Претражи Живе Речи Утехе

Како је могуће да је човек који је, по мишљењу свих око себе, био љубазан и васпитан, изненада починио кривично дело? Како се народи исте вере и крвног сродства могу међусобно борити? Зашто настају јереси и расколи? Како се догодило да је народ који је на уласку Господњем у Јерусалим повикао: „Осана Сину Давидовом!“ - за неколико дана ће викнути: "Распни, распни Га!" Човек, чак и најљубазнији, најљупкији, верујући, чедан, искрен и образован, може да изгуби све ове особине за трен ока,ако не стекне оно најважније у животу – благодат Божију. Није лако објаснити шта је благодат, јер то је као да се говори о Богу, невидљивом и недокучивом људском уму . Људски ум не може у потпуности да окарактерише ову божанску моћ, али сигурно је да милост није уметност сликања или поезије, није лепо певање и музика, како верују световни људи. Све је то само њен бледи одраз. Благодат није просвећени ум, чак ни ватрена љубав према другим људима или према отаџбини, на чему инсистирају савремени хуманисти и политичари. На основу искуства Светог Григорија Паламе можемо рећи да је благодат та светлост које су се свети апостоли удостојили да виде у тренутку Преображења Господњег на гори Тавору (в. Мт. 17, 2). Међутим, то се не може видети у нормалним околностима. Само људи који се одричу себе, свог „ја“, могу да виде посебним духовним видом. У Тајнама Крштења и Миропомазања примили смо залог ове Божанске светлости. Даље, пред нама је задатак да га, не само не гасимо својим гресима, него и да га умножимо, да постанемо светлост за друге људе. „Тако нека заблиста ваша светлост пред свим људима...” – Господ позива сваког од нас (Мт. 5, 16). У стицању светлости благодати Божије, по Светом Серафиму Саровском, јесте истински циљ хришћанског живота. Ко не задобије светлост благодати Божије, ходи све време као по мрачној шуми: спотиче се, пада, наноси ране себи и другим људима. Осим тога, већи део живота проводи у сталном стресу и страху. Ко никада није осетио благодатну сласт, не може победити ни најмањи грех, а још више не може победити ни једну страст. Без благодати човек не може учинити ни једно добро дело, јер га одмах однесе ветар сујете. Како се стиче благодат? Сви наши подвизи, молитве и постови, највећа добра дела не могу бити од користи у стицању благодати ако не резултирају смирењем. Уз помоћ благодати, човек делује, оно што изгледа невероватно чини могућим, слабо чини јаким, незналица постаје просвећена. Ћути, препусти се, несебично помози, заступај слабе и неправедно увређене, не плаши се да се залажеш за истину, моли се усрдно, али тајно – све су то средства за стицање благодати Божије. Како да благодат буде присутна тамо где човек не уме да попусти, да благоразумно ћути, да се понизи, да подржи слабе, да опрости душманима и преступницима?! Само благодат може да нас обогати истинском и трајном љубављу, просветли наш ум, не умишљеном, већ стварном мудрошћу, и упути нас у чињење добрих дела. Благодатни плодови ће нас истински утешити у овом животу и прећи са нама у вечност. Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/ru/content/pochemu-ot-lyubvi-do-nenavisti-odin-shag

Како је могуће да је човек који је, по мишљењу свих око себе, био љубазан и васпитан, изненада почини кривично дело? Како се народи исте вере и крвног сродства могу међусобно борити? Зашто настају јереси и расколи? Како се догодило да је народ који је на уласку Господњем у Јерусалим повикао: „Осана Сину Давидовом!“ - за неколико дана викао: "Распни, распни Га!" Учени калабријски монах Варлаам јасно је указао да човек, чак и најљубазнији, најљупкији, верујући, чедан, искрен и образован, може да изгуби све ове особине за трен ока, ако не стекне оно најважније у животу – благодат Божију. Није лако објаснити шта је благодат. Људски ум не може у потпуности да окарактерише ову божанску моћ. На основу искуства Светог Григорија Паламе можемо рећи да је благодат светлост које су се свети апостоли удостојили да виде у тренутку Преображења Господњег на гори Тавор (в. Мт. 17, 2). Само људи који се одричу себе, свог „ја“, могу да је виде посебним духовним видом. У Тајнама Крштења и Миропомазања добили смо залог ове Божанске светлости. Пред нама је задатак да га, не само не гасимо својим гресима, већ да га и умножавамо, постајући светлост за друге људе. „Тако нека заблиста ваша светлост пред свим људима...” – Господ позива сваког од нас (Мт. 5, 16). Стицање светлости благодати Божије, по Светом Серафиму Саровском, јесте истински циљ хришћанског живота. Ко не задобије светлост благодати Божије, ходи све време као по мрачној шуми: спотиче се, пада, наноси ране себи и другим људима. Већи део живота проводи у сталном стресу и страху. Ко никада није осетио благодатну сласт, не може победити ни најмањи