Претражи Живе Речи Утехе

Уочи тријумфа Напредњака на политичкој сцени, тј њиховог освајања власти, дошло је до измене закона о политичким странкама. Новим законом је измењен политички систем који је Србија наследила из времена Милошевића, а који је давао могућност оснивања безброј малих странака, које су прилично лако прелазиле цензус. Захваљујући новом закону су временом нестале многе мање странке, а оне које су преживеле имају то захвалити само коалицији са великим странкама унутар којих су практично изгубиле свој идентитет. Стари, „Слобин“ политички изборни систем јесте омогућавао већи плурализам у смислу лакшег оснивања странака али не треба се заваравати да је демократичност таквог система била већа. Напротив. Милошевић је заправо користио мноштво малих странака да разводни политичку сцену и онемогући консолидацију опозиције, између осталог и захваљујући томе је владао 10 година. Од 2008. године, тачније од оснивања Српске напредне странке, још тачније од реформисања Српске радикалне странке у једну политички коректну и западу прихватљиву партију, креће прича о двопартијском систему и укрупњавању политичке сцене у Србији. Први ту причу пласира Мирољуб Лабус, а затим и Божидар Ђелић уз канонаду медијског спиновања тадашње генерације „независних“ политичких аналитичара који су били блиски ДС власти и странцима, који незнавеном пуку упорним гебелсовским понављањем објашњавају како је за Србију на дуге стазе најбољи двопартијски систем, како је време за укрупњавање политичке сцене у Србији и како мале партије заправо само сисају буџет, а значајно не доприносе развоју демократије у Србији. Оно што су Демократе планирале, Вучић је реализовао, само су улоге замењене. Уместо да СНС буде та вечита опозиција Демократама, бројне фракције ДС-а окупљене око Ђиласа су постале вечита опозиција СНС-а. Оно што се чинило као теорија завере 2012. године уочи избора, после избора је постала реалност – двопартијски систем је заменио вишепартијски. Најгласнији против двопартијског система су били Социјалисти, тачно предвиђајући да ће постати приперак у некој будућој коалицији и да ће временом изгубити значај. Тада је Дачић, схвативши у ком правцу иде то фамозно „укрупњавање политичке сцене Србије“ претио да „трећа Србија“ (при том није мислио на истоимени покрет који је настао нешто касније) може својом јачином да изненади. Трећа Срба или трећи политички блок, иако је било неколико покушаја, није реализован до данас. Дачићева упозорења су била пуцањ у празно. Но касније је идеја двопартијског система пропала јер се ДС поделио и урушио готово потпуно. Тако од 2014. имамо једноипопартијски систем у коме доминира СНС, а остали представљају сателите који су у влади или пак који глуме опозицију. Сада се чини да после турбуленција на прозападној опозиционој сцени у којој су готово нетрагом нестали Радуловић, а на маргини је Јанковић, се нешто мења. Формира се Савез за Србију у коме главну реч има Ђилас, а асистира му Јеремић и “прислужује” Обрадовић уз оно што је остало до ДС-а. Ђиласов савез има амбицију да се наметне као алтернатива власти и то је делимично успео овим протестима. Но циљ је да се формира двопартијски систем. До тога је још далеко али консолидација опозиционе сцене са Ђиласом на челу може до тога довести за неколико година. Данас је резултат СНС недостижан за СзС и потребно је да се десе драматичне промене и тешки порази Вучића и његове владе (нпр. око Косова) да би се тај однос значајније променио. Поред тога потребно је да Ђилас ојача своју позицију унутар СзС и унутар опозиције што ће исто тако ићи не без проблема и трзавица. Након деценија вишепартијског система многима се може учинити да двопартијски систем и није тако лош. Што трошити државни буџет на 600 странака, када могу да постоје само две или два политичка блока. Зашто се ангажовати и улагати труд у политичкој борби, када једна од две могуће партије има много више изгледа да пређе цензус. И отприлике то су предности двопартијског система. Проблем двопартијског система у Србији је што две коалиције, позициона и опозициона, уопште немају различиту политику (однос према ЕУ, тржишној економији и сл.). То је уједно и проблем „службене опозиције“ у Србији јер нема чиме новим и привлачним конкурисати на политичком тржишту владајућој партији. Њихов однос са Западом је сличан. Спољна и унутрашња политика се разликују у нијансама, економска политика такође. Чак се и национална политика, која је до сада била ексклузива коалиција око СНС, не разликује превише од како је Ђилас инкорпорирао Двери у своју коалицију. Уосталом ни другосрбијанаца и бивших функционера ДС не мањка у Вучићевој владајућој коалицији. Смисао и идентитет тренутне позиције и опозиције у Србији је једино у њиховом међусобном конфронтирању. Вашингтону и Бриселу такође иде на руку двопартијски систем у Србији јер која год партија/коалиција да је на власти, спроводиће се воља Запада. Просто не постоји фактор изненађења, не постоји трећа политичка опција, која би могла да се организовано супростави Западу или властима које спроводе вољу запада. Временом двопартијски систем чини оно што смо имали прилику у недавној прошлости да видимо у комунистичком једнопартијском систему. Симбиоза позиције и опозиције у једну посебну политичку касту, чији се представници смењују на власти али константно чине један естаблишмент-од народа одвојену класу. Касту у чијим рукама је судбина народа, државни ресурси, велика моћ и капитал, повезану међусобним диловима. Касту којој је главни циљ одржање у политичком животу зарад бенефиција који тај живот доноси. Непрекинута владавина ове политичке касте у двопартијском систему је оно што присталице једне или друге стране не виде или не желе да виде, замајавани вечитим сукобима позиције и опозиције, сукобима који су често и фингирани. За Србију је двопартијски политички систем можда погубнији од једнопартијског јер даје привид демократије. Једнопартијски систем се потроши или бива срушен од народа. Док је у двопартијском систему тај исти народ ангажован у политичкој борби која доноси добробит само политичкој касти. Јасно је зашто Ђилас жели да се иде ка укрупњавању у опозицији јер се он намеће као алтернатива постојећој власти, а то значи и као могућа “будућа власт”. Запад уједињеном опозицијом добија полугу притиска на Вучића коме шаље поруку “имамо са ким да те заменимо ако нам не одрадиш то и то”. Вучићу са друге стране не одговара уједињена опозиција али му одговара Ђилас на челу опозиције јер га не види као правог ривала. Кадар бивше власти, без харизма и са тајкунским богатством које је стекао док је био на власти, Ђиласа чине осетљивим на нападе од стране режима. Осим тога Вучић и Ђилас су сарађивали и док је Вучић био у опозицији али и док је Ђилас био градоначелник, а власт формирала коалиција СНС СПС и УРС. Зашто и данас не би сарађивали кад је политика у суштини бизнис. Управо је тај двопартијски партократски систем у формирању Ђилас-Вучић, највећи ријалити који је Србија до сад имала прилику да види, узрок апстиненције већине гласачког тела у Србији. Народ није глуп. Можда не уме све да сагледа или прецизно дефинише, али му је сасвим јасно да је нова политичка каста далеко од њега, да не заступа његове интересе и да је у дебелом међусобном талу. Јасно је и да постоји координација на линији власти и опозиције у којој међусобним нападима јача и Вучић у редовима власти и Ђилас у редовима опозиције. Тако режимски медији својим свакодневним нападима на Ђиласа, Јеремић и Обрадовића само овима дају легитимитет “праве опозиције“. Све заједно се прави ријалити који треба да доведе до двопартијског система Вучић-Ђилас. Жељко Ињац видовдан

Гостујући у ауторској емисији Бранка Радуна на Новосадској телевизији, верски аналитичар Жељко Ињац је истакао да 70% грађана Црне Горе номинално припада СПЦ, те да су увреде које су изречена на рачун патријарха Иринеја недопустиве за врх државе која себе жели представити у свету демократском и прогресивном. У емисији је било речи о правима Срба у Црној Гори и положају СПЦ, и начину на који се све та права крше од стране актуелног режима уз прећутну сагласност ЕУ и запада. View full Странице

