Претражи Живе Речи Утехе

Његово Блаженство архиепископ атински и све Грчке Јероним упутио је посланицу поводом Светског дана заштите животне средине, у којој истиче да се наша Света Црква увек моли Богу за очување и заштиту животне средине. Позивајући се на Свето писмо, он подсећа да ако човек жели да живи у складу, миру и здрављу у овом свету, он мора поштовати и ценити своју средину као божанску творевину и да не сме злоупотребљавати овај велики Божји дар, него, штавише, у пракси показивати своју искрену благорадност Богу. Света Црква проповеда да човек не може бити аутономан од остатка творевине и да не може постојати без ње, па је зато мора штитити, чиме штити и себе. Господ је поставио човека у свету као цара и свештеника твари да чини дела светлости и љубави, а не да разара Божју творевину злоупотребом. Блажењејши наводи мишљења светих Отаца наше Цркве који су у својим делима изражавали свест о својој непосредној средини, као што је то чинио Свети Лука с горе Сириона који се старао о дрвећу и поврћу. Свети Козма Етолијски често би говорио да ће „људи бивати сиромашнији ако не показују љубав према дрвећу“. Он такође наглашава да ако је еколошки проблем у суштини духовни с великом моралном димензијом, онда докле год се човек не опходи према твари на исправан начин, он ће и даље постојати. Црква поштује животну средину речима и делима као божанску творевину, а посебно на Дан заштите животне средине 1. септембра (црквена нова година по новом календару), који је установила Васељенска патријаршија. Извор: Orthodoxtimes.com (са енглеског Инфо-служба СПЦ)

Данас смо се поново окупили да прославимо нашу покровитељку, нашу спаситељку, нашу заступницу и нашу истинску узданицу – Мајку Божју. Наша обитељ је посебно чудо Мајке Божје. Људи живе и у овом свету се уздају у своју снагу, државе живе и такође се уздају у своју снагу, јачају је, смишљају разна средства за то да сачувају своју власт, да је прошире, да је задрже, да је умноже, да спасу свој народ, и зато се непрестано труде и заиста понекад у томе достижу огромне висине: проналазе потпуно задивљујућа средства за заштиту своје отаџбине и уздају се у њих, и хвале се њима, и умирује их свест о ономе што имају. Али у историји наше отаџбине и у свом личном животу видимо како се често испоставља да је све то скоро бескорисно или несавршено и како није у стању да нас заштити; како сва ова материјална слава за тили час може да се претвори у пораз, срамоту и немоћ; како здравље и лепота за један трен могу да се претворе у болест, у немоћ, у неспособност, и како и човек, и цела држава леже ничице пред лицем непријатеља и како нема ко за њих да се заступи, нема ко да им помогне. И најјача, најподлија и најопаснија сила која уништава ово биће јесте грех. Он је јачи од сваког освајача, зато што осваја наше срце и душу и поробљава их, одводи у заробљеништво: као што је војска Ахмат-Гиреја одводила хришћане, Русе, у ропство, као што их је продавала на пијаци, тако се и наша душа продаје кад пуштамо у њу грех, и овај грех уништава и државу, и породицу, и наше здравље, и ништа нам не помаже. Никаква чудесна, најсавршенија, најскупља, најбоље осмишљена средства нису у стању да победе овај грех. И само наше покајање и молитва упућена Мајци Божијој могу да одврате од нас ужас, пораз и очајање, ово робовање ђаволу и његовим слугама. Али за то је потребно истинско покајање и виђење овог греха, схватање истинског смисла нашег живота. Мајка Божја нас никад не напушта – ни у најтежим тренуцима, ни у тренуцима кад нас грех потпуно зароби. Увек се моли за нас, Она нас никад не заборавља, као рођена мајка. И ми, који смо се нашли овде као сведоци и учесници у препороду обитељи Мајке Божје и уопште тога како се појавила на овом месту, одлично то знамо. Ко смо ми, зашто је управо све нас данас окупила Мајка Божја? Зато што нас воли, чека од нас покајање и чека од нас узвратну љубав према Њеном Спаситељу, према Њеном Сину – Господу нашем Исусу Христу. То је наше најјаче оружје, то је наша сила, то је наше заступништво, Она нас никад неће напустити и никакви зли људски напори нису у стању да поколебају ову љубав Мајке Божије – само да ми сами не вређамо Њу и Њеног Сина и да не падамо у заробљеништво ђавоље силе. Мајка Божја и сви свеци које данас прослављамо – на дан Свих светих – јесу најнепобедивија Христова војска у коју смо позвани. Добили смо позив да ступимо у ову војску, и сви они који се овде налазе имају прилику за то да такође постану свети Божји људи и да носе ову божанску љубав, и храброст, и наду и у Христа, и у Мајку Божју у овај свет. Мајка Божја нас неће оставити, али је главно да ми не оставимо Њу одајући се греху, подлежући чамотињи, а највише – гајећи наду у испразна добра овог света, у превару, у илузију коју ђаво разлива свуда како бисмо заборавили Христа и Мајку Божју, како бисмо добровољно доспели у његове руке. Али нека нам се то не деси, нама сведоцима чуда настанка Сретењског манастира, учесника у овом сусрету – Сретењу – с Мајком Божјом. Гледајмо на своје претходнике, свете људе, угледајмо се на њих и гледајмо у Спаситеља нашег Господа Исуса Христа, а Он нека би Својим милосрђем помиловао наше душе. Амин. Извор: Православие.ру

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј богослужиo je данас, 4. јуна, на празник Светог Јована Владимира, поводом храмовне славе у београдској Цркви посвећеној овом светитељу у насељу Медаковић. После Литургије, око храма је прошла славска Литија, известила је репортер Радија Слово љубве, Нешка Ранчић, додајући да су овом приликом старешина, свештеник Милан Марић, и јереј Игор Лукић, одликовани достојанством протонамесника. Звучни запис беседе Патријарх Иринеј је у празничној беседи истакао значај дела Светог Јована Владимира, првог српског краља, а затим се осврнуо на догађаје у Црној Гори истакавши да када дођемо пред лице Божије да нас Господ неће питати да ли смо ми Срби, Руси, Бугари него какви смо људи били, да ли смо Бога носили у себи и да ли смо ближњега видели као лице Божије. Извор: Радио Слово љубве

”Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих” - рекао је Епископ Херувим. У Недељу Светих отаца, дана 31. маја 2020. године, на светој Литургији у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, први парох вуковарски, протојереј-ставрофор Миљен Илић, други парох вуковарски, јереј Вукашин Цветојевић и ђакон Војислав Николић. Овом приликом Епископ Херувим служио је парастос блаженопочившем протојереју-ставрофору Јовану Радивојевићу, пароху доброводском који је оставио дубок траг у летопису ове парохије. Архипастир се у богонадахнутој беседи обратио верном народу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека буде на здравље и на спасење ово наше сабрање на Доброј Води. Данас смо на почетку јеванђелског одељка чули ”Дошао је час да се прослави син Божји”, а заједно са Сином Божјим да се прослави и целокупан Очев Домострој спасења. Та радост и Тајна нас је сабрала овде. Тајна Божјег спасења треба да нам је непрестано пред очима, у нашим мислима и осећањима, требамо да размишљамо о Божјем промислу који јесте да целокупна творевина има вечну радост. Ако живимо у љубави и милости Божјој, испуњавамо заповести Божје и творимо их на начин на који их требамо творити, онда испуњавамо слободу, љубав и наду и све врлине које нас узносе ка Небу. Празник Вазнесења Господњег показује нам да нас овоземаљско и гравитацијом усмерава ка доле, док је наша Небеска Држава, Царство Небеско које је заправо испуњење Божјег Домостроја спасења. Реч Божја записана у Јеванђељу јесте Реч вечнога живота, блага Реч која даје утеху и буди осећања усмеравајући нас ка нашем почетку, тј. ка Христу. То је суштина живота. Често као хришћани стављамо сенку пред другим човеком не желећи да у њему видимо икону Христову. Често пута злоупотребљавамо слободу и сматрајући да чинимо и творимо слободу у Христу заправо радимо шта хоћемо и како хоћемо. То није слобода. То је ”слобода” овога света и века, а слобода у Цркви Божјој је слобода у послушности и држању заповести Божјих. Тако се испуњава слобода, у послушности. Послушност у Цркви Божјој изграђује слободу. Наша слободна воља је у томе да прихватимо Христову слободу, да охристовимо нашу слободу како би имала пуноћу, вечну љубав и вечно праштање. Празници кроз које смо прошли, Васкрсење и Вазнесење, и Света Педесетница која је пред нама су Тајне Живота које нам се откривају и испуњавају на свакој Литургији. Отварају нам се дарови светотајинског живота у Цркви. Нема живота ван заједнице и Цркве Божје. Ту је Живот и Тајна, ту је чудо и све оно што је саткано у бићу свакога од нас – да тражи своју пуноћу и испуњење, своју утеху у овом животу. Ако живимо на такав начин и поштујемо све оно што нам је Господ оставио онда смо небески народ који испуњава заповест Христову и који не затамњује лик Христов ни пред чијим лицем. Не можемо ставити међу једни између других и да не видимо Бога једни у другима. На светој Литургији и ми свештници и сав народ говоримо ”Христос посреди нас”. Христос треба заиста да буде међу нама, да га осетимо и да га загрлимо, да видимо икону Божју у другом човеку јер тако се усмеравамо ка Царству Божјем и испуњавамо Очев Домострој спасења утемељен на Празницима које смо прошли. Данашњи празник Отаца Првог васељенског сабора је тестамент живота у Цркви Божјој. Оци Првог васељенског сабора борили су се да сачувају учење о божанској и човечанској природи у Господу. Јер човечанска природа са својим Творцем једино тако. Бранили су веру од јеретика који су погрешно учили о Господу Исусу Христу. Својим учењем оци су нам покушали пренети тестамент који непрестано на Литургији понављамо као основу наше вере и пуноћа живота у Цркви Божјој. Ту је све оно што требамо да знамо о вери, то је основни катихизис. Још један догађај нас је сабрао овде, да се сетимо нашег оца Јована који се нажалост несрећним догађајем преселио, верујемо, на Небеса. Тамо је сигурно са светима и данас је служио свету Литургију овде са нама славећи Име Божје које је проповедао и са којим је живео. Заиста верујемо и надамо се у Промисао Божји да је то тако, да је његова душа заиста била данас овде са нама и да смо се заједно са њим молили. Благослов Божји је увек присутан када се сећамо својих уснулих предака, својих уснулих старешина који су нас увек руководили ка Царству Божјем и усмеравали нас ка Путу Јеванђеља. Знамо да смо добри пастири ако следимо своје старешине, ако слушамо из њихових уста благу Реч, благу Реч која нас води ка Царству Божјем. То смо увек могли чути из његових уста. Ту благу Реч Јеванђеља која нас усмерава ка Литургији вечнога живота. Када тако живимо и преносимо такву реч онда свако од нас, ја први, можемо да записујемо Име Божје у историју овога света и да будемо они који носе суштину живота у свом срцу и души. Нека је благословен данашњи дан и нека је благословено ово данашње сабрање овде на Доброј Води и да нас благослов Божји и љубав Божја непрестано позива у ову светињу. Да се сабирамо, да се Богу молимо и да заједно са свима славимо Бога у Три Лица сада и кроз сву вечност. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

