Претражи Живе Речи Утехе

У Београду, 24. и 25. новембра 2022. године Српска академија наука и уметности организовала је научну конференцију под називом Интелектуалци, јуче и данас. Дводневни програм конференције био је подељен у четири дела. Уводну реч на свечаном отварању одржао је академик Владимир Костић, председник САНУ. Излагачи су своје радове, тематски повезане са називом научног скупа, могли да произнесу у сесијама које су затваране дискусијама. Његово Преосвештенство Епископ Диселдорфа и Немачке учествовао је на овој конференцији у оквиру прве сесије, говорећи на тему односа интелектуалца и Цркве. Извор: Епархија диселдорфска и немачка

На Међународној конференцији под називом „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“, која је одржана 12. новембра 2021. године у Кијево-печерској лаври, под председавањем Његовог Блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, прочитана је и поздравна порука Његове Светости Патријарха српског Порфирија. Поруку Предстојатеља Српске Православне Цркве на састанку је прочитао представник Патријарха српског при Патријарху московском и целе Русије Епископ моравички Антоније. ***** Његовом Блаженству, Блажењејшем Онуфрију, Митрополиту кијевском и све Украјине Кијев Ваше Блаженство, Драги нам у Христу Сабрате и Саслужитељу! Срдачно поздрављамо Ваше Блаженство као и организаторе, учеснике и госте Међународне конференције „Саборност Цркве: теолошке, канонске и историјске димензије“. Света Христова Црква представља посебну духовну небоземну реалност, у којој сваки људски чин, свој дубоки смисао проналази у Божанском. Саборност је једно од суштинских својстава Цркве, интуитивно разумљиво сваком православном хришћанину. У исто време, оно поседује и неисцрпни тајанствени смисао, као што су и остала својства, захваљујући којима се Црква препознаје као Једна, Света, Саборна и Апостолска. Управо благодарећи тој чињеници, саборност Цркве је била, она јесте и биће у сва времена једна од најважнијих тема, како за православну еклисиологију, тако и за историју и канонско право. Саборност је и братско једноумље чланова Васељенске Православне Цркве, која има свог Поглавара Господа Исуса Христа. У исто време, то је и велика тајна коју је Пемудри Бог усадио за остварење пуноће времена, да са све састави у Христу (Еф 1, 10). У својим радовима, преподобни ава Јустин Ћелијски наглашава, како је управо Дух Свети „Ујединитељ свију душа свих Хришћана у једну душу – саборну душу, и свих срца у једно срце – саборно срце, и свих духова у један дух – саборни дух Цркве“. Преподобни Јустин нарочито подвлачи то да „ то једно срце – саборно срце Цркве, у ту једну душу – саборну душу Цркве ми улазимо, и са њима се сједињујемо благодатним дејством Духа Светога, смиравајући ум свој пред светим саборним умом Цркве, дух свој пред Светим Духом Цркве“. Смиривши се пред Богом, човек задобија нови живот у Христу, и – по речима преподобног Јустина, све што поседује такав човек „једног је срца, једне душе са свима светима: саборан му је ум, саборна душа, саборно срце, саборна истина, саборан живот“*. Из свега овога произилази да извор саборности представља сарадњу Бога и човека који негује своје срце, док су плодови јачања саборности умножавање међусобне љубави – заповеђене од стране Бога, а о чему пише и Свети апостол Павле: И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови (1 Кор 12, 26). Господ нам је пресудио да живимо у ери осуде љубави (Мт 24, 12) и оскудице осећаја саборности у православном свету. Директне последице те кризе јесу и тешкоће које су задесиле канонску Украјинску православну цркву. Сва искушења, у којима се нашао православни народ у Украјини, нимало нису лака. На основу закона црквеног битисања, јединства и саборности, ми итекако саосећамо са нашом браћом. Када се релативно недавно српски храмови претварани у рушевине, и када је на хиљаде Срба прогнано са својих огњишта, Украјинска православна црква је духовно била са нама, тако да смо увек осећали молитвену подршку Кијева – мајке свих руских градова. Исто то се поновило и прошле године, када сте Ви лично допутовали у Подогрицу, како бисте заједно са блаженопочившим Митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем, стали на чело литија за заштиту светиња српског православља у Црној Гори. Подршка расколницима, претње и насиља, отимање православних цркава и доношење дискриминаторних закона против канонског Православља, не могу се правдати никаквим државним или националним разлозима, јер све то представља отворену борбу против Христа Спаситеља, као и против Његове Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква светиеља Саве је признавала и признаје на тлу Украјине само једну канонску