у Србију. Морамо се сви трудити да се односи поправљаљу. И медији. Ране из прошлости треба зацељивати. Наравно да нас боли наопака интерперетација историје, али нас исто толико радују и охрабрују Хрвати који се веома гласно и отворено томе противе. Ви и даље верујете да духовна и верска сарадња и толеранција могу помирити чак и Србе и Хрвате? Ви ме, заправо питате, да ли ја верујем у Бога или не. Пре свега, по мом искуству, а оно није мало, данас је много више и Срба и Хрвата који желе да живе нормално, људски и пријатељски, без тензија у свакодневном животу са својим суседима, а и са суседном државом. Са друге стране, питањем сте погодили суштину. Јер, од примера који дајемо ми свештеници две Цркве, наши верници ће другог, без обзира којој Цркви припада, доживљавати као брата или сестру, а не као непријатеља. Уколико ми животом сведочимо љубав, праштање, помирење, спремност за дијалог, што је суштина Христовог учења и наше вере, следиће нас и наши верници. Припала Вам је изазовна дужност да унапредите рад Православне гимназије у Загребу. Та установа баштини феноменалну биографију, како то данас изгледа. У једном интервјуу, ако сам то добро разумео, Ви по Аристотеловом моделу једном недељно имате отворену дебату гимназијалаца, интелектуалаца из Хрватске и других које пут и изазов ту доведу? Говорећи о оснивању Српске православне гимназије „Катарина Кантакузина Бранковић“, Владика бачки Иринеј, упоредио је њеног оснивача и утемељитеља, блаженог спомена митрополита Јована Павловића, са Аристотелом. Отприлике је рекао да се митрополит Јован, при крају животног пута, попут Аристотела који се вратио у Стагиру и основао Ликеј, вратио у свој Загреб, и основао Православну гимназију. Митрполит Јован је имао визију. То је грандиозно дело. Важно, не само за Србе у Хрватској, него за српски народ у целини, рекао бих и за Загреб и Хрватску. Трудимо се да гимназију одржимо и унапредимо. Наши ученици који су завршили четврти разред међу најбоље су рангираним када уписују различите факултете загребачког и других свеучилишта. Добро сте обавештени. Заиста, нешто дуже од годину дана окупља се у гимназијској сали група угледних интелектуалаца свих профила. Има нас верника различитих конфесија, а има међу дискутантима и неверника, било да су агностици или атеисти. Дискуктује се, уз међусобно поштовање и уважавање веома живо, на различите одабране теме. Имамо модератора, уводничаре, неко закључује расправу, па се и дружимо. Договорили смо се да не говоримо ко долази на те сусрете нити да износимо шта је ко говорио. На тај начин стварамо атмосферу поверења и слободе. Предложено је да на јесен одржимо сусрет са ученицима 4. разреда, можда и са овима који су сада матурирали па да видимо како ми гледамо на младе и што је важније, како млади гледају на нас старије, шта их мучи, што желе од друштва, какву визију света имају... На послетку да кажем и ово. Трошкове Гиманзије, која ради у заиста ултамодерној згради, покрива наша Епархија, уз помоћ државе Хрватске. Хвала Влади Хрватске и надлежном министарству. Чине више него што сам очекивао. Али, и ту је помоћ нужна, неопходна. Искрено, више мислим о томе како да саставимо крај са крајем и попунимо рупе у буџету, него како да унапредимо наставу, осмислимо ваннаставне активности и слчно. Ученици су, такође, јасно је, слабијег имовинског стања. Срби, на жалост и срамоту, мало знају о православним верницима у Словенији. Тамо је већина њих почетком 1990. изгубило грађанска права, нису били у јавном регистру грађана, колико их има и где иду на службу Божију? Без обзира на несрећна дешавања деведесетих година прошлога века, која нису мимоишла ни православне у Словенији, са радошћу могу да посведочим да је Православна Црква у Словенији у полету. Иако је Православље на њеним просторима присутно релативно кратко, велики број наших сународника који су се у Словенији већином обрели трбухом за крухом, отворила је неке нове перспективе и поставила пред све нас нове изазове. Ми данас на подручју Словеније имамо петнаест парохија и свака од њих има своје богослужбено место. Дивни храм св. Кирила и Методија један је од украса Љубљане. Постоје идеје али и конкретни потези да се отпочне са изградњом нових храмова у Марибору, Цељу и Копру. Све у свему, Православље у Словенији има своје место. Не могу а да не поменем изузетно добру сарадњу, могу слободно рећи братску, са тамошњом Римокатоличком Црквом али, исто тако, и више него добру сарадњу са политичким вођством државе. О овоме би се могло нашироко и надугачко односно, цео један разговор би се могао посветити Цркви у Словенији. Ваше Високопреосвештенство, има ли и у Божјој кући сукоба генерација? Питам због тога што сте доласком за игумана манастира Светих архангела у Ковиљ својим начином и маниром показали да се разликујете од многих високих духовника СПЦ. За Вама су дошли многи млади монаси, искушеници, а манастир је постао место окупљања глумаца, рок музичара, сликара, новинара. Основали сте Терапијску заједницу ''Земља живих'' – веома успешан пројекат за лечење наркомана. Јесте ли имали било каквих неспоразума у врху СПЦ због ове нове праксе у њеном окриљу? Нема никаквог међугенерацијског неспоразума, а камоли сукоба. Све што смо постигли у манастиру Ковиљу и другде у то доба, било је по благослову, уз подстрек, јасан подстицај и упутства мог духовног оца, владике бачког Иринеја. Овде у загребачко-љубљанској дијецези, у многоме се угледам и на мог, већ поменутог великог претходника. Наравно да има разлике у мишљењима, приступу проблемима... не би било ни напретка да тога нема. Потичемо из различитих средина, културних утицаја и слично. Та није препрека, него дар Божији, који доводи до креативног сусрета старих и нових генерација. Ја, по годинама живота, припадам старијој генерацији, тако да вас опомињем да је мој приступ за Вас младе можда конзервативан. Поставите такво питање неком млађем епископу, можда ће ме демантовати. Углавном, важно је да постоје иницијативе и храброст за одговорно суочавање са изазовима времена. Да ли и даље ради економија манастира у Ковиљу, радионица за израду свећа, пољопривредна производња, од пшенице, сира, пекмеза до шљивовице и дуњеваче, све то сте Ви основали? Свакодневним животом ковиљске обитељи данас руководи, новоизабрани Владика мохачки господин Исихије. Све ово што сте у питању набројали не само да постоји, него је трудом владике Исихија и братства напредовало. Монаси су се одувек издржавали од сопственог рукодеља па је тако и данас. Наравно да је у међувремену манастирска економија узрасла јер се Богу хвала и монашко братство увећало, а тиме и његове потребе. На Богословском факултету наследили сте чувеног психијатра, академика др Владету Јеротића на катедри Пастирске психологије. Велико уважавање али и изазов? Важно је бити у додиру са студентима и научницима, имати увиде у достигнућа не само из теологије, него и из психологије, философије, социологије, политикологије, биоетике и других наука. Та сазнања могу да обогате наш пастирски приступ верницима. Битно је разумети антиномије модерног човека. То је немогуће без сазнања, а највиталнији истраживачи на том пољу су студенти. Младост је отворена према вечним питањима. Исусу је млади човек поставио питање: ''Учитељу благи, шта да учиним да задобијем живот вечни?'' Осмислили сте и основали Хуманитарни фонд ''Привредник'' који стипендира сиромашне талентоване ученике и студенте свих националности и конфесија. Како то функционише? Хуманитарни фонд ''Привредник'' осмислио је и основао је у Загребу велетрговац и привредник Владимир Матијевић, крајем 19. столећа. Циљ је био: помоћ у школовању даровите али сиромашне српске деце са подручја Аустро-Угарске. После уједињења у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца настављена је његова делатност све док комунистичка власт у новој Југославији није одлучила да јој такви фондови нису потребни и национализовала све што је овај, изузетно успешан и користан фонд имао. Обновили су га, почетком 90-тих година, у Новом Саду академици Дејан Медаковић, Берислав Берић и владика шумадијски Сава Вуковић, такође српски академик. Можда неког заслужног нисам поменуо. Нешто доцније је обновљен и у Загребу. Задњих десетак година пало ми је у део да будем председник новосадског Привредника и сматрам то великом чашћу али још већом одговорношћу. Основна Матијевићева начела: рад, штедња чеситост се нису мењала. И Привредникова улога остала је и даље иста, с тим што су његова врата сада широм отворена свима, без обзира на националну припадност, под условом да испуне услове потребне за стипендију. Упркос незавидној економској ситуацији за новац се некако сналазимо при чему је кључну улогу у његовом финансирању преузео један признати новосадски пословни човек и његова породица чија имена намерно не помињем. Без претеривања могу рећи да је Привредник најзначајнија институција такве намене у новојој српској историји. ''Уплели'' сте прсте и у моју професију, били сте председник Савета РРА, о Вама ми је покојни Тијанић причао бајке. Како гледате на новинарство у Србији и да ли су медији и новинари саучесници у многоструком посртању Срба и Србије? Да, био сам неко време на челу независног регулаторног тела, али тиме нисам имао већи утицај на телевизијске програме. Уосталом, свака медијска кућа, па и јавни сервис, има своју програмску концепцију, своју уређивачку политику. У то време отворене су радио станице у власништву Православне Цркве и Католичке Цркве. Покренуте су и телевизијске емисије са верским садржајем. Никад доста Божје речи. Човек не живи само о хлебу, него о свакој речи која излази из уста Божјих. Истина, било би добро да имамо више новина и медија као што је Експрес. На Мајском заседању Сабора СПЦ исказане су неке нове идеје, од промене Устава СПЦ до промене начина избора патријарха? Да ли то наша света црква хвата корак са модерним трендовима, или је у питању