Претражи Живе Речи Утехе

Ја сам особа са аутизмом. И мама сам. Ако гуглате аутизам и мајчинство, наићи ћете на хиљаде чланака које говоре о томе како је бити мајка детета са аутизмом. Наћи ћете бројне студије и истраживања о томе како би неуротипични људи могли да се суоче са свим изазовима које доносе аутистична деца. Али готово ништа о томе како је бити мајка и имати аутизам. Како је бити особа са аутизмом и одгајати децу. Мало је ствари у животу које су изазовније и комплексније од мајчинства. Без обзира на то ко сте и какав живот водите, родитељство ће сигурно бити један од најтежих животних изазова. Јер деца, по природи ствари, пркосе свим очекивањима. Порођај је тежак и болан. Бебе не спавају, плачу и од нас траже понекад много више него што смо у стању да дамо. Наравно, мајчинство истовремено доноси и велику радост. Имам три сина – 22, 21 и 12 година. И родитељство је невероватно велики и важан део мог живота. А коментари других људи у мом животу умели су да буду врло сурови. Како користим свој аутизам и то што имам троје деце као изговор за све. Описивали су ме као чудакињу јер ми недостаје вештина да добро балансирам између мајчинства и посла. Питала сам се дуго да ли је то зато што сам особа са аутизмом или зато што је једноставно тешко бити све? И баш због те несигурности, нисам никад себе стављала на прво место. Синови су ми били цео свет, а то ми је, опет, донело друге проблеме. Мислим да је ово случај са многим аутистичним мајкама. Моја сестра, која такође има аутизам, исто је као и ја у потпуности, безрезервно посвећена својој ћерки и та посвећеност је гура и преко границе пуцања. Dugdale, Thompson и Freeth (2021) установили су да аутистичне мајке имају изузетно наглашене емоције и децу одгајају са интензивном љубављу и повезаношћу. Али, за мене, мајчинство је најбоље могуће искуство. Пре него што сам добила децу, нисам никад осећала да било где припадам. Свака моја интеракција и веза било које врсте са другим људима била је крхка. Увек сам се осећала скрајнуто и као “она која свима иде на живце”. Тако је бити аутистичан. Где год да сам се налазила улагала сам огроман напор да маскирам себе и не будем то што јесам. Борила сам се да припадам. И живела у страху да ће свако за кога се вежем нестати кад открије шта је испод те маске. Мајчинство је то променило. Кад сам добила децу, добила сам и мале људе који су ме тренутно заволели и волели су ме одувек, са свим мојим манама. И ја сам њих могла да волим целим својим бићем и слободно, без икаквих маски. Све то, повезало ме је са осталим сегментима друштва и мог живота. Научила сам да могу да седим са било којом мајком и разговарам о деци. Да коначно могу да се повежем са другим, неуротипичним људима. Јер већина нас има исте дилеме и страхове. Сви бескрајно волимо своју децу и уједно се бојимо да ли све радимо како треба. Упркос мом аутизму и свему што ме чини другачијом, мајчинство је онај део мог живота који је најјача веза са светом “нормалних”. Оно је учинило да се осећам прихваћено. Јер, иако је родитељство борба, знам да није борба само за мене, већ за сваког родитеља. Исто као што је и дар. Можда најнормалнија ствар коју сам у животу урадила је то што сам постала мајка. То је учинило да се осећам обичном, нормалном више него било шта друго што сам у животу постигла и урадила. Аутистичне мајке су мајке, као и све друге. То је оно у чему смо сасвим нормалне и обичне. https://zelenaucionica.com/kako-je-to-biti-autisticna-mama/

У организацији Мисионарског одељења Архиепископије београдско-карловачке, у великој сали Парохијског дома храма Светог Александра Невског 18. априла 2024. године са почетком у 18:30 часова биће одржана трибина на тему „Како решавати проблеме у браку?“. О овој теми говориће: јеромонах Макарије, игуман манастира Савина; доц. др Данило Михајловић, теолог и психотерапеут; ђакон др Александар Милојков, координатор Одсека за дијалог у јавној сфери Мисионарског одељења (модератор); г. Дејан Ристић, професор Призренске богословије; јереј Славко Папић (уводничар). Како страсти утичу на брачни живот и како превазилажење истих доносе мир и љубав? Како духовно стање утиче на избор партнера? Како лични однос са Богом гради и брачни однос? Гордост као разрушитељ и смирење као изградитељ брака - неке су од тема о којима ће говорити предавачи. Четвртак, 18. април 2024. године, 18 сати и 30 минута, Парохијски дом храма св. Александра Невског на Дорћолу. Извор: Радио "Слово љубве"

Свака девојчица, девојка, жена, која први пут отвара молитвеник, са изненађењем открије да су све молитве написане у име мушкарца. Ово стање може изазвати низ осећања од неправде према њој (нема опције у име женског пола) до збуњености (молитву су саставили свети људи прослављени од Цркве, тако да се не може мењати самостално, међутим, жена говори за себе у женском роду, а не у мушком, како је написано у молитвама). Шта ако се жена моли „мушким“ молитвама? На ово питање се може одговорити на различите начине. 1) Ако жена чита Свето писмо које су написали мушкарци, посебно Давидове псалме, онда не може променити род из мушког у женски. У супротном ће се изгубити ауторство и унети лаж: као да је и сама била учесник описаних догађаја и описује своја искуства. У овом случају, жена преноси туђи текст, а не свој. То важи чак и за оне случајеве када се Давидови псалми налазе у склопу одређених молитава (јутарње или вечерње итд.). 2) Молитве које се налазе у молитвеницима писане су од стране мушкараца и имају натпис неког светитеља. Стога је логично да их читамо тачно онако како су написани. Међутим, овде имамо неких потешкоћа и недоумица. Молитве се могу читати за себе (тихо, тајно) и јавно (на пример, молитве пре причешћа у Цркви). Мушки род речи молитве које је прочитала жена за себе може се променити тамо где је то прикладно. У овом случају, сачувана је искреност, спонтаност и неконвенционалност молитве. На крају крајева, сам светитељ је принео ову молитву са свог мушког лица а затим је Црква уздигла ову молитву до опште употребе, видећи у њој прави израз човекове молитвене тежње ка Богу. Ипак, приликом читања молитве у јавности, потребно је сачувати мушки род у молитвама, чак и ако су учесници молитве и жене. Првенство стварања Адама пре стварања Еве довело је до овог логичног предлога. Али зашто не дати две опције за читање речи: у мушком, а затим у женском роду, пошто се и мушкарци и жене моле и молитва долази од обоје подједнако? Јер молитва долази од човека, људске природе (једнако за мушкарца и жену), која има иста осећања и подједнако је погођена грехом и захтева исцељење. Са становишта филологије, у језицима који имају категорије мушког и женског рода и одређени члан, постоји предност мушког рода над женским и изражава се, на пример, тако што се приликом навођења хетерогених објеката испред њих користи члан мушког рода (на пр, италијански, старогрчки језик). Намерна употреба завршетака за два рода зарад племенске правде одвлачи пажњу од молитве. Тамо где постоји јавна молитва на женском црквеном скупу (на пример, катихезе искључиво за жене, молитве у женским затворима), може бити читање молитава са завршницама женског рода, где је то прикладно. У речима молитве, које се читају за време Тајне крштења, које се односе на пол особе која се крштава, постоји и опција за женски род, али свештеник приликом молитве бира читање у складу са полом особе. крстећи се. Молитве подвижница, написане у изричитој молби женске особе (на пример, преподобне Марије Египћанке, описане у њеном житију), биле су приватне природе и нису добиле општу употребу. Да резимирамо, може се приметити да је приликом читања Давидових псалама немогуће променити мушки род у женски. Јавно читање молитве од стране жене, и за мушкарце и за жене имплицира предност мушког пола. За женску групу, можете променити род речи у молитвама у женски, и тада ће молитва бити адекватна. Нема греха у томе што се у приватној молитви жена моли у име мушкарца. Међутим, одбацивањем генеричког формализма и заменом мушког рода женским у тим речима где је то прикладно, жена ће своју молитву учинити дубоко личном. протојереј Андреј Ухтомски https://pravlife.org/ru

Аутор: архим. Павлос Пападопулос Обично не знамо како да разговарамо. Наше речи и расправе су попут убода који цепају нашу везу и убијају нашу љубав. Уместо да наше речи постану још један начин да ојачамо нашу везу, много пута оне постану разлог да се удаљимо од другог. То је зато што када отворимо уста, показујемо шта имамо у себи. А унутра има довољно ега да се не чује други, да се не поштује други, да се вређа други. Отварамо уста и уништавамо све - наш однос са супружником, са дететом, са пријатељем, са колегом. Честа је појава да се двоје људи сретну и свако жели да истакне себе па се разговор састоји од речи и псовки. Као да се сретну наивна и луда особа. Свако жели да докаже да је супериорнији од другог, да зна више ствари, да има занимљивији живот итд. Али тако се људи никада не могу повезати. Ова комуникација између њих је раздвајање. Када упознате некога, не сматрајте то приликом да се покажете, већ приликом да комуницирате са њим. Чувајте се, односно будите пажљиви у мислима и устима. Не дозволите да вам буде лако, ни у најмањој прилици, говорити о себи. Ако вас питају, одговори само конкретно, а не оно што желите да кажете. Покушајте да избегнете те речи које ће вас наводно уздигнути у очима друге особе, јер на крају оне не помажу вашем „профилу“, већ разоткривају вашу егоцентричност. Много пута напустимо разговор разочарани, не зато што нисмо имали праву комуникацију са другом особом, већ зато што нисмо успели да кажемо шта смо желели, нисмо успели да „угасимо“ другу особу, нисмо успели да придобијемо другу особу. Наш циљ није била комуникација, већ победа, истицање нашег ега, нашег мишљења. Ово је потпуно нелогично. Ако ступамо у комуникацију са другим да би повећали раздор међу нама, онда апсурдност нарцизма влада нашим животом и то је наш пад. Када је „грех мој увек преда мном“, онда ћу свакако бити пажљив са сваком својом речју, у свакој дискусији ћу бити љубазан, у сваком питању и одговору – скроман. Оно што нам је потребно је свест о нашем греху. Нека он стално буде пред нама да би се заштитили од бахатости и гордости. Покајање, које је динамично стање признања греха, али и наде у промену, требало би да буде стални пратилац нашег живота. Без покајања, смирење умире. . . а онда , тешко нама. https://pavelpapadopulos.wordpress.com

Игумaн Нектариј (Морозов) : – Нико се не рађа тек тако, као резултат неких случајних околности. Свако од нас је позван у постојање вољом Божијом . Можемо рећи да је и пре постојања света, пре постојања читавог овог Универзума, свако од нас већ био присутан у Божијем плану. Према томе, постојао је одређени Божански план за сваког од нас. И, наравно, Господ жели да испунимо овај план у свом животу, да свако од нас, колико је то могуће, живи пуним животом, срећним животом и препознамо таленте којима нас је Господ наградио. Стога, можемо само да Му верујемо у свему и да Га молимо да нам покаже овај пут. Наравно, човек може да каже: „Ево, молим се Богу, молим Га да ми отвори овај пут, али не добијам одговор. Зашто?" На ово питање увек постоји врло једноставан одговор који је, међутим, веома тешко разумети. Али ако се у свакодневном животу трудите да испуњавате вољу Божију, онда ће вам је Господ свакако открити и показаће вам пут. Међутим, ми од Бога тражимо да нам открије своју вољу, али у исто време имамо јасну представу шта желимо. Ово треба да одбијемо и принесемо се Богу, потпуно голи од свих жеља, и кажемо: Господе, како Ти хоћеш, нека буде. У исто време схватамо да нам у ствари оно што Бог хоће можда уопште није пријатно и да ми дајемо Богу слободу да чини са нама шта год хоће, што може бити тешко, непријатно, па чак и болно за нас. Ако све ово разумемо и тражимо, Господ не само да нам открива вољу Своју, већ нам помаже да је испунимо, и гради цео наш живот. А пут до тога лежи кроз поверење – оно што је тако тешко и тако неопходно. Свештеник Валериј Духањин : – Можда је избор животног пута један од најтежих и најболнијих. Још у основној школи деца имају прилику да напишу есеј на тему: „Шта ћу постати кад порастем?“ Али душа, по правилу, лута током много година. На пример, дуго сам желео да постанем истражитељ, да решавам злочине, али сам на крају постао свештеник. Људи ми сада сами откривају своје грехе у исповести, а мој задатак није да затварам оне који су пали у духовне злочине, већ, напротив, да им помогнем да пронађу праву слободу срца. Најважније што бих ја лично саветовао јесте да бирате професију не по принципу „колико ће платити“, већ по принципу „колико је инспиративно и пријатно“. Ако тражите посао само да бисте зарадили, никада нећете бити задовољни. У нашој исквареној души нема јасног критеријума сигурности. Искуство показује да колико год човек тежи да заради, он ипак жели више. У ствари, најбогатији је онај ко је мање везан за новац од других, ко најмање зависи од његовог гомилања. Рад треба да буде угодан и пријатан, стога размислите добро о томе шта бисте желели да радите. Избору професије треба приступити на исти начин као и избору животног партнера. Да не бисте погрешили, важно је да осетите сродство у свом срцу, да одговара вашем унутрашњем свету, да је драго вашем срцу. Тада можете унапред избећи непотребне грешке. Господ је ставио неке дарове у душу сваког човека. Неко је позван да постане хирург, а неко учитељ, неко војник, а неко да постане певач у хору парохијске цркве. Позив можемо препознати као посебан унутрашњи позив који нам говори чему да тежимо и шта да тражимо, а прати га посебна креативна инспирација. Ово је ново схватање живота, када се појављују смернице и покушавате да постигнете циљ који се изненада појављује и који вам је важан. Ово је унутрашњи глас који треба да се чује, а за то је потребна осетљивост на оно што се дешава унутра. Важно је завирити у своје срце, ослушкивати његов унутрашњи позив. И нека избор животног пута одговара тражењу срца, онда овај избор неће тлачити, већ хранити и јачати душу. У најмању руку, можемо се молити да нас Господ просветли и Он сам усмери наше животе на добро. Спаситељ је рекао: „Иштите, и даће вам се; тражите и наћи ћете; куцајте, и отвориће вам се“ (Матеј 7:7). Главна ствар је да не седите скрштених руку. Ко не тражи ништа неће наћи ништа, али ко тражи сигурно ће то наћи. Господ чује молитве људи који траже и увек им помаже. Свештеник Димитриј Шишкин : – Може се рећи једно: човек неће спознати вољу Божију ако, прво, свим срцем не тражи испуњење воље Божије, а друго, ако не делује. Грешке нису страшне. Јер када човек заиста тражи да испуни вољу Божију, Господ налази прилику да човеку открије у чему је у праву, а у чему греши, у чему треба да расте и утврђује се, а шта да остави за собом. Штавише, можда нема другог начина. Понекад човек тражи искусног исповедника што је добро, наравно, и исправно, али и овде много зависи од вере самог човека, од интензитета његове, молитве. Јер ако је човек озбиљан и моли се са вером, Господ ће му свакако открити Своју вољу, а ако је немаран и опуштен, онда му ниједан старац, чак ни истински духоносни, неће помоћи. Живот је стваралачки процес и Господ жели да живимо пуним, креативним животом, користећи сву своју снагу да избегнемо грех и свесно вршимо Божије заповести. Ако имамо такав став, онда шта год да радимо, Господ ће нам свакако помоћи да нађемо своје место у животу, да кренемо својим путем. https://www.pravoslavie.ru