“Христолошке дебате водиле су се вековима. За сво то време Црква није престајала да исповеда тајну Христа , да се он у Светом Лицу Исусовом открио и сакрио. У Никеји (325) је Христа исповедила као једносуштну икону Оца; у Ефесу (431) као непроменљивог Логоса који је постао тело; у Халкидону (451) као истинитог Бога и истинитог човека; у Цариграду (553) као ‘једног од Свете Тројице који је за нас пострадао’; опет у Цариграду (681) као Логоса Божијег, чије су човечанска енергија и воља до смрти потпуно стајале у сагласју са Божијим саветом. После ових дугих векова немира, тешких сукоба за истинито исповедање Христа, наш поглед се спушта на спокојну слику: икону Христа.“ Луча, 2006, стр. 422 Извор: Епархија жичка

Мошти Светог Арсенија, другог архиепископа српског јутрос су из манастира Ждребаоник стигле на Убле у Кучима, у цркву Вазнесења Господњег, гдје су у некада боравиле. Свету службу Божију тим поводом и поводом храмовне славе служили су Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством. У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља Митрополит Амфилохије је рекао да се данашњи празник не зове случајно и Спасовдан. Звучни запис беседе “Јер, све оно што је Бог рекао од Адама и8 Еве, преко својих светих пророка кроз вјекове, што је прорицао Свети Јован Крститељ, све што је сам Господ говорио својим светим ученицима и све оно што се догодило са Њим док је ходио овдје међу нама, све је то била припрема јављања Њега као Спаситеља и остварење спасења човјека из свијета”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је Господ постао земни да би онебесио човјека и људску природу. “Он својом небеском силом божанском непрекидно узноси човјека и призива човјека, свако људско биће на безмјерно достојанство узрастање у мјеру раста висине Његове. Он који је Небески човјек, Он онебесује, обожује човјека и људску природу. Празнујући Спасовдан, ми празнујемо спасење рода људскога у Христу Господу”, казао је Владика. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније пећки, српски и свеправославни један од оних који су прославили Христа Спаситеља. “Учитељ и просветитељ кога је Свети Сава приликом свог другог одласка у Свету земљу 1233. године оставио као свога замјеника у Жичи, изабравши га од свих осталих монаха и јеромонаха жичке светиње, јер је примијети његову богољубивост, побожност и честитост, гледајући га како се моли Господу непрекидно. Он је наслиједио дјело Светога саве и наставио његову проповијед, његову благу вијест у нашем народу”, казао је он. Говорећи о детаљима из светитељевог житија, нагласио је да је Свети Арсеније пренио сједиште Српске цркве из Жиче у Пећ, гдје је саградио храм Светих апостола и храм Вазнесења Христовог. “Послије њега је ту било сједиште свих архиепископа и патријараха српских, и остало је до наших времена. И наш Патријарх садашњи такође се устоличио у Пећкој патријаршији, као и његови претходници послије обнове јединства Пећке патријаршије уки8нуте 1766. године, а онда обновљене у јединству своме 1919 – 1922. године”, нагласио је Митрополит Амфилохије. Подсјетио је да су мошти Светог Арсенија из Пећке патријаршије, преко манастира Довоље и Мораче доспјеле у Куче. “Она велика похара Куча била је уједно и похара моштију Светога Арсенија. Оне су одавде за вријеме књаза Данила пренијете у манастир Ждребаоник, гдје су остале до 1884. године. А онда су пренијете у манастир Косијерево”, подсјетио је Владика. Подсјетио је да су тамо остале до 1914. године, када су Аустријанци срушили манастир. “Под пушчаним зрнима тада су спашене и пренијете у Острог. Ту су остале до 1920. Онда су Бјелопавлићи зажељели да их поново врате, па су тражили дозволу од ондашњег епископа захумско-рашког Кирила и вратили их, и не чекајући одговор у манастир Ждребаоник. Ту су остале до данашњега дана”, казао је Владика. Рекао је да се Свети Арсеније послије 164 године вратио да благослови Куче. “И није случајно да су данас овдје његове свете мошти поново дошле, у ова нова времена гоњења Цркве Божије и скрнављења светиња Божјих. Кучи су га дочекали, што мене посебно радује, са писмом Кирила и методија, писмом Наума и Климента, писмом Светога Саве и Светога Арсенија, писмом Марка Миљанова и Светога Петра Цетињскога – са ћирилицом. Дај Боже да се од Куча науче сви Црногорци и да се врате светињама Божјим и том светом кирило-методијевском предању”, рекао је он. Владика Амфилохије је рекао да је Свети Арсеније дошао поново у Куче да зацијели неслогу братоубилаштва која је започела похаром Куча 1856. године. “Која се наставила као династичка борба и која се сад поново повампирује као идеолошка борба. Повампирује се преко овога духа богоубилачког и братоубилачког који је данас, нажалост, завладао код оних који владају Црном Гором. А Свети Арсеније је онај који доноси дух љубави према Богу и према вјечном људском достојанству, према вјечном братству људском, према светој Цркви Божјој, светој заједници неуништивој и неразоривој и према сваком човјеку”, поручио је господин Митрополит. Покушаје стварања нове цркве у Црној Гори Митрополит је назвао покушајем стварања сатанске заједнице. “То је оно, нажалост, на чему овим законима безбожним и безаконим инсистирају они који су на власти – да на томе граде будућност. Да граде будућност Црне Горе на расколима, на похарама, на мржњи, на богоубилаштву и братоубилаштву”, упозорио је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних, храм на Ублима је опходила празнична Литија, а онда је благосиљан славски колач. Владика Јоаникије је, након скандирања “Не дамо светиње”, “Не дамо Владику” и “До Христове побједе” сабранима честитао празник и рекао да је данашњи празни двострука радост и славље. “Прва што славима празник Вазнесења Господњег, а друга што је Свети Арсеније дошао да поново благослови племе Куче”, рекао је он. Додао је да из небеске биографије Светог Арсенија видимо да је велики путник и да је походио многе светиње. “Као што су мошти Светога кнеза лазара ходиле са својим народом од Раванице до Сент Андреје и до Срема, а касније се вратиле у његову задужбину, ево и мошти Светога Арсенија наѕ ове јужне и западне крајеве су кренуле из Пећке патријаршије давно, негдје оотприлије после друге сеобе Срба. Гдје год је био Свети Арсеније, ту је и Божји благослов долазио”, подсјетио је Владика будимљанско-никшићки. Додао је да нас светитељ и данас обједињује око наших светиња и око Пећке патријаршије. “Пећке патријаршије – његове задужбине. Сви смо њој завјетовани и сви смо јој били вјерни кроз вјекове. И тако ћемо и наставити”, поручио је Владика Јоаникије. Владика је поручио да ћемо уз Божју помоћ прећи све препреке и савладати и побиједити све неправде. “И учинити да у нашој држави завладају правда, мир, братска слога и љубав молитвама Светог Василија Острошког и Светога Арсенија”, закључио је Владика Јоаникије честитајући празник сабраним народу. Митрополита Амфилохија, Владику Јоаникија, свештенство, монаштво и вјерни народ поздравио је на крају богослужења предсједник Фонда за развој Куча Радомир Рајо Прелевић. “Данас је Свети Арсеније поново у Кучима. И ми му се клањамо и славимо његово име, и молимо му се да ојача нашу вјеру и наду, нарочито у постизању достојног и праведног положаја Српске Православне Цркве у Црној Гори. А њен, поготово правни положај је, као што си добро знамо, угрожен скорашњим доношењем неподношљивог и неправедног закона о вјерским слободама за који се надамо да ће бити промијењен. Сваки труд у том правцу је пожељан и благословен је и од самог Марка Миљанова”, поручио је Прелевић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Обасјани пасхалном радошћу у „Православљу“ - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276, 15. мај 2020), објављен је разговор са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским Г. Атанасијем (Ракитом). Са преосвећеним владиком разговарао је катихета Бранислав Илић, сарадник новина Српске Патријаршије. Разговор у pdf формату Пре него што се било ко од нас одлучи да каже неколико скромних речи о Празнику над празницима, о Пасхи Господњој, дах му застаје будући свестан да је свака људска реч недовољна и премала да би у потпуности исказала суштину и сверадосни и свеспасоносни значај празника Васкрсења Господа нашег Исуса Христа. У попразништву празника Васкрсења Господњег разговарамо са Његовим Преосвештенством Епископом милешевским г. Атанасијем (Ракитом). *Ваше Преосвештенство, Васкрсење Христово, као блага вест и као непобитна чињеница, постало је постојани темељ и срце хришћанске вере. Оно је постало ново рођење човека за вечни живот и врата која га воде у свет нове, преображене реалности, реалности славе Царства небеског. То најсадржајније сведоче речи светог апостола Павла, који каже: „... Заиста је Христос устао из мртвих, те постаде првенац оних који су умрли“ (I Кор. 15, 20). У духу наведене свештене истине, поучите нас о значају Васкрсења и победе живота над смрћу? Васкрсење Господа Исуса Христа је најкрупнији историјски догађај и најефектнији догађај, догађај са највише позитивних плодова. Васкрсење Христово направило је прекретницу у историји човечанства и наш православни род има ту срећу да се управо управља и надахњује тим догађајем, Васкрсењем Христовим, и отуда црпи снагу, радост. Да би смо прославили овај догађај и ове године потребно је загледати се у њега. Мислим да би смо најбоље приближили овај догађај нашој свести ако бисмо погледали у историју изабраног народа Божијега, јеврејског народа, подсетили се његовог искуства, ослобођења из египатског ропства, јер тема Васкрса јесте управо тема ослобођења, тема живота. Да би Мојсије, изабраник Божији, довољно нагласио израиљском народу значај изласка из Египта он је после преласка преко Црвеног мора када је Израиљ ступио на обалу, ослобођен и од морских таласа и од египатске потере, Мојсије је наредио да се Израиљ осврне па да погледа шта је за собом оставио. И када је ослобођени народ погледао видео је египатску војску, фараонову војску, која је била у потери, како се дави у таласима морским. Они застрашујући коњаници, убојити, који су јуришали на обичан народ, били су поражени. И више нису ништа могли да науде Израиљу. Било је неопходно да се Израиљ подсећа на тај догађај, и било је одређено сваке године опет и опет да се подсећају, управо на тај призор. Пред Васкрс, о Васкрсу, около Васкрса, сваке године, први задатак нас хришћана, јесте да се подсетимо од чега смо то ми ослобођени, од чега нас Господ ослободи. Површност је оно што је најопасније јер површан приступ и великим догађајима велике догађаје оповршњује умањује, тако да они не бивају више, не остају више велики догађаји. И овај најкрупнији догађај у историји Васкрсења Господа Христа – победа над смрћу, ако се не би правилно схватао сваке године, могао би оплићати и не би више бивао тако значајан и тако подстицајан. *Долазимо до тога да наша вера и васцело наше постојање бива утемељено на Васкрсној радости, и Васкрсној непоколебивој вери, нелицемерној љубави и чврстој нади да ће Господ и нас Васкрснути и Саваскрнути у незалазном дану Царства свог, је ли тако? Тако је. Да бисмо схватили природу Васкрса, морамо погледати како је настао тај празник, а настао је пре Христа. Он има свој праобраз и наговештај хиљаду година пре Христова доласка у ослобођењу изабраног израиљског народа из египатског ропства. Дакле, израиљски народ је прешао преко