Претражи Живе Речи Утехе

СПЦ И ВИЗАНТИЈСКА ТРАДИЦИЈА Порфирије, патријарх који посматра прошлост да би видео будућност: Београд као други Константинопољ Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Недеља, 07. авг 2022, РТС Српски патријарх Порфирије је на челу Српске православне цркве већ годину и по дана, довољно дуго да га јавност прихвати не само као чињеницу, већ и као навику. А опет, све везано за Порфирија је тако далеко од очекиваног и познатог, од оног што је донедавно било закон и стандард, да се трезвеном погледу показује као чудо без права на навику. Са Порфиријем је СПЦ искорачила из властите зоне угодно традиционалног, па се у односу на његов патријархат у српској јавности смењују два манира - или се говори шта би он нормативно требало да буде а није, или се тугује над златном прошлошћу које је због њега све мање. Сви говоре о ономе шта би СПЦ требало да буде и шта није, нико о томе шта она овог тренутка јесте. Храм Светог Саве на Врачару Намера овог текста је да покаже и што поузданије докаже једну тезу, у којој се као у нексусу спајају црква, историја и друштво, унутар српских жеља и планова у самој Србији, Европи, Блиском истоку и северној Африци. Ова два последња појма, Блиски исток и север Африке су, историјски гледано, таутологије, јер су ти простори некад не само били Европа, већ и само њено срце. С обзиром да је први хришћански миленијум кључни дефиницијски период Православне цркве, у мањој, али такође битној, мери и Католичке, будући да је Европа тада лежала „тамо доле" на обалама Медитеранског мора и његових рукаваца, довољно је рећи да се теза овог текста односи на жеље и намере Српске православне цркве у географском простору Европе некад и сада. Теза: Преко осмишљене визуелне стратегије у којој мотив екседре има главну улогу, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњовековну монашку традицију. Закривљена линија екседре у беми, простору иза иконостаса. У средишту је епископална катедра у Храму Светог Саве на Врачару. Слика са литургије 25. јула 2022. Серије фотографија које патријарх Порфирије објављује на друштвеним мрежама показују колико је он свестан снаге слике. При томе се не мисли на његову неоспорну вештину којом делује унутар културе медија. Има неке више, за модерно крило умирујуће логике у томе да СПЦ после Cyber Саве и после владике-командоса Ћулибрка, добије и DJ патријарха. Мисли се, напротив, на теоретске концепте за интерпретацију слике, од семиотских и иконолошких, до феноменолошких и херменеутских. Да ли их патријарх све познаје је небитно, битно је да он у однегованој интуицији спаја животност времена које му је дато са безвременством које му је поверено, не би ли осигурао што ширу основицу за интеграцију српске нације верника и атеиста у савременост. Набрајање свих елемената патријархове визуелне стратегије на овом месту није могуће, јер би то читав низ с његове стране тактички употребљених мотива разбацало као расути терет на немуштој палуби брода без луке. Овде се бира само један такав елеменат, мотив екседре и његова моћ да покрене меморију Цркве и освоји срца савременика на визуелној платформи раног доба. Патријарх Порфирије Црква је црква је слика У овом тексту, Црква је слика. Колико је у реду Цркву, и то једну која историјски има проблематичан однос према слици, третирати као слику? То је апсолутно легитимно, јер и сама Православна црква себе дефинише као слику/еикон/одраз Светог Тројства. Инсистирање на том примеру неоплатонизма, да видљива Црква суделује у егзистенцији невидљиве, или да невидљива физичким нитима додирује свој симбол у свету видљивог, те да се тај додир може показати, као на Микеланђеловој фрески, релативно је ново. „Црква је Тело Христово, одраз Светог Тројства", стоји у првом поглављу Енциклике са Синода православних цркава на Криту 2016. Микеланђело: Стварање Адама (детаљ), Сикстинска капела,1512. Хришћанско-православну теорију одраза не треба схватити у апстрактном коду, већ тако да симбол (црква) и оно што он представља (Бог) деле супстанцу. Тај део суделовања симбола у објекту/ентитету на који се односи има дугу традицију у европским културама и није увек религиозни, поготово не ексклузивно православни. У теорији је познат као немачка варијанта или „онтологизација симбола", згодна због тога јер успоставља физичку везу и тамо где физиса нема. У последици, егзистенција Бога постаје ствар компромиса између верујућих и неверујућих, на најмањем могућем именитељу - зашто не, кад су нам све друге опције као људској раси много горе! Кратки излет у теорију је био неопходан јер је читав овај текст написан управо по траси немачке семиотичке традиције, према којој не постоји само црква као институција, већ и врхунско биће иза ње у неком степену реалности. Андреј Рубљов: Света тројица (1425) Већ је јасно, одраз Светог Тројства није заштићен од упада категорија сада и овде. Безвременство не штити од савременика. То патријарх Порфирије зна, зато окреће игру и Цркву - са њеном моћи слике, церемонијала, сјаја, са њеним сликовним мотивима историјски накупљене енергије, као што је екседра - уводи у време и друштво које се мучи с путоказима. Екседра у Храму Светог Саве на Врачару, у беми иза иконостаса, у средишту епископална катедра - то је тачка у простору изнад које и испред које треба читати патријархову употребу слике. Патријарх Порфирије на служби у Храму Светог Саве, 25. јула 2022. Још једну ствар треба напоменути. Патријарх Порфирије није створио ту грандиозну архитектонску бину врачарског храма. Он је наследио као што неко наследи луксузни пентхаус у центру града. Генерације црквених и државних представника, архитеката, инжињера и радника, историчара уметности, црквених историчара, економа и донатора су више од једног века радиле на концепту, мењале га и прилагођавале. Али када је ту грандиозну бину добио, патријарх је знао шта ће с њом. Екседра, овал моћи Користећи мотив екседре, сасвим свесно у намери да постигне одређени визуелни, и преко њега психолошки ефекат, Порфирије прескаче неких хиљаду и по година плус-минус. Прескаче „мрачни" средњи век, који је, онако успут, у стварности био сав од бљештавих колора. Прескаче мрачне шуме германског и саксонског севера, запуштене римске путеве франачких краљева, после царева, прескаче трагедију османских освајања, раскол две Цркве и болан филетизам унутар Православне цркве. Прескаче све и враћа се на фундаменте првих пет хришћанских концила, када је Византија и по имену била Римско царство, а њени становници на Босфору, у Сирији, Ефесу и Александрији сами себе звали „Ромејима", Римљанима. На први поглед би се рекло: патријарх Порфирије је „фундаменталиста". „Фундаменти" међутим, на које он условно враћа, сви су у сфери визуалности, слике и репрезентативних симболичких форми, не доктрине и политике. Они циљају на свест и понос, на емоције припадања културном и историјском кругу и нису упутства за директну акцију. Старо у новом је некад једини начин да се ново препозна и прихвати од савременика. Старо је у овом случају репродукција мотива екседре у новом кључу. Геометријски, екседра је само сегмент кружнице, али визуелно понуђен тако да делује као овална форма. Овал, не кружница, увек одјекује у њеним архитектонским примерима као што су ниша, тераса, платформа, исфилетирана ротунда, едикула, апсида или апсидијална калота. Како се форме и мотиви у људској свести увек јављају кроз неко мнемотехничко помагало, кроз менталну слику окидача, код мене је то увек Бајагин стих „тамо око Славије, када шина савије". Форма екседре је „шина која је савила", и то, сасвим пригодно и коректно, управо изнад Славије, на Врачару. Екседра у беми: Патријарх Порфирије на служби 25. јула 2022. у Храму Светог Саве Први моћан пример визуелне употребе екседре је онај у калоти иза тријумфалне капије у олтару (синоними: бема, презвитеријум) Цркве Санта Пуденцијана у Риму. Под „моћан" мисли се моћан у деловању на посматрача, јер се ту преузимају репрезентативне владалачке форме римских царева до Константина Великог - престоље са свиленим цилиндричним јастуцима, супеданеум-хоклица на којој владар држи ноге (не сме да додирује земљу!), златни нимбус око главе, хијератска-борта (трака с драгуљима) на одећи, престолу или хоклици. Пуденцијана је подизана крајем 4. века, декорисана почетком петог, са идејом да обухвати све до тада постигнуто на два екуменска концила, то доктринарно посложи у мозаике и градиво утврди сликом: Да је Исус Христос исте супстанце као и Бог Отац (Никеја 325. године), Свети Дух такође (Константинопољ 381. године), те да је божја порука канонизована у четири јеванђеља, чији се аутори још не виде, али се препознају преко својих атрибута (Езекијел) док израњају из неба ватрених облака изнад линије екседре и кровова Небеског Јерусалима: човек/анђео за Матију, бик за Луку, лав за Марка и орао за Јована (такође Константинопољ 381. године). Мозаик из апсиде у римској цркви Санта Пуденцијана Око Христа је његов „двор", апостоли Петар и Павле са персонификацијом народа које су „освојили" и инвестирали у нову религију: Павле пагане, Петар Јевреје. Изнад Христове главе наставља се crux gemmata, крст од злата и драгог камења, још један доказ о хомоусији/истоветности Оца и Сина (Никеја 325 године). Кад божанска оса савија Најважније из Пуденцијане је да закривљена линија екседре није постигнута само апсидијалном кривином, већ је подебљана и илузионистичком архитектуром, тако што се иза престола шири насликани зид са ритмичким низом прозора затворених златним сегментним „кошарицама". Ако се употреби сликовна теорија Роланда Барта, трон/престо је „пунктум", енергетски центар слике, који доказује да је Исус Месија. Христос. Такође и на сликама из Храма Светог Саве на Врачару. Није трон, него је епископска катедра; није Бог него његов представник на земљи, али репрезентативна вредност катедре као пунктума остаје сачувана у симболици. Порфиријева катедра је тачка из које крећу две сликовне линије смисла, једна горе према своду, сферична и закривљена, друга геометријски равна кроз главна врата иконостаса према наосу. У Храму Светог Саве Одоздо на горе катедра маркира почетак следећег сликовног низа: (1) Христос Емануел иза катедре; (2) Богородица Никопоја у апсидијалној калоти; (3) Исус Пантократор у своду полукуполе; (4) празни трон у интрадосу изнад полукуполе; (5) vera icon на тамбуру куполе; (6) Богородица Оранта на своду куполе; (7) анђео који придржава „отвор" на куполи; (8) на самом врху илузионистички опаион/отвор који поглед води ка модро-плавој ноћи осутој звездама и Пантократору на златној дуги. О мотивима из низа само кратко: Емануел/„Младалачки Исус" (1): У хришћанској иконографији први пут се јавља у Јустинијановој цркви Сан Витале у Равени, грађеној око 540, години кад је Византија освојила Италију. Или се вратила у Италију по своје, како ко гледа. Христос Емануел у базилици Сан Витале у Равени (лево) и у Храму Светог Саве у Београду, иза патријарха Порфирија на епископалној катедри/столици У Равени су се изнад Исуса скупили облаци ватрених црвених језика, знак препознавања мозаика 5. и 6. века, док је у Београду његова глава уоквирена антропоморфним тролисним луком. Равенске цркве су и иначе богати извор мустри за касније православне иконе. Богородица Никопоја (2): Марија на трону као Василиса/Царица. Од трећег концила (Ефес 431. године) Марија је канонизована као Богородица/Θεοτόκος /Тхеотокос, јер је родила Бога, не само човека. У иконографском мотиву Никопоје она седи на престољу (sedes sapientiae, трон мудрости) са малим Исусом, у крутом фронталном распореду на вертикалној оси, као што се види на овом равенском мозаику у Цркви Светог Аполинара (Нуово) из половине петог века: Богородица Никопеја у Цркви Сант Аполинаре Нуово у Равени (5. век) У београдском примеру користи се четири века млађи мотив Никопоје из Хагије Софије, чак и Маријина лева нога у оба случаја вуче плашт на исти начин: Богородица Никопеја у Храму Светог Саве (лево) и Хагија Софији (десно) Свеједно да ли београдски пример треба тражити у Равени или Константинопољу, узор је Византија првог миленијума. Хетoимасиа (4): Мотив празног трона, појављује се на тријумфалној капији у римској Цркви Марија Мађоре, грађеној и декорисаној недуго након концила у Ефесу (431), чији програмски рукопис носи. Празан трон у Храму Светог Саве и базилици Санта Марија Мађоре у Риму (5. век) Од тада се празни престо који чека исусов повратак, secundus adventus, увек појављује као „печат" на потврди за смрт срећног краја која очекује праве вернике и добре људе на дан Последњег суда. Право лице Христово / Vera icon / мандилион / ахеиропоиетон/ (5): По предању, право лице Христово је остало на марами коју је Исус послао болесном краљу Едесе (данас турски град Урфа) као реликвију. У иконографији западне уметности то покрива легенда о Вероники, која је Исусу пружила мараму да обрише зној и крв са чела, док се пењао на Голготу. Мандилион у Храму Светог Саве (горе); краљ Авгар V у Едеси прима мандилион од апостола Тадеја (икона из X века, Манастир Свете Катарине, Синај); Вероникин рубац на слици Ханса Мемлинга (1470) У теорији и методама за интерпретацију слике, vera icon и хетоимасиа уживају статус пиктограма - бљесну и оставе утисак апсолутног почетка у првом случају, врхунског ауторитета у другом. Оранта (6): Такође једна од првих иконографија Мајке Божје као канонизоване Богородице/Тхеотокос. Мотив варира, али се своди на то да Марија стоји подигнутих руку, као што се види на примеру из београдског храма. Богородица Оранта у Храму Светог Саве По канону би требало да на грудима носи медаљон са Исусовом сликом, кога у Београду нема, или је тако ситан да га је тешко уочити. Као и код сродне Никопоје, фронталитет, вертикалност и строгост су одлучујуће. Христос Пантократор (3, 8): Исус, свемогући владалац, небески краљ који, након што су га људи убили у крви и зноју, сад и увек одлази у небо, али се такође сад и увек враћа, само не више међу људе, већ као судија над њима. Христос Пантократор у Храму Светог Саве Мотив изворно такође потиче из Јустинијановог времена, половине 6. века, али се по сјају реферише на царску помпу античког Рима. „У великој архитектури, таванице су увек биле небо" Кад се та линија која полази од катедре у беми попне горе на највишу тачку куполе, на њен миметички отвор који глуми прави са куполе римског Пантеона, отвара се нова илузија, у којој се мешају небо и земље: Београдски Пантократор се лебдећи спушта у Храм са звезданог ноћног неба. Концентрични плави кругови тамне, док се у импресији дубине сужавају према далеком центру где одлази и одакле долеће више биће. Христос Пантократор у куполи Храма Светог Саве Звезде од злата на небу од ултрамарина су мотив који води равно до раних хришћанских цркава Византије и њеног наслеђа у Италији. Који психолошки механизам тај мотив покреће код савременика у сваком веку, најбоље је описао енглески архитект и историчар Вилијам Летеби у књизи Архитектура, мистицизам и мит (1891). Летеби: „О небу говоримо као о своду, о куполи, али пре него што су измишљени свод и купола, небо је вероватно упоређивано с нечим другим. Тада је небо било таваница, раван кров. Наравно да су у врло раним временима небеса схватана као шупља полусфера, али не без сумње у исправност таквог става. (...) У свим периодима велике архитектуре, таванице су увек биле небо. Ежен Виол ле Дик у Речнику архитектуре описује како је у 13. веку читава колористичка шема у црквама морала да буде промењена како би издржала конкуренцију најбриљантнијег лапис лазули-плавог посутог златним звездама. Ништа друго није могло опстати испод таквог свода, осим цинобер црвеног вермилиона, црне и, наравно, злата, злата, па кад га је доста, онда још више злата." За злато на куполи лапис лазулија Летеби наводи примере париске Сен Шапел (средина 13. века), нешто мало по Енглеској (мора, јер је одатле), онда се пребацује на Италију, на Орвијето и Сијену, иде до Ђотове Капеле Арена код Падове, да би, све ходајући унатраг, стигао до маузолеја Гале Плацидије у Равени, а онда и до „мајке свих цркава", Хагије Софије у Константинопољу, са олтарским циборијумом на стубовима од масивног сребра „изнад кога је лебдело небо треперавих звезда". Свод у равенском маузолеју Гале Плацидије (лево); Летебијев цртеж тог „бриљантног мозаика, плаво са звезданим пудером који се гура ка зениту“ (у средини); исти мотив у апсиди Цркве Светог Аполинара, Класе код Равене (десно) (фото Зоран Добрић) Како се данас од сводова прави небо (а „данас" је за Летебија 19. век), „стоји у књизи са упутставима француског археолога Дидрона (1806-1867) које су му диктирали