екуменизам, односно приблажавање двеју помесних хришћанских цркава, на штету СПЦ? Црква промишља о сопственом устројству и пресаздава га у складу са новим социјалним околностима и изазовима, не губећи ништа од своје истинске природе. Некоме то може да изгледа као модернизација, некоме као, као Ви рекосте, екуменизам, али мени се чини да је у питању један процес неопходан у овом тренутку. Нацрт новог Устава, на коме ће се још радити, заиста нема неку додирну тачку са екуменизмом. Да не будем погрешно схваћем, нисам противник, него заступник и протагноста дијалога и сарадње са другим Црквама и верским заједницама. Да ли је седиште СПЦ требало да се премести у Пећку патријаршију, и како мислите да би ваљало решавати „Косовски чвор“? Не видим шта би се суштински променило у премештању патријарховог седишта из Београда у Пећ. Сама иницијатива је површна и политикантска. Пећка Патријаршија је древно седиште Српске Правосавне Цркве и титула пећког архиепископа и данас краси нашег Патријарха. Косово и Метохија су били и увек ће бити центар нашег молитвеног али и сваког другог прегнућа. „Косовски чвор“, како га Ви називате, су мрсили деценијама многи којима Косово није била „најскупља српска реч“ и оставили да га други одреше. Како и мозе ли безболно? Не знам. У поређењу са косовско-метохијским проблемом, чини ми се да смо потпуно ноншалантно прихватили издвајање из националног корпуса класичне српске земље Црне Горе. Нисам политичар, него свештеник. Ми свештеници, књижевници, историчари, филозофи … расуђујемо на основу искуства, историје, предања, завета, емоција а политичари на основу егзактних показатеља, привредних, статистичких, дипломатије, онога што се зове Intelligent Service. Ми свештеници о томе често не знамо довољно, или можда неки и знају, ја свакако не. Ваљда зато и постоје држава, избори и демократски поредак. Питање Косова је толико болно и истовремено важно да не смемо дозволити да буде злоупотребљено за постизање било чијих личних или партијских политикантских интереса. Оно не сме да продуби постојеће и створи нове поделе међу нама. Напротив, нормално би било да нас приближи једне другима, да обједини наше снаге, да нас покрене на сарадњу, да нам помогне да оштре емоције и речи као и међусобна оптуживања оставимо по страни и почнемо да сарађујемо трагајуци за решењем. Са искуством наше распете Цркве на просторима Хрватске, молим се за владику Теодосија, његово свештенство и верни народ, да им Господ да мудрости и снаге. Молим се за помирење српског и албанског народа. Молим се Богу да, узимајући у обзир све изречене ставове и мисљења, наши политички лидери у дијалогу са албанским и међународним факторима, што је неминовно, буду кадри да пронађу решење у којем ће степен незадовољства обе стране бити сведен на минимум. Бојим се да идеалног нема. Срби у Црној Гори изложени су менталној тортури, забрањен је српски језик, српска књижевност, насилно је формирана некаква ''црногорска црква''. Ових дана Мило Ђукановић, председник Црне Горе, каже да је ''црквено питање православних верника СПЦ најопаснији фактор деструкције у процесу снажења црногорског националног идентитета''? Волео бих да Вас демантујем и да кажем да су Ваше оцене прејаке. На жалост, нису. Сам Патријарх Иринеј је то недвосмислено потврдио. Лично, без улажења у демокартска и људска права, као и готово сви Срби, не доживљавам Црногорце као посебан народ. Реч је о мање или више, у историји већ виђеном, насилном инжењерингу стварања нације. Не мислим да је Српска Православна Црква у Црној Гори фактор деструкције било чега. И у тим условима, Црква напредује. Гради нове велелепне храмове, чијем освећењу присуствује тамошњи државни врх. Црква напредује и у привредном, предузетничком смислу. Гради хотелска насеља на Јадрану, итд. Дакле, Црква у Црној Гори само доследном некалкулантском политиком коју води и треба да води, очигледно је има, да тако кажем дипломатски, економски, а пре свега духовни потенцијал да одбрани православни верски и културни идентитет српског народа. Лично не верујем да међу онима који себе називају етничким Црногорцима има искрених православних верника. Како разумети предлог хрватског историчара Хрвоја Класића који предлаже да се демографски пад у Хрватској заустави повратком исељених Срба? Познајем проф. Класића, дружимо се, прочитао сам његов предлог, рецимо, апел, и сматрам га веома добродошлим и логичним. У задњих неколико година, а посебно задњих неколико месеци нема дана да се не спомиње демографска катастрофа, пад стопе наталитета и одлазак грађана Хрватске у потрагу за економски, политички и правно стабилнијим друштвима. Последице свих наведених процеса се већ виде у недовољном броју радника потребних за нормално функционирање туристичке сезоне, а тек ће се видети када број пензионера надмаши број оних који ће у Хрватској радити и плаћати порезе и доприносе. Те проблеме имамо, наравно, и у Србији. Проблем природног прираштаја, односно постепеног нестајања народа лично видим као без конкуренције највећи проблем Срба, као и Хрвата. Сви други успеси и побебеде су привидни, краткотрајни, односно јасно орочени. Тако барем размишљају зрели народи који су у односу на Хрвате и Србе у прошлости много чешће и интензивније између себе ратовали, а за разлику од Хрвата и Срба много ређе међусобно сарађивали и помагали једни друге. Народи који су вишевековна непријатељства заменили добросуседским односима и сарадњом у постизању мира и напретка. Јесмо ли ми напокон сазрели да бројне позитивне примере почнемо примјењивати у властитој домовини? Или смо још увек више оптерећени односима из прошлости него грађењем нових односа у будућности? Одговоре на ова питања не треба тражити код демографа, а поготово не код политичара. Нажалост, довољно је да се провезете Банијом, Ликом и Славонијом, или једноставно одете на било коју већу аутобуску станицу или аеродром у Хрватској. Хрватска се празни. Да, наравно, проф. Класић је у праву: Хрватска би требала позвати натраг све Србе који се желе вратити, и помоћи им у томе. Као што знате још има села у којима Срби живе без струје и без воде. То је призната чињеница од стране председнице Колинде Грабар-Китаровић приликом званичне посете председника Александра Вучића Хрватској. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  9. Документарни серијал о Косовском предању и његовом значају за идентитет и опстанак Српског народа, у продукцији ОПЕТ&ОПЕТ из Београда. Текст и режија: Ненад Илић и Владимир Петровић Наратор: Петар Божовић ПОВОДОМ ОВОГ СЕРИЈАЛА ДОШЛО ЈЕ ДО ОЗБИЉНОГ ЗАСТОЈА У КОМУНИКАЦИЈИ СА ЗВАНИЧНИМ МЕДИЈИМА. View full Странице
  10. Иницијативу су такође потписали и Архијерејски протопрезвитер подгоричко-даниловградски Драган Митровић и Архијерејски протопрезвитер бококоторски Момчило Кривокапић. Окупљеним представницима нахија и племена Црне Горе, који су већ раније потписали ову иницијативу, обратио се Митрополит Амфилохије ријечима да је признање лажне државе на Косову и Метохији од стране Владе Црне Горе издаја која угрожава саму државу Црну Гору. „То признање јесте одрицање од заједништва са Србијом, али је прије свега то издаја Црне Горе. То је иуздаја свих великих жртава, гажење по њима, од цара Лазара до наших дана. То је гажење по жртвама овог дијела нашег народа који живи у Црној Гори“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да се нада у Бога да ће ова иницијатива имати ефекта. „Већ је успјех да је ово питање покренуто. А требало га је и раније покренути. Увјерен сам да ће сви честити људи у Црној Гори, без обзира како се изјашњавали – као Срби или као Црногорци, – подржати да се поништи то признање Косова као лажне државе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Присутнима се обратио и предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић. Из СНС су најавили да ће након овог скупа, уз помоћ сестринских организација у Црној Гори кренути у организовано прикупљање потписа све до тренутка док довољан број људи подржи иницијативу, како би се испунили законски услови за одржавање референдума. ИЗВОР: Радио Светигора
  11. У крипти саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици данас је представљена иницијатива Српског националног савјета Црне Горе о организовању референдума за поништење одлуке Владе Црне Горе о признању лажне државе на територији Косова и Метохије. Иницијативу су благословили и својим потписима подржали Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије и изабрани Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. Иницијативу су такође потписали и Архијерејски протопрезвитер подгоричко-даниловградски Драган Митровић и Архијерејски протопрезвитер бококоторски Момчило Кривокапић. Окупљеним представницима нахија и племена Црне Горе, који су већ раније потписали ову иницијативу, обратио се Митрополит Амфилохије ријечима да је признање лажне државе на Косову и Метохији од стране Владе Црне Горе издаја која угрожава саму државу Црну Гору. „То признање јесте одрицање од заједништва са Србијом, али је прије свега то издаја Црне Горе. То је иуздаја свих великих жртава, гажење по њима, од цара Лазара до наших дана. То је гажење по жртвама овог дијела нашег народа који живи у Црној Гори“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Рекао је да се нада у Бога да ће ова иницијатива имати ефекта. „Већ је успјех да је ово питање покренуто. А требало га је и раније покренути. Увјерен сам да ће сви честити људи у Црној Гори, без обзира како се изјашњавали – као Срби или као Црногорци, – подржати да се поништи то признање Косова као лажне државе“, поручио је Митрополит Амфилохије. Присутнима се обратио и предсједник Српског националног савјета Момчило Вуксановић. Из СНС су најавили да ће након овог скупа, уз помоћ сестринских организација у Црној Гори кренути у организовано прикупљање потписа све до тренутка док довољан број људи подржи иницијативу, како би се испунили законски услови за одржавање референдума. ИЗВОР: Радио Светигора View full Странице