грех, а још више, не може победити ни једну страст. Без благодати човек не може учинити ни једно добро дело, јер га одмах понесе ветар сујете. Вредност таквих добрих дела је веома сумњива и тешко је рећи шта је у њима више – добра или зла. Како се стиче благодат? Сви наши подвизи, молитве и постови, највећа добра дела не могу бити од користи у стицању благодати ако не резултирају смирењем. „Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат“– поучава свети апостол Јаков (Јак. 4, 6). Ћути, препусти се, несебично помажи, заступај слабе и неправедно увређене, не плаши се да се залажеш за истину, моли се усрдно, али тајно – све су то средства за стицање благодати Божије. Само благодат може да нас обогати истинском и трајном љубављу, просветли наш ум стварном мудрошћу, и упути нас на чињење добрих дела. Благодатни плодови ће нас истински утешити у овом животу и прећи са нама у вечност. Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/ru/content/pochemu-ot-lyubvi-do-nenavisti-odin-shag

Током поста, свако од нас може да прихвати на себе неки духовни подвиг. Можемо, на пример, да обећамо себи да током поста никога нећемо гласно и јавно осуђивати. Уколико нам успе да, на пример, током шест недеља никога не осуђујемо, онда је то већ велико дело. То свакако не значи да би од осуђивања требало да се уздржавамо само током поста; међутим, ако већ свакодневно осуђујемо једни друге, пружимо себи шансу и могућност да бар за то време затворимо уста за сваку реч осуде. Ако нсм то пође за руком, видећемо колико се изменио наш однос према другим људима после неколико недеља такве духовне вежбе. Исто тако, можемо себи поставити задатак да се током поста ни са ким не посвађамо и да никога не увредимо. То је понекад веома тешко – да се не гневимо на ближње или на сараднике. Међутим уколико будемо у стању да се макар у данима поста уздржимо од раздражљивости- онда ће то и за Бога и за свакога од нас бити драгоценије, него уздржавање од ове или оне хране. Ми имамо срце и уста , т.ј. нашег унутрашњег човека, и то су оруђа кроз која се пројављује унутрашњи човек. Уколико нам не успева да одмах преобразимо свог унутрашњег човека, нужно је бар да се потрудимо над његовим оруђима. Људи често питају како да се изборе са раздражљивошћу, шта да учине па да не допусте себи да излију гнев на другог човека. Један од начина је да у оном тренутку, када се гнев приближи нашем срцу, када га већ запљусне и када је спреман да се излије у речи- затворимо уста и не допустимо да се отворе све дотле док не прође напад гнева. Угушити гнев у себи „прогутати га“- то је можда непријатна и болна процедура, али ако се научимо макар томе, онда можемо прећи на рад над сопственим срцем. Време поста је идеална прилика да начинимо први корак. То је управо оно време када, уколико још нисмо почели рад над собом, можемо да га започнемо. Епископ Иларион (Алфејев) Извор: Епархија нишка

У суботу, 12. децембра, одржано је друго предавање у Божићном циклусу разговора о вјери, које преко интернета, путем Zoom апликације, организује Српска православна црквена општина у Љубљани, уз благослов и учешће Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија. Модератор разговора је јереј Раде Деспотовић, парох у Љубљани. Тема другог сусрета је била Покајање, а уводничар је био јереј Данијел Николић, парох у Новом Месту. Отац Данијел је нагласио да први наш корак ка спасењу, а који је неопходан за правилно схватање тајне покајања јесте богопознање, односно познање Онога коме стремимо. Неопходно је да знамо у чије Име смо крштени, чије Име исповиједамо и коме желимо да приступимо, односно какав је тај наш Бог који нам даје различите и многобројне дарове, међу којима и покајање. Други корак је да стекнемо самоспознају наше пале природе и нашег гријеха, да детектујемо нашу грешност и да је као такву изнесемо пред Господа кроз свету тајну Исповијести. Послије оца Данијела у разговор се укључио и Митрополит Порфирије који је рекао да покајање „није никаква духовна истрага, нити некакав јуридички процес, где смо ми постављени пред некога пред ким треба да признамо свој промашај и своју кривицу, па да онда добијемо адекватну казну за то. Покајање је, по дефиницији, унутарња потреба сваког човека“. Владика је говорио и о томе да је покајање радосна туга, затим о исповијести, као и о причешћивању у вријеме пандемије вируса корона. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Пре недељу дана, заменик министра спољних послова Грчке Маркос Боларис, изјавио је за Грчку Радио Телевизију (ЕРТ) да се у преговорима, у којима би учествовале Српска и Васељнска Патријаршија, може наћи решење и за Цркву у Скопљу. „Мислим и да се за Цркву која постоји у Скопљу, која је била под историјски моћном Охридском Архиепископијом, разговорима и преговорима који ће бити на црквеном нивоу, у ком случају треба да учествују и Српска и Васељенска Патријаршија, сигуран сам, може наћи решење. Од момента када је заустављена пропаганда, ненаучна и антигрчка, отворили су се путеви и за овај народ да се интегрише у Европску Унију и НАТО, да буде наш савезник, и да ми на нашој северној граници будемо мирни, без интервенција и оспоравања од стране Турске“ У исто време у Северној Македонији траје читава расправа унутар канонски и свеправославно непризнате МПЦ сa основном дилемом: шта даље да се ради и са ким преговарати? Са СПЦ што је канонски, историјски и људски једино исправно, или пак само са Цариградском Патријаршијом, што је у овом тренутку за Македонце веома опасно и на ивици националног самопотирања и духовног самоубиства? Или можда са обе Патријаршије у исто време што је за МПЦ највероватнији одабир, али што може донети решење и излаз из раскола само ако се став Мајке Цркве тј. СПЦ испоштује до краја. Међутим, било какав улазак СПЦ у решавање црквеног спора на њеној сопственој канонској територији, наилази на отпор великобугарског шовинистичког лобија у самој МПЦ и северномакедонским државним структурама, које су у одређеној мери, тајно и јавно, повезане са Софијом. Утицај тог антисрпског, шовинистичког и великобугарског фактора у негдашњој Вардарској Македонији и Јужној Србији, никада у последњих 200 година није престајао. Незаобилазна инстанца било каквих преговора око решавања канонског статуса МПЦ, која се већ преко 50 година налази у самоизабраном расколу, јесте канонска и свеправославно призната Православна Охридска Архиепископија, као аутономна Црква Пећког Патријархата, са Његовим Блаженством Архиепископом Јованом (Вранишковским) на челу. Та чињеница посебно иритира врх МПЦ који и даље дише ненавишћу према канонској ПОА, а пре свега према Архиепископу Јовану лично. У политичким круговима у Скопљу због НАТО сервилности врха северномакедонског државног апарата, највећим делом преовлађује став да се аутокефалија треба тражити директно и једино од Цариградске Патријаршије, мимо СПЦ, користећи се додатно НАТО и бугарским везама. Ма како то изгледало примамљиво за духовно слепе и поткупљене политичаре у Скопљу, такав приступ носи додатно велике проблеме за северномакедонску државу, велике ризике за јединство македонског народа као и нове нецрквене изазове за ионако већ канонски и саборно непризнату МПЦ. Посебну забринутост у многим круговима више и ниже јерархије као и верника МПЦ, изавале су недавне велике поделе у расколничкој ПЦУ (Православној Цркви Украјине), којој је Цариградска Патријаршија потпуно неканонски и у неопапистичком духу издала некакав Томос о аутокефалији (у суштини Томос о веома суженој и ограниченој аутономији), по коме сва дијаспора украјинских расколника прелазу у крило Цариградске Патријаршије и по коме Цариградски Патријарх има коначно апелационо право да се меша и одлучује о свим споровима међу свештенством тзв. ПЦУ. По истом спорном и неканонском Томосу, Свето Миро за расколничку ПЦУ може варити и издавати само Цариградска Патријаршија. Ова три услова које је Цариград успео наметнути расколницима у Украјини, сигурно ће бити тражени и од расколничке МПЦ. Управо то и плаши већ одавно политички уцењену расколничку јерархију МПЦ али и свиме што се догађа додатно збуњене вернике ове непризнате Цркве. Ако Цариград, као и код украјинских расклника, црквеноправно преузме сву македонску дијаспору и све њене велике финансијске приходе и прикључи их себи, велики црквени раскол у МПЦ и македонској дијаспори је скоро неминован. Нема тог Македонца у свету који би пристао да буде под црквеном јурисдикцијом Цариграда тј. Грка. Такав шамар македонској дијаспори и македонском народу изгледа не смеју ударити ни давно политички уцењена врхушка МПЦ ни њихови налогодавци у врху северномакедонског државног врха.. Ако Цариград буде захтевао и да се Свето Миро вари искључиво у Цариграду и одатле предаје некој будућој уједињеној Православној Цркви у Северној Македонији, те ако буде инсистирао на праву апелације за Цариградског Патријарха, онда се многи у МПЦ и међу обичним Македонцима питају: у чему би се онда уопште и састојала таква тобожња аутокефалија? Изледа само у махању празним Томосом о ограниченој аутономији, под лажним именом канонске аутокефалије, и слепом самоубилачком слугерањству отворено антимакедонском и НАТО пројекту. Из свих горе наведених разлога, у последње време се међу самим Македонцима све више говори: Донедавно смо деценијама причали да нећемо да нам Срби у црквеним питањима одлучују ни у чему, а сада у потпуно слугерањском духу сами хитамо да нам Грци одлучују о свему. Чак и о ономе што Срби никада нису нити тражили од нас, нити су икада и помињали у разговорима (на