13. маја 2018. Сабор Српске Православне Цркве је ове године издао посебно саопштење које се тиче Косова и Метохије. У том саопштењу је речено да Косово не сме да буде независно, што не чуди. Али сада се први пут чуло да не сме да дође ни до поделе Косова, јер би то значило да подручје јужно од Ибра остаје без Срба. Овај став Цркве је илустрован и бројним примерима кршења права како Цркве, тако и Срба који живе јужно од Ибра. Зачуђујуће или не, али медији, за разлику од претходних година, нису пренели ово саопштење Сабора, са изузетком Вечерњих Новости. Ипак, одмах дан након тога стигло нам је реаговање Председника, који је са необичном жестином напао Цркву због оваквог става. Чуле су се стандардне флоскуле „нека оду да живе тамо“, „нису понудили никаква решења“, и слично. По армији ботова која се активирала да блати црквене великодостојнике, види се да тај став Председника није била реакција у тренутку, већ да је цела акција поткопавања ауторитета Цркве организована, и да је саопштење Сабора изгледа озбиљно засметало властима. Због чега је тако? Шта је то што је Сабор СПЦ у свом саопштењу рекао, а да је толико засметало властима? Укратко, све. Сабор је, стављајући ситуацију на КиМ изнад новог Устава СПЦ и издвајање чак два саопштења о ситуацији на КиМ на овом Сабору (једно на почетку Сабора и друго на крају) питање статуса КиМ поново ставио у жижу јавности. Даље, Сабор је нагласио и да перспектива уласка у ЕУ не може да буде било каква замена за део територије и да се не може мењати територија по принципу „своје за своје“. Поред подсећања да се ради о територији на којој су наши најзначајнији верски и историјски споменици, Сабор је урадио нешто што се до сада није чуло у нашем јавном дискурсу: на конкретним примерима је подсетио коме то треба оставити да се брине о Србима на КиМ. Тако су улози дигнути, јер је сада, поред европске перспективе и бољег живота који нас чека чим се одрекнемо Косова и Метохије, на сто стављена и судбина наших сународника које би требало да жртвујемо за нејасне перспективе и непоткрепљена обећања. Ово последње је можда највише и алармирало оне који су скочили против оваквог саопштења. Несумњиво је да је Српска Православна Црква и даље институција од највећег угледа у Србији. И несумњиво је да ће њен глас да се чује. Када Српска Православна Црква направи овакав пресек ситуације, која говори да би Србе у независном Косову, или подељеном Косову, оставио само неко ко уопште не мисли на њихову добробит и опстанак, то може да поремети многе планове. И не само планове власти. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да најжешће реакције на саопштење Сабора долазе управо од српске власти која се тиме, парадоксално, ставила на исту страну са странцима и њиховим медијима и аналитичарима, који овакве дисквалификације већ деценијама упућују Српској Православној Цркви. Оно што је Сабор урадио јесте ускраћивање маневарског простора било коме да поделу или независност Косова у било којој варијанти прогласи победом или великим достигнућем. Сабор је јасно и гласно рекао да су обе опције губитничке, и да се ради о трагичним губицима, и да се неће стати на томе. Истина је да су се овакви гласови чули и раније, али никада на овако артикулисан начин, и од институције која са собом носи оволику тежину. Уз све што би се Српској Православној Цркви могло замерити, не може јој се рећи да није уз свој народ на Косову и Метохији, и сада и онда када је било најтеже, и да је најзначајнија српска институција на Косову и Метохији. Страни амбасадори западних земаља се нису оглашавали. Не зато што не би имали шта да замере оваквом ставу, него зато што су имали довољно дипломатског такта да не реагују на ово, јер знају да у борби са Српском Православном Црквом могу само да изгубе. Али њихов став је одавно познат. Председник се огласио. И ушао у директну конфронтацију са СПЦ. Да ли то значи да је Председник на страни западних дипломата, против свог народа? Не. Али то може да значи да су Председник, или неко из његовог окружења, осетили смањивање маневарског простора у коме би „тешке и неугодне кораке“, како они воле да кажу, прогласили за добитак или победу. Што даље значи и да се математика решавања косовског сукоба закомпликовала, утолико што ће сви ти „тешки и неугодни кораци“ бити проглашени катастрофалним губицима, што би у својој суштини и били. А такву хипотеку нико нормалан не жели да носи уз своје име, јер се зна колико Срби умеју да памте нешто што виде као издају. Стога, све што се даље буде радило у преговорима биће обојено овим саопштењем Сабора. И биће обојено чињеницом да власт више нема ни најмањи маневарски простор да губитак или поделу Косова прогласи добитком, макар и малим. Уколико то буде значило да ће од сад у преговорима наступати тако да ће одустати од та два решења и тражити неко ново решење, у коме ће Срби и Србија заиста и да добију нешто, онда је ово саопштење постигло свој циљ у потпуности. Жељко Ињац, Видовданhttps://www.vidovdan.org/aktuelno/zeljko-injac-stavom-crkve-o-kosovu-nisu-zadovoljni-ni-vlast-ni-stranci/ View full Странице

Ako je patrijarh Irinej kidnapovan neka namigne Rečenica iz naslova, koja je osvanula na Tviteru, na jedan šaljiv način izražava nevericu u ono što je patrijarh srpski Irinej izrekao u besedi na liturgiji služenoj 9. januara povodom obeležavanja Dana Republike Srpske. Piše: Željko Injac 17. januar 2018. 16:00 Podsetimo, patrijarh Irinej je rekao: "Ljudi mogu da pričaju ovo ili ono, ali mi vidimo koliko se predsednik Aleksandar Vučić bori da sačuva Kosovo i Metohiju"; "Blagodarimo Gospodu što nam je podario čoveka koji se lavovski bori za srpski narod, a posebno za mučeničko i stradalno Kosovo i Metohiju." Ovim rečima patrijarh Irinej je zaista razvejao svaku sumnju da celokupna crkva stoji iza stavova koje je nekoliko dana ranije izneo mitropolit Amfilohije u intervjuu za hercegnovsku TV u kojima je insinuirao da predsednik Srbije Vučić kroz unutrašnji dijalog pokušava da skine odgovornost sa sebe za buduću "izdaju Kosova". Autoritet patrijarha je dovoljno velik da zaseni reči mitropolita Amfilohija, za koga se pretpostavlja da ima određeni uticaj na konzervativniji deo vernika SPC i nacionaliste. Ipak, ovako dva različita stava o državnom vrhu Srbije, izrečena od dva uticajna episkopa SPC, izazivaju dosta nedoumica. Da li je SPC podeljena oko pitanja Kosova i Metohije? Može se slobodno reći da većina episkopa SPC ima prilično ujednačen stav po pitanju odnosa prema kosovskom problemu. Za crkvu je Kosovo srpski Jerusalim. To će reći i patrijarh Irinej i mitropolit Amfilohije i praktično svi ostali episkopi SPC. Prosto, za SPC je Kosovo neotuđivi deo srpskog nacionalnog i duhovnog identiteta, koga niko nema pravo da se odrekne ni pod kakvim izgovorom. Ukoliko bi državni vrh zaista krenuo u pravcu priznanja ili podele Kosova, glavnog i vrlo ozbiljnog oponenta bi imao upravo u crkvi. Zašto je onda patrijarh "kidnapovan"? Opozicioni deo Srbije je ostao iznenađen izjavom patrijarha. Koliko im je s jedne strane bila draga izjava mitropolita Amfilohija, koji je u jednom momentu postao omiljeni opozicionar, čak i onom liberalnom delu, koji gotovo uvek dočeka Amfilohijeve izjave na nož. S druge strane ih je toliko zaprepastila izjava patrijarha u kojoj on ne samo da ne osuđuje politiku Vučića, nego je još i hvali i moli se i zahvaljuje Bogu za njega. Da li je patrijarh zaista kidnapovan ili je po sredi ipak nešto drugo? U medijima i na društvenim mrežama se moglo pročitati dosta negodovanja povodom patrijarhove izjave, pa čak i takvih konstrukcija da je patrijarh ucenjen od vlasti u Srbiji, te da je morao da brani Vučića. Naprotiv, patrijarhova odbrana Vučića je zaista bila iskrena i ne samo iskrena nego i namerna. Ovom izjavom patrijarh je namerno stavio do znanja i vernicima, ali pre svega mitropolitu Amfilohiju i njegovoj crkvenoj struji, da "sinodska centrala" ne pristaje na ucene iz Crne Gore. To je bio odgovor na više nivoa. Jedan za vernike i državnike, a drugi za crkvenu opoziciju predvođenu Amfilohijem. Tako je privremeno zaustavljena Amfilohijeva medijska ofanziva, barem do sledećeg crkvenog sabora, koji je uvek prilika i za nova medijska spinovanja, a preko njih i za razračunavanje između pojedinih crkvenih struja. Za crkvu, kroz svu njenu istoriju, uobičajene su ove podele na više struja. Nije to specifičnost ovog vremena, niti pak neka isključiva odlika srpske crkve. Sasvim je izvesno da Amfilohije i prečanska crkvena struja, nezadovoljni svojom trenutnom pozicijom, neće stati u medijskoj ofanzivi. Ipak, ne treba očekivati neke ozbiljnije sukobe i podele koji bi doveli do raskola. Zato što su izrečene razlike na površini medijskog i političkog, a u dubini postoji ako ne saglasje a ono sigurno vrlo velika bliskost u vezi s pogledom na kosovsko čvorište srpske istorije. Isto tako bi i većina episkopa i vernika osudila onog ko zarad političkih poena ili kratkoročne koristi žrtvuje jedinstvo crkve i njen opstanak u ovom teškom i smutnom vremenu. Autor je verski analitičar

Хашки трибунал је завршио свој рад доносећи пресуде генералу Ратку Младићу и шесторици високих функционера бивше Хрватске Републике Херцег Босне у размаку од само недељу дана. Обе пресуде су изазвале хаос и подељена мишљења у медијима а пре свега у региону и у Босни и Херцеговини. Пресуда хрватским генералима их Херцег-Босне изазвала је очекивано незадовољство у хрватској јавности јер је ово прва пресуда Хрватима али и Хрватској за агресију на Бих. Исто тако није добро дочекана ни у српској јавности због тога што за скоро иста дела нису донете пресуде за злочине почињене над српским цивилима у Републици Српској Крајини за време операције Олуја и у Босни и Херцеговини током неколико операција Хрватске војске и хрватског вијећа обране током лета и јесени 1995. године. У Босни су по Хашком трибуналу Срби чинили злочине над свима, Хрвати само над муслиманима Бошњацима а Бошњаци нису уопште чинили злочине. Међутим, кад се упореде реаговања бошњачких лидера, почевши од Бакира Изетбеговића, изгледа да ни њима није много стало до жртава које су побили њихови савезници Хрвати. Стиче се утисак да ће се они лако договорити, јер Срби су по њима прави и опаки злочинци. Бошњацима, али и Хрватима је нарочито криво што Србија није доведена у никакву везу са злочином у Сребреници. Вратимо се сада на два злочина током рата у БиХ која по нама заслужују највећу пажњу. Један је масакр у Сребреници за који главни хашки тужилац Серж Брамерц каже да је геноцид без обзира о томе, како он наводи, колики је број жртава. Други је онај у Ахмићима, који представља по свему судећу, најгнуснији злочин у ратовима на подручју бивше Југославије током деведесетих. У петак, 16. априла 1993. године дошло је до сукоба између ХВО-а и Армије БиХ у насељима општине Витез, међу њима и у Ахмићима. Тог јутра возила ХВО-а блокирала су главне путеве према Ахмићима, а напад на Ахмиће је започео са три стране како би се становништво у бегу усмерило према југу где су војници ХВО-а чекали и пуцали на људе. Мале групе од око 5-10 припадника ХВО-а ишле су од куће до куће, палили их, те убијали или терали мештане. На крају, Ахмићи су тешко разорени. Убијено је 116 особа, од чега су 32 били жене а 11 деца млађа од 18 година. Две локалне џамије су уништене експлозивима. Свет су обишле слике спаљених људских лешева. Према Центру за људска права у Зеници, од 200 бошњачких кућа, спаљено је 180. Хашки трибунал пресудио је да су убиства у Ахмићима била злочин против човечности, а један од заповедника ове акције, Дарио Кордић, осуђен је на 25 година затвора. По повратку из затвора дочекан је као херој у Хрватској, али и код Хрвата у БиХ. Херцегбосанска шесторка у којој се налазио и Слободан Праљак није суђена за овај злочин. Дакле злочин у Сребреници, у ком готово није било цивилних жртава (већина жртава је пала у борбама, а око 800 до 1000 муслиманских бораца је пало у борбама две њихове колоне у „пријатељској паљби“), већ је у њему извршена незаконита и недозвољена егзекуција заробљених војника, међу којима се према досада обрађеним подацима налазила једна жена, окарактерисан је као геноцид, док је злочин у Ахмићима у којима је међу страдалима било више од трећине цивилних жртава окарактерисан као злочин против човечности. Да не кажемо да су егзекуције у Сребреници извршене на најбезболнији могући начин – пуцањем из ватреног оружја (што представља премију у сукобима на подручју бивше Југославије) док су у Ахмићима многи спаљени. Пример ова два злочина приказује колико је праведна правда у Хашком трибуналу, али још више делује поражавајуће то што ни сами Бошњаци не гаје исти пијетет према свим жртвама ронећи крокодилске сузе за поубијаним војницима из Сребренице истовремено заборављајући побијене жене и децу из Ахмића којих се не сећа скоро нико сем њихових прородица и сапатника из логора бивше Херцег-босне. Но политика објашњава све – Запад је објединио хрватске и муслиманске војске у рату против Срба те су као колатерална штета пале у заборав жртве крвавог муслиманско-католичког сукоба. Жељко Ињац http://vidovdan.org/2017/12/01/zeljko-injac-srebrenica-i-ahmici-zasto-svi-znaju-za-prvo-a-niko-ne-pamti-drugo/

Након незваничне получасовне посете председника самопроглашене тзв. државе Косово, Хашима Тачија папи Франциску у Ватикану, домаћу јавност је заинтригирала могућност да Ватикан коначно призна Косово. Ватикан до сада није признао Косово као државу. Разлози за непризнавање Косова као државе од стране Ватикана нису, како се то уобичајено сматра у домаћој јавности због масовног уништења српских православних (тј. хришћанских) сакралних објеката од стране Шиптара на Косову, јер таква непочинства су се дешавала и широм Хрватске па то Ватикан ни најмање није спречило да међу првима призна Хрватску као независну државу. Главни разлог формалног непризнавања косовске «независности» је труд Ватикана на добрим односима са православним светом, пре свега кроз екуменизам, али и уважавање од стране Ватикана Косова као центра српске духовности и идентитета. Отворено признавање Косова од стране Ватикана сасвим би пореметило односе са Српском црквом, али оно што је значајније за Ватикан, посредно би пореметило односе са Руском православном црквом и сасвим обезвредило могућност за даљи екуменски дијалог који је од велике важности за садашњег папу. Када се има у виду да је највећи број православних хришћана управо у Руској цркви, јасно је зашто Ватикан не жели ову врсту конфронтације са православљем или у најмању руку блокаду процес екуменског дијалога са Истоком. Срби и српска Црква су схваћени као нека врста «врата према Истоку» која су одшкринута али би са признањем Косова била за неко време затворена. Посета Хашима Тачија Ватикану и папи је пре свега маркетиншки потез у циљу придобијања западне јавности до које након бомбардовања континуираном антисрпском пропагандом «на кашикицу» долазе информације о масовном разарању хришћанске културне баштине од стране косовских Шиптара са антисрпских и антихришћанских позиција. Антимиграционо и антиисламско расположење упоредо расте у Европи, чега је показатељ недавни тријумф десничарске странке на недавним изборима у Немачкој која је изразито антимиграционо настројена. Исто тако је и на таласу антиисламизма и антиимиграционе политике победио у САД Доналд Трамп. Шиптарима на Косову који су већински муслимани, никако не одговарају савремени политички трендови у Европи у којој јача десница која не гледа благонаклоно на ислам. Иако су Шиптари уложили озбиљан труд и средства да формирају препознатљив хришћански идентитет по укусу запада, пре свега у јачању култа мајке Терезе, значајним финанскијским учешћем у подизању храмова римокатоличке цркве, па чак и допуштањем конвертитства, Ватикан још увек није признао Косово. Католичка црква је озбиљно присутна на Косову, а међу самим Албанцима има око 10% римокатолика. Чак се практикује да у Приштини у католичкој цркви која је посвећена мајци Терези (за коју се тврди да је албанског порекла) у спрези са властима и државном телевизијом преноси уживо конвертовања појединих Шиптара из ислама у католичанство. За шиптарску јавност на Косову веома је болна чињеница да Ватикан као главни центар западноевропских хришћана није признао Косово као државу. И поред отвореног или прикривеног прозелитизма католичке цркве уз прећутну сагласност власти, шиптарска политичка елита на Косову нема тако добре односе са Ватиканом, па чак ни толику подршку коју је својевремено уживао Ругова (који је држао папину слику у канцеларији). У том кључу се може разумети Тачијево помињање мајке Терезе и „добрих међуверских односа“ као путева лобирања код католика и других западних хришћана. Ипак главни „папа“ Хашиму Тачију је свакако Мајкл Пенс и Америка, коме је отишао у посету након Ватикана да лобира „благослов“ за формирање војске Косова као и да покуша да убеди Пенса да се Америка директно укључи у преговоре Београда и Приштине. Све ово показује извесну дозу несигурности па и страха код актуелних косовских власти. Премда Трампова администрација није успела да преузме контролу над дубоком државом и да се политика у региону строго спроводи према замисли претходне америчке администрације, сама измена на челу Америке и актуелни раст популарности анимграционо и антиисламски настројене деснице у Европи унела је несигурност и пометњу и међу косовским становништвом а и међу политичарима који на власт долазе управо гласовима тог становништва. Веома лоша економска ситуација на Косову и стално и масовно исељавање Шиптара, додатно су допринели политичкој нестабилности. Трећа узастопна влада Косова која није дочекала крај мандата замењена је владом Харадинаја и то уз значајну подршку косовских Срба. Чак и да тренутна влада дочека крај овог мандата, велике су шансе да ће их заменити много екстремније политички оријентисани Шиптари. Лобирање Хашима Тачија је тренутно више лобирање за себе и опстанак на политичкој сцени а не толико за независно шиптарско Косово. Трампу и Пенсу су веома важна права хришћана у одређеним деловима света, то је део њихове политике, јер су обојица верујући људи у њиховим конгрегацијама. Тачи је свестан тога и јасно му је да Американци врло добро знају како се на Косову третира СПЦ. Сем СПЦ и представници других вероисповести имају озбиљне проблеме на Косову, на пример малобројна протестантска популација, а треба напоменути да су Јевреји скоро сви протерани. Американци знају и да је у порасту радикализовање Албанаца, на које ниједна влада, а Тачи је био у скоро свим владама, нема одоговор. Због тога је, вероватно да би пред посету Пенсу показао колико му је стало до хришћанства и хришћана и уопште права верских заједница на Косову, Тачи прво свратио до папе. Такође овом посетом Тачи покушава да и пред албанском јавношћу добије неки поен, јер нема ни нових признања Косова, а по питању Интерпола и чланства у УНЕСКО ове године нису остварени никакви резултати. Шиптарска власт на Косову за чланство у УНЕСКО нема подршку западних земаља, тако се може рећи да је сасвим извесно да се неће ни кандидовати. Шта Србија треба да уради? Да јасно пошаље поруку Ватикану да ће у случају признања Косова и цивилна и црквена власт прекинути све разговоре са њима и лобирати код Руса да и они следе њихов пример. Са друге стране Мајкл Пенс је амерички хришћански фунадаменталиста коме би био велики минус ако би његова конзервативна јавност била запљуснута снимцима о томе како Шиптари руше хришћанске храмове и ломе крстове на црквама. За америчку јавност је непозната чињеница да су Шиптари муслимани а Срби хришћани те да су муслимански екстремисти убијали и прогонили хришћане и уништавали хришћанске храмове и у двадесетом и у дведесет првом веку. Ако би Србија повела дугорочну и систематичну кампању међу америчким конзервативним и хришћанским круговима то би могло имати утицај и на политичаре чија је то изборна база попут Пенса. Без тога – те чињенице тамо готово нико не зна и оне немају уплив у политичке одлуке у Вашингтону чак и у оним круговима који се називају конзервативним и хришћанским. Жељко ИЊАЦ

Код нас влада поприлична конфузија око улоге и утицаја СПЦ у друштву. Либералима се чини да је он превелик, па чак и да Србија клизи у клерикализам, док је онима конзервативне оријентације он недопустиво мали или миноран. СПЦ очигледно није Ватикан, који вековима гаји клерикализам, али истовремено није сасвим ни без утицаја. Но далеко је од тога да политичари или елита нешто претерано уважавају ставове цркве и да она има утицај на кључне политичке одлуке. При том таква ситуација није само данас већ је била слична и у прошлости. Утицај СПЦ није толико институционалан, што преовладава у Римокатоличкој цркви или руској (уколико су на власти они којима је то иоле битно), колико је везан за поједине харизматске личности какав је био рецимо патријарх Павле. Ватикан или РПЦ су озбиљне институције са сопственом дипломатијом чији су канали другачији од државних и често ефикаснији те кроз њу преко себи сличних верских организација у свету успевају да остваре одређене интересе. Непризнавање Косова од стране Ватикана је један од тих примера. Црква је једина српска институција са непрекинутим хиљадугодишњим континуитетом. Већи део своје историје без ослонца на националну државу. Са таквим историјским искуством српска црква је све само не неспособна да опстане и у најтежим околностима и да се избори за одређене циљеве. Од почетка обновљеног парламентаризма у Србији, црква је у некој врсти партнерских односа или црквеним језиком речено у односу симфоније са секуларном државом, где једна другој повремено повлађују или барем гледају да не улазе у међусобни сукоб. Уколико неким чудом дође до аутентичног унутрашњег дијалога око Косова, исто тако ако се неким чудом постигне консензус кључних учесника дијалога, став цркве ће бити веома значајан. Проблем је само што црква нема јединствен став по овом питању. Тако је након потписивања Бриселског споразума део цркве, предвођен митрополитом Амфилохијем и умировљеним епископом Атанасијем оштро протестовао, чак направивши обредни перформанс на митингу против бриселског споразума, у коме су одслужили опело живим људима Владе Србије, што је био преседан у православљу. Други део цркве окупљен око патријарха је реаговао доста помирљиво, инсистирајући једино да се званично не призна Косово као држава. Уопште узев, србијанска струја или део врха цркве је по правилу наклоњен тренутним властима, било да је на челу државе Тадић или Вучић, док су периферни делови цркве који су предвођени другим епископима и чине различите кланове мање наклоњени властима у Србији, а често се постављају и опозиционо према тим властима. Дакле, да би црква изнела свој јединствен став о Косову и Метохији потребно је прво да се поведе унутарцрквени дијалог и постигне одређени договор. Но, у цркви неће бити таквих осцилација као код политичара, јер ће се дискутовати само у којој мери би се могло ићи у повлађивању актуелној политичкој ситуацији и где су црквене црвене линије. За већину епископа црквене и националне црвене линије су непризнавање Косова као државе и непристајање на отуђење црквене културне баштине, што уједно значи противљење уласку Косова у УНЕСКО. Треба подсетити да је поштовање које покојни патријарх Павле ужива у народу доста велико, а да је управо он подржао Коштуничин референдум о уставу Србије који је дефинисао Косово као „нуклеус Србије“ или како се данас каже „срце Србије“. Унутарцрквени дијалог ће закомпликовати нерашчишћени односи међу струјама и групама у сабору СПЦ. Србијански црквени клан је на протеклом сабору тријумфовао остваривши већину својих циљева, док је група око епископа Григорија и Амфилохија потпуно поражена. Тако да се може очекивати да ће управо ови периферни кланови, које чине епархије ван Србије, предвођени својим епископима више затезати око неких конкретних одлука и стајати на тврђим позицијама по питању Косова јер су изгубили позиције у Синоду. СПЦ на Косову и Метохији нема само интерес у очувању верских објеката и настављању монашке традиције, за чега има подршку међународне заједнице, већ је питање Косова за цркву првенствено питање духовног идентитета. Оно је за СПЦ и конзервативне кругове нешто слично као српски Јерусалим. Положај СПЦ на КиМ је превасходно уређен Ахтисаријевим планом који даје цркви једну врсту широке аутономије у односу на косовске власти и зависи искључиво од међународне заједнице и од тога колико је она у стању да изврши притисак на косовске власти. С друге стране права Срба и СПЦ на Косову која гарантује Бриселски споразум на терену се обесмишљавају разним закулисним радњама. Не постоје никакве гаранције да ће Албанци поштовати било шта што обећају или потпишу са државом Србијом и албанска страна се до сада небројено пута обавезивала међународној заједници у погледу права Срба или СПЦ, и то сваки пут прекршила. Овакав положај и однос косовских власти, с једне стране, и српске политичке елите с друге, којој је то Косово више баласт него вредност за коју се треба борити, стављају СПЦ и Србе на Косову у неку врсту талачке позиције. И обратно – део друштва у Србији види себе у позицији таоца због косовске политике, сматрајући да су евроинтеграције Србије закочене нерашчишћеним односима са Косовом. Но какво је сада стање духова у ЕУ, ни отворено признање Косова од стране Србије не би довело до чланства у ЕУ. Стога се поставља питање какав је уопште смисао „дијалога“, ако се не знају његови циљеви или пак не постоји јасан договор Београда са Западом, а пре свега са Вашингтоном о релативно прихватљивом решењу. То је рачун без крчмара. Аутор је верски аналитичар

Жељко Ињац: Црква, Косово и дил са Америком Facebook Twitter Положај СПЦ на КиМ је углавном уређен Ахтисаријевим планом, који је Косово у целости прихватило када је проглашавало независност иако тај план није прихватила Србија.Ахтисаријев план даје Цркви једну врсту широке аутономије од косовских власти у сваком погледу. У једном делу, то је оно што су у међувремену добиле и остале верске заједнице на Косову (ослобађања од пореских давања, заштита од упада државних органа и слично), али има и специфичности. Тако су најзначајнији верски објекти СПЦ заштићени Законом о специјалним заштитним зонама, који забрањује било какве активности у том појасу без дозволе Цркве. Ахтисаријевим планом је предвиђено и да Црква има пуно право располагања својим верским објектима и покретним културним благом, што значи да Цркви никаква дозвола косовских власти није потребна за било какву градњу или уређење црквених објеката. Међутим, ово последње пренето у садашње косовско законодавство у процесу завршетка надгледане независности Косова 2012. године и фактички више и не постоји. Положај Цркве на Косову зависи искључиво од међународне заједнице и колико је међународна заједница у стању да изврши притисак на косовске власти. Ово је у прошлости често зависило и од тога ко су ти Албанци са којима међународна заједница на терену мора да ради. У последње време, права која је СПЦ имала као гарантована се све чешће доводе у питање од стране косовских власти, а косовски правосудни и административни систем једноставно не функционишу кад су права Цркве у питању. Тако имамо већ епски случај имовине манастира Високи Дечани. После више од деценије ипо, манастир је добио пресуду уставног суда Косова која потврђује имовину манастира над 23 хектара пољопривредне земље и шума. Али одмах после те одлуке, састала се скупштина општине Дечани и једноставно одлучила да је та одлука уставног суда Косова нелегална и да они неће да је спроведу јер је против интереса тамошње популације. У јавности се све чешће чују гласови људи из апарата власти или из Скупштине Косова да Српска Православна Црква на Косову има „превише права“ и да то иде на штету косовских Албанаца. Чују се приче и о милионима евра које се наводно издвајају из косовског буџета за Цркву и тако додатно ствара утисак у косовској јавности о мегаломанији и специјалном положају Цркве, иако су то средства Европске Уније и САД која су донација, да би Косово платило оно што је срушено у мартовском погрому 2004. године (овим се лажним аргументом користе и поједине зилотске скупине код нас кад испада да Цркву финансира Влада Косова, али о њима нећемо сада). Како је изгледно да ће крај унутрашњег дијалога да донесе неку врсту правно обавезујућег споразума са Косовом, што Немачка одавно тражи од Србије, сконцетрисаћемо се на ту могућност. Поред тога, како се стално говори о специјалном положају Срба на Косову и специјалном положају Српске Православне Цркве на Косову као резултат тог правно обавезујућег споразума, обрадићемо и те могућности. На првом месту, не постоје никакве гаранције које може било ко да нам пружи да ће Албанци поштовати било шта што обећају или потпишу. До сада су се небројено пута свечано обавезивали међународној заједници у погледу права Срба или Српске Православне Цркве, и то сваки пут кршили. Постоје и писмени споразуми у Бриселском процесу који их обавезују на одређене ствари, и сваки пут су или избегли да то уопште примене, или су у процесу примене ствари измењене толико да им се изгубио сваки смисао. Напади на права Срба и на права Српске Православне Цркве трају непрекидно, а на терену се та права обесмишљавају разним закулисним радњама. Не треба ни помињати да је будућа Заједница српских општина прво обесмишљена пред косовским Уставним судом уклањањем пар најбитнијих овлашћења, и да ни такву, крњу и обесмишљену Заједницу српских општина, косовске власти и даље не желе, и саботирају примену споразума. Уместо да донесу законе на које су се обавезивали и писмено и усмено ко зна колико пута и тиме права СПЦ из Ахтисарија пренесу у потпуности у косовско законодавство, на Косову се води дебата о умањењу права СПЦ, јер их СПЦ има „превише“. Сви су већ заборавили да су се на поштовање тих права обавезали да би добили независност, или фамозне гаранције које су косовске власти јавно дале приликом аплицирања за Унеско. Шта би онда Срби или СПЦ добили потписивањем правно обавезујућег споразума са Косовом? Ништа. Не постоје никакве гаранције да би се било шта од тога спровело на терену, а и ако би се у првих пар година и спроводило, не постоје никакве гаранције да се каснијим радњама не би обесмислило или потпуно укинуло. Ни садашњи споразуми се не примењују од стране косовских власти тамо где њима не одговара, а гарант примене тих споразума је ЕУ. Ако приметимо да они који на власт на КиМ могу да дођу већ после следећих избора (Самоопредељење) јавно причају да нема никаквих специјалних статуса за било кога, имаћемо ситуацију да потписујемо споразум по ком бисмо Косову дали све оно што им недостаје (војска, затварање институција Србије на КиМ, неповредивост спољашњих граница и несметан улазак у међународне организације), а да бисмо добили гаранције за које знамо да ће сигурно да буду прекршене. У том случају, наше евентуално непризнавање Косова као државе више не би значило апсолутно ништа, јер бисмо тиме до краја заокружили косовску независност. Са друге стране, сем што би заокружила косовску независност, Србија апсолутно ништа не би добила споразумом. Није никаква тајна да ЕУ неће да се проширује макар још седам или осам година и да су шансе да Србија уђе и ЕУ минималне. Оно што се код нас прећуткује јесте да нама за улазак у ЕУ највећи проблем није Косово, него наш правосудни систем, са којим се ниједна власт још од 2000. године није ухватила у коштац, и за чије нам сређивање треба макар десетак година, и то ако почнемо да радимо одмах, системски и непрестано. Дакле, споразум са косовским Албанцима нам не би донео било какве користи, а има потенцијал да Србима на КиМ и СПЦ направи додатне главобоље. Шта је онда алтернатива? Ако избацимо глупе спинове да је алтернатива оваквом споразуму рат, што нико нормалан и не помиње, можемо разматрати опцију о споразуму. Али не са косовским Албанцима, него са САД. Америка је једина снага којој је остао утицај на косовске Албанце, и једина реална снага која данас на КиМ може да заштити преостале Србе и СПЦ уколико им је то интерес. То је истина ма колико то било јерес рећи. САД су и држава којој би предложено пресецање косовског проблема можда и најмање одговарало, из хиљаду разлога за које је овај текст прекратак али је довољно рећи да они своју моћ базирају на изазивању и одржавњу криза. Потребан нам је јасан и јак споразум са САД. Споразум који би додатно учврстио већ постојеће јаке везе између Србије и САД, и који би дао Србији још коју годину да ојача и да онда економски и свакако другачије ојачана ступи у преговоре о статусу. Тај споразум би било и много лакше продати нашој јавности него било какав коначни споразум са косовским Албанцима. Тај споразум, за крај, је једино што би и нашим људима на КиМ, и самој СПЦ, дало реалне гаранције опстанка, па чак и напретка. Све остало је потпадање под притисак највеће европске државе Немачке, која своју економску снагу по сваку цену жели да претвори у политички утицај, овај пут преко наших леђа. Осим тога украјинска криза и криза миграната као и друге кризе које расклимавају ЕУ показују да Немачка нема контролу над догађајима и да није «играч» са којим треба дугорочно рачунати. Жељко Ињац, Видовдан http://www.vidovdan.org/2017/08/10/zeljko-injac-crkva-kosovo-i-dil-sa-amerikom/

Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Ко је Никола Груевски и да ли са њим Срби у Македонији могу да заштите било који сегмент националног интереса? ИЊАЦ: Груевски је лидер једне националистичке партије у Македонији која баштини политику старе антисрпске ВМРО. Стара ВРМО је била у јакој спрези са усташким покретом почетком и средином двадесетог века. То је партија која је ширила антисрпску хистерију у Македонији на исти начин како је то чинила и чини десничарска ХДЗ у Хрватској. За Србе је дакле ВМРО македонски ХДЗ. Под лидерством те партије Македонија је признала независност Косова. Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Да ли то значи да је Заев бољи? Ко је, заправо, он? ИЊАЦ: Зоран Заев је лидер левичарског СДСМ који је директни наследник Комунистичке партије Македоније, чија политика у време СФРЈ није ништа била другачија према Србима од политике садашњих власти у Македонији. Значи у суштини је то једна те иста политика заснована на антисрпском наративу по којем су Срби криви за све. Притом и Заев, као и Груевски, покушавају на све начине да привуку Србе на своју страну, тачније да нас увуку у конфликт. Ево недавни пример колико је њима битно да увуку Србе у своје сукобе је појава батинаша у Собрању са усташком мајицом ХОС-а који треба да изазове код Срба емотивну реакцију и сажаљење према Заеву. Македонци су од Срба практично добили државу на поклон, сад опет Срби треба да буду корисне будале које ће да им помогну да сачувају своју државу или појединцима власт у тој држави, по цену увлачења Србије у конфликт који се веома лако може завршити Балканским ратом. Да ли то нама заиста треба? Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Колико је исправно утемељена оцјена да се без албанског фактора у Македонији ништа не може ријешити? ИЊАЦ: Пола милиона Албанаца од укупно два милиона становника чини озбиљну националну мањину, која поред популационог бума територијално покрива већи део западне Македоније. Чак и када би се све македонске партије ујединиле по етничком кључу у један блок, албански фактор у Македонији би и даље био озбиљан. Замислите да се Санџак протеже од Црне Горе до Срема, између Дрине и Мораве, са пола милиона Бошњака. Да ли би тада Србима ико постављао питање колико је озбиљан бошњачки фактор у Србији? Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: На који начин да се, онда, Срби поставе поводом дешавања у Македонији? ИЊАЦ: Србија, односно Срби, треба пре свега да гледају да се заштити интерес српске мањине у Македонији. Све више од тога је непотребно уплитање у унутрашње ствари једне суседне суверене државе које може имати несагледиве последице по Србе у региону, пре свега последице по Србе на Косову, затим и јужној Србији, али и Србе у Црној Гори, јер је и Црна Гора на мети великоалбанских аспирација. Срби примарно треба да гледају своје интересе. Срби немају интерес да се стављају на било чију страну у потенцијалном будућем сукобу у Македонији. Сукоби у Македонији могу лако да се прелију преко наших граница и то је оно што у овом тренутку треба избећи по сваку цену. Стављањем на једну страну неминовно би се угрозила безбедност Срба у Македонији. Пре свега стављањем на страну Груевског би нас довело до сукоба са македонским Албанцима. Нама Албанци у Македонији нису непријатељи, с њима немамо сукоб. Имамо са Албанцима на Косову, али са Албанцима у Македонији бисмо чак могли и направити некакав договор. То што Русија или Путин подржавају Груевског, не значи да је то наш интерес. Не морају се увек поклапати наши и руски интереси. Путин подржава и Ердогана, а опет Ердоган с друге стране подржава антисрпску политику Бакира Изетбеговића. Да ли због тога сад ми треба да подржимо Бакира Изетбеговића и његову антисрпску политику? Исти принцип важи и за Груевског и Заева. Пре свега да видимо шта то они нуде Србима за неку могућу подршку. Ако не нуде ништа, онда ништа. Ако пак нуде нешто, треба видети шта је то што нуде, и да ли је ту нама већи интерес или штета. Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Постоји ли могућност општег грађанског рата у БЈРМ и, ако се то деси, како ће се окончати актуелна криза? Каква је перспектива Македонаца, а каква Албанаца у Македонији у том, евенетуалном, рату? ИЊАЦ: Америчка дубока држава, која је присута на овим просторима, наставља своју политику из претходног периода, без обзира што је Трамп преузео власт. Ипак постоје одређене, назовимо то тако, измене у тој политици. Американци немају неки нарочит интерес да сад дестабилизују Балкан, али им се можда чини као прихватљивије решење за дугорочну стабилност Балкана уколико би се омогућило формирање етнички чистијих и хомогенијих држава, као што је Велика Албанија, Велика Србија или Велика Хрватска. Формирање чистих етничких држава би донекле зауставио непрестане сукобе и тензије на Балкану али тај процес тешко може да прође без рата. Македонци у том неком будућем сукобу имају мање шансе од Срба током распада Југославије. Међутим, Срби имају шансу да у том сукобу извуку неку корист. Сад је само питање да ли Срби уопште знају шта хоће и који су њихови интереси у овом моменту. Американци ће изаћи у сусрет ономе ко јасно зна шта хоће и начин на који то жели да оствари – при том да превише не килави. Наравно, они и на спољну политику гледају као на тржиште и ту сад треба паметно истрговати. ПорталУЈЕДИЊЕЊЕ

У најновијем тексту Бошка Јакшића који претендује да се бави црквеним питањима у Србији и региону [1], а пре свега Српском црквом, поново је изречено низ измишљотина и спинова. Као што је прошле године Јакшић измислио „Божићни календар“, мислећи на Јулијански, тако је овај пут измислио „Православну Нову годину“ и изнео низ бесмислица у покушају да оптужи СПЦ за ратоборност и дестабилизацију мира у региону. Православна Нова година, наравно, не постоји. Постоји само Јулијански календар кога се придржавају српска, руска и још неке патријаршије, а по коме Нова година пада две недеље касније него у Грегоријанском, док рецимо Грци који користе Миланковићев календар, служе молебан за Нову годину када и цео свет прославља исту (Кинезе и њихову година «не рачунамо»). Дакле, нема Православне Нове године, као што нема ни „Божићњег календара“. Оптужујући митрополита Амфилохија да је одслужио „експлозивни молебан“ у коме је критиковао режим Црне Горе, пре свега због криминала, што и није новост, највише му је засметала Амфилохијева оптужба за издају Косова. Ако признање Косова од стране црногорског режима није издаја Црногорства које стоји на Његошевој косовскозаветној етици, онда за Црногорце више не постоји појам издаје. Тако се Бошко Јакшић придружио хору оних који увек виде само српску кривицу и који по сваку цену бране антисрпски режим Дон Мила. Такође, „генијални“ Јакшић наводи како је СПЦ у Црној Гори у сукобу са лажном црногорском црквом, рашчињеног попа Мираша Дедеића, мада с друге стране по његовим речима испада да је Амфилохије «у талу» са режимом који заправо стоји иза те цркве. Тиме је истовремено ударио по Амфилохију и као «неразумном екстремисти» и као «тајном савезнику» Дон Мила. Није нам сад циљ да бранимо митрополита Амфилохија и његове односе са режимом Црне Горе који нити су једноставни нити су лаки. Митрополит је познат по свом традиционалном кашњењу у критици тог режима „после битке генерал“, као што је био последњи случај током избора у ЦГ. Но у беседи коју је митрополит изрекао током молебна за Нову годину нема ничега спорног, а поготово не ратнохушкачког, то је пре свега један пастирски позив на покајање, који су клирици дужни да врше. Што се тиче лажне црногорске цркве, пре свега, СПЦ не може бити у сукобу са тзв. цпц, јер та секта није ни по чему православна, осим што њени чланови парадирају у традиционалним одеждама православног клира. Да би била православна, цпц пре свега мора бити призната од других православних цркава, а она то није и неће бити никад, јер је обична секта. Могао је и Бошко Јакшић купити себи митру и мантију па на исти начин контрирати СПЦ и основати заједно са својим титоистима «цркву круга двојке». Такав перформанс би вероватно имао много више ефекта у његовој борби против СПЦ, од његових текстова о цркви, о којој узред буди речено појма нема или још горе свесно подмеће и измишља. Јакшићева бесмислена критика цркве за бављење политиком, коју наследници комунистичког или прецизније титоистичког обрасца никако да превазиђу, јер бављење проблемима свог народа па и оним политичким је саставни део бриге које је црква обавезна да води, а која јој је била ускраћивана за време комунизма, ни у ком случају није нарушавање принципа секуларности државе, јер црква не узима да врши државне послове нити је део државних институција. Док се над Србима у Црној Гори спроводи идентитетски геноцид, јер им се постепено одузима право на свој језик, писмо, културу, веру, и егзистенцију, Јакшић управо те Србе и њихову цркву означава као претњу за мир у региону. Где ће ти душа Јакшићу? Много опасније од ове бесмислене критике цркве, јесте то, што је Јакшић у свом ауторском тексту за Политику, покушао да провуче умешаност Србије у дешавања у Црној Гори и региону посредством СПЦ. Користећи фашистички и усташки наратив по коме су Срби криви за све а њихова црква главни подстрекач конфликата у региону, Јакшић је уједно ударио и на Србију као државу, коју је практично означио као православну џамахирију у којој не функционише принцип секуларности и чији су ратоборни верски лидери гуруи српских политичара, као што су (по Јакшићу) били и 90-их година. Тиме је унапред етикетирао Србију и СПЦ као одговорне за неке будуће потенцијалне сукобе у региону. Ако је и од пензионисаног спољнополитичког коментатора Политике, Јакшића, много је. Рабљење ове комунистичко-усташке мантре о великосрпском хегемонизму посткомунистичких титоиста из круга двојке, и уједно лобиста последњег комунистичког олигарха у Европи Мила Ђукановића, данас када су Срби у региону и у Европи најобесправљенији народ, је крајње злонамерно и покварено извртање чињеница. Ова појава као и друге на нашој медијској и политичкој сцени говори да је пророчка била она крилатица «и после Тита Тито». Жељко ИЊАЦ, ВИДОВДАН [1] http://www.politika.rs/scc/clanak/372185/Pogledi/Eksplozivni-moleban

Игуману манастира Подмаине код Будве, оцу Рафаилу Бољевићу, се мора признати да има талента за маркетинг. Неколико видео записа на Јутјубу на којима калуђер црногорске митрополије држи беседе, са прегледом од преко 100000 јасно сведоче у прилог томе да игуману Рафаилу не фали талента да изазове пажњу. На страну наши религиозно необразовани новинари, разна атеистичка удружења и остали промотери секуларизма, који су једва дочекали овакве беседе да би критикиовали и омаловажавали Цркву. Проблем ових „антипокемонских“ беседа је што се обраћају сујеверном и секташком менталитету појединаца у цркви, а не целокупној цркви. Можда је игуман Рафаило желео да буде духовит или да привуче пажњу, но последица је јачање параноичног и секташког менталитета обичних верника које после оваквих беседа могу „покемони“ као „демони“ и да плаше. Уместо тога би монаси и свештеници СПЦ морали да лече чланове цркве од претераних и непотребних страхова од којекаквих глупих измишљотина „новог доба“. Нажалост, већи део беседништва СПЦ клирика је или извештачено понављање фраза или пак неспретан покушај да се нешто критикује што би клинци рекли „хејтерски“. Уместо да нагласак буде на афирмацији врлина и вредности које чува и негује наша црква, беседници настоје да добију јефтине поене критикујући неке појаве, често и небитне. Суштина хришћанске беседе је увек била афирмативна, увек позитивна, са јасним одређењем и према оном „негативном“. Но за афирмативно беседништво је потребно евхаристијска и литургијска емоција, емоција битија, како је то говорио православни мислилац Жарко Видовић, по коме, насупрот овој афирмативној емоцији стоји критизерство као одраз кризе духа. „Критика свега постојећег“ као дијалектика и хегелијанство је постала стилско обележје нашег интелектуалног миљеа али и црквених беседа и мишљења. Дух роптања као дух времена кроз став да „ништа не ваља“ се пројављује кроз медије али и кроз црквене беседе. Уместо афирмативне хришћанске беседе по угледу на апостоле и Христа који су из мртвила бесмисла подигли већ умируће Римско царство, добило смо клирике по угледу на западну метафизику и Хегела који рашчлањују и жигошу оно што им није по вољи. Овакве беседе формално личе на беседе хришћанских светитеља у оном делу где су они „разобличавали“ заблуде и погрешне моде, али су суштински другачијег духа – духа који је или равнодушан или критизерски. Апостоли и светитељи су светлели у свом друштву и времену јер су ширили веру, наду и љубав кроз дела и кроз беседе, док данас слушамо механичке и окамењене беседе филоване критиком и критизерством. Такво механичко и критичко беседништво одбија људе и само иде у прилог критике цркве као некакве окамењене и средњовековне институције која не иде у корак „са временом“. Посебна прича је то што ова интерпретација једне мобилне апликације („покемони“) није уопште теолошки исправна. Нинтендове видео игре, а касније и аниме у серијалима су безброј пута мање нападне и агресивне од већине видео игара које савремено човечанство упражњава. Покемони НИСУ демони ма колико калуђеру Рафаилу изгледало да јесу (или пак колико он покушавао да манипулише страхом од њих). То је једна сасвим непотребна мистификација виртуелних ликова и савремене технологије који јесу у суштини неозбиљна разбибрига. Тешко је окарактерисати свештеника Рафаила као неког ко не разуме савремени свет и појаве у њему. Пре ће бити да своје беседе свесно и намерно спушта на ниво приступачан збуњеном и секташком менталитету и на овај начин подилази зилотизму у цркву или што Свето писмо каже: „чеше по ушима“. Што ће рећи да Рафаило свесно и намерно прави спектакл у својим беседама подилазећи онима који се плаше „ђавоимане технологије“ и на тај начин их манипулативном техником на лак начин придобија. То су класичне мангупске форе „заплаши па контролиши“ којима у последње време често прибегавају клирици црногорско-приморске митрополије. Пре неколико дана митрополит и уједно архиепископ црногорски Амфилохије је оштро и нападно критиковао НАТО и Бајдена. Неупућени би рекли „глас српске савести“ је као некада старозаветни пророци грмећи проговорио кроз митрополита и осудио опако натовско зло. Прво што упада у очи да док је Црна гора била у процесу уласка у НАТО није било таквих „анатема“ а сад када је очигледно прекасно оне се испаљују са нападном жестином. Но довољно је сетити се грчког сабора на Криту који се одиграо пре неколико месеци када је тај исти митрополит Афилохије потрчао пре свих да оде на Крит јер се уплашио да постоји могућност да СПЦ ипак одбије присуство на овом чудноватом сабору. Тако је практично ставио СПЦ у незгодан положај јер се он као један од архијереја већ отиснуо на сабор док су остали још увек разматали да ли да иду или не. Још жешћа његова мангупарија је његов наводни телефонски позив свим патријарсима православних цркава које су одбиле учешће на сабору на Криту. Да би оправдао присуство СПЦ на сабору митрополит Амфилохије је изигравајући посредника телефоном звао патријархе цркава које нису дошле и које су донеле одлуку да неће доћи. Ово наводно телефонирање није имало никакве везе са реалношћу јер су Руска, Бугарска, Грузијска и Сиријска црква већ на својим највишим црквеним телима јасно и гласно рекли да не могу доћи под тим условима. То је било мангупско замазивање очију српској јавности да не види суштину – да је Амфилохије обичан грчки или натовски лобиста који ломи СПЦ која је већ пре тога донела одлуку да јој је тај и такав сабор неприхватљив. Он није био никакав посредник међу црквама јер је то било немогуће а и њега нико озбиљно није схватио. Само потпуно неупућени су могли помислити да ће он телефоном убедити неког патријарха да промени одлуку. Када се узме у обзир које су све структуре утицале на припрему и одржавање сабора на Криту и да не мањка ни пара ни лобирања из НАТО структура поставља се питање чему то од пре неки дан привидно агресивно а у суштини лицемерно критизерство НАТО-а и Бајдена? Не би нас чудило на наредних дана из митрополије Црногорско-приморске дођу жестоке критике и анатеме геј параде или нечег таквога. Све да би се замаскирала срамота одласка на критски сабор којим је „ударен Русима нож у леђа“ са једне стране, али и срозан углед наше цркве у очима свих православаца оданих традицији којих има много и у Грчкој. Митрополит може у свом медијском манипулисању да анатемише и натовце и гејеве и покемоне, али ће срамота због понашања око „Крита“ ипак остати. Жељко Ињац, Видовдан

Последице које украјинска криза може произвести на геополитичком плану Европе и целог света су дугорочно несагледиве. Бојазан од војних сукоба светских размера није уопште неоправдана ако се узме у обзир историјски и стратешки значај Украјине која је мимо Русије и највећа земља Европе. Процес одвајања Украјине из евроазијске и руске сфере доминације потпомогнут и финансиран од стране запада кроз наранџасту револуцију прети да започне трајни конфликт Истока и Запада. Готово све анализе се баве политичким, геополитичким или енергетским аспектом кризе у Украјини но оно што промиче већини аналитичара ове кризе је дубока верска позадина сукоба. Мада је у Украјини већинско становништво декларативно православне вероисповести и тек мањи део римокатоличке и унијатске (са још мањим процентом исламске и јеврејске) комплексност украјинског верског проблема и тамошњих подела је огромна. Пре свега сложен је однос унутар самог украјинског православља. По паду комунизма и осамостаљењу Украјине као државе, аспирације политичара и одређених клирика доводе украјинско православље у крајње анархично стање. Почетком деведесетих година 20 века, сем три веће православне цркве од којих су две расколничке и националистичке попут македонске цркве код нас и једне канонски признате аутономне украјинске ПЦ под окриљем Московског Патријархата у којој је уједно и највећи број верника (око 35 милиона),настаје још 20 православних цркава, од којих поједине имају епископе на пар парохијана и са фиктивним епархијама. Овако усложњено, боље рећи хаотично раздробљено православље је веома повољно тле за разноразне политичке и верске махинације што је неретко и био случај у последње две деценије. Националистички и прозападно оријентисани политичари настојали су по сваку цену обезбедити самосталну јединствену аутокефалну цркву у Украјини која би објединила све веће и низ мањих црквених организација. Но за овакав подухват нити су сами били довољно способни нити је било добре воље од стране представника тих црквених организација. Московска Патријаршија је већ 1990. године,годину дана пре него је Украјина стекла државну независност, предупредила могуће одвајање и аутокефалију давањем аутономије Украјинској Православној Цркви наравно у оквирима Московске Патријаршије. Тиме је МОСПАТ везао највећи број православних верника за себе. Разлога за овакав поступак је било више, али најважнији је свакако историјски и идентитетски, јер руско православље своје извориште управо има у Украјини и Кијеву. Ту је створена и у византијском православљу крштена прва руска кнежевина и одатле потиче руска државност и духовност - Православнаја Рус. Савремене народности и националности попут руске, белоруске и украјинске настају знатно касније. Период Совјета Иако је претрпела невиђен у историји прогон и затирање, јер ни први Хришћани нису доживели пропорционално свом броју такав геноцид и разорење, једина руска институција која је опстала на целокупном простору некадашње Руске империје односно СССР-а је управо Православна Руска Црква. Обнова православља почела је осамдесетих – током Перестројке. За протеклих 20 година обновљено је преко 1000 манастира, међутим слава Свете Русије није ни изблиза враћена (Сматра се да је предреволуционарна Русија бројала око 78 000 храмова, а број убијених православних Руса прелази 50 милиона). у периоду од 70 година комунизма прогон је само на кратко заустављен током Другог светског рата. Стаљин је у том периоду отворио преостале храмове и допустио богослужење како би повратио морал и патриотизам руском народу. Тада се, после две деценије стравичног прогона на читавој територији Русије налази свега 100 активних храмова и 4 архијереја која нису утамничена. За већину унијата и римокатолика у периоду Другог светског рата, па чак и за неке православне Украјинце Хитлер је био ослободитељ од комунистичког безбожничког јарма који је донео велику духовну и материјалну пустош. На окупираним територијама Хитлер је дао слободу вероисповедања православним верницима. Не треба заборавити да је Кијев ослобођен од нацистичке војске тек на лето 1944. Пад Трећег Рима током октобарске бољшевичке револуције донео је сасвим нове прилике у православном свету. Бољшевици су ликвидирали већину архијереја, а остатак је био интерниран или пак под строгом репресијом бољшевичког режима. Сагледавши реалност у којој се нашло руско православље у бољшевичком режиму патријарх Тихон покреће низ акција које су требале предупредити и заштитити оно што се могло у том моменту. Тако је давањем аутономије Финској православној цркви као и православним црквама балтичких земаља патријарх Тихон успео сачувати не само добар број храмова и манастира у тим земљама већ и црквено-духовни живот. Током комунизма руски верници су захваљујући управо тим очуваним оазама православног хришћанства успели сачувати и надоградити свој верски живот. Због хаоса и проблема који је владао револуционарном Русијом ове аутономне цркве прихватају власт Цариградске патирјаршије. Управо ту почиње проблем који се прелива и у данашње време. Цариград и Енглеска Некако паралелно са октобарском револуцијом одвијају се и догађаји у цариградској патријаршији који ће дати трајан печат како грчком православљу тако и православљу уопште. Балкански народи током ратова за ослобођење од Турака су имали подршку моћне руске империје.Падом царске Русије као заштитнице православља у свету, православне цркве балканских народа окрећу се западним земљама пре свега Енглеској у потрази за заштитом сопствених интереса. Српска црква и држава попут грчке се такође окрећу Енглезима као оној моћној сили која одлучује о судбини Балкана. Владика Николај је нарочито добре односе тада успоставио са англиканским клиром и теолозима, а српска круна са енглеском круном. Сарадња англиканске цркве и православних цркава Балкана је интензивирана нарочито током и по завршетку Првог светског рата. Извесно романтичарско занесењаштво у погледу могућих позитивних односа Британије и англикаске цркве према православнима је преовладавало у том периоду. За разлику од римокатоличке цркве с' којом су православни имали вековне нерашчишћене рачуне, англиканска црква с' којом није било трауматичних искустава прогона и прозелитизма, али ни неких нарочитих контаката, па чак и због свог националног карактера је деловала блиско православнима, нарочито Србима. Међутим оно што је историја пре и после тог периода показала је да су интереси енглеске круне и државе по правилу били на штету православних народа Балкана, а нарочито Срба. Тако је било и у црквеној сфери. Анатагонизам између цариградске патријаршије и турске државе који је у почетку био подстицан па и финансиран од Англосаксонаца уз разна нереална обећања о обнови некаквог византијског царства у моменту када су се турски државни врх и Енглеска нашли у конфликт због турске германофилије није био ништа друго до Енглеска уцена или пацка непослушним и превртљивим Турцима. Последица овог грчко-турског сукоба је масовни егзодус малоазијских Грка (око 1 400 000 ) и нестанак православља на простору Мале Азије. Само захваљујући посредовању СПЦ и Краљевине СХС код турских власти опстаје Патријаршија у Цариграду. Тадашњи цариградски патријарх Мелетије Метаксакис који је на трон готово сигурно дошао уз помоћ енглеског утицаја признаје англиканско рукоположење што изазива негодовање и код римокатолика. Но оно по чему ће дефинитивно остати упамћен овај контраверзни патријарх јесте увођење грегоријанског календара (новог календара). Део православних помесних цркава прелази на нови календар, нарочито јелинских ( под влашћу или утицајем Грка), али и румунска и бугарска црква, док други део наставља да се држи старог (јулијанског) календара(Срби, Руси, Грузинци и Јерусалимска патријаршија). Тиме је православље практично подељено на новокалендарско и старокалендарско што у суштини не мења доктрину и васељенскост православне цркве, али даје основа за потенцијалне расколе и деобе, које неретко међу православним народима бивају политичке или етничке позадине. Такође значајна аспирација васељенске патријаршије у односу на православне цркве у дијаспори рађа се управо у време патријарха Мелетија. Са извесном подршком коју васељенска патријаршија ужива од стране Англосаксонаца ове аспирације су често инспирисане пре политичким него црквеним побудама. У то време васељенска патријаршија долази у сукоб са руском црквом (потчињава себи финску, пољску и православне цркве балтичких земаља које су до тада биле под московском патријаршијом), али и са српском(потчињава себи чешку православну цркву која је била под СПЦ). Цариград и Москва Од крштења Русије до успостављања руске патријаршије прошло је готово 500 година. Све време црква у Русији се налазила под влашћу цариградских патријараха. Тек пред сам пад Цариграда у руке Турака јавља се код Руса идеја о Трећем Риму, односно о аутокефалији руске цркве која би требала да настави православну и цивилизацијску мисију Византије. Управо на тој основи настају каснији сукоби цариградске и московске патријаршије. Цариград се никад није помирио са губитком својих позиција које је имао током византијског периода. Међутим историјска реалност је потиснула Цариград у други план, његов утицај се и даље осећао нарочито на просторима отоманске империје која је окупирала готово све бивше територије старе Византије. Но то није била ни бледа слика некадашње цариградске патријаршијске моћи. Цариградски патријарх у турској империји добија титулу милет-баша што дословно значи глава народа. Он је непосредно одговоран султану за послушност православних народа, пуноправно грађанство имају само муслимани док су православни грађани другог реда. Ислам је доминирао Константинопољем а цариградска патријаршија је била тек још једна у низу источних патријаршија под исламском доминацијом, мало острво православља окружена морем муслимана. У таквим историјским околностима и слободни и поробљени православни Хришћани једино су могли у Русији и руској цркви видети спас и ослонац и наследника Византије - Трећи Рим. Јачањем и развојем руске државе која се распростире од Црног до Јапанског мора, развија се и идеја о Трећем Риму. Па и сама Цариградска патријаршија под турским јармом у више наврата ослања се на моћну руску државу и њено посредништво. После октобарске револуције и скорог затирања руске цркве од стране бољшевика (пад Трећег Рима), позиције Цариграда и Москве се донекле изједначавају. Крај ХХ и почетак ХХI века оживљава стара ривалства ове две патријаршије, сада са нових позиција. У међувремену Цариград је успео да се консолидује, иако нема 100 милионски број верника попут Москве, ипак захваљујући добрим односима са западом, пре свега са Англосаксонцима, има озбиљан утицај а ни финансијски не заостаје много за Москвом. Обновљењем православља у Русији и саме руске државе, Москва с друге стране покушава да врати позицију Трећег Рима нарочито с обзиром на њен 100 милионски број верника. Овај дубоки антагонизам између старе цариградске патријаршије која је прва у диптиху православних цркава што значи да има првенство по части и московске најмногољудније патријаршије која самим тим полаже право и на највећи утицај, нема изгледа да се превазиђе. Западни политичари ће свакако рачунати на овај антагонизам унутар православља при остварењу својих циљева на просторима православних народа где се њихови интереси не поклапају са руским, као што је тренутно случај у Украјини. Могући раскол и његове последице Тај антагонизам уз подршку спољних фактора би могао у даљој или ближој будућности, по предвиђању појединих верских аналитичара, довести до унутар православног раскола. У том случају све цркве које су под утицајем цариградске патријаршије (грчка, албанска, финска, румунска, јерусалимска, чешка, итд) би се нашле с' једне стране а "руске" с' друге стране. Наравно Срби би се опет нашли у незгодној позицији, негде у средини између прозападне грчке струје и источне руске, као и толико пута до сада. Уколико би се десио раскид канонског општења Москве и Цариграда питање је како би се позиционирала СПЦ, пројелински или проруски или неутрално, уколико је то уопште могуће? Западни центри моћи би нас притискали, и на томе и раде, да створе климу у којој би се чинило да је прихватање јелинског утицаја позитивно, те да је потребно се дистанцирати од Русије и у црквеном погледу. Опасно би било превише попуштати овом и оваквом притиску, али би још ризичније било играти на «проруску» карту, можда из ината. Док би друге помесне цркве у већини биле или проруске или прогрчке са мањим групацијама које би гравитирале супротном центру, евентуални злосрећни раскол уколико до њега дође бинајгоре погодио управо СПЦ. Јер утицај руског и грчког православља у српској цркви је скоро подједнак (што због катастрофе коју је преживела РПЦ у прошлом веку, што због прозападног лобирања за јелинску или прогрчку струју у православљу код нас). У случају те геополитичке поделе у православном свету која би се преламала и преко Срба, раскол би ишао дубоко. Ту се не би поделили само поједини архијереји за једну или другу страну него би и читаве епархије биле раздељене по овој основи од највишег до најнижег клира па све до верника. Ако се још узме у обзир разлика у начину богослужења која је тренутно присута у СПЦ и могуће увођење новог календара (који би одмах изазвао реакцију много жешћу но што су биле досадашње кризе), практично би од једне настале две подједнако значајне конфесије. Конфесионална подела на телу српског народа кроз историју се увек показивала као изузетно негативна и разарајућа по само биће народа. Не треба ни објашњавати у којој мери би овај сценарио био погубан по Србе, само је потребно видети како су нам поделе и унутрашњи расколи кроз историју правили ненадокнадиву штету. Остаје једино да се надамо да до овога ипак неће доћи те да етнофилетизам и политички интереси неће избити у први план. Као и да ће српски архијереји у случају таквог сценарија изнаћи довољно мудрости и разборитости следујући примерима Св.Саве да не дозволе цепање СПЦ. Јер било да смо верујући или атеисти или незаинтересовани никоме неће бити пријатно да се нађе у средишту неког будућег српског међуконфесионалног сукоба који би био можда и жешћи од осталих српских међусобица. Дакле ко год претерано навија за једну или другу страну, утиче да се црквени брод опасно нагне на један или други бок, чиме се угрожава читав црквено-народни организам. Како су говорили свети људи – држите се средине, крајности су опасне. Могу да погубе како појединце тако и читаве народе.