  12. Генералштаб обележио крсну славу НЕДЕЉА, 06. МАЈ 2018, 12:14 -> 13:20 ИЗВОР:РТС, ФОНЕТ Генералштаб Војске Србије обележио је, по први пут, крсну славу, Ђурђевдан, а литургију, која је трајала више од два часа, предводио је патријарх Иринеј. Патријарх Иринеј је рекао да се кроз историју српска војска увек бранила, никад није нападала, и да је "уз помоћ Божју, увек побеђивала оне који су нам зло мислили". Обележавање крсне славе у Генералштабу "Надамо се и сада, иако постоје бројни непријатељи, да имамо помоћ Божју. Увек када смо били с Богом, ми смо нешто значилли у свету у коме јесмо. Надамо се да и данас нећемо остати без помоћи руке Божје", истакао је Иринеј. Према оцени патријарха, данашња прва слава Генералштаба Војске Србије је велик догађај и потврђује опредељење "за пут Божји и истину Божју". "Ми се надамо да ћемо и Косово, које је наша велика рана, да сачувамо и одбранимо, да не падне у руке који су га читаво време у прошлости палили и рушили", поручио је Иринеј. Обележавању крсне славе Генералштаба присуствовали су, поред војног врха, и министар одбране Александар Вулин и генерални секретар кабинета председника Србије Никола Селаковић, као лични изасланик Александра Вучића. Обележена слава Генералштаба Војске Србије Изасланик председника Републике Србије и врховног команданта Војске Србије Никола Селаковић и министар одбране Александар Вулин присуствовали су данас обележавању славе Генералштаба Војске Србије, Светог великомученика Георгија - Ђурђевдана, у касарни „Бањица 2“ у Београду. Свету архијерејску литургију служио је Његова светост патријарх српски господин Иринеј. Домаћин и кум славе, која се у Генералштабу обележава први пут, је начелник Генералштаба генерал Љубиша Диковић. Честитајући славу, патријарх Иринеј је рекао да је „ово велики дан у нашој историји”. - Радујем се што сам овде данас са вама. Данас је велики празник који слави сав православни свет. Велико име у нашој цркви. Он је био оно што сте и ви овде присутни – официр високог ранга у тадашњој римској војсци. Нама то улива велику наду да ћемо уз сва недаћа и непријатељства која нас окружују ипак опстати. Јер нисмо сами. Као што је велики апостол Павле говорио – ко ће против нас ако смо са Богом. Ово је прва слава коју слави наш Генералштаб, то је велики догађај и наше опредељење за истину божју. Нека се продужи овај диван пример на нашу будућност у читавој Србији, да будемо близу и сједињени једни са другима, јер наша снага јесте у нашем јединству и слози, поручио је патријарх Иринеј. Генерал Диковић је истакао да је обележавање славе Генералштаба могло много раније да се деси, али је „било потребно време да људи сазре”. - Схватили смо да можемо бити још кориснији себи и другима и кроз веру у Бога, без обзира којој вери припадали. Нису ретки примери у нашој историји да су се раме уз раме са нама борили и војници исламске и католичке вероисповести. И данас смо ми мултиетничка средина и такви ћемо остати на понос свих. Наша традиција и наша снага довели су до тога да ми данас обележавамо славу Генералштаба – Светог Георгија, који је веровао у Бога и није узмицао ни пред толиком силом као што су били царски моћници и који је на крају живот дао за веру. Важно је да наши официри, подофицири и војници верују у Бога, у правду, у државу којој припадају и да буду једнако чврсти као и Свети Георгије. Градећи пут таквог војника потребна нам је ова слава и овај дан, закључио је начелник Генералштаба. Генерал Диковић, у знак сећања на данашњи дан и славу Генералштаба, уручио је патријарху Иринеју плакету Војске Србије у жељи да свештенство, као и до сада, буде ослонац нашег народа у добру и у злу. Такође, главном војном свештенику мајору Слађану Влајићу генерал Диковић, у знак захвалности, уручио је икону Светог Георгија. ФОТОГАЛЕРИЈА: ВИДЕОГАЛЕРИЈА: БЕСЕДА ПЕТРИЈАРХАhttp://www.mod.gov.rs/multimedia/videogalerija/video_mp4/2018_05_06_patrijarh_beseda_1525609444.mp4
  13. Генералштаб обележио крсну славу НЕДЕЉА, 06. МАЈ 2018, 12:14 -> 13:20 ИЗВОР:РТС, ФОНЕТ Генералштаб Војске Србије обележио је, по први пут, крсну славу, Ђурђевдан, а литургију, која је трајала више од два часа, предводио је патријарх Иринеј. Патријарх Иринеј је рекао да се кроз историју српска војска увек бранила, никад није нападала, и да је "уз помоћ Божју, увек побеђивала оне који су нам зло мислили". Обележавање крсне славе у Генералштабу "Надамо се и сада, иако постоје бројни непријатељи, да имамо помоћ Божју. Увек када смо били с Богом, ми смо нешто значилли у свету у коме јесмо. Надамо се да и данас нећемо остати без помоћи руке Божје", истакао је Иринеј. Према оцени патријарха, данашња прва слава Генералштаба Војске Србије је велик догађај и потврђује опредељење "за пут Божји и истину Божју". "Ми се надамо да ћемо и Косово, које је наша велика рана, да сачувамо и одбранимо, да не падне у руке који су га читаво време у прошлости палили и рушили", поручио је Иринеј. Обележавању крсне славе Генералштаба присуствовали су, поред војног врха, и министар одбране Александар Вулин и генерални секретар кабинета председника Србије Никола Селаковић, као лични изасланик Александра Вучића. Обележена слава Генералштаба Војске Србије Изасланик председника Републике Србије и врховног команданта Војске Србије Никола Селаковић и министар одбране Александар Вулин присуствовали су данас обележавању славе Генералштаба Војске Србије, Светог великомученика Георгија - Ђурђевдана, у касарни „Бањица 2“ у Београду. Свету архијерејску литургију служио је Његова светост патријарх српски господин Иринеј. Домаћин и кум славе, која се у Генералштабу обележава први пут, је начелник Генералштаба генерал Љубиша Диковић. Честитајући славу, патријарх Иринеј је рекао да је „ово велики дан у нашој историји”. - Радујем се што сам овде данас са вама. Данас је велики празник који слави сав православни свет. Велико име у нашој цркви. Он је био оно што сте и ви овде присутни – официр високог ранга у тадашњој римској војсци. Нама то улива велику наду да ћемо уз сва недаћа и непријатељства која нас окружују ипак опстати. Јер нисмо сами. Као што је велики апостол Павле говорио – ко ће против нас ако смо са Богом. Ово је прва слава коју слави наш Генералштаб, то је велики догађај и наше опредељење за истину божју. Нека се продужи овај диван пример на нашу будућност у читавој Србији, да будемо близу и сједињени једни са другима, јер наша снага јесте у нашем јединству и слози, поручио је патријарх Иринеј. Генерал Диковић је истакао да је обележавање славе Генералштаба могло много раније да се деси, али је „било потребно време да људи сазре”. - Схватили смо да можемо бити још кориснији себи и другима и кроз веру у Бога, без обзира којој вери припадали. Нису ретки примери у нашој историји да су се раме уз раме са нама борили и војници исламске и католичке вероисповести. И данас смо ми мултиетничка средина и такви ћемо остати на понос свих. Наша традиција и наша снага довели су до тога да ми данас обележавамо славу Генералштаба – Светог Георгија, који је веровао у Бога и није узмицао ни пред толиком силом као што су били царски моћници и који је на крају живот дао за веру. Важно је да наши официри, подофицири и војници верују у Бога, у правду, у државу којој припадају и да буду једнако чврсти као и Свети Георгије. Градећи пут таквог војника потребна нам је ова слава и овај дан, закључио је начелник Генералштаба. Генерал Диковић, у знак сећања на данашњи дан и славу Генералштаба, уручио је патријарху Иринеју плакету Војске Србије у жељи да свештенство, као и до сада, буде ослонац нашег народа у добру и у злу. Такође, главном војном свештенику мајору Слађану Влајићу генерал Диковић, у знак захвалности, уручио је икону Светог Георгија. ФОТОГАЛЕРИЈА: ВИДЕОГАЛЕРИЈА: БЕСЕДА ПЕТРИЈАРХАhttp://www.mod.gov.rs/multimedia/videogalerija/video_mp4/2018_05_06_patrijarh_beseda_1525609444.mp4 View full Странице
  14. ( мало измијењено, из разговора са Рилетом ) Размишљао сам о овоме још од прошле године када је Додик био заказао референдум око судства у БиХ ( не сјећам се о чему је конкретно било ). УС БиХ је референдум оцијенио као неуставан. Е сад... референдум је био савјетодавни ( наравно, неће Додо да буде обавезан народном одлуком, него је чисто дресирао бирачко тијело ) и ту сам се замислио. Савјетодавни референдум сам по себи значи просто изражавање мишљења, без формалне обавезаности власти или било кога на било какво дјеловање. Фактички није ништа другачији од добро спроведене свеобухватне анкете јавног мњења, осим по степену прецизности ( мада је и то упитно с обзиром да увијек постоје неке махинације са гласовима код нас ). Пошто нема никакве фактичке разлике између то двоје, савјетодавног референдума и свеобухватне, валидне и прецизне анкете, као ни правног ефекта након што су спроведени - на основу чега се може тврдити да савјетодавни референдум може бити неуставан? Тј., ако савјетодавни референдум о мишљењу гледе изражавања става супротног уставу и/или закону може бити неуставан, зашто то не би могла бити и нека свеобухватна анкета? ( ово све под закључком да између то двоје нема никакве фактичке разлике, јер обоје представљају довољно прецизно изнесен став јавности и немају обавезујуће правне ефекте ). Једина права разлика је у томе што одржавање референдума служи као слање једне теже политичке поруке, али опет ни то не мора нужно да буде тако уколико и анкета показује увелико преовлађујући неуставни или незаконити став. И сад када дође Каталонија на ред, опет се исто поновило. Уставни суд Шпаније је рекао да је одржавање референдума неуставно ( сад, не знам је ли тај референдум био обавезујући или само савјетодавни ). Ако се крене са "фри спич" логиком, ово се у суштини своди на ограничавање или забрану слободе говора. Који би били још "pro et contra" аргументи?