пример македонску дијаспору и право апелације). До само пре неколико месеци смо Србима говорили да нећемо никада пристати на промену имена МПЦ, а сада смо већ пристали да се нека нова уједињена Црква у Северној Македонији, не зове МПЦ, јер то заједно траже НАТО и Грци. До недавно смо се клели у Бога и међусобно заклињали на верност македонској дијаспори, коју Српска Црква никада није тражила за себе, а сад смо спремни да преговарамо са Грцима и о том питању, гледајући украјунски пример и стрепећи од нових унутармакедонских деоба. Сада и по питању дијаспоре. До недавно смо у преговорима са СПЦ сви били јединствени да се Свето Миро у некој будућој аутокефалној Цркви има варити искључиво и само у Скопљу, а сад смо се већ скоро потпуно предали и по том питању па пристајемо на скоро сваки захтев Цариграда. Судећи по писању најутицајнијих скопских медија МПЦ је већ пристала на то да се Свето Миро вари у Цариграду а о праву апелације Цариградског Патријарха се озбиљно размишља, па и ту може лако доћи до новог попуштања МПЦ. Остаје само тешко решиво питање дијаспоре, које је за Цариград кључно, јер Фанар инсистира на свом наопаком и потпуно неопапистичком тумачењу канона Цркве тј. на некаквом измишљеном праву Цариграда на сву православну дијаспору свих народа у целом свету. Од свих спорних питања ово питање је најважије и за расколничку МПЦ. Било какво попуштање врха МПЦ Цариграду по питању дијаспоре изазваће сигурни раскол у дијаспори МПЦ и целом македонском народу. Поред свега не треба заборавити да СПЦ са потуним правом инсистира, а многи грчки кругови то прихватају, да се до решења може доћи само укључивањем и аутономне Православне Охридске Архиепископије у све преговоре. И СПЦ и многи грчки кругови инсистирају на претходном свеправославно признатом договору а потом и уједињењу ПОА и МПЦ, у неку нову уједињену црквену структуру у Северној Македонији, коју би на крају и својим потписима признали и СПЦ и Цариград и цела Православна Васељена. Тек разговорима са ПОА и прихватањем њене каноснке јерархије, расколничка МПЦ може решити свој нерешени црквеноправни статус и изаћи из неканонског ћорсокака. Ма како се та нова уједињена Црква евентуално буде звала, ПОА је неизбежна и биће важан фактор у преговорима. Било какво решење без учешћа ПОА за СПЦ и већи део Православља ће бити потпуно неприхватљиво. Чак и многи цариградски клирици и јерарси такође сматрају да без ПОА нема, нити може доћи, до каноснког и здравог решења. Све у свему, све карте око питања Цркве у Северној Македонији су на столу. Име неке евентуалне, будуће и уједињене Православне Цркве у Северној Македонији сигурно неће бити МПЦ, и на то је врх МПЦ већ пристао под притиском НАТО-а и Цариграда. МПЦ на промену имена лицемерно није пристајала само кад су преговарали са СПЦ, по оној сулудој реченици коју су једном приликом изрекли у разговорима са блаженоупокојеним Патријархом Павлом: «Ми ћемо пре са црним ђаволом него са СПЦ» . У сваком случају ускоро ће почети полако одмотавање и овог замршеног црквеног клупка у коме су испреплетани разни духовни, политички, национални и историјки интереси. Северна Македонија је, ако се буде поштовао вековни канонски поредак, само корак до решења црквеног питања. Ако разни политички интереси и етнофилетизам и даље буду примарни у разматрању овог важног питања, Северна Македонија ће као и раније бити само полукорак од амбиса нових раскола и нових деоба. Највећа одговорност, као и раније, лежи на епископима МПЦ. Да ли ће давно уцењени врх МПЦ имати снаге да превазиђе своје старе слабости? Судећи по ранијим пропуштеним приликама, по слугерањском духу према свакоме ко је на власти у Скопљу, по македонском национал шовинизму који их деценијама изједа и мучи, по нарастајућем великобугарском утицају на епископат МПЦ, као и по мрачном духу НАТО-а који стоји у најцрњој сенци читавог процеса приближавању МПЦ Цариграду и Софији, и овог пута ће врху МПЦ ићи веома тешко. Са једне стране посматрано, врх МПЦ спутава македонски етнофилетизам и њихова сопспствена србофобија тј. онај конвертитски менталитет борбе против своје сопствене српске народности која је међу Словенима до двадесетих година 19. века била потпуно доминатна у сва три дела Македоније. Народности које су се данашњи модерни Македонци скоро потпуно одрекли. Са друге стране Македонце ограничава и агресивни јелински и бугарски етношовинизам, коме уцењени врх МПЦ и поткупљни врх македонске државе, по налогу НАТО пакта, и поред свих јасних опасности, самоубилачки и безумно хита у чељусти. Слично хипнотисаним жабама које саме хитају у уста змија отровница које их желе прогутати. Са треће стране, можда и најважније, врх МПЦ спутава поткупљивост и велика духовна незрелост њеног епископата као и његова спремност служењу светским центрима моћи. Оним центрима моћи који нити су искрени пријатељи Православља нити државног јединства нити дужег опстанка државе Северне Македоније. Остаје нам пре свега молитва Живоме Богу да Он по Своме великом човекољубљу помогне да се сви проблеми јеванђелски реше, и да Он исправи срца људска ка смирењу и канонском поретку. Без тога било какво здраво и трајније решење питања Православне Цркве у Северној Македонији неће бити могуће. Предраг Мирковић Поречки Извор: Видовдан

