Претражи Живе Речи Утехе

Много је сусрета у животу човека. Дете се радује мами, која ће доћи по њега из вртића; заљубљени младић са великим узбуђењем срца жуди за сусретом са девојком; родитељи са великом радошћу поздрављају сина, који се вратио из војске или дугог пословног пута; пословни људи имају различите пословне састанке. Али оно најважније, што се мора догодити свима и без чега све остало нема смисла, јесте сусрет са Богом. Док се то не догоди, по речима мудрог Соломона, „све је таштина и мука духа“ (Проп. 1:14). Може ли се овај сусрет догодити случајно? Из библијске приче пре Христовог рођења видимо да су се сусрета са Богом по правилу удостојили само велики праведници – Аврам, Исак, Јаков, пророци Мојсије, Исаија, Језекиљ, Јеремија, Данило и други. Али сада, као што смо сада чули из Јеванђеља, на самом почетку новозаветне историје, дешава се дуго очекивани сусрет праведног Симеона са Богомладенцем Христом (в. Лк. 2, 22-40). За разлику од старозаветних времена, када су се само ретки удостојили сусрета са Богом, после Оваплоћења сви добијају прилику да се на молитви код куће и у храму Божијем сретну са Богом, Његовом Пречистом Мајком и светитељима, када желе и теже томе. Такав сусрет је посебно близак када се са вером и срдачним покајањем причешћујемо Светим Христовим Тајнама. Када се то заиста догоди, у наша срца се настањује поверење у ближње, милост, љубав, кротост, смирење, спремност да се преступнику опрости, да се моли за њега. Ако до таквог сусрета није дошло, онда смо одмах после молитве и причешћа љути, раздражљиви, сумњичави, неповерљиви, штетни, шкрти, сладострасни итд. Први и најважнији услов на који указују сви свети оци Цркве, да би наша молитва била услишена, јесте пажња. Чак и у обичном разговору са другим људима, ако га водимо без пажње и поштовања, нећемо постићи никакав резултат. Посебно је потребна пажња у разговору са Богом. Још један важан услов је помирење са онима према којима гајимо неку врсту озлојеђености. Јер, како каже Св. Симеоне Нови Богослов, како очекивати да ће те сам Бог чути ако не чујеш свој род? А трећи услов за молитву је скрушеност и смирење срца. Човек који је самозадовољан никада се не може чути, јер је Бог прво дошао да спасе покајане грешнике. Само постављајући се на овај начин можемо очекивати сусрет са Богом у молитви и за време Причешћа. Неки од нас брзо и лако успевају да се нађу у таквом сусрету, али већина нас, због страсти и зависности, са тешком муком постиже пажњу у молитви, а ако се удостојимо сусрета са Богом, онда је он пролазан и брзо нестаје из сећања. Човек поново урања у светску сујету. Међутим, никада не треба очајавати и престати са молитвом. Да би се ископао бунар са добром водом, потребно је много тражити и радити. Исто тако, да би се срео са Богом, потребно је уложити много молитвеног труда. Праведни Симеон је поживео дуг живот и тек на његовом заласку угледао је Богомладенца. Дакле, ради сусрета са Христом, наоружаћемо се трпљењем, јер само захваљујући њему можемо се ослободити гужве која нас окружује и пронаћи прави смисао живота у служењу Богу и људима. Данас палимо свеће. Ово је добар знак и подсетник за све нас. Као што је пламен свеће уперен увис и производи светлост и топлоту, тако и наша срца треба да се запале великом љубављу према Богу и људима. Осветлите таму сујетног живота око себе благодаћу Духа Светога. Данас, захваљујући медијима, интернету, за трен ока можемо да видимо различите људе било где у свету, али када нема сусрета са Богом, онда, упркос таквим приликама, свет све више урања у мрак због ширења и легализације сваког греха и порока. Зато смо ми хришћани позвани да будемо светиљке свету по заповести Спаситељевој: „Тако нека засија светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5,16). Амин! архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/sr/content/kako-se-sresti-sa-bogom View full Странице

Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била. Разлог моје депресије био је прекид везе. Али није толико реакција на растанак довела до депресије, већ спознаја да се најближа особа која вас је, као што сте мислили, волела и обећала вам да ће заувек бити с вама, испоставила као неко други, странац, равнодушан на ваш бол. Открила сам да је та вољена особа била само илузија. Прошлост је изгубила смисао, а будућност је престала да постоји. Сам свет више није заслуживао поверења. У овом стању депресије открила сам да се однос других људи према мени драматично променио. Друштво није нарочито толерантно према депресији и схватила сам да су људи подељени у два табора. Прва група је желела да све поправи, тражећи да се саберем или препоручујући стручну помоћ. Друга група ме је избегавала као губавца. Осврћући се уназад, разумем ову реакцију: била сам цинична и песимистична, много сам била сумњичава и нисам ни покушавала да будем љубазна.