Црвеног мора а сам Бог је интервенисао и пропутио га кроз воду. И онда је Бог рекао Мојсију да се окрене и да махне руком са десна и са лева тако да је вода која је била растављена поново састави и потопи фараонову војску. Потом је наредио Мојсију да сваке године обнавља сећање на тај призор и да се запамти и обнавља у памћењу од чега је Бог ослободио свој народ. Дакле, ради се о ослобођењу, о памћењу од чега је народ ослобођен и о томе ко је ослободио изабрани народ. На крају, долази Господ Христос ради главне божанске интервенције и главног чина ослобођења у времену и међу људима. Христос је, као син Божији дошао да исцели наш целокупан живот и људску егзистенцију од свих аномалија. *Које су то аномалије које муче савременог човек? Ми сад говоримо о неком вирусу корона, али има и других вируса. Сваки грех је вирус, он је главни, а ово чему сведочимо је слика тог главног вируса. Вируса мржње, неправде, себичности, похлепе… То су основне аномалије живота. Из тих аномалија се јављају обољења и тела и природе људске, укључујући и најобичније болести. Погрешно живљење изазива поремећаје, а грех јесте погрешно живљење. Опет ми на то погрешно гледамо и не идемо у дубину ствари. Реч је о уму људском, о његовом срцу из кога се рађају зле мисли и потребно је да се темељно преиспитамо и видимо од чега смо ми то оболели. Христос долази да нас исцели у нама самима, како у телу тако и у души. Kад читате јеванђеља видите да се он тиме и бави: слепоме даје вид, глувоме да чује, али најбитније је да нас ослобађа од власти ђавола, а ми јесмо поробљени од злих сила и он нас отима из тих чељусти. Сада смо сви жртве, јер је Бог дозволио да страда цела планета и време је да размислимо и сагледамо где стојимо и од чега је сада потребно нас ослобађати. Онда је било јасно: Мојсије је ослобађао од тлачитеља, из ког ропства се ми сада ослобађамо? Запитајмо се колико смо Васкрса прославили, а да није било ефекта? Славили смо, певали и гостили се, богати више него сиромашни, а на суштину нисмо обраћали пажњу. Васкрс није један у низу дана. Ми смо дозволили да тај величанствени догађај оповршимо и да нам пролази без плодова. И потребно је да нас Бог подсети шта је то оболело у нама и шта треба лечити, ко нас може лечити и шта је потребно предузети да се обједини човечанство у љубави и у жељи да постанемо солидарни, имамо обзира једни према другима и да се не надгорњавамо. Изгледа да нас је још потребно ударати. Ми сад заједнички страдамо, имамо исте патње, умиремо и опет настојимо да злоупотребимо ову ситуацију и на неки начин, себе промовишемо и рекламирамо. Значи још нисмо дошли памети. *Ових дана који су заодевени пасхалном радошћу над радостима видимо да искушење које нас је задесило различито утиче на људе; у некима побуђује јачу веру, али код неких изазива осећај усамљености и страха. Какав је Ваш поглед да ову чињеницу? Могуће је да неки и губе веру, али оно што сам ја приметио да је код многих вера пробуђена и ојачала. Пажња многих је упућена ка Господу Исусу Христу и ка јеванђељима. Да се подсетимо на апостола Павла и његов усклик „Ништа вас не може раставити од љубави Христове“. Најбитније је да осећамо ту љубав према Христу, односно Његову љубав према нама и да смо те љубави свесни. Kао и Христа васкрслога који је нама пропутио пут, а ово време и ово што нам се догађа дају нам подстицај да будемо са таквим Христом, Христом победником. Упућују нас да се концентришемо у својој соби, својој клети и да се удубимо у себе и да у себи саберемо оно што је најбитније и најбоље. Расплинути се је опасно, човек се тако губи и залута, земља га попије. Мој пастирски савет јесте да у тој сабраности читамо баш о Христу, дакле да читамо Свето Писмо. Наши верници јако мало, у сваком случају недовољно, познају садржај Светога Писма. Ево шансе да то познавање поправимо и нема сумње да Господ жели да нас у том смеру упути и подстакне. Верујем да је управо овакво, у формалном погледу, крње прослављање Васкрса било садржајније од оних раскошних јер смо из њега изашли јачи. *Преосвећени Владико кажете да је овогодишња прослава Васкрса имала и видно исцелитељно дејство на све нас. На шта конкретно мислите? Тема Васкрса, рекосмо, јесте живот, али ова лекција је веома садржајна, коју је допустио Божији промисао. Треба да видимо колико смо рањиви, цео људски род. Да будемо свесни Христових речи: Без мене не можете чинити ништа. Рекао је Господ да без Њега не можемо чинити ништа, и заиста смо немоћни без Њега. Господ хоће да будемо активни делатељи у историји, и да би смо били конструктивни у нашој историји Господ нас позива преко апостола Павла да се наоружамо свеоружјем Божијим. А свеоружје Божије јесу оне особине које красе Господа Христа, његове апостоле, Свете учитеље Цркве. То су врлине, оне крунске врлине: мудрост, љубав, доброта, трпљење, подношљивост, истрајност, правда, чистота, светост. Апостол Павле нас позива да се тим оружјем наоружамо и да тако активно и конструктивно водимо овај живот. И подсећа нас да је наш рат веома сложен. Не ратујемо, каже апостол Павле, против крви и меса него против поглаварстава у поднебесју, духова таме, против Сатане и његових војски, и против свега оног поретка који Сатана ствара, који Сатана инспирише, и у који жели да зароби људски род. Јер Сатана је и даље активан и он има своје зле путеве, а плод послушности Сатани јесте смрт. Апостол нас позива да избегавамо зле путеве, а да се наоружамо оружјем Христовим. И да се богатимо Духом Светим. Све то сагледавамо о празнику Васкрса и његовог исцелитељног дејства на нас. *Ове године Празник над празницима дочекујемо у нешто другачијим околностима, услед искушења које нас је задесило - пандемије вируса корона. Према Вашем мишљењу, како да у својим душама сачувамо радост Васкрсења, када смо суочени са пандемијом која у многим људима побуђује бригу и страх? Бог је с нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Проглашено је ванредно стање код нас и у многим земљама света. Цела планета је у рату са опаком болешћу која убија човека – вирусом корона. Од ове борбе нико није изузет, сви у њој учествују, било активно, било пасивно. Али да ли се правилно боримо? Посматрајући до сада ову ратну сцену, стиче се утисак да је наша борба непотпуна, јер у њу нисмо довољно укључили најјачега – Бога. Људи желе да се у овој бици изборе сами. Но, историја нам говори да је та одвојеност човекова од Бога основна човекова погрешка и извор свих његових пораза. По учењу Светог Писма, неразумно је одбацивати и апстраховати Бога. Одвојеност од Бога чини човека слабим и немоћним пред болешћу и свима недаћама овог света. Зато, и да бисмо се успешно борили против коронавируса, биће неопходно да наш први корак буде употпуњавање наше слике света, тј. да у свој свет укључимо Бога, и то да њему дамо главно место, а не да нам он буде само као неко споредан, кога бисмо тек онако помињали као небитног и неважног. Богу је стало до нас, и зато је он увек са нама. Бог је са нама и сада када ова нова болест против нас води офанзиву на целој планети. Он нам и сад може и жели помоћи. Треба да га позовемо. Укључујући се и сами у ову борбу против новог смртоносног непријатеља, ми смо на нашем црквеном простору нарочито нагласили ту потребу да се подсећамо на Бога. Зато смо увели праксу да се оглашавају звона с наших храмова много пута на дан, свака два сата, јер је звук звона знак Божјег присуства. Имајући Бога за предводника у овој борби, ми настојимо да будемо његови добри следбеници и по упутству ап. Павла настојимо да се добро наоружамо „свеоружјем Божјим“, то јест пре свега љубављу, храброшћу, подношењем, истрајношћу… Неопходно је да, предвођени Богом, и сами постанемо јаки, јачи најпре од себе, а то је пут да постанемо јачи и од болести. Нарочито треба да му се обраћамо у молитви да нам припомогне, за ту сврху препоручујемо ову молитву, усмерену посебно против короне, као и против сваке друге људске несреће. Уверени смо да ћемо обраћајући се Богу постати јачи, изборити се за здрав поредак у себи и у свету и све довести у здраво стање. Тек тада ванредно стање ће само од себе нестати. *Да ли је ово искушење које је Господ допустио, прилика да дубље проникнемо у суштину Празника над празницима и да свеобухватније учинимо смотру над својим животом? Христос је победио, али рат није завршен, битке нису завршене. Христос је устао из мртвих, Христос се показао надмоћнији у односу на оне који су били против Њега, и Он је јачи од оних који су против Њега у свима временима. Али нама то није довољно. Није зато што ми треба да се такође покажемо јачи од свакога зла, од свакога искушења. Да се ми покажемо јачи од греха, јачи од смрти. Како то треба бити надмоћан у односу на зло можемо видети читајући о нашем Господу. Читајући Јеванђеље видимо да је Он надмоћан у односу на оне који га нападају. Нај- пре се показао надмоћан у односу на сатану који га је кушао у пустињи, настојећи да га заведе, као што је завео наше прародитеље. Господ наш се показао надмоћним и у односу на смрт, прошао је кроз смрт. Прошавши кроз њу, и њу је преобратио, преобразио, и показао да када се остаје са Оцем небеским у заједници, у љубави, онда смрт нема дејства над оним који тако кроз њу пролази, надмоћно. И многи други који су веровали у Господа Христа исправно и за- једницу са Њим имали, надмоћно су прошли и кроз смрт. Међутим, глава Цркве је прошла победоносно, Христос је прошао победоносно, али тело Његово, које ми сачињавамо, још је у борби. Тело Христово, дакле ми који смо у овом свету, треба да покажемо, да постигнемо и покажемо надмоћ у односу на оно што нас сада разара, у односу на грех, у односу на свако зло и сваку немоћ, то би била истинска смотра и преображај. *Ваше Преосвештенство, замолио бих Вас да на крају читаоцима Православља упутите Васкршњу поруку. Потребно је да активирамо љубав према Богу и према другима, да појачамо солидарност, да се излечимо од себичности и обратимо Богу као заједничком родитељу, а једни другима као браћи и сестрама. Ова ситуација нас упућује на то да се саберемо, да сву памет и доброту и цело човечанство осетимо и доживимо као једну породицу. Васкрс је стваралачки празник и стваралачки чин и није само сад, већ је свака недеља отпразновање васкрса, један мали васкрс. Васкрс понављамо, живимо, носимо га у себи и то је настојање човека ка самообнављању. Човек има жељу да поправи неку зграду, дом у коме живи, па и да обнови себе. Има једна јеванђеоска реч која све то означава а зове се покајање. Управо највећа сврха Васкрса је то лично поправљање и обнова а то се може покајањем. Потребно је да се поправимо и исцелимо, а много можемо и сами допринети исцељењу – како душе и тела, тако и простора у којем живимо. Очигледно је да највише грешимо у тим односима, укључујући и однос према природи. Ова корона нас и на то подсећа. Нешто се отело човеку, претерали смо у тој себичној жељи и похлепи да максимално искористимо природу, заборављајући да је и она светиња и Божији дар. Очигледно је да смо се о све то огрешили и кад поправимо тај однос према природи и према Богу, онда ћемо бити бољи и једни према другима, све би се исцелило па би и ова корона нестала. Честитам Васкрс свима и поздрављам победним поздравом: Христос васкрсе! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у "Православљу" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1276. 15. Мај 2020, стр. 9-12) Извор: Православље