  15. БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ЧЕТРНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА ГРАЧАНИЦА 17. МАРТ 2018 http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/beseda-episkopa-teodosija-na-akademiji-u-gracanici-povodom-cetrnaeste-godisnjice-martovskog-po Ево, већ, четрнаест година, сваког 17. Марта, подсећамо се трагичних догађаја Погрома из 2004. године, у коме је само за два дана насиља, 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а 34 наших цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. У овим нередима, око 1000 кућа Срба, Рома и Ашкалија је запаљено од стране албанских екстремиста. Пред нашим очима су и даље слике пострадалих Срба у Косову Пољу, наших људи који су у последњем часу евакуисани из зграде Ју програма у Приштини и наших Призренаца који су уточиште нашли у бази КФОР-а, док су њихове куће и цркве нестајале у пламену. У историјском памћењу нашег српског православног народа на овим просторима, ово је само један у низу сличних догађаја, који су обележили нашу историју. Сетимо се само страдања Срба у великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, када су хиљаде српских породица биле принуђене да напусте свој родни праг, или записа дечанског игумана Серафима Ристића у његовој књижици „Плач Старе Србије“, писанија блаженопочившег Саве Дечанца, Епископа Жичког, као и сведочанстава наших српских конзула, путописаца. Страдање нам није никада било страно, али и поред свега, наш народ је налазио снаге да остане и опстане на овој благословеној земљи косовској и метохијској, чувајући своју веру, чувајући своју народну културу и обичаје, свој језик и историјско памћење. Господ нам каже да ћемо имати „невоље у свету“ (Јн. 16.33), али нас истовремено храбри и подсећа говорећи „Не бојте се. Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). Из свих тих невоља и страдања, наш народ је излазио са ранама, али и са још већом вером и чврстином да никада не напусти и не заборави Косово и Метохију, где год их ветрови историје односили. Зато је Косово и Метохија освештани простор који надилази историју, политику, пролазне границе и тзв. политичке реалности. Ова благословена земља натопљена је крвљу мученика и страдалника, посејана бројним црквама и манастирима од којих су многи у рушевинама, али и даље сведоче наше духовно и историјско постојање и присуство, и то је оно што нам у свим невољама даје снагу. Зато смо ми хришћани „саблазан свету,“ јер оно што је за некога пораз, за нас је пут ка победи и вечном животу, јер верујемо да је последња победа - Христова. Зато се и ове годишњице, Мартовског погрома сећамо не само са тугом и болом због изгубљених живота, запаљених светиња и унесрећених људи, који су тих дана изгубили своје домове, већ и са чврстом надом да нас ни то, ни било које друго страдање, неће и не сме поколебати у решености да останемо своји на своме. Они који би желели да нас овде нема и не буде, увек ће гледати и видети у нашим светињама, у нашим селима и обележјима, оно што их подсећа на Србију и наше вековно присуство на овим просторима. Довољно је овде и земље, и воде, и неба, за све људе добре воље, и као народ спремни смо да живимо са другима у миру и да делимо оно што нам је свима као људима Бог подарио. Али, истовремено, мартовско страдање 2004. године, као и бројни напади и злочини који су учињени над нашим народом у последњих 20-так година „међународно гарантованог мира,“ само нас чине још више решеним да се никада не одричемо онога што је наше. Зато је 17. март и подсетник и порука, да се не може градити будућност једног народа на забораву своје историје, да се не може размењивати „своје за своје“, да наша деца не могу да имају истинску будућност ако забораве зашто су живели и жртвовали се њихови преци. Наша историја и наша вера нису митологија, већ оно што нас повезује са вечним животом у Христу. Без те духовне вертикале, српски народ и српска средњовековна држава никада не би били оно што су били. Без тога не би било ни Грачанице, ни Пећаршије ни Дечана, ни Светога Симеона Немање, ни Светог Саве, и били бисмо само једно племе на беспућу историје, тиква без корена, људи без истинског идентитета. Зато, данас, 14. годишњицу Мартовског погрома обележавамо са молитвеним сећањем, али и са духовним оптимизмом да ћемо Косово и Метохију сачувати само уколико ми останемо верни оним идеалима који су надахњивали највеће синове нашег народа и наше Свете Цркве и уколико се трудимо да не продајемо своју земљу и не остављамо гробове својих предака. Доста порушеног смо, за сада, обновили и наставићемо са обновом. Али, циљ наше обнове није само да обновимо грађевине, већ и да подстакнемо наше људе да се врате и да духовно обновимо наше заједнице, и да поново пропоју наше светиње. То је посао где нам је потребна помоћ целог нашег народа и наше државе, да обезбедимо и услове за живот нашој омладини, запослење и будућност. У том подвигу треба да делујемо сложно и одлучно, не гледајући ко припада којој партији, већ да будемо народ светосавски. Тек тако јединствени, моћи ћемо да постигнемо успех и да остваримо наше циљеве. Наше је да уложимо веру, зној и труд, а Бог ће нам дати и помоћи ће нам. Господ да упокоји све оне који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Господ да нас укрепи да обновимо све што је уништено и да нас сачува од нових страдања. Ако би се десило да она и дођу, трба да останемо храбри, међусобно солидарни и чврсто решени да светолазаревски останемо и опстанемо на нашем Косову и Метохији. Бог да благослови, да преостале дане Великог поста, Свете Четрдесетнице, проведемо у миру, слози, праштајући једни другима, да бисмо дочекали сверадосни дан Христовог Васкрсења.
  16. Широм Епархије Рашко-призренске данас је обележена четрнаеста годишњица Мартовског погрома. У манастирима и парохијским црквама служени су парастоси за пострадале жртве Погрома и све православне Србе на Косову и Метохији који су пострадали у ратном и послератном насиљу. У манастиру Грачаница, након Св. Литургије парастос жртвама терора служио је Епископ Рашко-призренски Теодосије уз саслужење свештенства приштинског намесништва. Парастосу су, поред многобројних мештана и верника, присуствовали и заменик директора Канцеларије за Косово и Метохију Жељко Јовић, шеф мисије ОЕБС на Косову Јан Брату и државни секретар у Министарству привреде Бранимир Стојановић. Након парастоса, у свечаном мимоходу Владика са народом кренуо је улицама Грачанице до обележја жртвама и несталим испред Дома културе где су положене беле руже. У 12.00 часова почела је академија на којој се Епископ Теодосије обратио присутнима следећим речима, говорећи о Мартовском погрому, али и о значају Косова и Метохије за наш верни народ и очувању вере у Христа, народне слоге и светолазаревског завета као темеља на којима почива духовни и народни идентитет целог српског народа: БЕСЕДА ЊЕГОВОГ ПРЕОСВЕШТЕНСТВА ЕПИСКОПА РАШКО-ПРИЗРЕНСКОГ ТЕОДОСИЈА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ЧЕТРНАЕСТЕ ГОДИШЊИЦЕ МАРТОВСКОГ ПОГРОМА ГРАЧАНИЦА 17. МАРТ 2018 http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/beseda-episkopa-teodosija-na-akademiji-u-gracanici-povodom-cetrnaeste-godisnjice-martovskog-po Ево, већ, четрнаест година, сваког 17. Марта, подсећамо се трагичних догађаја Погрома из 2004. године, у коме је само за два дана насиља, 4.000 људи изгнано из својих кућа, широм Косова и Метохије, погинуло је 28 људи, више од 900 људи је претучено и тешко повређено, а 34 наших цркава и манастира је уништено или тешко оштећено. У овим нередима, око 1000 кућа Срба, Рома и Ашкалија је запаљено од стране албанских екстремиста. Пред нашим очима су и даље слике пострадалих Срба у Косову Пољу, наших људи који су у последњем часу евакуисани из зграде Ју програма у Приштини и наших Призренаца који су уточиште нашли у бази КФОР-а, док су њихове куће и цркве нестајале у пламену. У историјском памћењу нашег српског православног народа на овим просторима, ово је само један у низу сличних догађаја, који су обележили нашу историју. Сетимо се само страдања Срба у великим сеобама крајем 17. и почетком 18. века, када су хиљаде српских породица биле принуђене да напусте свој родни праг, или записа дечанског игумана Серафима Ристића у његовој књижици „Плач Старе Србије“, писанија блаженопочившег Саве Дечанца, Епископа Жичког, као и сведочанстава наших српских конзула, путописаца. Страдање нам није никада било страно, али и поред свега, наш народ је налазио снаге да остане и опстане на овој благословеној земљи косовској и метохијској, чувајући своју веру, чувајући своју народну културу и обичаје, свој језик и историјско памћење. Господ нам каже да ћемо имати „невоље у свету“ (Јн. 16.33), али нас истовремено храбри и подсећа говорећи „Не бојте се. Ја сам победио свет“ (Јн 16,33). Из свих тих невоља и страдања, наш народ је излазио са ранама, али и са још већом вером и чврстином да никада не напусти и не заборави Косово и Метохију, где год их ветрови историје односили. Зато је Косово и Метохија освештани простор који надилази историју, политику, пролазне границе и тзв. политичке реалности. Ова благословена земља натопљена је крвљу мученика и страдалника, посејана бројним црквама и манастирима од којих су многи у рушевинама, али и даље сведоче наше духовно и историјско постојање и присуство, и то је оно што нам у свим невољама даје снагу. Зато смо ми хришћани „саблазан свету,“ јер оно што је за некога пораз, за нас је пут ка победи и вечном животу, јер верујемо да је последња победа - Христова. Зато се и ове годишњице, Мартовског погрома сећамо не само са тугом и болом због изгубљених живота, запаљених светиња и унесрећених људи, који су тих дана изгубили своје домове, већ и са чврстом надом да нас ни то, ни било које друго страдање, неће и не сме поколебати у решености да останемо своји на своме. Они који би желели да нас овде нема и не буде, увек ће гледати и видети у нашим светињама, у нашим селима и обележјима, оно што их подсећа на Србију и наше вековно присуство на овим просторима. Довољно је овде и земље, и воде, и неба, за све људе добре воље, и као народ спремни смо да живимо са другима у миру и да делимо оно што нам је свима као људима Бог подарио. Али, истовремено, мартовско страдање 2004. године, као и бројни напади и злочини који су учињени над нашим народом у последњих 20-так година „међународно гарантованог мира,“ само нас чине још више решеним да се никада не одричемо онога што је наше. Зато је 17. март и подсетник и порука, да се не може градити будућност једног народа на забораву своје историје, да се не може размењивати „своје за своје“, да наша деца не могу да имају истинску будућност ако забораве зашто су живели и жртвовали се њихови преци. Наша историја и наша вера нису митологија, већ оно што нас повезује са вечним животом у Христу. Без те духовне вертикале, српски народ и српска средњовековна држава никада не би били оно што су били. Без тога не би било ни Грачанице, ни Пећаршије ни Дечана, ни Светога Симеона Немање, ни Светог Саве, и били бисмо само једно племе на беспућу историје, тиква без корена, људи без истинског идентитета. Зато, данас, 14. годишњицу Мартовског погрома обележавамо са молитвеним сећањем, али и са духовним оптимизмом да ћемо Косово и Метохију сачувати само уколико ми останемо верни оним идеалима који су надахњивали највеће синове нашег народа и наше Свете Цркве и уколико се трудимо да не продајемо своју земљу и не остављамо гробове својих предака. Доста порушеног смо, за сада, обновили и наставићемо са обновом. Али, циљ наше обнове није само да обновимо грађевине, већ и да подстакнемо наше људе да се врате и да духовно обновимо наше заједнице, и да поново пропоју наше светиње. То је посао где нам је потребна помоћ целог нашег народа и наше државе, да обезбедимо и услове за живот нашој омладини, запослење и будућност. У том подвигу треба да делујемо сложно и одлучно, не гледајући ко припада којој партији, већ да будемо народ светосавски. Тек тако јединствени, моћи ћемо да постигнемо успех и да остваримо наше циљеве. Наше је да уложимо веру, зној и труд, а Бог ће нам дати и помоћи ће нам. Господ да упокоји све оне који су пострадали у Мартовском погрому 2004. године. Господ да нас укрепи да обновимо све што је уништено и да нас сачува од нових страдања. Ако би се десило да она и дођу, трба да останемо храбри, међусобно солидарни и чврсто решени да светолазаревски останемо и опстанемо на нашем Косову и Метохији. Бог да благослови, да преостале дане Великог поста, Свете Четрдесетнице, проведемо у миру, слози, праштајући једни другима, да бисмо дочекали сверадосни дан Христовог Васкрсења. View full Странице
  17. Михаил Суслов: Косово између Тадића и Вучића Предстојећи страначки избори у Београду, већ од саме њихове најаве, добили су много шири значај од уобичајеног. Оно што је, и по својој суштини и по закону, требало да буде тек локално изјашњавање, претворило се, практично, у одлучивање о судбини целе Србије. Не случајно. Власт у земљи је у тој мери централизована, тачније аутократска, да ван тих оквира, практично, нема ничега што би барем на тренутак могло да промакне контролорима из престонице. И није то карактеристично само за садашњи тренутак. Зато је и питање судбине Косова у актуелним предизборним најавама и страначким чаркама подигнуто на највиши могући степен. Укратко, главна тачка међупартијских спорења није: шта чинити у јужној покрајини, или како помоћи тамошњем живљу, већ – ко је издао? Ко је подлегао под притисцима САД, ко је у свему нашао сопствени интерес и Албанцима, фактички, предао део Србије? И свако прст упире на другога. А довољно је прелистати архиве. И то не оне прекривене дебелом прашином, већ скоријег датума. У њима недвосмислено стоји да кључни потез у међународном третирању косовског питања није учињен од стране Албанаца, Американаца или било кога сличног, већ од стране београдске политичке елите, прецизније – Демократске странке. Подсетимо, у време председниковања Бориса Тадића (2004-2012), тадашњег лидера Демократа, преговори о Косову и Метохији пребачени су из Уједињених нација у централу Европске уније у Бриселу. Оно о чему се углавном ћути је жалосна истина да је то учињено резолуцијом Светске организације коју је предложила управо Србија. Несумњиво уз знање и сагласност њеног тадашњег првог човека. О каквом гафу, је реч најбоље показује то што је из једног међународно-правно дефинисаног система који оличавају УН а у којем делује мноштво земаља које никада нису признале независност Косова, и немају намеру да то учине, све прослеђено у домен делатности Европске уније чија је већина чланица, под нескривеним притиском САД, морала да прихвати статус јужне српске покрајине наметнут од стране Вашингтона. То је, практично, дало одрешене руке и садашњој власти, тачније њеном главном експоненту Александру Вучићу, да се судбином Косова поиграва према сопственим дневно-политичким потребама. Борис Тадић је тај мандат, као и право на одлучивање о судбини Срба на југу земље, одавно изгубио. Али зато нема никакве сумње да је човек који данас седи у председничком кабинету вољан да га прати, па иде и корак даље, и у потпуности се одрекне овог дела српске територије, водећи се при томе искључиво сопственим интересима, тачније интересима крупног капитала, често полулегалног, чији је он гласноговорник. Укратко, када је реч о Косову, Тадић је својим деловањем утро пут Вучићу каквог данас добро познајемо. И нема сумње да је све учињено под супервизијом страних центара моћи. Оних чије савете су и данас спремни да послушају и усвоје многи. А косовски Срби, како се снађу…
  18. Директорка моје школе забранила песме из косовског циклуса за Савиндан! Каже: "Какве везе оне имају са Светим Савом?!!! Иначе је госпођица из СНС! Наводно, да се не распршују страсти после убиства Оливера Ивановића! Глупост или директива ??!!