монаси на Атосу." Централна купола београдског Храма пресликава се и одјекује у доњој кружној форми, главном лустеру у централном простору наоса. Прошао је читав миленијум и неколико векова приде, али се књишки свет још сећа лустера Хагије Софије, који је оживео у београдском примеру. У Храму Светог Саве иконостас се визуелно губи унутар јединственог простора Храма Летеби наводи сведочанство пријатеља архитекте Вилијама Берџиса: „Берџис је чак био у Константинопољу и тамо је, барем до пре неколико година, са куполе Хагије Софије, најлепше и најплеменитије цркве на свету, висио лагани оквир од гвожђа, октогон, пречника негде 18-19 метара, са унутрашњим концентричним конзолама и линијама у облику монументалне паукове мреже причвршћене, како се чинило, погледу одоздо директно на звездане небеске сфере. По оквиру без напора игра светлост небројених лампи, малих стаклених вазни са пливајућим воштаним навојима. Ту и тамо су, каже Берџис, међу њима висила нојева јаја, у случајном поретку наранџи и свећа на новогодишњем дрвцету - дуге, кратке, равне и неправилне обле форме, читав ансамбл изобиља тако близу пода да буди утисак уских стаза кроз кристалну шуму." Хагија Софија Језик мермера у оделу од камена То би била прва линија визуелне снаге, она која од епископске катедре води вертикално преко система сфера и лукова до врха куполе и натраг између четири носећа панданта („супер-стубова" у крстастом пресеку тлоцрта) равно доле до наоса. Друга линија сликовног смисла стартује од исте тачке, али није вертикална, већ положена, и креће се, ношена погледом, преко педимента/каменог пода цркве у смеру: (1) од Порфиријеве катедре/столице у средишту екседре - (2) преко кружне мермерне инкрустације испод олтарског циборија (часна трпеза/престо) - (3) преко велике црвене роте/диска на солеи - (4) затим силази у наос, и даље равно до главног излаза и напоље у летњи Београд. Та линија говори језиком камена, а он је у црквеној архитектури увек био речит и гласан. Некад је језик мермерних инкрустација једино што долази до каснијих генерација, као из Цркве Рођења у Витлејему, где је само комад Константиновог подног мозаика преживео касније Јустинијанове интервенције. Под је покрио под, црква цркву; век је покрио век. Подни мозаик у Цркви Рођења Христовог у Витлејему Шта говори подна линија у Храму на Врачару? Кад пресеца кружне форме црвене боје (2, 3), она се директно реферише на систем порфирних рота/дискова коришћених на византијском двору, на зидовима, подовима и у екседри Хагије Софије, уопште у репрезентативним грађевинама римске и византијске антике. Много је варијанти „порфирних стена", али порфир тамноцрвене боје, са љубичастим рефлексом, познат као „краљевски порфир", онај коришћен на Константиновом и Јустинијановом двору, увек се вадио само са једног места у Египту. Или у Европи, ако се узме да је Египат тада био Европа. Због тврдоће, зато што га је било мало и тешко се обрађивао, највише због дубоко црвене боје, порфир је постао ултимативни језик моћи. Не само у антици, већ и касније. С тим да са њеним крајем престаје активно вађење порфира и почиње његова рециклажа, отмено име за крађу. Рота на зиду Баптистеријума правоверних и на поду Цркве Сан Витале у Равени (500-540. године) (фото Зоран Добрић) Млеци су после 1204. носили порфирне стубове из Константинопоља, резали их на дискове и уграђивали у фасаде и подове својих палата и цркава. Где год у Венецији данас видите дубоко црвене дискове, велика вероватноћа је да су украдени. За љубав истине, крали су и други. Јустинијан је такође носио порфирне стубове из Либана, тада Европе, резао их у дискове и уграђивао у Хагију Софију. Крало се увек, није да није. Основно је: порфир је био камен античких византијских царева, који су га користили као акценат моћи, не као грађевински материјал за собу трудних царица касније у средњем веку. У византијском двору, оном који су први срушили Млечни, на подне роте смели су да закораче само цареви. Којих димензија су биле те константинопољске роте? Данас нам за поуздано знање фале цар, палата, град и империја, па је тешко сазнати да ли су их остали заобилазили или прескакали. Две „порфирне роте" у београдском храму, једна у беми између екседре и иконстаса где сме само клер, друга на солеи између иконостаса и наоса, нису, строго гледано, од краљевског порфира, само имају његову симболичку вредност - достојанство небеског цара. Рота на издигнутој солеи (лево); солеа је архитектонски „омега“ облик испред иконостаса кога конвексне степенасте амбо-шине спуштају у наос Према информацији добијеној од Драгана Шкрињара, координатора радова у Храму, та два диска су од црвеног оникса. Више од тога се није могло добити с те стране. Имам великих сумњи да је то оникс, јер су његове беле линије нормално тање и тендирају ка паралелности, док београдске мустре изгледају као сплет белих капилара после експлозије у црвеном кућишту. Друга варијанта би била rosso veronese, црвени мермер из Вероне. Логике има јер су стубови у екседри која се развија иза епископалне столице у београдској беми управо од тог камена. Боја би одговарала, али унутрашња мустра не, јер се она код црвеног веронеза састоји од „амеба", не од капилара. Рота испод олтара с циборијем у беми, поглед према унутрашњој страни иконостаса Да поједноставимо: београдске роте су порфирне. Упитан да ли је то краљевски порфир камен, мој пријатељ Филип Милуновић, старешина бечког храма Светог Саве, каже „мислим да сам чуо да јесу". „Мислим да сам чуо" значи: јесу, порфирне су, у духу, облику и симболици, ако не по минералном саставу. Кад се Краљевска врата отворе и поворка крене До сада су се у овом тексту кретале линије, замишљене али не мање стварне, које повезују поља посебне енергије и симболике Храма на Врачару са његовим историјским узорима. Заиста се крећу наравно једино људи, од чега је овде од интереса начин на који су њихови покрети везани у литургијском церемонијалу и кореографији. Да ли и они прескачу векове? Слика Храма Светог Саве коју је насликао Петар Арнаутовић 1932. према предлогу Богдана Несторовића и Александра Дерока На неки начин да. Литургије хришћанских цркава су подељене по церемонијалу који се додирује, преплиће и разграничава махом по стандардима из првог хришћанског миленијума. Литургија Српске православне цркве, заједно са другим славенским с једне стране стола, и грчким с друге стране стола, спада у породицу византијске традиције. Византијска литургијска породица се извлачи из западно-сиријске традиције, а она из надређеног антиохијског ритуала. Преко пута породице антиохијског ритуса стоје рођаци из александријске литургијске традиције, са Латинском црквом, али и неким православнима, као коптском или етиопијском. Све скупа, једна велика дисфункционална фамилија. Сад је питање, ко од њих у литургији као комуникацији (communio, коинониа) са вишим бићем пружа више, богатије и хранљивије за душу? Ко данас прави снажније слике, покретне или фиксне, али тако да не одлута превише од старијих узора? Ђ. Белини: Проповед Светог Марка у Александрији (1507) Безвременство је заједнички именитељ свих хришћанских цркава, из те потребе су настале, на таквој легитимацијској основи се уздигле и опстале. С обзиром на то да се безвременство увек одржава средствима конкретног времена, тим су актуелнија питања сцене, ритуала и театра. По церемонијалу и сјају, по светлости као симболу и хијерархијском поретку, издваја се рани период византијског ритуса, од 330. кад је Константинопољ постао главни град Царства на истоку, до почетка 7 века, све скупа неких триста година. Тај, по категоризацији црквених историчара „Царски период" освајао је упечатљивим и монументалним. Сценске стандарде су поставили Константин и његова мајка Јелена кад су у Јерусалиму подигли Цркву Светог Гроба (Анастазис). И сама састављена од различитих архитектонских целина које су спајане и повезиване, Анастазис црква је физички покрила и повезала места Исусовог суђења, муке и смрти, што је опет захтевало динамичну литургију, са уласцима, изласцима и процесијама од станице до станице. Тиме су Константин и Јелена створили монументалну бину за катедралну литургију, која је доживела врхунац у Јустинијаново доба и наставила се под четворицом његових непосредних наследника, од Јустина до Флавија Фоке. Црква Светог Гроба у Јерусалиму После 610. године се у литургијску репрезентацију империјалног, царског и отвореног све више уплиће монашко, трезвено и преграђено, док у другом миленијуму потпуно не превлада. Катедрална литургија Константинопоља се мењала најпре под утицајем иконокласта, а кад је тај тамни период завршио око 840. године, духовне правце су почели да задају палестински и јерусалимски монашки центри. Промене су се пресликале и на простор цркава. Оне су биле све мањих димензија, изгубиле су карактер бине, унутрашњост и олтар су добили на важности, простори су постајали интимнији и тамнији. И коначно, олтар се затвара високим непрозирним иконостасима, по руском стилу са пет сегмената од таванице до пода. Тамо где је владао церемонијал театра између неба и земље, преузела је мистика, поуздани доказ да је завршена Антика и почео Средњи век. Константинопољ, реконструкција Некад, кад као Летеби и његови пријатељи, на сликама гледам унутрашњост Хагије Софије, у илустрацијама које је показују са виртуелно избрисаним муслиманским сурама, скоро да их видим: цареве и патријархе, епископе, свештенике и вернике једног самоувереног царства, како се у процесијама крећу, улазе и излазе, вијугају између атријума, нартекса и бочних улаза, из главног брода прелазе у споредне и враћају се. Носе бело, плаво и зелено, патријарх у сакосу отпоченим златом, с брокатним омофором око рамена, држећи у руци crux gemmata. Праћени песмом хорова пролазе испод звезданог свода, кроз кристалну шуму, преко подова који су као море пењу се на солеу, једним оком све пазећи да не стану на неку црвену царску роту... Заправо, нема потребе замишљати. Сав тај сјај катедралне константинопољске литургије из шестог века је српски патријарх Порфирије преузео и применио у новом храму на Врачару. Није могао да промени литургију, јер је она продукт миленијума и седам векова, али је као практичар променио оно што је могао, слику литургије у популарној свести. „Други Рим" другима Закључак: Преко осмишљене визуелне стратегије, са екседром као главним мотивом, Патријарх Порфирије враћа сјај византијског 6. века, како би свим православним црквама, не само српској, показао алтернативу за мистичну средњевековну монашку традицију, која и данас обележава идентитет Православне цркве и литургије. Иконичка средства којима се патријарх при томе служи - сликовна/визуелна средства, не она која се у ужем смислу односе на православне иконе - изведена су из могућности које му отварају архитектура, простор и декор Храма Светог Саве на Врачару. Из тога произилази: 1. Београд поставља морални аргумент новог Константинопоља. При томе се Порфирије не позива на његову средњовековну, већ на његову античку традицију Константинопоља. Амбиција је сва у домену симболике и исцрпљености Православља пред налетима филетизма и не треба је заменити за политички програм или уопште амбицију у том смеру. Храм Светог Саве на Врачару Неког минимума политике наравно у томе има. Како не би било дилеме да је Храм Светог Саве по намери ускрсла идеја Хагије Софије, за то се побринула сама државна власт. Када су пре две године председник Србије Александар Вучић и тадашњи патријарх Иринеј посетили Храм, Вучић је бацио акценат на везу са константинопољском црквом, данас џамијом у Истанбулу, патријарх је бацио акценат на везу са Светим Савом. Једном од њих двојице је очито било непријатно. Порфирију данас не би било непријатно. 2. Софија или Сава? Храм на Врачару користи топло-хладно у односу на сличност са Византијом. Он има димензије Хагије Софије, али није Хагија Софија. Није по тлоцрту, који је основни елеменат за категоризацију једне цркве. По тлоцрту Храм више евоцира друге цркве Јустинијановог времена, као нову Апостолску цркву, којом је Јустинијан покрио Константинову, као што је урадио у Витлејему. Или Цркву Јована Крститеља у Ефесу. Обе су имале исти крстасти свод, и обе данас одјекују у каснијој Марковој цркви у Венецији. Али кад се то помисли и види, онда се Хагија Софија опет враћа на Врачар преко система купола, полукупола и апсида, који се у унутрашњости јављају као кожа око јединственог, непрекинутог простора, што је био главни знак те Јустинијанове цркве и фасцинација генерација градитеља до данас. Хагија Софија пре пада Константинопоља, цртеж Антоана Хелберта Али, кад се то помисли и види, сликовни програм Храма се дистанцира од Хагије Софије. Она је у Јустинијаново доба била неосликана, не само зато што се у међувремену прва купола због статике срушила, већ зато што ништа није смело да омета деловање простора, једног, непрекинутог и добро осветљеног. Знак Храма је злато, злато, и кад је доста - још више злата, при чему се ту сместио и милански класицизам 4. и византијска Равена 6. века. 3. Други Рим другима. Други Константинопољ Београду...? Медијски коментари о ускрслим „Римовима" увек су политички. Почело је у време Диоклецијана, када је Милано постао „нови Рим", то јест главни град западне половине римског царства. Пред најезду Гота и Вандала, престоница је 402. премештена у Равену као у „нови Рим", да би Јустинијан 540. прогутао Нови Рим-Равену и припојио је Византији. До тада се у метафорама „новог Рима" већ прешло на бројеве. На четвртом концилу 451. године (Халкидон, чувени канон 28), Константинопољ је проглашен „другим Римом". Вашингтон се од америчке самосталности у 18. веку види као „трећи Рим". Москва данас показује амбицију да буде „четврти Рим". Пекинг, „пети Рим"? И онда неко каже да је Антика мртва, кад се још увек вртимо у њеним категоријама! Тлоцрт Храма Светог Саве у односу на Хагија Софију Преко Храма на Врачару, СПЦ и Београд се задовољавају тиме да буду „нови Константинопољ". Поноса и сујете је у томе мало, више свести и очајања над стањем Православне цркве као целине. Други су изабрали референцу моћи, Београд менталну слику згаженог града који више не постоји. Чињеница да екуменски патријарх Вартоломеј у Истанбулу не игра конструктивну улогу у односима међу православним црквама, сигурно код Порфирија снажи такву намеру. 4. У Православљу се моћ не даје, него се узима. То се може рећи на учтивији начин, али истина те изјаве остаје. Зато је патријарх Порфирије „отпустио" македонску цркву у аутокефалност. Зато што је он по моралном захтеву „константинопољски" патријарх, а константинопољски патријарх то историјски гледано може. Не може данашњи васељенски патријарх у Истанбулу, јер он влада из жардињере, има неколико стотина верника у граду, па питање ауторитета преваже над историјским статусом. Од пада Византије 1453. васељенски патријарх је лутка чије је конце вукло Османско царство, Турска, данас Америка и НАТО. Аја Софија, данас Дакле, не може васељенски патријарх у Истанбулу, али може „нови Константинопољ", Београд. Како се унутар Православља добија аутокефалија, то је данас отворено и болно питање. Пракса је - углавном уз сукоб, конфликт и рат. Историјски гледано, није ни раније било много другачије, али тада је барем реч византијског патријарха имала тежину. Византија је отпустила српску средњовековну државу у аутокефалност пре 8 векова. Руску тек на крају 16. века, после свађе дуге 150 година. 5. Иконостас, шта беше иконостас? И поред конструкције од сто тона карарског мермера, иконсотас у Храму Светог Саве на Врачару делује „лагано", зато што више открива него сакрива. По стандарду, иконостаси двоструко пресецају простор православних цркава - архитектонски тако што сакривају бему, доктринарно-литургијски тако што онемогућавају менталну слику мистичне тајне божјег тела и крви. Иконостас у Храму Светог Саве (горе); моћ екседре као форме, примери из Маузолеја Гале Плацидије у Равени и Храма Светог Саве у Београду (фото Зоран Добрић) У београдском Храму су обе те особине само условно присутне. Симболички су параван, архитектонски су декор. Због тога читава унутрашњост делује као један непрекинути простор, као у рано доба византијске катедралне литургије. Патријарх Порфирије додатно појачава такву перцепцију избором слика које ставља на свој профил друштвених мрежа. Затворена бема и отворени наос се на многим сликама појављују као један заједнички адитивни простор. Слика поништава ексклузивност беме која и даље постоји у реалности. Шина је савила око Славије. Старо је постало ново. Нови патријарх користи старо за ново, ново за старо, да прескочи болно и непримерено.