Цркву – Украјинску православну цркву, која се налази под омофором Вашег Блаженства – древни део великог Московског Патријархата, чији се извор налази у благодатним водама „Крстионице кијевског Крштења“. Будући испуњени саборном свешћу Цркве, причешћујући се из једне Чаше и пребивајући у међусобној љубави, молимо се Господу за престанак свих невоља на тлу Украјине, искрено верујући да ће Господ дати народу Своме снагу, и да ће Господ благословити народ свој миром (Пс 28, 11). Нека би благослов Божији био на свим учесницима и гостима ове међународне научне конференције, како би оставила важан траг у православној богословској мисли, и као таква послужила јачању међуцрквених односа. Са љубављу у Господу, Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски ПОРФИРИЈЕ Извор: Подворје СПЦ у Москви

ЕПИСКОП БАЧКИ ИРИНЕЈ УЧЕСТВОВАО НА КОНФЕРЕНЦИЈИ О ПРВЕНСТВУ И САБОРНОСТИ У ПРАВОСЛАВЉУ ВИДЕО ЗАПИС ИЗЛАГАЊА: https://eparhijabacka.info/episkop-backi-irinej-ucestvovao-na-konferenciji-o-prvenstvu-i-sabornosti-u-pravoslavlju/12/11/16/09/2021/

У Никшићу је, у четвртак, 14. маја 2020. године, одржана конференција за новинаре, коју су, поводом задржавања у притвору Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Г. Јоаникија и осам свештеника никшићког намјесништва, организовали: Књижевно друштво „Његош“, Матица српска – Друштво чланова у Црној Гори, Српски национални савјет Црне Горе, Српски покрет „Његош“. Представницима медија обратио се књижевник Милутин Мићовић, брат Преосвећеног Епископа Јоаникија и предсједник Књижевног друштва „Његош“, који је оцијенио да „присуствујемо не само најгрубљем показивању државне силе на Епархију будимљанско-никшићку, њеног Епископа Јоаникија и њено свештенство, него и елементарном и програмском затирању вриједности на којима се темељила Црна Гора: витешка етика и етос, пожртвованост, човјекољубље и богољубље“. Име владика у Црној Гори, истакао је Мићовић, и симболично и стварно је уткано у оно што је есенција наше људскости, народног карактера, духовног и културног просвећивања, државотворности, части и имена Црне Горе. „На дан Светог Василија Острошког, славе овог града и духовног стуба Црне Горе, без икакве најаве, брутално је ухапшен Владика Јоаникије и осам свештеника Саборне цркве. Као што се зна, литија за празник Светог Василија није планирана од Епархије, отворено се говорило да је ове године неће бити, мада су је неовлашћено најављивали неки лидери политичких партија“, навео је Мићовић. Додао је да је дан Светог Василија, велики дан за Никшић и Црну Гору, привукао око 15 хиљада грађана, који су „чекали да у славу Свеца, са својим владикама прођу градом Никшићем, што се и десило“. „Иако су тиме прекршене неке формалне грађанске дисциплине, али ако ћемо дубље да погледамо, што смо обавезни у овом случају, Владика је извршио Божју и народну вољу, дозволивши да се само прође градом. Бесједе наших Владика окупљеном народу чуле су се само у Цркви, што припада сувереном праву духовних предводника народа, посебно у овако смутним временима. Ваљда државна власт не очекује да се љубав према Богу и народу може ограничити комуналним и санитарним прописима или да ауторитет приче о корони буде изнад ауторитета Бога и свеца у народу“, истакао је Мићовић. Предсједник Српског националног савјета Црне Горе др Момчило Вуксановић је навео да није случајно све што се дешава у Црној Гори, нарочито није случајан притисак којем је изложена Српска Црква и положај у којем се налази српски народ у Црној Гори. „Актуелна власт, очигледно, није могла да опрости Његовом Преосвештенству владици Јоаникију ону заклетву, која сваког часног Србина обавезује да је до краја испоштује. То је истина и то је показало колики је капацитет СПЦ и српског народа у Црној Гори. Још, увијек, нијесмо нашли стратегију да обезбиједимо оно што је неопходно, равноправност и једнака права српског народа са другим националним заједницама у Црној Гори, али се надам да ћемо у будућем времену кроз заједништво постићи. У име Српског националног савјета захтијевам да се хитно ослободе из задржавања у Управи полиције Владика Јоаникије и свештенство, које је заједно са њим покушавало да, на коректан начин и поштујући све оно што су препоруке државних институција, заврши нешто што је традиција овог града и духовне Црне Горе“, рекао је Вуксановић. Проф. др Јелица Стојановић, предсједник Матице српске - Друштва чланова у Црној Гори, дешавања на празник Светог Василија Острошког је окарактерисала као антицивилизацијски, нечасан, нечовјечан, антиисторијски, антицрногорски, антисрпски, антицрквени гест, који је ријетко кад и ријетко гдје запамћен. „Ако је требало некога ухапсити у овим моментима, наравно, није требало никога, многи