Аха , трт, да видим ко ће смети да се усуди да помисли да нешто овде напише... Мислим питање је деликатесно , јелте, мало ко замишља како ће умрети , ал ипак да се не лажемо многи од нас о томе мисле, е сад једно је како би смо ми волели а друго је како ће то бити. Мада се некад дешава да то буде и онако како бисмо то ми волели, за један случај знам и то из породице. Наиме моја баба је била богомољац и молила се да умре у исти дан кад и њен муж, што ће рећи мој деда. То се тако заиста и десило, у 24 сата су обоје умрли, после дедине сахране , баба дође кући , седне , прекрсти се попије једну љуту за покој душе деди , наслони се на астал и умре. Ја немам таких жеља, али није да не размишљам о томе. Не бих волео да лежим у кревету , на пример годинама и да умирем од неке болешчие , воло би брате ако би могло нако јуначки на ратишту да погинем. Мада често сањам како умирем тако што су ме појели Срби. 0409_feel 0912_sport Е сад како то баш Срби и зашто баш мене националисту , па размишљо сам и о томе , наиме то су неки безбожници будућих времена , оно истина јесу срби и по спољашњости би се рекло да јесу и по језику и свему, али по духу су сатанисти . Недо Бог тако нешто , ал што би рекле бабе ако је суђено нека биде... А ви , како ви замишљате крај свога земног живота, ко је вас појео?

Пошто очигледно има доста заинтересованих за то, ево циљ ми је овде да разјасним неке недоумице за апсолутне почетнике. Желео би да охрабрим све који имају жељу да се тиме баве - без разлике на пол, године и све остало - да крену и не одустају. То је "рупа у систему" која стварно може да поправи живот и отвори нове могућности. Прво, да се разумемо - има пуно да се ради. Нема краљевског пута до науке. Само то не треба никога да обесхрабри. Пре свега, учење тих ствари је супер занимљиво једном кад се покренеш са нуле. И изузетно креативно. Једна од оних ствари које би радио и да те не плаћају, слично ко видео игрице... Само што ово плаћају и то добро. Колико времена треба да се научи? Као што негде рекох - тешко питање за мене пошто сам почео са тим као клинац. Осим тога, зависи шта хоћеш тачно. Два успешна програмера могу да се баве веома различитим областима које некад имају врло мало сличности. Обично се почетници интересују за "веб/интернет програмирање", што је исправно. То је област у коју можда може најбрже да се уђе и има пуно посла. Нека моја слободна процена је да за годину дана активног и дисциплинованог учења може да се дође на ниво који је "запошљив". Да се зна довољно да може неком тиму да приступи као "програмер почетник". А то није пуно - већина нас овде на форуму смо већ годинама. Значи да си почео са учењем програмирања кад си дошао на форум до сад би био доктор компјутерских наука. Мислите о томе. Како се тражи посао? Па исто као и све друго. Потражиш огласе, распиташ се. Ја знам сад одмах фирму у БГ која тражи програмера, не могу да нађу. Позвали су неког дечка из Сибира се јавио да дође... Па ти види. Осим тога, кад скупиш мало самопоуздања можеш да тражиш послове преко интернета, ту су већ могућности неограничене. Све је могуће. Не треба о томе бринути, посла има колико хоћеш. Важно је "квалификовати се за утакмицу". Фирме у принципу не траже дипломе. Важно им је шта знаш и да ли завршаваш посао. Радио сам у неколико фирми и никад ми нико није тражио диплому. У ствари, подигао сам је тек десет година након факултета кад сам се паковао за пут, једва су је нашли тамо. Како да се почне учење? Обично људи крену да траже курсеве и књиге по интернету. Погрешно. Треба ти неко ко хоће да ти