Ауторски текст протојереја Владана Симића, секретара Епархије бачке и члана градског Одбора за обележавање Новосадске рације. Зима, јануар 1942. године. Бачка покривена снегом. Ледом оковани Дунав и Тиса... Када би овим речима почео некакав роман или приповетка, читалац би могао помислити како је прави срећковић када се баш у његовим рукама задесила књига која почиње овако идиличном сликом. Али зима и ледени јануар '42. године били су тако далеко од било какве идиле, а тако близу најстрашније замишљеној представи пакла и исконског зла. Кажу да рат у човеку изазива све најгоре и најбоље, и то је вероватно истина. И овај рат је изазвао велико страдање људи, читавог народа, зверски убијених само зато што су били то што јесу и што се та чињеница, као и број људи и простор на коме су живели, нису уклапали у планове њихових џелата. Показао је најстрашнију слику палог човека и најтамније стране његове природе, али је, истовремено, показао и онај део људске личности који се чува као највећа светиња, за углед поколењима. Ти малобројни појединци, који нису били спремни да се одрекну своје човечности зарад утапања у масу, заслепљену мржњом и жедну крви, осветлали су образ човечанства. Ко је тај народ и ко су његови џелати? Донедавно се о овоме није ни говорило, није се смело, па није ни чудно што се данас, када нас од тог погрома дели готово осам деценија, може и мора поставити ово питање. Сувише дуго смо ћутали, у име лажног братства и измишљеног јединства. Једино је Црква, заједно са породицама убијених, чувала истину и неговала спомен на све жртве. Сада, када је ваљда слободно говорити, нема потпуне тишине, али се стидљиво, једва чујним шапатом, макар једном годишње - на парастосима и поменима невиним жртвама - каже понека уопштена фраза: Убијени су наши суграђани, руком Хортијевих фашиста. Неко се осмели па дода и то да су жртве били Јевреји, Срби и Роми, али већ тада се над свима нама надвија нека невидљива рука коју смо, изгледа, научили да видимо и тамо где је нема, или је барем не би смело бити, која нас одмах повуче корак уназад. Навикнутима на страх и подаништво, то нам је сасвим довољно да у себи прогутамо све оно што би се морало рећи и што би се једино могло назвати правом истином. Српски народ у Бачкој и на другим стратиштима, поготово у НДХ, није страдао као некаква колатерална штета Холокауста и крвавог похода Хитлера и његових сателита на децу Аврамову. Напротив. Срби би сигурно били жртве и да се на простору на којем су вековима живели никада није појавио ниједан припадник Мојсијеве вере, из простог разлога што су Срби убијани јер су Срби, и што су православне вере. То је истина. Тиме се нимало не умањују страдања братског јеврејског народа, нити се омаловажава страдање било којег народа и појединца - знаног или незнаног - него се истина износи на видело, без сувишних и уобичајених фраза. У Бачкој, или тачније у Шајкашкој, Новом Саду и Бечеју, 1942. године, смишљеном акцијом која је добила еуфемистички назив Рација, убијени су и под лед Тисе и Дунава бачени (неки су били живи) Срби и Јевреји, а у појединачним случајевима страдали су и недужни припадници других народа, попут Рома, Русина, Словака и других. Остале невине жртве нису биле систематски убијане као припадници одређеног народа, него због сплета разних околности. Неки су храбро остајали уз своје суседе и пријатеље који су одвођени на губилиште, а истина је и да је фактор пљачке имовине убијених био чест повод за упис на листу са које се могло отићи само под лед. Ову истину доказују спискови познатих жртава, који свакако нису потпуни и вероватно је да никада неће бити коначни, али је потпуно јасно да су страдала места у којима су у највећем броју живели Срби. Нису страдали припадници неких војних одреда, или само политички прваци и бунџије против окупаторске власти, нити комунисти и партизани, којих тада у Бачкој није било ни у траговима, него обичан свет: учитељи, лекари, свештеници, адвокати, занатлије, паори... Спискови су, као што се зна, али се не говори, унапред припремани, и од њих се није одступало. Старци, жене, деца, чак и одојчад - нико није поштеђен. То је, укратко, одговор на питање ко је тај народ. А џелати? Они који су извршили злочин нису били само војска која је слушала наређења и команде злогласног