ХРИШЋАНСТВО У ЕВРОПИ Црква у културним ратовима: Како смо исушили море и избрисали хоризонт Пише: ВЕСНА КНЕЖЕВИЋ Четвртак, 06. јан 2022, РТС Да је хришћанство прогоњено у многим деловима Блиског Истока, Азије и Африке је познато, премда од Европљана углавном игнорисано. Али, да ли су хришћански верници прогоњени и у самој Европи? Јесу, закључује се у извештају OIDAC-а, невладине организације са седиштем у Бечу, која прати случајеве дискриминације хришћана унутар самих европских друштава. Форме нетолеранције су ту, истина, индиректније, али не мање стварне за оне који су им изложени. Најновији извештај OIDAC-а за 2019. и 2020. годину је сведочанство прогресивног губитка осећаја за веру у Европи - али само хришћанску. Остале религије су добро, хвала на питању. Рођење Христово, фреска из Манастира Високи Дечани (XIV век) Проблем прогона хришћана данас је врло комплексна тема. Зна се како се то некад радило од Нерона до Диоклецијана. Бацали су их лавовима, секли, кували, намакали, давили у катрану, палили, закуцавали стрелама, каменовали, вукли по улицама Александрије и слично. Циљ и исход су увек били исти, планирани и једноставни. Нешто близу тога постоји и данас. Није тако разноврсно, нема јасне плиме и осеке, али из визуре једног хришћана у Пакистану, Сомалији или Авганистану, то је као да се Диоклецијан 305. годиен није повукао у свој летњиковац у Спалату, већ остао активан и сад при Исламској држави ради као саветник за редукцију инфидела. Статистику о прогону хришћана у ваневропским земљама већ шест и по деценија објављује глобална организација „Open Doors". На практичном нивоу „Отворена врата" игноришу поделу на различите деноминације и посматрају хришћанство као такво, као једну и недељиву Еклезију, онакву каква је утемељена на Апостолском сабору у Јерусалиму 48. године. Не делују унутар екумене у данашњем схватању, већ са схватања јединства пра-цркве. „Open Doors" објављује годишње извештаје са листом од 50 најопаснијих земаља за хришћанске вернике. Највећи број су муслиманске земље, иако прво место већ годинама стабилно држи агресивно атеистичка Северна Кореја. Има и изненађења. Ове године је, право ниоткуда на 37. место рангиран Мексико. Зашто и како је дошло до тога да су у једној католичкој земљи угрожени животи католика, вредно је посебног текста. Сумирано, има везе са ковид-хаосом, организованим криминалом и опоравком прехришћанских племенских култура. Изложба Мађарског националног музеја у Августиновој цркви у Бечу са темом прогона хришћана у муслиманским земљама Уз рангирање 50 најопаснијих земаља за хришћане, организација објављује и годишњи „индекс прогона", овог пута тачно 19. јануара у 14.00 на свом сајту. На тај податак напето чека свих две и по хиљаде Европљана које то занима. РТС је извештавао о лошој вољи с којом се извештаји „Отворених врата" дочекују у Европи. Мит о ирелевантности вере у свету је модерним европским друштвима тако драг, па не допуштају да га реалност компромитује. Хришћанство у Европи - културни или верски принцип? У самој Европи се том тематиком, у овом случају не физичким прогоном, већ случајевима нетолеранције и дискриминације хришћана, бави једна организација са седиштем у Бечу, OIDAC (Observatory on Intolerance and Discrimination against Christians). То је невладина прохришћанска организација, која је преко Регине Полак, Специјалног представника за борбу против расизма, ксенофобије и дискриминације, персонално повезана са Организацијом за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС). Малом истраживачком тиму бечког OIDAC-а недостаје логистичка мрежа којом располаже организација „Open Doors", тако да он у годишњим извештајима прати стање само у неколико изабраних држава, не у читавој Европи. Водећи критеријум при томе је степен трансформације ка пост-хришћанском друштву. У последњем извештају (2019/20) то су Француска, Немачка, Шпанија, Шведска и Уједињено Краљевство. Као главни проблеми се у извештају наводе религиозна неписменост власти и медија, исламски притисак, схватање хришћанства као „политичке опције/партије/идеологије", ратоборна секуларна динамика, структурна нетолеранција под кошуљицом толеранције, као и посрамљивање оних који „још нису прерасли религију". Црква Светог Павла у Корбеј Есону, Француска, јула 2020. Ситуација се прати у четири области где се хришћански верници крећу по нагазним минама хињене толеранције, на послу, у образовању, политици/јавности и - цркви. Ово последње треба схватити врло физички, као убијање верника у црквама, рецимо у случају Нице (29. октобра 2020), кад је исламиста Брахим А. убио троје људи у катедрали), или осујећеног масовног убиства у Рупрехтовој цркви у Бечу, које је планирао атентатор Кујтим Ф. (2. новембра 2020). И саме цркве као зграде живе опасно, од растућих случајева вандализма (поломљено, запишано и горе; води Немачка), до подметања пожара (води Француска). Криминалисти рачунају пожаре у злочине високе емотивне инвестиције и страсти, док је вандализам више обестан и злобан, а вероватно би се за те нијансе у деструктивности нашло и неко објашњење у националним стереотипима. Унутар општег карактера европског марша ка постхришћанским друштвима, издвајају се неке специфичности у пет посматраних земаља. Француска: Синергија лаицизма и секуларизма Какав однос према хришћанству влада данас у Француској, одређено је наслеђем Француске револуције. Из ње су произашла два структурна принципа, лаицизам и секуларизам. Слични су, само се разликују у моделима деловања. Француско „laïcité", фиксирано у закону из 1905, односи се на стриктну поделу државе и цркве, док секуларизам прожима и уједињује сва поља друштвене организације. Поједностављено: лаицизам = држава; секуларизам = наука/образовање/медији. Француски војници испред Нотр Дама у Паризу након терористичких напада новембра 2015. По томе би laïcité био реактиван моменат, каже OIDAC, јер није рођен из себе, већ је створен као одговор на једну одређену ситуацију, а то је католички идентитет Француза који је постепено, али увек политички, гушен од 1789. Међу укупним становништвом, 63,1 одсто су хришћани, од тога 90 одсто католици (подаци WCD/World Christian Database). Други иза њих по броју су „неповезани" (unafilliated), свеједно да ли атеисти, агностици, или само лењи да буду било шта. Трећа група у Француској су муслимани, нешто мало испод 10 одсто. Религиозни симболи у институцијама јавног значаја су забрањени законом из 2004, првим тог типа у Европи. Истим законом је „Свети Никола" протеран из школа, па нема више дељења поклона шестог децембра. Читаве микро-територије у Паризу, Лиону и другим већим градовима су „салафизоване" (термин OIDAC), што значи да у њима влада отворени локални притисак ка шеријатским нормама. Гаргојл Штрига са Нотр Дама над Паризом Главна поларизација у друштву није, што би се очекивало на помен „салафизације" градских четврти, између хришћана и муслимана, већ тече између три одвојене групе, хришћани-секуларни-муслимани. Влада и медији, сваки са своје стране спектра, стварају и негују простор моралног посрамљивања хришћана, тако што њихове ставове о контроверзним питањима породице, брака, биоетике или идентитетске политике представљају као доктринарне ставове пећинских људи. Немачка: Радикални секуларизам као наслеђе комунизма Немачка ситуација с вером одређена је географијом. У западном делу, хришћанска вера је остала делотворна, у комунистичком ДДР-у је практично искорењена. После уједињења 1990, у источном делу је било само 30 дсто хришћана. Тешко је рећи да ли практично верујућих, празничних или само културолошких хришћана, али све скупа, реч „хришћанство" је у ДДР-у је била јасно негативно конотирана. Катедрала у Келну Од укупног немачког становништва, 66 одсто су хришћани, што је брзи негативан тренд, кад се зна да их је у првој половини 20. века било 96 одсто. У поређењу са француским примером који је државно-политички, немачки секуларизам је идеолошки подебљан и храњен, он долази из доминантне либералне идеологије. Разлику треба схватити у нијансама, наравно да је државно законодавство и ту, као и свуда у Европи, гарант секуларних иницијатива. Том општем разлогу се у немачком случају још прикључује и плурализација религије, коју активно промовише Уставни суд. Да би се муслимански мигранти, поготово нови таласи од 2015, који су долазили неспремни за европски ниво религиозне толеранције, осећали боље, да би се осећали код куће, домаће немачке институције су религију протумачиле као динамичан плурализовани појам. „Плурализација религије" значи „све религије су једнаке", при чему се на перфидан начин лупају лончићи. Наравно да су у Европи сви једнаки, али пред законом. Што се религије тиче, друга је ствар, или би требало да буде. У пракси, тиме се хришћанска религија своди на „идеологију" и улази у компетитивни однос са другим „идеологијама" - пре свега исламом, десним екстремизмом, радикалним индивидуализмом и новом политичком коректношћу коју диктирају Зелени. Светлосне пројекције на фасади Катедрале у Келну септембра 2018, у знак сећања на завршетак Првог светског рата Да, ауторка текста је свесна да за неке од горе наведених „идеологија" нису потребни наводници, али они се односе на чињеницу да се све трпа заједно у један кош, чиме се домаћем хришћанству негира не само религиозни, већ и културни примат. Даје му се статус политичке партије. Шпанија: Нагазити Франкове католике, па шта кошта У Шпанији је на делу сличан реактиван механизам као у Француској. Иако OIDAC говори о секуларизму који промовишу постфранковске политичке елите, евидентно је да се мисли на „laïcité" у француском смислу. „Шпански лаицизам и секуларизам наступају врло агресивно у јавности", каже се у извештају. Национална посебност би била у „дехришћанизацији" становништва као активном програму политичког реваншизма. Франкова (†1975) фашистичка диктатура се ослањала, приоритизовала је, била је ношена католичанством. То не значи да су сви католици између грађанског рата 1936/39 и првих слободних избора 1977. били фашисти, али су сви фашисти били католици, и то у грандиозно перформативном стилу. Кратко речено, Франков режим је био религиозан. Након демократизације од краја седамдесетих, под представом да је католичанство симбол за ancien régime, у Шпанији је драматично расла нетолеранција према практицирајућим католицима. Иако ниједна религија нема државни статус, Шпанија је католичка земља, јер преко 85 одсто становништва припада тој хришћанској деноминацији. Уникум Шпаније је да се једна католичка земља политички бори против католика. Као у Мексику, само из другог рефлекса. Туристи испред Саграде фамилије у Барселони У пракси, пошто у тој борби не падају мртви, то значи да се агресија усмерава на симболе вере. Многи Шпанци схватају хришћанске симболе као симболе Франковог режима један на један. Кад је 2007. донет Закон о историјској меморији, намера законодавца је била помоћ жртвама из времена Франкове власти. У пракси, тај акт се претворио у чишћење јавног простора од католичких крстова, посебно тамо где стоје као монументални споменици-знаци, по католичком маниру. Парадокс са скидањем тог типа симбола је да је немогуће уклонити католички крст, а да се истовремено не уклони и хришћански крст! Шпански антикатолици који су и даље католици не успевају да пронађу делатну формулу по којој би били хришћани без католичанства и католици без Франка, све то у исполитизованој атмосфери која се проглашава аполитичном. Шпанци, рекло би се, живе у стању биполарне когнитивне дисонантности. Шведска: Секуларизација као договор партије и цркве Шведска је вероватно најсекуларнија а Швеђани најиндивидуалнија нација на свету. Политички пројекат секуларизације су водиле Социјалдемократска партија (САП) и Лутеранска државна црква. Била је државна до 2000. године, више није, али је остала јака и бројна. Парохијани Цркве Свете Кларе у Стокхолму у процесији на Велики петак У том комплексном процесу су Партија и Црква наступале заједно, али не унисоно. Лутеранска црква је промовисала класично одвајање цркве и државе, чак с доста ентузијазма, и религиозни плурализам. Са своје стране, Партија и слободни мислиоци су спроводили антихришћански наратив, то јест, није им било довољно да добију цркву као етнографски завод, већ су је хтели као етнографски музеј. Црква је хтела класично одвајање, држава је хтела модерно брисање. Под „слободним мислиоцима" се у извештају OIDAC-а мисли на јавне делатнике са факултета („academia") и из медија. Кад год се у извештају спомене термин „религиозни плурализам", мисли се на отварање националног религиозног простора за ислам, као да је тај простор колач који треба поделити правично на све религије. Шведски хришћански џепови се плански и физички скупљају да би направили места исламској вери миграната. „Салафизовани" микро-ареали у урбаним срединама су уобичајени и у Шведској. Уједињено Краљевство: После Дијане медији су убили религију Велика Британија је нешто издвојен случај, не искључиво због њене нове, све строже дистанце према Европи, већ добрим делом и због тога што краљица није само формални поглавар државе, већ и цркве, протестантске Church of England. Због тога је британски секуларизам инклузивнијег карактера од, рецимо, реактивног секуларизма у Француској и Шпанији, којим се мање регулише материја, него што се спроводе старе политичке освете. Гроб Незнаног ратника у Вестминстерској опатији у Лондону Али, хришћанство и тамо губи људе, расте број незаинтересовано неверујућих, групе муслимана су све бројније, а преко њих ислам све утицајнији у земљи. Чести исламистички напади су створили парадоксну ситуацију, да се због њих одбија религија per se: зато што исламисти нападају и тероризују, крива је религија као таква, дакле све религије заједно. То је став који се чује и у читавој Европи са стране леве хуманистичке интелигенције, формулисан кроз екскламацију: „Све бих религије забранио/забранила!". Колико пута сам га само чула од пријатеља у Београду или Загребу... Британски медији су велики промотори слепе и неиздиференциране секуларизације, и то на четири начина: прво, кроз сензационализам; друго, тако што појачавају стереотипе (хришћански верници су наши заостали сународници); треће, тако што своде хришћанство на доктриналне форме (исмејавају доктрину, превиђају утеху и смисао који неки људи налазе у вери; и, четврто, већ речено, игноришу сваку разлику између религиозних група, јер су сви инако исти, окупљени око преисторијских феномена. Јакопо Тинторето: Смрт Светог Марка у Александрији (1562), Галерија Акдемије у Венецији Једна карактеристика енглеске ситуације је посебно непријатна, однос према хришћанским конвертитима, дакле муслиманима који су било у својим земљама, било као азиланти по доласку у Уједињено Краљевство прелазили на хришћанство. У односу на њих, каже OIDAC, влада висок степен „религиозне неписмености". То значи да им се не верује и да их се често депортује у земље порекла, где су изложени освети породице, друштва и државе. Е сад, то