помогне и одговори на почетничка питања. Није неопходно да то буде "професор" или некакав "курс" (у ствари сам помало и скептичан у вези тога, нисам сигуран да се исплати), важно је само да имаш кога да питаш кад негде станеш. Јер програмирање се не учи тако што читаш књиге или седиш и слушаш предавања. Учи се кроз примере. Значи одмах "правиш" нешто веома једноставно. Онда правиш нешто мало сложеније, па још сложеније и тако док не дођеш до нивоа који желиш. Ствар је у томе да када се прође "почетничка криза" где ти апсолутно ништа није јасно, долази се у фазу где капираш основне принципе и онда се пуно лакше напредује. Проблем је што изгледа већина људи удари у зид у самом почетку и одустане. Шта да се учи? "Рачунарска наука" обухвата пуно области у којима можеш да се "специјализујеш", нешто слично као медицина. Сви доктори знају неке заједничке "опште ствари", али да би био успешан обично се специјализујеш за нешто. С` тим што у програмирању нема "доктора опште праксе". Ево покушаћу да објасним конкретно. Значи, учи се прво неки "програмски језик" - Java, C++, C# итд. Али то није довољно. Рецимо да научиш француски језик, али да би рекао на француском нешто о историји Париза, мораш да знаш историју... Значи језик је само "алат" који се онда примењује на неку "област" коју такође треба да познајеш. Тако да у C# можеш да правиш програм за Windows који се инсталира на рачунар и ради (као нпр. Word или Excel) или можеш да правиш web сајт (као Поуке) који ради "на интернету". И то су две прилично разлите ствари. Али није тако компликовано као што можда звучи, ту исто треба само неко да ти објасни основне принципе и усмери. После иде само. Разне технологије Обично се програмер, бар у почетку, фокусира на једну групу технологија које "иду заједно". На пример, PHP и MySQL су технологије које "иду заједно". Зашто? Зато што су оба бесплатне технологије које се развијају по моделу "отвореног кода" тј. програмери широм света бесплатно "донирају" своје време и праве те ствари. Онда C#/ASP.NET/SQL Server "иду заједно". Зашто? То су све технологије које развија Microsoft и раде на Windowsu. И тако даље. Значи, када почнеш учење, одабереш једну од тих ствари и фокусираш се на то. Нема потребе учити "све одједном" или слично. Осим тога, кад се науче основни принципи у једном, после је много лакши пут да се научи друга група - јер су основни принципи исти. А програмски језици су често веома слични. Нпр. Java, C#, C++, Javascript су по синтакси веома слични тако да ако видиш само пар линија кода често је немогуће уочити било какву разлику. Ето за почетак. :)

Koliko često srećete „nevidljive ljude”? U psihologiju sam se zaljubila pre tačno deset godina, kada sam kao srednješkolka bila polaznik Istrazivačke stanice Petnica. Tamo sam se upoznala sa nekim osnovama eksperimentalne psihologije, da bih se kroz studije upoznala i sa ostalim granama psihologije. Psihologija braka i porodice je bila ta koja je izazivala u meni najveće uzbuđenje i maštala sam kako ću se jednog dana isključivo time baviti. Nakon završenog fakulteta, zakucala sam na mnoga vrata, ali su se otvorila samo ona u Dečjem selu u Sremskoj Kamenici. Već nakon nekoliko dana boravka u Selu sam shvatila da o sistemu socijalne zaštite ne znam apsolutno ništa i da na fakultetu ova, posebno osetljiva grana rada sa ljudima, uopšte nije pomenuta. Dobila sam posao u kome radim sa porodicama kojima je potrebna intenzivna podrška u krizi. Sjajno, imam posao koji se bavi porodicom, to sam oduvek želela! Ali – jer ono uvek postoji – radim sa porodicama koje