говоре о хапшењу Светог Василија Острошког овим чином, требало је ухапсити оних 15 хиљада грађана Никшића, које је призвао Свети Василије Острошки. Ми, народ, грађани сабрали смо се око Светитеља и прекршили мјере које су прописали у Црној Гори. Наш Владика и свештеници су били у цркви, држали су службу, нијесу могли знати колико је народа испред Храма. Прекршај, ако постоји прекршај, направила је званична Црна Гора, полиција, зашто није ухапсила 10-15 хиљада људи. Након тога, можда, свештенике и Владику, који нијесу могли да се одазову свом народу, не би били наше владике, не би били наши свештеници“. „Све ово говори о апсурду, о намјерном злом чину који је уперен против онога што је најсветије, најважније, а то је наша Црква, наша Светиња, наша Светост, Свети Василије Острошки и његов призив“, мишљења је Стојановић. Професор Веселин Матовић, уредник часописа „Слово“, је казао да овогодишњу Световасилијевску литију у Никшићу, која је, како је оцијенио, био највећи искорак у слободу и највећи скуп слободних људи на цијелој земаљској кугли последњих мјесеци, нијесу сазвале владике, ни свештеници, него сам Свети Василије Острошки. „То нијесу били ни Срби, ни Црногорци, то су били слободни, вјерујући људи, који су изашли из чаура страха, у које их годинама, а посебно током последња неколика мјесеца, злоупотребом епидемије, угурава актуелни режим, да искажу поштовање и захвалност свом заштитнику и заступнику пред Господом. У томе их нико није могао спријечити, нити је ико на то имао право“, казао је Матовић, захтијевајући да се хитно ослободе из затвора и од сваке кривице Владика Јоаникије и никшићки свештеници, али и казне сви они који су учинили ту срамоту и нечовјештво, брукајући име Црне Горе и њену часну историју. У конференцији је учествовао и предсједник Српског покрета „Његош“ професор Југослав Благојевић, који је, такође, најоштије осудио хапшење Преосвећеног владике Јоаникија и никшићких свештеника. Поруке и телеграми подршке Владици Јоаникију и никшићком свештенству стижу непрестано, у великом броју, од стране професора, писаца, интелектуалаца из Црне Горе, Србије и Републике Српске. Њихова имена навео је др Васиљ Јововић. Подршку Епископу будимљанско-никшићком Г. Јоаникију и свештеницима од бројних књижевника и стваралаца са цјелокупног српског језичког говорног подручја пренијела је књижевница Милица Бакрач, која је и била медијатор данашње конференције за новинаре, одржане у Никшићу. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Од 26. до 29. јануара 2020. године одржано је 28. Међународно божићно саборовање монаштва и духовништва, које је окупило око 400 учесника, од чега 40 митрополита и 90 епископа, затим монаха, монахиња, свештеника и цивила Руске Православне Цркве у матици и дијаспори и Руске Заграничне Цркве. Тема конференције била је „Велика победа у Другом светском рату- наслеђе и наследници“, а домаћин саборовања Даниловски манастир у Москви, званична резиденција Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије Г. Кирила. Част да представља Епархију ваљевску и Српску Православну Цркву на овом величанственом скупу имао је архимандрит Михаило (Биковић), са благословом Епископа ваљевског Г. Милутина. Свето јеванђеље казује да спасење долази са истока. Наши су стари, вођени тиме, гледајући на исток, у Русији видели некога ко ће да нам помогне да сачувамо оно што смо. Јер, осим што је велика, Русија је нама на истоку. Намеће се питање:“Где је Русији исток, будући да она географски долази до краја истока? Читајући акатист Сладчајшем Исусу, схватио сам да је Русији исток сам Господ Христос, део је снажно емотивног излагања архимандрита Михаила (Биковића) на конференцији монаштва и духовништва у Москви. Говорило се о доприносу руског монаштва великој победи савезничких снага у Другом светском рату, а игуман манастира Јовања за тему је одабрао претходни највећи оружани сукоб, са жељом да руској браћи представи страдање српског народа у њему, величину жртве Светог Цара Николаја, захваљујући коме је Србија тај драматични историјски период преживела, као и допринос руског монаштва између два рата на пољу обнављања српских манастира. У бестселеру духовне литературе „Несвети, а свети“ архимандрит Тихон (Шевкунов), данас Митрополит псковски и порковски, непосредно и са доста упечатљивих детаља описује јунаке Другог светског рата, који су након доласка слободе примили монашки постриг и своје службовање роду наставили у манастирима. Ту се изнова пројављује њихово херојство, јер су комунистички властодршци из поштовања према њиховим ратним заслугама светиње оставили недирнутим. Такође, преноси нам отац Михаило, било је речи и о старцима Глинске пустиње, Патријарху Пимену, Митрополиту