  19. Драгана Зечевић | 28. јануар 2018. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:708648-Мати-Анастасија-Има-наде-да-Косово-остане-наше Мати Анастасија, игуманија манастира Девич: Како је све ово на КиМ дошло, исто тако може и да оде. Сачуваћемо га ако будемо сложни и ако то заиста желимо Фото Ж. Кнежевић СВИ знају да код нас никада није било безбедно, али ми монахиње у овој светињи решене смо да останемо, без обзира на околности. И колико год нам сметала ова неизвесност у погледу безбедности, односно колико год нам сметало то што неки нису испунили своју дужност да нас заштите, ми чинимо оно што је до нас, и због тога нам је савест мирна. Овим речима мати Анастасија, игуманија манастира Девич у озлоглашеној Србици, у разговору за "Новости", појашњава своју решеност и решеност неколико монахиња да остану у овој чудотворној светињи са моштима Јоаникија Девичког. И док се премишља да ли да разговора за новине, јер јој, каже, и није до тога, истиче да једино што са сигурношћу осећа јесте чврста жеља да ту остане и служи светињи до краја живота. * Својевремено сте рекли да вам упркос томе што живите небезбедно највише недостају верници. Да ли је и сада тако? - Осим о храмовној слави, долазе нам повремено и расељени Срби, али нису ово времена као када су нам долазили пешке са свих страна. Сада, нажалост, верници и посетиоци нису безбедни ни када долазе аутом, а најближе српске средине су села у општини Србица, Бање и Суво Грло. * Осим у ова два села, Срба у Србици више нема, а није их било ни пре 1999. године? - Србица је после Другог светског рата, када је почео да се обнавља манастир, запамћена као српско место у којем није била ниједна албанска кућа. И у селима према Глоговцу било је настањено далеко више Срба него Албанаца. ИСЦЕЛИТЕЉСКЕ МОЋИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈАДА ли је истина да су по помоћ у манастир Девич долазили и душевно оболели Албанци? - Истина је, јер је манастир познат по исцелитељским моштима Светог Јоаникија Девичког. Његове мошти, по предању, откривене су за време турског ропства управо на месту где је накнадно изграђен манастир. Светитељ је био пореклом из имућне породице. Годинама је боравио у дреничкој шуми и на месту где је сада испосница. Манастир је касније, крајем 14. и почетком 15. века, почео да гради Ђурађ Бранковић. Прво је саграђена црква, а касније, после Другог светског рата, почела је изградња манастирског комплекса. У мартовском погрому 2004. године је уништено све оно што је могло да се уништи, али не и мошти Светог Јоаникија Девичког. * Због чега су Срби тада почели да одлазе? - Они су заиста и тада трпели невиђени терор од Албанаца. Али да су штићени и да их је закон штитио, сасвим сигурно би остали овде. Исељавање се само још више наставило после 1999. Они који су дошли, наводно, са задатком да нас заштите, то не чине нити су чинили, и зато су Срби масовно напуштали Косово. * Ко је, по вашем мишљењу, најодговорнији: међународна заједница, Албанци, држава Србија, ми сами? - Мислим да је у већој или мањој мери свако од наведених, али и свако од нас појединачно одговоран. Нећу да говорим о томе какви су представници међународне заједнице, Албанци или наши политичари, не из страха, већ нећу тиме да се бавим. Јер, какви год да су, ми смо их као народ заслужили. Мањи број људи је увек лако ућуткати, али када би већина народа знала шта хоћемо, онда бисмо сви заједнички радили на томе. * Чини се да смо се као народ отуђили, немамо вере, саосећајности, мало је оних који другима желе добро... - Ми сигурно нисмо најгори народ. Увек ме је болело када се прозивала српска војска да је наводно свашта радила на КиМ. Сасвим сигурно је мање недела радила од оног што раде друге војске на свету. И била је много коректнија од свих војски света, то могу да потпишем. Али, у рату се не треба тражити кривац, ко је шта урадио, већ је суштина ко је изрежирао рат, али њега не можемо ставити на оптуженичку клупу. * Како то да су многи подржали Албанце у жељи да отерају Србију са Космета? - Ту је, нажалост, као и увек "радио" интерес, а не суштинска подршка албанским циљевима. Међутим, питање је да ли ће се испоставити да они који су мислили да им је тада у интересу да подрже Албанце, сада мисле дугачије. Остварили су зацртани циљ, а питање је да ли им је исти интерес и сада. А наша "кривица" је свакако то што смо направили кућу на раскрсници. А што се тиче интереса и циљева зашто је то урађено, њих је много, почев од одлагања и пласмана наоружања па до много тога другог. Фото Ж. Кнежевић * Има ли наде у опстанак, али и повратак Срба на ове просторе? - Никада не реци никад! Јесте тешко време, али ништа није немогуће. Како је све ово "дошло", исто тако може и да "оде". Знамо да није овде у питању то шта људи мисле шта и како треба да радимо, већ да ли време и околности раде за нас. Али, ништа није немогуће. Јер, ако је било могуће од већинског матичног народа направити мањину и потом је протерати, па зашто није могуће и вратити народ. * Како вам се чини садашња ситуација на Космету, после мучког убиства Оливера Ивановића, и учесталог уништавања имовине повратника? - Безбедност људи је на веома ниском нивоу, сва права српског народа су погажена, људи су у страху и забринути. Јер, убиство Оливера Ивановића је за све Србе на Космету страшан нељудски чин, чак и за оне који га нису подржавали у политици. Нажалост, много људи је на Косову и Метохији убијено на кућном прагу, људи који су били посвећени само својој породици. Жалосна је порука да се на Косову и даље убијају Срби. * Шта и како може држава Србија да помогне у расветљавању убиства Ивановића и како да помогне свом народу на Космету? - Не бих сада могла рећи како би конкретно највише помогла и сигурно да постоје људи који далеко боље од мене знају шта би требало радити. Али, оно што је најважније и што је до нас, јесте да морамо бити истрајни и пре свега сложни. Јер, само сложни можемо нешто учинити и постићи. Зато је црква од велике важности на овом простору, поготово што смо сведоци да је било и много тежих времена него што су ова тренутно. Али народ када види да су га сви оставили, прибегава Цркви, тада му вера даје снагу. Фото И. Радуловић * Да ли има наде, и верујете ли да ће Срби успети да се изборе са проблемима и хоћемо ли сачувати Косово? - На то питање ћу вам одговорити једном једином реченицом: Хоћемо га сачувати ако то будемо желели! За опстанак Косова у саставу Србије не треба кривити само косовски народ, јер Косово припада свим Србима. Зато је одговорност наша колективна, а не појединачна. Једни то можда желе, други не, трећи бивају приморани, али једноставно речено, када је неко нападнут као што је то читав српски народ због Косова, мора се бранити на расположиве начине. Када ово кажем, не призивам ратне опције, већ сваког појединца којем је Косово у срцу да учини што је до њега. * Каква би била будућност Србије уколико Косово не би било њен део? - Мислим да Србин не може ни без православне вере, и да неко ко ће рећи "ја сам неверујући", али добар сам Србин, није у праву. На питање ћу одговорити једном анегдотом коју је написао владика Николај, који се осврнуо на паука који је плео сопствену мрежу. Онда је у једном тренутку почео да проверава сваку нит и конац куда води та мрежа. Видео је да сваки конац води некуда, али само тај којим се спустио на дно не води никуда и пресекао је ту нит. Међутим, секући ту нит покидао је читаву мрежу. Зато сам заправао хтела да кажем да нико не може без те почетне нити која је за Србе - Косово. ТАЈНА КОСОВА АЛБАНЦИ се и даље шире, купују српска имања, граде, а ми? - Сећам се једног новинарског питања током 2004. године, када смо највише били погођени, а оно је гласило: у чему је тајна Косова? Ми монахиње, које и сада стрепимо приликом сваког изласка изван манастирске капије, а ни унутар њих нисмо савим безбедне, одговориле смо да је тајна Косова у страдању, васкрсењу и љубави.