su u krizi, između ostalog, jer se nalaze na socijalnoj margini. Pored svih nedaća koje su ih snašle, poput nasilja, zanemarivanja dece, alkoholizma, susrela sam se i sa ljudima koji nemaju zadovoljene osnovne ljudske potrebe. Nemaju struju, vodu, toplu garderobu, dokumente. Kao neko ko je živeo zaštićen život, školovao se i odrastao u nekom možda drugom vremenu, našla sam se u šoku. Nisam znala odakle da krenem i na koji način da pomognem, ako pomoć postoji. Kolege me često pitaju da li je moguć neki savetodavni rad sa našim komšijama, koje najčešće ne primećujemo? Savetodavni rad sa ovom „nevidljivom” grupom ljudi je veoma težak i skoro nemoguć, jer pored edukativne zapuštenosti, oni su gladni. Verujem da nikome nije do savetovanja ukoliko je gladan, ukoliko zna da ne može da dobije socijalnu pomoć, jer živi na crno u nekoj zemlji već godinama. Verujem, jer ni meni ne bi bilo do toga. Vrlo često se na društvenim mrežama pojavi akcija prikupljanja pomoći za pojedinca koji prosi, ili živi teško, a činjenica je da je takvih ljudi oko nas i više nego što mislimo. Oni su takođe topli, ljubazni, oni su roditelji koji vole i brinu o svojoj deci, ali nam izgleda kao da su deca zanemarena, jer nisu uvek čisti i ponekad prose i ne odu svaki dan u školu. Kroz iskustvo koje sam stekla sam naučila da ta deca ne vole da idu u školu, jer nailaze na izolovanje od strane vršnjaka, nemaju dovoljno lepe sveske i nove patike za početak školske godine, a kada dođu kući plačući i navodeći razloge zbog kojih su pobegli iz škole, roditelji ne umeju da ih smire, a ne mogu da obećaju da će nešto promeniti. Ne mogu, jer ne znaju način kako da zadovolje sve zahteve koje pred njih stavlja država da bi došli do neophodne pomoći. Pitanje posla je misaona imenica, jer se radi o neobrazovanom stanovništvu, koje je odraslo u isto tako teškim uslovima i miri se sa sakupljanjem sekundarnih sirovina kao izvorom prihoda. Razlog zašto pišem ovaj tekst je taj što imam potrebu da kažem ljudima da„nevidljivi ljudi“ postoje. Važno mi je da se stvori svest stanovništva da je mnogo veći procenat ljudi koji su na socijalnoj margini, nego što imamo utisak živeći zaštićene živote. Način na koji možemo da im pomognemo nije u potpunosti definisan, ali definitivno treba da krenemo svi zajedno u neku akciju koja će pomoći barem deci da se ne osećaju izolovano kao što je sada slučaj. Želela bih da apelujem na roditelje da razgovaraju sa svojom decom, da im objasne da njihovi drugari iz vrtića i škola nisu manje vredni ako ne pripadaju istom socijalnom miljeu kom oni pripadaju, jer nisu oni odgovorni za to. Važno je da i učiteljice, nastavnice, profesori i vaspitači znaju da obrate pažnju na ovu decu, jer su oni možda budući lekari i glumci, a niko nije dovoljno senzibilisan da primeti njihov talenat. Mi, socijalni radnici, radimo na osnaživanju roditeljskih kapaciteta i snaga pojedinca, ali bez pomoći zajednice nismo u mogućnosti da napravimo mali korak za čovečanstvo, a veliki za naše komšije. http://www.psihoverzum.com/koliko-cesto-srecete-nevidljve-ljude/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)

Ћао пријатељи, Користим Самсунг Галаки А72 и покушавам да га повежем са својим Виндовс 10 рачунаром. Али проблем је у томе што када сам покушао да га повежем са рачунаром, МТП не ради како треба. Затим сам истраживао на мрежи и наишао на овај пост који је предложио ажурирање управљачког програма МТП уређаја. Моје питање је како могу да прикупим овај драјвер? Може ли неко да предложи неке идеје? Свака помоћ ће бити веома цењена.

