Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'кирил'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. -Ово је још једна посета на диптиху посета предстојатеља Руске Цркве сестринским помесним Црквама од његовог избора на патријарашки престо, објаснио је отац Волков. Недавно је Његова Светост г. Кирил посетио Румунију, где се сусрео и архиеписком Анастасијем, а поводом светковања Светог Димтрија Новог, покровитеља Букурешта. Патријарх Кирил и архиепоскоп Анастасије последњи пут су сусаслуживали са другим православним предстојатељима у московској Саборној цркви Христа Спаса 4. децембра 2017. године, прослављајући празник Ваведење и стогодишњицу устоличења Светог Тихона, првог предстојатеља обновљеног руског патријарашког престола. -Ове године Патријарх ће посетити страдалну Цркву Албаније, која је много пропатила у 20. веку и била практично уништена. Патријарх ће савршити свечану Божанску Литургију са албанским предстојатељем архиепископом Анастасијем и његовим архијерејима, а очекује се и састанак са председником државе и другим високим представницима државне власти, прецизирао је Патријархов секретар за штампу. Извор: Српска Православна Црква
  2. Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил први пут ће посетити Албанију крајем априла 2018. године и одслужити саборну Литургију са Архиепископом Тиране, Драча и све Албаније г. Анастасијем, изјавио је Патријархов секретар за медије отац Александар Волков за РИА-Новости. Сверуски Патријарх ће се састати и са албанским председником Илиром Метом. Свјатјејши Патријарх г. Кирил боравиће у мирној посети Албанској Православној Цркви од 28. до 30. априла 2018. године. -Ово је још једна посета на диптиху посета предстојатеља Руске Цркве сестринским помесним Црквама од његовог избора на патријарашки престо, објаснио је отац Волков. Недавно је Његова Светост г. Кирил посетио Румунију, где се сусрео и архиеписком Анастасијем, а поводом светковања Светог Димтрија Новог, покровитеља Букурешта. Патријарх Кирил и архиепоскоп Анастасије последњи пут су сусаслуживали са другим православним предстојатељима у московској Саборној цркви Христа Спаса 4. децембра 2017. године, прослављајући празник Ваведење и стогодишњицу устоличења Светог Тихона, првог предстојатеља обновљеног руског патријарашког престола. -Ове године Патријарх ће посетити страдалну Цркву Албаније, која је много пропатила у 20. веку и била практично уништена. Патријарх ће савршити свечану Божанску Литургију са албанским предстојатељем архиепископом Анастасијем и његовим архијерејима, а очекује се и састанак са председником државе и другим високим представницима државне власти, прецизирао је Патријархов секретар за штампу. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  3. Девета годишњица устоличења Свјатјејшег г. Кирила, Патријарха московског и све Русије, обележена је Божанском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви 1. фебруара 2018. године. Саслуживао је велики број архијереја, свештеника и свештеномонаха Руске Православне Цркве из Русије и других земаља. У богослужењу су учествовали и старешине подворја сестринских Православних Цркава при Московском Патријарху (Александријске Патријаршије, Јерусалимске Патријаршије, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Православне Цркве у Америци). Међу служашчим био је векики број старешина угледних манастира, високи црквени великодостојници, руководиоци синодалних одељења. У молитвама су учествовале игуманије појединих манастира, свештенство Москве и и Московског округа, припадници црквених структура, представници парохијских савета, професори и ученици црквенообразовних установа. Присутни су били и представници Државне думе, Московске градске думе, Министарства културе, као и привредници и представници државних и јавних организација. Свечано богослужење емитовали су уживо телевизијски канали Сојуз и Спас. На Малом входу патријарх Кирил је ставио другу панагију о груди Митрополита Риге и Летоније г. Александру, у складу са чланом 2.2.4. Уредбе о наградама, која гласи: „Право ношења друге панагије у оквиру њихових канонских земаља припада предстојатељима Јапанске Аутономне Цркве, Самоуправних Православних Цркава у Молдавији, Летонији и Естонији, Белоруског Егзархата, Митрополитског округа у Републици Казахстану, Средњоазијског митрополитског округа, као и председавајућем Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве“. Његова Светост г. Кирил је уздигао у звање Архиепископа: Епископа могиљевског и мстиславскогог г. Софронија, Епископа хомељског и жлобинског г. Стефана, Епископа благовештенског и тиндинског г. Лукијана, Епископа подолског г. Тихона и Епископа бечког и будимпештанског г. Антонија. У сугубу јектенију унете су посебне прозбе за долгоденствије и здравље патријарха Кирила, после чега је Митрополит крутицки и коломенски г. Јувеналије прочитао молитву за Предстојатеља Руске Цркве, да би патријарх Кирил произнео молитву за мир у Украјини. После Литургије Његов Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије прочитао је честитку Светог Синода и уручио Сверуском Патријарху икону Светих царских стратотерпаца. У наставку је патријарх Кирил одржао патријарашку проповед. Први потпредседник Државне думе Федералне скупштине г. Жуков упутио је честитке Његовој Светости. На крају сабрања, патријарх Кирил је уручио висока црквена одликовања за изузетне услуге Митрополиту јошкар-олеонску и маријском г. Јовану – орден Светог благоверног Данила Московског и архимандриту Филарету (Булекову), а поводом 50. рођендана – орден Преподобног Серафима Саровског. Г. В. Лукјаненко је добио орден Светог Серафима Саровског другог степена у знак признања његове помоћи Московској Патријаршији. Извор: Српска Православна Црква
  4. На торжественој Литугији саслужаивао и Преосвећени Епископ моравички г. Антоније, старешина Подворја Српске Цркве у Москви. Девета годишњица устоличења Свјатјејшег г. Кирила, Патријарха московског и све Русије, обележена је Божанском Литургијом у Саборној цркви Христа Спаситеља у Москви 1. фебруара 2018. године. Саслуживао је велики број архијереја, свештеника и свештеномонаха Руске Православне Цркве из Русије и других земаља. У богослужењу су учествовали и старешине подворја сестринских Православних Цркава при Московском Патријарху (Александријске Патријаршије, Јерусалимске Патријаршије, Српске Православне Цркве, Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Православне Цркве у Америци). Међу служашчим био је векики број старешина угледних манастира, високи црквени великодостојници, руководиоци синодалних одељења. У молитвама су учествовале игуманије појединих манастира, свештенство Москве и и Московског округа, припадници црквених структура, представници парохијских савета, професори и ученици црквенообразовних установа. Присутни су били и представници Државне думе, Московске градске думе, Министарства културе, као и привредници и представници државних и јавних организација. Свечано богослужење емитовали су уживо телевизијски канали Сојуз и Спас. На Малом входу патријарх Кирил је ставио другу панагију о груди Митрополита Риге и Летоније г. Александру, у складу са чланом 2.2.4. Уредбе о наградама, која гласи: „Право ношења друге панагије у оквиру њихових канонских земаља припада предстојатељима Јапанске Аутономне Цркве, Самоуправних Православних Цркава у Молдавији, Летонији и Естонији, Белоруског Егзархата, Митрополитског округа у Републици Казахстану, Средњоазијског митрополитског округа, као и председавајућем Архијерејског Синода Руске Заграничне Цркве“. Његова Светост г. Кирил је уздигао у звање Архиепископа: Епископа могиљевског и мстиславскогог г. Софронија, Епископа хомељског и жлобинског г. Стефана, Епископа благовештенског и тиндинског г. Лукијана, Епископа подолског г. Тихона и Епископа бечког и будимпештанског г. Антонија. У сугубу јектенију унете су посебне прозбе за долгоденствије и здравље патријарха Кирила, после чега је Митрополит крутицки и коломенски г. Јувеналије прочитао молитву за Предстојатеља Руске Цркве, да би патријарх Кирил произнео молитву за мир у Украјини. После Литургије Његов Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије прочитао је честитку Светог Синода и уручио Сверуском Патријарху икону Светих царских стратотерпаца. У наставку је патријарх Кирил одржао патријарашку проповед. Први потпредседник Државне думе Федералне скупштине г. Жуков упутио је честитке Његовој Светости. На крају сабрања, патријарх Кирил је уручио висока црквена одликовања за изузетне услуге Митрополиту јошкар-олеонску и маријском г. Јовану – орден Светог благоверног Данила Московског и архимандриту Филарету (Булекову), а поводом 50. рођендана – орден Преподобног Серафима Саровског. Г. В. Лукјаненко је добио орден Светог Серафима Саровског другог степена у знак признања његове помоћи Московској Патријаршији. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  5. Светски конгрес породица има за циљ да удружи међународне организације и црквене и државне великодостојнике у њиховом залагању на афирмацији породице и одбрани породице као једине темељне и одрживе јединице друштва. „Патријарх Кирил је прихватио мој позив да посети Молдавију и учини јој своју архипастирску посети, и тим поводом учествује у раду Светског конгреса породица који ће се одржати у Кишињеву у септембру 2018.“ - изјавио је молдавски председник у разговору са Предстојатељем Руске Цркве. „Разговарали смо о потреби да штитимо и јачамо традиционалне и породичне вредности у православним земљама. То је веома важно данас када се традиционалне хришћанске вредности ниподаштавају“. Он је такође нагласио да је Молдавија бедем Православља и будна стражарка у борби за хришћанске вредности, поготово у Молдавији где 97% становника исповеда Православље и у којој се највише верује Цркви. Патријарх Кирил је изјавио на пријему да је његово срце блиско молдавским народом који живи „са дубоком вером у својим срцима“. Његова Светост грузијски патријарх-католикос Илија дао је благослов и одржао главно предавање на Светском конгресу породица у Тбилисију 2016. године. Извор: Српска Православна Црква
  6. Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил прихватио је позив молдавског председника Додона да посети Светски конгрес о породицама који ће се одржати у Кишињеву 2018. године. Позив је уручио лично председник Додон јуче на пријему у Даниловском манастиру у Москви. Светски конгрес породица има за циљ да удружи међународне организације и црквене и државне великодостојнике у њиховом залагању на афирмацији породице и одбрани породице као једине темељне и одрживе јединице друштва. „Патријарх Кирил је прихватио мој позив да посети Молдавију и учини јој своју архипастирску посети, и тим поводом учествује у раду Светског конгреса породица који ће се одржати у Кишињеву у септембру 2018.“ - изјавио је молдавски председник у разговору са Предстојатељем Руске Цркве. „Разговарали смо о потреби да штитимо и јачамо традиционалне и породичне вредности у православним земљама. То је веома важно данас када се традиционалне хришћанске вредности ниподаштавају“. Он је такође нагласио да је Молдавија бедем Православља и будна стражарка у борби за хришћанске вредности, поготово у Молдавији где 97% становника исповеда Православље и у којој се највише верује Цркви. Патријарх Кирил је изјавио на пријему да је његово срце блиско молдавским народом који живи „са дубоком вером у својим срцима“. Његова Светост грузијски патријарх-католикос Илија дао је благослов и одржао главно предавање на Светском конгресу породица у Тбилисију 2016. године. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  7. „Државне власти на територији Епархије Душанбеа много пута су помогле при изградњи црквених здања, добротворним акцијама, увођењем културних и образовних програма, и другим важним иницијативама,“ напоменуо је предстојатељ Руске Цркве. Међу важним темама патријарх Кирил је истакао неговање верског образовања у парохијама и хармонизацију односа између већинског народа и народа који говори руски језик. Извор: Српска Православна Црква
  8. „Односи између Цркве и државе Таџикистан могу се сматрати стабилним, међусобно се уважавају и спремно сарађују у решавању многих важних питања,“ истакао је патријарх Кирил у свом извештају поднетом Архијерејском Сабору 2017. године. „Државне власти на територији Епархије Душанбеа много пута су помогле при изградњи црквених здања, добротворним акцијама, увођењем културних и образовних програма, и другим важним иницијативама,“ напоменуо је предстојатељ Руске Цркве. Међу важним темама патријарх Кирил је истакао неговање верског образовања у парохијама и хармонизацију односа између већинског народа и народа који говори руски језик. Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Уиме Оца и Сина и Светога Духа. Данас, драга браћо и сестре, поштујемо спомен светог великомученика Димитрија Солунског и иштемо његове молитве за нас, пред престолом Божјим, кога се он удостојио због својих величанствених подвига и исповедање Христове вере. Овај дивни сведок Христов се подвизавао крајем III века, када је било подигнуто страшно гоњење на хришћане. Водио је порекло од племенитих и виђенијих родитеља. Његов отац, војвода града Солуна, био је потајни хришћанин и имао иконе Христа Спаса и Мајке Божије, пред којима се молио. И свог сина јединца, Димитрија, је такође научио хришћанској вери, коју је и сачувао до самог краја и запечатио ју мучеништвом. Након очеве смрти, цар Максимијан је Димитрија, због племенитости и храбрости његове душе, поставио за војводу Солунског и притом му указао да у томе граду треба да прогања и истреби хришћане. Међутим, након доласка у Солун, свети Димитрије је хришћанима дао слободу и сам се отворено изјашњавао као хришћанин о чему је на крају и цар био обавештен. Након повратка из рата, Максимијан је дошао у Солун и када је сазнао да је свети Димитрије заиста Хришћанин, разрешио га је дужности војводе и наредио да га затворе у тамницу. У тој тамници светитељ је био избоден копљима. Тако је он примио славну мученичку смрт ради исповедања Христове вере и прешао код Господа. Ето кратког подсећања на његов живот и страдање. Нашу пажњу, драга браћо и сестре, привлачи данашње Јеванђеље, проитано у спомен славног великомученика Димитрија: Ово вам заповиједам: да љубите једни Друге, говори Господ Својим ученицима, Ако вас мрзи свијет, знајте да је мене омрзнуо прије вас. Кад бисте били од свијета, свијет би своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја изабрах од свијета, зато вас мрзи свијет. Опомињите се ријечи коју вам ја рекох: није слуга већи од господара својега. Ако мене гонише, и вас ће гонити: ако моју ријеч одржаше, и вашу ће одржати. Али све ће вам ово чинити због имена мојега, јер не познају Онога који ме посла (Јн. 15: 17 – 21). Као што видимо, Господ заповеда својим ученицима да имају љубав међу собом и упозорава их на то да ће их свет гонити и мрзети људи који не познају и не прихватају Господа Исуса Христа, Који је дошао у телу ради нашег спасења или га се одричу својим понашањем, који одричу будући вечни живот и воле само земљу и једино овде граде своје вечно обиталиште и своју радост налазе у удовољавању својих страсти. За њих је небо – земља туђа, не признају законе Божје, а руководе се обичајима овога века – похотом тела, похотом очију и гордошћу живота (уп. 1Јн. 2: 16). Ето, исти овај свет који је раније мрзео самога Христа, мрзи и Његове верне следбенике. У свијету ћете имати жалост (Јн. 16: 33) говори Господ. Свет и људи овога света мрзе истинске следбенике Христове зато што ови не учествују с њима у њиховим тамним и злим делима. Живот Христовог следбеника не личи на живот светољубаца: он избегава њихове путеве као нечистоту; живи њима на разобличење, јер им је тежак и не могу га гледати (уп. Прем. 2: 14 – 16). Он је трн у њиховим очима, човек потпуно неподношљив овоме свету, и зато и бива омражен од људи који воле свет. Свет мрзи добре још и зато што добрим људима Господ свакако пре пројављује Своју велику благодат неголи безбожним, и зато прогањају праведнике из зависти, као што видимо на примеру многих праведника, као што су патријарси Исаак, праведни Јосиф и многи други. Мрзи их због тога што не учествују у области греховне таме где је владар – ђаво, већ служе своме Господу и покоравају се Његовом божанском закону. Ова пак страдања на хришћане Господ допушта ради наше користи, да би кроз њих уништио нашу наду на саме себе, испитао нашу веру. Човек се у срећи, у изобиљу, у части лако може погордити и заборавии Бога. А невоље очишћују његову душу смиравају је и приближавају нас Богу. Управо због ових околности Господ је заповедио да љубимо једни друге, да имамо узајамно општење и јединство. Љубав уједињује људе. Своју љубав треба да распрострањујемо на све ближње, почевши од својих родитеља, сродника, а завршавајући на онима који нам не желе добра и непријатељима. Заповест о љубави је сама по себи лака и пријатна, јер је љубав сама по себи већ најузвишенија наслада. Живот у љубави и хармонији за човека представља срећу и блаженство. Љубав према ближњима од нас понекада захтева жртву, јер смо по дужности позвани да служимо ближњима и помажемо у свему потребноме. Али и то чињење добра ради ближњег нама доноси срећу и јесте најчистија наслада срца које воли. Нека су нам наши ближњи и непријатељи. Од нас се захтева не само да их волимо, већ и да им чинимо добро и да се молимо за њих, јер нису они наши непријатељи, већ је наш заједнички непријатељ ђаво, а љубављу према непријатељима и чињењем добра враг бива посрамљен и побеђен. Љубити ближње није тешко, већ и пријатно, али ми не осећамо увек у себи такво осећање љубави према другима. У нама се понекад пројављује самољубље које заглушује и убија љубав према ближњим. Господ, заповедајући нам да љубимо наше ближње, даје нам и образац, меру те љубави. Ту меру свагда носимо са собом – то смо ми сами. Нека свако погледа на себе и онако како себе воли, тако нека воли и свога ближњег. Љуби ближњега свога као самог себе (Мк. 12: 31). Понекад нам ове речи бивају тешке. „Како“, говори наше самољубље, „да волимо друге као и себе? Како да их начинимо равнима себи?“ Да. Управо је то воља Божија, воља света и праведна. Побуду на љубав према ближњима ми пре свега увиђамо у нашој природи. Нисмо ли ми сви по браћа по природи и по вери? Није ли свима нама један Бог, један Спаситељ, једна света Црква? Нисмо ли се сви ми крстили истим Крштењем и причешћујемо се истим Хлебом и из исте Чаше? Није ли нам свима припремљено исто Царство Небеско? Не љуби ли и милује све подједнако наш небески Отац? Једино наше разбојничко самољубље жели да увек себе у свему истиче, а заповед Божја заповеда да волимо ближњег као самога себе, прописује да са свима имамо братско јединство, да другима чинимо оно што желимо себи. Све, дакле, што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима (Мт. 7: 12). И заиста, уколико погледамо на религиозни живот човечанства, нарочито на Христову Цркву, видимо да се овде, као нигде другде захтева управо ово братско јединство и само схватање свезе узајамног општења има веома важно значење. По самој својој природи и назначењу Црква је заједница, свеза – најузвишенија, морална, духовна свеза. Зато су узајамно општење, јединство, љубав основна начала хришћанског религиозног живота. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13: 35), говорио је Господ у последњој, опроштајној беседи Својим ученицима. И заиста, живо јединство, узајамна љубав и општење свагда су биле јасне карактеристике хришћанског живота у златно време раног хришћанства. Ево шта пише писац Дела апостолских о првим хришћанина Јерусалимске Цркве: А у народа који повјерова бјеше једно срце и једна душа. Јер нико међу њима не бјеше у оскудици, пошто сви који имађаху њиве или куће, продаваху и доношаху новце од проданога, и полагаху пред ноге апостолима; и даваше се свакоме према потреби коју је имао (Дап. 4: 32, 34 – 35). Достојно је подражавања ово најсавршеније јединство првих хришћана – јединство у духу и у самом свакодневном животу посред тадашњег јудејског и незнабожачког друштва, поквареног, развраћеног и грубог, где се сваки бринуо о себи и сви су се старали да потисну једни друге због чега им је било тесно једнима са другима. И након апостолских времена у наредним вековима хришћанске историје, узајамна љубав и заједница међу хришћанима су били тако високи да ништа слично није постојало у старом свету. Тада се хришћанска Црква брзо ширила по свим градовима и земљама, али у сваком граду је имала сразмерно мали број следбеника, који су са свих страна били окружени огромним мноштвом неверујућих и хришћанству непријатељских незнабожаца. И без обзира на све то, чланови Хришћанске Цркве свуда по свету, расејани по разним земљама и народима, непрекидно прогањани од безбројних непријатеља, били су као чланови једне породице – браћа и сестре, како су искрено једни друге називали, у правом смислу тих речи. Пастирске посланице тога времена које су дошле до нас, често упућиване лицима која се нису лично познавала, одишу духом блискости, искрености, узајамног поверења, управо како би се дописивали чланови једне породице који су од детињства расли заједно и одавно навикли да међусобно деле мисли и осећања, радости и туге. Када би се у некој од Цркава појавила нека потреба или невоља – глад, прогон од неверних, друге Цркве су ову несрећу схватале као своју сопствену и старале се да помогну онима којима је требало. У јерусалиму је настала глад, а у Антиохији су журили да прикупе помоћ за гладне. Из Македоније су хришћани у апостолска времена слали помоћ са једне стране мора у Палестину, а са друге у Рим. Сами незнабошци су се чудили тој љубави и блискости међу хришћанима не схватајући силу која их тако повезује међу собом свезом љубави. Хришћани су својим примером врлинске љубави преображавали моралне норме тадашњег света – духом вере и силом љубави. Заиста, ово је побједа која побиједи свијет – вјера наша (1Јн. 5, 4), вера потпомагана љубављу. Тако су љубав и заједништво основно начело и суштинско својство у развоју религиозног живота хришћанства. Без овога биће мртав, јер само љубав даје зачетак свакоме животу. Стога је и нама неопходно да се побринемо око стицања љубави, која по речима св. апостола Павла дуго трпи, благотворна је, не завиди, не горди се, не надима, не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу, не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи, никад не престаје (уп. 1Кор. 13: 4 – 8). И у будућем веку, она ће преовладати у члановима Царства Небеског. Нека би нам пример светих мученика, и данас прослављаног светог великомученика Димитрија, који су полагали своје душе за ближње своје, био образац истинске љубави према ближњим. Нека нас њихов пример одушеви и подстакне на храбро и спокојно трпљење невоља са свешћу да нам невоље предстоје и да нам кроз многе невоље треба ући у Царство Божје (Дап. 14: 22). Амин. http://manastirpodmaine.org/arhimandrit-kiril-pavlov-na-svetog-velikomucenika-dimitrija/
  10. Отварајући састанак Високог црквеног савета, предстојатељ Руске православне цркве у уводном излагању је поделио размишљања о револуционарним догађајима пре 100 година, њиховој савременој рецепцији и могућности објективне процене чињеница руске историје. "Историја јесте веома погодан идеолошки основ за шпекулације, стварање различитих митова - и националних и антинационалних - истакао је у свом говору Његова Светост Патријарх Кирил - Када се ради о историји веома је лако дати злонамерна и лукава тумачења, чак и у малим стварима. Али за искреног човека, лажи и злоћа су незамисливи. Како се поставити? Настојите да будете савесни када се бавите чињеницама. Избегавајте шпекулације. Нарочито претпоставке које не само да су лажне, већ су у стању да повреде велики број људи, као што се десило са још неприказаним, али већ познатим филмом. " "Догађаји из двадесетог века, за многе људе представљају и даље крварење рана, - рекао је патријарх - Царских Страстотрепаца, мноштва нових мученика и исповедника вере, стотине хиљада живота, уништеног духовног наслеђа, протеривања интелектуалне елите нације у иностранство ... Нажалост, ове горко странице наше прошлости данас су често предмет шпекулације, укључујући и оне на уметничком нивоу. Уметник има право на уметничку фикцију. Али уметничка фантастика и лажи су две различите ствари. Уметничка фантазија јесте драматуршка могућност и као таква повећава интересовање гледалаца за историјске чињенице. Лаж није драматургија. Лагање грубо искривљава историјску стварност и намерно доводи у заблуду људе. То је лежало, то је била основа пропаганде која је увукла наш народ у револуционарни хаос, а потом у многоструку патњу. " "Надамо се да ће сва наша сећања на догађаје из недавне прошлости - укључујући и уметничка - подстаћи помирење изнад свега, а да неће да буду извор нових раздора и грађанског сукоба, изговор за вређање нечијих осећања и вредности. Сви смо - верници и атеисти, уметници и неуметници, конзервативци и либерали - упућени на то да живимо у једној држави, у једном друштву и водимо рачуна о интегритету тог друштва и личном интегритету свакога од нас", - рекао је Његова Светост Патријарх.
  11. У Русији већ дуже време се форсира јавна полемика око филма "Матилда" који је намерно пласиран на 100 годишњицу Октобарске револуције и даје, по оцени епископа јегорјевског Тихона (Шевкунова), лажну слику Цара Страстотрепца Николаја Другог. Тим поводом више се пута оглашавао и митрополит Иларион (Алфејев), а ових дана је и сам Свјатејши патријарх Кирил изнео јасну осуду филма са вишекратном изреченом поруком да историјски јубилеји не треба да се користе за изазивање друштвене смутње. Отуда чуди да су неки наши "ревнитељски сајтови", баш "Матилду" нашли као повод да најгрубљим речима нападну свештеноначалије сестринске Руске цркве. Овде се доноси извод из говора Његове Светости патријарха московског и све Руси великог господина Кирила на заседању Високог црквеног савета у Москви 12. октобра 2017. Извор:http://www.pravoslavie.ru/107137.html Превод с руског језика: А.Ж. Отварајући састанак Високог црквеног савета, предстојатељ Руске православне цркве у уводном излагању је поделио размишљања о револуционарним догађајима пре 100 година, њиховој савременој рецепцији и могућности објективне процене чињеница руске историје. "Историја јесте веома погодан идеолошки основ за шпекулације, стварање различитих митова - и националних и антинационалних - истакао је у свом говору Његова Светост Патријарх Кирил - Када се ради о историји веома је лако дати злонамерна и лукава тумачења, чак и у малим стварима. Али за искреног човека, лажи и злоћа су незамисливи. Како се поставити? Настојите да будете савесни када се бавите чињеницама. Избегавајте шпекулације. Нарочито претпоставке које не само да су лажне, већ су у стању да повреде велики број људи, као што се десило са још неприказаним, али већ познатим филмом. " "Догађаји из двадесетог века, за многе људе представљају и даље крварење рана, - рекао је патријарх - Царских Страстотрепаца, мноштва нових мученика и исповедника вере, стотине хиљада живота, уништеног духовног наслеђа, протеривања интелектуалне елите нације у иностранство ... Нажалост, ове горко странице наше прошлости данас су често предмет шпекулације, укључујући и оне на уметничком нивоу. Уметник има право на уметничку фикцију. Али уметничка фантастика и лажи су две различите ствари. Уметничка фантазија јесте драматуршка могућност и као таква повећава интересовање гледалаца за историјске чињенице. Лаж није драматургија. Лагање грубо искривљава историјску стварност и намерно доводи у заблуду људе. То је лежало, то је била основа пропаганде која је увукла наш народ у револуционарни хаос, а потом у многоструку патњу. " "Надамо се да ће сва наша сећања на догађаје из недавне прошлости - укључујући и уметничка - подстаћи помирење изнад свега, а да неће да буду извор нових раздора и грађанског сукоба, изговор за вређање нечијих осећања и вредности. Сви смо - верници и атеисти, уметници и неуметници, конзервативци и либерали - упућени на то да живимо у једној држави, у једном друштву и водимо рачуна о интегритету тог друштва и личном интегритету свакога од нас", - рекао је Његова Светост Патријарх. View full Странице
  12. Константин Цвјетковић, у монаштву Кирил, потекао је из куће поморских трговаца у Баошићима у Боки Которској. Рођен у вријеме млетачке управе херцегновским крајем, примљен је у свето братство манастира Савина, у почетку 19. вијека, за игумана Никанора (Богетића). Касније, као секретар далматинског и бокешког епископа Венедикта, открио је план о увођењу Уније у епархију, да би послије драматичног расплета, допао тамнице у којој је провео више од двадесет и четири године да се никада више не врати своме завичају. Блажене душе човјек, који је у двадесет и четири године, три мјесеца и три дана тамновања за своју вјеру, окушао, што но се у пјесмама пјева, и тамницу тамну, и на рукама негве до лаката и на ногама тешке лисичине[1] Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки[2], селу на обали, које је за Млечана припадало Топаљској комунитади. Отац му бијаше Јован[3], а мајка Анђа[4]. Свјетло Божије угледао је 1791. године, а крштен је 15. септембра у баошићкој цркви Светога Оца Николаја у којој се данас храни успомена на тај догађај у једноме прикладноме натпису. Сам отац Кирил у самоме почетку своје Аутобиографије, помињући родитеље, исцрпније казује о мајци него о оцу. Његова мајка Анђа била би рођена у Дражинврту у Боки, потекла од Јована Вукасовића, капетана корабља и трговца. Ђед Кирилов бијаше поп Симеон. То он сам посвједочује. Главни извор за животопис оца Кирила јесте његова Аутобиографија коју је исписивао у затворима Аустрије, и која је штампана трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца[5]. У баошићкој цркви Светога Николе чува се успомена на крштење оца Кирила. То је натпис, начињен 1899. године: + ОВДЈЕ ЈЕ КРШТЕН КИРИЛ ЦВЈЕТКОВИЋ 1791 ГОД. НА УСПОМЕНУ ТОЛИКЕ СЛАВЕ ЗАХВАЛНИ МУ ЗЕМЛАЦИ ОВУ ПОЛЗУ ПОСТАВИШЕ 1899 ГОД Кирилов ђед, отац Симеон, Симо, имао је и синове: Филипа, Марка и Николу и ова двојица последњих, стричева Кирилових, били су свештеници. Алекса Марков био је свештеник. Сам отац Кирил имао је браћу Трифона и Спиридона. Из наших података видљиво је да је отац Кирил потекао из фамилије баошићког пароха попа Сима (Симеона) који је 1789. имао десет чланова обитељи. У наредних десет година, његов син Јован је, оженивши Анђу Вукасовић из Дражинврта, формирао своју породицу у Баошићима. Отац Симо Цвјетковић је у другој половици 18. вијека вршио и дужност ђеновићког и кумборског пароха и то је развидно из једнога позива на суд издатога од канцеларије ванреднога провидура 12. септембра 1780. Овим прогласом прогла-шен је кривим поп Симо и извјесни Абрам Бимгур, ‘’закона латиншкога’’ из Дубровника, настањен у Кумбору којега је овај свештеник вјенчао кћерком Петра Симова Војводића, противно законима Млетачке републике. [6] У вријеме попа Сима, стајао је у Баошићима и поп Никола Цвјетковић, како је видљиво из тестамента Илије Црногорчевића од 20. априла 1775[7], а у парохији ђеновићко – кумборској поп Марко Цвјетковић[8]. О старим свештеницима Цвјетковићима сачуван је још један траг. На једноме гробу крај цркве Светога Николе, стоји натпис старом ћирилском ортографијом: ПОПА СТАРОГА 1788. Константин Цвјетковић је 1798. почео учити школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али ова школа не потраја ни неколико дана. Ускоро, међутим, Константинов рођак Алекса, свештеник, започе школу, и Константин поче учити код њега. Првим дјетињим жељама које је Константин изрекао у кругу породице, како би се опредјелио за монашки чин, супротстављао се отац, поморац и трговац, који је избивао у Смирни, и који је говорио да је Константин „слабог тјелосложенија“. Константин је чекао прилику, и измолио рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савини представи часним оцима савинским. Константин се са савинским калуђерима, и Грбљанином архимандритом Никанором Богетићем[9], сусрео 25. маја 1805. Отац Никанор припадао је старом савинском братству које је на челу са игуманом, архимандритом Данилом Јовановим Рајовићем, између 1776. и 1799. подигло Велику манастирску цркву. Константин је тако примљен у братство савинско, уз противљење оца који је у томе часу боравио у Смирни. Са много топлине отац Кирил говори о мајци, пружајући детаље из разговора у часу велике одлуке. Када је Константин прикључен савинском братству, он је могао гледати све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запосједања Боке, јер су се главни догађаји и одвијали у Савини. У Аутобиографији он описује долазак Митрополита Петра у манастир, као и акцију презаслужног за Боку адмирала Сењавина[10]. Када се говори о часном оцу протосинђелу Кирилу, тада се обично истиче његово кључно и жртвено дјело: указивање на тешко застрањење епископа далматинског, бококоторског, дубровачког и истријског Венедикта Краљевића[11]. Но, калуђер Кирил, од раних је својих дана почео тегобна странствовања. У доба рускога владања, како казује Кирил, преминуло jе неколико савинских калуђера, Саватија Јовановић[12], Симеон Љубибратић[13], Епифаније Пјешка (отац Кирил казује: Пјешивац[14]) и Стефан Аврамовић[15]. Братство, у бојазни да манастир не запусти, а плашећи се корака француске окупационе власти, одлучи да затражи да се Кирил замонаши. На 20. новембра 1808. године ‘’обукоше ме и вмјесто Консантина Кирил прозваше ме’’ (26). Кирил говори и о својој наклоности живописању и додиру са мајстором, свештеником Симеоном Лазовићем[16], који је израдио раскошни иконостас Велике савинске цркве. Могуће је да му је братство на изражене овакве његове жеље, умирујући младалачку му амбицију, казивало како ће га у Свету гору слати ‘’гдје има изрјадније живописаца’’ (27). Отац Кирил је, сјећајући се дјетињих дана проведених у Херцег – Новом, оставио изузетно значајно свједочење о стању другог херцегновског манастира (Рождества Пресвете Богородице – Потпланина) у селу Ратишевина, у часу француске окупације, помињући манастирску зграду на спрат са којега је пао и повриједио се. Кирил се у Цетињу сусрео и разговарао са светим митрополитом Петром, након сусрета са његовим братом Савом у Котору и пјешачења са Крсца. Но, митрополит је одбио да зађакони Кирила из политичких обзира према сусједној Аустрији. Отац Кирил је на степен ђаконства произведен 24. јула 1812. у Врлици у цркви Светога Николе, од епископа далматинског, бококоторско – дубровачког и истријског Венедикта Краљевића (77). У Шибенику, 14. јуна 1814, произведен је у чин архиђакона, и одмах по Петрову дану, са владиком, обилазио Боку. Дана 16. септембра 1814. умро је његов отац (81). Сљедеће године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је отац Кирил у степен свештенства, а 28. тога мјесеца, служио је прву литургију ‘’с великим весељем и торжеством, које су мени добри и незаборављени наши христијани шибенички учинили от њихове к мени благонаклоности, коју су ми јошт из почетка најпрвог мог долзка у Шибеник показали’’ (87). На 15. јула 1817. примио је отац Кирил синђелију којом му се додјељује шибенска парохија (102). Прве вијести о унијатској усмјерености владике Венедикта изазвале су међу приморским Србима велику изнемиреност. Владика је у своју шибенску канцеларију увео један скривени протокол (125 – 130). Осим тога, из Галиције су у Шибеник 1819. допутовали унијатски мисионари који су требали да предају у будућем унијатском сјеменишту[17]. Спремљена је нарочита депутација шибенских Срба која је у Задру изнијела примједбе на рад епископа Венедикта, а потом је архимандрит Герасим Зелић 30. априла написао једно писмо митрополиту Стратимировићу, тражећи спас од епископа[18]. Прва писма са отвореним питањима епископу о гласовима који су стигли у Боку, која је начинио савински архимандрит Никанор Богетић, настала су 1820. године[19]. У писму владици од 19. августа 1820. отац Никанор казује како му се тресу руке и перо испада из руке, изражавајући неизречено роптање које његово братство подноси од народа, али и због књига које долазе из Далмације и Трста говорећи да се владика Краљевић „импењао величеству ћесарову, окренути вас народ далматински и бокешки у унијатство“. Такође и да је један капетан из Новога (Матковић) оптуживао оца Макарија (Грушића) као што је и читаво братство оптуживано да су „папиште и унијати“. Отац Никанор је, запарво, молио владику да учини један циркулар којим ће побити гласове[20]. Као протосинђел, служио је код владике Венедикта отац Кирил као лични секретар. Своју је Аутобиографију обогатио њему тегобним детаљима владичиних путовања и корака ка Унији. Овај рукопис, како га је видио његов приређивач Димитрије Руварац, не пружа појединости из кључног догађаја: покушаја атентата на владику Венедикта. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао неодступним бранитељем Православља. Стога, власти 1821. наредише да се пребаци у манастир Крку. Судећи по детаљима разговора са њему наклоњеним шибенским адвокатом Јаковом Алборчети, одлука о лишавању парохије и измјештању у манастир, била је владичина (240, 241). Приређивач Аутобиографије вјерује да је управо отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније[21]. У часу када је његово одстрањивање постало извјесно, скрадински и шибенски Срби испланирали су атентат на први дан Духова 1821. Владика се није нашао у колима, а живот су изгубили један унијатски каноник Ступницки и градски заповједник, пуковник Гример[22]. Активистички став протосинђела Кирила у догађајима око увођења унијатских учитеља је познат[23], а такав ће његов став, иако посредно, убједљиво говорити за активности, могуће систематичне, које су у епархији провођене у смјеру успостављања уније. У овим немилим догађајима, владика се склонио у Задар, а касније, током 1822,пређе у Млетке гдје је живио са високом пензијом до 1. фебруара 1862. године[24]. Његова опорука носи поруку покајања и тврде вјерности Символу Источне цркве[25]. Протосинђел Кирил допао је истражног затвора у Шибенику, који је организован у тврђави Љуљевцу. Ту је провео првих четири године и три мјесеца. Потом буде осуђен на двадесет година затвора које је одслужио у Градишци у Славонији[26]. Из Градишке, отац Кирил у фебруару 1838. пише представницима српско – православне општине у Трсту изнијевши тегобни живот у затвору, молећи за помоћ, уздржавши се од описа својега жалосног стања. ‘’Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судулишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге, и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанајест љета и четири мјесеца од суђења претрпио. . . ’’ (245). У томе часу остало је оцу Кирилу још девет година строгога затвора. Тршћански Срби чинили су кораке за његово ослобађање. О томе свједочи и Новљанин Томо К. Поповић који је био дуго година секретар тршћанске општине[27]. На слободу је изашао отац Кирил 12. фебруара 1846. Не дадоше му власти ни тада да оде у Далмацију или Боку. Пребивање му је одређено у банатском манастиру Бездин у коме вјечити санак борави. Далматински владика Јеротеј послао је из задра 11. августа 1848. српској тршћанској општини писмо у којем извјештава да је потребне мјере код власти предузео да би се отац Кирил ‘’у своје отечество возвратити и у манастиру Савини обитавати могао. . . „ [28] Отац Кирил је, у часу када је изгубио наду да ће икада више видјети Боку, упутио једно писмо своме синовцу попу Николи. Пише отац Кирил како шаље шездесет комада књига, од којих одређен број означених књига, намјењује манастиру Савина. Три књиге намјењује цркви Светога Николе у Баошићима[29]. Последњих година, истражујући у Архиву манастира Савина, пронашао сам архивски доказ о присуству књига протосинђела Кирила у библиотеци овога манастира. Ово подвлачим због тога што се код нас јавила дилема о њиховоме предавању манастиру. Књиге су предате манастиру, али се данас тамо све не налазе. Књиге су, ипак, поменуте у инвентару манастира Савина начињеном 1858. године: „Шесдесет разни књига послати на поклон манастиру од покојнога Кирила Цвјетковића с његовим именом“[30]. На тражење оца Димитрија Руварца, архимандрит бездински Исак Дошен доставио је податак о датуму упокојења оца Кирила: ‘’. . . Брату нашему протосигкеллу отцу Кириллу Цвјеткович днес, сије јест: 28. Септемвриа 1857. в 6 часов заутра по шестодневној тјажкој бољезни, о господје в вјечност преселшу-сја. ’’[31] Димитрије Руварац завршио је свој коментар у издању Аутобиографије оца Кирила жељом да наш народ уврсти овога Баошићанина у народне светитеље и мученике. Резиме Протосинђел Кирил Цвјетковић живио је мученички живот у подвигу несравњивом и неупоредивом у историји Српске Православне Цркве у Приморју током Новога вијека у којему су Срби изложени једној опасној завршници програма конверзије који је оцртан у ранијим вјековима. Његова казна и његов подвиг свједоче његово дјело које јесте кључно у рушењу пројекта Уније у који је његов епископ посигурно загазио. Он је мученички саставио узвишени занос његова дјетињства у савинском постригу, са његовом старошћу у туђини, отргнут од завичаја и показао да му је завичај било Православље, испунивши живот затвором и мучеништвом које је носио поносно и уздржано, као сви велики мученици Христовог доба. Његово дјело тражи одговарајуће признање српскога народа и његове Цркве, као и истраживања која би наши истраживачи обавили у архивима Аустрије. [1] Томо Крстов Поповић, Херцег – Нови у спомен петстогодишњице му, Задар, 1884, 159 /штампар-ија И. Водицке/. [2] Саво Накићеновић, Бока, Српски Етнографски зборник СКА књ. XX, Београд, 1913, 307. Поп Саво казује, на темељу Родословља Цвјетковића које се чува код Глига Лакова Цвјетковића у Баошићима, да су Цвјетковићи потекли од Цвјетка Баоше који је дошао из Зете 1590. године, те како су били „свештеници и гласовити капетани“. [3] ] У пописима глава фамилија друге половине 18. вијека названим Ноте од соли парохије баошићке державе Новске, тражили смо припаднике уже фамилије оца Константина Цвјетковића. У ноти од 1798. године, стоји знатан број домаћина који припадаху овоме роду. На редном броју 12. уписан је Томо Јованов Цјевтковић са седам чланова обитељи; на ред. бр. 16, Јово Попов Цјетковић са шест чланова; на ред. бр. 18. Лука Јовов са девет чланова, и на ред. бр. 21. Симо Јовов Цјетковић са три члана обитељи. Сасвим је могуће, како се може тврдити да је и Константин рођен у линији Цвјетковића која је давала калуђере и свештенике, да би његов отац Јово, Јован, могао бити баш Јово Попов који је 1798. свакако морао бити уписан као глава породице. У ноти од соли од 1789. годсине, уписан је Поп Симо Ћетковић (Цвјетковић), са десет чланова обитељи. Управо овај поп Симо јест свештеник Симеон којега помиње сам отац Кирил као свештеника. Поп Симо помиње се у ноти од 1772. са шеснаест чланова обитељи. Годину дана раније, имао је поп Симо осамнаест чељади у кући. Поп Симо је уписан у најстарију сачувану баошићку ноту од соли начињену 1751,са тринаест укућана. Ваља погледати: Др Горан Комар, Драчевица – историја новска од искона до пада Венеције, Херцег – Нови, 2004, 325, 328, 329, 331, 333, 334. (Ноте од соли државе Новске пружене интегрално за сва новска /топаљска/ насеља). [4] Не знамо због чега Љубомир Котарчић „Последње писмо протосинђела Кирила Цвбјетковића, Археографски прилози, Београд, 1990, бр. 12, 287, казује да је Константинова мајка Ружа, када сам отац Кирил каже да се звала Анђа. [5] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Београд, 1898. /приредио протојереј Димитрије Руварац/. [6] А(рхив) Х(ерцег – Нови), П(олитичко) У(правни) М(летачки) А(рхив), ф. 323, 405 [7] АХ, ПУМА, ф. 288, 87 [8] Др Г. Комар, Херцег – Нови – историја новска од искона до пада Венеције, Београд, 2004 321 (Ноте од соли парохије ђеновићко – кумборске). [9] Др Г. Комар, Књига попа Фалипа Костића (19. вијек), Бока 23, Херцег – Нови, 2003, 357 – 397. Отац Никанор је био епископски намјесник за Боку, након архимандрита Герасима Зелића. Заслужни савински настојатељ и градитељ. Aрхимандрит Никанор устројио је једну важну савинску књигу, Либро от сарандара, 1826. године. Упокојио се 23. септембра 1823. године. [10] Историја српског народа, пета књига, први том, Од Првог устанка до Берлинског конгреса 1804 – 1878, Београд, 2000, 169 /група аутора/. [11] Епископ Венедикт рођен је 15. јануара 1765. близу Солуна. Закалуђерио се у манастиру Свете Анастасије, такође близу Солуна. У 1806. посвећен је од Дабробосанског митрополита за титуларног епископа кратовског. Када је 1808. основана далматинска епархија он се упињао да постане епископ, и када је Далмација устала против Француза, он се опредјелио за Француску. Од Аустријанаца је ухапшен и интерниран, али када је Наполеон ушао у провинцију, Венедикт је 1910. именован за епископа. Епархијом је управљао на свеопште задовољство. Но, у Бечу никада није признат за законитог епископа. Одређено признање стекао је у Бечу 1818/19. када је предложио да се у Шибенику оснује унијатско сјемениште. О ситуацији је обавјештен и митрополит Стефан који је узео у заштиту народ и Цркву у провинцији. Умро је 1. фебруара 1862. у Млецима. /Сава, Еп. Шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог вијека, 1996, 64, 65/. [12] Калуђер Саватија могао је бити уписан у Читуљу архијереја, игумана и монаха манастира Тврдош и Савина коју је начинио ђакон Стефан Аврамовић из Требесина, иначе задужен за чување и бригу о савинској архиви и библиотеци. Он је главни носилац послова на градњи цркве Светог Апостола Томе у родном Требесину, 1777. године. Важио је за познаваоца архивалија, и он је, скупа са јеромонахом Арсенијем Вуичиним из манастира Милешева, средином 18. вијека излазио у канцеларију провидура у Новоме да се изјасни о аутентичности печата милешевског манастира на једном документу који су млетачки судови забацивали као кривотворину. Читуљу је ипак неко попуњавао послије ђакона Стефана јер она заврашава именом оца Јеротеја (Ђордана). Зна се за калуђера Саватија Томића из манастира Завала у Попову, сабрата савинског манастира који се упокојио 26. октобра 1806. Читуља Тврдошко – савинског манастира објављена је интегрално у Г. Комар, Драчевица – хроника новска од искона до пада Венеције, Београд – Подгорица, 2003, 181 – 187. [13] Отац Симеон се упокојио 14. јуна 1806. године. [14] Сабрат савински, упокојио се 1. новембра 1806. године. Он није припадао роду сасовићких Пјешиваца. [15] Сабрат савински, упокојио се 15. августа 1806. године. [16] У Аутобиографији је погрешком исписано: Симеон Лазаревић. [17] Житије Герасима Зелића III, Београд, 1899, 121. [18] Исто, 122. [19] Г. Комар, Манастир Савина – водич кроз ћириличну архиву мансстира /19. вијек/ – рукопис. [20] Г. Комар, Српска православна црква у Херцег – Новоме, Херцег – Нови, 2006, 404, 405. [21] Аутобиографија…, 242. [22] Љ. Котарчић, Последње писмо…, 287; Историја српског народа, пета књига, други том (Од Првог устанка до берлинског конгреса 1804 – 1878), Београд, 2000, 286 [23] Горан Максимовић, Страдалничка судбина и књижевно дјело протосинђела Кирила Цвјетковића, Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Српска Краљевска Академија, Београд, 1898 /приређ. Димитрије Руварац/ – репринт издање Градска библиотека и читаоница Херцег – Нови, 2004, 283. [24] Аутобиографија…, 243. [25] Србско – далматински магазин, 1863, 141. [26] Аутобиографија…, 244. [27] Томо К. Поповић, Херцег – Нови…,1 68. [28] Аутобиографија…, 247. [29] Аутобиографија…, 250, 251. [30] Г. Ж. Комар, Светоуспенски манастир Савина. Од краја Млетачке републике до Краљевине Југославије, Херцег – Нови/ Београд, 2009, 112 /интегрално електронско издање на пројекту „Растко“/. [31] Аутобиографија…, 254.
  13. Извор: https://stanjestvari.com/2017/10/07/komar-kiril-cvjetkovic/#more-41515 Послушајте још: http://www.svetigora.com/node/21657 Отац Илија Мотика најављује прославу Светог Кирила Цвјетковића у Баошићима Константин Цвјетковић, у монаштву Кирил, потекао је из куће поморских трговаца у Баошићима у Боки Которској. Рођен у вријеме млетачке управе херцегновским крајем, примљен је у свето братство манастира Савина, у почетку 19. вијека, за игумана Никанора (Богетића). Касније, као секретар далматинског и бокешког епископа Венедикта, открио је план о увођењу Уније у епархију, да би послије драматичног расплета, допао тамнице у којој је провео више од двадесет и четири године да се никада више не врати своме завичају. Блажене душе човјек, који је у двадесет и четири године, три мјесеца и три дана тамновања за своју вјеру, окушао, што но се у пјесмама пјева, и тамницу тамну, и на рукама негве до лаката и на ногама тешке лисичине[1] Кирил је рођен као Константин у свештеничкој фамилији у Баошићу у Боки[2], селу на обали, које је за Млечана припадало Топаљској комунитади. Отац му бијаше Јован[3], а мајка Анђа[4]. Свјетло Божије угледао је 1791. године, а крштен је 15. септембра у баошићкој цркви Светога Оца Николаја у којој се данас храни успомена на тај догађај у једноме прикладноме натпису. Сам отац Кирил у самоме почетку своје Аутобиографије, помињући родитеље, исцрпније казује о мајци него о оцу. Његова мајка Анђа била би рођена у Дражинврту у Боки, потекла од Јована Вукасовића, капетана корабља и трговца. Ђед Кирилов бијаше поп Симеон. То он сам посвједочује. Главни извор за животопис оца Кирила јесте његова Аутобиографија коју је исписивао у затворима Аустрије, и која је штампана трудом земунског пароха, протојереја Димитрија Руварца[5]. У баошићкој цркви Светога Николе чува се успомена на крштење оца Кирила. То је натпис, начињен 1899. године: + ОВДЈЕ ЈЕ КРШТЕН КИРИЛ ЦВЈЕТКОВИЋ 1791 ГОД. НА УСПОМЕНУ ТОЛИКЕ СЛАВЕ ЗАХВАЛНИ МУ ЗЕМЛАЦИ ОВУ ПОЛЗУ ПОСТАВИШЕ 1899 ГОД Кирилов ђед, отац Симеон, Симо, имао је и синове: Филипа, Марка и Николу и ова двојица последњих, стричева Кирилових, били су свештеници. Алекса Марков био је свештеник. Сам отац Кирил имао је браћу Трифона и Спиридона. Из наших података видљиво је да је отац Кирил потекао из фамилије баошићког пароха попа Сима (Симеона) који је 1789. имао десет чланова обитељи. У наредних десет година, његов син Јован је, оженивши Анђу Вукасовић из Дражинврта, формирао своју породицу у Баошићима. Отац Симо Цвјетковић је у другој половици 18. вијека вршио и дужност ђеновићког и кумборског пароха и то је развидно из једнога позива на суд издатога од канцеларије ванреднога провидура 12. септембра 1780. Овим прогласом прогла-шен је кривим поп Симо и извјесни Абрам Бимгур, ‘’закона латиншкога’’ из Дубровника, настањен у Кумбору којега је овај свештеник вјенчао кћерком Петра Симова Војводића, противно законима Млетачке републике. [6] У вријеме попа Сима, стајао је у Баошићима и поп Никола Цвјетковић, како је видљиво из тестамента Илије Црногорчевића од 20. априла 1775[7], а у парохији ђеновићко – кумборској поп Марко Цвјетковић[8]. О старим свештеницима Цвјетковићима сачуван је још један траг. На једноме гробу крај цркве Светога Николе, стоји натпис старом ћирилском ортографијом: ПОПА СТАРОГА 1788. Константин Цвјетковић је 1798. почео учити школу код попа „Мојсеја из Срема“ у родним Баошићима, али ова школа не потраја ни неколико дана. Ускоро, међутим, Константинов рођак Алекса, свештеник, започе школу, и Константин поче учити код њега. Првим дјетињим жељама које је Константин изрекао у кругу породице, како би се опредјелио за монашки чин, супротстављао се отац, поморац и трговац, који је избивао у Смирни, и који је говорио да је Константин „слабог тјелосложенија“. Константин је чекао прилику, и измолио рођака, оца Алексу, да га у манастиру Савини представи часним оцима савинским. Константин се са савинским калуђерима, и Грбљанином архимандритом Никанором Богетићем[9], сусрео 25. маја 1805. Отац Никанор припадао је старом савинском братству које је на челу са игуманом, архимандритом Данилом Јовановим Рајовићем, између 1776. и 1799. подигло Велику манастирску цркву. Константин је тако примљен у братство савинско, уз противљење оца који је у томе часу боравио у Смирни. Са много топлине отац Кирил говори о мајци, пружајући детаље из разговора у часу велике одлуке. Када је Константин прикључен савинском братству, он је могао гледати све догађаје у Боки у доба француске експедиције и запосједања Боке, јер су се главни догађаји и одвијали у Савини. У Аутобиографији он описује долазак Митрополита Петра у манастир, као и акцију презаслужног за Боку адмирала Сењавина[10]. Када се говори о часном оцу протосинђелу Кирилу, тада се обично истиче његово кључно и жртвено дјело: указивање на тешко застрањење епископа далматинског, бококоторског, дубровачког и истријског Венедикта Краљевића[11]. Но, калуђер Кирил, од раних је својих дана почео тегобна странствовања. У доба рускога владања, како казује Кирил, преминуло jе неколико савинских калуђера, Саватија Јовановић[12], Симеон Љубибратић[13], Епифаније Пјешка (отац Кирил казује: Пјешивац[14]) и Стефан Аврамовић[15]. Братство, у бојазни да манастир не запусти, а плашећи се корака француске окупационе власти, одлучи да затражи да се Кирил замонаши. На 20. новембра 1808. године ‘’обукоше ме и вмјесто Консантина Кирил прозваше ме’’ (26). Кирил говори и о својој наклоности живописању и додиру са мајстором, свештеником Симеоном Лазовићем[16], који је израдио раскошни иконостас Велике савинске цркве. Могуће је да му је братство на изражене овакве његове жеље, умирујући младалачку му амбицију, казивало како ће га у Свету гору слати ‘’гдје има изрјадније живописаца’’ (27). Отац Кирил је, сјећајући се дјетињих дана проведених у Херцег – Новом, оставио изузетно значајно свједочење о стању другог херцегновског манастира (Рождества Пресвете Богородице – Потпланина) у селу Ратишевина, у часу француске окупације, помињући манастирску зграду на спрат са којега је пао и повриједио се. Кирил се у Цетињу сусрео и разговарао са светим митрополитом Петром, након сусрета са његовим братом Савом у Котору и пјешачења са Крсца. Но, митрополит је одбио да зађакони Кирила из политичких обзира према сусједној Аустрији. Отац Кирил је на степен ђаконства произведен 24. јула 1812. у Врлици у цркви Светога Николе, од епископа далматинског, бококоторско – дубровачког и истријског Венедикта Краљевића (77). У Шибенику, 14. јуна 1814, произведен је у чин архиђакона, и одмах по Петрову дану, са владиком, обилазио Боку. Дана 16. септембра 1814. умро је његов отац (81). Сљедеће године, 21. новембра, у катедралној цркви у Шибенику, произведен је отац Кирил у степен свештенства, а 28. тога мјесеца, служио је прву литургију ‘’с великим весељем и торжеством, које су мени добри и незаборављени наши христијани шибенички учинили от њихове к мени благонаклоности, коју су ми јошт из почетка најпрвог мог долзка у Шибеник показали’’ (87). На 15. јула 1817. примио је отац Кирил синђелију којом му се додјељује шибенска парохија (102). Прве вијести о унијатској усмјерености владике Венедикта изазвале су међу приморским Србима велику изнемиреност. Владика је у своју шибенску канцеларију увео један скривени протокол (125 – 130). Осим тога, из Галиције су у Шибеник 1819. допутовали унијатски мисионари који су требали да предају у будућем унијатском сјеменишту[17]. Спремљена је нарочита депутација шибенских Срба која је у Задру изнијела примједбе на рад епископа Венедикта, а потом је архимандрит Герасим Зелић 30. априла написао једно писмо митрополиту Стратимировићу, тражећи спас од епископа[18]. Прва писма са отвореним питањима епископу о гласовима који су стигли у Боку, која је начинио савински архимандрит Никанор Богетић, настала су 1820. године[19]. У писму владици од 19. августа 1820. отац Никанор казује како му се тресу руке и перо испада из руке, изражавајући неизречено роптање које његово братство подноси од народа, али и због књига које долазе из Далмације и Трста говорећи да се владика Краљевић „импењао величеству ћесарову, окренути вас народ далматински и бокешки у унијатство“. Такође и да је један капетан из Новога (Матковић) оптуживао оца Макарија (Грушића) као што је и читаво братство оптуживано да су „папиште и унијати“. Отац Никанор је, запарво, молио владику да учини један циркулар којим ће побити гласове[20]. Као протосинђел, служио је код владике Венедикта отац Кирил као лични секретар. Своју је Аутобиографију обогатио њему тегобним детаљима владичиних путовања и корака ка Унији. Овај рукопис, како га је видио његов приређивач Димитрије Руварац, не пружа појединости из кључног догађаја: покушаја атентата на владику Венедикта. Радећи у шибенској епископији, отац Кирил се показао неодступним бранитељем Православља. Стога, власти 1821. наредише да се пребаци у манастир Крку. Судећи по детаљима разговора са њему наклоњеним шибенским адвокатом Јаковом Алборчети, одлука о лишавању парохије и измјештању у манастир, била је владичина (240, 241). Приређивач Аутобиографије вјерује да је управо отац Кирил представљао главну тачку ослонца далматинским Србима у одбрани од Уније[21]. У часу када је његово одстрањивање постало извјесно, скрадински и шибенски Срби испланирали су атентат на први дан Духова 1821. Владика се није нашао у колима, а живот су изгубили један унијатски каноник Ступницки и градски заповједник, пуковник Гример[22]. Активистички став протосинђела Кирила у догађајима око увођења унијатских учитеља је познат[23], а такав ће његов став, иако посредно, убједљиво говорити за активности, могуће систематичне, које су у епархији провођене у смјеру успостављања уније. У овим немилим догађајима, владика се склонио у Задар, а касније, током 1822,пређе у Млетке гдје је живио са високом пензијом до 1. фебруара 1862. године[24]. Његова опорука носи поруку покајања и тврде вјерности Символу Источне цркве[25]. Протосинђел Кирил допао је истражног затвора у Шибенику, који је организован у тврђави Љуљевцу. Ту је провео првих четири године и три мјесеца. Потом буде осуђен на двадесет година затвора које је одслужио у Градишци у Славонији[26]. Из Градишке, отац Кирил у фебруару 1838. пише представницима српско – православне општине у Трсту изнијевши тегобни живот у затвору, молећи за помоћ, уздржавши се од описа својега жалосног стања. ‘’Ја бих вами описао потанко прогоненија и напаствованија, која сам прије мога нешчасног паденија поднио, строго судулишчно са мном поступање, подземновлажне и ужасномрачне тамнице, претешке вериге, и остала поруганија, непрестана воздиханија и чрезмјерне горке сузе и печалне туге и невољу, што сам у врјеме четири љета и три мјесеца под испитом, а једанајест љета и четири мјесеца од суђења претрпио. . . ’’ (245). У томе часу остало је оцу Кирилу још девет година строгога затвора. Тршћански Срби чинили су кораке за његово ослобађање. О томе свједочи и Новљанин Томо К. Поповић који је био дуго година секретар тршћанске општине[27]. На слободу је изашао отац Кирил 12. фебруара 1846. Не дадоше му власти ни тада да оде у Далмацију или Боку. Пребивање му је одређено у банатском манастиру Бездин у коме вјечити санак борави. Далматински владика Јеротеј послао је из задра 11. августа 1848. српској тршћанској општини писмо у којем извјештава да је потребне мјере код власти предузео да би се отац Кирил ‘’у своје отечество возвратити и у манастиру Савини обитавати могао. . . „ [28] Отац Кирил је, у часу када је изгубио наду да ће икада више видјети Боку, упутио једно писмо своме синовцу попу Николи. Пише отац Кирил како шаље шездесет комада књига, од којих одређен број означених књига, намјењује манастиру Савина. Три књиге намјењује цркви Светога Николе у Баошићима[29]. Последњих година, истражујући у Архиву манастира Савина, пронашао сам архивски доказ о присуству књига протосинђела Кирила у библиотеци овога манастира. Ово подвлачим због тога што се код нас јавила дилема о њиховоме предавању манастиру. Књиге су предате манастиру, али се данас тамо све не налазе. Књиге су, ипак, поменуте у инвентару манастира Савина начињеном 1858. године: „Шесдесет разни књига послати на поклон манастиру од покојнога Кирила Цвјетковића с његовим именом“[30]. На тражење оца Димитрија Руварца, архимандрит бездински Исак Дошен доставио је податак о датуму упокојења оца Кирила: ‘’. . . Брату нашему протосигкеллу отцу Кириллу Цвјеткович днес, сије јест: 28. Септемвриа 1857. в 6 часов заутра по шестодневној тјажкој бољезни, о господје в вјечност преселшу-сја. ’’[31] Димитрије Руварац завршио је свој коментар у издању Аутобиографије оца Кирила жељом да наш народ уврсти овога Баошићанина у народне светитеље и мученике. Резиме Протосинђел Кирил Цвјетковић живио је мученички живот у подвигу несравњивом и неупоредивом у историји Српске Православне Цркве у Приморју током Новога вијека у којему су Срби изложени једној опасној завршници програма конверзије који је оцртан у ранијим вјековима. Његова казна и његов подвиг свједоче његово дјело које јесте кључно у рушењу пројекта Уније у који је његов епископ посигурно загазио. Он је мученички саставио узвишени занос његова дјетињства у савинском постригу, са његовом старошћу у туђини, отргнут од завичаја и показао да му је завичај било Православље, испунивши живот затвором и мучеништвом које је носио поносно и уздржано, као сви велики мученици Христовог доба. Његово дјело тражи одговарајуће признање српскога народа и његове Цркве, као и истраживања која би наши истраживачи обавили у архивима Аустрије. [1] Томо Крстов Поповић, Херцег – Нови у спомен петстогодишњице му, Задар, 1884, 159 /штампар-ија И. Водицке/. [2] Саво Накићеновић, Бока, Српски Етнографски зборник СКА књ. XX, Београд, 1913, 307. Поп Саво казује, на темељу Родословља Цвјетковића које се чува код Глига Лакова Цвјетковића у Баошићима, да су Цвјетковићи потекли од Цвјетка Баоше који је дошао из Зете 1590. године, те како су били „свештеници и гласовити капетани“. [3] ] У пописима глава фамилија друге половине 18. вијека названим Ноте од соли парохије баошићке державе Новске, тражили смо припаднике уже фамилије оца Константина Цвјетковића. У ноти од 1798. године, стоји знатан број домаћина који припадаху овоме роду. На редном броју 12. уписан је Томо Јованов Цјевтковић са седам чланова обитељи; на ред. бр. 16, Јово Попов Цјетковић са шест чланова; на ред. бр. 18. Лука Јовов са девет чланова, и на ред. бр. 21. Симо Јовов Цјетковић са три члана обитељи. Сасвим је могуће, како се може тврдити да је и Константин рођен у линији Цвјетковића која је давала калуђере и свештенике, да би његов отац Јово, Јован, могао бити баш Јово Попов који је 1798. свакако морао бити уписан као глава породице. У ноти од соли од 1789. годсине, уписан је Поп Симо Ћетковић (Цвјетковић), са десет чланова обитељи. Управо овај поп Симо јест свештеник Симеон којега помиње сам отац Кирил као свештеника. Поп Симо помиње се у ноти од 1772. са шеснаест чланова обитељи. Годину дана раније, имао је поп Симо осамнаест чељади у кући. Поп Симо је уписан у најстарију сачувану баошићку ноту од соли начињену 1751,са тринаест укућана. Ваља погледати: Др Горан Комар, Драчевица – историја новска од искона до пада Венеције, Херцег – Нови, 2004, 325, 328, 329, 331, 333, 334. (Ноте од соли државе Новске пружене интегрално за сва новска /топаљска/ насеља). [4] Не знамо због чега Љубомир Котарчић „Последње писмо протосинђела Кирила Цвбјетковића, Археографски прилози, Београд, 1990, бр. 12, 287, казује да је Константинова мајка Ружа, када сам отац Кирил каже да се звала Анђа. [5] Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Београд, 1898. /приредио протојереј Димитрије Руварац/. [6] А(рхив) Х(ерцег – Нови), П(олитичко) У(правни) М(летачки) А(рхив), ф. 323, 405 [7] АХ, ПУМА, ф. 288, 87 [8] Др Г. Комар, Херцег – Нови – историја новска од искона до пада Венеције, Београд, 2004 321 (Ноте од соли парохије ђеновићко – кумборске). [9] Др Г. Комар, Књига попа Фалипа Костића (19. вијек), Бока 23, Херцег – Нови, 2003, 357 – 397. Отац Никанор је био епископски намјесник за Боку, након архимандрита Герасима Зелића. Заслужни савински настојатељ и градитељ. Aрхимандрит Никанор устројио је једну важну савинску књигу, Либро от сарандара, 1826. године. Упокојио се 23. септембра 1823. године. [10] Историја српског народа, пета књига, први том, Од Првог устанка до Берлинског конгреса 1804 – 1878, Београд, 2000, 169 /група аутора/. [11] Епископ Венедикт рођен је 15. јануара 1765. близу Солуна. Закалуђерио се у манастиру Свете Анастасије, такође близу Солуна. У 1806. посвећен је од Дабробосанског митрополита за титуларног епископа кратовског. Када је 1808. основана далматинска епархија он се упињао да постане епископ, и када је Далмација устала против Француза, он се опредјелио за Француску. Од Аустријанаца је ухапшен и интерниран, али када је Наполеон ушао у провинцију, Венедикт је 1910. именован за епископа. Епархијом је управљао на свеопште задовољство. Но, у Бечу никада није признат за законитог епископа. Одређено признање стекао је у Бечу 1818/19. када је предложио да се у Шибенику оснује унијатско сјемениште. О ситуацији је обавјештен и митрополит Стефан који је узео у заштиту народ и Цркву у провинцији. Умро је 1. фебруара 1862. у Млецима. /Сава, Еп. Шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог вијека, 1996, 64, 65/. [12] Калуђер Саватија могао је бити уписан у Читуљу архијереја, игумана и монаха манастира Тврдош и Савина коју је начинио ђакон Стефан Аврамовић из Требесина, иначе задужен за чување и бригу о савинској архиви и библиотеци. Он је главни носилац послова на градњи цркве Светог Апостола Томе у родном Требесину, 1777. године. Важио је за познаваоца архивалија, и он је, скупа са јеромонахом Арсенијем Вуичиним из манастира Милешева, средином 18. вијека излазио у канцеларију провидура у Новоме да се изјасни о аутентичности печата милешевског манастира на једном документу који су млетачки судови забацивали као кривотворину. Читуљу је ипак неко попуњавао послије ђакона Стефана јер она заврашава именом оца Јеротеја (Ђордана). Зна се за калуђера Саватија Томића из манастира Завала у Попову, сабрата савинског манастира који се упокојио 26. октобра 1806. Читуља Тврдошко – савинског манастира објављена је интегрално у Г. Комар, Драчевица – хроника новска од искона до пада Венеције, Београд – Подгорица, 2003, 181 – 187. [13] Отац Симеон се упокојио 14. јуна 1806. године. [14] Сабрат савински, упокојио се 1. новембра 1806. године. Он није припадао роду сасовићких Пјешиваца. [15] Сабрат савински, упокојио се 15. августа 1806. године. [16] У Аутобиографији је погрешком исписано: Симеон Лазаревић. [17] Житије Герасима Зелића III, Београд, 1899, 121. [18] Исто, 122. [19] Г. Комар, Манастир Савина – водич кроз ћириличну архиву мансстира /19. вијек/ – рукопис. [20] Г. Комар, Српска православна црква у Херцег – Новоме, Херцег – Нови, 2006, 404, 405. [21] Аутобиографија…, 242. [22] Љ. Котарчић, Последње писмо…, 287; Историја српског народа, пета књига, други том (Од Првог устанка до берлинског конгреса 1804 – 1878), Београд, 2000, 286 [23] Горан Максимовић, Страдалничка судбина и књижевно дјело протосинђела Кирила Цвјетковића, Автобиографија протосинђела Кирила Цвјетковића и његово страдање за православље, Српска Краљевска Академија, Београд, 1898 /приређ. Димитрије Руварац/ – репринт издање Градска библиотека и читаоница Херцег – Нови, 2004, 283. [24] Аутобиографија…, 243. [25] Србско – далматински магазин, 1863, 141. [26] Аутобиографија…, 244. [27] Томо К. Поповић, Херцег – Нови…,1 68. [28] Аутобиографија…, 247. [29] Аутобиографија…, 250, 251. [30] Г. Ж. Комар, Светоуспенски манастир Савина. Од краја Млетачке републике до Краљевине Југославије, Херцег – Нови/ Београд, 2009, 112 /интегрално електронско издање на пројекту „Растко“/. [31] Аутобиографија…, 254. View full Странице
  14. ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо
  15. Извор:http://iskra.co/srbija/ekskluzivni-intervu-iskre-goran-lazovic-kod-patrijarha-ruskog-kirila-savremeni-covek-pati-od-akutnog-nedostatka-prave-ljubavi/ ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВУ „ИСКРЕ“: ГОРАН ЛАЗОВИЋ КОД ПАТРИЈАРХА РУСКОГ КИРИЛА: „Савремени човек пати од акутног недостатка праве љубави…“ 12.09.2017. - 17:47 ИСКРА У мирјанском животу био је Гундјаев Владимир Михајлович, рођен 20. новембра 1946. у “северној Столици“ тадашњем Лењинграду. Сви његови, од прадеде до оца му Михаила, који је кришом крстио Владимира Путина, 1952, свој живот посветили су служењу Богу. Међу њима су и мајка, брат Николај и сестра Елена. Монашки постриг примио је 1960. И од тада је – Кирил. Не скрива да је у школу ишао као на Голготу. Био је још дечак када су о њему писале лењинградске новине:-где гледа та школа, када у Лењинграду постоји дечак који добија петице а верује у Бога?“ Био је један од најбољих студената Духовне Академије, коју је завршио 1969! У Храму Христа Спаситеља, 27. јануара 2009., као митрополит Смољенски и Калињинградски изабран је за шеснаестог Патријарха Московског и читаве Русије. Његов духовник је старац Илија, оптински монах и чувар светогорске традиције. Патријарх Кирил поседује несвакидашњи приповедачки таленат, буди се рано, после молитве и доручка одлази у радну резиденцију у Даниловски манастир. Његово монашко-патријаршијско столовање одвија се по нормама источног монаштва, установљеним још у доба Василија Великог. Воли Патријарх Кирил да слуша и Рахмањинова, кад има времена чита Достојевског, Чехова и Лескова, и сваке вечери препешачи пет-шест километара. Први пут сам га срео на Благовести, испред Кремља, где је, окружен децом, после литургије у Благовешћенском сабору, пуштао беле голубове. Та традиција симболизује стремљење људске душе да се ослободи греха и сједини с небом. Виђао сам га и у Сибиру, Карелији, гледао како слеће на Антарктик и с црвеним ранцем заобилази пингвине. На обали козачког Дона, једна бабушка ми је рекла:-у Русији можеш бити велики, али само ако не мислиш да си виши од руског Патријарха!“ До овог интервјуа препливао сам седам мора и прелетео хиљаду гора, претварао се у стрпљење и чекање, и све мислим да сад не знам ни да пливам ни да летим. Ово је први велики интервју Патријарха Кирила, и не само први за српске него у овом формату и за светске новине, чиме је ИСКРИ, професору Емиру Кустурици и Србији указана велика част. И јутрос зовем мајку. Она сама, она тамо у Бродареву. Пита:-где си и кад ћеш доћи?“ -У Москви, мајко. Ево ме код руског Патријарха! -Онда не жури, јесам болесна, али сад ме ништа не боли! Лазовић: О Србији и њеном светом патријарху Павлу увек сте говорили са великом љубављу. Шта је Србија за Вас и како гледате на њу? Патријарх Кирил: О Србији увек размишљам са посебним осећањима. Више пута сам долазио у посету вашој гостољубивој српској земљи, још док сам био председник Одељења за спољне црквене односе. Господ ме је удостојио да, сада већ као патријарх, два пута посетим вашу предивну земљу: 2013. године, када смо заједно са архиепископима помесних православних Цркава обележили 17 векова Миланског едикта, и 2014. године, када сам на позив Његове светости Иринеја стигао у службену посету Србији. Тада смо имали веома богат програм. Имам нејлепша сећања на протекле сусрете и братска молитвена дружења са Његовом светости, свештеницима и православним народом Србије. Знате, невероватан осећај обузме руског човека кад долази у Србију. Немате осећај да сте у страној земљи. Напротив, осећате се као код куће, окружени браћом. Наше земље заиста имају много тога заједничког. Пре свега, наравно, то је наша заједничка вера, заједничке духовне и моралне вредности, блиске културе и тесне историјске везе. Између наших народа постоје дуге и чврсте везе љубави, и што је најважнијете везе се манифестују на најнепосреднији, свакодневан начин, на приватном плану, у личној, међусобној комуникацији људи. Управо због тога су за мене посета Србији, поклоњење светињама и разговори са вашим православним људима увек радосни догађаји које ишчекујем, јер сваки пут доживим тај незаборавни осећај искрене братске љубави и духовног јединства у Христу. Лазовић: Руска и Српска Црква су сестринске цркве, а каква су браћа Руси и Срби? Патријарх Кирил: Као што сам већ рекао, наше народе спаја дубоко духовно сродство које произлази из православне вере коју исповедају Срби и Руси и из заједничког словенског порекла. Историја руско-српских односа потиче од прапочетака свесловенске православне цивилизације. Ако се осврнемо на историју, видећемо колико су, захваљујући божанском провиђењу, тесно испреплетене судбине наша два народа. Свети Сава, који се замонашио у Старом Русику (манастир Светог Пантелејмона) на Светој Гори, превео је на црквенословенски Номоканон, а Руска Православна Црква је неколико векова живела у складу са овим преводом. Истакнути духовни просветитељ Пахомије Србин радио је у Москви, у Св. Троицкој Лаври на писању житија и преписивању књига. Кроз историју су се наши народи држали заједно током тешких искушења. Русија је током Првог светског рата подржавала Србију. А када се у Русији десила револуција и власт преузели ратоборни богоборци, Србија, која се и сама мучила са последицама рата, примила је велики број избеглица из Русије и прихватила их као род рођени. Данас се суочавамо са новим озбиљним искушењима. У појединим европским земљама све већи утицај имају снаге које желе да изгурају религију на маргине живота савременог човека, да обесцене традиционалне моралне принципе, релативизују етичке стандарде и наметну друштву грешне кодексе понашања, између осталог и у многим православним земљама. Ми православни, Срби и Руси, позвани смо да као и раније станемо раме уз раме у овој борби за наш духовни идентитет, за очување православне цивилизације, бранећи Богом дати брак као заједницу мушкарца и жене, вредности људског живота од зачећа до природне смрти, не подлежући пред лажним искушењима спољашњег материјалног благостања и не заводећи се лажним идејама о људској слободи и срећи. Лазовић: Ви сте духовни поглавар највеће православне Цркве на свету. Како са тог највишег престола гледате на патње обичних руских људи, посебно оних на Донбасу и на другим местима? Патријарх Кирил: Пастир је позван да увек буде са својим парохијанима, љубав према којима нема и не може имати никаквих препрека. Бол и патња било које од моје деце, где год да су, мој су лични бол и патња, јер, како је написао апостол Павле, «и ако страда један, с њим страдају сви» (1. Кор. 12, 26), а посебно онај коме је Богом поверена брига за целу Цркву. Догађаји који се сада одигравају у Украјини, братоубилачки сукоб који траје на југоистоку земље, патње многих људи који трпе глад и лишавања су рана која не зараста у мом срцу, предмет сталне жалости и молитве Господу. Лазовић: Шта Црква може да учини? Патријарх Кирил: Црква нас све позива да се ревносно молимо. Као што је изванредно некада рекла Његова Светост Патријарх Српски Павле, молитва је најдубљи израз отпора злу, најузвишенији одговор људима који га чине. И ево већ неколико година у свим храмовима Руске Православне Цркве свакодневно се уздижу посебне молитве за мир на украјинској земљи, за искорењивање сваке злобе и превазилажење подела, за то да непријатељ човечанства прекине да изазива смуту и непријатељство између браће по вери. Ја молим српски народ да подели ову молитву са нама. Лазовић: Који су, по Вашем мишљењу, изазови са којима се данас суочава Православље? Патријарх Кирил: Са једне стране, нема ништа ново под сунцем (Проп. 1, 9). Замке и искушења непријатеља људског рода су исте данас као и увек, само можда софистицираније и лукавије. Али у целини људска природа се упркос сменама епоха не мења: људи се и даље воле и мрзе, издају једни друге и жртвују се зарад ближњих, падају у грех и кају се, враћајући се Богу. И зато су је и данас, као и пре сто, хиљаду година, патристичка дела најбољи уџбеник о духовном животу. Важно је само да овај уџбеник не скупља прашину на полици, па због тога би наши пастири и теолози требало да формулишу патристичка искуства језиком разумљивим за савременог човека. Са друге пак стране, сведоци смо колико брзо данас долази до цивилизацијских промена, суочавамо се са тако сложеном реалношћу и компликованим питањима, на која не можемо увек пронаћи одговоре чак ни у пребогатом наслеђу Светих очева. Једно од тих важних и озбиљних питања односи се на убрзан развој информационих технологија. Поред корисних могућности које се отварају пред нама, овај развој крије у себи и читав низ опасности за духовни живот човека. Наравно, као код било ког другог инструмента, важно је како се он примењује: ниједна ствар сама по себи није ни добра ни зла, са моралног становишта она је неутрална, али је човек слободан да је употреби за добре или не баш добре намере. Ножем се може и резати хлеб и убити човек. Овде важи принцип опозиције «употреба – злоупотреба». Што је софистициранији и савршенији инструмент то је теже одредити где је та танка линија која када се пређе инструмент почиње више штетити него користити. Узмимо, рецимо, друштвене мреже. Можете, например, помагати другим људима, комуницирати са њима на интернету, тешити их и охрабривати, учествовати у целокупним хуманитарним програмима за прикупљање средстава сиромашним. Све је то, наравно, добро и веома похвално. Али хајте да размислимо: да ли се све своди само на стварно хришћанско доброчинство? Не потискује ли можда ова виртуелна комуникација – без сумње са добрим намерама – стварну слику Христа у ближњем? Веома је важно да се не дозволи ова замена, да се не заборави начињење добрих дела у реалном животу. Постоји још једна одлика која је карактеристична за наше време која ме као Патријарха изузетно брине. Сведоци смо да нам се као друштву, намеће перцепција греха као посебне врсте норме, чак и путем законодавних механизама. Заправо под слоганима о људским правима и слободама уводи се опасна идеологија у којој нема места за појмове као што су «грех», «истина», «добро» или «зло». Деструктивну снагу ових идеја многи, нажалост, потцењују, и чак је представљају као некакво достигнуће људске цивилизације чији је главни идеал неограничена слобода. Рећи ћу вам отворено: овај концепт негира вредност моралних принципа у животу друштва, његова природа је аморална и неизбежно води у деградацију и дезинтеграцију друштвених институција. Данас је важно да православни хришћани из различитих земаља искажу своје јединство, своју саборност. Да не дозволе да их спољне силе скрајну од доношења одлука о сопственој будућности. Ми морамо пронаћи начин да свима покажемо снагу своје вере, нашу способност да стварамо породицу, заједницу, државу на бази добра и правде. Данас, као и увек, позвани смо да чврсто сведочимо свету о Христу Распетом и Ускрслом, да штитимо јеванђелске вредности и аутентичност наше вере пред лицем побестијалог света. Не бојмо се да искрено разобличимо грех као одговор на позив да будемо «толерантни». А ако то не будемо чинили, ако пристанемо на кршење Божанске заповести, издаћемо Хрста који је преузео на Себе наше грехове. Лазовић: Мислите ли некад о Косову, светој српској земљи, и о вашој браћи, чији су манастири спаљени и који се сад тамо моле Богу и крсте скоро кријући? Патријарх Кирил: Косово је свето место, место мучеништва и заветовања. Оно ће заувек чувати сећања на све који су тамо пострадали, исто као што ће и камење катедрале Свете Софије вечно памтити божанске литургије које су се служиле међу њеним зидовима. Морамо увек имати на уму да Бог има Свој суд и Своју правду, које се тако често разликују од људске представе о томе. Са непроменивим молитвеним осећањем мислим о Косову и трудим се да се у својим молитвама сетим свих оних који данас тамо храбро и нимало лако служе. Косово нам је свима наук, исто као што нам је наук и подвиг новомученика Руске Цркве у XX веку. То је наук верности Христу и исповедању вере упркос свим страшним мукама и искушењима које на нас шаље свет. И колико је само важно да се у таквим тренуцима не заборави да Бог није у сили него у правди! Лазовић: Ваша Светости, у потрази за материјалним богатством савремени човек је престигао себе, има све и нема ништа, а жели и хоће још! Шта нам је чинити? Патријарх Кирил: Требало би се чешће питати: «Шта ћу од ових земаљских блага понети са собом у гроб? Шта ми од свега тога може помоћи пред Божјим Судом?» Искрени одговори на ова питања помажу код духовног отрежњења човека. На ову тему има изузетна изрека једног од руских подвижника из XIX века, светог Тихона Задонског: «Увек се сети вечности и ништа на земљи пожелети нећеш». Значи ли то да нам ништа материјално није потребно? Не, у земаљском животу морамо користити различите ствари. Сама по себе брига о овоземаљском благостању није никакав грех. Човек ради и труди се да благоустроји свој живот и живот својих ближњих. Свети Тихон је једноставно хтео да каже да не би требало да се везујемо за ствари, да не смемо овоземаљским бригама заменити мисли о Богу и главном циљу нашег постојања – спасењу. И када изгубимо осећај за меру у тој бризи, када за нас ствари постану објекат непрекидне потрошње, као вода или храна, тада то већ постаје алармантан симптом пројаве духовне болести. Хајде да се замислимо: шта то покреће човека који трчи за сваком новином, у жељи да купи нови модрени уређај или додатак уз њега? По правилу, постоје два разлога: или је то жеља да се похвали и покаже да је «на врху», како се то модерно каже, – и онда је то исказивање поноса; или особа на тај начин покушава да потисне у себи унутрашње проблеме и «отклони стрес» – и тада је то манифестација депресије и духовне празнине. Међутим, не може се побећи ни од себе, ни од Бога. Најновији модел смартфона никада неће моћи да замени квалитетан духовни живот, радост општења са Богом кроз Свете тајне, стварна пријатељства и породичну срећу. То је оно за чиме треба трагати да би се пронашло право благостање. Лазовић: Бог је увек био на страни праведности, истине и поштења. Изгледа као да ове три особине у нашем веку губе смисао? Патријарх Кирил: Праведност постоји у многим људима, нема потребе да губимо наду. Сетите се када је пророк Илија рекао Господу да је он остао једини који се није приклонио Ваалу, а Бог му је одговорио да у Израелу има још седам хиљада праведних људи (3 Цар. 19, 13–18). Обесхрабрење је лош саветник. У било којим околностима би требало знати препознати доброту и благородност других људи, љубав и лепоту око себе. Дакле, чувајмо снажну веру у помоћ од Господа, Који нас никада неће напустити. Лазовић: Како гледате на расколе у многим православним црквама и куда ће нас то одвести? Патријарх Кирил: Господ је дао неспорно обећање: «Саградићи Цркву своју и врата пакла неће је надвладати» (Матеј 16, 18). А апостол наставља: «Преклињем вас, браћо, да се чувате оних који подстичу поделе и саблазни… и удаљите се од њих» (Рим. 16, 17). Раскол је знак тешке духовне болести, неверовања у Бога и Његову реч. Расколник, на жалост, нешто друго претпоставља Господу и Његовим заповестима: секуларне идеологије, политичке страсти, личне амбиције, надмене фантазије о томе да је он један, са неколико сарадника, остао у праву, док је комплетно васељенско Православље у заблуди. Веома је жалосно то видети, али раскол је увек праћен опадањем, духовно стање оних који су се супротставили Цркви постаје све горе и горе. Раскол је увек рана за Цркву, али пре свега то је рана за саме расколнике, које Црква, бринући се за спасење њихових душа, позива на покајање и помирење. Лазовић: Ваша Светости, монаштво у Србији данас пролази кроз тежак период, многи манастири су празни, послушника је све мање. Има ли могућност да нам уско монаштво притекне у помоћ? Патријарх Кирил: На монаштву је у свим временима била огромна одговорност. Са једне стране, монаси су напредни одред црквене «војске». А са друге стране, монаси су они који нису спремни ни по коју цену да одступе у борби против зла. И зато је очување монаштва, очување и преношење на млађе генерације древних традиција монаштва од изузетног значаја за живот читаве Цркве. И наравно, ту је сарадња између помесних Цркава просто неопходна. Сваке године одржавамо монашке конференције, на које обавезно позивамо представнике братских православних Цркава. Резултат таквих сусрета је веома охрабрујући. Свака Црква има своје јединствено искуство, сопствену традицију монашког живота. По мом мишљењу, веома је важно да проучавамо међусобна искуства. Тако се ствара нов, свеж поглед на многа питања. Не ради се ту о механичком копирању, имитирању, већ о узајамном проницању у традиције. Стубови Српске Цркве попут Светог Саве, св. Јустина (Поповића), св. Василија Острошког блиску су руском монаштву по свом монашком духу. Али сигуран сам да имамо правац у коме ће се развијати сарадња руског и српског монаштва. Ми тренутно практикујемо упућивање монаха у дуге службене посете у древне манастире других Цркава како би се «дубински» упознали са традицијом. Ништа нас не спречава да успоставимо исту такву размену и између руских и српских манастира. Ми смо за то отворени, радо ћемо поделити своје искуство, како бисмо боље упознали српску монашку традицију. Лазовић: Братство у Христу подразумева и разумевање оних којих нас не воле. Колико ћемо још имати снаге за опрост, Ваша Светости? Патријарх Кирил: Хришћани овде немају избора. Као што је наш Господ и Спаситељ рекао, мора се праштати до «седамдесет пута седам» пута (Мт. 18, 22), односно небројено много пута. Праштање је неопходан услов за љубав. Ми хришћани, нисмо само позвани да волимо, као што смо позвани на испуњење заповеди. Позвани смо да покажемо другима исту љубав којом нас је волео Сам Господ Исус: «Волите једни друге, као што вас Ја волех, да се ви волите међу собом» (Јован 13, 34). Основа Његове љубави према нама је жртвовање и безусловна љубав. Сетите се речи Спаситеља на Крсту, упућене Оцу Небеском: «Опрости им, не знају шта раде» (Лк. 23, 34). То није никакво «племенито», «попустљиво» праштање. То су речи љубави коју брине само једно: љубав према ближњем. Чак и када те тај ближњи разапиње. Те акутне кризе кроз које су пролазили и дан данас пролазе наши народи, опет и изнова нас наводе да дигнемо поглед према Голготи и према нашем Божанском учитељу, од Кога се морамо учити најсложенијој уметности, уметности љубави и опраштања. Унутрашње духовно искуство људи који знају шта је стварно опраштање сведочи да оно није слабост, већ права снага. Лазовић: Замолио бих вас да се присетите Светог српског Патријарха Павла. Каквог га памтите? Патријарх Кирил: Његова Светост Павле био нам је свима узор кроткости, понизности, спремности да се за Бога издрже и тешкоће, клевете и неправични напади. Мислим да је његов пример одиграо одлучујућу улогу у животима многих људи. У сећању народа Србије и Русије он ће заувек остати истински вољени пастир, светионик вере и побожности. Лазовић: Шта бисте поручили братском српском народу? Патријарх Кирил: Пожелео бих братском српском народу да буде ревносно предан вери у Христа, Кога је једном примио свим срцем, према Коме је пронео љубав кроз векове, пролазећи кроз многе трагедије и кризе. Ако духовним погледом сагледамо живот савременог света, видећемо да ни финансијске кризе, ни политичка расположења нису оно што исцрпљује снагу људима. Савремени човек пати првенствено од тешког недостатка праве љубави. Обавеза сваког хришћанина је да открије ту љубав људима, речима и делом да сведочи о истинском Извору ове љубави. Оно што бих пожелео нашој српској браћи и сестрама је да чувају православну веру, да разумом, срцем и душом спознају учење Христово! Нека је благослов Божији уз српски народ. Несебичну помоћ у реализацији овог интервјуа пружили су нам Снежана Ковачевић, Владимир Романович Легојда и Марина Риженкова, на чему им Редакција ИСКРЕ најљубазније захваљује! Горан Лазовић (Превод са руског Дејана Кокотовић) Горан Лазо View full Странице
×
×
  • Креирај ново...