  20. Драгана Зечевић | 28. јануар 2018. http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:708648-Мати-Анастасија-Има-наде-да-Косово-остане-наше Мати Анастасија, игуманија манастира Девич: Како је све ово на КиМ дошло, исто тако може и да оде. Сачуваћемо га ако будемо сложни и ако то заиста желимо Фото Ж. Кнежевић СВИ знају да код нас никада није било безбедно, али ми монахиње у овој светињи решене смо да останемо, без обзира на околности. И колико год нам сметала ова неизвесност у погледу безбедности, односно колико год нам сметало то што неки нису испунили своју дужност да нас заштите, ми чинимо оно што је до нас, и због тога нам је савест мирна. Овим речима мати Анастасија, игуманија манастира Девич у озлоглашеној Србици, у разговору за "Новости", појашњава своју решеност и решеност неколико монахиња да остану у овој чудотворној светињи са моштима Јоаникија Девичког. И док се премишља да ли да разговора за новине, јер јој, каже, и није до тога, истиче да једино што са сигурношћу осећа јесте чврста жеља да ту остане и служи светињи до краја живота. * Својевремено сте рекли да вам упркос томе што живите небезбедно највише недостају верници. Да ли је и сада тако? - Осим о храмовној слави, долазе нам повремено и расељени Срби, али нису ово времена као када су нам долазили пешке са свих страна. Сада, нажалост, верници и посетиоци нису безбедни ни када долазе аутом, а најближе српске средине су села у општини Србица, Бање и Суво Грло. * Осим у ова два села, Срба у Србици више нема, а није их било ни пре 1999. године? - Србица је после Другог светског рата, када је почео да се обнавља манастир, запамћена као српско место у којем није била ниједна албанска кућа. И у селима према Глоговцу било је настањено далеко више Срба него Албанаца. ИСЦЕЛИТЕЉСКЕ МОЋИ СВЕТОГ ЈОАНИКИЈАДА ли је истина да су по помоћ у манастир Девич долазили и душевно оболели Албанци? - Истина је, јер је манастир познат по исцелитељским моштима Светог Јоаникија Девичког. Његове мошти, по предању, откривене су за време турског ропства управо на месту где је накнадно изграђен манастир. Светитељ је био пореклом из имућне породице. Годинама је боравио у дреничкој шуми и на месту где је сада испосница. Манастир је касније, крајем 14. и почетком 15. века, почео да гради Ђурађ Бранковић. Прво је саграђена црква, а касније, после Другог светског рата, почела је изградња манастирског комплекса. У мартовском погрому 2004. године је уништено све оно што је могло да се уништи, али не и мошти Светог Јоаникија Девичког. * Због чега су Срби тада почели да одлазе? - Они су заиста и тада трпели невиђени терор од Албанаца. Али да су штићени и да их је закон штитио, сасвим сигурно би остали овде. Исељавање се само још више наставило после 1999. Они који су дошли, наводно, са задатком да нас заштите, то не чине нити су чинили, и зато су Срби масовно напуштали Косово. * Ко је, по вашем мишљењу, најодговорнији: међународна заједница, Албанци, држава Србија, ми сами? - Мислим да је у већој или мањој мери свако од наведених, али и свако од нас појединачно одговоран. Нећу да говорим о томе какви су представници међународне заједнице, Албанци или наши политичари, не из страха, већ нећу тиме да се бавим. Јер, какви год да су, ми смо их као народ заслужили. Мањи број људи је увек лако ућуткати, али када би већина народа знала шта хоћемо, онда бисмо сви заједнички радили на томе. * Чини се да смо се као народ отуђили, немамо вере, саосећајности, мало је оних који другима желе добро... - Ми сигурно нисмо најгори народ. Увек ме је болело када се прозивала српска војска да је наводно свашта радила на КиМ. Сасвим сигурно је мање недела радила од оног што раде друге војске на свету. И била је много коректнија од свих војски света, то могу да потпишем. Али, у рату се не треба тражити кривац, ко је шта урадио, већ је суштина ко је изрежирао рат, али њега не можемо ставити на оптуженичку клупу. * Како то да су многи подржали Албанце у жељи да отерају Србију са Космета? - Ту је, нажалост, као и увек "радио" интерес, а не суштинска подршка албанским циљевима. Међутим, питање је да ли ће се испоставити да они који су мислили да им је тада у интересу да подрже Албанце, сада мисле дугачије. Остварили су зацртани циљ, а питање је да ли им је исти интерес и сада. А наша "кривица" је свакако то што смо направили кућу на раскрсници. А што се тиче интереса и циљева зашто је то урађено, њих је много, почев од одлагања и пласмана наоружања па до много тога другог. Фото Ж. Кнежевић * Има ли наде у опстанак, али и повратак Срба на ове просторе? - Никада не реци никад! Јесте тешко време, али ништа није немогуће. Како је све ово "дошло", исто тако може и да "оде". Знамо да није овде у питању то шта људи мисле шта и како треба да радимо, већ да ли време и околности раде за нас. Али, ништа није немогуће. Јер, ако је било могуће од већинског матичног народа направити мањину и потом је протерати, па зашто није могуће и вратити народ. * Како вам се чини садашња ситуација на Космету, после мучког убиства Оливера Ивановића, и учесталог уништавања имовине повратника? - Безбедност људи је на веома ниском нивоу, сва права српског народа су погажена, људи су у страху и забринути. Јер, убиство Оливера Ивановића је за све Србе на Космету страшан нељудски чин, чак и за оне који га нису подржавали у политици. Нажалост, много људи је на Косову и Метохији убијено на кућном прагу, људи који су били посвећени само својој породици. Жалосна је порука да се на Косову и даље убијају Срби. * Шта и како може држава Србија да помогне у расветљавању убиства Ивановића и како да помогне свом народу на Космету? - Не бих сада могла рећи како би конкретно највише помогла и сигурно да постоје људи који далеко боље од мене знају шта би требало радити. Али, оно што је најважније и што је до нас, јесте да морамо бити истрајни и пре свега сложни. Јер, само сложни можемо нешто учинити и постићи. Зато је црква од велике важности на овом простору, поготово што смо сведоци да је било и много тежих времена него што су ова тренутно. Али народ када види да су га сви оставили, прибегава Цркви, тада му вера даје снагу. Фото И. Радуловић * Да ли има наде, и верујете ли да ће Срби успети да се изборе са проблемима и хоћемо ли сачувати Косово? - На то питање ћу вам одговорити једном једином реченицом: Хоћемо га сачувати ако то будемо желели! За опстанак Косова у саставу Србије не треба кривити само косовски народ, јер Косово припада свим Србима. Зато је одговорност наша колективна, а не појединачна. Једни то можда желе, други не, трећи бивају приморани, али једноставно речено, када је неко нападнут као што је то читав српски народ због Косова, мора се бранити на расположиве начине. Када ово кажем, не призивам ратне опције, већ сваког појединца којем је Косово у срцу да учини што је до њега. * Каква би била будућност Србије уколико Косово не би било њен део? - Мислим да Србин не може ни без православне вере, и да неко ко ће рећи "ја сам неверујући", али добар сам Србин, није у праву. На питање ћу одговорити једном анегдотом коју је написао владика Николај, који се осврнуо на паука који је плео сопствену мрежу. Онда је у једном тренутку почео да проверава сваку нит и конац куда води та мрежа. Видео је да сваки конац води некуда, али само тај којим се спустио на дно не води никуда и пресекао је ту нит. Међутим, секући ту нит покидао је читаву мрежу. Зато сам заправао хтела да кажем да нико не може без те почетне нити која је за Србе - Косово. ТАЈНА КОСОВА АЛБАНЦИ се и даље шире, купују српска имања, граде, а ми? - Сећам се једног новинарског питања током 2004. године, када смо највише били погођени, а оно је гласило: у чему је тајна Косова? Ми монахиње, које и сада стрепимо приликом сваког изласка изван манастирске капије, а ни унутар њих нисмо савим безбедне, одговориле смо да је тајна Косова у страдању, васкрсењу и љубави. View full Странице
  21. Мир Божији! Христо се роди! На земљи мир, међу људима добра воља! Да би се први људи обрадовали и поклонили Оваполоћеном Богомладенцу на то су их морали подстаћи анђели = пастире Гаврило, који им се јавио и послао их да оду до пећине да се поклоне Богомладенцу а мудраце са Истока анђео који их вођаше девет мјесеци у обличју звјезде, од Благовјести до те чудесне Витејемске ноћи и пећине да би се поклонили Цару над царевима. Кроз мудраце се символички Богомладенцу поклонило читаво човјечанство. Свето предање нам свједочи о разним чудима која се те ноћи збише по свјету, о извору јелеја који потече у Тибар, о три сунца која се јавише на небу, о облаку који освјетли ноћ у Шпанији, итд... Свуда се пројави да се нешто чудесно збило те ноћи јер мали број људи би кадар да спозна чудесни долазак Спаситеља. Маломе броју би дано да спознају и разумију рјечи Писма и Пророка. А шта су чинили остали људи? Живјели су своје свакодневне животе несвјесни да се за све њих збио најважнији догађај у историји рода љускога и у домостроју спасења, догађај који ће превазићи само страдање и смрт на Крсту и Васкрсење и пораз смрти. Но, ниједан догађај из домостроја спасења се није одиграо без пратеће битке. Мудраци долазе Ироду и објављују рођење Цара! Владар је угрожен! Опасност се мора уклонити! Мудраци поучени анђелом одлазе са главама на раменима али у Јудеји започиње страдање. Света Дјева је безболно родила Спаситеља, Дјете другачије од сваког другог дјетета, али због угроженог владара ускоро многе мајке осјећају бол много већи од оног порођајног... Збива се покољ Витлејемских младенаца... Због најљепшег Дјетета у јаслама пролива се крв многе дјеце. Јер сви су потенцијална опасност кнезу овога свјета. И не само дјеце. И мудре сједе главе у Јерусалиму страдају. Страда седамдесте учених стараца у синедриону, страдају многи који познаше Рјеч Писма и Пророка. Страда и праведни Захарија не хотећи да да своје дјете Јована. И још много других. Све да онај кога ће црви ускоро појести сачува своју власт. Равноангелски посао свједочења рођења и дјела најљепшег Дјетета, Емануила, Спаситеља свјета и рода људскога, Богомладенца, Помазаника, Господа Исуса Христа, Онога који је Пут, ИСТИНА и Живот наставља Црква Божија, Његова невјеста коју ни врата паклена неће надвладати. Тако је већ вјековима. Од првих дана свједоче га они који се називају именом Његовим, који