Петар Перић, из милоште назван Пера, просечан је човек у Србији којег сви знају именом и карактером, али нико не зна тачно ко је он. Е тај Пера Перић је крштен у православној Цркви и прославља крсну славу. Зове много гостију. Свећа гори на столу, ту је и погача и све што следује, осим посне хране. На дан крсне славе нико из породице не оде на Литургију, нико се Богу не помоли, нико не зна ко је уопште светитељ којег прослављају као крсну славу. И тако, поред педесет званица у дом за крсну славу, Христос остаје иза врата, чекајући и Њега неко да зовне. Пера Перић некад оде испред цркве да се гура за бадњак , да може да га стави на браник аутомобила. А некад оде зором у оближњу шуму, напије се са другарима и појачава патриотске песме цео дан, настављајући са пићем. Тражиће од малог комшије да му први дође у кућу као положајник (мора бити мушко дете!), и овлаш ће се крстити док засеца уши прасету, задовољан што држи старе обичаје и што је доследан православац. Неће знати какве везе са њим има то што се тамо неки Исус родио, а ни Христос се њему неће наметати. Пера Перић неће заиста никад веровати у живот после смрти и сматраће то „поповским причама“, иако ће умети да препозна Божију освету ако је ко радио на црвено слово. Никад се неће заиста искрено помолити Богу јер нема толико снажну веру да га Он чује (има чак и сумњу да Бог уопште и постоји), али ће посебну пажњу посветити свакодневним ритуалима и сујеверјима („ваља се“). Људе ће делити на православне и све остале, на Србе и све остале, иако ће се неки наћи у посебним категоријама (као наши историјски непријатељи и пријатељи). Ствари ће решавати „преко везе“, посао отаљавати, комшији увек нешто замерати. И онда, кад га нека мука снађе, увек је прво што ће рећи: „Шта сам ја Богу згрешио?“ Мислим да ће тако поступити и на Страшном суду, кад Христос постави ревносне људе с десне, а оне који нису ништа учинили с леве стране. И наш Пера Перић неће питати баш оно „Када те видех гладна, жедна, болесна да ти нисам учинио?“. Ма не. Он ће питати: „Шта сам ја Богу згрешио?“ Јер ће до самог краја остати чврсто убеђен да је добар човек и да заслужује све најбоље. А Бог ће одговорити: „Ма ко си ти, човече?“ Јер, видите, мислим да ни сâм Бог не зна ко је заиста Пера Перић, човек који се толико стопио са масом да се једва може назвати личношћу. Он се, просто,није остварио као особа. Није се отворио ни према Богу, ни према другом човеку. А кад нема јединственог, искреног сусрета, нема ту ни особе. И зато није чудо што га сви ми знамо, а уједно, нико га заиста не зна. И тако ће овај Пера Перић, и сви остали њему слични, сувише касно увидети да њихове лампе нису напуњене, да им животи нису били испуњени, и све што ће им Христос рећи биће једно трагично: „Заиста вам кажем, не познајем вас“ (Мт.7,12) Не будите Пера Перић. Осим ако вам то није заиста име. Немојте ме тужити за повреду части, само сам се послужио Вашим именом као метафором. Али не будите општа појава, не будите пера перић, будите словесне личности. (М.Р.) https://www.facebook.com/100067912668034/posts/2654521624617743/

У развојној психологији постоји концепт - младалачки максимализам. Он подстиче младог човека, који још није искусио животне тешкоће, да брзо осуђује друге. У младости је лако доносити пресуде, качити етикете, доносити исхитрене закључке и осуђивати друге. Сећи сабљом, рећи нешто категорично, показати стриктно поштовање принципа - апсолутно бесмислено и глупо. Постајете једноставнији када се спотакнете, добијете ударце, стекнете сопствено искуство. Схватате да није све тако једноставно као што изгледа споља. Тако је било и са мном. Још је занимљивије када копате дубље и боље упознате себе. Парадокс је да особа није способна да адекватно процени своје унутрашње стање. Ово је проблем. Мислим да је то главни аспект аскетизма, покајања, духовног живота, па чак и друштвеног живота. Ко је најнепринципијелнији и најкатегоричнији судија? – онај ко није препознао своју слабост. „Јер ће ономе бити суд без милости који не чини милости; а милост слави побједу над судом. “ (Јаков 2:13), каже Свето писмо. Са годинама су се шириле границе свести, препознао сам своје слабости. Једном сам се нашао у ситуацији да ништа није зависило од мене – и научио сам да се молим Богу, јер само Он може помоћи, интервенисати, нешто исправити. Схвативши да сте и сами слаби, ограничени и ускогруди, можете снисходљиво реаговати на слабости људи око себе. То је као да пролазите кроз степенице Блаженства. У почетку смо сви гладни и жедни истине – али покушајте да живите по заповестима, и наићи ћете на препреку која је веома тешко савладива. Схватате своју слабост и ево следећег корака – почињете да имате милости према људима око себе, показујете снисходљивост, праштање, великодушност. Тако, ослобађајући се младалачког максимализма, долазимо до зрелог схватања људске слабости, а одавде долази нада у милост Божију. Да, сам човек није у стању да се избори са својим слабостима, али Господ је дошао на земљу да нам помогне. Протојереј Константин Лисњак *** Најважнија ствар коју сам схватио како сам одрастао: морамо ценити младост. Док смо млади и физички јаки, можемо стећи више знања и читати више књига. Нисам разумео старешине који су говорили: „Сада учи, касније ће бити тешко! Онда ћете желети, али неће успети." Било ми је чудно: зашто не би успело? Показало се да је учење заиста много теже са годинама него у младости. Сада верујем да треба изузетно мудро користити своју младост. Ове године морамо посветити добрим делима, самообразовању, помоћи другим људима, Цркви. Обавезно читајте белетристике, проучавајте науку и стекните различита знања. Никад не губите време. Све што стекнете током ових година помоћи ће вам у будућности. Протојереј Леонид Доценко *** Пре војске нисам био само нецрквени, већ и неверник из обичне совјетске породице. Занимала ме музика, пратио сам поп музику и руски рок, који је тада постао посебан феномен за све нас. Сећам се како сам први пут у војсци чуо песму „Владимирскаја Рус” групе „Црна кафа”. Њене ноте су ме дирнуле на посебан начин. Како сада разумем, ово је био први духовни импулс. Почео је пут мог духовног препорода. Почео сам да размишљам о Богу, о томе где је права вера. Моје духовно сазревање се постепено одвијало. Људи које сам тада упознао помогли су ми да променим мишљење. Једном сам био у болници са једним православцем који је много причао и објашњавао о нашој вери. Касније сам упознао протојереја Алексија Бушеја. Придружио сам се цркви, а моји најмилији су ме пратили. То је на крају довело до тога да сам постао свештеник. Протојереј Виталиј Весели *** У младости смо заокупљени жељом да успемо и покушајем да то постигнемо. Временом сам дошао до закључка да успех уопште није оно што замишљамо у младости. Све што смо тражили било је пролазно, привремено. Плодове тог успеха било је немогуће задржати. Током година дошло је до неког разочарења. Због свега тога је настала нека општа дезоријентација. Схватио сам да главни циљ живота мора бити ван нашег земаљског постојања, иначе ништа нема смисла. Дошло је до промене погледа на ствари са свим последицама: почео сам да постављам сасвим друге циљеве, да уопште живим другачије. Да, треба нешто планирати, надати се, постићи, али све се то сада дешава на другачији начин. Све је на свом месту. Уосталом, ако у животу није Бог на првом месту, већ нешто друго, никакав успех неће дати осећај хармоније, никаква победа неће донети задовољство. После главне промене у мом животу, догодиле су се и друге промене – у мојим ставовима, у мојим породичним односима, у мојим интеракцијама са децом. Наравно, времена се мењају, и ми се мењамо са њима, али ја сам већ спреман за ово. Срећом, Господ ме није пустио негде у страну, већ ме је увео у крило Цркве и помогао ми да пронађем смисао живота овде. Свештеник Виталиј Ворона *** Временом долази до схватања важности вредновања свих својих поступака, речи и дела. Разумете вредност сваког свог животног тренутка. Када сте млади, обично не размишљате о овоме. Током година схватате: своју пажњу треба да концентришете не на поступке других, већ на жељу да себе исправите. Једина особа са којом бисте се требали упоредити сте ви из прошлости. Једина особа која треба да постанете боља од сада сте ви. Наравно, све ово захтева знатан труд. Што се православац више бави својим духовним животом, то више грехова открива у себи. Тако и треба да буде, то је манифестација понизности. Понизност је, пре свега, свест о својој недостојности пред Богом. Морате пратити своје мисли и поступке, тежити доброти и повећати своје духовно богатство. Христос каже: „Не сабирајте себи блага на земљи, гдје мољац и рђа квари, и гдје лопови поткопавају и краду; Него сабирајте себи блага на небу, гдје ни мољац ни рђа не квари, и гдје лопови не поткопавају и не краду. Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше.“ (Матеј 6:19-21). Благо су добра дела која одређују личну судбину сваког од нас. Они ће сведочити нашем оправдању на крају нашег земаљског пута. Човек сам има право да бира где и са ким ће бити у вечности – са Богом или са ђаволом. То је оно што је наша слободна воља. Чак ни анђели немају тај избор. Као што је псалмиста и пророк Давид рекао: „Човек је као трава, дани његови, као цвет пољски, тако прецвета. Јер изиђе дух из њега, и нема га, и не познаје више место своје.“ (Пс. 102,15-16). Чини се да смо тек недавно били мали, учили да возимо бицикл - а сада је већи део наших живота иза нас. Живот прође веома брзо, а када се приближи смрт, човек се осврне на своју прошлост да би схватио шта је добро учинио у животу. Ово је критичан, застрашујући тренутак. Кад си млад, не размишљаш много о томе. Што пре човек схвати вредност сваког тренутка живота и почне да преузима одговорност за своје мисли и поступке, то боље. У томе може помоћи читање Светог писма, проповеди свештеника који више пута скрећу пажњу на читање дела светих отаца. У Старом завету постоје ове речи: „У свим својим делима памти свој крај, и никада нећеш згрешити“ (Сирах 7:39). Ако се сећамо свог последњег дана, онда ћемо се побринути и за данашњи дан. Дан је прошао - корисно или не? Да ли сам урадио нешто добро? Ако сте учинили нешто лоше, морате се брзо покајати због тога. Наш циљ је да што више избегавамо грех и чинимо добра дела. Само тако можемо достићи Царство Небеско. Протојереј Јевгениј Крашеников https://gorlovka-eparhia.com.ua

Многи од нас су се вероватно више пута нашли у ситуацији када је наш или живот неког блиског запао у ћорсокак и нисмо знали шта да радимо. То се посебно осећа сада, у ратним временима. Људи одустају, а неки почињу да злоупотребљавају алкохол, пуше, дрогирају се, односно без жаљења се препуштају разним страстима. Стање када не видимо никакав излаз из тешке ситуације, свети оци називају духовним слепилом. Међутим, чак и у таквом стању слепила, неко, вођен својим страстима (било да је то љутња, или гордост, или жудња за влашћу, или пожуда, или досада, или љубав према новцу), развија буран живот – почиње да се активно бави политиком, смишља нове пројекте за побољшање живота. Међутим, као резултат тога, према речима Христовим, када слепац води слепца, обојица ће пасти у јаму (видети Матеј 15,14). Добро је ако је ова рупа мала. А дешава се и да он постане гроб за све слепе. А Црква нам кроз недавно прочитано Јеванђеље нуди поузданији пут ка спасењу. Када је Христос улазио у древни град Јерихон, чуо је то слепац који је на путу молио за милостињу. Почео је гласно да виче: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“ Очигледно је овај вапај у помоћ био прилично снажан, јер су они који су ишли испред Спаситеља чак почели да му говоре да ућути. Међутим, слепац је почео још јаче да виче: „Исусе, сине Давидов, помилуј ме!“ Чувши овај очајнички вапај, Исус је стао и замолио људе да доведу слепца к њему. Христос је питао шта човек жели од Њега. Рекао је да жели да види. И одмах му је Христос одговорио: „Види, вера твоја спасла те је!“ Слепац одмах прогледа и у радости пође за Христом славећи Бога. Исто тако, сви људи који су то видели славили су Бога (видети Лука 18:35–43). Данас, када некоме кажемо да је слеп јер не види или не разуме очигледне и врло једноставне ствари, он се обично увреди и одговори да је то случај са нама. И заиста, он је на свој начин у праву, јер свако суди са свог гледишта, у зависности из којег угла гледа. Један види црно, а други бело, и споровима нема краја. Због тога људи постају велики непријатељи. Међутим, да би се видела Истина, потребно је, као и Јерихонски слепац, да приђете Христу и искрено затражите помоћ, упркос томе што вам други људи који себе сматрају блискима Господу могу то забранити. У данашње време се често дешава да када неко од нас почне више да се моли, чешће да се каје и причешћује Светим Христовим Тајнама, на таквог се обично гледа са подозрењем, он се упозорава на излагање искушењу, духовној болести. А када неко чак и пажљиво почне да чита Јеванђеље, дела светих отаца и житија светих и покуша да живи свето, поштено, истинито, по савести, онда се уопште на таквог човека гледа као на будалу. Нажалост, у данашње време не само обични људи, већ и монаси понекад покушавају да буду не толико прави хришћани колико ефективни менаџери, концентришући сву своју пажњу на стицање не духовних, већ материјалних користи. Стога у многим случајевима наша заједничка црквена молитва, коју настојимо да што више скратимо и што пре завршимо, не даје никакав резултат. Ближе се спасоносне припремне недеље за Велики пост, а касније ће почети и сам пост. Они који не знају да се моле и посте и не знају зашто им је то потребно, веома се плаше овог периода. А за некога ко воли молитву, у ствари се ништа не мења у периоду поста. Напротив, у овом периоду се осећа боље јер у ово време, концентришући се више на молитву, почиње да боље духовно види, мање греши у животу. Зато, драга браћо и сестре, када нам је тешко у животу, када наши најмилији страдају, никада не одустајмо, него по примеру јерихонског слепца ојачајмо молитву, а Господ ће нам сигурно помоћи. Амин. архимандрит Маркел (Павук) https://pravlife.org/uk

У погледу односа према себи, код људи се најчешће сусрећу две крајности. Неки кажу: „Не заслужујем ништа добро, не могу ништа, недостојан сам у очима Бога и људи". Јасно је да такав човек себе понижава. Међутим, знамо да Господ свакоме даје некакав дар, таленат: један добро говори, други је сјајан анкетар, трећи одлично ради рукама, четврти је диван уметник, пети лепо пева – и тако даље. Пронађи свој таленат који ти је Господ дао, развијај га, иначе ћеш омаловажити достојанство Божије. Господ никога није лишио својих дарова. Друга врста људи су они који ништа не чине да би изазвали поштовање, али себе уздижу; имају много уображености и поноса. Да ли је могуће поштовати такву особу? - Мислим да не. Понижење и уздизање су крајности које не би требало да постоје. Свака особа треба да буде критична према себи, својим поступцима, начину размишљања и речима. Ако то радите, док се стално развијате, напредујете, радите на себи, онда ћете имати разлога да поштујете себе. Сваки човек је створен по лику Божијем и носи у себи искру Његову. Зато је свако од нас вредан и заслужује поштовање. Неки људи супротстављају понизност и самопоштовање, сматрајући ово друго манифестацијом поноса. Понизност не значи да човек треба да хода погнуте главе, с времена на време пружајући леви или десни образ за ударац. За хришћанина је смирење, пре свега, прихватање воље Божије. Свака особа доживљава потешкоће у животу. Они нису случајни, Господ их шаље на наше окрепљење и морални раст. Ако их прихватимо без роптања и победимо их, онда показујемо смирење. Свако ко се бави самопонижењем не поштује себе и не прихвата Божију вољу за себе. Оптужује себе и друге за свакакве грехе, верује да га Бог не воли, да је недостојан љубави Божије. У таквом понашању нема смирења, јер је смирење немогуће без љубави према Богу и људима. У савременом свету, концепт поштовања се веома разликује од хришћанског. Хришћанство позива на љубав према Богу и људима, на моралност и на служење другима. Видимо чудне ситуације када човек почне да поштује себе због лајкова које је прикупио на друштвеним мрежама, на пример. Наравно, ово није право поштовање. Поштовање се не може мерити бројем лајкова или нечијим субјективним одобравањем. У суштини, таква особа има замену појма вредности. Њој нису потребни ни Бог ни људи, потребна јој је илузија коју диктира савремено друштво. Праве вредности бледе у позадини, а излог и лаж долазе у први план. Можете поштовати људе који су својим радом, талентом и интелектом нешто постигли – научнике, писце, астронауте. Међутим, данас постају све популарнији људи који су славу стекли због неких скандала . Они су уважени и њихово мишљење се слуша. Међутим, ово је лажно поштовање. Право поштовање се гради на љубави. Љубав је поштовање. Ако желите да научите да поштујете себе, поштујте друге. Не дозволите себи да будете груби, љути или агресивни. Свака особа мора за себе да одреди границу преко које неће прећи. У савременом друштву многе линије су замагљене, а то се намерно ради. Када комуницирате са људима, врло је јасно приметно: особа која не поштује себе не поштује ни оне који је окружују. Ове ствари су међусобно повезане. Она не зна шта су достојанство и поштовање, и не може га пружити својим ближњима. Не можете дозволити да вама преовладају лоша осећања. Резервисана особа увек изазива поштовање. У животу може свашта да се деси, сви смо ми живи људи, можемо да изгубимо живце, али ако хоћеш да будеш поштован, научи да се контролишеш. Хришћанске заповести су темељ поштовања и самог себе и друштва. Без њиховог разматрања, немогуће је научити да поштујете себе. Не убиј, не кради, не лажи, не чини прељубу, не жуди за имовином ближњег – су моралне вредности, које су важне за сваког човека. Једна ствар је повезана са другом. Ако човек не воли своје ближње, не може имати љубави према Богу. Свако од нас мора да види лик Христов у себи и другима. Ако ово научимо, научићемо да поштујемо себе. Често чујемо фразу: „Имам право да....“. Они који то изговарају често забораве да, док имамо права, имамо и одговорности. Ако кажемо „имам право на...“, онда мислимо на „дужан сам да...“ Чини ми се да ће човек који поштује себе све ово разумети. Свако ко жели да научи да поштује себе мора да се потруди да постане достојан човек и хришћанин. протојереј Николај Марковски https://gorlovka-eparhia.com.ua