Зиновији, кијевским монасима и многим другим храбрим црнорисцима. Руси и ми спомињемо три голготе: голготу Господа Христа, голготу царске породице Романов и голготу руског и српског народа. После голготе долази васкрс. За сада славимо два васкрса – Господа Христа и Русије, уз тиху радост ишчекивања васкрса Србије – рекао је архимандрит Михаило. Као дечак, слушао је од свог деде о руским борцима на Сремском фронту. Задивљујуће је било како су лако ишли у смрт, испуњавајући јеванђељски идеал љубав оличен у давању живота за ближњег свог. Видевши их погинуле, мој деда се дивио њиховим лицима окренутим ка небу, насупрот немачким војницима, чија су лица била окренута ка земљи. Већина је носила крст око врата, а неки и подраснике испод униформе, што указује да су пре одласка на фронт служили као свештеници или монаси. Посведочили су да та линија спремности да дају живот за ближњег не прелази преко униформе, већ срца… Тиме сам завршио излагање. Више владика ми је честитало и благодарило, видевши да је заиста било „из срца“. Један крупни баћушка ми је рекао:“Смрт фашизму“, стављајући ми у руку чоколадицу „Алонка“ као награду – са осмехом прича јовањски игуман. Међу учесницима овог, за живот и мисију Цркве Христове, изузетно значајног саборовања било је пет архијереја који су долазили на поклоњење светињама Епархије ваљевске. У знак благодарја на гостопримству, Митрополит волоколамски и председник Одсека спољних црквених веза РПЦ Г. Иларион (Алфејев) упутио је позив Епископу ваљевском Г. Милутину да учествује у раду конференције. Како није био у могућности да оде, Владика Милутин послушање је дао архимандриту Михаилу, што је за њега била неизмерна част и радост, али и драгоцено искуство. Саборовање је отворено 26. јануара 2020. Светом Литургијом у надалеко познатом Храму Христа Спаса у Москви, којом је началствовао Његова Светост Патријарх московски и све Русије Г. Кирил,уз саслуживање 130 владика, бројних свештеника и свештеномонаха, а уз учешће око 12 хиљада верника. Можете само да замислите какав је то величанствен призор…Путир из ког смо се причестили је запремине око 6 литара. Дошле су владике из сви крајева света где РПЦ има своје епархије, изузев Украјине. Благодарећи Владики Милутину на дивном дочеку, они су пружили мени прилику да будем део овог догађаја какву ни у сновима нисам замишљао. Дочек и предавања уприличени су у хотелу Даниловског манастира, који има прелепу конференцијску салу. Све је било на заиста високом нивоу – одушевљено прича архимандрит Михаило. Нарочито важну улогу у организацији имале су игуманије, које уживају огромно поштовање црквених великодостојника, истиче отац Михаило. Отац Михаило је у више наврата боравио и служио у Русији и Подворју Московске Патријаршије у Београду. Познат је и веома драг многима у великој братској земљи. На основу доживљеног, сматра да то важи за сваког Србина. На помен тога да долазите из Србије, без обзира на то да ли сте свештеник или „обичан човек“, сва врата су вам тамо отворена. Многи људи вас грле, љубе и нечиме дарују. Кад дођу овде, диве се свему што виде као ми кад одемо код њих. Схватио сам да је то сведочанство љубави и јединства наших народа. Црква је та која нас повезује и то ће трајати, ма колико се непријатељи трудили да нас поделе – уверен је архимандрит Михаило. Његово предавање на саборовању монаштва било је везано за Велики рат, у коме је крај из којег долази у историји уписан као место највећег страдања. Из разговора са Русима у последњих 7 – 8 година приметио је да све више о томе знају. Историја коју су учили била је комунистичка и у њој није било простора за теме о Светом Цару Николају и хероје тог доба. Такође, веома су благодарни Србији што је након Октобарске револуције безусловно примила преко 40 хиљада руских емиграната, за разлику од других земаља савезника које су имале посебне захтеве за то. Божја промисао је била да тај народ (углавном висок интелектуални слој), који није пристајао на компромисе са комунистима, дође овде и на свим нивоима поправи квалитет живота у друштву. Преко 150 руских монаха и монахиња је обновило бројне манастире у Србији. Међу њима је био и Свети Јован Шангајски, сабрат у манастиру Миљково старцу Тадеју Витовничком, духовном оцу архимандрита Михаила. Такође, свој печат оставили су бројни универзитетски професори и архитекти, аутори пројеката најлепших здања у Београду. Где год је требало помагали су… Из сусрета са учесницима саборовања у Москви проистекли су контакти и спремност на разне врсте сарадње. Они имају знање о томе како умножити и сабирати монаштво и можда бисмо могли нешто од њих да научимо. Свети оци кажу да је држава јака колико је јака Црква, а Црква је јака колико је