раде и друге земље, не само ове које се спомињу у извештају OIDAC-а. Али, кад се зна енглески манир 1933-1940. да немачке Јевреје, међу њима и читаве групе јеврејске деце, који су се некако докопали Енглеске, враћају у Немачку, знајући стопостотно да ће бити стрпани у концлогоре, онда то добија додатне негативне конотације. Курсеви за религиозне аналфабете Који су закључци могући на основу извештаја OIDAC-а? За разлику од релативно једнозначне глобалне слике, са хришћанством у Европи нема ничег једноставног. Није јасна чак ни темељна ствар, ко све спада у хришћане. Да ли само они који су крштени у цркви? Или само они који верују у хришћанског бога? Да ли су хришћански атеисти и агностици такође хришћани, јер су им у хабитус уграђени дезидерати религије? Да ли су хришћани и они који не верују у Бога, али верују у интегративну моћ хришћанске религије и цркве, зато што мисле да би се у противном сви хоризонти и мора распукли као у Ничеовој алегорији о „Изврсном човеку"? Детаљ жалобне скулптуре Антонија Канове у Августиновој цркви у Бечу Кад се говори о култури, да ли су модерне европске културе хришћанске? Наравно да јесу, јер су културе у принципу секуларизати религије, па према томе нису безбожничке чак ни онда кад се хвале да јесу. Али ти који тако мисле, да европске културе јесу хришћанске у духу, да ли се они осећају прогоњеним од оних других, који заговарају тотални, радикални заборав хришћанских корена културе? Да ли се та врста културног рата квалификује за форму прогона хришћана? Да ли опстанак хришћанства у Европи зависи од исхода обрачуна између те две групе неверујућих хришћана? Самих верника је ионако мало да би преокренули тренд трансформације хришћанства у „опцију" на политичком тржишту. С позиције саме Цркве је то можда небитно, али за хришћане културе енормно битно. Рецимо, кад се разматра агностицизам, да ли су заинтересовани неверујући бољи од незаинтересовано неверујућих? Читав трактат се крије у тој наоко небитној разлици. Она је суштинска за опстанак европских народа: „верујући" су хришћани Речи, „заинтересовано неверујући" су хришћани културе, „незаинтересовано неверујући" су логистичари ширења ислама у Европи. Доменико Гирландајо: Фрањо Асишки буди дете из мртвих (1482), Црква Санта Тринита, Фиренца Да разлика буде јасна, да се спрече реакције типа „хришћански атеиста, то је оксиморон", ево таблице: хришћани Логоса су они који иду у цркву јер верују. Заинтересовано неверујући су они које умирује посета цркви, без обзира из ког разлога. Незаинтересовано неверујући су они који кажу „све бих религије забранио/ла". Карика између ових последњих и практицирајућих терориста-фундаменталиста су такозвани вандали у пупољку, они који за време литургије отворе врата цркве и с прага дрекну: „Све ћу да вас запалим!" (Шпанија, Француска, али и другде). Често су то припадници урбаних муслиманских банди са салафизованих микро-територија, али не нужно. Религиозно неписмене власти и медији, као и принципијелно секуларна академија су хришћанству најпре измакле карактер нуминозног (термин Рудолфа Отоа), а онда га бациле у арену „политичких опција". Хришћанство као вера није наравно забрањено у Европи, али је исмејавано кроз своје доктринарне постулате. Библија заста нуди сијасет примера из којих је свако искуство рационалног избрисано. Али, како је рекао професор Воланд, комунисти Миши Берлиозу пре скоро сто година на Патријаршијским рибњацима у Москви, испод Булгаковљевог прозора: ако Библију гледамо као историјски документ, тек смо онда смешни! Берлиоз, Воланд и Бездоми у разговору на Патријаршијским рибњацима у руској ТВ серији "Мајстор и Маргарита" (2005) Главно питање није да ли ће се хришћанство повући у Европи, јер већ јесте у повлачењу. Напротив, суштинско питање је да ли се повлачи и култура заснована на хришћанству? Хоћемо ли је ми, заинтересовано неверујући, хришћански агностици и атеисти, бранити заједно са браћом и сестрама у Логосу? Јесмо ли савезници у том непроглашеном културном рату који већ бесни? Или ћемо осећај за веру флаширати и спремити у подрум да чека неко ново епохално пијанство, на које ће позвати неки други, верујући у неког другог бога? За почетак, било би довољно кад би европске власти и велики медији схватили да религије некад наступају као политике, али да то веру не чини политиком. Било би добро кад би се, по вољи анонимно, пријавили на неки курс за религиозне аналфабете. Пастири, детаљ са фреске “Рођење Христово”, Манастир Сопоћани (XIV век) Лекција прва: Крај хришћанске религије у Европи није крај религије уопште у Европи. Лекција друга: Вера није предуслов за заинтересованост. Лекција трећа: Немојте нас запалити усред литургије. Али, имати религиозно писмене власти и медије, радовати се емотивно попустљивијем академском погону, то би овог тренутка захтевало скоро божју интервенцију на модерној европској арени којом круже гладне политичке опције. Христос се роди, у какав свет.

1. Поштуј љекара, према потребама од њега почасти су његове, јер и њега је створио Господ. 4. Господ је створио од земље лијекове, и човјек разуман неће их презријети. 12. И дај мјесто љекару, јер и њега је створио Господ, и нека се не удаљује од тебе, јер ти је потребан. [Књига премудрости Исуса сина Сирахова гл. 37] Протеклих мјесеци свједоци смо новонастале ситуације узроковане убрзаном трансмисијом релативно новог соја вируса породице Coronaviridae, у таксономији познатог као SARS-CoV-2. На озбиљност околности које сви појединачно, а прије свега као заједница проживљавамо, указала је чињеница проглашења пандемије инфективне болести COVID-19, од стране Свјетске здравствене организације (WHO). Упркос поплавама разних теорија завјере и тврдњама преконоћних стручњака за сва животна и научна питања, научним радовима (који се захваљујући предусретљивости научних часописа објављују вртоглавом брзином) је потврђено да је ријеч о природно развијеном соју вируса који је највјероватније животињског поријекла, те је као такав прву хуману трансмисију остварио у кинеском граду Вухан. У међувремену, утврђено је да је основни начин преноса вируса управо интерхумано, прије свега капљично усљед кашљања и кијања – док чињеница да опстаје на површинама попут пластике и метала омогућава трансмисију и без директног контакта са зараженом особом. У објавама научника, могу се пронаћи и назнаке феко-оралног преноса, са обзиром на доказано присуство вируса у узорцима фецеса. Све претходно наведено, као и много тога што остаје за комуникацију унутар научних и стручних кругова, карактерише ситуацију „необичним епидемиолошким догађајем“, на који је потребно радикално реаговати, са обзиром на то да су наша сазнања још увијек ограничена. Самим тим, озбиљност ситуације не зависи толико од државног система и мјера које ће било које власти прописати, већ искључиво од одговорности појединца. За почетак, потребно је схватити да сви уложени напори не представљају борбу појединца са вирусом, већ борбу за очување здравственог система и омогућавање његовим носиоцима да се постојећим капацитетом адекватно носе са изазовима. Уколико, услијед неодговорности (па и нехришћанског понашања) омогућимо рапидну трансмисију, извјесно је урушавање ионако начетог и недовољно развијеног здравства. У таквој хипотетичкој (а нажалост блиској и реалној) ситуацији, људи ће умирати гдје стигну јер неће имати ко и гдје да их лијечи. Томе доприноси и могућност излагања љекара вирусу, који ће онда бити изоловани и онеспособљени да обављају свој посао. Такође, здравствени систем неће моћи да издржи ни досадашње оптерећење у смислу хроничних, али ни осталих акутних поремећаја здравља. Нарочитом ризику, па и психолошком оптерећењу, излажемо обољеле од малигнитета, као и све оне који су под било којим видом имуносупресивне терапије – што отежава њихову борбу, иако нијесу позитивни на SARS-CoV-2. Како у остатку васељене, тако и код нас, медицинске установе и радници се максимално прилагођавају новонасталим околностима и раде у прилично измијењеном режиму. Све ово, као и драстичне мјере државних власти, немоћни су пред неодговорношћу и егоизмом појединаца који занемарују препоруке љекара, заборављајући да медицинске мјере нијесу нешто о чему треба имати мишљење – већ да је ријеч о ставовима провјереним годинама учења, истраживања и искуства. Статистика је неумољива – експоненцијални раст броја позитивних и обољелих, као и умрлих у Кини, Јужној Кореји, Италији, Ирану, Уједињеном Краљевству… Важност придржавања мјера проистеклих из знања епидемиологије и социјалне медицине, одавно није била тако истакнута као ових дана. Вријеме је да као заједница покажемо адекватно послушање медицини, умјесто гордости, егоизма и мудровања. У складу са претходно изложеним, ми као православни хришћани можемо и те како много допринијети у суочавању са проглашеном пандемијом. Вријеме је да пројавимо хришћанске врлине и у складу са чувеном другом Христовом заповијести (коју толико често испразно цититрамо!), дјелатно покажемо љубав према другом човјеку. У невољи попут ове, исијава и прилика да искажемо наше чојство, бранећи другога од себе, јер је светиња Другог управо оно кроз шта остварујемо нашу Личност и бивамо у заједници са људима и Богом. Вријеме је да на дјелу покажемо да је Црква заправо својеврсна колективна личност, те да ми као њени удови бринемо о свима и о свему. Припада нам да водимо рачуна и онима који не вјерују, који су маловјерни, па и онима који се противе Цркви – јер су сви они наши ближњи. Управо у овим данима се потврђује да бити хришћанин, значи бити одговоран за другога (нејаког, старог, хронично болесног, оптерећеног малигнитетима…). Послушање медицини у актуелним условима не подразумијева, нити значи било какво маловјерје. Напротив, показује нашу снагу и спремност да бринемо о Божијој творевини. Многе Цркве (Васељенска, Антиохијска, Александријска, Румунска патријаршија, Кипарска, Атинска, Албанска архиепископија) привремено су обуставиле богослужења и затвориле своје храмове, како би спријечили евентуалну трансмисију вируса усљед блиског контакта вјерника у затвореном простору. Руска православна Црква је, између осталог, увела драстичне мјере дезинфиковања свих површина у храмовима, па и кашичице за Причешће послије сваког причасника. Наша Црква у Европској унији и САД одлукама државних органа предузела је сличне мјере предострожности – не из немоћи, маловјерја или учествовања у „теоријама завјере“, већ из бриге за светињу човјековог тијела и душе. Вјернике на Западу којима је Причешће силом прилика „ускраћено“, њихови пастири увелико охрабрују да издрже у наложеном искушењу, дајући му димензију подвига. Наравно, циљ текстова попут онога који је написао Марк Русин, није позивање на непричешћивање (јер нико не доводи светост Причешћа у питање!), већ осмишљавање предстојеће борбе и стремљења ка Светом Причешћу у догледној будућности. И код нас су за нарочиту пажњу редови које је ових дана потписао Епископ бачки др Иринеј, а који јасно говоре о томе да је потребно да се одрекнемо магијског (и медицинског!) приступа Причешћу, те да опасност не лежи у самој Светој Тајни (мада овјде већ бива дискутабилан приступ РПЦ), већ у свему ономе што претходи и посљедује томе (блиски контакт вјерника, поздрављања, разговори, додиривање површина црквеног мобилијара…). Телеконференције и видео прилог Епископа западноамеричког др Максима такође су значајни у смислу практичних савјета пастви како се понашати у условима пандемије, како не бисмо дозволили да ми као хришћани будемо одговорни за нечије страдање. Нарочито када до нас стижу и информације (а потребно их је провјерити!) да међу потврђеним случајевима SARS-CoV-2+ има и свештених лица. Охрабрујући је и позитиван примјер Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија који се, поред саопштења које је потписао са Митрополитом црногорско-приморским др Амфилохијем, строго придржава препоручених мјера самоизолације у манастиру Ђурђеви Ступови. Све ово је изразито важно и корисно, нарочито када узмемо у обзир чињеницу да је наш клир доминантно старијег узраста, те да многе владике у Србији, па и Патријарх, морају поштовати мјеру забране кретања лицима старијим од 65 година. Осим индивидуалне одговорности и бриге, појединачних потеза које повлачимо у свакодневици, пожељно је да Црква своју логистику и овоземаљске капацитете упрегне за опште добро. У том духу и смјеру, свијетао је примјер Митрополије црногорско-приморске која је држави Црној Гори понудила своје смјештајне капацитете за евентуални карантински простор. Охрабрује сазнање да ће се доброчинство православних вјерника и наших пастира наставити и кроз друге активности. Као што је већ наглашено, вријеме је када је наша вјера на испиту, када треба дјелатно показати да поштујући медицинске мјере и препоруке, имамо способност да испунимо Христову заповијест „Љуби ближњега свога као самога себе!“. Како често Оци Цркве истичу „послушање прије поста и молитве“ – то је оно што ће нам омогућити да „заравнимо криву“ и пребродимо пандемију у којој се налазимо. Божо Кнежевић Извор: Теологија.нет View full Странице

Историјске непрецизности и поједина преувеличавања уваженог Митрополита Амфилохија Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу Летимични осврт на неке јавно изнесене нетачности или – о истинској улози, црквеном статусу и месту Митрополије Цетињске Недавно је наш угледни и уважени Митрополит Црногорско-приморски Амфилохије изрекао неколико, историјски посматрано, непрецизних констатација. Одговарајући на Богојављење 2020. године на питања новинара у вези спорног и богоборачког закона о слободи вероисповести у Црној Гори, он је између осталог казао: „Митрополију је основао прије 800 година Свети Сава. Ова Митрополија је кроз вјекове дјелала своје дјело, била је самостална у пуном смислу ријечи, од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, па се у то вријеме звала аутокефална зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[1] Да не би дошло до некакве намерне забуне, која је тако својствена одређеним недобронамерним круговима, одмах на почетку да кажем да ово не пишем да би вређао и ниподаштавао уваженог Митрополита Амфилохија, или да би нанео било какав ударац СПЦ и њеном јединству, већ управо супротно, да би на основу историјских чињеница сведочио истину, и тако у некој скромној мери, учврстио јединство у истини и љубави целе наше СПЦ. Свакако, и да би смо заједнички разбили један, историјски посматрано, неутемељени и понекад гордим духом напојени мит о вазда непокореној и слободној Црној Гори која никада није била под Турцима. Има ли пуне пуне црквене самосталности без епископа и без хиротоније свог епископата? Црквена историја је егзактна наука и она наравно никоме не допушта кројење по неком произвољном принципу. Наиме, чињенице у нашој црквеној и народној историји стоје нешто другачије од реченог на Богојављење 2020. године. Наш угледни владика Цетињски Амфилохије је наиме устврдио да је после насилног и неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, «Митрополија», која се иначе 1766. звала Митрополија Црногорска, Скендеријска и Приморска, била до уједињења у јединствену Православну Цркву у Краљевини СХС 1918-19. године, «самостална у пуном смислу ријечи». Но, када неко за одређену епархију или митрополију каже да је «била самостална у пуном смислу ријечи» онда се под тим може подразумевати само потпуна унутарцрквена и спољноцрквена самосталност поменуте митрополије. Поставља се дакле питање: Да ли је Митрополија Цетињска од 1766. године, како говори наш угледни и уважени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи»? О томе можемо непристрасно закључити једино кроз поглед у саме историјске чињенице. Хајде да их заједно и непристрасно погледамо. Прво и основно, да би нека Митрополија, како рече поштовани Високопреосвећени Митрополит Амфилохије, била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766 године, њени митрополити би морали бити самостално рукополагани искључиво од стране свога епископата из Црне Горе. Историјска је и лако проверљива чињеница да од 1766. до 1918. нити један једини митрополит Црногорско-приморски тј. у том периоду Митрополит Црногорски и Брдски, или пак Црногорски, Приморски и Скендеријски, или пак Митрополит Црногорски, није самостално хиротонисан од стране свог епископата из Црне Горе. Зашто? Из пар врло једноставних разлога: Црна Гора је у периоду од 1766. до 1918. пуних 11 година била без и једног јединог епископа на својој територији. Замислимо било коју Цркву која би би била «самостална у пуном смислу те ријечи», како је рекао уважени Митрополит Амфилохије, а да пуних 11 година нема ни једног јединог епископа на својој територији. Искрено, нисам у историји Цркве чуо за такав пример а не верујем да га је ико некада и негде чуо. У време хиротонија својих Митрополита Црногорских, Брдских, Приморских и Скендеријских, изузев кратки период од 1767-1781, 1878-1882 и од 1909-1918, Црна Гора није имала двојицу својих епископа да би хиротонисали трећег, што налаже прво правило Светих Апостола. Како онда наш поштовани Митрополит Амфилохије може за Митрополију Цетињску рећи да је она била «самостална у пуном смислу ријечи» од 1766. године? Знајући за садржај Првог апостолског правила, да једног епископа постављају два или три епископа, сви Митрополити са Цетиња су у периоду од 1766. до 1918. били хиротонисани или у Петрограду или у Сремским Карловцима, или два пута на Цетињу али искључиво уз помоћ епископа ван Црне Горе. Једна Помесна Црква или Митрополија која увек потребује помоћ друге Помесне Цркве, никада се у историји, ни по једном канону, ни по једној светоотачкој дефиницији, нити у било ком уџбенику црквене историје, није могла назвати «самосталном у пуном смислу ријечи». Стога констатација угледног Митрополита Амфилохија да је у том периоду Митрополија Цетињска била «самостална у пуном смислу ријечи» јесте, најблаже речено, лако проверљива непрецизност у изражавању. Како је то и зашто промакло нашем поштованом Митрополиту Амфилохију јесте за неку другу анализу и ми се нећемо бавити таквим огледима. Али, хајдемо да кроз призму хиротонија првосвештеника Цетињских видимо шта црквена историја каже за «самосталност у пуном смислу те ријечи» коју је по казивању уваженог Митрополита Амфилохија имала Митрополија Цетињска у периоду после 1766. године па до 1918-19 године, када је у црквеном смислу дошло до поновног уједињења свих српских помесних и покрајинских Цркава. Епископа Арсенија (Пламенца) који је касније, 1781. године постао и митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски, хиротонисали су на Цетињу за епископа 1767. године, заједно, Пећки Патријарх Василије (Јовановић – Бркић) и Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Сава (Петровић – Његош). Светог Петра Цетињског Чудотворца хиротонисао је у Сремскимм Карловцима 1784. године Митрополит Карловачки Мојсије (Путник), уз саслужење још тројице епископа Карловачке Митрополије. Митрополита Петра II Петровића Његоша хиротонисао је за епископа 1833. године, у Петрограду, Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Серафим (Глагољевски) са неколико епископа РПЦ. Митрополита Никанора (Ивановића) хиротонисао је у Петрограду 1858. године митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Григориј (Постников) са неколико архијереја РПЦ. Митрополита Илариона Рогановића хиротонисао је 1863. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Епископа Захумско-рашког а потом од 1882 и Митрополита Црногорског и Брдског Висариона (Љубишу) хиротонисали су 1878. године на Цетињу Митрополит Црногорски и Брдски Иларион (Рогановић) и Епископ Бококоторски Герасим (Петрановић) који је био епископ аутономне Буковинско-Далматинске Митрополије. Митрополита Митрофана Бана хиротонисао је у Петрограду 1885. године у Петрограду Митрополит Санкт-Петербурски и Новгородски Исидор (Никољски) са неколико архијереја РПЦ. Дакле, нити један једини Митрополит Цетињски, у периоду од 1766. до 1918. године, није самостално рукоположен од стране епископа из Црне Горе, већ су они рукополагани или у Сремским Карловцима или у Русији а само њих двојица на Цетињу, но не без помоћи, било Патријарха Пећког Василија Бркића 1767. године, било епископа Бококоторског Герасима Петрановића 1878. године, који је припадао аутономној Буковинско-далматинској Митрополији. Реченица поштованог Митрополита Амфилохија да је Митрополија Цетињска од 1766. године «била самостална у пуном смислу те ријечи» не одговара истини и стога што се зна да Црна Гора до уједињења 1918. године, дуго времена није имала нити једног јединог епископа. Кад се све сабере она је од 1766. године, за све 153 године непостојеће «самосталности у пуном смислу ријечи», целих 11 година била без и једног јединог епископа. Ако би наш угледни Митрополит Амфилохије био у праву, то би представљало први и јединствени случај у историји света и у историји целе Цркве Православне, да постоји нека црквена «самосталност у пуном смислу ријечи» без и једног јединог епископа и без и једне хиротоније својих епископа или архиепископа од стране свог епископата. Сложићемо се да такво расуђивање нема дубљег утемељења у канонском праву и историји Цркве Божије. Нити га икада може и имати. Непостојећи митови о Црној Гори или историјске чињенице? Још једна непрецизност подкрала се нашем уваженом Митрополиту Амфилохију када је устврдио да је Митрополија Цетињска «била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, а све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке Партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.». За подсећање поштованом Митрополиту Амфилохију, скренућемо пажњу на чињеницу, да је на пример, Епархија Призренска, данас Рашко-призренска, опстала све време од 1219. до данашњега дана и да Епархија Зетска, од 1347. Митрополија Зетска, а од XVI века Митрополија Црногорска Приморска и Скендеријска, није једина која је без прекида остала до данашњега дана. Дакле, ако реч иде о останку без прекида, по том питању Митрополија Црногорска, Приморска, Скендеријсак или Зетска, није никакав уникат у српској црквеној историји. Ако је пак наш уважени Митрополит Амфилохије мислио на то да је једино Митрополија Зетска тј. Црногорска, Приморска и Скендеријска, после пада Смедерева 1459. године, и упокојења Српског Патријарха Арсенија II 1463. године, тј. од момента насилног укидања Пећке Патријаршије од стране Турака и Охридске Архиепископије, сачувала непрекинути континуитет светосавске «аутокефалије» или пак светосавске «самосталности у пуном смислу ријечи» из 1219. године, слободни би смо тада били упитати нашег уваженог Митрополита Амфилохија како је то уопште могуће? На пример, било би тада лепо када би нам поштовани Митрополит Амфилохије одговорио и објаснио следеће: Где су се и од од кога су се хиротонисали Митрополити Зетски, касније Црногорски, Приморски и Скендеријски, у периоду од првог насилног укидања Пећке Патријаршије 1463. па до обнове Пећке Патријаршије 1557. године? У Охриду? У Цариграду? У каменој пустињи Црне Горе? У Призрену? Где? Од кога? Од својих многобројних епископа које нико и никада није видео нити запамтио у том периоду? Сасвим је јасно да се од 1463. године митрополити Зетски а касније Црногорски, као што су – Висарион (помиње се 1482, 1484. и 1485. године), Пахомије (помиње се 1491.), Вавила (помиње се 1493. и 1495. године), Герман (помиње се 1520. године), Павле (помиње се 1530. године), Василије (помиње се 1532. године), Никодим (помиње се 1540. године ), Ромил (између 1540. и 1551. године) и Макарије (између 1551-1568. године), нису могли саморукополагати. Њих је неко морао хиротонисати, а то није могао бити Архиепископ Патријарх Пећки, јер је Српска Патријаршија на жалост у том периоду насилно укинута од стране Охридске Архиепископије и турских власти. То није могао бити ни неки Сабор Црногорских или Зетских епископа, јер такав Сабор никада није постојао. Стога, ако је уважени Митрополит Амфилохије мислио на неку непрекинуту светосавску аутокефалију од 1219. године, коју је једино сачувала Митрополија Цетињска, то такође не би било историјски тачно нити историјски потковано. Историјска наука нам говори да су скоро сви од горепоменутих митрополита Зетских или Црногорских, морали бити хиротонисани од стране Архиепископа и епископа Охридске Архиепископије јер је Пећка Патријаршија насилно укинута после смрти Пећког патријарха Арсенија II 1463. године. Само тројица од горепоменутих Зетских или Црногорских епископа су евентуално могли примити хиротонију од «Српског Патријарха» тј. Митрополита Павла Смедеревца (1530-1541), који у то време на жалост није био свеправославно признат. Стога би и прича о неком непрекинутом континуитету светосавског аутокефалног кандила од 1219. који је јединствено сачувала Митрополија на Цетињу, историјски сасвим неутемељена. Ово је посебно неутемљељно и немогуће, и стога што је Цетиње, заједно са целом Црном Гором, већ 1496. године пало под директну и пуну турску власт, а становници старе Црне Горе са 4 нахије, рачунајући и оне делове у дубокој стеновитој територији, редовно су плаћали порез турским властима. Дакле, то је већ део периода директног црногорског ропства под Турцима које је почело целих 61 годину пре обнове Пећке Патријаршије 1557. Зато ни о каквој уникатној и непрекинутој политичкој или пак државној слободи Црне Горе у том периоду не може бити никакве речи те сходно томе не може се говорити ни о каквом непрекинутом континуитету светосавске аутокефалије на Цетињу. Црна Гора је цели XVI и XVII век, уз кратке периодичне прекиде, била саставни део турске османске царевине, и то су непобитне историјске чињенице. О томе сведоче и уредне пореске књиге османског царства које сведоче да су Срби Црногорци уредно плаћали порез Турцима, као и тачно народно и историјско предање о, на пример, постојању неколико џамија на самом Цетињу. Не дакле само једне него и више џамија на самом Цетињу. И не само на Цетињу већ и у врлетним каменим горама изнад Цетиња. Не пева ли чак и велики Његош у Горском Вијенцу, кроз лик кнеза Јанка: «Ема нећу, Божија ви вјера, више слушат оџе на Ћеклиће, ђе гугуће врх оне стуглине, ка јејина врх труле буквине». Ћеклићи су, да будемо још јаснији, у далеко већој и непроходнијој пустињској дубини Црне Горе, у још суровијој недођији као и на доста већој надморској висини од самог Цетиња. Па кад је чак и тамо стигла турска власт, и чуло се хоџино припевање, нико од историчара, ни политички ни црквено посматрано, не може пронаћи историјског утемељења о некаквом непрекинутом континуитету «самосталности у пуном смислу ријечи» ни цетињске слободе ни слободе Цетињске Митрополије. Све то спада више у народне легенде о некој вечној непокорности Црногораца. Но, то не спада и у праву и озбиљну историју већ у бајковиту и по некад гордошћу надахнуту митологију. На крају крајева, зар би Митрополит Данило Петровић Његош, почетком XVIII века, кад је турска власт већ у Црној Гори помало попуштала, подизао истрагу Потурица у Црној Гори, да ситуација није била крајње суморна и на ивици тоталне исламизације чак и старе Црне Горе заједно са све Цетињем? И зар се и дан данас топоним где се налази Цетињска Богословија не назива Мехов крш? Засигурно се поменути крш тако не назива по неком турском туристи, обичном путописцу или путнику Меху, који се негде у XVI веку ту наслонио на неки повећи камен. Или се пак у предаху неког туристичког путовања кроз Црну Гору само привремено одморио на неком кршевитом брежуљку који је касније по том његовом једночасовном коначишту добио име Мехов крш. Није дакле за историчаре никаква тајна да је ислам дубоко продро у стару Црну Гору и да су Турци владали и старом Црном Гором. Зар се и дан данас тачно не зна које су све породице и братства у Црној Гори једно време прихватили ислам, па су се после истраге Потурица вратиле старој и прадедовској хришћанској вери. Зна се врло добро. И по породицама и по братствима. Карловци или Цетиње? Или, и Карловци и Цетиње? Кад се већ прича о непрекинутом континуитету Пећке Патријаршије, о чему је, верујемо незлонамерно, већ само по мало неопрезно говорио наш уважени и угледни Митрополит Амфилохије, уздижући Митрополију Цетињску чак и изнад велике Карловачке Митрополије, тада би се по основној логици ствари, требало расправљати о некој доста организованијој црквеној организацији у Црној Гори у периоду после 1766. године. О некој Митрополији Цетињској са много епархија и континуитетом Архијерејских Сабора. Тада би се могло причати и о некој озбиљној црквеној просвети и широкој учености свештенства у Црној Гори. О непрекидном постојању више епархија и развијеној црквено-просветној и културној делатности. На жалост, свега тога у Црној Гори не само да није било у континуитету и некој већој мери, већ су свештеници у Црној Гори све до краја 19.века носили оружје за појасом и облачили народно одело а не свештеничке мантије. Стога је упоређивање и уздизање Митрополије Цетињске, где су неки свештеници скоро до краја XIX века носили оружје за појасом, над великом Митрополијом Карловачком, где смо имали и образовано свештенство и црквено-просветне центре, јесте просто неупоредиво. Црна Гора која је од истраге Потурица и учвршћивања на власти светородне и велике династије Петровић Његош, тек кренула да се боље организује, не може се ни приближно изједначити са моћном, великом и организованом Карловачком Митрополијом. Стога је одређено преувеличавање улоге Митрополије Цетињске у историји СПЦ од стране уваженог Митрополита Амфилохија опет на жалост неутемељено. Хајдемо да поново погледамо историјској истини у очи. Од Крушедолског Црквено-народног Сабора 1708. године, аутонмна Митрополија Карловачка – Пећког Патријархата, била је Митрополија са заиста много епархија (углавном од 6 до 11 епископија, зависно од историјских периода), са пуно културно-просветних и образованих центара, са неколико штампарија, са образованим свештенством, са богатим црквеним поседима, са специјалним царским привилегијама, са редовним Архијерејским Саборима, са потпуним континуитетом оне озбиљности, моћи и устројства Пећке Патријаршије, која је и по други пут насилно и неканонски укинута 1766. године. Заиста не схватам од куда онда толика жеља код нашег угледног Митрополита Амфилохија да упоређује нешто што је потпуно неупоредиво тј. да малену Митрополију Цетињску која је од 1766 до 1918. углавном имала у Црној Гори само по једног епископа, а целих 11 година чак ни једног јединог, са огромном и добро усторјеном Митрополијом Карловачком, која практично скоро никада није имала мање од 6 епархија и која се у једном тренутку простирала од Влашке и Молдавије на истоку, па скоро до Истре на западу. И од Угарске са Сент Андрејом на Северу па до Далмације на југу. И не само да је уважени Митрополит Амфилохије Цетињску Митрополију упоређивао са великом Митрополијомм Карловачком, већ је на неки начин он Митрополију Цетињску ставио и далеко испред Карловачке, рекавши да: «Од времена укидања Пећке Партијаршије 1766. године, која се у то вријеме звала аутокефална, зато што је била једина епархија Пећке партијаршије која је без прекида остала до данашњег дана, све друге – и Београдска и Карловачка су настајале и мијењале се. Једина која је остала самостална и сачувала самосталност Пећке партијаршије јесте Митрополија црногорско приморска.»[2] Да не бисмо много одужили овај наш кратки историјски осврт на само неке историјске нетачности у беседи уваженог и поштованог Митрополита Амфилохија, овде ћемо завршити, јер мислимо да је и оволико историјских чињеница више него довољно да се укаже на истину, право стање и величину црквене улоге Митрополије Цетињске у свеукупној историји СПЦ и српског народа. Она је заиста изузетно значајна, велика и величанствена, и то јој нико и никада не може спорити и оспорити, али се не може неисторисјки и бајковито уздизати на пиједастал црквеног првенства у чувању континуитета наслеђа СПЦ и у њеној свеукупној улози у историји Пећке Патријаршије. Свакако се не може постављати испред велике и моћне Карловачке Митрополије која је и пре другог неканонског укидања Пећке Патријаршије 1766. године, а и после тога, све до 1918. године, имала далеко значајнију улогу у историји Српске Цркве од Митрополије Цетињске. Карловачка Митрополија је за разлику од Цетињске, у својој великој и славној историји, увек имала веома добро уређену аутономну и потом аутокефалну Цркву. Имала је од 6 до 11 епископа и на десетине пута више свештеника и верника од Црне Горе и Митрополије Цетињске. Она је од свог стварања, после Велике сеобе Срба и потом Крушедолског Сабора, баштинила директни Пећки црквени континуитет од Патријарха Српског Арсенија III Чарнојевића, па све преко рукополагања свог многобројног епископата и свештенства искључиво од стране својих епископа. Митрополија Црногорска, Приморска и Скендеријска је у том погледу никада ни приближно није достигла. Карловачка Митрополија, за разлику од Цетињске, никада није имала потребу за слањем својих епископских кандидата у Русију или ван граница своје Митрополије Карловачке, као што је то био случај са маленом и црквено још увек недовољно неразвијеном Црном Гором. Неко ће рећи: Али Митрополити Цетињски су носили титулу Егзарха Пећког Трона, коју им је дао Српски Патријарх. Тачно је, и то нико не спори. То је велика част и улога Цетињске Митрополије у историји Српске Цркве. Али не заборавимо и једну другу историјску чињеницу, да су једино Карловачки Митрополити, од 1848. године, носили титулу Патријарха Српског као наследника Пећког Трона. Нису носили титулу Егзарха Пећког Трона већ титулу самог Српског Патријарха. Све од Патријарха Јосифа (Рајачића) из 1848. године па до последњег Патријараха Српског у Сремским Карловцима, Лукијана (Богдановића), који се упокојио 1913. године. Разлика је и овде тако очевидна и суштинска у корист велике Карловачке Митрополије. Стога је стављање Митрополије Цетињске, од стране уваженог Митрополита Амфилохија, на пиједастал вођства као и некакве јединствене уникатности континуитета Пећког светосавског аутокефалног кандила које је горело само на Цетињу, историјски неутемљено. Да, Пећко кандило је горело и на Цетињу, али не само на Цетињу, и не првенствено и елитистички само на Цетињу. Оно је од 1766. године паралелно горело и у Сремским Карловцима и на Цетињу, али је, историјски посматрано, Карловачка Митрополија као неупоредиво већа и значајнија, свакако имала вишеструко већу историјску црквену улогу јер је поседовала и далеко већу духовну моћ, културни утицај и свеукупно преимућство у односу на Цетиње. Али нећемо их ми данас ни одвајати, што би такође било у најмању руку некоректно. И Карловачка Митрополија и њена сестра Цетињска Митрополија, биле су и остале чуварке тог истог неугаслог Пећког српског аутокефалног црквеног кандила, и у најтеже дане после укидања Пећке Патријаршије 1766. године. Но, истине ради, и поред свега, никако се не може пренебрегнути нити заборавити чињеница да нити један једини Митрополит Карловачки, па чак ни каснији Митрополит Београдски, није имао потребу да буде хиротонисан на Цетињу, док је, на пример, Митрополит Црногорски, Приморски и Скендеријски Свети Петар Цетињски, хиротонисан у Сремским Карловцима, као најважнијој, најорганизованијој и најмоћнијој Српској Цркви у то време. А сложићемо се, мањи увек иду за помоћ ка већему, а не обрнуто. Ненад Кнежевић [1] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... [2] Митрополит Амфилохије: Нема разлике између Митрополије и... WWW.IN4S.NET Митрополит црногoрско-приморски Амфилохије рекао је у изјави за портал Стандард да је свака Епископија у православној цркви... http://www.vidovdan.org

У Недјељу о Страшном суду – Месопусну, 11.фебруара 2018. љета Господњег, припремну недјељу пред Васкршњи пост, када наша Света Црква прославља Пренос моштију Светог Игњатија Богоносца, саборно и молитвено било је у манастиру Острогу. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Остоја Кнежевић старјешина Саборне цркве Светог Василија Острошког у Никшићу, а саслуживали су му сабраћа острошке обитељи протосинђел Сергије, јеромонах Јеротеј и јерођакони Роман и Зосима, као и протојереј Ненад Лазаревић из Браничевске епархије, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа. Након читања зачала из Светог Јеванђеља о Страшном суду, сабране је бесједећи поучавао о.Остоја, који је између осталог казао да се ових неколико седмица прије Великог поста називају припремним, као и да нас Црква и богослужбено припрема за период Свете Четрдесетнице. – У седмици која је пред нама не служи се Света Литургија у сриједу и петак због крсне жртве и страдања Христових, зато што је Света Тајна Евхаристије највеће торжество, највеће славље и највећа свечаност коју ми хришћани овдје на земљи доживљавамо. Ми се у току Четрдесетнице боримо против гријехова наших, слабости, љености и свега онога што је лоше у нама. Ако људи који су у свијету своје успјехе и неуспјехе сабирају од нове до нове године, за нас хришћане Света Четрдесетница је период када ми можемо да се сабремо и видимо гдје смо и шта смо – казао је о.Остоја. Он је казао да су стремљење, труд и жртва којима тежимо током поста корак ка нашем спасењу, иако увијек остају недовољни и незавршени. – Корак по корак ми се трудимо и надамо се да ће Бог, видјећи наше стремљење, нашу жртву и наш труд помоћи нам у нашем подвигу и иако несавршене пригрлити нас и прихватити нас као своју истинску дјецу и синове и кћери – казао је о.Остоја. Сабрани који су се постом, молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће. Заједничарење свештенства и острошког монаштва са вјерним народом настављено је у манастирској гостопримници. Извор: Манастир Острог View full Странице

ЈОШ ЈЕДАН ТЕКСТ ОД НАШЕГ САШЕ КНЕЖЕВИЋА... Šta su endogeni virusi i kakav su oni dokaz za evoluciju je tema o kojoj ćemo u ovom postu raspravljati. Na netu još uvek se mogu naći tekstovi o endogenim »virusima« koji dokazuju makroevoluciju. Osnovna ideja je da su jednom u prošlosti »virusi« napali određenu vrstu, preko polnih ćelija se fiksirali u gene i (sada kao marker koji dokazuje makroevoluciju) preneli se na novu vrstu zajedno sa ostlim genomom, radi čega mi možemo da iskonstruišemo »genetsko stablo« i dokažemo koja se vrsta razvila od koje. Tako hipoteza, tako teorija. Kako ta logika zvuči, sledi: Npr: ... In humans, endogenous retroviruses occupy about 1% of the genome, in total constituting ~30,000 different retroviruses embedded in each person's genomic DNA (Sverdlov 2000). There are at least seven different known instances of common retrogene insertions between chimps and humans, and this number is sure to grow as both these organism's genomes are sequenced (Bonner et al. 1982; Dangel et al. 1995; Svensson et al. 1995; Kjellman et al. 1999; Lebedev et al. 2000; Sverdlov 2000). Figure 4.4.1 shows a phylogenetic tree of several primates, including humans, from a recent study which identified numerous shared endogenous retroviruses in the genomes of these primates (Lebedev et al. 2000). The arrows designate the relative insertion times of the viral DNA into the host genome. All branches after the insertion point (to the right) carry that retroviral DNA - a reflection of the fact that once a retrovirus has inserted into the germ-line DNA of a given organism, it will be http://www.talkorigins.org/faqs/comdesc/section4.html Da ovu priču iliti dokaz o makroevoluciji završimo, bilo bi u stvari dovoljno da shvatimo šta nam wikipedija kaže o tim »virusima«. Jer samo wikipedija potvrđuje/priznaje gore izložena logika nije o.k. prvenstveno zbog činjenice da su jedno virusi a drugo transpozabilni retroelementi ... Na wikipediji čitamo šta su ENDOGENI VIRUSI: Endogenous retroviruses (ERVs) are endogenous viral elements in the genome that closely resemble and can be derived from retroviruses. They are abundant in the genomes of jawed vertebrates, and they comprise up to 5–8% of the human genome (lower estimates of ~1%).[1][2] ERVs are a subclass of a type of gene called a transposon, which can be packaged and moved within the genome to serve a vital role in gene expression and in regulation.[3][4] They are distinguished as retrotransposons, which are Class I elements.[5] Researchers have suggested that retroviruses evolved from a type of transposable gene called a retrotransposon, which includes ERVs; these genes can mutate and instead of moving to another location in the genome they can become exogenous or pathogenic. This means that not all ERVs may have originated as an insertion by a retrovirus but that some may have been the source for the genetic information in the retroviruses they resemble.[6] When integration of viral DNA occurs in the germ-line, it can give rise to an ERV, which can later become fixed in the gene pool of the host population.[1][7] https://en.wikipedia.org/wiki/Endogenous_retrovirus Verujem da je ovo mnogima nejasno i da je potrebno objašnjenje. Ovde, kod ove makroevolucionističke hipoteze (nekada je to bila KRUNSKI DOKAZ MAKROEVOLUCIJE), su bitne tri stvari – 1.) reč je o virusima, 2.) oni se endogeniziraju i 3.) dokazuju makroevoluciju pošto je prosto statistički nemoguće da su se ti »virusi« preko napada endogenizirali na istom (orthologous) mestu u genomu dvaju vrsta ... Međutim, sve tri tvrdnje su vremenom pobijene. Krenimo redom. Virusi – kad ćujemo tu reč – pomislimo na nešto loše. Najmanje što možemo da se nadamo je da ćemo, ako se zarazimo sa nekim virusom, biti zdravi. Ali ovi »virusi« u DNK bez obzira što podsećaju na viruse, ne samo što nas neće »oboriti sa nogu«, već bez njih ni jedna vrsta neće moće da opstane. Oni imaju jako važnu funkciju u razvoju bića i nisu »smeće« ili deo »junk DNK« koji se nakupio kroz evoluciju. Oni su jako bitan deo našeg genoma. Oni imaju jaku bitnu arhitektonsku ulogu u genomu. Ako bi ih uklonili iz genoma jednog bića, to biće bilo bi osuđeno na mučeničku smrt. Zato je pravilnije ove viruse zvati »retroelementi«. Navedimo nekoliko izvora. U članku R. von Sternberg,a J.A. Shapiro : Retrotransposable Elements, Retrotransposition and Genome Evolution... http://shapiro.bsd.uchicago.edu/Sternberg&Shapiro2005.pdf navode se funkcije tih elemenata, kao: -providing promoter and enhancer activity to modulating transcript elongation, - targeting mRNA to specific tissues, - stimulating mRNA translation, - providing replication origin recognition sequences, - contributing to pericentromeric heterochromatin, - serving as telomere caps, nucleating heterochromatin in chromosome arms, - supplying chromatin boundary signals, - providing S/MAR attachment sites. U svakoj vrsti, utvrđuju avtori, ovi elementi odgovorni su sa »organizaciju« genoma: Taxonomically-specific genome system architecture ... genome is a hierarchically organized data storage system formatted by repetitive DNA sequence elements. This implies that each organism has a genome system architecture, in the same way that each computer has a characteristic architecture. In the computer example, architecture depends upon the operating system and hardware that are used, not upon the content of each data file. Macintosh, Windows and Unix machines can all display the same images and text files, even though the data retrieval paths are operationally quite distinct. Similarly, many protein and RNA sequences (data files) are conserved through evolution, but different taxa organize and format their genomes in quite different ways for replication, transmission and expression. An overall system architecture is required since these processes must be coordinated to operate without mutual interference. DNA segments must be in the right place at the right time for function. In other words, the genome must be organized in space and time for operation ... (str. 4) Retroelements are important components of the cellular apparatus for chromosome replication and distribution (e.g. origins, centromeres and telomeres). Accordingly, we predict that significant changes in the retroelements that format genome maintenance and transmission can lead to reproductive isolation, thereby setting the stage for subsequent clade-restricted changes in phenotype. In other words, we suggest that key adaptive events can initiate within the retroelement portion of the genome. (str. 7) Retroelements and other DNA repeats provide the physical basis within the genome for functional integration. Dispersed regulatory sites of the kind provided by retrotransposons connect unlinked coding sequences into coordinately controlled subsystems. Similarly, replication and genome transmission processes are organized by elements carrying generic signals for origins, telomeres, centromeres and other structures essential to genome maintenance ... (str. 7) A kao zaključak, avtori čak najavljuju kraj koncepta »junk DNA«, koji će potvrditi ENCODE program 7 godina kasnije – naime da gotovo ni jedan nukleotid u arhitekturi našeg genoma nije tamo slučajno, jer ima svoju funkciju – a to znači da je praktički nemoguće da bi neki »strani« element tamo zalutao: ... As we increasingly apply computational metaphors to cellular function, we expect that a deeper understanding of retroelements and other repeats, the integrative fraction of cellular DNA, will lead to increased understanding of the logical architecture inherent to genome organization. In the era of biocomputing and systems biology, the study of cellular information processing promises to revolutionize not only the life sciences but also the information sciences. We anticipate learning powerful new computational paradigms as we come to understand how cells use myriad molecular components to regulate millions of biochemical events that occur every minute of every cell cycle. Our expectation is that, one day, we will think of what used to be called “junk DNA” as a critical component of truly “expert” cellular control regimes Dalje vredi poslušati avtora tog članka : Richard Sternberg - Endogenous Retroviruses Debunk - https://www.youtube.com/watch?v=SrEOe2E0Euc&list=WL&index=55 ... Utvrđeno je, da su ti elementi jako bitni kot razvoja placente kao i u embrionalnom razvoju zametka ili ploda. Ako ove »viruse« blokiramo, razvoj bića (embriogeneza) staje na stadiju 4 ćelije! Zato je prosto nemoguće tvrditi da su ti elementi virusi, a još gore da su došli sa spolja, jer bi onda ovo biće moralo najpre da SE ZARAZI da bi uopšte moglo da se rodi ... što je veliki non-sense. 2.) Da li su oni endogeni ili eksogeni, to jest da li su ti elementi došli sa vana ili obratno o tom rasuđuje sledeći članak: The Natural History of Retroviruses https://answersingenesis.org/genetics/the-natural-history-of-retroviruses/ (I sama definicija na wikipediji to tvrdi – ti elementi se eksogeniziraju, a ne endogeniziraju) A kod tačke 3.) moraćemo malo duže da se zadržimo. Da, tačno je. Utvrđeno je da nekoliko identičnih elemenata HERV-K nalazimo na istim pozicijama kod šimpanza i čoveka. Uzećemo podatak sa Talks origin – 7 od 30.000! Ovde treba najpre reći da je jedno stvar »common ancestor« i druga »common design«. Jedna štala u Donjim Pofalićima imaće vrata i prozore, ali to ne znaći da je Hotel Hayat kod Baščaršije, koji takođe ima vrata i prostore, nastao od štale. Ne, to samo znaći da ove dve zgrade imaju u određenom delu zajednički dizajn. Još je manje to moguće tvrditi kad utvrdimo da su materijal (npr. cigla, malter, kreč), arhitektura, stil gradnje, vreme, vlastnik itd. dve različite stvari – U našem slučaju se time bavi komparativna genetika. Prva stvar koju nas može kod gornjeg podatka zbuniti je neverovatan disbalans. Ako imaju čovek i šimpanz zajedničkih 99% genoma – to je mit star nekoliko decenija – novija istraživanja potvrđuju samo 92% sličnost .... http://www.evolutionnews.org/2017/01/fake_science_ab103399.html ili http://www.discovery.org/multimedia/audio/2016/11/how-chimps-and-humans-are-different-pt-1-the-genome/ – jer taj genom »se razvijao« kroz »milione godina« (kako tvrde evolucionisti), bilo bi logično da i dele i 92% tih elemenata, a ne samo 0,0023%! Drugo. Ako ta logika važi – to jest da su ljudi postali od šimpanza a ovaj od gorile – zašto onda gorila i šimpanz imaju jedan zajednički HERV-K, a čovek nema? A HERV-K provirus in chimpanzees, bonobos and gorillas, but not humans. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/11378389 We identified a human endogenous retrovirus K (HERV-K) provirus that is present at the orthologous position in the gorilla and chimpanzee genomes, but not in the human genome. Humans contain an intact preintegration site at this locus... Ono što bi moralo potvrditi zajedničkog pretka, sada ga odbacuje. A to je u neku ruku FORENZIČKA EKSPERTIZA. Jer jedno je kada Megan Foks tvrdi da sam ja otac njene troje dece i tuži me za neplaćanje alimentacije, a drugo je kada sudska medicina utvrdi ko je istinski otac ... (Uostalom, ja se ne bih branio Megan Fox) Taj disbalans mogli bi objasniti i drugačije. Ovih 7 virusa je zajedničkih, a ostalih 29.993 je »napalo« vrstu čoveka posle razilaženja (divergencije) šimpanza i čoveka pre 5 mio godina. A ovo je još gore. Jer ispada da se svaki takav napad virusa dešavao u proseku na 160 godina. Ako uzmemo (evolucionističku) pretpostavku da članova ljudske populacije nikada (po evolucionističkim modelima) nije bilo manje od 10.000, da su oni živeli u nekom zatvorenom sistemu gde je svaka jedinka imala otprilike istu verovatnoću da prenese svoje gene na potomstvo, za fiksaciju jednog ovog virusa – uzmimo algoritam Motto Kimura i Tomoko Ohta – trebalo bi nam 40.000 generacija ili otprilike 800.000 godina (generacija je na 20 godina) … Iliti za 29.993 virusa to iznosi à 23.994.400.000 godina (ili 24 milijarde godina … https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC1212239/pdf/763.pdf (Još da kažemo da ni jedna ni druga ni treća pretpostavka nisu realne. Jer kao prvo »virus« verovatno ne donosi »selektivnu prednost«, već obratno – drugo, populacija vrsta koje nemaju nemaju negativnog korektiva (to jest nalaze se na vrhu »prehrambenog lanca«) nikad nisu kontantne, jer se one množe eksponencijalno dok ne iscpre resurse i kolapsiraju (ovo nam otprilike i obećava zadnja knjiga Svetog Pisma – Apokalipsis), i treće, ljudi se ne sparuju svak sa svakim ili »na lutriji« (ili slučajno), npr. Srbi se ne mešaju sa Albancima, jevreji sa muslimanima ...) Iz svega toga proizlazi da je fiksacija bilo koje promene genoma ili »mutacije« u jednog vrsti kao čovek tehnički/matematički neizračunljiva, a sa ograničenim pretpostavkama čak suluda. Npr. ako koristite MENDELJEV KALKULATOR http://mendelsaccount.sourceforge.net/ možete sami da proverite i računate koliko je realno potrebno vremena za bilo koju fiksaciju. Na primer za samo jednu pozitivnu mutaciju od promene dva nukleotida i fiksaciju trebalo 84 mio godina, a za promenu 5 nukleotida 2 milijarde godina! Biologically realistic numerical simulations revealed that a population of this type required inordinately long waiting times to establish even the shortest nucleotide strings. To establish a string of two nucleotides required on average 84 million years. To establish a string of five nucleotides required on average 2 billion years. We found that waiting times were reduced by higher mutation rates, stronger fitness benefits, and larger population sizes. However, even using the most generous feasible parameters settings, the waiting time required to establish any specific nucleotide string within this type of population was consistently prohibitive ... John Sanford, Wesley Brewer, Franzine Smith and John Baumgardner: THE WAITING TIME PROBLEM IN A MODEL HOMININ POPULATION http://tbiomed.biomedcentral.com/articles/10.1186/s12976-015-0016-z Došli smo do čuvenog »GENEALOŠKOG STABLA«. Na gornjem prikazu iscrtano je jedno ovakvo drvo, skonstruisano na osnovu evolucionističe pretpostavke o endogenim »virusima« - o kojima smo upravo rekli da nisu ni virusi, a još manje da su se endogenizirali. Samo zbog te činjenice je taj crtež falsifikat, jer pretpostavlja da su retroelementi endogenizirali virusi – a znamo da nisu. (A i matematički ova priča ne drži vodu). No, pretpostavimo da je ovo stablo tačno. Radi eksperimenta. Ako je tačno, to bi trebalo da potvrde i drugi »nalazi/analize«. U članku koji se bavi ovim problemom Problem 6: Molecular Biology Has Failed to Yield a Grand "Tree of Life" http://www.evolutionnews.org/2015/02/problem_6_molec091151.html čitamo: ...When fossils failed to demonstrate that animals evolved from a common ancestor, evolutionary scientists turned to another type of evidence -- DNA sequence data -- to demonstrate a tree of life. In the 1960s, around the time the genetic code was first understood, biochemists Cmile Zuckerkandl and Linus Pauling hypothesized that if DNA sequences could be used to produce evolutionary trees -- trees that matched those based upon morphological or anatomical characteristics -- this would furnish "the best available single proof of the reality of macro-evolution."99 Thus began a decades-long effort to sequence the genes of many organisms and construct "molecular" based evolutionary ("phylogenetic") trees. The ultimate goal has been to construct a grand "tree of life," showing how all living organisms are related through universal common ancestry. The Main Assumption The basic logic behind building molecular trees is relatively simple. First, investigators choose a gene, or a suite of genes, found across multiple organisms. Next, those genes are analyzed to determine their nucleotide sequences, so the gene sequences of various organisms can then be compared. Finally, an evolutionary tree is constructed based upon the principle that the more similar the nucleotide sequence, the more closely related the species. A paper in the journal Biological Theory puts it this way: [M]olecular systematics is (largely) based on the assumption, first clearly articulated by Zuckerkandl and Pauling (1962), that degree of overall similarity reflects degree of relatedness.100 This assumption is essentially an articulation of a major feature of the theory - the idea of universal common ancestry. Nonetheless, it's important to realize that it is a mere assumption to claim that genetic similarities between different species necessarily result from common ancestry. Operating strictly within a Darwinian paradigm, these assumptions flow naturally. As the aforementioned Biological Theory paper explains, the main assumption underlying molecular trees "derives from interpreting molecular similarity (or dissimilarity) between taxa in the context of a Darwinian model of continual and gradual change."101 So the theory is assumed to be true to construct a tree. But also, if Darwinian evolution is true, construction of trees using different sequences should reveal a reasonably consistent pattern across different genes or sequences. This makes it all the more significant that efforts to build a grand "tree of life" using DNA or other biological sequence data have not conformed to expectations. The basic problem is that one gene gives one version of the tree of life, while another gene gives a highly different, and conflicting, version of the tree. For example, as we'll discuss further below, the standard mammalian tree places humans more closely related to rodents than to elephants. But studies of a certain type of DNA called microRNA genes have suggested the opposite -- that humans were closer to elephants than rodents. Such conflicts between gene-based trees are extremely common. The genetic data is thus not painting a consistent picture of common ancestry, showing the assumptions behind tree-building commonly fail. This leads to justifiable questions about whether universal common ancestry is correct. Conflicts in the Base of the Tree of Life Problems first arose when molecular biologists sequenced genes from the three basic domains of life -- bacteria, archaea, and eukarya -- but those genes did not allow these basic groups of life to be resolved into a treelike pattern. In 2009, the journal New Scientist published a cover story titled, "Why Darwin was wrong about the tree of life" which explained these quandaries: The problems began in the early 1990s when it became possible to sequence actual bacterial and archaeal genes rather than just RNA. Everybody expected these DNA sequences to confirm the RNA tree, and sometimes they did but, crucially, sometimes they did not. RNA, for example, might suggest that species A was more closely related to species B than species C, but a tree made from DNA would suggest the reverse.102 This sort of data led biochemist W. Ford Doolittle to explain that "Molecular phylogenists will have failed to find the 'true tree,' not because their methods are inadequate or because they have chosen the wrong genes, but because the history of life cannot properly be represented as a tree."103New Scientist put it this way: "For a long time the holy grail was to build a tree of life ... But today the project lies in tatters, torn to pieces by an onslaught of negative evidence."104 Many evolutionists sometimes reply that these problems arise only when studying microorganisms like bacteria -- organisms which can swap genes through a process called "horizontal gene transfer," thereby muddying the signal of evolutionary relationships. But this objection isn't quite true, since the tree of life is challenged even among higher organisms where such gene-swapping is not prevalent. Carl Woese, a pioneer of evolutionary molecular systematics, explains: Phylogenetic incongruities can be seen everywhere in the universal tree, from its root to the major branchings within and among the various taxa to the makeup of the primary groupings themselves.105 Likewise, the New Scientist article notes that "research suggests that the evolution of animals and plants isn't exactly tree-like either."106 The article explains what happened when microbiologist Michael Syvanen tried to create a tree showing evolutionary relationships using 2000 genes from a diverse group of animals: He failed. The problem was that different genes told contradictory evolutionary stories. ... the genes were sending mixed signals. ... Roughly 50 per cent of its genes have one evolutionary history and 50 per cent another.107 The data were so difficult to resolve into a tree that Syvanen lamented, "We've just annihilated the tree of life."108 Many other papers in the technical literature recognize similar problems. Conflicts Between Higher Branches A 2009 paper in Trends in Ecology and Evolution notes that, "A major challenge for incorporating such large amounts of data into inference of species trees is that conflicting genealogical histories often exist in different genes throughout the genome."109 Similarly, a paper in Genome Research studied the DNA sequences in various animal groups and found that "different proteins generate different phylogenetic tree."110 A June, 2012 article in Nature reported that short strands of RNA called microRNAs "are tearing apart traditional ideas about the animal family tree." Dartmouth biologist Kevin Peterson who studies microRNAs lamented, "I've looked at thousands of microRNA genes, and I can't find a single example that would support the traditional tree." According to the article, microRNAs yielded "a radically different diagram for mammals: one that aligns humans more closely with elephants than with rodents." Peterson put it bluntly: "The microRNAs are totally unambiguous ... they give a totally different tree from what everyone else wants."111 Conflicts Between Molecules and Morphology Not all phylogenetic trees are constructed by comparing molecules like DNA from different species. Many trees are based upon comparing the form, structure, and body plan of different organisms -- also called "morphology." But conflicts between molecule-based trees and morphology-based trees are also common. A 2012 paper studying bat relationships made this clear, stating: "Incongruence between phylogenies derived from morphological versus molecular analyses, and between trees based on different subsets of molecular sequences has become pervasive as datasets have expanded rapidly in both characters and species."112 This is hardly the only study to encounter conflicts between DNA-based trees and trees based upon anatomical or morphological characteristics. Textbooks often claim common descent is supported using the example of a tree of animals based upon the enzyme cytochrome c which matches the traditional evolutionary tree based upon morphology.113 However, textbooks rarely mention that the tree based upon a different enzyme, cytochrome b, sharply conflicts with the standard evolutionary tree. As one article in Trends in Ecology and Evolution observed: [T]he mitochondrial cytochrome b gene implied . . . an absurd phylogeny of mammals, regardless of the method of tree construction. Cats and whales fell within primates, grouping with simians (monkeys and apes) and strepsirhines (lemurs, bush-babies and lorises) to the exclusion of tarsiers. Cytochrome b is probably the most commonly sequenced gene in vertebrates, making this surprising result even more disconcerting.114 Strikingly, a different article in Trends in Ecology and Evolution concluded, "the wealth of competing morphological, as well as molecular proposals [of] the prevailing phylogenies of the mammalian orders would reduce [the mammalian tree] to an unresolved bush, the only consistent [evolutionary relationship] probably being the grouping of elephants and sea cows."115 Because of such conflicts, a major review article in Nature reported, "disparities between molecular and morphological trees" lead to "evolution wars" because "[e]volutionary trees constructed by studying biological molecules often don't resemble those drawn up from morphology."116 Finally, a study published in Science in 2005 tried to use genes to reconstruct the relationships of the animal phyla, but concluded that "[d]espite the amount of data and breadth of taxa analyzed, relationships among most [animal] phyla remained unresolved." The following year, the same authors published a scientific paper titled, "Bushes in the Tree of Life," which offered striking conclusions. The authors acknowledge that "a large fraction of single genes produce phylogenies of poor quality," observing that one study "omitted 35% of single genes from their data matrix, because those genes produced phylogenies at odds with conventional wisdom." The paper suggests that "certain critical parts of the [tree of life] may be difficult to resolve, regardless of the quantity of conventional data available." The paper even contends that "[t]he recurring discovery of persistently unresolved clades (bushes) should force a re-evaluation of several widely held assumptions of molecular systematics."117 Unfortunately, one assumption that these evolutionary biologists aren't willing to re-evaluate is the assumption that universal common ancestry is correct. They appeal to a myriad of ad hoc arguments -- horizontal gene transfer, long branch attraction, rapid evolution, different rates of evolution, coalescent theory, incomplete sampling, flawed methodology, and convergent evolution -- to explain away inconvenient data which doesn't fit the coveted treelike pattern. As a 2012 paper stated, "phylogenetic conflict is common, and frequently the norm rather than the exception."118 At the end of the day, the dream that DNA sequence data would fit into a nice-neat tree of life has failed, and with it a key prediction of neo-Darwinian theory. Ili ovaj članak: James H. Degnan and Noah A. Rosenberg: Gene tree discordance, phylogenetic inference and the multispecies coalescent. Kraći rezjume: ... The problem of gene tree discordance - Until recently, the state of the art for molecular phylogenetic studies typically involved (i) sequencing a gene in individual representatives of a collection of species; (ii) inferring a ‘gene tree’ (see Glossary) for the sequences; and (iii) declaring the gene tree to be the estimate of the tree of species relationships. With the increasing abundance of molecular data and the recognition that evolutionary trees from different genes often have conflicting branching patterns [1–8], it is becoming increasingly feasible to implement multilocus approaches to phylogenetic inference. Many of the first studies to examine the conflicting signal of different genes have found considerable discordance across gene trees: studies of hominids [9–11], pines [12], cichlids [13], finches [14], grasshoppers [15] and fruit flies [16] have all detected genealogical discordance so widespread that no single tree topology predominates. These examples highlight the issue of ‘incomplete lineage sorting’ and the need to account for gene tree discordance in phylogenomic studies. ... The field of phylogenetics is entering a new era in which trees of historical relationships between species are increasingly inferred from multilocus and genomic data. A major challenge for incorporating such large amounts of data into inference of species trees is that conflicting genealogical histories often exist in different genes throughout the genome. https://web.stanford.edu/group/rosenberglab/papers/DegnanRosenberg2009-TREE.pdf Dakle, M. Syvanen, Carl Woese, W.F. Doolittle, Zuckerkandeln – ako pomenemo samo neke, zaključuju: - Ne postoji evolutivno stablo. Jer svaki marker, svaki gen konstruiše svoje stablo i to uslovno, jer često puta ne možemo da iskonstruišemo ništa jače od grma. - Više podataka i otkrića nije rešilo ovaj problem, već ga uvećalo! - Postoje ozbiljne inkongruence. Svaki gen govori »svoju« evolutivnu priču. - To važi kako za »niže« tako i za »više« organizme. - Dok Kevin Peterson (svi su oni evolucionisti), analizom mikroRNA sve okreće na glavu! Ako je pre važilo da je slon postao od miša i bio bliži čoveku, evolucija mikroRNA crta stablo gde su miš i čovek bliski rođaci, a slon daleki predak ... TE tvrdi da se sve razvilo iz JEDNOG bića koje je bilo jako prosto i moglo je da se reprodukuje. Pošto je sve postalo iz JEDNOG bića (evolucionisti ga nazivaju LUCA), logično je da postoji ovo drvo, a ono mora da ima jedan koren! Ako zaboravimo »sitni detaljić« da TE nikako ne može da pojasni odakle to prvo biće (LUCA) – to jest ono je već u startu toliko kompleksno da pravazilazi i najjaču maštu kako je ovo biće naturalističkim slučajem moralo da nastane, a ono je moralo da nastane jer je evolucija dokazana (cirkularni argument);– proučavanje encima topoisomeraze utvrđeno je da ne možemo čak ni da tvrdimo da je to prvo LUCA biće bilo u početku JEDNO, SAMO. Topoisomereze su enicimi koji se nalaze u sve jednoj ćeliji svejednog bića, jer su toliko bitni za ćeliju kao i DNK. Bez njih ni jedna ćelija ne može da živi, jer bi se DNK zapetljala i ne bi mogla da se prepisuje. I umesto očekivane slike (drveta) koje predviđa teorija za tri osnovne grupe bića (bakterije, arhaje i evkarije): https://www.nsf.gov/mobile/news/news_images.jsp?cntn_id=124386&org=ERE https://www.researchgate.net/figure/23999064_fig4_Hypothetical-scenario-in-which-cellular-topoisomerases-originated-from-an-ancestral-pool dobijemo ovo: Ne samo što ne možemo da iskonstruišemo drvo, nego nemoženo da definišemo JEDAN KOREN, jedan početak … U zavisnosti od gena ili markera nauka ne može ništa kongruentno da iskonstruiše. Ta inkongruentnost pokušava se pak objašnjavati npr. »horizontalnim transferom« gena. Npr. krokodil ima četriprekatno srce, isto kao čovek, svinja ima sličnije zube nama nego majmun, a kokoš ima najsličniji sadržaj aminokiselina. Ali preduslov za horizontalni transfer gena – je da ta bića mogu međusobno da se razmožavaju! A ako mogu međusobno da se razmnožavaju onda ne možemo da ih smatramo za RAZLIČITE vrste. Horizontalni transfer gena bi se desio kada bi npr. prasac oprašio kokoš, a petao krokodila koji bi se onda spanđao sa čovekom. A još gore po evoluciju dolazi saznanje da svako biće koje je očito moguće »sklopiti« samo genetskim inžinjeringom, ima od 10-20%, kod nekih vrsta i do 80%, gena u genomu koji nemaju svog analoga ni u jednoj drugoj vrsti, koji nemaju svojih evolucionističkih predaka, geni koji su za svaku od nekoliko milijona vrsta specifični. Oni se zovu siroti gene, geni bez roditelja – ili orphan genes. (https://en.wikipedia.org/wiki/Orphan_gene). Realno je malo ljudi koji bi mogli, ako je TE tačna, tu teoriju da razumeju. Jer ispada, npr. da se je ptica nastala tako što se jedna vrsta dinozavra koja je imala npr. kljun, parila sa vrstom dinosaura koja je imala šuplje kosti, a ova se vrstom koja je imala perje ... i onda je taj mutant, himera (koji je morao ex nihilo da stvori još 10-20% svog genoma – da napiše kroz puki slučaj sam svoj SOFTVER) počeo da leti ... Zato i ne čudi što je vodeći svetski molekularni biolog, jedan od 10 na svetu, koji je napisao i objavio oko 500 peer-review naučnih članaka i patentovao 36 izuma, Tour James, iskreno priznao: There’s no scientist alive today who understands macroevolution http://www.uncommondescent.com/intelligent-design/a-world-famous-chemist-tells-the-truth-theres-no-scientist-alive-today-who-understands-macroevolution/ Ostali smo dužni još jednu stvar. Razjasniti u kakvom su odnosu čovek i primati, saglasno sa slikom zajedničkog pretka na početku ove rasprave. Ingo Ebersberger, Petra Galgoczy et. Mapping Human Genetic Ancestry https://academic.oup.com/mbe/article/24/10/2266/1072057/Mapping-Human-Genetic-Ancestry Isečci: The human genome is a mosaic with respect to its evolutionary history. Based on a phylogenetic analysis of 23,210 DNA sequence alignments from human, chimpanzee, gorilla, orangutan, and rhesus, we present a map of human genetic ancestry. For about 23% of our genome, we share no immediate genetic ancestry with our closest living relative, the chimpanzee. ... Ili However, with both amount of data and number of studies increasing, the crux of the matter emerges. Regardless of the type of phylogenetically informative data chosen for analysis, the evolutionary history of humans is reconstructed differently with different sets of data (summarized in Ebersberger 2004). ... In here, these variants persist until they join in their most recent common ancestor (MRCA). Some genetic lineages, however, do not coalesce in the progenitor exclusively shared by humans and chimpanzees. They enter, together with the lineage descending from the gorilla, the ancestral population of all 3 species, where any 2 of the 3 lineages can merge first. Thus, in two-thirds of the cases, a genealogy results in which humans and chimpanzees are not each other's closest genetic relatives. The corresponding genealogies are incongruent with the species tree. In concordance with the experimental evidences, this implies that there is no such thing as a unique evolutionary history of the human genome. Rather, it resembles a patchwork of individual regions following their own genealogy. FIG. 1.— Dakle, filogenetskom analizom slučajnih 20.000 + sekvenci DNK čoveka, šimpanza i gorile utvrđeno je da postoje geni koje imaju šimpanz i čovek a nema gorila, geni koje ima šimpanz i gorila a nema čovek i geni koje imaju zajedno gorila i čovek, a nema šimpanz! To je fakat! I to je veliki problem. Kako to objasniti? Ako je makroevolucija tačna, nemamo puno opcija – moralo je doći do »horizontalnog trasfera« između linije 1 i linije 2 (crvena i zelena linija na prikazu). Linija 1 je »proizvela« svoje gene, linija 2 »svoje«. Svo to vreme – nekoliko miliona godina - ove linije, iako slične, nisu smele da se »množe« međusobno, već isključivo unutar svoje populacije, kako bi se fiksirale genetske promene u celoj svojoj populaciji. Tek kad je to uspešno urađeno, »ukinuti su rasni zakoni« i jedna linija (vrsta) naših predaka je počela da se meša sa drugom … (pri tom avtori ne objašnjavaju za koliko % genetskog materijala se jedna linija razlikovala od druge. Šimpanz i gorila su »linije« koje ne mogu da se pare.). Zato mi ljudi, kažu evolucionisti, nemamo JEDNOG već DVA ZAJEDNIČKA PRETKA! A pošto svako biće ima sličan problem, jer su njegovi geni MOZAIK (slon i morska krava imaju određen broj gena istih), svako biće je nastalo kao himera – spajanjem brojnih LINIJA … Istina, horizontalni transfer gena između različitih vrsta nije nemoguć. Npr. naučnici su gene morskog psa usadili u paradajz. Problem je u tome što se taj »genetski inžinjering« ne dešava u prirodi (ne govorimo o bakterijama), već u visokotehnološkim laboratorijumima uz jako specifične uslove – i samo u određenom obimu. A uz to da se ne zaboravi, da su sami od sebe posle ukrštavanja različitih vrsta (tada su to bile još »linije«) morali da se DE NOVO pojave i »siroti geni«, koji su za svaku vrstu specifični, i nemaju svojih analoga u »bratskim« linijama. Stvarno, uz svo poštovanje za trud koji ulažu pripadnici TE da bi pojasnili ove anomalije – a njih je sa novim podacima i otkrićima sve više - Andrersenove bajke izgledaju realnije... Mislim da i ćete i sami sada sve više da shvaćate James Toura. ZAKLJUČAK »Endogeni virusi« trebalo je da potvrde evolucionisitčku hipotezu o zajedničkom pretku. Nekad u prošlosti, ovi elementi su ušli u genom polnih ćelija i fiksirali se. Ako ih pronađemo na istom mestu kod drugih vrsta, logično je da su se te vrste razvile jedna od druge budući da je statistički nemoguće da bi se neki virus slučajno endogenizirano na istom mestu kod dvaju vrsta. Istraživanja su pokazala da ti »virusi« nisu baš virusi već retroelementi, jako bitni za arhitekturu živih bića. Bez njih biće ne bi moglo da funkcionište (da živi, da se razvije), zato ti elementi organizmu nisu strani, već jako bitan deo genetskog materijala. Niko normalan verovatno neće da tvrdi da bi jedno biće moralo najpre da se zarazi jednim takvim virusom, da bi moglo uopšte da se razvije. Po istoj logici – praćenjem određenih markera – evolucionisti su u skladu sa teorijom pokušali da iskonstruišu »genealoško stablo«. Budući da svi – kako oni tvrde – imamo zajedničkog pretka, to ne bi trebalo da je problem. Potrebno je samo da forenzički pogledamo u »gene«. Ali analize su utvrdile bolne činjenice. Svaki gen priča svoju evolutivnu priču, radi čega je svako biće u stvari MOZAIK, HIMERA koje je moralo da nastane iz VIŠE zajedničkih predaka uz horizontalni transfer gena. A što je još gore – nije samo poteškoća to da ne možemo iskostruisati »geneološko drvo«, već ne možemo više ni da tvrdimo da to drvo ima JEDAN KOREN (LUCA), to je da je cela evolucija krenula iz JEDNOG bića iz kog se sve moralo da razvije. Da li ove sitne »anamalije« obaraju TE ili je ipak u pravu Mojsije, presudite sami.