живе Њиме, хришћани мученици - мартири – свједоци. Посвједоче Истину и пострадају. Времена и методе страдања се мјењају, али стране и Истина ( нема множине ) су исте. Борба је иста. Или ћемо у Царство Дјетета и свих страдалих у име Његово и за свједочење Истине или на дружење са Иродом и њему сличним кнезовима и духовној браћи. За неке који су уз Дјете људи чешће чују и познати су им, неке су учили из историје, о некима буде каткад понешто и у новинама. Неке једни зову једним именом, свјетовним, секуларним ако хоћете, а о некима попови говоре као о Светима и називају их још по неким именом. На примјер то лјепо српско дјете, принц Растко или Свети Сава, Стефан Немања или Свети Симеон Мироточиви, Кнез Лазар или Свети Цар Лазар... Е око тог задњег је сада баш галама и штошта нејасно. Јел добио или изгубио битку? Чекај како то сада неко Небеско Царство је одабрао? Што бре није био човјек прагматичан и спасао Србију? Да буде прави спасилац, а не тамо неки који спашава душе а тјела нам изгинуше... И какве сада везе са свим тим имају попови и СПЦ? Ко су бре они да нам воде политику и да се мјешају у ствари о којима појма немају. Јел они плаћају порез? Он и нису људи ко ми, они немају право гласа и држављанство ове земље. Они нам само паре узимају. И заиста ако ми хришћани имамо своју небеску Отаџбину што се онда бавимо овом земаљском територијом? Кажу: Косово је изгубљена територија. Јесте, изгубљена је. И моја Далмација и Крајина су, и још неке. Ми се и не бавимо пуком територијом. Земља си и у земљу ћеш отићи. Зар заиста мислите да се иједна нормална, канонска помјесна Црква ( наглашавам да неко не помисли сада на оне полицијски и државно регистроване ``цркве`` у некаквим државама ) може бавити државом и њеном територијом? Тамо неком земаљском земљом, њивама и брдима, ко да ће нас то увести у чудесну пећину ка јаслама и Дјетеу! Мени као хришћанину и Србину је исто гдје се налазим на кугли земаљској и у којој сам држави. Чуј! Држава! Шта се све данас назива државом диљем ове планете! Али идеја је иста! Скупина људи и територије под контролом кнеза! Од Ирода, и од пре њега па до данас! Мени као православном Србину је данас исто да ли сам у Србији, Хрватској или било којој другој држави на свјету. Добро има разлике, по негдје хоће демократска или исламска бомба да ти падне на главу, негдје би ми и пресјекли врат због крста око њега, негдеј не би било православног храма и то би ми било мучно, негдеј бих само био гастарбајтер и радио за новац и на тај начин живио као батерија у матриксу, ( што је и сва суштина данашњих држава-компанија) али сада не говоримо о томе.. Говоримо о нашој СПЦ и... па сада нисам баш сигуран чијој, Србији. На дан када ми хришћани опет изнова, у још једној новој години која је почела 1/14 Септембра, славимо тјелесно Рођење Господа Исуса Христа, када се молитвено гурамо да уђемо у Његову пећиницу приступајући Чаши на Евхаристији, и када свима осталима равноанглески вичемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! МИР БОЖИЈИ! Христос се роди!, е баш на тај дан, једне године, то јест, пре равно осамдесте година родило се још једно дјете. Мали Ристо. Не знам какав је био баш тог тренутка али сам од његових рођака слушао да је био лјепо дјете, а доцније сам видио и црно бјеле фотографије младића, отмена стаса, у одјелу и са брчићима. Има у Цркви предање о благословима и благодати на онима који се роде и упокоје на велике Празнике. Ово дјете рођено прије 80 година, као да се заиста још од тога дана укључило у друштво оног Дјетета рођеног прије више од 2000 година. Мали Ристо рођени на рођендан Дјетета Христа. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногосрко-приморски и егзарх свештенога трона Пећкога др Г.Амфилохије. Ето малога Ристе. И као што се о оно Дјете Христа од првих тренутака Његовог тјелесног живота ломе зуби кнезова тако је и са Ристом, Митрополитом Амфилохије. Од комуниста, до њихове дјеце, 80-их, 90-их, демократа ( још увјек истих ) у новом миленијуму па тако ево и до овог радосног Божића! Ништа ми друго не пада на ум, пратећи србијанске и црногорске медије ових дана, осим оног Матијиног стиха ``сваки камен њему, један Христу мање`` . Рече Митрополит истину и као многоглави Кербер кнеза овога свјета нападоше га сви и само потврдише истинитост Апела за Косово и Метохију. Огласише се, неки знани и неки незнани, неки се проказаше у правоме свјетлу. Партијски комесар за религију Србије Селаковић, стечајни директор Ђурић, Вулини, Трилатерала са орденом Михајловић, СПС, доследни и у овој дружини најпоштенији ЛДП, и још неки до сада непознати јавности. Ударише медији под палицама три брата: Вучића, Ђукановића и Тачија. Угрожени кнезови дигоше војску! Ирод их на лјево уво совјетује! Чак и Вођа најави да ће сићи са својих висина и свим поданицим се појавит на екранима 14.1. Можда од тада то буде његов празника а не оних које тад слави та средњовјековна мрачна Црква! Са друге стране уз све часне потписнике Апела за одбрау Косова и Метохије, који се налазе широм канонске територије Пећке Патријаршије и у дијаспори као стожер овог Божићног устанка кнезови виде Црну Гору. Ипак, нажалост, већина Србије немо ћути и гледа.( још је чини ми се највише подршке Митрополит добио од коментатора на Б92!) Оно што се данас назива држава Црна Гора издало је Косовски завјет и самим тим и темељ свог идентитета и цјелокупну своју историју и све жртве које су преци тих људи на тој територији принјели. У Црној Гори је сукоб државе и Цркве сукоб разкрштеног паганског племена и нације. А темељ те нације је управо косовски завјет. Блаженопочивши проф. др Жарко Видовић је говорио да је на Црногорцима да одаберу хоће ли бити безбожно племе слично шиптарима или ће бити најелитнији дио српске нације. То су у својој историји пројављивали својим јунаштвом, слободарским духом и владарима владикама из светородне лозе Петровића а посебно двојицом Светих Петром И и Петром ИИ. То је дух који је ослобађао Призрен и Дечане, појао Онамо `намо и држао одступницу на Мојковцу. Најсјајнији витезови. На трагу тог духа и осјећање свесрпског је и дјело Веса Шијаковића да освети Крагујевачке ђаке и дјело Благоја Јововића и аргентинских осветника да крвник сконча од српске руке за сву мученичку крв проливену у НДХ, проливену само јер су правовјерно исповједали Витлејемско Дјете! На трагу овог осјећања надахнуто и мудро се огласило и часно свештенство Митрополије Црногорско приморске убирући себи вјенце части и поштовања пред својом браћом широм наше Српске Цркве. Тиме су не само пројавили љубав ка своме Архипастиру већ и показали на једно шире осјећање и свјест која не пребива и уточиште не налази у појединцу већ постоји и као једно колективно осјећање и свјест, и на тај начин су унијели трачак наде појединцима у свеколиком своме роду да није све изгубљено и замрло. Радује и мене и весели ме, осјећам пројаву ћивота Светога Петра. И опет зашто бука око Косова? Косово није територија, Косово је завјет и идеја! То је завјет којим потврђујемо своје прво крштење, затим Светосавље и на крају Лазарев избор. Без овога у свом животу сваки човјек са ове ове територије је изгубљен. Ако као народ више не постојимо на духовној стази наших предака не постојимо уопште, постојаће овдје само нека бездушна изгубљена тјелеса којима ће господарити кнез који буде хтио а не Цар над царевима. Гдје је ту Црква? Црква је дужна свједочити Истину и страдати због ње. Наша Црква има дужност свједочити универзалну, свељудску, Богооткривену Истину а дио те Истине и њена потврда су и сви који су за ту Истину страдали у окриљу наше помјесне Цркве . Ако не свједочи и ту Истину, свих оних који су на Кососву и Метохији пострадали, од витезова Лазаревих до Милоша Ћирковића и оних чија је часна тјела Митрополит сакупљао и сахрањивао, наша Црква губи и свој залог за будућност. Црква никада неће проћи, али помјесна, административна црква може да нестане. Малоазијске Цркве из Откровења Јовановог су нестале, опомињу нас све. Вучићево рјешавање питања Косова је једнако покрштавању народа. Разбија се камен темељац националног идентитета са причама о земаљској реалности и Косовском миту. Као да Енглези ( да, баш енглези) дођу са трупама на неку територију на Афричком континенту и неко племе присилно преведу у своју протестантску лов чрч. Ако будемо прагматични и приклонимо се кнезовима, поданицима већих кнезова, и њиховим обећањима о благостању ( интересантно је колико су политичка обећања антијеванђелска ) ми ћемо извршити одлуку која ће од нас направити неки други народ. Ако се уопште будемо могли више звати народом. Комунизам нас је већ довео на границу. То ће бити неки народ који ће бити потомци Срба али са њима ништа више неће дјелити. Можда 2050 буде рефереднудум о промјени имена Србије у неки други назив... Косовско питање јесте свесрпско и рефлектоваће се на све територије и на сваког појединца. Борба за Косовски завјет је борба за сваког Србина на било којој тачки на кугли земаљкој. То је и борба за Истину и за нашу Цркву. У Београду, на празник Светог свједока-Мученика Архиђакона Стефана, Милош Тутуш, теолог