У оквиру циклуса прилогâ под називом "У сусрет празнику Светог Василија острошког", доносимо разговор са катихетом Браниславом Илићем. Разговор је реализован у оквиру Јутарњег програма Радио-Беседе 13. Маја 2019. Лета Господњег. Светитељ острошки и највећи чудотворац наших времена без престанка чудотвори, а то нам сведоче и безбројна исцељења и чуда која се свакодневно благодаћу Божјом догађају у острошкој обитељи, која ваистину постаде нова бања Витезда. Манастир Острог са слободом можемо назвати духовним и молитвеним центром и местом безбројног ходочашћа.О Светом Владици Василију и његовом животу, о правилном разумевању светитеља и чуда у Цркви говорио је катихета Бранислав Илић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Никола Маловић: Оче Момо, нека Ти је лака земља као перо маслине Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост Детаљ с промоција фотомонографије „Свети Сава у Боки“, прољеће 2019. (Фото: Никола Маловић) Човјек никад не смије да дозволи да га чипују, чак ни ако се више без чипа неће моћи купити ни продати. Једна од позадина цијелог корона-наратива, била је канда увођење нове 5Г мреже по цијелом свијету, па и код нас, па и у Боки. Орвеловске су сцене гледали они Бокељи који су снимали, у задњим данима априла 2020. г, како се сателити милијардера Илона Маска дижу у небеса, да би тамо – подигнути у орбиту јонским моторима – финалменте обгрлили планету Земљу, мноштвом од 30.000 високотехнолошких апарата. Иза доба од короне на Земљи више ништа неће бити исто – гласи реченица која је постала фраза за мјесец и по. И сада, једино да је човјек, ма не дај Боже, чипован и спојен на 5Г, имао би времена да у реалном времену прави комплетне досијее свих људи с којима је разговарао током дугог низа година. Хоћу да кажем да као човјек из аналогног времена нисам стигао да за живота напишем свеобухватну књигу о оцу Мому Кривокапићу, пароху которском. Тај горостасни Бокељ, Црногорац и Србин, протојерејски намјесник бококоторски, скромно је пожелио да се таква књига не роди ипак. У једну ми је руку лакнуло, јер би ми рад на књизи пуној фотографија и докумената о животу и свему што је отац Момо знао и видио – узео године, а са друге стране жеља да се објасни, из прве руке, како се баш у Котору, граду у коме сам се родио, налази глава змије, дувала је мојој намјери све вријеме у једра. Као и код осталих књига чији сам родитељ, имао сам намјеру да и књига о оцу Мому не доживи смрт. Оца Мома упознао сам 2001, када сам чудом – без родбинске, кумовске или партијске везе – ја добио посао у тадашњој которској Средњој школи. Припала ми је част да постанем професор српског језика и књижевности у школи коју сам и сам похађао, те да постанем колега многим мојим бивших професорима. Супруга и ја живјели смо у то доба на пјени од мора, тачно преко пута Старог града, на Пелузици, у кући у коју је за славу долазио отац Момо. Ми смо пак, пресељењем из Београда постали парохијани оца Мома, а он наш исповједник. У прво вријеме супруга је била незапослена, па сам јој, у срећним данима нашег фрешког брака, док је чистила јефтине сардуне са пјаце и пригала их, а на другој страни готовила салату од жућенице – причао како памтим гдје су још дјевојке у мом разреду ћакулале између себе, крајем 80-их година прошлог вијека о изузетно лијепом которском попу. Тај лијепи которски „поп“, био је отац Момо, физички супериоран, интелектуални горостас, прави човјек да свакоме кога би то занимало одговори да је немогуће сматрати се образованим а негирати постојање Бога. Сјећам се како сам се чудио којом лакоћом отац Момо у цркви прича језиком за који сам мислио да је забрањен, иако је све вријеме говорио на српском. Свака проповијед оца Мома била је проповијед увезана тробојком. Све вријеме је отац Момо знао да га слушају и они због којих је почесто уздизао кажипрст, али је и приватно, једнако слободно, поред мобилног телефона без извађене батерије, говорио о врлинама и манама најистакнутијих људи нашега рода. Сјећам се како сам се с муком спремио да се током првог Великог поста у Котору стварно исповиједим, да избацим талог из себе, да се обрукам, да се унизим. Отац Момо постао је мој духовник. Имао сам, са супругом, срећу у животу. Јер, не догађа се често, нити се догађа многима, да уопште имаш прилику да разговараш са умом који је могао да буде професор на Оксфорду, а није, него се повратио у Котор, да би ту постао чудо тиме што је православну Боку везао као младу лозу око усправне духовне притке. Успио је што многи нису, да обнови, да себе накалеми на дрво које је у Боки Свети Сава лично засадио 1219. У моћи је то људи чија се кичма види издалека. Сјећам се када нам је, током другог неког Великог поста, у Ризници Српске православне цркве, гдје се чувају, између осталих многих оригинала, осим икона, и књиге Доситеја Обрадовића, просветитеља – нашироко препричавао прикљученија из Свете земље! Са одушевљењем је и озареношћу сликовито казивао „како је неизрецив осјећај када се у праскозорје испењеш на Мојсијев Синај, и дочекаш тамо излазак Сунца! Како је немогуће описати служење литургије у Јерусалиму, како је муракуо да се свакипут када преломиш камен са Синајске горе у њему очита шара купине“. Отац Момо нам је свима показивао, као артефакт, камен донесен са Синаја, који како год да се сломи, увијек структуром показује шаре купиновог грма. То је био онај грм који је горио и није изгарао – док је из њега Бог говорио Мојсију. Очи оца Мома биле – док је причао о одласку у географију до које се и Свети Сава отиснуо из Боке – пуне плаветнила, а лице пуно благости. Хоће то када се сјећањем човјек конектује са благодаћу коју почесто има ходочасник. – Када будеш на Светој Гори – казао ми је 2016. године отац Момо, чућеш како у врту Мајке Божје стално цвркућу птице! – И заиста је тако било. Моја пријатељица и колегиница, проф. Љиља Чолан, несвета а света сестра, увијек је налазила начина да додатним свијетлом освијетли ионако богато казан портрет оца Мома. Што нисам стигао да видим сам, она би ми, као нека которска Марта или Марија, преносила. Отац Момо би био материјализована енергија код год би ходио которским улицама, човјек чији се дух осјећао и поштовао и са стране Которске бискупије, и са стране Потештатства града Котора, али и са стране демонизованих секташа. Архинепријатељи га, дакако, нису вољели, али су га поштовали, јер му дебото нису могли ништа. Отац је Момо до конца остао ум који задивљује не само богословским знањем, него и количином добро увезаних података. Ко посједује писмо Франциска Паловинетија, специјалног папиног изасланика упућено митрополиту црногорско-приморском Данилу, у којему се писму предлаже да се с Ловћена уклони Његошева капела, и Његошеве кости јер папа жели да „даде 500 милиона лира као помоћ за израду Маузолеја… да у Маузолеју буду смештене кости Луције-Црногорске“? Отац Момо ми је на увид ставио непристојну папину понуду из 1969. Да се са врха Ловћена, до кога се ходочастило због Његоша и српства, Његошеве кости смакну, са све црквом посвећеном Св. Петру Цетињском, и да се на том мјесту сачини маузолеј, у кога би било упутно ставити кости Св. Озане илити Луције Которске, некадашње православне дјевојке из села Релеза, која је сишла у свијет, и у Котору, по Паловинетију, што је сигурно псеудоним, „прешла у праву вјеру“. Отац Момо је са друге стране имао историју рода у малом прсту, па ми је натукнуо, почетком вијека, како је чувени Ристо Ковијанић написао најмање двије важне књиге од којих је прва свима знана и може се под насловом „Которски медаљони“ како-тако наћи на тржишту, али је друга сасвим скрајнута, готово непозната, тако да за „Виту Которанина, неимара Дечана“ Риста Ковијанића нико не зна. А само се из те књиге може видјети да је Котор цвјетао у доба Немањића, као главна лука српске средњовјековне државе, да је краљ Стефан Дечански одабрао најбоље мештре – Приморце да му граде задужбину, те да је каснија Млетачка власт свако помињање Немањића напросто затрла. Српске историје током вјекова и вјекова као да није ни било. Какве историје? Управо златне. Отац Момо ми је примјерак „Вите Которанина, неимара Дечана“ дао на образ, да фотокопирам и вратим. Тако је почела наша сарадња на културном пољу. Али не одмах… Још сам неко вријеме предавао у Поморској академији, која је у међувремену постала правно лице под истим кровом са древном Гимназијом. У тренутку када ми је врабац слетио на прозор и проговорио, док су питомци радили писмени ћирилицом, или је то било онда када су радили латиницом свеједно, схватио сам да се Црна Гора конвертује у Монтенегро чим о томе и тице зборе, и да ће ми ускоро укинути Српски језик и књижевност – традиционално прву по реду рубрику у Дневнику. Одлучио сам да дигнем сидро и учиним са супругом немогуће: да у Херцег Новом подигнем књижарство из пепела, и по дозволи насљедника Јова Секуловића који је 1898. у Херцег Новом, три године прије Геце Кона у Београду отворио класичну књижарску бутигу – наставим да баштиним традицију најстаријег српског књижарства и издаваштва. Тако је године 2004. настала Књижара Со, у граду који је 1382. основан управо због трговине сољу. Вријеме је показало да је резултат рада, осим дјеце, једино што остаје иза човјека. Иако сам од 2005. ја живио на западу а отац Момо на истоку Боке, гледали смо се релативно често, разним поводима, тако да сам опет и опет, сада у новим временима, гледао доминантну и даље статуру оца Мома како бесједи са крстом у руци. Иако га је цијелог живота красио осмијех по коме је остао знан, отац се Момо посебно порадовао када сам му рекао, године 2016. да је штампање новог издања „Вите Которанина, неимара Дечана“ свршен чин! То сада неће бити, нагласио сам, књига као она из 1962. г, са ситним словима, него луксузна фотомонографија већег средњег формата, са корицама у боји и са заштитним корицама, а изнутра илустрована с преко сто фотографија манастира Високи Дечани, фресака, икона, предмета из ризнице, докумената… Лице оца Мома је блистало. Књигу смо у промовисали у цркви Светог Николе у Котору јуна 2016, по мом повратку са Свете Горе. Па се отац Момо порадовао опет, кад сам му следеће године казао гдје је предговор за „Горски вијенац – бокељско издање“ написао о. Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије, те да се ново издање слободарског устава Црне Горе од свих претходних „Горских вијенаца“ разликује по томе што је посвећено чињеници да се Његош школовао у Херцег Новом и да је потом небројено пута боравио у Боки. Књига доноси фотографије свих Његошевих спомен-плоча, свих спомен-биста, свих палата у којима је боравио, кад и сваку Божју везу Његоша и Боке. Бокељско издање „Горског вијенца“ промовисали смо у цркви Светог Николе априла 2017. Па је отац Момо, сад већ навинут на обновљено заливско издаваштво, вином које је сипао специфично, нагло нагнутом боцом вранца и у правом трену враћеном на сто без и једне проливене капи, наздравио у службеним просторијама новом раду: „Успоменама из Боке“ Владике Николаја. Српско пјевачко друштво „Јединство“ из Котора потпомогло је издавање „Светог Саве у Боки“ Васка Костића. На 800-годишњицу Српске православне цркве, промовисали смо 2019. године у Ризници фотомонографију која доказује да је, изузимају Хиландар, култ Светог Саве развијени у Боки него у ма којем крају гдје живе Срби. На промоцији је говорио и отац Момо, срећан што смо новим тиражом као сјеменом, посијали сјећање на чињеницу да је Свети Сава 1219. баш у Боки основао Зетску епископију, претечу данашње Митрополије црногорско-приморске. Интимна историја односа са оцем Момом трајала је 19 година. Мој которски духовни отац осјетио је између редова које сам написао пред Васкрс 2020. да сам љут веома што моја црква, она иста која је извела цијелу Црну Гору на улице и тргове да непрегледним литијама бранимо светиње – сада пристаје да се највећи хришћански празник слави готово илегално, у црквама без народа. Позвао ме телефоном, и благоглагољив какав је, дуго причао. Са свим што је рекао морао сам да се сложим. Имао сам оца Мома у уву, а он, чак и кад је био опширан, никад није направио реченицу без слике. Слушалац је увијек могао да визуализује ријечи које је послагивао тај мени мио ретор. Није прошло ни двије сетемане, несвета а света ме которска сестра Љиља Чолан позвала и пренијела клету вијест. Да нам је умро отац! О, Боже, мој Боже! – очи су ми се напуниле сузама. Отишао је најбољи и највећи међу нама. Мисли у тим тренуцима искре, шта да се уради прво, јер је доба пуног спина од короне, и забрана је саобраћања међу заливским општинама, а мени је приде, и то сам открио тек тога дана, истекла саобраћајна дозвола. Бока и Црна Гора су се завиле у црно. Дан 29. април 2020. био је поплављен вијестима о смрти оца Мома. И био је то у Боки непроглашени Дан жалости. Што су сати више пролазили, мање сам осјећао жал, а више радост. То стога што никакве сумње нисам имао гдје ће завршити душа оца Мома. Током 40 дана биће вођена да види рајско насеље и адово царство, и проћи ће митарства, а онда ће бити устоличена на мјесту гдје ћемо се опет срести када сви, ако Бог да, устанемо из метрвих. Оче Момо, за живота нисам с вама био на ти, али Те молим да се молиш Богу за нас. Нека Ти буде лака земља као перо маслине. (Фејсбук страница Николе Маловића)