Pored TV Pinka koji je generalno najgore što može da zrači sa TV ekrana, postoje još neke bljuvotine koje se provlače po raznim televizijama. Ceca i Anabela ušle kao gošće na Farmu. Svi na Pink!!! Peticija Pinku sutra za reprizu

Постављам ово питање, иако се са њим никада као студент, хвала Богу, никада нисам сретао. Али јесам као просветни радник. Но, сада имам проблем, тачније има га моја старија ћерка, која је студент Академије струковнох студија у Београду (бивша Виша медицинска). Она је студент друге године и све досадашње испите дала је из првог пута, са, у просеку, врло добрим оценама. Међутим, један испит из прве године још увек не може да положи. Пети пут већ покушава. Није једина, велики број студената није положио тај испит и пролазност је веома ниска. Девоке су жалиле и данас полагале испит пред комисијом. Али авај, у комисији је поново главну реч водила њихова професорка која је проблематична са својим критеријумима - постави питање, испричате јој СВЕ из литературе и онда вас решета потпитањима док вас не обори. Нажалост тако је било и данас пред комисијом. Од 30+ девојака, само су две успеле да добију прелазну оцену. Ја сад питам, какве су даље правне могућности да се ове студенткиње боре? Може ли се и коме обратити у Министарству просвете, пошто је у институцији Аладемје проблем очигледно нерешив (изгледа да врана врани очи не вади - они штите своју колегиници, не студенте). Молим вас ако неко има конкретан предлог да ми појасни, како бих помогао свом детету, које већ пада у очај (а ја све то плаћам и не питајте како ми је).

Текст аустралијског новинара Давида Голдмана „Ова срамотна злоупотреба холокауста мора одмах да престане“ о усташком логору Јасеновац, објављен у „Џерузалем посту“, уклоњен је захваљујући брзој и одлучној реакцији Музеја жртава геноцида, саопштено је данас из ове институције. „Уредништво „Џерузалем поста“ најпре је уклонило са интернет странице тог листа ревизионистички и срамотан ауторски текст Давида Голдмана у коме се, поред осталог, тврди како је укупан број жртава концентрационог логора смрти у Јасеновцу свега између 2.500 и 4.500 људи, као и да Срби и садашње српске власти манипулишу и злоупотребљавају холокауст како би вештачки и лажно увећавали број жртава српског порекла страдалих током Другог светског рата“, истакла је дирекција Музеја. Након што је в. д. директора Музеја жртава геноцида, историчар Дејан Ристић, ступио у непосредан контакт са главним и одговорним уредником, „Џерузалем поста“ Јаковом Кацом, овај лист је данас објавио Ристићев опширан и детаљан ауторски текст у коме су изнете историјске чињенице у вези са карактером концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и са до сада идентификованим бројем јасеновачких жртава. Поред тога, Ристић је у свом тексту јасно и одлучно осудио сваки покушај релативизације карактера концентрационог логора смрти у Јасеновцу, као и умањивање броја жртава. Ристић је у писму главном уреднику „Џерузалем поста“ навео да Голдман, који је иначе без стручних квалификација и потпуно непознат научној јавности, „користећи се низом нетачних исказа и полуинформација, у чланку је у свега пар реченица обесмислио читавих 76 година континуираних истраживања, како стручњака и институција Југославије, касније Србије и Хрватске, тако и светских референтних институција попут „Јад Вашема“ и Музеја Холокауста (USHMM)“. „Једино што је тачно наведено односи се на географски положај Јасеновца и процентуално учешће Јевреја у људским губицима (15 одсто). У низу проблематичних информација садржаних у том ревизионистичком осврту најпре указујемо на исказ о форензичким истраживањима спроведеним у Југославији којима је, наводно, утврђено да је укупан број јасеновачких жртава између 2.500 и 4.500 што представља апсолутну и срамотну неистину. Музеј жртава геноцида, пре свега, указује на то да код форензичких истраживања не може доћи до резултата у броју жртава који се креће у огромном распону „од – до“. Друго, никакве ексхумације нису обављане 1947. и 1948. године. Током 1946. године обављено је истраживање четири гробнице код Ускочких шума у којима је пронађено 967 остатака (311 мушкараца, 467 жена и 189 деце). На основу сондаже процењено је да и у гробници код шуме Струг има око хиљаду убијених, али су стручњаци закључили да због положаја, односно испреплетености жртава и стања у којима су се тела налазила није могуће обавити потпуно прецизно истраживање. Дакле, не постоји никакво форензичко испитивање које је резултирало подацима о 2.500 до 4.500 јасеновачких жртава, извршено током 1947. и 1948. године, како се то наводи у овом ревизионистичком тексту“, пише Ристић. У овом крајње ревизионистички интонираном чланку поменути су и разни утврђени и/или процењени бројеви убијених у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу, и то: 59.000 (попис жртава Другог светског рата спроведен 1964. године), 72.000 и 77.000 који су у једном тренутку представљали достигнути резултат допуњавања броја страдалих, а на основу ревизије већ споменутог пописа из 1964. године, што спроводи Музеј жртава геноцида, стоји у писму упућеном уреднику израелског листа. „Музеј жртава геноцида користи ову прилику да нагласи да се у његовим базама налазе подаци о безмало 90.000 идентификованих жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што у овом тренутку представља само најмањи могући, али не и коначни број ликвидираних на том стратишту. Како се истраживања стручњака Музеја жртава геноцида, која се спроводе по истој методологији како се то већ деценијама чини и у „Јад Вашему“, настављају, за очекивати је и да број идентификованих јасеновачких жртава у наредним годинама буде коригован у правцу далеко већег. Процењени укупан број јасеновачких жртава далеко је, нажалост, већи од оног који ће историјска наука икада успети да идентификује конкретним подацима“, наводи се у реакцији на Голдманов текст. У истом ревизионистичком тексту спомиње се и број од 99.000 жртава система концентрационог логора смрти у Јасеновцу што је у једном периоду била процена USHMM, али и у науци потпуно непозната процену од око 250.000 страдалих, стоји у писму. Коначно, исти текст садржи некакав, наводни, број од 800.000 убијених на свим јасеновачким стратиштима. „Музеј жртава геноцида нема сазнања да је „Јад Вашем“ током последње деценије претходног века потраживао од Републике Србије „оригинална документа из Јасеновца“ пошто историјској науци није познато да постоји неки значајнији корпус грађе изузев оне коју је Антун Милетић већ објавио у четири књиге. Могуће је и то да се у овом ревизионистички интонираном чланку мисли на евакуисану музејску грађу из Спомен-подручја „Јасеновац“ (Република Хрватска) која се током деведесетих година претходног столећа налазила у Босанској Дубици (Босна и Херцеговина). Но, то је питање на које одговор могу и треба да дају неки други, али не и Република Србија“, пише историчар Дејан Ристић. Како наводе из Музеја жртава геноцида, та институција је 1997. године предала „Јад Вашему“ списак са именима 52.500 Јевреја страдалих на простору Југославије током Другог светског рата (од којих је 10.500 изгубило животе управо у Јасеновцу), а који је укључен и у званични списак жртава холокауста те институције. „Пратећи накарадну, псеудонаучну, антицивилизацијску и срамотну логику којом се у овом ревизионистичком чланку негира број страдалих у Јасеновцу искључиво на основу тога што не постоје одговарајући форензички подаци (осим за 2.500 до 4.500 жртава, како лажно тврди аутор текста), могли бисмо да поставимо и питање у вези са тиме да ли је на исти начин могуће негирати и број од 1.200.000 до 1.500.000 убијених у Аушвицу пошто ни за ту тврдњу нема никаквих форензичких доказа? Било би занимљиво када би аутор овог ревизионистичког текста, негирајући број страдалих у Јасеновцу, одговорио на питање у вези са тиме где је „настало“ 30.000 Јевреја који су живели на подручју геноцидне Независне Државе Хрватске? Музеј жртава геноцида подсећа да је, према расположивим подацима, њих око 7.500 убијено у немачким концентрационим логорима. Шта се догодило са њих преосталих око 22.500?“, наводи Ристић Музеј жртава геноцида је кроз вишегодишња истраживања својих стручњака показао да је у систему концентрационог логора смрти у Јасеновцу убијено између 18.000 и 19.000 Јевреја са подручја Независне Државе Хрватске, као и да је њихово учешће у укупним губицима цивила било вишеструко веће од њихове заступљености у популацији (10,23 пута веће). Стручњаци Музеја жртава геноцида у континуитету јасно раздвајају страдање у холокаусту од геноцида почињеног над српским народом на подручју Независне Државе Хрватске. У истраживањима Музеја жртава геноцида континуирано се наглашава и то да је губитак Јевреја у систему усташког логора смрти у Јасеновцу, с обзиром на заступљеност у популацији, био реално 13 пута већи од претрпљеног губитка Срба у логору, чиме се побија апсурдна тврдња по којој „Србија покушава да истисне Јевреје из холокауста и да их замени Србима“, стоји у писму директора Музеја. „Музеј жртава геноцида овом приликом наглашава и то како су, поред бројних других, чак и тројица председника Републике Хрватске званично и јавно саопштила како се у раздобљу између 1941. и 1945. године догодио геноцид над припадницима српског народа који су осмислили и реализовали званични органи и целокупан државни систем Независне Државе Хрватске. Имајући то у виду, потпуно је јасно да је једина срамотна злоупотреба управо покушај аутора овог ревизионистички интонираног текста да негира ову одавно потврђену и општеприхваћену историјску чињеницу. Да ли је, пратећи такву логику, могуће очекивати да се на страницама Вашег листа ускоро нађе и подједнако ревизионистички интониран текст Давида Ирвинга којим се негира постојање концентрационог логора смрти у Аушвицу?“, закључује Дејан Ристић. https://rs.sputniknews.com/20210818/ko-negira-jasenovac-negira-i-ausvic-kako-je-srpski-istoricar-pobio-lazne-tvrdnje-u-izraelskom-listu-1128551049.html View full Странице

Британски тајни пројекат – како да Срби заволе независно Косово 29.07.2021. - 10:13 Британски тајни пројекат еуфемистичког назива „Јачање позитивног мира на Косову и у Србији“, који је разоткрио новинар Кит Кларенберг, заправо има за циљ истискивање Русије и Кине из региона и спроводи се већ осам месеци. Између осталог, циљ је и створити албанску државу на Косову на коју ће Срби пристати и малтене је заволети. Идеја о „глобалној Британији“, коју је након изласка ове државе из ЕУ прокламовао премијер Борис Џонсон своје обрисе изгледа добија и на Балкану кроз тајни пројекат британске владе под називом „Јачање позитивног мира на Косову и у Србији“. Разоткривен од стране истраживачког новинара Кита Кларенберга и објављен на веб порталу телевизије „Раша тудеј“, документ говори о организовању мреже појединаца, НВО, медија и политичара за повећање подршке Срба са Косова и Метохије приштинској влади – просто речено, британска влада жели да Срби прихвате косовску независност и за то су између 2020. и 2022. издвојили пет милиона фунти. Оно што пада у очи јесте решеност Вајтхола да угуши сваки отпор зацртаном циљу и за то предвиђа, како Кларенберг каже, средства слична онима која су САД користиле када су компромитовале бразилског председника Лулу да Силву – уз помоћ мреже „тројанских коња“ дискредитовати политичаре и све оне који се противе британском циљу. Британски тајни пројекат – усадити Србима мишљење да су расисти Уз то, све би требало да се одвија тајно и да изгледа спонтано – зато су за циљну групу и одабрани „млади који нису у могућности да емигрирају, па се претпоставља да ће због незапослености бити вољнији да се ангажују“. Ако би се Кларенбергово откриће повезало са, на пример, изјавом турског председника Реџепа Тајипа Ердогана који је изразио намеру своје земље да лобира за признање косовске независности, могао би се стећи утисак да се ради о координисаним акцијама. Међутим, Синиша Љепојевић, дугогодишњи дописник српских медија из Лондона и добар познавалац прилика у Великој Британији, каже да је британски пројекат старији, као и да се ради о делу ширег западног пројекта који се пре свега бави стварањем мреже медија и НВО против присуства Русије и Кине на Балкану. „То се прикрива једном другачијом формом – помирењем у региону и обезбеђивањем мира кроз школовање и прање мозгова углавном младим људима из НВО и млађим новинарима који већ раде у одређеним медијима. Реализација пројекта почела је пре око осам месеци, а британска улога у пројекту (јер то није само њихов пројекат, већ и амерички и немачки) је да људе доводи у Британију и да их, уз помоћ НВО провлаче кроз школу и да се они са „новим знањем“ враћају овде“, објашњава Љепојевић. Методологија обуке је стара, у њој нема нових идеја, а суштина је спровођење антируске и антикинеске политике, али и онога што Љепојевић назива културом поништавања – она, према његовим речима, у српске мозгове треба да усади став да су Срби расисти. Британија подржава најстрашније национализме на Балкану Тајни британски пројекат за историчара Чедомира Антића не представља новост, али показатељ је британских амбиција за доминацијом. Некада империја, а данас увелико смањених политичких, економских и војних капацитета, Британија води политику дугог трајања. Отуда и амбиција за доминацијом на Балкану. Према Антићевим речима, суштина пројекта је стварање албанске државе на Косову и Метохији – зато се говори о „позитивном миру“ и утицају на идентитетску заснованост Срба на Косову. Британска акција је морално недопустива јер са једне стране, Британија, заједно са неким другим великим силама, намеће албанску државу на Косову и Метохији, док са друге стране, не обраћа пажњу на кршења људских права Срба у региону. „Ово је веома важна информација и Србија треба да поступа у складу са њом – да за једног од врло важних партнера имамо државу која своју политику заснива на чистом антисрпству“, истиче Антић. Британија заправо жели да Србима наметне „Пунски мир“ где се од Срба очекује да Бошњацима или Албанцима дају она права која Срби у региону не могу да очекују, додаје он. „Да су ово неке друге године и нека друга епоха то би се јако лоше завршило по Велику Британију и њене савезнике. Међутим, не само Србија и српски народ, већ и цео Балкан је у опадању и то је иживљавање на све слабијим земљама зато што они буде најмрачније националистичке снаге међу Албанцима, Бошњацима, етничким Црногорцима и то је најстрашније“, наглашава наш саговорник. Косово за почетак, после Бујановац, Медвеђа и западна Македонија За македонског новинара Миленка Неделковског британски пројекат о Косову и Метохији само је припрема за ширу акцију која ће у будућности обухватити и Бујановац, Медвеђу, западну Македонију и друге регионе. То показује и решеност да се сви опоненти дискредитују и униште, каже он. Ипак, Љепојевић сматра да су британски империјални капацитети ограничени. Балкан, поготово онај његов део који још није постао део ЕУ, занимљив је за Британију и она процењује да би било корисно да се уложе одређена средства за ширење њеног утицаја. Јер, како наш саговорник каже, одатле би био британски уцењивачки капацитет био проширен и на ЕУ, и на Блиски исток. „То су планови и амбиције, међутим, реалност је много другачија и зависи од две ствари. Пре свега зависи од догађаја, јер не знамо шта ће се све дешавати. Друго, зависи од тога у којој мери Британија може да представи себе као обновљену силу. Моје мишљење је да је то потпуно нереална амбиција, али тамошња државна номенклатура верује да треба покушати“, закључује Љепојевић. rs.sputniknews.com Британски тајни пројекат – како да Срби заволе независно Косово | ИСКРА ISKRA.CO Британски тајни пројекат еуфемистичког назива „Јачање позитивног мира на Косову и у...