Након деценије указивања на системско занемаривање и све пропусте у нашим породилиштима дочекали смо да бебе умиру на месту где се животи рађају и то уз најгоре могуће опхођење према мајци која је изгубила своју бебу. Овим поводом Центар за маме поставио је питање надлежнима: Шта ће се системски предузети да се овако нешто више никада не понови? “Сведокиње смо и бројним сведочењима жена које су из породилишта изашле са траумама и са ни мало лепим искуством, далеким од онога како би свака жена требала да се осећа након што роди бебу и постане мајка. Надамо се да је овај талас вриска незадовољних мајки коначан апел и тражимо хитно предузимање конкретних мера за побољшање стања у нашим породилиштима.” – наводи се у саопштењу овог удружења, које је Министарству здравља доставило и 15 препорука на ту тему: 1. Уведите обавезну акредитацију свих породилишта у складу са Стандардима за акредитацију породилишта и неонатолошку здравствену заштиту које прописује Агенција за Акредитацију здравствених установа Србије. 2. Отворено разговарајте са особљем породилишта и струковним удружењима како би чули и њихово мишљење. Морамо да знамо како се они осећају, да ли сматрају да су услови у којима раде адектватни, да ли су им потребне додатне вештине, да ли и како прате светске трендове и праксе што се порођаја тиче… Према правилнику о показатељима квалитета здравствене заштите постоји обавеза да се спроводе истраживање о задовољству корисника, али и запослених. Центар за маме и наше сараднице стоје на располагању за спровођење тих истраживања јер знамо да је медицинско особље наш главни партнер у решавању проблема који постоје у породилишту. 3. Упознајте сваку трудницу са њеним правима и обезбедите да та права свакој трудници буду загарантована. Битно је да трудница да информисан пристанак који, по препоруци Међународног удружења гинеколога и опстетричара, чини процес комуникације и интеракције. Већ сутра истакните на видном месту на свим породилиштима број који могу да позову труднице и маме које сматрају да су им права угрожена. Сваки лекар/ка и сваки/а запослен/а мора да има идентификацију, а свака трудница мора да зна која су њена права и коме да се обрати уколико су јој права угрожена. 4. Растеретите терцијалне здравствене установе како би се у сваком породилишту број порођаја свео на оптималан, а физиолошке порођаје везати за секундарне здравствене центре. Тиме би се скинуо огроман притисак са великих центара где запослени једва постижу све што треба, а породиље се осећају као да су на покретној траци. Ова препорука је у складу са Стратегијом о подстицању рађања, која наводи да се скоро 1/3 годишњих порођаја деси у осам великих породилишта где се по правилу збрињавају и трудноће високог ризика, те је тешко оспорити аргументе да услед преоптерећености особља и простора, може доћи до одређеног занемаривања некомпликованих трудноћа, или неоправдане примене индукције, као и оперативног довршења нормалних порођаја, који је у драматичном порасту и у ЕУ и у Србији. 5. Дозволите бесплатну пратњу у свим породилиштима и то не у сврху обезбеђења већ подршке мамама. Та подршка треба да буде особа по избору породиље. Ову препоруку је дала и Светска здравствена организација 2018. године. 6. Вратите бабицама њихову важну улогу на порођају јер бабице су најважније код вагиналног порођаја. Адекватно едуковане, емпатичне, искусне и веште бабице могу самостално да воде порођај чиме би се растеретили лекари и лекарке који су нам потребни у кризним ситуацијама. Искуства из целог света показују да су бабице најбољи пријатељи породиља и да им треба обезбедити већу аутономију на порођају. Такође је важно да се побољша комуникација између бабица у домовима здравља, бабица у породилишту и бабица у патронажи. 7. Стандардизујте припрему за порођај и омогућите одржавање психофизичких припрема за породиље у одабраном породилишту. Не сме се догодити да породиља буде одбијена за психофизичку припрему зато што у групи нема места. Уведите поред психофизичких припрема за породиље и психолошка саветовања на породичном нивоу. 8. Обезбедите адекватну и континуирану едукацију свих запослених у породилишту на тему емпатије и значаја добре комуникације између лекара и пацијента, као део обавезне едукације за добијање лиценце. Поред бриге о здравственом стању маме и бебе, изузетно је важна брига о менталном здрављу које је у породилиштима потпуно занемарено. Потребна је континуирана едукација стручњака/иња како би сви запослени у породилишту могли да пруже и психо – социјалну подршку и како би се унапредила комуникација са трудницама и мамама. 9. Обезбедите психолошку подршку у свим породилиштима у Србији. Психолошка подршка потребна је посебно у ситуацијама ризичних порођаја, превремених порођаја, смртних исхода на порођају, киретажа, побачаја. Подршка је потребна трудницама и мамама али и особљу у породилишту. Као први корак је важно сазнати који је број запослених психолога и психолошкиња у породилиштима јер, колико ми знамо, тај податак не постоји. 10. Обезбедите жалбени механизам који ће да спроводи и надгледа тим који чине представници Министарства здравља, заштитника пацијената и организација на локалном нивоу. То тело би се на месечнон нивоу састајало, решавало случајеве пријављених неправилности и имало јасне надлежности за санкционисање. Такође је потребно обезбедити жалбени механизам за узбуњиваче. Свако некажњено недозвољено понашање особља у породилишту отвара врата новим нерегуларностима. Важно је да постоји лична одговорност свих запослених и да јавност буде упозната са поступцима и санкцијама које су предузете. 11. Предузмите све потребне мере да се корупција у породилиштима искорени и да све труднице имају исти приступ и третман на порођају. У породилишту нема места за разлике и дискриминације, за ВИП третмане и слично. Свака трудница заслужује једнак третман, а сваки лекар/ка који прими мито, укључујући и “поклон” у виду новчане накнаде за порођај мора бити кажњен/а одузимањем лиценце за рад. 12. Хуманизујте порођајне процедуре. Многе застареле методе и даље су редовна пракса у нашим породилиштима укључујући клистирање и бријање, континуирано лежање на леђима, индукцију и стимулацију порођаја, везивање жена, притискање и налегање на стомак жени током порођаја, не давање хране и воде трудници током контракција, епизиотомија без потребе и сл. Светска медицина је пуно напредовала послењих деценија, тражимо да медицина у Србији прати препоруке Светске здравствене организације, Међународног Удружења гинеколога и опстетричара… 13. Обезбедите пристојне услове за рађање, континуираним улагањем у наша породилишта. Убеђене смо да пристојан тоалет, окречени зидови, грејање и топла вода нису велики издатак за мајке које доносе бебе на свет. 14. Континуирано пратите и побољшавајте рад породилишта 15. Обезбедите приступ независном телу које ће скупљати и пратити искуства породиља. Ништа од свега наведеног не захтева велика улагања, само вољу и слух за обезбеђење оптималних услова рађања у нашој земљи. Много је приче о наталитету али не смемо говорити о рађању беба уз потпуно занемаривање стања у нашим породилиштима. Захтевамо да породилишта буду пријатељи мама! https://zelenaucionica.com/kako-da-mame-iz-porodilista-ne-izlaze-istraumirane-15-zahteva-za-ministarstvo-zdravlja-iz-centra-za-mame/

Поред заузимања цркава, претреса, претњи и разних санкција, верници – и свештенство и мирјани – бивају подвргнути софистицираним понижењима и увредама. Како треба да се осећамо у вези овога? Ако говоримо о увреди за нас лично, морамо то прихватити са смирењем и кротошћу. Иако се у наше време то не сматра нормалним. Напротив, сада је широм света уобичајено да се људи из било ког разлога вређају извлачећи максималну корист из онога што се догодило. Наравно, ово није хришћанска реакција. Како да правилно реагујемо, служи нам пример самог Господа, када су Га првосвештеници и фарисеји клеветали пред Пилатом: "И тужаху га првосвештеници много. Али он не одговараше ништа. А Пилат га поново упита говорећи: Зар ништа не одговараш? Види колико те оптужују! Али Исус више ништа не одговори тако да се Пилат дивљаше."(Мк. 15:3-5). Наравно, ни једна људска душа не може а да не буде у себи бар мало огорчена када се на њу изливају сумануте и апсурдне измишљотине. Само срце протестује против неправде. Али каква год да је неправда, она се мора истрпети, као и сваки други тест који нам је послат одозго. „Када наиђете на клевете, увреде и нападе, не обраћајте пажњу на то колико су у криву они који су вам их нанели, већ се усредсредите на једно: Бог је дао да на ово наиђете за ваше добро и да ћете се лишити овога добра ако овом приликом дозволите нестрпљење, раздраженост и гнев“, каже св. Никодим Свјатогорац. Или, како је писао св. Теодор Студит, који је и сам претрпео многа прогонства од јеретика: „Руж и срамота падају на онога који их избацује, а ко их непристрасно прихвата, његова је победа." Али сасвим је другачија ситуација када се увреда и клевета изливају на саму Цркву Христову и Самог Тројичног Бога. И овде више не можемо да ћутимо. Морамо, колико је то могуће, заштитити Цркву – тело Христово од скрнављења клеветника. А за то, у било којој правној држави, ако себе сматра таквом, постоје сва правна средства која имамо право да користимо. Нарочито када злоба и непријатељство клеветника крше законодавство ове државе. Међутим, ни у овом случају наше потпуно оправдано и праведно огорчење не треба да буде оскрнављено злобом. Погледајмо изблиза личности оних који сада хуле на Цркву и њене служитеље. Они заиста заслужују сажаљење. Штавише, многи од њих, вежбајући своју луду „духовност“, заправо не говоре из свог срца, већ само извршавају наређења. Нажалост, данас многи људи не говоре оно што мисле, већ оно за шта их плаћају. И тужнији је њихов пут. И зато је веома важно не бити вођен осећањима, чак и праведним, и, колико је то могуће, уз Божију помоћ, молити се за ове несрећне људе, за њихово покајање. Ово је добро рекао св. Јован Златоусти, који је такође претрпео клевету и прогонство: „Када те неко увреди, не гледај на преступника, него на демона који га гони, и излиј на овог потоњег сав свој гнев, па чак и сажаљевај онога који се њиме узбуђује. ” митрополит Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Шта је васпитање? Постоји толико “модела” васпитања који нам се нуде, да смо као родитељи често збуњени и забринути да нисмо одабрали прави начин? Нема научног васпитања и нема никакве науке о васпитању, то су обмане. Васпитање је наш нормалан, емоционални и спонтани однос са нашом децом. Велики немачки филозоф Гадамер, који је умро пре неколико месеци, кад су га питали како да најбоље васпитамо децу, рекао је да је најбоље да васпитавате себе, па ћете знати како да васпитавате и дете. А кад су га питали – како да подижу децу да буду образована, онда је рекао – образујте себе и ваша деца ће бити образована! То је велика истина и мени врло смета када се дају рецепти за васпитавање. Васпитни процес је у ствари наш живот. Кад нешто шкрипи, кад се не осећамо добро, онда се наравно, можемо саветовати и са стручњацима. Шта значи посветити се детету? Која је права мера те посвећености – како да знамо да нисмо претерали, и “полегли” по детету, а да га нисмо ни превише занемарили? Ми кажемо да волимо нашу децу, али то се не показује на начин што ћемо им наметати неке наше рецепте и концепте у васпитању. Кад волимо децу онда се играмо са њима кад су мали. Кад имају 3-4 године, тражимо да нам помогну у кући, да нам додају крпу, да нешто ураде, донесу, однесу. То је једно играње за дете, а за нас је посао. Дете мора да нас упија кроз живот. Нико још није васпитавао своју децу упутствима. Ниједан родитељ није рекао својој деци да краду, да се бију по утакмицама, а деца то све раде. Према томе, реч је о једном другом квару у васпитном процесу. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Проблем је у томе што се деца васпитавају гледањем. Ту негде, до 10-11 године, речи су врло мало присутне у васпитном процесу. Дете гледа шта ми радимо. Гледа како се нешто сагнемо да дохватимо, како седнемо, како се осмехујемо, како кажемо “добар дан” кад дођемо кући или не кажемо. Гледајте како вас имитирају. Видећете многе ствари које вам неће бити пријатне. Ако се тата и мама свађају, а онда кажу детету да буде учтиво и да се не свађа и да буде пристојно, то је бесмислено! Ако нам је дете драго и ако га волимо, онда се волимо и с њим играти. Оно нам помаже, то је за њега игра, и то је васпитни процес. Како су дечаци и девојчице старији, тако су и озбиљнија њихова учествовања у прању пода, у великом спремању, у спремању ручка, у животу. Кад имате неког ко стално седи за столом и стално учи или нешто ради, и само помилује децу кад прођу поред њега, неће бити да тај баш васпитава своју децу како би желео.. Кад смо стално ван куће, на послу, на службеном путу, ван видног поља детета, онда га не васпитавамо. Шта значи “цивилизовати” дете? Дете мора да уђе у неку цивилизацију – научити како се и кад перу руке, кад су наши породични празници, знати кад се седи за столом или не седи за столом, мора ући у оно што ми јесмо. Не можемо ми дете учити некаквој цивилизацији изван које смо. Јер ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије. А тамо смо ми некада гледали каубојске филмове, где се тачно знало ко је разбојник а ко је добар, кога треба волети, кога не треба волети. А дете воли покрет, воли акцију. Воли правду. Међутим, у нашим тв-серијама које се приказују сваке вечери, не зна се више ко је разбојник а ко није. Ти разбојници су некад врло шармантни, и деца се идентификују са оним кога гледају. Приказивати на пример фудбалске утакмице, па како се туку навијачи! Шта ће нама сад да ми гледамо тај инцидент? Па нек гледа полиција, а не тата са дететом који навија за Звезду, на пример. “Ако им ви нисте у видном пољу, биће им у видном пољу ликови са телевизије” Да ли родитељи данас децу сувише гурају на разне активности, некад и због кривице због тога што пуно раде и мало им се посвећују? Тога је било увек, и тога имате и тамо где мајке не раде. Битно је да то, што хоћемо да им дамо – дамо са нашим учествовањем и нашим задовољством. Ми да их водимо на тренинге, часове. Ми, као родитељи, имамо неку нашу концепцију како га васпитавати. А када родитељи раде, онда постоји нека бака, постоји неко. А и кад не постоји нико други осим тате и маме, ако тата и мама то време, које проводе са децом – проводе квалитетно, неће бити ни проблема. То значи – ако иду једанпут недељно негде заједно, ако живе у хармоничним односима, ако дете учествује у свему, има своје задатке као и мама и тата… Проблем је ако време са децом не проводе стварно са децом. Неки кажу „Имамо сад и кућу, и деца своју собу и телевизор, и неће да уче!?“ Па неће да уче зато што ни тата ни мама ништа не уче. Не читају ни новине! Имао сам једног колегу који се разочарао пуно у себе. Претурајући са ћерком по њеној библиотеци из детињства, приметио је: „Ау, шта си све ти добила за рођендан, а никад ниси ни отворила те књиге!“ „Па и нисам,“ каже она „Кад сам ја добијала од тебе на поклон за рођендан све те књиге, ја сам увек мислила да ћеш ми ти то читати. А ти си увек читао само нешто твоје, ниси мене ни погледао!“ То се тако не ради. Можемо и да замолимо дете да нама нешто прочита: „Мама је уморна, баш бих волела да ми прочиташ“ – наравно, узмите књигу која је детету интересантна. Говорили сте једном приликом о томе да је деци потребан ауторитет часног и естетског понашања. Шта је естетско понашање? Свака породица, сваки крај града има своју естетику. То је принцип. Да мама увек буде уредна и чиста. Или да се тачно, таксативно зна шта се очекује од чланова породице. Проблем је, да ли ми нашем детету довољно импонујемо као људи, да би они нас имитирали? Или смо ми за њих неки тата и мама, а оно имитира неке друге, који су били упадљивији, ближи, приметљивији? Естетика је узајамно поштовање, да дете од малих ногу васпитавамо да поштује друге. Имате породице где се викенд проводи уз новине и телевизор. А имате и оне где се сваки викенд проводи на неком другом излетишту. Како се понашамо, како изгледамо, томе васпитавамо. Да ли ми перемо зубе, или само захтевамо да дете пере зубе? Да ли ми перемо руке пре и после јела, или то само захтевамо од детета? Ако ми то не радимо а тражимо од детета, онда смо у конфликту, и нити оно верује нама, нити ми њему верујемо. Дете већ ту негде, кад крене у школу, а и раније, жели да буде неко, онима који су њему неко. Ако га научимо да буде неко на етички начин, не спрдајући се неком што има велик нос или је дебео, ако подижемо децу да поштују другога и ако виде да ми поштујемо другога, неће бити проблема. Да ли данас родитељи децу превише штите, забринути због разних опасности о којима се стално говори, и како то утиче на младе? Имао сам познаника, купио је својој ћерки од 12 година бицикл. Ја сам забринуто запитао, није ли опасно да вози по Београду, ипак је прометно? Он ми је одговорио „Е мој докторе, најопасније је живети.“ Имам утисак да сам од тога нешто научио. Сигурно да треба, кад је дете мало, бранити да дира струју. Нема ту објашњавања – не смеш, и тачка! Како дете постаје паметније и зрелије, тако му више пушташ, више се ослањаш њега, на његову самозаштиту и самоувид. И та забрана онога што дете хоће, а не разуме – нема шта да се објашњава. Брига око деце мора бити активна и ми родитељи морамо да сазревамо са нашим дететом. А ризик преузимамо колико можемо. Ризик да се пређе улица је и за нас одрасле као и за децу. Морамо знати шта дете може, шта можемо да му дозволимо. Са стрепњом, али ипак морамо. Кад да престанемо да бринемо? Не можемо да престанемо. Али морамо престати да сметамо детету да одрасте. Што га више заштићујеш, мање га штитиш! Како се изборити са проблемима у учењу и вечитом дилемом – треба ли вршити притисак или ће то изазвати још већи отпор? Ми морамо децу терати да уче. Али морамо знати и да ће деца бити успешна само ако то и заволе. Морамо покушати да деци осладимо учење, да она хоће да уче! Није исто да ли ми дете само “малтретирамо” да учи, или ми с њим заједно учимо. Никада не треба рећи детету: “иди учи, иди ради!” Од нултог дана, па до петнаесте године, морамо да радимо са њим. Па кад дете дође са лошом оценом, да кажемо „Хајде да пробамо то сад да решимо, да видимо како да решимо проблем!“ Како се дете полако индивидуализује у свему, тако ће се индивидуализовати и у раду. Ако смо успели да га мотивишемо, само ће хтети да ради. Ако нисмо успели, морамо га терати. Каже се „немој да затиреш стари бунар док зидаш нови”. Док не будемо нашли неке праве моделе, не смемо да запустимо оно што смо бар досада имали. С тим што морамо избацити казну из сваког проблема у учењу. Проблем у учењу је озбиљна ствар и ми не можемо тражити од детета да учи, а причати истовремено како је комшија подигао кућу а нема ни школу, нити ради. Кад пред дететом оговарамо другог, или говоримо да школа ништа не вреди данас, онда ми збуњујемо нашу децу. https://zelenaucionica.com/prof-dr-svetomir-bojanin-sta-znaci-posvetiti-se-detetu-koja-je-prava-mera-te-posvecenosti/

У свету постоје два проблема независно један од другог. Први је да је живот неправедан. Ова неправда има много аспеката, али се један директно тиче ове ситуације. Она лежи у томе што од ближњег увек очекујемо реципроцитет. На пример, ако се трудим да не покажем иритацију, од других ћу очекивати уздржаност. Или ако се трудим да будем поуздан, онда ћу управо ту поузданост захтевати од свог ближњег. Као резултат тога, испада да су наша очекивања од наших ближњих увек донекле превисока. Не у свему, наравно, али у ономе што нам је важно – свакако. Наравно, лоше је када нас људи разочарају, а ако је узрок разочарања очигледан грех, онда још више. Међутим, као што знате, сви људи су различити. А различити људи имају различите грехе. Међу гресима има и оних који, иако наносе штету души власника, уопште не могу да нашкоде другима. На пример, човек је шкрт. Квалитет је, наравно, одвратан. Али ближњи, који не зависе од њега, уопште не маре. Постоје и пороци који штете и наносе бол не само самом грешнику, већ и онима око њега. Издаја је управо из ове категорије. Не само да је човек сам по себи подао, подмукао, већ успева и да отрује живот ближњем. Ово је свакако веома лоше. Међутим, ова особа је таква и није у нашој моћи да је променимо. Због тога, наравно, не треба очекивати да ће према нама поступати по принципу реципроцитета. То је неправедно, погрешно је, не би требало да је овако, али то је тако. То је неправда живота. И колико год нам било болно, колико год нам било тешко да прихватимо ту чињеницу, мора се прихватити оно што се не може променити. Дакле, ако је сам живот неправедан, не треба очекивати правду од људи или претпостављати да ће се неко опходити према нама пазећи на наше расположење, поверење или добра дела. Други проблем је формулисао псалмиста: „сваки је човек лаж“ (Пс. 115). Вероватно сви из животног искуства знају да од људи не треба очекивати оно што нам они не могу дати. На пример, глупо је покушавати да увучете интроверта у разговор о било чему. Бескорисно је очекивати од некога ко је праволинијски по природи да ће нешто тражити два пута. Уздржана особа неће насилно показивати осећања, а чврста и јака особа неће лити сузе. То су очигледне ствари и оне нам помажу да изградимо коректне и међусобно пријатне односе са људима. Ништа мање очигледно је да нико од нас не зна шта да очекује у тешкој ситуацији, не само од некога, већ ни од себе. Који је тачан одговор на питање: „Како бисте се понашали да...”? Не знам. Не знам док не дођем у ту ситуацију. Јер под утицајем разних фактора, под утицајем страха, стреса, беса или јаке жеље, понекад смо способни за ствари на које никада не бисмо помислили. Али на крају крајева, све за шта сам ја способан, способан је било ко други. Обећајте особи велику корист, изложите је озбиљној опасности - и видећете да сте до сада познавали сасвим другу особу. Ово је све, колико очигледно толико и непријатно. Истина, ретко прихватамо ову чињеницу. Кад бисмо се стално сећали да је сваки човек лаж, видите, не бисмо се у људима преварили, не бисмо разочарали, не бисмо били заведени њиховим поступцима. Сада да извучемо закључке. Прво, сви морају да се носе са издајом, и пошто је сам живот веома неправедан, не треба се чудити нити жалити. Друго, људи су способни за издају. Чак и вољене особе. Вреди научити веровати људима узевши у обзир личне карактеристике свакога: добре особине својствене особи, лоше склоности и пороке, предности и слабости. И на основу тога градите комуникацију не захтевајући од ближњег више него што он може. Ако се сетите ове две једноставне ствари, онда је лакше не изгубити поверење које већ имате. Они који су навикли да верују настојаће да то учине поново, чак и ако нема разлога за поверење. Може бити, када време прође и душа се смири, да се разлози појаве. Само треба да престанеш да гајиш у себи незадовољство, и да сакријеш сећање на непристојне поступке својих ближњих колико год је то могуће. протојереј Владимир Пучков https://pravlife.org

Сви имају безизлазне ситуације. Да ли је могуће не туговати и не очајавати када се суочимо са њима? Како да промените свој однос према њима? О томе говори протојереј Владимир Шутов, настојатељем храма Светих царских мученика у селу Александро-Калиново. Христос је дао све одговоре Питање које данас разматрамо је истовремено и веома актуелно, јер се суочава са нама, савременим хришћанима, и веома древно, јер су њиме биле збуњене све генерације људи који живе на земљи. Враћа се на избор начина живота. Немогуће је пронаћи универзални одговор на то, пошто је свака особа јединствена - а и њен животни пут је јединствен. Зато се јавила потреба да на свет дође Син Божији, Који је одговорио на сва људска питања. Иначе, управо је из тог разлога развој хришћанства довео до опадања многих филозофских учења. Како се помирити са оним што не можете да промените? Одговор на ово питање могућ је у философском и религиозном смислу, и ако ће у првом случају зависити од учења које изаберемо, онда се у другом све одлучује са становишта вере. Како се односити према тузи и патњи, према безизлазним ситуацијама? Ако верујемо да је све дато од Бога, онда га замолимо да нас научи да прихватимо оно што не можемо да променимо, да нам да храбрости да променимо оно што можемо, и мудрости да разликујемо једно од другог. Зашто патимо ако нешто не можемо да променимо? Зашто патимо? Може се истаћи неколико аспеката. Први је одбацивање туге као такве. Западна култура говори о личној хедонистичкој срећи, а овај хедонизам постаје све милитантнији: одбацивање туга, лишавања, бола јавља се чак и на нивоу мисли. Човеку не можете ништа да кажете, јер га чак и помињање невоља и проблема може наљутити. То сведочи о великој психолошкој трауми човека посебно, и уопште – о недостатку вере у цивилизацију, која се заснива на таквом односу према животу. Други разлог за патњу често лежи у неразумевању значења туге. Зашто се људи отпуштају са посла, дешавају се болести, а млади умиру? Зашто сам споља другачији од других, зашто нисам успешан, зашто имам толико проблема? Човека узнемиравају такве мисли, а што је више узнемирен, то мање може да утиче на околности које га узнемиравају. Шта да радим? Прочитајте Свето писмо Ако је реч о верницима, онда се ситуација може променити разним акцијама. Пре свега треба читати Свето Писмо. У њој нам је милостиви Господ дао све што нам је потребно за спасење и испуњен живот. Апостол Павле учи да све ради на добро онима који љубе Бога. Размислите о томе: све! По нашем схватању, губитак је лош, добитак је добар. А ако све посматрамо по критеријуму љубави према Богу, онда су и први и други добри, јер „сваки добар дар и сваки савршени дар силази одозго, од Оца светлости“ (Јак. 1,17). . Ако нас, на пример, изненада посети болест, зашто јој се опиремо? Због недостатка љубави. Без љубави према Богу нема поверења у Његов Промисао. Није случајно што апостол Павле у својим посланицама пише: „Ко љуби Бога, од Њега је дато знање“ (1. Кор. 8,3). Управо по томе се религија разликује од филозофије: прво је знање које нам је дато одозго, а друго је гледиште једног или више људи о одређеном питању. Промените свој став према животу Хришћани бирају правду Божију, о чему апостол каже: „Сада се, осим закона, открила и правда Божија, о чему сведоче закон и пророци, правда Божија кроз веру у Исуса Христа свима и на све који верују“ (Рим. 3:21-22). Ако човек своју истину стави изнад истине Божије, не може бити срећан. Свако ко је суочен са немогућношћу да нешто промени треба да схвати: оно што се дешава је део његовог живота и овај део се не може бацити. Немогуће је живети без бола, ускраћености, проблема. Човек на свет долази кроз патњу своје мајке. Она је у болу, али без овога неће бити новог живота. Тада се човек развија, док живи, доживљавајући или срећу стицања или бол губитка - и то је нормално. Што пре ово схвати, биће му боље и лакше да живи на земљи. Сам Господ је рекао: „У свету ћете имати невољу; али се охрабри: ја сам победио свет“ (Јн. 16:33). Ако Он, шаљући нас у свет, упозорава да нас туге чекају и да их можемо победити само Његовом победом, онда то значи једно: живота без туге нема нигде и ни за кога. Не постоји држава, друштвена структура, политички систем, економска ситуација у којој не би било туге. Али, како је учио свети Амвросије Оптински, свуда је потребно смирење, стрпљење и неосуђивање других. Да бисте превазишли тугу због немогућности да нешто промените, морате имати стрпљења, „али нека стрпљење има свој савршени ефекат, да будете потпуни и ништа вам не недостаје“ (Јаков 1:4). Прихватити оно што не разумемо захтева понизност. Схватите да ми нисмо главни на овој земљи и не Сунце око којег се она окреће. Ми смо исти као милиони других људи који овде живе, али наш циљ је остваривање комуникације са Богом, обожења и живота у наредном веку. Само пролазећи кроз понизност – пред одређеним околностима, између осталог – постижемо жељени резултат. Обавезно се молити Следеће важно средство је молитва. И светитељи су подносили тугу, али су се истовремено обраћали Богу за утеху и помоћ. На пример, свети великомученик Јевстатије Плакида је постао хришћанин – и изгубио целу своју породицу, али је живео са тим и преживео. Све му је полазило за руком, а онда је поново почео период искушења када није могао ништа да промени. Зашто је то? Чињеница је да наш пут није унапред одређен, зависи од нашег избора. Бог није као: „Дошло је време, морате да патите. Штавише: постоје патње које човеку не иду на руку. Само страдање у име Христово, ради вечности, ради живота следећег века, добија смисао и даје човеку снагу. Важна су она искушења у којима он свесно бира у корист Бога. Тада његове туге постају пут у вечност, „где нема бола, нема туге, нема уздисања, већ бескрајног живота“. Окрените се искуству светаца Свиђа ми се молитва Светог Димитрија Ростовског, која садржи следеће речи: „Ако хоћеш да ме видиш у светлости: буди благословен. Ако хоћеш да ме видиш у мраку: опет буди благословен. Ако ми отвориш двери милосрђа Твога: добро је за мене, ако ми затвориш двери милосрђа Твога: благословен је Онај који ми у правди затвори врата.” Како доћи до таквог степена духовног савршенства? — морамо се научити да верујемо Творцу, као што му је веровао свети Димитрије. Морамо схватити: Бог никада не жели да учини било шта да нам науди. Све што се дешава мора се сагледати са ове тачке гледишта. Тешко је, веома тешко, али могуће. Нека нам у томе буду помагачи наши свеци. Прошавши пут упознавања Светог Писма, пут молитве, пут промене погледа на живот, почећемо да схватамо да није све тако тешко као што се чинило, и да стрпљење помаже на много начина. Хајде да схватимо да је идеја људске свемоћи ћорсокак. Ограничите проток негативних информација Понекад, да бисте прихватили оно што не можете да промените, морате научити да имате исправан однос према животу уопште. Савремени човек живи у сталном стресу: бензин је поскупео, долар порастао, плате мале, рачуни за комуналије високи ! Како преживети међу свом овом негативношћу? — да замолимо Бога да нас научи да правилно прихватимо све што видимо и чујемо, како се ова информација не би показала погубном за нашу душу. Ако човек има потешкоћа да то прихвати, проучавање Светог писма и молитва могу помоћи. Али ако гледате канале са вестима, где су од десет вести све одвратне, можда је боље да их уопште не гледате? Данас се на човека излива толики ток негативности да нема начина да се избори са тим. Није изненађујуће што у таквој ситуацији има осећај да не може ништа да промени – ни у свом животу, ни у свету око себе. Да бисмо избегли празнину, морамо се бавити превенцијом: прво схватити да туге и ситуације у којима смо беспомоћни постоје и постојаће, али су само део нашег живота. Друго, ограничите количину тврдих вести и других негативних информација. Треће, фокусирајте се на ваше проблеме и проблеме оних који су у вашем непосредном кругу комуникације. Решите их на основу искуства Светог писма и Светог предања, који уче да ће сви на свету бити у тузи, али туга се може победити, „а ко претрпи до краја, биће спасен“ (Матеј 10:22). Не повлачите се у себе, размишљајте и немојте се обесхрабрити Ако човек тугује јер не може да промени нешто у свом животу, добро је ако о томе разговара са другим људима. Ово помаже да се превазиђу тешки периоди живота. Ако немате баш са ким да разговарате, можете се обратити свом исповеднику, јер су човекове духовне туге његова сфера одговорности. Главна ствар је да не падате у осуду, да не кривите друге за своје невоље. Апостол учи: „Где је завист и свађа, тамо је смутња и све зло“ (Јаковљева 3:16). То значи да ако покушате да се ослободите претеране зависти и беса, туга ће бити мање. Ако будемо друштвенији и љубазнији, избећи ћемо још веће проблеме. Не можемо да променимо околности, али, као што знате, можемо да променимо свој однос према њима и да их правилно применимо у нашим животима. Ако овај став градимо на Божјој истини — живимо са понизношћу, љубављу, милосрђем — онда ће промене сигурно доћи. Главна ствар је да пазите на себе, а не на друге. Један амерички психолог је написао да већина људи пати од проблема који се још нису појавили. Ово је веома истинито запажање. Ако у животу има превише ствари које не можете да промените, морате да схватите да ли су сви ови проблеми заиста стварни, или постоје само у вашој глави. Главна ствар је не клонути духом. Утученост се развија у гунђање и потпуно уништава живот. Не морате да се повлачите у себе, немојте мислити да само ви имате проблеме, само сте ви несрећни. Морамо све време ићи напред, трудити се да не станемо, да не заглибимо у невоље. Погледајте да ли се оне могу решити на неки други начин а не како сте обично радили. Можда треба да тражите помоћ. Најважније је деловати и ојачати се добрим примерима оних који су се изборили са оваквом невољом. Историја познаје безброј таквих случајева. Људи су преживљавали у концентрационим логорима, у нехуманим условима, након чега су нашли своје место у друштву и унапредили свој живот. Не треба занемарити њихово јединствено искуство. gorlovka-eparhia.com.ua

Лекари, психолози и свештеници често се суочавају са последицама неумесне употребе аскетизма. Зашто се пост, који је осмишљен да помогне у борби против греха, претвара у оружје у човековој борби са сопственим здрављем? Шта су потребе и по чему се разликују од хирова ? Пост није циљ, већ средство Уочи поста увек се јављају многа питања и забунe. Задатак свештеника је да спречи радње које могу нанети штету човеку, како духовну тако и физичку. Пост је посебно аскетско средство за постизање духовног резултата, али истовремено није циљ духовног живота, већ само његово средство, вежба. Зато, прво, пост не треба да наноси штету, а друго, пост може имати духовни резултат. Смисао поста није избегавање једења одређене хране, већ постизање духовне користи. У идеалном случају, резултат поста треба да нам постане поука, још један корак у нашем духовном успону. Искуство показује да и најмањи корак на овом пољу за нас може постати велика радост, јер духовни резултати имају много већу вредност од видљивих, материјалних. Али понекад се увредимо: чинило нам се да испуњавамо све што је Црква прописала, али духовни резултати нису били видљиви. Али чак и ако резултати нису видљиви, они су ту. Они, кап по кап, испуњавају унутрашњу чашу духа, као што појединачни, ружно обојени комади стакла, повезани заједно, могу да формирају лепу шару, „шаблон“ духовног искуства. Ресурси и издржљивост Бог је створио човека са великим залихама физичких, менталних и духовних ресурса. Можемо издржати много! Ако покушате да нас сломите, одолеваћемо дуго, деценијама. Искуство наше отаџбине показује да људи могу да живе „на прелому” више од једне генерације. Међутим, снаге су исцрпљене, а људи који су предуго живели „на прелому“, изумиру. Главни разлог за то је тај што људски ресурси имају ограничење и нема потребе да покушавате да га сазнате кроз лично искуство. Наравно, свако од нас има прилику да се тестира, а у младости се сви тестирамо. Неофити који долазе у цркву такође се тестирају када први пут покушају да посте. Али важно је разумети да је свако само-експериментисање добро под два услова. Први услов је да експеримент мора имати могућност преокрета, односно могућност враћања у нормалу; и друго, „истраживачки“ рад мора имати искусног вођу. Да бисмо ово разумели, да бисмо разумели како и на шта можемо да се ограничимо, морамо умети да разликујемо унутрашња стања у себи којима је потребна наша пажња и брига – потребе, да их разликујемо од надпотреба – од жеља и хирова. Да бисмо разумели нашу меру у самоограничењу, морамо разумети шта је наша потреба. Потребе и над-потребе Потреба је оно што је сваком од нас потребно за нормалан живот. Не за преживљавање, већ за нормалан живот. Нормално, животна активност се одвија у равнотежи трошкова и ресурса. У стресу, током преживљавања, више се ресурса троши него што се стекне и обнови. Понекад је то неопходно када треба да се саберемо, концентришемо, да бисмо „овде и сада“ целог себе уложили у резултат, али након таквог продора, наше тело и наша душа, духовне и физичке компоненте, захтевају додатну обнову. Опстанак је живот на кредит. Као што знате, кредит се мора отплаћивати уз камату. Живот се јавља у равнотежи, опстанак је неравнотежа. Наш живот нема само минималне потребе, већ потребе за растом и развојем. Развој у условима опстанка је готово немогућ, јер је развој и скуп начин живота. Да бисмо живели, потребно је да задовољимо све своје потребе – физичке, менталне и духовне. Када човек не добије довољно онога што му је потребно за живот, принуђен је да троши своје ресурсе намењене развоју. Уместо развоја, долази до адаптације, а ако се ситуација не промени, може да почне деградација која доводи до физичке, менталне и духовне болести, а у најгорем случају и смрти. Дакле, одговорност за задовољење основних потреба код одрасле особе није манифестација себичности („Превише брине о себи!“), већ показатељ његове личне зрелости. „Неофити” се често усредсређују на свете подвижнике, заборављајући да су ти људи имали мудрост и огромно духовно искуство, па је покушај савременог човека на самом почетку свог духовног пута да изврши подвижнички подвиг више манифестација охолости него духовности. Ако је особа неодговорна у задовољавању својих потреба, онда ће то пре или касније негативно утицати не само на његово здравље и живот, већ и на животе његових најмилијих, који ће морати да се брину о њему. Наше тело, цео наш организам је божанска креација и има невероватну лепоту и огроман ресурс, али управљање својим телом је уметност. Не техника, не технологија, већ уметност, и то треба научити. Пост је начин да се савлада ова најважнија уметност. Наравно, да бисмо водили нормалан живот током поста, морамо добро познавати себе. Али, на жалост, врло често се у православљу практикује такав приступ да је познавање монашких правила важније од познавања себе. Ово је веома тужно, јер смо сви различити и имамо различите потребе. Нико није одговоран за сваког од нас осим нас самих.Просечан монах живи у другачијем окружењу и у другачијој, угоднијој климатској зони. Оно шта једу монаси, не примењује се на људе који живе у граду, људе који раде. Стога је уметност самоспознаје лична уметност. Овде је веома важан осећај за меру и експедитивност. Важно је да слушам своје тело, да разумем шта ми се дешава када једем или не једем одређену храну. Пост је одвео до болнице Током поста, једна старија жена је завршила у болници. Разлог је био тај што је, и поред својих 92 године, постила строго, „као у манастиру“, па су њени рођаци, након што је прекинула пост, морали да позову хитну помоћ. Поставља се питање у којој мери је такав пост духовни чин, има ли себичности у том „духовном подвигу“? На крају крајева, није у питању само жена која је постила, већ и њени вољени који су морали да решавају проблеме који су се појавили. На Божић и Ускрс у нашим црквама падање у несвест је, авај, уобичајена појава и свака продавница свећа има комплет прве помоћи за такве случајеве. Сваки човек мора имати дух разумевања, иначе уместо поста, резултат је профанација идеје: уместо да се бави духовним здрављем, човек подрива телесно здравље. Да бисте се мудро ограничили, морате проучити своје потребе. Упознајте себе Које су основне физичке потребе особе? Прво, потреба за сном. Спавање је неопходно не само за обнављање снаге, већ и за нормализацију нашег емоционалног стања, што утиче на наше духовно стање. Са становишта психолога, физиолога и лекара, особа која није довољно спавала је у измењеном стању свести, неадекватна је и не може нормално да перципира себе, своје поступке и жеље, или да изгради односе са другим људима. Лишавање сна је једно од најокрутнијих мучења, које може резултирати привременим или потпуним лудилом. Напетост која настаје код особе која није довољно спавала доводи до раздражљивости. Током поста људи често својим уобичајеним активностима и обавезама додају, на пример, читање акатиста. Ово је само по себи добро. Лоша ствар је што неки губе меру и намећу себи „неподношљив терет“. И тако је човек остварио мали духовни подвиг, али ће следећи дан дочекати без сна, што плодове његовог духовног рада чини тужним не само за њега, већ и за његове ближње. Нико осим нас не може знати наше потребе. Због тога је веома важно да упознамо себе. Морате сигурно знати: — Колико је мени лично потребно да будем наспаван? Чињеница, да је вашем комшији довољно 5 сати спавања, не може бити критеријум за вашу потребу за сном. Поред тога, број сати потребних за спавање зависи од много фактора, на пример, доба године, присуства стресне ситуације (ако постоји, биће потребно више времена да се обнови снага). Научници су доказали да особа која није довољно спавала, једе више од особе која се наспавала. Храна Храна није само средство да се утоли глад; врло често храна за нас постаје универзални начин да надокнадимо разна „незадовољства“. На овај начин не задовољавамо потребу за храном. Када кажемо „потреба“ мислимо на психофизиолошки феномен, а када говоримо о култури исхране, мислимо на сам процес једења – како и када седамо за сто, зашто долазимо у кафић, које производе бирамо у продавници. Потреба за храном и култура исхране нису директно повезане. Нажалост, у нашој култури дошло је до одређене метаморфозе - уместо да задовољи нутритивне потребе, храна често задовољава емоционалне потребе. На пример, тешимо се храном. Сетите се свог детињства: „Да ли плачеш? Ево мало слаткиша за тебе!” „Да ли вам је досадно и не знате шта да радите? Хајде да једемо." За време поста важно је да једноставно размишљамо када и шта једемо. Одрасла особа треба тачно да зна колико јој је хране потребно. И то не за утеху, већ за разумно засићење. Да ли заиста једем када желим и колико желим? Која је храна добра за мене? Морате јести довољно често, у малим порцијама. Зашто је важно? Јер ако дуго не обраћамо пажњу на осећај глади, то нам постаје навика. Гладан се преједа, али умерен не чека глад. Многима од нас је тешко да оставимо храну на тањиру. Остављати храну на тањиру, чак и ако сте сити, једноставно није добро, непристојно је, „мама (бака) ће се увредити“. Морате научити да слушате своје тело. Ово је веома озбиљна вештина. Чини се да говоримо о врло једноставним стварима, али о њима и не размишљамо. Управо поремећаји у прехрамбеном сектору доводе до тога да пост изазива ужас код неких од нас: „На крају крајева, храна је последње задовољство које ми преостаје!“ Треба ли да одустанем и од тога? Никад!" А ако такав човек ипак одлучи да пости, онда мора да изврши насиље над самим собом, а насиље над самим собом не води ничему добром. Одмори се Ако се осећамо уморно, то значи да је прекасно за одмор. Требало би да направите паузу од посла да бисте повратили снагу много раније, у тренутку када вам мотивација и расположење почну да опадају. Одмор може бити прелазак са посла, на коме сте седели неколико сати, на неку активност која није стресна. Овакве мале паузе током дана помоћи ће да избегнемо исцрпљено стање на крају дана, у које волимо да се утерамо. У овом стању заиста можете само да легнете и заспите, а неки кажу да заспе „у ходу“, у тренутку када им глава падне на јастук. Али ,ово није одмор. Исцрпљеност је патологија и не доводи до духовног искуства. То доводи до сагоревања . Под речју одмор најчешће подразумевамо сан. Ово није у реду. Сан је сан. Одмор је активна фаза живота, док је спавање пасивна фаза. Управо у процесу одмора развијамо нове ресурсе, па је одмор активност, али не захтева физички и психички стрес и лишена је одговорности. Свако има своју норму одмора, а она се мења са годинама. Одмор такође захтева самоћу. Особа мора бити у самоћи неко време. Количина овог времена је различита за свакога. Некима је довољно пола сата дневно. Али ово је минимум неопходан да би се обезбедио живот. Са годинама, потреба за приватношћу се повећава. За одмор је неопходна тишина. Самоћа, тишина и време које човек може да проведе сам са собом. Ово је потребно да би човек могао да живи нормалним животом, укључујући и чињеницу - да би могао да се моли. Ако се у твојој глави стално води некакав унутрашњи дијалог, молитве неће бити. Без одмора, немогуће је успоставити молитвено правило. Без одмора, духовни живот је немогућ. Опуштање је такође веома значајно. Ако је човек преплављен страстима, проблемима, ако је у стрепњи, у тузи, одмор ће бити наставак његове патње. Људи који су стално узнемирени не одмарају се, а када после паузе поново почну активност, постају иритирани. У нашем времену високе технологије, људи су под стресом. Под утицајем смо ТВ-а, телефона, интернета, „опуштамо се” са слушалицама у ушима или за компјутером. Стално бити у току са информацијама не доприноси одмору, а без одмора не можемо бити ефикасни као људи, а да не говоримо о развоју. За одмор је потребна тишина! Свештеници позивају људе да чешће присуствују службама. У храму се човек коначно сусреће са самим собом. Обожавање ће вас приморати да искључите телефон, изађете ван мреже и извадите слушалице из ушију. У храму се бавимо сасвим другом делатношћу, спором, тихом, монотоном делатношћу. У храму долази до „присилне“ трансформације нашег унутрашњег простора. Време проведено у цркви је за нас веома важно, без богослужења не може бити унутрашњег живота. Здравље Одсуство бола је такође наша потреба. Бол је стрес: чак и благи бол нас мало по мало исцрпљује и троши наше ресурсе. Лекари једногласно кажу да је таблету боље узети када главобоља тек почне, а не када је већ у пуном јеку, при чему једна таблета можда неће бити довољна. Не смеш дозволити да те било шта повреди! Стрпљење у болу није врлина, већ мана. Када се навикнете на то, можете прескочити тренутак у којем је потребна активност. Наравно, можете издржати сваки бол. Али морамо имати на уму да ако почнемо да трпимо бол, онда нам прети губитак осетљивости. А бол је сигнал невоље. Ако смањимо осетљивост на бол, она се смањује на свим људским рецепторима. А особа која има смањен осећај бола може пропустити тај важан сигнал, и то може бити опасно за њен живот. Можете питати, какве све ово има везе са духовним животом? Најдиректније! Када вас нешто боли и стојите у цркви за време службе, много је теже концентрисати се на молитву. А кад хоћеш да спаваш, колико си пажљив на молитви? Поред физиологије - психолошке потребе Поред физиолошких, имамо и психолошке потребе. Наводимо оне који су основне: — Потреба да осетите вредност себе, свог живота, своје личности. Ако мој живот, моја личност нису вредни, зашто су ми потребне духовне вежбе? Ако су мој живот и личност вредни, онда ми је важно да се развијам, растем и испуњавам свој живот смислом. - Потреба за припадањем, за љубављу и интимношћу - потреба да се осећате делом нечег већег, породице, групе, народа, културе, професионалне заједнице. Дефинитивно треба да осетимо да нисмо сами. А ако говоримо о вери, веома је важно да осетите своју повезаност са Богом, Црквом, то је осећај који нас врло често греје и подржава. То је оно што нас доводи до храма када наше ноге више не могу да се помере од умора. - Потреба за независношћу. Важно нам је да будемо део нечег већег и целовитог, али нам је у исто време потребна независност, осећај да смо посебна особа одговорна за себе. — Потреба за самореализацијом је важна не само за креативне људе, релевантна је и за представнике било које професије, потребна је домаћицама и пензионерима. Самоостварење и креативност се манифестују у свему: у нашем начину живота и нашим пословима, у нашим односима, у нашем држању и ходу, у начину на који се облачимо, у начину како изгледамо: све је то самоспознаја. — Потреба за психичком безбедношћу. Говоримо о психичкој сигурности – стању када се човек не брани, када не очекује претњу, када га не понижавају, већ поштују, цене, чују, узимају у обзир. Ово је такође веома важан тренутак у животу. Духовне потребе: - Потреба да се буде. Али „бити“ није само на нивоу постојања, већ на нивоу разумевања самог себе. Када Бог позива Авраама, он се јавља: „Ево ме“. Ово је исповест нечијег бића - "Ја јесам." Ова духовна потреба се открива у самоспознаји, у покајању, у самосвести. Уосталом, покајање је немогуће без свести и знања о себи; самоспознаја је основа сваког покајања. — Потребе за комуникацијом са Богом и другим људима. Ова потреба се остварује током молитве, богослужења и у људској комуникацији. - Потреба за смислом. „Човек је створење рањено смислом“, он не може да живи без смисла. Ако смо се у нешто разочарали, то значи да смо изгубили смисао. На пример, када започнемо нови посао, прве године летимо на крилима, све схватамо, све је важно и занимљиво. Овај фитиљ траје три године, а онда се смисао исцрпи... Тако у неофитизму, док нам је јасан смисао црквености, продуховљени смо, чим нам свакодневица и навика замагљују смисао, постајемо малодушни. Губитак смисла је опасан за нас, морамо стално да схватамо своје постојање. — Потреба за развојем, потреба за трансформацијом. Наша душа тежи савршенству, по природи. Она не може да трпи своје грешно стање. Берђајев је рекао да је човек створење незадовољно собом. Да бисмо се вратили правом изгледу синова Божијих, морамо постати другачији. Ово је потреба за трансформацијом, потреба за летењем, за добијањем крила, потреба за светлошћу. Ко је одговоран за нас? Веома важно питање: ко је одговоран за задовољавање наших личних потреба? Чини се да је одговор очигледан – ми сами. Али у стварном животу ову одговорност често пребацујемо на друге. Мама треба да зна када да ме храни, шеф треба да зна када треба да се одморим од посла, а ако мисли да ми не требају паузе, послушаћу. Отац зна шта смем, а шта не смем, будилник зна у које време треба да устанем. Са задовољством пребацујемо одговорност за задовољење наших потреба на неке спољашње околности. И говоримо: „Такав је живот! Не могу ништа". Иако, уствари можете много учинити ако озбиљно схватите овај задатак. Много тога се може променити без претеране промене начина живота. Све што треба да урадимо је да схватимо своје потребе и почнемо да се понашамо пажљиво и брижно. Жеље, хирови... Како се потребе разликују од жеља и хирова? Шта је жеља и по чему се разликује од потребе? Ако је потреба нешто без чега не можемо нормално да функционишемо, онда је жеља када желим мало више него што имам. На пример, потреба за храном може се задовољити кромпиром. Врста јела за засићење није битна. Али ако желите да добијете пржени кромпир, онда је то већ жеља. Или други пример: треба ми два слободна дана за одмор, али желим да се додатно образујем. Жеља за учењем одражава и моју потребу за развојем и жељу за радошћу због учења о свету. За ово ми треба додатно време и додатни одмор. Други пример: потребно ми је 25 минута да ручам, али такође желим да седим са пријатељима за столом и ћаскам. Можете, наравно, проћи са минимумом. На пример, током рата жена је могла да има једну хаљину, проблем је био што је требало да је осуши после прања, да би имала шта да обуче. Можете проћи са минимумом. Али понекад желите више. Нема ништа лоше у овој жељи, то је нормално. Сада нисмо ни у рату ни у глади, па се неке жеље могу задовољити. Када изразимо своје жеље, почињемо да причамо о користима и задовољству. Уметност самоконтроле је способност да разликујете своје жеље од користи, задовољства, забаве итд. Када су потребе задовољене и жеље испуњене, појављује се естетика, потреба за лепотом, за различитошћу. Почињу хирови - да ли је то добро или лоше? Понекад је то једноставно неопходно! Хирови стварају осећај радости, захвалности, обиља, великодушности. Ако имам оно што ми треба, имам оно што желим, онда сам богат и могу да делим! Дакле, хир није лоша ствар. Ако човек може себи да приушти неки хир, то значи да у његовом животу постоји неко обиље за које може да захвали Богу. Управо хирови могу бити мета поста. Одрицање од таквог вишка је добровољна жртва! Потреба за осећањем сопствене вредности је нормална, али постоје људи код којих се њихова сопствена вредност мери оним што им је дато. Стога, да би осетили своју вредност, бескрајно изнуђују пажњу и поклоне, признања и ласкање од других. Пошто добије оно што жели, човек то узима здраво за готово или почиње да поставља нове захтеве. Разлике између потреба и жеља су изражене чињеницом да своје потребе, по правилу, не можемо да задовољимо директно, јер су потребе повезане са нашим жељама. Када желим да једем, осећам жудњу. Али ако схватим да је време да једем, али не желим да једем, веома је тешко да се натерам. Наше тело неће радити у недостатку жеље, јер су сви физиолошки ланци везани за жељу. Дакле, задовољавање потреба није механички процес, већ ментална, обично несвесна, активност. У овој активности важни су и мотиви и жеље. Жеље могу бити различите природе. Једне потичу из потреба, друге из страсти, а трећу врсту жеља диктирају култура, традиција и стереотипи. Све то се на нас преноси васпитањем. Одрастамо неспособни да разумемо себе, да утврдимо шта су моје потребе, и одгајамо своју децу у истим стереотипима. Могу ли потребе да сачекају? Шта се дешава ако дуго не задовољавамо своје потребе и жеље, ако морамо стално да се ограничавамо у свему? Последице могу бити прилично озбиљне. Прво, особа може постати депресивна. Стање: „Не желим ништа“ један је од знакова депресије. Депресија се може манифестовати на различите начине. Може доћи до такозване узнемирене депресије (од речи „узбуђење”). Таква особа је споља веома активна, понекад чак и претерано и ради много, али у њеним очима постоји меланхолија и празнина, и из овог „замрзнутог“ погледа може се схватити да је особа депресивна. Она све ради аутоматски, не „изнутра“, већ као одговор на спољашње стимулусе. Овај облик депресије није безбедан; ако се не препозна на време, може постати клинички. Али чешће се депресија манифестује у блажој верзији: „Не знам шта желим“. Разлог за ово „не знам“ може бити уобичајена забрана нечијих жеља. То доводи до тога да се особа плаши да изјави да нешто жели (тј. да призна своје потребе) како не би чула одбијање. Понекад се људи плаше да им се каже „не“ и стога одлучују да „не знају“ шта желе. Резултат забрана и одбијања може бити жеља особе да има превише. Проблем са одбијањем, проблем са избором, страх од пропуштених прилика - све су то последице строгих унутрашњих забрана, навика да се не задовољавају своје потребе и жеље. Последице таквог односа према себи могу бити веома озбиљне. Пост је време за анатомију жеља Потребе се морају задовољити, а жеље разумети. Пост је дивно време да средите своје жеље. А ова анатомија мора бити веома разумна. Зашто желим ово? Слатко, горко, масно, кисело? Наше жеље понекад изазивају страсти, а ми имамо много различитих страсти. Многе од њих смо стекли у нашој породици. На пример, у неким породицама постоји такозвани „култ хране“, и они су понекад поносни на то. У култу хране нема ничег посебног, осим што може да подстакне страст. Живимо своје страсти а да то ни не схватамо. Оне такође подстичу жеље које нам је тешко контролисати. Морамо схватити да је страст имитација потребе. Дакле, страст се не може открити, она се открива само као јака и страсна жеља. Пост понекад буди страсти. Невоља је у томе што оне не подлежу нашој контроли и вођству, нису подложне нашој вољи, оне су аутономне. То јест, наша слободна воља, авај, није слободна над страстима. Страсти производе жеље, стварају моћну мотивацију и терају нас да поступамо онако како оне желе. То значи да је наш задатак да препознамо страст, раскринкамо је, пронађемо њен корен и уђемо у „борбу” са њом. Али борба против страсти је посебна тема и немогуће је остварити без вођства. Свештеник Андреј Лоргус https://www.pravmir.ru

„Изађе сејач да посеје семе своје...“ (Лука 8:5). Парабола о сејачу (видети Лука 8:5-15). Шта је ово јеванђеоско семе? Сам Господ наш Исус Христос одговара на ово питање у тумачењу параболе ученицима: „семе је реч Божија“ (Лк. 8,11). Вероватно под јеванђељским семеном можемо подразумевати и сву благодат Божију коју нам Бог Отац спушта да бисмо живели и спасавали се, и приближавали Му се. И ова благодат пада на нас непрекидно, као киша за време кишне сезоне у тропским пределима. Постоје такви стихови у 67. псалму (стихови 16, 17): Гора Божија (Васанска), гора богата, гора бујна, гора хумовита. Зашто завидите горе богате, гори на којој изволе Бог да обитава на њој? Јер ће се Господ настанити (на њој) до краја. Овде се, посредно, планина, наравно, односи на пророчанство о Богородици. Али, погледаћемо ближе епитете које користи псалмопојац Свети Давид: гора Божја је дебела гора (реч „маст“ са црквенословенског је преведена као „дебео“, што у Старом завету и овде у псалму се користи као слика плодности и изобиља). Натопљена гора је гора коју је Господ великодушно напојио кишом. И спремна је да прими семе да би га изобилно узгајала. А сада ћемо разумети колико је ова кишна „влага“ била важна за старе Јевреје, који су живели углавном у врелим пустињама. И овако ће нас Господ све нахранити својом благодаћу – богато, обилно и животворно. Постоји још једна јака слика у Псалтиру, у Псалму 132 (ст. 2): „Као миро на главу, које силази на браду, браду Аронову, које силази на крајеве одежде његове;.“ Ова драгоцена Божанска помада, ова материјализована благодат Божија, спушта се на главу, али је има толико да се спушта и на браду, и на цело тело, па чак и до руба одеће, преплављујући човека. Приближно исто налазимо и у јеванђелском уводу, који се чита на Литургији на Свето Васкрсење Христово: „благодат долази од благодати“. Буквално преведено: „И од пунине Његове ми сви узесмо благодат за благодаћу. Јер се закон даде преко Мојсија, а благодат и истина постаде од Исуса Христа.“ (Јован 1:16,17). Господ је у пуноћи Својој дао не само благодат, већ је отворио и извесне капије за ову благодат. И ова милост, као непрекидан процес, као снага Нијагариних водопада, наставља да се спушта на нас непрестано и заувек. Да ли смо спремни за то? Шта је земља у параболи о сејачу? То смо ми. То је наше срце. Да ли смо спремни ? Благодат пада на све подједнако и долази на све. Али да ли сте спремни да га примите? Хоћеш ли се потпуно поносно и безбожно одвратити од њега, поставши тврда земља поред пута, згажена долином овога света у скоро мртав камен? Хоћете ли дати предност не благодати Божијој, већ стварима које из ње проистичу – таштини овог века и ропству материјалним добрима? И, без стремљења ка Творцу ових благослова, хоћете ли постати њихов роб и тиме роб страсти и грехова, слуга ђавола? Бог ствара све за тебе, човече, све што ти треба. А ти, одбацивши Творца и окренувши му леђа, халапљиво постајеш роб творевине. И тако се откидаш од вечног живота, од Извора за живот свих ствари. И тиме се претвараш, као у првом случају, у камениту пустињу. Какво страшно, апсурдно, понижавајуће слепило! Хоћеш ли отворити своје срце са вером и жеђу за Богом, и пустити у себе јеванђелско семе живота, које ће те променити и спасти, сједињујући те са Богом у векове векова? Семе је посејано, киша благодати шуми и пада са неба на земљу. Хоће ли твоје срце постати посута планина? протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/sr/node/31189

Предавање на тему "Како читати Свето Писмо" одржаће у суботу 28. октобра 2023. године, у великој сали парохијског дома храма Светог Александра Невског, ђакон др Ђорђе Петровић, професор Богословије Светог Саве. Почетак је у 18.45 часова, сазнајемо из Храма на Дорћолу. Извор: Радио Слово љубве

Заповести Божије, дела светих отаца, савети свештеника некако пролазе данашњег човека. Напротив, он из читавог овог драгоценог складишта живота покушава да одсече информације и узме само оно што му се допада. Колико пута сте видели: човек чита на интернету на непровереним блоговима, сајтовима, групама, разне псеудоправославне фикције, а онда све ово прихвата као истину, и прослеђује другима. Такав човек каже: „Јеси ли чуо да се икона чудесно појавила на некој брези у тој и тој шуми. И ми хитно морамо да одемо тамо. Или, тамо се појавио тај и тај старац, који је рекао то и то (а та особа можда уопште и не постоји, фантастичан лик којег је неко измислио у своје себичне сврхе). И ти поверујеш у то. Али зашто не читате дела великих учитеља Цркве, светог Јована Златоустог, Василија Великог, Григорија Богослова? Или других дивних светитеља, чијим делима су спасене стотине генерација православних хришћана. Стотине генерација су се уздигле на небо захваљујући читању ових књига и животу по њима. А ви пролазите поред свега овога и тражите некакав апсурдни отров који је опасан по ваше духовно здравље. Али ако вас дела светих отаца не занимају, онда размислите какав сте хришћанин? Шта није у реду са вама, ако су ове творевине врата спасења, а ви не желите да уђете у њих. Свети апостол Павле писао је посланицу свом духовном сину, апостолу Тимотеју, који важи за све нас: „Пази на себе и на науку, и стој у томе; јер ово чинећи спашћеш и самога себе и оне који те слушају.“ (1. Тим. 4, 16). Свети апостол Павле даље пише да ако то учиниш, бићеш спасен. Бићеш спасен! Шта је још потребно? Али гордом човеку ово није довољно. Он жели да створи сопствену религију, сопствену мањкаву копију Православља, у којој би се усудио да скине Бога са престола и сам седне на њега. И жели да уради то непримећено, као случајно, под уверљивим изговором, напајајући чудовиште своје гордости и удостојећи себе скоро као светог пророка. Из свештеничке праксе бих издвојио неколико знакова ове болести под називом „прелест“. 1. Жеља да подучавате и водите друге. 2. Болно одбацивање сопствене погрешности и критике. 3. Напуштање свештеничке јерархије. У прелести, ђаво толико изврће човека, да он прво почне да критикује свештенике, затим им не верује, сматра их безблагодатнима и, сходно томе, све мање учествује у Светим Тајнама Цркве и богослужењима, а затим потпуно напушта Цркву. Одлази у неки стан, подрум, у коме „слуга“ попут њега, у заблуди, „служи“. А у исто време, таква особа почиње да себе сматра носиоцем великог, тајног знања, које поседује уски круг људи, што значи да је виши од многих (ту је видљива гордост ), заборављајући на речи Спаситеља: „Ако вам дакле реку: ево га у пустињи, не излазите; ево га у собама, не вјерујте. “ (Матеј 24:26). А ово су речи самога Бога! И такав човек отпада од Цркве као јединог пута ка спасењу, идући погубним путем јереси или раскола. У закључку бих желео да кажем: Православље не треба само волети. То је мали квасац који диже цело тесто. Оно мора променити душу, понизити је и разбеснети. Али за то треба отворити врата душе према Богу. И Он, Позвани, ући ће у њу и спасти је ако и сами искрено, потпуно и без компромиса то желите. протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org

Последњих година људи су постали веома радикални у својим мишљењима и ставовима. Подложни таквом радикализму, они агресивно захтевају да се они око њих слажу са њима. Али да ли је таква једнодушност добра ствар? Окренимо се Светом писму. Како се тамо говори о једнодушности? На пример, у Посланици Римљанима апостол Павле каже: „А Бог трпљења и утјехе да вам да да сложно мислите међу собом по Христу Исусу.“ (Рим. 15:5). Истовремено, у Књизи Премудрости Исуса, сина Сираховог, постоји следећи израз: „...Међу народима измешаним у злу истомишљенику...“ (Мудр. 10:5)..“ Закључак се може извући сасвим недвосмислено: нису сви истомишљеници добри. „Једнодушност по учењу Христовом“ – о томе говори апостол. Према разним говорницима, једноставно морамо једном за свагда изабрати једну страну, а мрзети супротну. Али за хришћане може постојати само једна страна – страна Господа Исуса Христа. Све остало, ма колико се то у овом тренутку чинило важним за нецрквене људе, секундарно је, или чак терцијарно. Све то подсећа на пароле новијег времена, када је народ „у једном пориву” градио комунизам. Комунизам није изграђен, али су пароле и, што је најважније, слоганско размишљање остале. "Са ким си?" – питају хришћане. „Ми смо са патницима, ми смо са сиромашнима, ми смо са онима који плачу, ми смо са гладнима, ми смо са прогањанима – без обзира на њихов положај у овој или оној пролазној земаљској сфери.” И то је нешто што не може да им се опрости. Одмах следи повик са супротних страна: „Да се не усудиш да се сажалиш на свакога! Жао ми је само ових – они су у праву!” И врло елоквентно ће нам рећи како и зашто са неким људима треба да саосећамо, а друге да мрзимо. Оваква „једнодушност“, таква селективност није за вернике. Постоји добра фраза која се приписује блаженом Августину : „У главном је јединство, у споредном је слобода, у свему је љубав. За нас је у сваком тренутку, међу свим искушењима, најважније јединство са Господом, љубав према Богу и ближњима, спасење душе и борба против греха. Ту међу нама треба да буде једноумље – једноумље љубави Господње." Што се тиче светских ствари, које немају директну везу са Христом, свако има свој избор. А ако то некога нервира, треба да се запита: можда нешто није у реду са мном, можда погрешно постављам приоритете, можда ми је визија помућена светом, а ум поробљен светским бригама и заборавио сам на Господа? митр.Антоније (Паканич) https://pravlife.org/ru

Откривајући себе, морамо почети да се поправљамо. Ако откријем да сам нервозан, мораћу да се променим. Да постанем кротак и послушан. Ако откријем да гајим злобу и мржњу према другима, мораћу да се излечим и постанем незлонамеран и праштајући. Ако завидим другима, морам се ослободити зависти и унети једноставност у свој живот. Да престанем да гледам друге завидним и лукавим оком, и да их гледам простодушно, спреман да их подржим у њиховом болу или у њиховој радости. Ако лако осуђујем и оговарам, често чак и клевећем, морам коначно да предузмем нешто. Прво, да престанем да се дружим са оним људима који такође осуђују и оговарају. Да укротим свој језик, али и уши. Да пазим шта слушам и од кога то слушам. Јер, ако нешто не чујем и нисам радознао да сазнам, нећу ни оговарати. Важно је да се кајем. Ако сам свестан својих грехова, падова и свог духовног стања, онда се нећу усудити да говорим погрдне речи ни о коме . Моје срце ће бити сломљено и понизно и нећу се супротстављати другима насилно и сурово. Ако откријем да се мој хришћански живот своди на једноставно избегавање неких грехова, морам да изађем из ове статике. Духовно благостање не долази када избегавате одређене грехе, већ када покушавате да се култивишете у себи и живите врлинским животом. Врлински живот не значи једноставно избегавање одређених греха, већ свакодневно практиковање врлина. То не значи једноставно - не красти, већ бити милостив и човекољубив. Врлински живот не значи не ударити другога, него га загрлити; не значи не штетити другоме, већ саосећати и помагати му. Не значи уздржавати се од хране, већ обуздавати свој его, гладовати за Богом и ближњима. Уместо равнодушности, да бринемо за друге. Да постанемо ослонац за страдања, за неправде, за свог ожалошћеног брата. Али, у исто време, да останемо близу оног ко нам наноси неправду, вређа нас и клевеће. Не дозволимо да нас наш его окрене против њега. Јер, у богоугодном животу не држимо само реч Божију, него ако је други не држи према нама, остајемо хришћани, поступамо као Христос. Неки кажу: „Никоме нисам згрешио“. Али, Бог вас неће питати да ли сте некоме нанели неправду, већ када су вама нанели неправду, шта сте урадили, када су вас увредили, како сте се понашали, када су вас вређали, шта сте узвратили. Ту се види наше духовно стање: не када се придржавамо неких спољашњих правила, него када од другог добијемо крст и понижење. Па шта да радимо? Зграбимо прилику да се понизимо, да ћутимо, да вежбамо стрпљење, молитву, праштање, љубав. Тада можете видети какви сте хришћани. У клевети, коју ћемо прећутати. У неправди, коју ћемо поднети. У увреди, због које ћемо страдати. У издаји, коју ћемо издржати. Хоће ли наша љубав све то издржати или ће се претворити у мржњу? Хоћемо ли остати мирни или ћемо тражити освету? Хоћемо ли сами себе да прекоримо када видимо да смо згрешили, или ћемо кривити друге? Мислим да сви разумемо, али не желимо да прихватимо да нисмо тако добри. Одбијамо да се суочимо са својим грешкама, и то је наш проблем. Наш велики проблем није што грешимо. Наш велики проблем је што не признајемо да грешимо. Није у питању однос других према нама, колико су се огрешили о нас, већ какав је наш однос према њима. Шта нас брига шта други раде. Ми ћемо одговарати за оно што смо сами урадили. Одговарићемо Христу. Он је наш модел за живот. Пре него што било шта учините, погледајте како је Христ поступио. И пре него што реагујете на нешто што су вам учинили, погледајте како је Христ реаговао. архим. Павел Пападопулос www.bogonosci.bg

Шта је Црква? Свештеничка организација? Затворена елитна заједница? Гомила покајаних грешника? Зграда? На ово питање нема директног одговора ни у књигама Новог Завета ни у списима светих отаца. Чини се да сви све разумеју, али не могу да објасне. Знамо шта је, знамо где је, која су јој својства, каква је њена историја, али не можемо рационално да је схватимо и збијемо у један појам. Црква је увек више него што можемо да замислимо. Замислите да сте видели нешто незамисливо лепо. Толико лепо да је немогуће речима описати. Напишите чак хиљаду књига, али ће све речи бити само бледа сенка. Истовремено, не можете ни да ћутите. Буквално сте прожети жељом да ово поделите са другима. Црква нам је дата управо у овим сликама: Тело Христово, сабор, лађа... Они су ти који ће нам помоћи да дотакнемо тајну Цркве. Црква је сабрање верних Божијих око Исуса Христа, око чаше са Његовом Телом и Крвљу. Хришћани се сједињују са Христом и једни са другима. Христос је у њима, и они су у Њему. Сваки од њих постаје близак један другом. Бришу се границе, разлике, поделе. Све постаје споредно. Црква је пројава Царства Небеског. Она је у свакоме, расте из малог семена у огромно дрво. Црква је и у овом свету и није од овога света. То значи да је Црква увек нешто лично са становишта друштва. Црква је сасуд за Његов огањ, који се преноси из века у век. Ово је сусрет оних којима је заиста потребан. Они који допру до Њега и дишу са ишчекивањем сусрета са Њим. Црква је брод на коме има места и улоге за свакога. Неко седи у безбедној средини, неко стоји на прамцу и упозорава на опасност, неко планира курс. Различити људи, са различитим погледима на свет. Понекад дође и до свађе. Али они су на истом броду, раде исту ствар, и свако има своју важну улогу, чак и ако је не схватају. Црква је Тело Христово. Сваки од верника је буквално део невероватног богочовечанског организма. Ви нисте нешто одвојено од Христа, већ сте буквално сједињени са Њим. Свет је несавршен, подељен, пун мржње и неповерења. Човек је засићен тиме и не може да размишља другачије све док не сретне Христа и не уђе у Цркву. Управо у овом тренутку долази до прекретнице. Оставите иза себе све своје идеје о добру и злу и научите да волите друге безусловно. Ви волите свог брата/сестру не због њихових заслуга, већ зато што сте сами вољени од Бога. Када људи постану једно у Христу, све границе нестају у позадини. Није битно какав је политички став брата. Није важно које је боје косе или коже ваше сестре. Ви сте једна породица. Ово јединство је, упркос томе, једно од невероватних својстава Цркве, које се мора ценити. У православној цркви либерал, конзервативац, демократа, монархиста, богаташ, сиромах могу се окупити око евхаристијске чаше, и сви ће бити делови једног Тела Христовог, и сви ће бити браћа и сестре. У нашем свету, подељеном на стада и групе, ово је непроцењиво! Будући да смо у сталном току информација, доживљавајући читав низ контрадикторних осећања, треба да научимо да будемо Црква, да видимо, пре свега, шта нас спаја. Црква смо ми, а ти и ја смо различити. И апостоли су били другачији. Узмимо Петра и Павла, на пример. Бројни проучаваоци Библије чак говоре о две различите традиције у раној Цркви: предању Петра и предању Павла. Емотивнији и конзервативнији Петар и (модерним речима) либералнији и смиренији Павле. Сваки апостол је био личност. Христос нам није оставио књигу правила. Он сам уопште није ништа написао. Оставио нам је Цркву коју су чинили апостоли - тако различити и, у исто време, препорођени огњем Духа Светога горећи љубављу према Богу и вери. Управо су они, раштркани по разним деловима света, пренели вест о васкрслом Месији из провинцијског града Назарета. Чак и јеванђеља која су написала четири јеванђелиста имају неслагања. Различита времена, различита публика, различити стилови, понекад чак и другачије описују догађаје и обраћају пажњу на различите ствари. Јеванђеља су рођена у Цркви и од саме Цркве. Црква се никада није стидела њихових разлика. Улазећи у нову земљу, хришћани су покушавали да говоре о Богу језиком локалне културе. Добра вест је у сваком народу звучала другачије. Неке ствари су христијанизоване, али су друге одбачене као неспојиве са вером у Бога. Тако је настала читава палета различитих Помесних Цркава са својим невероватним традицијама и обичајима. Апсолутно је нормално да видите брата у Христу са другачијим мишљењем. Да ли би ово требало да вас уплаши? Напротив. У свакој ери, унутар Цркве је постојала борба између „земаљског“ и „небеског“. Било је не само успона, већ и падова људи. Зашто? Јер, Црква смо ми. Људи смо и несавршени смо. Свети оци су у главном били уједињени и исповедали су исту веру, али и међу њима је било различитости. Имали су различито образовање, другачији статус, другачији карактер и понекад различите погледе. Неки су се чак и међусобно свађали. У главном је јединство, у споредном је слобода, у свему је љубав. Ово је једно од главних начела Цркве. Важно је да гледамо у Христа и да само у Њему видимо силу која може да нас уједини. Он је за хришћанина најважнији. Он је пут, истина и живот. У Цркви смо сви усиновљени и усвојени од Бога у Њему. И све наше разлике, од тренутка када уђемо у Цркву, постају неважне. Не морате да прихватите гледиште свог брата или сестре. Нисте обавезни (и не би требало) да оправдавате његов грех. Али морате научити да га волите упркос томе. А то је тешко. Тешко је волети другог, са другачијим мишљењем и другим скупом грехова. Морамо научити да будемо Црква. Ово је својеврсни подвиг и пројава верности Христу. Замислите круг. Бог је у средишту тога. На ивицама, у супротним смеровима, налазе се две особе. Колико год се трудили, ма како се кретали по кругу, међу њима ће увек постојати понор разлика. Чим почну да се крећу ка центру, ка Богу, јаз између њих ће почети да се смањује. Чим стигну до Бога, у једном тренутку ће се састати. јереј Александар Данилов https://www.pravmir.ru/kak-lyubit-blizhnego-esli-u-vas-raznye-mneniya-o-proishodyashhem-svyashhennik-aleksandr-danilov/

Господ је рекао: „Моје царство није од овога света“. Постоји још једна веома важна реченица Спаситеља: „Царство небеско је у вама. На пресеку ове две координатне тачке које нам даје Господ наш Исус Христос, видимо како се у сваком човеку спајају смртна страсна природа и савршени свет, духовни свет. Свет који не подлеже законима материјалног света. Веома је тешко бити у двострукој подређености. Како Господ каже, немогуће је радити за два господара. Ипак, једном ћете некако с презиром служити, а другом угодити, или обрнуто. Дакле, хришћанин који је под условима закона овога света има вечни проблем. Под законима не мислимо на Кривични законик или било какве прописе. А чињеница да постоји свет који лежи у злу је грех, који тријумфује около. И постоји савршени небески свет у коме наша душа треба да буде запечаћена. Стално смо у стању избора. И сасвим је нормално да неки околни спољашњи догађаји изазивају природну реакцију нашег тела, нашег нервног система, који доживљава стрес и иритацију. А пошто се душа не одваја од тела, она почиње да се испуњава извесним страстима кроз ове спољашње надражаје. И сасвим је природно да наша душа, ако је хришћанска, стреми Богу, имајући разум и помажући му, жели да се покаје. Господ каже: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити." Исповест, покајање је промена мишљења. Ако је човек хришћанин, ако разуме да има свесне емоције, да има страсти које се гнезде у његовој души, а он не може да се избори са њима, и схвати да није нормално да им се повинује, онда је пола битке већ добијено. У овом стању већ можете доћи на исповест. И као што су слепци у Јерихону рекли: „Господе, верујем, помози мом неверју", можете приступити Господу и рећи: „Господе, кајем се, помози мом непокајању. Помозите ми јер нисам спреман да напустим своју страст. Она се једино може срушити под Твојом Божанском светлошћу. Али због подршке, спољних, страшних догађаја, она не успева. Господе, нада је само у Теби.” Да, наравно, постоји једно важно разматрање, свештеници су о томе много пута говорили, ни ја нисам изузетак, да је исповест доказ некаквог покајања које је већ остварено. Али човек може постати чедан и савршен само у Царству Небеском. Док смо овде на земљи, наша природа је подељена грехом. И зато морамо да се помиримо са овом ситуацијом: разум нам помаже у ономе за шта треба да се покајемо, али осећања нам сметају. Или, напротив, ум каже: „Ох, овде треба да се наљутиш, овде треба да мрзиш“. Али осећања и даље горе од љубави и превазилазе све ово. Ми смо људи различитих типова, неки људи више користе ум, други више осећања. Али ако је човек хром на једну ногу, онда може да хода тако што стане на другу. Ако је друга нога хрома, већа тежина се преноси на прву. Проблем се јавља када шепате на обе ноге. Ако не можете да идете ка спасењу јер су вам ноге одустале, онда морате бар допузати до Њега. И што је најважније, морамо запамтити да не можемо ми себе спасити, већ Христос спасава. А ако ипак дођемо к Њему и замолимо Га да нам помогне Духом Светим, онда ће Господ то свакако учинити. свештеник Стахи Колотвин https://www.pravmir.ru/kak-ispovedovatsya-kogda-v-dushe-tolko-strah-svyashhennik-stahij-kolotvin/

О најраспрострањенијим заблудама о старости прочитајте у предавању Григорија Горшуњина, геронто-психијатра. Деменција је стечена болест. То јест, када се човеков мозак већ формирао, онда му се нешто догодило. Списак уобичајених заблуда. „Шта хоћеш од њега, стар је...“ Нема лека за старост. 14 година сам радио као регионални геронто-психијатар у Корољеву у обичној амбуланти. Некада сам вероватно биo једина особа која је редовно посећивала људе са деменцијом. Наравно, стекао сам много занимљивих искустава. Често се рођаци пацијената суочавају са ставом лекара: „Шта хоћете? Па стар је…". Најгенијалнији одговор, по мом мишљењу, дала је рођака једне старе баке која је рекла: „Шта хоћу? Желим да се осећам мање кривом када она умре. Желим да урадим оно што могу за њу!”. Доктор увек жели да буде ефикасан, настоји да излечи пацијента. А старост је немогуће излечити. Не постоји дијагноза „старост“, постоје болести које треба лечити, као и све болести у било ком узрасту. Деменцију не треба лечити јер је неизлечива. У том случају не треба лечити све хроничне болести, а иначе је око 5% деменција потенцијално реверзибилно. Шта значи "потенцијално реверзибилно"? Ако се у раним стадијумима неке врсте деменције, препише прави третман, може се излечити. Чак и код неповратних процеса, у раној фази, деменција се може повући неко време, а симптоми се могу смањити. Ако се лечи адекватно. 5% – је ли то мало? Генерално, то је превише, јер према званичним подацима у Русији има око 20 милиона људи који болују од деменције. „Зашто га мучити „хемијом“? То је и кршење етике: није на нама да одлучујемо о свему томе. Кад се и сам разболиш, зар не би требало да те „муче” лековима? Зашто старија особа не би добила исту помоћ као млада особа? Какво задивљујуће лицемерје се показује када рођаци кажу: „Да не мучимо деду хемијом“, а онда, када их деда истера из коже и доведе до слома, могу да га ударе, да га вежу. Односно, не треба да га „муче хемијом“, али могу да га пребију? Старац не може сам да иде код лекара, и ми морамо да преузмемо ову функцију. "Докторе, све што нам треба је да спава...!". Људи недељама, а понекад и месецима пате од страшних поремећаја у понашању и спавању у позадини деменције својих рођака, а онда, измучени, дођу код психијатра и кажу: „Докторе, не треба нам ништа, само сан је доста“. Наравно, сан је важан, треба га организовати, али сан је врх леденог брега, ако само нормализујемо сан, то неће баш помоћи дементној особи. Несаница је симптом. И зато можемо деду да успавамо, али му тако не можемо помоћи код деменције. Зашто околина пацијента – блиски људи, пратиоци, просечно медицинско особље, поједини неуропатолози и терапеути – сматрају да је веома компликовано нормализовати сан, отклонити агресију, превазићи заблуде? У стварности, ово је прави задатак. Човека не можемо да излечимо, али можемо да нам олакшамо бригу о њему, а он сам се, колико је то могуће, осећа добро. Све ово је прави задатак. Агресивност, заблуде, поремећаји понашања и спавања и многе друге ствари се могу контролисати и развој деменције на неко време зауставити или успорити. Деменција се углавном касно дијагностикује и неисправно лечи. Као резултат тога, наши вољени живе све краће и горе, сами пате и наносе патњу другима. Одакле да почнемо ако вољена особа има деменцију? Побољшавамо квалитет неге; Спречавамо „синдром сагоревања“ код родбине и услужних лица. Чувамо добре медицинске сестре и здравље наших најмилијих носећи терет неге; Побољшавамо радну способност неговатеља . Да ли неко има идеју зашто морамо да почнемо од себе када бринемо о вољеној особи са деменцијом? У стварности, неговатељ може бити много рањивији од пацијента са деменцијом. Особа која болује од деменције можда више ништа не разуме, сматра вас, уместо ћерком, унуком, комшиницом, медицинском сестром. Ако у центар ставите пацијента, тачније његову болест, временом ћете и ви лећи са њим. Само нормализацијом стања неговатеља, побољшаћемо квалитет неге и помоћи самом пацијенту. Ако неговатељ нема прилику да се одмори, настаје синдром сагоревања. Ово је фаза апатије, када човеку више ништа не треба, хода као „зомби“, ћутљив је, плачљив, брине се аутоматски и више није са вама. Ако у овој фази не водимо рачуна о себи, онда долази до соматизације. Неговатељ развија сопствене болести и сам постаје инвалид. Преварити стварност је немогуће. Ако се бринеш, а да не бринеш о себи, после неког времена ћеш и сам страдаш. У 5% случајева деменција се може излечити. Постоје деменције код хипотиреозе, код хипертиреозе, код недостатка витамина Б-12, недостатка фолне киселине, итд. Ако не можемо да излечимо деменцију, морамо да схватимо да је нашој вољеној особи преостало, у просеку четири до седам година од тренутка када је дијагноза постављена. Зашто ове године провести у паклу? Уклонимо патње старца, и сачувајмо себи и здравље и посао. У медицинском праву постоји савезни закон „о психијатријској заштити и гарантовању права грађана када се она пружа“. Сматрам да сви људи који брину о болесницима са деменцијом, у односу на сложену социјалну и медицинско-правну ситуацију, треба да прочитају и знају овај закон. Када у пракси приметимо деменцију, потрудимо се да што пре почнемо да је лечимо. Овде морамо запамтити да лекове не треба остављати у рукама дементних пацијената. Потребна је строга контрола. Или забораве да их узму, или забораве да су их узели и узму још. Или их уопште не прихватају. Зашто? Можемо саставити листу заблуда код старијих - идеје о наношењу штете, идеје о тровању... Шта се може повезати са потпуним одбијањем хране и воде у касним фазама деменције? Листа разлога за одбијање хране у старости: Депресија (недостатак апетита); Идеје о тровању (промена укуса, отрована сам); Истовремене соматске болести са интоксикацијом Шта се препоручује неговатељима ако се стално осећају уморно? Ако има ко да вас замени, најбољи начин је да, када сте уморни, напустите место на неко време. Можемо наћи некога да нас замени ако се одлучимо за то. Ако не можемо да одемо и одморимо се – лечимо „синдром сагоревања” лековима. Морамо имати на уму да је брига о старцу и физички и морално тежак посао, за који ми, рођаци, нисмо квалификовани. Адекватна нега је превенција синдрома сагоревања. Али још је теже прилагодити се изнутра, признати да нам је вољена особа болесна, преузети контролу над ситуацијом у своје руке, и упркос умору и бризи, настојати да уживамо у овом животу. Јер другог неће бити. Григориј Горшунин, геронто-психијатар https://www.bogonosci.bg/старческото-слабоумие-как-да-помогне/

Не стишава се бура након што је једна школа донела одлуку о новим правилима облачења. Полемика се води и на друштвеним мрежама и у медијима. Док поједини сматрају да је правилник сувише строг, други у подршци иду и корак даље – да се у све школе уведу ђачке униформе, пише РТС. У 13. Београдску гимназију више се не може ући у, на пример, тренерци или дуксерици са капуљачом. Ђаци и родитељи добили су, уз информацију о почетку нове школске године, обавештење о томе да су поједини одевни предмети забрањени током боравка у школи. “Ми смо приметили да се у извесном смислу одевање наших ученика погоршало. И онда смо у складу са кодексом понашања у школи, чији је део и тај правилник о одевању, решили да га мало размотримо и да донесемо неке наше предлоге шта сматрамо пристојним одевањем. Наравно, то није мртво слово на папиру. Ми ћемо разговарати о томе и са Саветом родитеља и са ученичким парламентом и надамо се да ћемо се ускладити”, каже директор те школе Бојан Вучковић. Он додаје да се ред некада знао, али да су се ђаци превише опустили после короне, током које су две године наставу пратили углавном онлајн, од куће. Истиче да 60 одсто ученика долази у тренеркама у школу. “Тренерка, како јој само име каже, је одећа која се носи за тренирање. Та прича, није битно како су људи одевени, није тачна. Јако је битно да прија и неком другом како сте ви одевени, да то прија и другима, не само вама”, напомиње Вучковић. Реакције због капуљача Од 1. септембра у овој школи на часовима није дозвољено носити мајице на бретеле, кратке мајице, шорцеве, тренерке, мини сукње, хеланке, нити стављати капуљачу на главу. “Kапуљаче су изазвале приличну реакцију. А зашто капуљаче, а зашто капуљаче? Па не могу да кажем да се то много овде носило. Ту и тамо по неко на ходнику стави капуљачу и то некако изазива језу. То је пореклом из неких криминогених кругова. Kад год видите неке навијаче који се туку или не знам, обијају се јувелирнице они су сви са капуљачама”, напоменуо је директор гимназије. Школски психолог Бранка Тишма сматра да они који улазе у школу треба да буду пристојно обучени. “Правилници о понашању и о облачењу постоје. С тим што неке школе то редовно померају. Kако у живот улазе нови трендови у облачењу и понашању, тако треба да се мењају и ти наши правилници по школама. Kада то иде редовно, како се дешавају промене, уносе се и ти захтеви према ученицима, онда ту нема много побуне“, напомиње Тишма. Према њеним речима, велика је улога и родитеља и вршњака. “Појавио се онај тренд када вршњаци утичу једни на друге и преко вршњачке групе утичу на родитеље. Родитељи попуштају појединачно и на крају сви попуштају. Суштински и у друштвеној средини ми немамо никакве заједничке моралне норме, етику, ми немамо на нивоу наше државе шта јесте пристојно облачење или понашање, шта није пристојно облачење и понашање”, рекла је Тишма. Kако каже, и у медијима је доминантна једна врста облачења и понашања која није примерена школи. “Некад су родитељи били ауторитет. Некада је школа била ауторитет. Некад је држава прописивала униформе. Морали смо сви да имамо униформе. Социјалне разлике су те које постоје и које се виде на много различитих начина. Али оно чему униформе заиста могу да допринесу, а то је да нам то не буде од првог значаја”, напоменула је Тишма за РТС. Појаснила је да деца показују преко гардеробе припадност одређеној групацији – неки носе капуљаче, одређене групације носе различите амблеме, спортска обележја… “Ми смо у школи правили и истраживање. Један велики број родитеља деце је не само за униформе, него и за амблеме које би приказали ту припадност. Kао што су многи родитељи онда рекли – да њихово дете буде поносно што иду у одређену школу. И да буде поносно кад се сретне са другима”, каже Тишма. https://www.detinjarije.com/direktor-13-gimnazije-trenerke-su-kako-im-ime-kaze-za-trening-a-kad-vidite-navijace-koji-se-tuku-oni-su-svi-s-kapuljacama/

„Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско“ (Мт. 18,3), рекао је Спаситељ. Али како испунити ову заповест ако смо одрасли? Радимо, управљамо, доносимо одлуке, учимо, исправљамо, бринемо. Уосталом, старимо. Како можемо постати оно што нас Господ позива да будемо? Повратак у детињство? Тема је веома интересантна. Како старимо, схватамо да је боље бити одрастао него бити дете. Деца не одлучују ништа сама, па је мало вероватно да би неко од нас желео да се врати у време када ништа није зависило од нас. Међутим, хришћанство нас понекад збуњује. Одрасла особа се суочава са парадоксом: у детињству је, као и сви остали, тежио да одрасте, али се испоставило да је то погрешна жеља и да морате бити као деца. Поставља се питање: шта ако то није пожељно? На пример, нисам ни сањао да се вратим у детињство. Наравно, не желите ни да остарите. Претварање у гунђање и губитак издржљивости уопште није привлачно. Али не волим детињство као време несигурности и немогућности да се било шта одлучи у озбиљним областима. На срећу, јеванђеље не захтева од нас да се одрекнемо својих права или способности да бранимо своје интересе. Реч је о нечем сасвим другом. Шта одрасли не морају бити? Смисао јеванђеља „бити као деца“ није у томе да „ја сам још дете“, већ у способности да се свет сагледа из необичног угла, да му се изненади. Са годинама се ове особине у нама све мање појављују, све је теже да нас нешто изненади. Слушамо много музике, читамо разне књиге, гледамо модерне филмове - а да бисмо били изненађени, потребно нам је нешто „некако“. Стицањем искуства, са уверењем да нешто знамо, губимо чистоту дечјег погледа на све што нас окружује. Сада је пролеће, проводим доста времена за воланом и гледам како ми све цвета пред очима. Данас сам био на путу за парохију и сетио се како сам као дете маштао да живим негде у Шкотској или Ирској, где су величанствене ливаде, а не само пшеница и сунцокрет. И сада схватам да живим у истој невероватној природи о којој сам сањао, и није ништа мање лепа од пространстава Шкотске, само другачија. Колико често не примећујемо ову лепоту, не примећујемо ни смену годишњих доба! Недавно сам прошао поред једне њиве, било је црно, није било ничега. А три недеље касније, било је све зелено и веома лепо. Имам пријатеља који лети редовно одлази ван града да гледа у звезде. Чини ми се да се у овоме остварује позив да будемо као деца – односно да будемо отворени према свету. Пусти друге да живе Са годинама људи често почињу да верују да им је нешто немогуће, јер су одрасли. На пример, не можете слагати загонетке, носити неке ствари, бавити се глупостима. То је тако тужно! „Урадите нешто озбиљно“, саветују неки одрасли другима. Али не разумем зашто не можете да слажете слагалице или да сликате бојанку са тридесет, четрдесет или педесет пет. Чини ми се да је то нормално. Зашто не можеш да радиш шта желиш? Морате себи дати дозволу да живите. Да, растемо и старимо, мењамо се физички и психички. Постоје разне промене на које треба да се навикнете. Како старимо, не можемо да једемо онолико колико смо јели када смо били млади јер се наш метаболизам променио, и то је нормално. Немамо жељу да посветимо време ситницама, јер га ценимо и желимо да га потрошимо на нешто плодно или пријатно - и то је природно. Али у сваком случају нема потребе да постанете досадни. Не морате прерано старити. Морамо покушати да задржимо радозналост, интересовање за живот, страст. Не можете дозволити да се разочарате у живот и одустанете од онога што волите. Хоће ли бити спасени они који не могу да буду „као деца“? Способност „бити као деца“ са хришћанске тачке гледишта не лежи само у изненађењу и способности да се свет гледа раширеним очима, већ и у благости. Деца не умеју да се љуте дуго. Један је ударио другог - и одмах су се помирили и наставили да се играју заједно. Деца су поверљива, а то је такође важан квалитет за хришћанина. Ми свакако морамо неговати поверење у Бога. У свакодневном смислу, лаковерност није баш добра, одрасла особа мора имати одређени скептицизам, али способност да верује Богу је веома важна. Нажалост, немају сви хришћани овај квалитет. Они верују у Њега, али немају поверења. Ово је веома велики проблем. Морате да Му верујете на исти начин као што сте веровали својим родитељима и најближим пријатељима у детињству. Ово је огроман духовни рад који треба урадити на себи. За оне који имају проблема у овој области, препоручио бих да што чешће читају Јеванђеље по Јовану и да се подсете да је Бог љубав. Он не жели казну, већ спасење грешницима. Таква духовна вежба помоћи ће одраслима који су изгубили или нису стекли поверење у Бога – онима који не верују да ће све бити у реду. Они којима је лакше да размишљају о лошем. Посматрајте и анализирајте Постоји још једна добра вежба. Препоручујем породичним људима да гледају своју децу - од њих можете много научити, научити нове ствари. То је веома корисно. Иначе, учење од других је такође детињаст квалитет који не би сметао одраслима. Препрека у томе је често обичан понос. Деца су често веома упорна у постизању онога што желе, а то је такође корисно да хришћани уче од њих. Знају да понављају неке радње изнова и изнова док не постигну резултат. Ми одрасли често уместо тога смислимо гомилу изговора, а морали би поново да се потрудимо да нешто постигнемо. Деца знају да склапају пријатељства, али одраслима је то веома тешко. Пријатељство је немогуће без поверења и праштања. Губећи ове квалитете, губимо и способност дружења, што у великој мери ограничава и осиромашује наше животе. Да резимирамо: одрасли треба да пажљиво посматрају децу, њихове добре и лоше особине. Негативне треба пронаћи у себи и одсећи их, а позитивне неговати. И такође је важно да се свака особа сети каква је била у детињству. Због тога ћемо почети да се односимо према сопственој деци и према свима око нас на потпуно другачији начин. јереј Димитрије Паламарчук https://gorlovka--eparhia-com-ua./byt-kak-deti-kak-eto-voplotit-esli-my-vzrosleem-i-stareem/