Бесједа Његовог Високопреосвештенства Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија над одром протојереја-ставрофора Момчила Кривокапића, пароха которског и архијерејског намесника бококоторског. Извор: СПЦ Котор

Према закону који је румунски председник Клаус Јоанис објавио 3. априла, од школа се тражи да буду заступљени програми животне и здравствене заштите, укључујући часове сексуалног васпитања , најмање једном у полугодишту. Румунска Православна Црква издала је саопштење у ком се противи да ови часови буду обавезне природе, позивајући родитеље да семогу позвати на своје право да одлучују како ће се њихово дете школовати по тим питањима. Изучавања показују да сексуално васпитање у државним школама може покварити дечју невиност и чистоту, тврди Црква. Саопштење Цркве је објављено у целости (на румунском језику) у новинама Базилика. Од 13. марта 2020. Патријаршија се обратила по том питању председнику, премијеру и министру образовања и науке. ,,Обавезан упис ученика у програме сексуалног васпитања јесте атак на дечју невиност, спречавање њиховог природног развоја и обележавање за живот", пише у саопштењу за штампу издатом у понедељак. Румунским Уставом је утврђено да „родитељи или старатељи имају право да, према сопственим уверењима, обезбеде образовање малолетне деце за које имају одговорност“ и да се „слобода ставова и мишљења, као и слобода верског уверења не могу ограничити на било који начин. Нико не може бити приморан да усвоји неко мишљење или да се придржава религијског уверења противно његовом уверењу “, подсећа Црква. Даље, закон бр. 272/2004 предвиђа да „родитељи детета имају право на избор врсте образовања која ће се пружити њиховој деци“. „Према томе, нема објективног разлога да држава намеће идеолошки модел у васпитању деце, мимо пристанка и уверења родитеља", закључује Црква. „Сматрамо да је обавезно укључивање ученика у програме сексуалног васпитања атак на невиност деце, спречавање њиховог природног развоја и обележавање деце за цео живот. С тим у вези, неколико изучавања је спроведено у различитим земљама показало је да је такав приступ образовању деце довео до тога да започну сексуални живот раније, са свим тим неопходним последицама, без икакве друштвене поправке“, наставља се у саопштењу за штампу, позивајући се на студију из 2019. године о сексуалном васпитању у Сједињеним Америчким Државама која показује да су такви програми у најбољем случају неделотворни и често доводе до повећања стопе трудноће у адолесценцији, ризичних сексуалних понашања и деце која започињу сексулни однос у ранијој доби. Црква такође скреће пажњу да сексуално васпитање није обавезно у многим државама Европске уније. Многаа удружења цивилног друштва у Румунији такође су изразила забринутост због сексуалног васпитања у школама, позивајући уместо тога на већи нагласак на васпитање у породици. „Сматрамо да припрема за интимни и породични живот мора бити препуштена пре свега породици, која може тачно и објективно да процени фазу психофизичког, интелектуалног и емоционалног развоја детета“, наводи се у саопштењу. У изјави Патријарђије се закључује: Живот такође има духовну димензију, занемарену у секуларизованом савременом друштву, које је изгубило свети смисао људског живота. Црква је одувек придавала велику важност духовном расту човека који је позван на вечни живот у љубави Божјој. Стога је важно искористити формативне специфичности верске наставе, која доприноси животном расту и изградњи свести о вечној вредности човека, унапређењу његовог достојанства у породици и друштву и смањењу негативних утицаја савремене кризе идентитета и оријентације. Са енглеског превела Сања Симић де Граф Извор: Инфо-служба СПЦ

Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на "власт нам брани", али то је наша власт, јер "даћу вам владара по срцима вашим", каже Ина Пламенац у свом ауторском тексту под насловом "А Бог као Бог", који је уочи Празника над празницима објављен на порталу Ин4с, а који ми преносимо у целости: Сјутра је Васкрс и вољела бих да вам кажем нешто о Причешћу. Не као теолог, јер свака теологија која се сведе на ријечи, без праксе, је бесмислена, већ као једна из народа, са доста лошом праксом и тренутним осјећајем неснађености у ситуацији у којој се налазимо. Питање Причешћа се свело на нападање од стране оних који о томе не знају баш ништа – љевичари су и веома острашћени. Масовна одбрана долази од стране оних који, такође, о томе не знају ништа, десничари су, и веома острашћени. Ситуација је таква да страсти морају ка нечему да се усмјере, а пошто у висине не идемо, налазимо тачке око себе. Политика је пала у запећак, мора нешто, осим вируса да се актуелизује, нешто конкретније и познатије. Сада, вољела бих да могу објаснити Причешће некоме ко то види само као „једење из једне кашичице“ и Литургију као „скуп у организацији свештених лица“. Немогуће је, јер то није ствар дебате и различитих мишљења, то су просто различити нивои знања. А нивои се не сусрећу ни у једном свијету, ни у једном универзуму. Јасно ми је да нецрквени Цркву посматрају кроз призму људи који долазе у њу, и да јој на основу тога приписују све оне мане и несавршености које ми, као хришћани, носимо са собом. Али то што смо ми несавршени, не значи да је и Црква. При томе, наравно, не мислим на Цркву као институцију, то је нека посебна прича, мислим на Цркву као живи организам, који не престаје толико година и који је слика вјечности. Питање простора и времена је у православљу посебна тема, али желим да вам кажем, да Васкрс није празник који славимо из године у годину, историјски јесте, већ је оно што је увијек. То је оно чеми се надамо, али нажалост, често за њега везујемо слике страшног мучилишта, па из страха и долазимо у Цркву, а „страх каља образ често“. Васкрс је побједа над смрћу, тајна који можете само вјером доказати, а вјера није доказ ни у једном систему. Или је имате или је немате. Васкрс и Причешће су жеља да будемо бољи. Молим вас немојте ми одузимати право на жељу да будем боља. С друге стране, ово је први Васкрс који проводимо у изолацији, „социјалној дистанци“, глобални термин са којим се свијет први пут сусреће, живот са којим се хришћанство први пут сусреће. Вјерујем да ће наш одговор да ли знамо шта је заједница, бити пресудан за будући вијек. Дан пред празник, сједим сама у кући у којој сам провела дјетињство и размишљам колико смо ми срећан народ. Кад кажем „народ“ мислим на Хришћане. Добили смо могућност да се преиспитамо. Добили смо вријеме. Можда смо све радили погрешно. Можда ми нисмо достојни Чаше ове. Мисли су нам се свеле на „власт нам брани“, али то је наша власт, јер „даћу вам владара по срцима вашим“, „виђи овај народ с тоалет папиром“, али ми смо тај народ, то су ближњи наши, а ако не могу да волим ближњега свога, као себе, заслужујем ли ја Васкрсење? „А будала ми честита Велики Петак, а тој најтужнији дан у хришћанству“, па онда будимо тужни, а не зли, јер до скоро смо сви у Црној Гори Велики Петак славили и дочекивали као Нову Годину. У Цркви смо сви једно у Христу, и то је оно у шта заиста, најискреније вјерујем. У томе је суштина православног хришћанства. Нема мушког и женског, богатог и сиромаха, старог и младог, Србина и Црногорца. То је оно због чега ја бирам да будем хришћанка. Али то није демократија и моје право на ово или оно, то је Причешће из једне чаше, гдје приступам после моје Циганке из храма, без гађења и страха, и гдје смо ми апсолутно једнаке. То чак нису ни литије. Дивне јесу, али нису суштина хришћанског живота. Превише смо јаки на ријечима, а никакви у срцима нашим. И онда како да побиједимо смрт, ако не можемо да побиједимо ни на изборима? Радујем вам се свима, и десничарима и љевичарима, са жељом да не мрзите и себе и мене – то сам схватила. Христос Васкрсе! Ина Пламенац Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Хришћанство је рехабилитовало тело проповеђу о васкрсењу Христа из мртвих и о ваплоћењу Бога, а рехабилитујући тело оно је тим извршило преокрет у смислу освежења и подмлађења света. Вера у васкрсење Христа служила је полазном тачком хришћанске мисије у свету. Све што је Христос радио и учио било би његовом смрћу већим делом помрачено и уништено. По смрти Учитељевој његови пријатељи разбегли су се куд који. Они, што су остали у Јерусалиму, живели су у смртном страху с једне стране од државне власти, која их је свакога часа могла проскрибовати и предати истој судби као и њиховог вођу, а с друге стране од раздраженог народа, који се осећао обманут пророком назаретским коме је она толике овације приређивала у уверењу, да је он Месија, а уз ово се име везивале безбројне народне наде. Христос је пак умро не остваривши ниједно очекивање, ниједну наду, ни својих пријатеља и следбеника, ни густе масе народа која се купила око њега, где год би се он појавио. Шта би било, да васкрсења Христова није било, лако је погодити. Уграбивши згодну прилику галилејски рибари би побегли без обзира из Јерусалима и вратили се своме дому и својим рибарским мрежама, одричући се свога бившег учитеља без икаква предомишљања, где год би им опасност загрозила, као што га се Петар још за његова живота одрекао. И никаква их људска сила не би више могла лако одвојити од њиховог првобитног мирног живовања и ничије пророчке речи „пођите за мном“ не би више имале дејства на њих. Христос би живео у успомени једне или две људске генерације и био би претрпан временом. Тако би било да се Исусова трагедија завршила крвавом и насилном смрћу, као што се обично људске трагедије завршују. Но Исусова трагедија имала је и један шести чин. Десило се неочекивано. Христос се јавио својима пошто је црна завеса његовог земаљског живота била већ спуштена. И ово његово посмртно јављање и чини управо почетак хришћанске епохе. Оно је створило прелом код ученика, повративши и утврдивши у њих веру у Христа. Од тога момента ученици су постали хришћани. Вера у Васкрслога учинила их је таквима. Васкрсење Христа отуда је постало основном мишљу њихове проповеди и жижом њиховог религијског ентузијазма. Њихова благовест свету у сопственом смислу није се састојала у томе, шта је Исус из Назарета учио, но шта је се с тим Исусом случило. – „Овај Исус из Назарета, кога су распели, говоре они где стигну и стану, устао је из мртвих и ми смо сведоци тога!“ Колико пута Петар отвори уста, да проповеда толико пута понавља он ову мисао о васкрсломе из мртвих (Дел. ап. 2, 22-24, 3; 14-15; 4, 9-10); и не само Петар, но заједно с њим и други апостоли (Дел. ап. 5. 30). Вера у васкрсење Христа обратила је Савла у вери. Ова вера је зато постала главно средство у Павла за обраћање незнабожаца у Хришћане. Павлова је основна и, готово, искључива мисао увек васкрсење Христово; он непрекидно понавља ову своју фиксирану мисао, било да мисионари у Антиохији или Солуну, или Атини, било да се брани пред Јеврејима, пред Феликсом, или Агрипом (Дел. ап. 9; 13, 26-32:, 17, 18, 31; 22, 24, 21; 26). Скоро ништа не говори апостол о животу и учењу Исусовом но само о његовом васкрсењу и значају овога. Цела теологија апостола Павла разумљива је само онда кад се она замисли сазидана на његовој вери у васкрсење. Проповед о васкрсењу сматрали су Римљани и Грци с почетка за лудост (Дел. ап. 26, 24; 17, 18-32). Но, то је било само с почетка. Кад је пак хришћанска проповед ухватила корена међу простим и неуким, кад је вера у васкрсење постала вером широке масе, онда је ова вера као бујна матица занела собом и образоване и учене. Да мртви из гроба устају помоћу богова, то се говорило од вајкада; но то су говорили или песници или „сујеверни“ народ; и онда: давно се већ престало о том говорити; то давно време, кад се о том говорило, утонуло је у мит. Сад наједанпут ступају с проповеђу о васкрснућу једнога човека не песници и не „сујеверни“ народ, но људи без сувише јаке маште и без сујеверних предрасуда, и што је врло важно: не два или три сведока тога него једна читава маса сведока, који су Васкрслога видели после смрти, ступају с истом проповеђу. Незнабожачки свет је видео и уверио се, да проповед о васкрсењу није за мисионаре хришћанске ни шала ни празна сујеверица, која се да лако растерати, но крвава збиља, коју су они крвљу својом на очима тога незнабожачког света засведочавали. И овај незнабожачки свет, чију је душу остављала свака вера, почео је да верује у ту крваву збиљу; а почињући да верује у васкрсење из мртвих, незнабожачки свет је почињао да бива хришћанским. Сва остала веровања хришћанска и цео систем следовали су тек вери у васкрсење, дошли су потом. Апсурдна је мисао, да је неко могао постати и бити Хришћанином без вере у васкрсење Христово, једино врлинама, или вером у Бога, у бесмрће душе и братство свих људи. Јер све ово изузев вере у васкрсење тела, могло се наћи и код незнабожаца. Платон и Филон били су по врлинама узорити људи, достојни да стану раме уз раме с најбољим у Хришћанству. Епиктет се узвишавао мислима и новоплатоник Плотин благородством душе над понеким епископом, учасником великих црквених сабора; пагански цар Марко Аврелије био је не мање честит човек од хришћанског цара Константина. Оно што је у прво време Хришћанина одликовало од других људи, то је била његова вера у васкрсење, честит живот је потицао од ове вере. Умни читаоци ће одмах моћи увидети разлику првобитне вере хришћанске у загробни живот од вере философске и њена преимућства над овом последњом, која су је могла учинити популарнијом. Два су таква преимућства, једно је у доказу егзистенције и друго у представи загробног живота. Свети Николај Охридски и Жички, Рехабилитација тела Извор: Епархија жичка

Васкрсење Христово је победа над смрћу, победа над грехом, победа над ђаволом, то је пролеће за душу људску. Једна васкршња песма дивно каже: “Данас Христос као сунце засија из гроба, данас грану пролеће у душама нашим”. Васкрсење је празник радости, наде, и живота. У Саборном храму у Крагујевцу са почетком у 6 часова, уз појање Васкршње стихире: “Воскресеније Твоје Христе Спасе”... и брујање звона Саборног храма, уз упаљене свеће, отпочело је свечано Васкршње јутрење које је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован са свештенством саборног храма, радосним песмопојем васкршњег канона: “Васкрсења је дан, просветимо се људи...”. По завршеном јутрењу, уз речи Васкршњег тропара: “Христос Васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова”, почела је света архијерејска Литургија, коју је служио Његово Пресовештенство Епископ шумадијски Господин Јован уз саслужење братства Саборног храма, ректора Богословије “Свети Јован Златоусти” протојереја – ставрофора Зорана Крстића, и архијерејског намесника крагујевачког Рајка Стефановића. Васкршњу посланицу је прочитао јереј Слободан Савић. Свим православним верницима честитамо најсветији и најрадоснији празник Васкрсења Христосвог уз радосни поздрав: Христос васкрсе! Ваистину Васкрсе! Извор: Епархија шумадијска