јако монаштво. Из тога се може закључити да је држава јака колико и монаштво. Ми смо у кризи са бројем монаха и могли бисмо уз њихову помоћ тај број да повећамо – закључује архимандрит Михаило своју причу о несвакидашњем искуству из братске Русије. Предавање архимандрита Михаила (Биковића) на 28. Међународном божићном саборовању монаштва и духовништва у Даниловском манастиру у Москви Да бих казао коју реч о дешавањима и доприносу монаштва у Другом светском рату, морао бих да се вратим 30 година раније, јер су дела и са стране наших непријатеља, али и са наше стране у Првом светском рату у међусобној вези са догађајима и делима у Другом светском рату. Мислим да корен и залог свих подвига у Другом светском рату можемо видети у врхунској жртви о којој и сам Господ говори, а то је „да нема веће љубави, него кад неко положи живот за свога ближњега“, коју је поднео Цар Баћушка и његова мученичка породица, митрополити, свештеници, мирјани све до одојчета, милиони пострадавших Христа ради. Ту лежи камен темељац и неисцрпни извор надахнућа и спремности да се на разне начине положи живот за ближњег и у Другом светском рату. Жртва Цара није била само за Русију, већ и за цео свет. Ми у Србији говоримо, сећамо се и празнујемо три голготе: Господњу, царске породице и руског народа и српског народа у Првом светском рату. За сада празнујемо два васкрса, а трећем се надамо. Празнујемо Васкрс Господа нашег,празнујемо васкрс Русије и чекамо да осване зора васкрса у Србији. Ми знамо из историје да су догађаји у Русији неодвојиви од догађаја у Србији, само што се у Србији све дешава неколико година касније. Наша радост је због тога сугуба. Радујемо се васкрсу Русије из дубине душе, али у тој радости се налази и тихи предукус радости у ишчекивању васкрса Србије. Знамо да кад је Русији добро, увек је и Србији добро. Наши стари су говорили:“Господ на небу, Русија на земљи“. У свим вековима смо гледали на исток, чекајући помоћ, али не само зато што је Русија велика наша друга родина на истоку, већ зато што је Господ казао:“Спасење долази са истока!“ Будући да нам је православна вера у сржи нашег бића, природно је да, слушајући ове Господње речи, ишчекујемо спасење са истока. Али, одједном сам се запитао:“Ако је нама Русија на истоку, ко је Русији на истоку?“ Уплашио сам се, схвативши да Русија нема никог на истоку. Ту сам се преварио. Читајући акатист Сладчајшем Исусу, наишао сам на реченицу која се обраћа Господу са:“Источе истока!“ Моје радости када сам добио одговор… Русији је исток Господ сам! Зато само три државе на свету имају префикс Света: Света Земља, Света Гора и Света Русија, илити Свјатаја Рус! Говорити о подвизима нашег духовништва у Србији у Другом светском рату је немогуће, а не вратити се у догађаје из Првог светског рата и догађаје после њих. Због Србије је Цар Николај ушао у први рат, иако Русија у том тренутку није била спремна. Године 1916., када Србији нема ко да помогне и када живи костури стижу на обале Албаније и када назови савезници, гледајући са својих бродова, одлучују да се не исплати помоћи овим живим мртвацима, тада Цар Баћушка, примивиши у телеграму вапај наше Владе, даје ултиматум савезницима да ће раскинути савез, ако одмах не приђу и не помогну Србима. Због овог ултиматума, Срби су спасени. Ето спасења са истока по ко зна који пут! Када је Његова Светост Патријарх Кирил био у посети Београду и служио у Подворју Московског Патријархата, одржао је беседу која ми се урезала у срце и ум заувек. Тада је Његова Светост рекао једну историјску чињеницу коју до тада нисам знао. Сви савезници су примали белогардејце условно, једино је Србија примила све безусловно. Примили смо их као своје! По Божјем промислу, у тих неколико десетина хиљада Руса се налазио крем руске интелигенције, духовности и културе. После рата наши губици су били толики да није требало да опстанемо. Били смо осуђени на пропаст, али ево опет „спасења са истока“. Све празнине у свим деловима друштва настале погибијом у рату попуњавају Руси. Тако, више од десет универзитетских професора одмах попуњавају редове, оснивају Машински факултет. Архитекте пројектују и учествују у изградњи најлепших здања која данас имамо у Србији. Женско монаштво не би постојало да га нису обновиле руске монахиње. Више од 150 монаха је дошло, попунило празне манастире и помогло Србији да обнови монаштво. Оснива се Руска Загранична Црква на челу са Митрополитом Антонијем Храповицким. Барон Врангел обилази своју војску. Руси су толико били захвални Србији да су тражили где треба помоћ и несебично хитали да помогну, макар и копајући земљу. То је време у коме се формира духовништво на крилима владика, монаштва и свештенства дошавших из Русије. У једном од манастира које је краљ Александар дао руским монасима, под руководством схиархимандрита Амвросија Хургановог, поникао је и мој старац Тадеј Витовнички. У том братству је замонашен и рукоположен и Јован Максимович, потоњи Свети Јован Шангајски. Наше духовништво, које је у то време предводио Свети Владика Николај Српски, је било у потпуном јединству са руским. Свети Владика Николај је био лични пријатељ са Светим Јованом Шангајским. Тај дух који нам је пренело руско духовништво је укрепио Србију и подигао је са колена, тако да је ојачана и охрабрена дочекала Други светски рат. Нажалост, Руси деле судбину нашег народа у Другом светском рату, те тако страдају раме уз раме са својом браћом Србима. Поново се сукобивши са већ старим непријатељима Немцима, а касније и са надолазећим комузмом који их опет прогони. Наш народ не би преживео без Цркве у било које време па тако ни у другом рату. Тамо где није било српског свештеника или монаха, било је руског, а за нас Србе присуство руског свештеника или монаха било је једнако као и присуство целе Русије у том тренутку. Како су умекшано изговорене речи руских монаха и свештеника пуних љубави и благости крепиле душу напаћеног српског човека… Хвала Богу, до данас имамо међу нама вас у њима, потомцима оних који су дошли за Врангелом. Мој деда, који се сусрео са руским војницима на Сремском фронту, причао ми је једно интересантно запажање. Био је задивљен како су руски војници храбро јуришали и како су лако давали животе, са каквом лакоћом одлазили у смрт. Приметио је још једну ствар. Наиме, највећи број руских војника је имао главу окренуту ка небу, а немачких ка земљи. Код великог броја погинулих војника, готово код свих, налазили су крст око врата, а говорио је и да је било неколико њих који су испод униформе носили подраснике. Мој деда је био сведок плодова руског духовништва у виду ових војника којима се дивио. Моја баба је до краја живота, одлазећи на гробље, после посете гробу и молитве за своје, увек одлазила до руског и остављала цвет уз молитву за њих. Мама је једном питала зашто то ради, а баба је одговорила:“Зато што њима нема ко да дође, а они су наши.“ Слушајући стихове и мелодију марша „Свјашченаја војна“, помислио сам да ли може оштро да се повуче линија између оних који су носили зелене униформе и оних који су носили црне мантије. Да ли је линија била у одећи, чину или спремности и полагању највеће жртве за ближњег свог? Извор: Епархија ваљевска

Председник Републике Србије г. Александар Вучић поручио је 13. новембра 2019. године у обраћању на 40. заседању Генералне конференције Унеска у Паризу, да и даље постоје притисци да се српско наслеђе на Kосову и Метохији преда неком другом и да му је неопходна заштита. Председник Вучић је казао да је веома важно шта ће бити усвојено у Унеску, јер је за очување мира и стабилности веома важно чување културног наслеђа. Председник Вучић је истакао да се Србија залаже да се Повеља Унеска и даље поштује и подвукао да је неопходно да се посвети посебна пажња заштити културног наслеђа од свих облика насиља. Он је указао да је српско културно наслеђе на Kосову и Метохији, које је под заштитом Унеска, угрожено, а као примере навео манастире Дечани, Пећ, Грачаницу и друге. -То културно наслеђе није важно само за српски идентитет, већ за целу Европу и свет, нагласио је председник Вучић, истичући да Повеља Унеска мора бити поштована. Председник Вучић је додао да ће Србија бити спремна да конструктивно и блиско сарађује са свим земљама које су чланице Унеска и указао да је неопходна сарадња како би се суочили са заједничким проблемима. -Мир је један од најважнијих циљева, али је немогућ без образовања, уколико не учимо шта су културе, без комуникације, без познавања међусобних разлика. Унеско је један од главних стубова који држе све, подвукао је председник Вучић. Председник Вучић је истакао да Унеско мора да пружи одговоре на изазове са којима се суочава човечанство и нагласио да су миран међудржавни дијалог, толеранција, као и међудржавна размена врло важне за очување стабилности. Председник Вучић се пре почетка заседања 40. Генералне конференције Унеска састао и са генералном директорком те организације Одри Азуле након чега се уписао у Књигу почасних гостију. Председник Вучић је дан раније учествовао на отварању Другог париског форума мира, на ком је учествовао велики број светских званичника, а који се обележава поводом Дана примирја у Првом светском рату. Он је после отварања Париског форума мира уручио „Библиотеци мира“ симболичан поклон књигу „Serbia under the Sun“. Извор: Инфо-служба СПЦ

У Подгорици је 3. и 4. маја одржана Међународна научна конференција ”Слобода вјероисповијести или увјерења у Црној Гори“ коју су организовале Митрополија црногорско-приморска и Конференција европских цркава из Брисела. Конференцију су отворили Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије (Радовић), Пречасни г. Кристијан Кригер, предсједник Конференције европских цркава из Брисела, проф. др Ахмед Шахид, специјални извјестилац Уједињених нација за слободу вјероисповијести и увјерења и протојереј-ставрофор доц. др Велибор Џомић, координатор Правног савјета Митрополије црногорско-приморске. Обраћање др Ахмеда Шахида, који се учесницима скупа обратио путем видео линка, преносимо у цјелости: Проф. др Ахмед Шахид Специјални извјестилац УН за слободу вјероисповијести или увјерења ПОРУКА ОРГАНИЗАТОРИМА И УЧЕСНИЦИМА СКУПА ”СЛОБОДА ВЈЕРОИСПОВИЈЕСТИ ИЛИ УВЈЕРЕЊА У ЦРНОЈ ГОРИ“ Желим да изразим топлу добродошлицу свима вама у Црној Гори који сте се окупили на Округлом столу о слободи вјероисповијести или увјерења! Извињавам се што нисам у могућности да лично присуствујем и будем са вама. Знам да сте уложили значајан напор да бисте се oкупили како бисте допринијели што бољем разумијевању слободе вјероиспобијести или увјерења, као и да бисте дали осврт на Нацрт закона о правном положају цркава и вјерских заједница, који је припремила Влада Црне Горе 2015. године. Чуо сам ријечи забринутости од стране различитих вјерских заједница у вези са захтјевом за поновном регистрацијом која је по новом закону неопходна, а што је постало камен спотицања у овом процесу и што, по својој природи, представља дискриминаторски чин. Такође, постоји оправдана бојазан да би овакав Нацрт закона могао додатно ограничити право на слободу вјероисповијести или увјерења. Постоји потреба да се тачно појасни улога државе у промовисању и заштити слободе вјероисповијести или увјерења, а посебно у вези са њеним признавањем. Често се заборавља да је слобода вјероисповијести или увјерења неотуђиво људско право о коме се уопште не може расправљати, да оно не зависи од административне регистрационе процедуре и да за њега није потребно никакво одобрење државе. Међународно право сматра да слобода вјероисповијести или увјерења у основи припада свим људским бићима и да је она као таква нераздвојиво повезана са људским достојанством сваке личности и нe треба да зависи од тога да ли је држава признаје или не. Ипак, признавање правног субјективитета који даје за право вјерским организацијама и њиховим институцијама да спроводе своје вјерске активности, може бити предмет неких правних и законских процедура. Наиме, на основу међународног права, држава има обавезу да олакша вјерским заједницама добијање правног субјективита и да сваком појединцу створи услове за пуно уживање слободе вјероисповијести или увјерења. Свака регистрациона процедура треба да буде брза, транспарентна, поштена, инклузивна и недискриминаторна. Савјет Уједињених нација за људска права и Генерална Скуштина Уједињених нација упорно подстичу државе да појачају напоре у заштити и промовисању слободе мисли, савјести и вјероисповијести или увјерења. Државе су позване да ”преиспитају, кад год је неопходно, постојећу праксу у вези са регистрацијом, у циљу обезбјеђивања услова да таква прaкса не ограничава права било које особе на практиковање своје вјере или увјерења, било појединачно или у заједници са осталима, јавно или приватно”. Надам се да ће Влада Црне Горе, узимајући у обзир насталу забриност, као и препоруке и сугестије дате од стране различитих заинтересованих субјеката, размотрити измјену Нацрта закона тако да он постане усаглашен са међународним стандардима везаним за људска права и да буде у служби промоције права на слободу вјероисповијести или увјерења. Желим вам свима плодотворан рад и хвала вам! **** A very warm welcome to you all in Montenegro at this Roundtable on Freedom of Religion or Belief! My apologies for not being be able to be with you in person at this roundtable. I know you have all undertaken an important endeavour today, coming together, to assist relevant stakeholders to understand better the right to freedom of religion or belief and to review the current draft law on the Legal Position of Churches and Religious Communities prepared by the Government of Montenegro in 2015. I have also heard the concerns of various religious communities regarding the re-registration requirements under the draft law, which are cumbersome in process and discriminatory in nature. Besides, there is genuine fear that the draft law may further restrict many aspects of the right to manifest one’s religion or belief. There is a need to clarify the role of the State in promoting and protecting the right to freedom of religion or belief, especially in regard to issues related to recognition. It is often forgotten that freedom of religion or belief, is an inalienable and non-negotiable human right; that it does not depend on administrative registration procedures; and that it does not require any State approval. The basis of freedom of religion or belief of all human beings as rights holders under international law is the inherent human dignity of all persons, and is not contingent upon State recognition. However, the granting of legal personality that enables religious organisations and institutions to be operational in their religious activities, they maybe subject to some administrative and legal procedures. Here, the State has a duty under international law to facilitate the religious or belief communities and institutions in obtaining their legal personality and providing enabling conditions for the full enjoyment by every person of their right to freedom of religion or belief. Any such registration procedure should be quick, transparent, fair, inclusive and non-discriminatory. The UN Human Rights Council and the UN General Assembly have repeatedly urged States to step up their efforts to protect and promote the freedom of thought, conscience and religion or belief. States are called “to review, whenever relevant, existing registration practices in order to ensure that such practices do not limit the right of all persons to manifest their religion or belief, either alone or in community with others and in public or private”. I hope that the Government of Montenegro, taking into account the concerns raised and suggestions provided by different stakeholders, will consider revising the draft law so that it becomes compatible with international human rights standards on promoting the right to freedom of religion or belief. I wish you all a very productive deliberation and thank you! Видео поруку обраћања др Ахмеда Шахида можете погледати на следећем линку: https://drive.google.com/file/d/1MVKjU18GOXXhlj8rMOCVsJ-Hv3hvPOGI/view?usp=sharing Извор: Митрополија црногорско-приморска

На скупу су, између осталих, узели учешћа Председник Хрватског сабора Гордан Јандроковић, Премијер Републике Хрватске Андреј Пленковић, министри у Влади Републике Хрватске, посланици Хрватког Сабора и Европског парламента, бројни представници Цркава и верских заједница из Европе и Хрватске. Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије говорио је на петој сесији, на којој су учествовали и Митрополит француски Васељенске патријаршије Емануил, државни секретар у Министарству вањских и европских послова Здравка Бушић, директор канцеларије у БиХ фондације Конрад Аденауер Карстен Думел. Обраћајући се скупу Митрополит је истакао да „концепт религијског плурализма, у којем се свест о властитим духовним коренима не мења и не умањује, треба да обезбеди „стабилан“ суживот више религија на истом простору и да укаже да су све религије „једнаке“ у правном смислу, то јест да су, под одређеним уветима, све признате и једнако третиране од стране закона једне Државе.“ Митрополит је рекао да и „данас, као и у библијска времена, крајеугаони камен људског суживота остаје принцип који је исцрпно дефинисао Хосе Ортега – и – Гасет: „Цивилизација је пре свега воља за суживотом“. Међутим, воља за суживотом пре свега претпоставља као обавезни предуслов признавање другоме права на живот.“ Говорећи о одговорности хришћана и хришћанских лидера у процесу помирења Митрополит је нагласио да „не треба стварати лажну илузију да је у хришћанству (и генерално у свим религијама) све добро устројено и да оно што се дешава у савременом друштву није повезано са стањем унутар светског хришћанства и других великих религија. Јасно је да одговорност за стање у свету сносе и хришћани. Проблеми савременог света нису повезани само са слабљенем вере међу људима, него и са унутрашњим болестима самог хришћанства (и других религија) у његовој човечанској природи. У праву је К. Густав Јунг када констатује да: „уколико се у свету уочава недопустиво мало промена на боље, узрок томе заиста није фундаментални програм хришћанства, није Сам Христос, него су узрок томе хришћани“. Постављајући питање: „Шта ми верски лидери треба да урадимо да дође до помирења?“, Митрополит је дао следећи одговор: „Треба да се држимо оних првих речи у Јеванђељу, а оне гласе Покајте се, јер се приближи Царство Небеско. Треба да будемо оно што проповедамо да јесмо“. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Током своје радне посете од 5. до 12. децембра 2017. године владика Јован ће представљати Српску Православну Цркву у раду академске конференције која ће се на тему „Значај Јерусалима у Православљу и Јудаизму“ одржати у Јерусалиму. Извор: Српска Православна Црква