хитлеровског послушника Миклоша Хортија. Били су то и тадашњи суседи и суграђани жртава. Неки су довођени из суседне државе, неки из суседних места, а неки из оближњих улица. Да би се и у новом добу и околностима и даље корачало путем "највећег сина наших народа и народности", за који пут смо се обавезали заклетвом, пионирским марамама и партијским књижицама, добијеним привилегијама и фотељама, да са њега никада нећемо скренути, истина је морала да поново покрије своје лице. Зато и данас често слушамо бриселски интонирану причу да су криви Хортијеви фашисти, иако Мађарска у време Хортија није била диктатура, нити фашизам и парламентаризам могу ићи руку под руку. Да би се дошло до одговора на питање ко су били џелати, најпре се мора поставити питање ЗАШТО се одиграо овај крвави пир. Тако ћемо сазнати и КОМЕ је то било потребно. Иако је могуће ићи даље у историју, довољно је да се задржимо на само неколико чињеница. Срби у Аустроугарској никада нису уживали поверење Мађара, нити су им Срби веровали, а кулминација тог сукоба најбоље се показала током Мађарске буне. И док су се Срби борили за своју слободу и на Мајској скупштини прогласили Војводство Србија и Тамишки Банат, Мађари су из својих националних интереса чинили све да их у томе спрече. Све што су за себе тражили од Беча, Мађари нису били вољни да дају другим народима у оквиру Угарске. Уз велике жртве на обе стране, Срби су извојевали победу. После укидања Војводства, које је трајало свега десетак година, Срби су се политички путем, ослањајући се понекад на Беч, а понекад и на Пешту, борили за своја права. Тешким данима се није назирао крај, већ је српски народ чекало још једно страдање у Великом рату. Опет су на једној страни били Срби а на другој Мађари. Завршетком рата и нестајањем Аустроугарске, Срби се, као победници, коначно ослобађају и присаједињују Краљевини Србији. За Мађаре, то је још један велики пораз. Разумљиво, за њих је то време када су изгубили своје јужне крајеве, што је значило да су остали без готово две трећине територије. И поред Споразума о вечном пријатељству, који су потписали са Краљевином Југославијом 1940. године, почетак Другог светског рата у нашој земљи Мађарима даје нову наду да могу повратити изгубљене територије. Они који су својом крвљу и знојем искапаним на Дрини, Церу, Колубари, албанским врлетима, Солунском фронту и Кајмакчалану задужили отаџбину, а она им узвратила населивши их уз њихове сународнике преко Саве и Дунава, постали су прва мета Мађара у започетом светском сукобу. У окупацији југословенских територија је учествовало око 80.000 мађарских војника. У сарадњи са Хитлеровим генералима, Мађарска је израдила план распореда својих јединица за упад у Југославију. На дан проглашења НДХ, мађарска влада одобрава регентову заповест о ратним операцијама у јужним крајевима и издаје Прокламацију мађарском народу да је војна интервенција неопходна зарад наводне заштите мађарског живља. Већ у току ноћи, између 10. и 11. априла 1941. године, мађарска војска прелази границу са Југославијом и, приликом запоседања Бачке, лишава живота више од 3.500 људи (махом Срба), а преко 10.000 људи излаже свирепој тортури. Међу првим одлукама окупатора била је наредба војног заповедништва, од 25. априла 1941. године, која се односила првенствено на Србе, Јевреје и Роме: "Сва она лица која пре 31. октобра 1918. године нису имала општинску завичајност на подручју Велике Мађарске (без Хрватске), а нису ни потомци оваквих лица, тј. усељеници или колонисти, дужна су напустити подручје државе у року од три дана, почевши од 28. овог месеца. На исељење обавезни могу собом понети - осим драгоцености - оне покретности које собом могу однети, надаље онолико готовог новца колико је потребно за покриће најнужнијих издатака насталих са исељењем. Сваки исељеник дужан је држати се путног правца у Србију преко Петроварадина, те подручје Хрватске преко Митровице напустити за један дан. Оне који својој горњој дужности - ма из ког разлога - не удовоље, одстранићу брахијалном силом, у ком случају губе ова лица, порeд других казни, и овом наредбом њима осигуране погодности... Сваки усељеник друге народности дужан је у времену од 1. до 10. маја пријавити се лично код ујвидеског одељења мађ. краљ. полиције." После ове војно-полицијске акције, која би се могла назвати првим ударом на цивилно становништво Бачке, у којем се као симбол страдања издаваја село Сириг, уследио је паклени план промене националне структуре становништва на том простору. У свим уџбеницима света, ова злочиначка намера се назива геноцидом или етничким чишћењем. Једино је код нас добила свој еуфемистички облик и позната је као Рација! Појам под којим се подразумева и потрага локалне полиције за једним одбеглим криминалцем, као и акција у циљу превентивних мера сузбијања незаконитих радњи, требало је да послужи за прикривање чињеница о размерама овог злочина. Када знамо све ово, није тешко одговорити на питање које нема истинитог одговора већ 77 година. Дакле, геноцид или етничко чишћење над Србима, у јануару 1942. године, на простору Бачке, извршили су Мађари у својој тежњи да поврате изгубљене територије у Великом рату и да променом етничког састава становништва, односно убијањем и протеривањем Срба и Јевреја, и насељавањем мађарског становништва, заувек реше питање своје јужне границе. Овај погром је извршен на најсвирепији начин и при томе није било никаквог критеријума који би поштедео макар најосетљивији део популације. Убијани су сви који су били на списку. А први редови крвавих спискова попуњени су именима српских добровољаца, добростојећих староседелаца и интелектуалне елите. Из личне користи, спискове су унапред припремали махом Мађари који су живели заједно са Србима и Јеврејима, а један део је преузет са ранијих спискова повратника из заробљеништва. Било је то време када се за једну краву или угојено свињче убијала цела породица. У том крвавом метежу издваја се страдање породице Јелене Јовандић, која је у Новосадској рацији, у једном трену, изгубила петорицу синова. После такве трагедије, она је ипак смогла снаге да по завршетку рата изјави: "Ја не знам ко је убио моје синове, јер су жандарми и војници били потпуно непознати. Не могу да кажем да ли нас је неко потказао, или довео војнике и жандарме да убију моје синове, јер смо ми са свима добро живели, а личне непријатеље нисмо имали." Да би истина потпуно открила своје лице, мора се рећи и то да је било и оних припадника мађарског и немачког народа који нису пристајали на овај злочин. Како већ рече један наш угледни архијереј: Ендре Бајчи Жилински и Пал Телеки спрали су срамоту са лица свога народа. У Ковиљу и Каћу, мештани Мађари и Немци стали су на улаз у своја села и нису дозволили зликовцима из свог народа да изврше покољ над њиховим суседима и пријатељима. Они су, као и многи други, осветлали образ својих сународника. Греше сви они који мисле да би истина о овом злочину била камен спотицања између Срба и Мађара, и да је због заједничке будућности ваља прикрити. Камен спотицања, или непремостива провалија између ова два народа који вековима живе заједно, једино може бити скривање потпуне истине, њено изобличавање и прекрајање. Тек када се открије и јасно каже и прихвати цела истина, без улепшавања и одвратних еуфемизама, оба народа ће у потпуности моћи да граде заједничку будућност. Историја нас учи да другог пута нема. Шта би се догодило са немачким народом да се није храбро суочио са злочинима својих сународника, који су у циљу просперитета аријевске расе убили милионе људи? Да ли би се икада опоравили као народ да су све приписали нацистима и Хитлеру, иако су добро знали да су њихови најближи, на које су били поносни, неретко са песмом на уснама и у потпуној послушности, вођени истом идејом, ишли да поробе Европу и свет? Ко је чинио хитлеровску омладину, а ко припаднике Вермахта и СС трупа? Хитлер сам не би могао да учини ништа. И у овом случају ствар се не може генерализовати, јер су и многи Немци осетили сву тежину неслагања са нацистичким идејама и свирепим начином њиховог спровођења. Зато је једини пут ка ослобођењу осећања кривице за милионске жртве, па и оне из сопствених редова, био да немачки народ погледа истини у очи и да из ње извуче поуке. А шта је са нама? Ми још имамо необјашњиву потребу да се извињавамо што смо били жртве. Као да то што се догодило није проблем, јер смо навикли да дубоко закопавамо своје ране и сећање. Сваки човек који држи до истине и правде, и себе сматра пристојном особом и припадником цивилизованог народа, не може замерити Србима што се сећају и не заборављају, нити им може убројати у грех жељу и потребу да жртве из свог народа не препусте забораву. Наше сећање није позив на освету, не дај Боже, или на удаљавање од наших суграђана и наших земљака Мађара. Култура сећања јесте предуслов опстанка идентитета свих народа који вековима заједно живе на овим просторима и због тога је потребнија нама и будућим генерацијама него онима којих се сећамо. Она је позив свима да заједно научимо историјску лекцију која нас учи да се овакво зло више никада, никоме и нигде не сме поновити. Ова лекција мора бити у потпуности истинита, или ћемо узалуд преузети посао Сизифа. Зато је неопходно да историјски уџбеници и читанке не остану празни као до сада. Да невине жртве добију меморијални центар где ће српска, јеврејска, ромска, русинска, словачка, мађарска, немачка и сва друга деца и нараштаји моћи да сазнају истину. Да без терета прошлости, који смо ћутањем и заташкавањем ставили на њихова нејака плећа, заједно живе и радују се животу у нашој заједничкој држави Србији. Како да се науче емпатији и како да верују једни другима када су окренути само себи и свом народу, а поред њих живе десетине других народа? Да је неким случајем велика Десанка Максимовић задржала за себе бол и тугу, и дубоко у својој души сахранила истину о крагујевачком злочину над ђацима и недужним народом, "Крвава бајка" не би данас била песма коју зна свако дете. То би било немогуће и да је Десанкин вапај остао ван корица читанки, јер деца не би имала одакле да науче шта је добро, а шта зло; шта је другарство, заједништво и храброст; и колика је вредност живота и значај одговорности. Зато је крајње време да сви учинимо корак више и погледамо истини и једни другима у очи. "Ако останете у мојој речи, заиста сте моји ученици, и упознаћете истину и истина ће вас ослободити" (Јн. 8, 31,32), вечне су речи нашег заједничког Господа Исуса Христа. ОТРГНУТИ ОД ЗАБОРАВА Крај града тече Дунав сиви Таласи његови тајну носе За истином вапе и мртви и живи: Зашто убише људе наге и босе? Памти те дане леда и зиме На обали његовој многи свет Некима до данас не зна се име Прекиде се живота њихова лет. Породице целе Дунав је глед`о Окован мразом и Штранд и град Мајка грли уплашено чедо Док под лед их баца људски гад. И данас прича да сведок је био Крвавог леда и тишине неме Злочина страшног што се збио Да затре српскога рода семе. Дунав би радо променио име И вирове своје што са њим теку Да не памти злочин оне зиме Кад хиљаде људи бацише у реку. Он их прими ко брат брата Да ублажи њихову бол и муку Да никада више не буде ратa Да пружи им последњег поздрава руку. Застани, кратко, и поносно ћути, Чућеш како Дунав немирно спава Не дај савести да се помути, Праведнике отргни од заборава! Дунав је сведок док време траје Џелата својих они су бреме Мученик венац Бог им даје Нека се затре убица семе! Сад небеске судије, тад безгробне жртве, Злочина овог истина се сазна Крвнике баците међу мртве! Вечно проклетство њима је казна. На обали његовој нема ни траг Да Плава гробница и ту постоји Заборава нашег тамо је праг Споменик страдања не постоји. Нек гроб им буде овај стих, С трепетом душе приносим кад, Нек Дунав спере грехе свих Да памти их достојно Нови Сад! ,,Падајте с ногу од умора трудећи се за Христа и за Цркву Његову". Св. Порфирије Кавсокаливит Протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке (Невиним жртвама Новосадске рације 1942.) Извор: Новости

„Nije sve što je moguće ujedno i ispravno“ Nakon što su prošloga tjedna iz Kine stigle vijesti o prvom uspješnom kloniranju dvaju majmuna, na značaj i potencijalne opasnosti tog događaja osvrnuli su se i vatikanski službenici zaduženi za bioetička pitanja. Nadbiskup Vincenzo Paglia, predsjednik Papinske akademije za život, istaknuo je da je riječ o značajnom doprinosu razumijevanju čovjeka, no kako je istovremeno potrebno procijeniti rizike mogućnosti korištenja takvih eksperimenata na ljudima, upozorivši da „nije sve što je moguće ujedno i ispravno“. Naglasio je i kako je eksperiment imao mnogo neuspjelih pokušaja, uključujući brojne uginule životinje, prije nego što su uspjeli dobiti dva zdrava majmuna. Predsjednik emeritus iste Papinske akademije, kardinal Elio Sgreccia, bio je još skeptičniji od svoga nasljednika prema novostima iz Kine, dovodeći ih izravno u vezu s nastojanjima prema kloniranju čovjeka: „Postoji vrlo velika opasnost da se kloniranje majmuna može smatrati kao pretposljednji korak prije kloniranja čovjeka, što Crkva nikada neće odobriti“, izjavio je Sgreccia. Slične bojazni izrazio je i Bruno Dallapiccola, znanstvenik iz rimske bolnice Bambino Gesù, rekavši kako smo pred „teoretskom mogućnošću kloniranja čovjeka, sa svim posljedicama koje iz toga proizlaze“. Podsjetio je i na slučaj ovce Dolly koja je oboljela i umrla što navodi na zaključak da postoje još neke stvari vezane za klonirane jedinke s kojima nismo dovoljno upoznati. Znanstvenici koji su radili na istraživanju tvrde kako im je cilj bio bolje razumijevanje bolesti poput autizma, Parkinsonove, Alzheimerove i Huntingtonove bolesti, te su najavili daljnji rad na kloniranju majmuna najavivši kako će se u sljedećih pet godina kloniranja vršiti u još dvadeset do trideset ustanova. Crkva je svoj negativan stav o kloniranju ljudi izrekla na mnogo mjesta, između ostalih u Naputku o poštivanju ljudskog života u nastanku i dostojanstvu rađanja, naziva „Dar života“ (Donum Vitae) u kojem stoji: „Moraju se smatrati suprotnim moralu svi pokušaji ili nagađanja koja hoće dobiti ljudsko biće bez sveze sa spolnošću putem ‘blizanačkog cijepanja´, kloniranjem, partenogenezom, budući da su u suprotnosti i s dostojanstvom ljudskog rađanja i s dostojanstvom bračnog sjedinjenja.“ Ivo Džeba | Bitno.net