Овогодишњи Васкршњи пост је затекао људе у незапамћеном глобалном карантину. То поклапање је свакако случајност, али случајности можда могу имати значење за оне који их уоче. Ми доживљавамо карантин као заточеност у одређеном простору и као назив за собу или зграду у коју је заточена особа смештена. Ипак, quarantine је назив за трајање, за број дана. Реч потиче од италијанског израза quaranta giorni – а то је, период од четрдесет дана током којих је сваки брод који упловљава у Венецију морао да остане усидрен ван градске луке због мера предострожности против ширења куге. Карантин је, дакле на првом и најважнијем месту, временска категорија, ознака за време, а тек на другом месту и за простор. У ствари, quaranta giorni који су провођени у Венецији (подсећам се каснијег карантина у Венецији, који је описао Томас Ман)[1] преузимају своје име и значење од четрдесет дана Васкршњег поста (Quadragesima). Пост се још увек назива по периоду од 40 дана у италијанском и француском (la Quaresima и le Carême).[2] Сваки Васкршњи пост је карантин. Праксе које постоје за време Васкршњег поста имају за циљ да ставе свет и наше свакодневне интеракције са светом и са другима под суспензију.[3] Ту суспензију називамо пост. Пост је уздржање, пре свега од хране – будући да је исхрана наша главна веза са светом и пример свих начина на које се ми повезујемо са светом и другима – и, сходно томе, од сваке друге навике која нас везује за свет. Кроз одвајање од света, било буквално, било симболичко, пост нам омогућава да сагледамо свет и промишљамо о њему. Одвајање је неопходан предуслов за такву врсту промишљања. Докле год нисмо дистанцирани од света, остајемо привезани за њега двоструком везом: што се више занимамо за свет и бивамо заокупљени нашим светским (уобичајеним, свакодневним) пословима теже нам је да разумемо шта значи живети у свету. Пост уводи дистанцу између света и нас – истинску дистанцу која нам омогућава да сагледамо и промишљамо свет и наше постојање у њему. Карантин због пандемије корона вируса нас је све присилио на дистанцирање. По први пут, Васкршњег поста се „придржава“ цео свет. Васкршњи пост посматран из перспективе пандемије даје нешто другачију, и на неки начин „неправоверну“ процену нове стварности која се појавила широм света. Не предлажем нипошто, да би требало да се радујемо усред раста броја инфицираних и умрлих, због неког нејасног „духовног“ добитка. Напротив. Радије бих сугерисао да постоји више од само једног начина на који је могуће контекстуализовати и разумети страдање које је резултат тренутне кризе. Разумети карантин унутар контекста Васкршњег поста – разумевање које се јавља због чињенице да су се они десили у исто време – подразумева то да се искористи богатији појмовни апарат који проистиче из одређених библијских наратива (нпр. четрдесетогодишње лутање Јевреја кроз пустињу; четрдесетодневни постови Мојсија и Илије) и да се на тај начин животи које проводимо у карантину данас повежу са прошлошћу, да се они укључе у ток традиције, укратко да им се да језик којим могу да се искажу. Постоји, наравно, много говора о корона вирусу, појављује се мноштво графикона и статистика и свакодневна доза репортажа из погођених заједница. Ипак, ово искуство за сада остаје без адекватног језика којим би се изразило. Биолошка и епидемиолошка терминолгија – која је свакако неопходна – остаје неефикасна за давање смисла нашем искуству ове пандемије, зато што је језик науке апстрактан, док је наше искуство демонтаже света какав познајемо, сасвим конкретно. Још од Хомеровог времена се епске приповести и приче показују као успешније у преношењу и предавању смисла нашој стварности, од апстрактних дефиниција и формула. Четрдесет дана поста потичу од четрдесет дана који су поменути у Светом писму као време припреме за сусрет са светим и потпуно Другим: „И Мојсије остаде ондје код Господа четрдесет дана и четрдесет ноћи, хљеба не једући ни воде пијући; и написа Господ на плоче ријечи завјета, десет ријечи (заповести).“ (Изл 34,28) „А он (Илија) уставши једе и напи се; потом окријепивши се оним јелом ходаше четрдесет дана и четрдесет ноћи докле дође на гору Божију Хорив.“(1Цар 19,8). Док Мојсије и Илија посте припремајући се за теофаније (јављања Бога), Христос чини то одмах након теофаније (Богојављења) које се десило приликом Његовог крштења у Јордану и као припрему за његово јавну делатност. „Тада Исуса одведе Дух у пустињу да га ђаво куша. И постивши дана четрдесет и ноћи четрдесет, напослетку огладње.“ (Мт 4, 1–2) Тиме што је практиковао четрдесетодневни пост Господ показује јединство и континуитет између два савеза, Старог и Новог; ипак, преокрећући редослед и постављајући свој четрдесетодневни пост после, уместо пре, Богојављења приликом Његовог крштења, показује да, за разлику од Мојсија и Илије, Он није просто један од пророка који има потребе за припремом и прочишћењем за сусрет са Богом. Тако, Његов пост долази после откривења на обалама Јордана, као припрема која ће га такође одвести на планину – духовна географија је увек означена планинама – међутим, Његово успињање на Голготу има потпуно другачију сврху: не да се сретне са Богом, већ пре да буде напуштен од Бога. Ипак, као код Мојсија и Илије, мада на другачији начин, Христово страдање на Калварији је моменат Његовог прослављења. Кроз ову кратку духовну ретроспективу, можемо разумети пост као симболичко и духовно успињање на „Божију планину“ (Синај, Хорив, Голгота) где се надамо да ћемо, као Мојсије и Илија сусрести Бога, док с друге стране морамо имати на уму да такво успињање може преузети облик распећа – тј. може преузети облик пута на Крст. У том смислу, читав живот хришћанина може бити схваћен као Васкршњи пост, док овај Васкршњи пост кроз који пролазимо претпоставља продужење[4] личних напора, што за последицу има то да дани постају „дуги“. Ипак дани васкршњег поста су ограничени одређеним бројем. Нумерација дана открива нам другачије значење: ако их можемо избројати, то је зато што их можемо одбројавати. „Четрдесет дана“ значи четрдесет-дана-до: елемент очекивања и антиципације је већ уписан у бројање дана. Њих је четрдесет и не више од тога: овде се може чути и осетити нека утеха, на самом почетку тих дана јасно је назначен њихов крај. Ти дани имају крај у оба смисла речи: временски су ограничени, односно, постоји тачка на којој ће се завршити, и имају крај у смислу да служе као средство за достизање циља. У оба смисла крај поста је Васкрс. Четрдесет дана пре Васкрса (или тачније речено четрдесет дана до Васкрса) су као четрдесет дана након Васкрса, они припадају Васкрсу. За календар Цркве, Васкрс је заиста велики празник, не само зато што се он прославља непрестано целе године у сваку недељу, него и зато што прослављање овог празника постаје централна тачка дугачког пред-празновања и подједнако дугачког после-празновања који, узети заједно обухватају скоро једну трећину године. Важност која је придата Васкрсу може се објаснити, поред других разлога, и тиме што он има улогу нашег Истока.[5] Васкрс је наш исток у том смислу да нам помаже да се оријентишемо у времену, као што нам географски исток помаже да се оријентишемо у простору.[6] Без такве оријентације, време постаје једнолично. Не можемо знати у ком смо периоду године. Време које је такво да се унутар њега не могу правити разлике, постаје неподношљиво и немогуће за живот: не само зато што постаје страшно монотоно, него такође и зато што без оријентације време нема усмерење, а без усмерења ни једна делатност се не може предузети. Временска дезоријентисаност паралише човека. Управо зато што је Васкршњи пост одбројавање до Васкрса он је период будности. Младожењин долазак[7] је на дохват руке; због тога не можемо више проводити наше дане у заборавности унутар брига овог света. Пост (у смислу уздржавања од хране) – истакнута карактеристика велико-посног периода – служи као пракса подсећања: као подсетник који имамо у форми константног не-поседовања света. Ако кроз исхрану ми интегришемо свет у себе, пост изузима нас из света. То отвара простор, дистанцу између нас и света, у којој ишчекивање Младожење може наћи места. Ова привремена суспензија света није мотивисана мржњом према световном и секуларном, нити она обезвређује свет, напротив; ако за време поста суспендујемо своје везе са светом, то није због тога да би избегли неку наводну моралну контаминацију од стране света, него да би повратили и обновили изворно уживање које нам је свет нудио када смо га први пут открили. Ако је обећање Васкрса понуђено свима, ако су сви народи позвани да узму учешћа у победи живота над смрћу, можда је прикладно да сви заједно путујемо путем покајања за време овогодишњег Васкршњег поста. Јован Пантелејмон Манусакис Извор: Теологија.нет

Црној Гори је у данима кад су сви угрожени најнеопходније грађанско јединство, казао је протојереј Митрополије црногорско-приморске Никола Пејовић, поручујући да није моменат да једни другима пребројавамо грешке и пропусте. Он је нагласио да је ситуација довољно озбиљна и да се људи осјећају несигурно, уплашено и да не треба тражити дежурне кривце. “Грађанско јединство свих у Црној Гори је неопходно, јер нам је оно изнад свега потребно у овим данима када смо угрожени сви, без разлике”, рекао је Пејовић агенцији МИНА. Он је замолио све, “а нарочито уреднике појединих медија, да престану са оптуживањем Цркве за све и свашта”. “Уносити конфузију и подстицати на мржњу у овим околностима није мања опасност од новонастале пандемије. Они који се тиме баве наносе много већу штету са далекосежнијим последицама, јер нам борба за опстанак и преживљавање слиједи и након епидемије”, оцијенио је Пејовић. Према његовим ријечима, треба сачекати да тренутна епидемиолошка ситуација прође, па ће се лако сагледати гдје је ко гријешио и је ли се нешто могло учинити боље. “Црква, од самог почетка, све ради у складу са државним прописима, и тако ће бити и у наредним данима”, поручио је Пејовић. Према његовим ријечима, ако неко не познаје или неће да разумије поредак црквених служби и начин њиховог обављања, треба да се упозна са њима јер су оне дио вјековне црногорске традиције и културе. Пејовић је подсјетио да је прије изричите забране окупљања грађана на црквеним службама, редовна молитва била у свим црногорским градовима, у складу са здравственим мјерама, и да нема разлога да се Цркви ставља на одговорност било шта у вези са ширењем епидемије, прије него се утврде непобитне чињенице. Он је рекао да је МЦП данас уплатила новац за куповину техничке апаратуре потребне за рад здравствених установа, и то за седам монитора и шприц пумпи, од којих је по један намијењен за болнице у Цетињу и Никшићу, а остали за Клинички Центар у Подгорици. “У договору са управама болница у неколико црногорских градова, та ће опрема ових дана бити уручена тамо гдје буде најнеопходније”, рекао је Пејовић. Он је навео да су Православна црква и њени вјерници претходних мјесеци показали личну и друштвену одговорност и достојанство. “Веома смо поносни на све наше вјернике, на њихову спремност да послушају и разумију потребу да се лише за тренутак оног најсветијег најузвишенијег права, пуну слободу вјероисповијести кроз практиковање вјере одласком у храмове и присуством на богослужењима, зарад ширег друштвеног интереса”, истакао је Пејовић. То је, како је навео најбољи показатељ одговорности, што нажалост није случај са поменутим новинарима и медијима. Пејовић је позвао све православне вјернике, који се интересују како ће провести предстојеће празнике, да се у погледу одржавања будућих служби као и по питању њихових личних духовних потреба владају на основу званичних епархијских саопштења и упутстава које долазе од парохијског свештенства. Пејовић је апеловао да се вјерници не поводе за квази-црквеним кампањама које се врше путем друштвених мрежа. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Гост емисије “Питајте свештеника“ Пете недјеље Великог поста, био је свештеник Слободан Лукић парох црмнички. Он је најприје за наше слушаоце протумачио Свето Јеванђеље на ову Свету недјељу. Звучни запис емисије Отац Слободан је говорио и о томе како треба да искористимо вријеме које проводимо у својим кућама због мјера изазваних корона вирусом, позивајући да овај период доживимо као колективну епитимију, замислимо се над собом и помолимо за све људе, како би из свега овога изашли јачи. Отац Слободан је потом одговарао на бројна питања наших слушалаца, на која ћете наћи одговоре ако одслушате ову душекорисну емисију. Извор: Радио Светигора