  22. Мир Божији! Христо се роди! На земљи мир, међу људима добра воља! Да би се први људи обрадовали и поклонили Оваполоћеном Богомладенцу на то су их морали подстаћи анђели = пастире Гаврило, који им се јавио и послао их да оду до пећине да се поклоне Богомладенцу а мудраце са Истока анђео који их вођаше девет мјесеци у обличју звјезде, од Благовјести до те чудесне Витејемске ноћи и пећине да би се поклонили Цару над царевима. Кроз мудраце се символички Богомладенцу поклонило читаво човјечанство. Свето предање нам свједочи о разним чудима која се те ноћи збише по свјету, о извору јелеја који потече у Тибар, о три сунца која се јавише на небу, о облаку који освјетли ноћ у Шпанији, итд... Свуда се пројави да се нешто чудесно збило те ноћи јер мали број људи би кадар да спозна чудесни долазак Спаситеља. Маломе броју би дано да спознају и разумију рјечи Писма и Пророка. А шта су чинили остали људи? Живјели су своје свакодневне животе несвјесни да се за све њих збио најважнији догађај у историји рода љускога и у домостроју спасења, догађај који ће превазићи само страдање и смрт на Крсту и Васкрсење и пораз смрти. Но, ниједан догађај из домостроја спасења се није одиграо без пратеће битке. Мудраци долазе Ироду и објављују рођење Цара! Владар је угрожен! Опасност се мора уклонити! Мудраци поучени анђелом одлазе са главама на раменима али у Јудеји започиње страдање. Света Дјева је безболно родила Спаситеља, Дјете другачије од сваког другог дјетета, али због угроженог владара ускоро многе мајке осјећају бол много већи од оног порођајног... Збива се покољ Витлејемских младенаца... Због најљепшег Дјетета у јаслама пролива се крв многе дјеце. Јер сви су потенцијална опасност кнезу овога свјета. И не само дјеце. И мудре сједе главе у Јерусалиму страдају. Страда седамдесте учених стараца у синедриону, страдају многи који познаше Рјеч Писма и Пророка. Страда и праведни Захарија не хотећи да да своје дјете Јована. И још много других. Све да онај кога ће црви ускоро појести сачува своју власт. Равноангелски посао свједочења рођења и дјела најљепшег Дјетета, Емануила, Спаситеља свјета и рода људскога, Богомладенца, Помазаника, Господа Исуса Христа, Онога који је Пут, ИСТИНА и Живот наставља Црква Божија, Његова невјеста коју ни врата паклена неће надвладати. Тако је већ вјековима. Од првих дана свједоче га они који се називају именом Његовим, који живе Њиме, хришћани мученици - мартири – свједоци. Посвједоче Истину и пострадају. Времена и методе страдања се мјењају, али стране и Истина ( нема множине ) су исте. Борба је иста. Или ћемо у Царство Дјетета и свих страдалих у име Његово и за свједочење Истине или на дружење са Иродом и њему сличним кнезовима и духовној браћи. За неке који су уз Дјете људи чешће чују и познати су им, неке су учили из историје, о некима буде каткад понешто и у новинама. Неке једни зову једним именом, свјетовним, секуларним ако хоћете, а о некима попови говоре као о Светима и називају их још по неким именом. На примјер то лјепо српско дјете, принц Растко или Свети Сава, Стефан Немања или Свети Симеон Мироточиви, Кнез Лазар или Свети Цар Лазар... Е око тог задњег је сада баш галама и штошта нејасно. Јел добио или изгубио битку? Чекај како то сада неко Небеско Царство је одабрао? Што бре није био човјек прагматичан и спасао Србију? Да буде прави спасилац, а не тамо неки који спашава душе а тјела нам изгинуше... И какве сада везе са свим тим имају попови и СПЦ? Ко су бре они да нам воде политику и да се мјешају у ствари о којима појма немају. Јел они плаћају порез? Он и нису људи ко ми, они немају право гласа и држављанство ове земље. Они нам само паре узимају. И заиста ако ми хришћани имамо своју небеску Отаџбину што се онда бавимо овом земаљском територијом? Кажу: Косово је изгубљена територија. Јесте, изгубљена је. И моја Далмација и Крајина су, и још неке. Ми се и не бавимо пуком територијом. Земља си и у земљу ћеш отићи. Зар заиста мислите да се иједна нормална, канонска помјесна Црква ( наглашавам да неко не помисли сада на оне полицијски и државно регистроване ``цркве`` у некаквим државама ) може бавити државом и њеном територијом? Тамо неком земаљском земљом, њивама и брдима, ко да ће нас то увести у чудесну пећину ка јаслама и Дјетеу! Мени као хришћанину и Србину је исто гдје се налазим на кугли земаљској и у којој сам држави. Чуј! Држава! Шта се све данас назива државом диљем ове планете! Али идеја је иста! Скупина људи и територије под контролом кнеза! Од Ирода, и од пре њега па до данас! Мени као православном Србину је данас исто да ли сам у Србији, Хрватској или било којој другој држави на свјету. Добро има разлике, по негдје хоће демократска или исламска бомба да ти падне на главу, негдје би ми и пресјекли врат због крста око њега, негдеј не би било православног храма и то би ми било мучно, негдеј бих само био гастарбајтер и радио за новац и на тај начин живио као батерија у матриксу, ( што је и сва суштина данашњих држава-компанија) али сада не говоримо о томе.. Говоримо о нашој СПЦ и... па сада нисам баш сигуран чијој, Србији. На дан када ми хришћани опет изнова, у још једној новој години која је почела 1/14 Септембра, славимо тјелесно Рођење Господа Исуса Христа, када се молитвено гурамо да уђемо у Његову пећиницу приступајући Чаши на Евхаристији, и када свима осталима равноанглески вичемо: Слава на висини Богу, на земљи мир, међу људима добра воља! МИР БОЖИЈИ! Христос се роди!, е баш на тај дан, једне године, то јест, пре равно осамдесте година родило се још једно дјете. Мали Ристо. Не знам какав је био баш тог тренутка али сам од његових рођака слушао да је био лјепо дјете, а доцније сам видио и црно бјеле фотографије младића, отмена стаса, у одјелу и са брчићима. Има у Цркви предање о благословима и благодати на онима који се роде и упокоје на велике Празнике. Ово дјете рођено прије 80 година, као да се заиста још од тога дана укључило у друштво оног Дјетета рођеног прије више од 2000 година. Мали Ристо рођени на рођендан Дјетета Христа. Архиепископ Цетињски, Митрополит Црногосрко-приморски и егзарх свештенога трона Пећкога др Г.Амфилохије. Ето малога Ристе. И као што се о оно Дјете Христа од првих тренутака Његовог тјелесног живота ломе зуби кнезова тако је и са Ристом, Митрополитом Амфилохије. Од комуниста, до њихове дјеце, 80-их, 90-их, демократа ( још увјек истих ) у новом миленијуму па тако ево и до овог радосног Божића! Ништа ми друго не пада на ум, пратећи србијанске и црногорске медије ових дана, осим оног Матијиног стиха ``сваки камен њему, један Христу мање`` . Рече Митрополит истину и као многоглави Кербер кнеза овога свјета нападоше га сви и само потврдише истинитост Апела за Косово и Метохију. Огласише се, неки знани и неки незнани, неки се проказаше у правоме свјетлу. Партијски комесар за религију Србије Селаковић, стечајни директор Ђурић, Вулини, Трилатерала са орденом Михајловић, СПС, доследни и у овој дружини најпоштенији ЛДП, и још неки до сада непознати јавности. Ударише медији под палицама три брата: Вучића, Ђукановића и Тачија. Угрожени кнезови дигоше војску! Ирод их на лјево уво совјетује! Чак и Вођа најави да ће сићи са својих висина и свим поданицим се појавит на екранима 14.1. Можда од тада то буде његов празника а не оних које тад слави та средњовјековна мрачна Црква! Са друге стране уз све часне потписнике Апела за одбрау Косова и Метохије, који се налазе широм канонске територије Пећке Патријаршије и у дијаспори као стожер овог Божићног устанка кнезови виде Црну Гору. Ипак, нажалост, већина Србије немо ћути и гледа.( још је чини ми се највише подршке Митрополит добио од коментатора на Б92!) Оно што се данас назива држава Црна Гора издало је Косовски завјет и самим тим и темељ свог идентитета и цјелокупну своју историју и све жртве које су преци тих људи на тој територији принјели. У Црној Гори је сукоб државе и Цркве сукоб разкрштеног паганског племена и нације. А темељ те нације је управо косовски завјет. Блаженопочивши проф. др Жарко Видовић је говорио да је на Црногорцима да одаберу хоће ли бити безбожно племе слично шиптарима или ће бити најелитнији дио српске нације. То су у својој историји пројављивали својим јунаштвом, слободарским духом и владарима владикама из светородне лозе Петровића а посебно двојицом Светих Петром И и Петром ИИ. То је дух који је ослобађао Призрен и Дечане, појао Онамо `намо и држао одступницу на Мојковцу. Најсјајнији витезови. На трагу тог духа и осјећање свесрпског је и дјело Веса Шијаковића да освети Крагујевачке ђаке и дјело Благоја Јововића и аргентинских осветника да крвник сконча од српске руке за сву мученичку крв проливену у НДХ, проливену само јер су правовјерно исповједали Витлејемско Дјете! На трагу овог осјећања надахнуто и мудро се огласило и часно свештенство Митрополије Црногорско приморске убирући себи вјенце части и поштовања пред својом браћом широм наше Српске Цркве. Тиме су не само пројавили љубав ка своме Архипастиру већ и показали на једно шире осјећање и свјест која не пребива и уточиште не налази у појединцу већ постоји и као једно колективно осјећање и свјест, и на тај начин су унијели трачак наде појединцима у свеколиком своме роду да није све изгубљено и замрло. Радује и мене и весели ме, осјећам пројаву ћивота Светога Петра. И опет зашто бука око Косова? Косово није територија, Косово је завјет и идеја! То је завјет којим потврђујемо своје прво крштење, затим Светосавље и на крају Лазарев избор. Без овога у свом животу сваки човјек са ове ове територије је изгубљен. Ако као народ више не постојимо на духовној стази наших предака не постојимо уопште, постојаће овдје само нека бездушна изгубљена тјелеса којима ће господарити кнез који буде хтио а не Цар над царевима. Гдје је ту Црква? Црква је дужна свједочити Истину и страдати због ње. Наша Црква има дужност свједочити универзалну, свељудску, Богооткривену Истину а дио те Истине и њена потврда су и сви који су за ту Истину страдали у окриљу наше помјесне Цркве . Ако не свједочи и ту Истину, свих оних који су на Кососву и Метохији пострадали, од витезова Лазаревих до Милоша Ћирковића и оних чија је часна тјела Митрополит сакупљао и сахрањивао, наша Црква губи и свој залог за будућност. Црква никада неће проћи, али помјесна, административна црква може да нестане. Малоазијске Цркве из Откровења Јовановог су нестале, опомињу нас све. Вучићево рјешавање питања Косова је једнако покрштавању народа. Разбија се камен темељац националног идентитета са причама о земаљској реалности и Косовском миту. Као да Енглези ( да, баш енглези) дођу са трупама на неку територију на Афричком континенту и неко племе присилно преведу у своју протестантску лов чрч. Ако будемо прагматични и приклонимо се кнезовима, поданицима већих кнезова, и њиховим обећањима о благостању ( интересантно је колико су политичка обећања антијеванђелска ) ми ћемо извршити одлуку која ће од нас направити неки други народ. Ако се уопште будемо могли више звати народом. Комунизам нас је већ довео на границу. То ће бити неки народ који ће бити потомци Срба али са њима ништа више неће дјелити. Можда 2050 буде рефереднудум о промјени имена Србије у неки други назив... Косовско питање јесте свесрпско и рефлектоваће се на све територије и на сваког појединца. Борба за Косовски завјет је борба за сваког Србина на било којој тачки на кугли земаљкој. То је и борба за Истину и за нашу Цркву. У Београду, на празник Светог свједока-Мученика Архиђакона Стефана, Милош Тутуш, теолог View full Странице
×
×
  • Креирај ново...