,,Двадесет година траје наш живот у изолацији, од када је српски народ на Косову и Метохији остао без основних структура наше државе: Војске, полиције, судства и свега онога што може да нормализује живот на једном простору“-каже новинар Оливера Радић професор из Ораховца говорећи у двострукој изолацији у којој се сада налазе због вируса covid-19 који је погодио цио свијет, а однио и један живот са Косова и Метохије. Звучни запис емисије Оливера наглашава да је све вријеме изолације, од 1998. године наовамо једино Црква увијек остала уз народ свој. ,,Црква је била та која је српски народ одржала на овим просторима“-каже Оливера. Упоређујући нову изолацију, насталу падемијом корона вируса, она каже да је разлика у томе што смо свих ових година до сада знали ко нам је непријатељ и од кога да се чувамо. ,,Ово сада је нешто опасније. Створена је атмосфера да се народ боји од сусрета са својим ближњим. За нас је ова изолација страшнија него што је то у другим мјестима у Србији или Црној Гори јер је здравство код нас ослабљено, самим тим што ми немамо ни слободу. Конкретно у Ораховцу имамо једну малу амбуланту, у којој ради једна љекарка опште праксе, док је до најближе болнице у Лапљем селу сат и по времена вожње а до Клиничког центра у Косовској Митровици два сата, док чак ни поменуте болнице нису адекватно опремљене како би се избориле са овим вирусом. Тај страх затвара људе у куће. Немамо гдје да купимо маске, рукавице и дезинфекциона средства. Предали смо се у Божије руке а колико страдање ће Господ да нам допусти то само Он зна, нико од нас не зна“-каже Оливера Радић. Оливера са пуно наде вјерује да ће побиједити вјера у нашем народу, да ћемо вјером и сједињењем са Господом, преко Светог причешћа, успјети да побиједимо и ово искушење као и многа до сада. “Много нам је било лакше да се боримо са изолацијом раније када нисмо имали интернет и медије који умногоме више уносе пометњу разним порукама и статусима на друштвеним мрежама. Окренимо се заједно са својом породицом Господу и свом породичном Свецу и заједно, у смирењу и стрпљењу, чекајмо да и ова пошаст прође“-каже Оливера Радић. Од Оливере смо сазнали доста тога и о лијепој традицји шарања васкршњих јаја у ораховачком крају, које је почело на Средпосну сриједу Часног поста. Она напомиње да ће нас и страшник, јаје које се прво офарба том приликом, које наш дом иначе штити од свих зала, заштити и од ове нове пошасти. Извор: Радио Светигора

У разговору са протојерејем Николом Пејовићем, главним и одговорним уредником радија Светигора, причали смо о све учесталијим нападима на Српску православну цркву и Митрополита Амфилохија, који су ескалирали усљед одржавања литија, али и у посљедње вријеме – када је Света Тајна Причешћа доведена у питање од стране богоборачких режимских кругова. *Имате ли утисак да неки медији користе борбу против епидемије корона-вируса за борбу против Цркве? Највеће светиње Православне Цркве називају се ”глибавим”, хришћани се називају ”лизачима кашика”, а свештеници, међу првима – митрополит, изложени малтене псовкама и највулгарнијем вријеђању. У праву сте. Постоји скуп медија који има јединствену уређивачку политику, а која је на жалост вулгарно антиправославна, па и шире од тога, врло неморална, непристојна и антицивилизацијска. Који је стварни разлог за овакву, примитивну кампању против Цркве? Све је, у нашем црквеном животу, саображено мјерама које је држава увела, па чак и оно што нијесмо сматрали неопходним. Просто, учинили смо све што је било у нашој моћи, у циљу постизања друштвеног консензуса и одбране друштва од епидемије и њених посљедица. Обуставили смо сва црквена окупљања – и то у тренутку кад је то држава прописала (ни прије ни послије тога ), чак смо и молитве у храмовима (за које сматрамо да су баш сада потребне) свели на онај облик који укључује само свештенике. Активно смо се укључили у помагање најугроженијима, што смо, уосталом, и до сада радили, јер је то у природи црквеног живота. И поред великог броја литургијских богослужења широм Црне Горе, која су се збила и у првим ”блажим” фазама државних мјера већ проглашене епидемије – немамо ни један једини случај сумње да се на тим народним сабрањима ико заразио, од свих евидентираних обољелих у Црној Гори! Епидемија се сад користи као ”маска” да то раде због наводне забринутости за здравље грађана, не хајући о менталном, културолошком и прије свега моралном загађењу друштва којег они производе. Невезано од вјерских осјећања, ваљда је природно и патриотски познавати оно што је изложено у црногорским музејима, а то су управо путир, кашичица, антиминс као свједоци историје, традиције и културе овог народа: Зато јe несхватљиво да неки који се заклињу овој држави, њеној историји и култури , не чине тo како приличи пa показују несхватљиво незнање и непознавање културе и традиције сопствене државе. *Па који су онда разлози овог напада на Цркву, ако је све тако како Ви кажете? Најкраће – на сцени је патолошка, неразумљива и неконтролисана мржња појединих чинилаца друштвеног живота, од политичара до представника медија према Цркви, православљу у цјелини, нарочито када је у питању православна Црква и њени вјерници у Црној Гори. Не постоји разумно објашњење за појавне облике и ниво мржње са којим смо суочени од стране одређених, врло гласних појединаца. А кад не постоје видљиви и разуму схватљиви разлози, ми у Цркви одавно знамо стварно име и суштину такве појаве, али ћу овдје остати у сфери ”секуларног” исказа. Јасно је да су величанствене литије, непревазиђене и неупоредиве по духу и броју са било чим што се десило у последње вријеме на овим просторима изазвале много фрустрација и ”унутрашњег сагоријевања” код појединаца, па су једва дочекали ванредне мјере Владе како би се макар накратко ослободили за њих неподношљивог притиска слика и атмосфере тог, заправо најљепшег лица Црне Горе. Колико је све то изобличено и далеко од црногорског традиционалног морала, говоре нам тонови којима се пренијела вијест о болести и смрти блаженог спомена епископа ваљевског г. Милутина! Прије свега – ни једна црквена вијест се није у тој мјери приказала, колико та да је ето – и свештеник заражен! А да не говоримо о сатанистичком ликовању у неким текстовима. *Је ли у питању неко идеолошко настојање да се Црква ”криминализује” пред враћање у редовно стање, пред ново окретање питању односа Цркве и државе? Ето, у тим и таквим околностима, про-режимски медији су једва дочекали да на Цркву свале све могуће (измишљене) кривице. У том смислу се слажем са Вама, да ово јесте обављање прљавих послова, пред повратак у редовно стање. Oвако непросвећена и анти-демократска средина (која НИКАДА на демократским изборима није промијенила власт) има неку очараност ванредним стањима, и као да јој погодује једнопартизам са елементима насиља према неистомишљеницима. Овдје не говорим о потребама ванредних мјера у вријеме пандемије, што нико разуман не доводи у питање, него о једној несвакидашњој здушности и одсусутву сваког критичког мишљења у околностима које наликују диктатури. Тако лако се налазе ”мете” и ”дежурни кривци” који ”раде против државе”. Заиста чуди да црногорска Влада, која непрекидно позива грађане на повјерење и послушност није учинила оно што су њихове колеге у свим државама у којима је православна вјера доминантна, а то је договор са представницима Цркве. Не мислим да Црква треба да прописује мјере заштите, али се тиме показује поштовање најстарије институције у Црној Гори која сабира стотине хиљада вјерника и којој грађани највише вјерују. Влада је, међутим, показала да ни у овом важном и драматичном тренутку нема простора за било какав разговор и договор. Е ту видим нешто што наликује оној пропаганди из времена литија. Ни тада се није могло доћи до ријечи о фалинкама закона, колико су нас поједини медији засипали констатацијама да је свака критика закона, уствари – атак на државу. И на јутрошњој прес конферецији ИЈЗ било је новинарско питање којим се додатно врши притисак на здравствене раднике да како знају и умију пронађу везу заражених са богослужењима у Цркви, што ме не би чудило да се у одређеним медијима и појави наредних дана. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Са великом тугом у срцу примили смо вест о упокојењу драгог нам Преосвећеног Епископа Ваљевског Г. Милутина, који је јуче предао своју племениту душу Господу, након краће болести изазване компликацијама епидемије корона-вируса. Од своје 14. године блаженопочивши Владика Милутин кренуо је путем монашког позива и служења Цркви којој је посветио цео живот. Верници који су га познавали још као игумана манастира Каоне, а потом и као епископа Аустралијско-новозеландског и Ваљевског, упамтиће га као човека смиреног срца, мудрог и достојанственог, који је водио своје стадо као пастир добри, упућујући верни народ увек на љубав Христову и милосрђе. Недостајаће нам лично као истински брат у Христу и саслужитељ, али и свима нама на Косову и Метохији, које је посебно волео, и живео свим својим срцем за очување Косовског светолазаревског завета у верном народу. Очински је бринуо о сиротињи помажући наше Народне кухиње, помагао је Богосповију Св. Кирила и Методија у Призрену, бринуо о сиромашној деци у Ораховцу, Призрену. У својој посети нашој Епархији, прошле године, са Владиком Силуаном Аустралијско-новозеландским, донео нам је благослов Ваљевске епархије, Светога Владике Николаја и Светог Аве Јустина. Тада је посетио наше манастире, Ораховац, Призрен, храбрећи народ да остану и опстану на својим вековним огњиштима, да остану верни Косовском завету који нас уздиже ка Христу. Посебно нам је жао што га лично са својим монасима и свештеницима нисмо у могућности да испратимо на пут ка Вечном животу, али молитвено остајемо дубоко везани за Владику Милутина, који ће нам свима овде на Косову и Метохији остати у сећању, као искрени пријатељ и добротвор. Срећан ти пут у обиталишта светих и праведних, драги наш Владико. Да се радујеш довека славећи Онога коме си цео свој овоземаљски живот тежио, целом својом душом. Вечни ти спомен! Царство ти небеско! Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска