Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'историјски'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. У Храму Свете Тројице у Купинову, који је обновљен након 80 година, у недељу 7. августа 2022. године је по први пут служена Света Литургија, а овим селом је у свенародној литији од цркве св. Луке до цркве Свете Тројице, пронет кивот са делићем моштију преподобне Мајке Ангелине, известила је за радио "Слово љубве" гђа Зорица Зец. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Епископ сремски г. Василије уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Епархије сремске. Током Свете Литургије, парох купиновачки Предраг Михајловић одликован је чином протојереја за делатну љубав према Мајци Цркви и труд у обнови ове светиње. Владика је беседи подсетио на речи св. Мајке Ангелине да су "храмови наши белези и тапије", а уручена су и признања Епархије сремске - Орден св. Мајке Ангелине и Архијерејска Грамата. Беседа Епископа Василија: Одлука о одликовању о. Предрага: Додела Ордена и признања Епархије сремске: После торжествене Литургије проповед је одржао Епископ Василије, подсетивши на житије ове српске светитељке која је много задужила српски род задужбинама и својим синовима, Јованом и Максимом. Владика је прочитао и потресне речи деспотице српске Мајке Ангелине, пред њено престављење Господу. "Тамо где се врши Литургија овога и онога света, ту је пунота бића Божјег, ту се призива име Божје, ту се Свете Тајне свршавају за добробит и спасење рода људског. Зато су храмови јако потребни и они су наши белези и тапије. Где год да има нашег српског народа у свету, од Ванкувера до Новог Зеланда, по Африци... било где, наш народ поред домова и кућа, прво почиње да гради светињу прво Богу да Њему захвали што га је сачувао и очувао. Зато и ми данас сабрани воде у храму Свете Животворне Тројице, Оца и Сина и Светога Духа, благодаримо Богу што нас је удостојио да ми будемо они учесници у историји свог народа обнављајући своје светиње, подижући своје цркве, за поколења која долазе, за добробит наше деце која ће стасати после нас..." казао је Преосвећени Владика Василије. Орден Мајке Ангелине додељен је мајкама са више деце - Александри Чалић (петоро деце) и Милици Радошевић ( четворо деце) док су грамате додељене заслужнима за градњу и за донаторство, а грамата је припала и председнику Општине Пећинци за делатну љубав према Мајци Цркви. У порти је припремљен културно-уметнички програм и послужење за све госте, а народа је било као ангела - не може се нити пребројати нити сагледати. Сабору Мајке Ангелине присуствовала је покрајинска секретарка за културу, информисање и односе с верским заједницама гђа Драгана Милошевић, као и председник Општине Пећинци господин Синиша Ђокић. Покрајинска Влада је издвојила од 2018. године новчана средства у висини од 3,5 милиона динара. Свесрдну помоћ пружа и Општина Пећинци са верним народом како у Епархији сремксој, тако и широм наше Свете Цркве у Отаџбини и расејању. *** Свети храм Силаска Светог Духа на Апостоле у Купинову саграђен је у периоду 1803-1814. године заслугом свештеника Георгија Крстоношића и Дионисија Радовановића као и мештана села Купинова. Иако на сам помен говори о прошлости, тој давној 1802. години, да подсетимо да је по команди Петроварадинске регименте која је затражила од мештана “шанца Купинова” да подигну нову Цркву услед знатног повећања броја становника и вернога народа, црква и подигнута – 1814. године. Минирана је 11. јула 1944, године када је тешко оштећена, а сви предмети и драгоцености су отуђени и упропашћени. Комисија за културну штету наводи: Ради се овде о таквим стварима и старинама које потичу из једног чудесног светлог периода српске историје, када су задњи остаци српске државе, на свом сутону давали максимум свог животног значења на културном, историјском и уметничком пољу, а Купиново је као ондашњи смањени центар Српске државе која је тонула, привлачио најбоље уметнике ове епохе. Ово село се некада звало - "Краљевски град“, јер се у њему налазе остаци града Купиника, седишта српског деспота Лазаревића и Ђурђа Бранковића, Уз Божју помоћ црква је сачувана, макар као и рушевина без звоника и крова, те проглашена спомеником културе од великог значаја. Обнова цркве је уследила од 2018. године. У понедељак, 18. јула 2022. године Епископ Василије је освештао нова црквена звона и Часне Крстове за храм Силаска Светога Духа, док је круна звоника подигнута 2. августа 2022. године, о чему је наш радио известио благодарећи Епархији сремској. Извор: Радио "Слово љубве"
  2. У години јубилеја, када прослављамо 100 година од првог освећења светог мира у обновљеној Српској Патријаршији, са благословом Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија у крипти Храма Светог Саве у уторак 12. априла 2022. године одржано је предавање на тему „Освећење светог мира - теолошко тумачење и историјски развој”. О освећењу светог мира или мироварењу говорили су шеф катедре за литургику Православног богословског факултета проф. др Ненад Милошевић и професори литургике протојереј - ставрофор др Владимир Вукашиновић и јереј др Србољуб Убипариповић. Предавању су присуствовали преосвећена господа викарни епископи Патријарха српског ремезијански Стефан, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, марчански Сава и умировљени Епископ канадски г. Георгије, директор Патријаршијске управне канцеларије протосинђел Данило, главни секретар Светог Архијерејског Синода протосинђел Нектарије, декан Православног богословског факултета протојереј др Зоран Ранковић, професори Православног богословског факултета, многобројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке и верни народ. Како је професор Вукашиновић навео ово предавање се организује као увод пред почетак припреме за спремање, односно кување, мира и његово освећење. Тим поводом и теме предавања су уприличене да појасне историјски и теолошки развој овог за Цркву веома важног догађаја, јер се свето миро користи за помазивање новокрштених у Светој Тајни Миропомазања, али исто тако и за освећење Часне Трпезе, као и приликом крунисања владара. О важности светог мира довољно је рећи да је суштина освећења Часне Трпезе, а самим тим и новог храма, у њеном помазивању овим миром. Док, са друге стране, у храму којем није освећена часна трпеза не могу се вршити хиротоније епископа, како је рекао професор Милошевић, указујући да је у томе најчвршћа теолошка веза између Цркве и њеног епископа. Јер без епископа нема Цркве, а без Цркве ни епископ не може бити епископ. Професор Ненад Милошевић је у реферату посветио пажњу о смислу и значењу светог мира, док је главна тема реферата професора Србољуба Убипариповића била о литургијској употреби светог мира. Професор Владимир Вукашиновић је у свом излагању говорио о историјском развоју овог литургијског чина, а посебну пажњу је посветио теми историјата освећења светога мира у обновљеној Српској Патријаршији. Звучни запис ове вечери који је начинио репортер радија "Слово љубве" Марко Весић, емитоваћемо вечерас, у среду 13. априла 2022. године од 21 час, у оквиру емисије "Збор зборила господа хришћанска". Извор: Радио Слово љубве
  3. Поводом 59. годишњице оснивања Историјског музеја Србије, у недељу 20. фебруара 2022. године улаз ће бити слободан на изложбе на Тргу Николе Пашића 11 и у Конаку кнеза Милоша у Топчидеру, саопштио је Историјски музеј Србије. Заинтересовани грађани ће бити у прилици да виде изложбу „Од бидермајера до Медиале – Сликарство 19. и 20. века у Историјском музеју Србије” на Тргу Николе Пашића и сталну поставку у Конаку кнеза Милоша. Изложба „Од бидермајера до Медиале – Сликарство 19. и 20. века у Историјском музеју Србије”, ауторке Тијане Јовановић Чешке, по први пут публици представља, искључиво са уметничког аспекта, изабрана ликовна дела рађена у техници уља. У тематском погледу, на изложби доминирају портрети различитих категорија: устанички, династички, војни, владарски, грађански, портрети рађени у сеоским срединама и дечји, а заступљени су и пејзажи, историјске композиције и иконе, као примерци религиозног сликарства. Изложба обухвата више од стотину оригиналних слика, као и скица и копија готово свих значајних сликара са ових простора у претходна два века: Арсенија Петровића, Уроша Кнежевића, Живорада Настасијевића, Паје Јовановића, Уроша Предића, Ђорђа Крстића, Стевана Тодоровића, Бранислава Мирковића, Миодрага Миће Поповића, уметника окупљених у групи „Медиала” и многих других. На изложби су по први пут јавности представљена и недавно набављена дела, попут портрета краља Александра Карађорђевића, рад Спиридона Боцарића, и портрета краљице Марије Карађорђевић, рад непознатог аутора. По први пут се излаже и некада цензурисана слика Миодрага Миће Поповића „7. јули – Устанак 1941”, коју је Музеј наручио за потребе сталне поставке у Белој Цркви, рађене поводом обележавања годишњице устанка. Стална поставка у Конаку кнеза Милоша у Топчидеру, некадашњем двору кнеза Милоша, настоји да прикаже борбе за коначно ослобођење од вишевековне османске власти у Првом и Другом српском устанку, напоре и искушења њихових покретача и вождова, родоначелника нововековних српских династија - Карађорђа Петровића и Милоша Обреновића, и значај и заслуге његових наследника из династије Обреновића у другој половини 19. века, када је након стицања самосталности обновљена краљевина 1882. и настављено јачање модерне српске државе. Стална поставка пружа посетиоцима јединствену прилику да виде бројне оригиналне предмете који су припадали вожду Карађорђу, кнезу Милошу и његовим наследницима, као и примерке наоружања знаменитих устаника – Хајдук Вељка, Поп Луке Лазаревића, Јанка Катића, Петра Добрњца и других. Поставку употпуњују оригинална платна познатих сликара попут Паје Јовановића, Вељка Станојевића, Ђуре Јакшића, Петра Раносовића, Божидара Продановића и портрети кнеза Милоша, дела Уроша Кнежевића, Павела Ђурковића и Јозефа Грандауера. Аутори сталне поставке у Конаку кнеза Милоша су кустоси Владимир Мереник, Катарина Митровић и Драгана Видовић. Извор: Радио "Слово љубве"
  4. Његова Светост Патријарх српски Г. Порфирије боравио 8. и 9. августа 2021. године, у првој канонској посети Православној Епархији тимочкој од избора за поглавара наше Свете помесне Цркве. У овој великој духовној радости молитвено учешће узео је и Преосвећени Епископ нишки Г. Г. Арсеније, уз домаћина Преосвећеног Епископа тимочког Г. Г. Илариона и Њихових Преосвештенстава Господе Епископа далматинског Никодима и буеносајреског и јужно-централноамеричког Кирила, као и уз бројно свештенство, монаштво и верни народ Епархије тимочке. Више о посети Његове Светости Епархији тимочкој за Радио Глас говорио је господин Бранислав Илић, катихета из Новог Сада. Звучни запис разговора Према извештају катихете Бранислава Илића Говорећи о греху, Патријарх је рекао да када чинимо грех, нарушавамо хармонију која постоји у нашој души, нарушавамо своје духовно здравље те нам стога нису потребне осуде са стране да бисмо знали да смо згрешили: Воли Господа читавим својим бићем и ближњег свог као самог себе, у тим заповестима исказано је шта је то што одгони немир из наших душа а шта уноси најдубљу радост и најдубљи мир. Другим речима, када волимо Господа, када нам је Он на првом месту, све остало ће бити како треба у нашем животу, рекао је Патријарх и додао – Ако волимо Бога, онда ћемо чинити само оно што изграђује наше духовно биће, само оно што изграђује заједницу, љубав, хармонију, милосрђе, праштање. Ово је велики, благословени и историјски догађај за Богом чувану Епархију тимочку, јер долазак првојерарха и нашег духовног оца увек бива радост и укрепљење, а посебно овде у Доњем Милановцу где после пуних осамдесет и пет година долази патријарх, истакао је катихета Бранислав Илић у разговору за Радио "Глас". Извор: Радио Глас
  5. Епархија тимочка саопштила је да ће Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у недељу 8. августа 2021. године, освештати новосаграђени парохијски дом при храму св. великомученика Георгија у Кладову и том приликом уручити добротворима, породици Болботиновић, Орден св. Краља Милутина, као и архијерејске захвалнице Општини Кладово и бројним појединцима. Протонамесник Радоје Мијовић: Посета патријарха Порфирија Епархији тимочкој историјски је догађај Најава: Патријарх српски Порфирије у посети Епархији тимочкој На дан св. Пантелејмона, 09. августа 2021. године, Свјатјејши Патријарх српски г. Порфирије ће богослужити у Доњем Милановцу уз саслужење Преосвећеног Епископа тимочког г. Илариона и више Архијереја СПЦ, најавила је Епархија тимочка. Извор: Ризница литургијског богословља и живота
  6. Гостујући у програму РТВ Бор, протонамесник Радоје Мијовић, настојатељ Светогеоргијевског храма у Бору говорио је о предстојећој посети Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија Епархији тимочкој. Према речима оца Радоја, ова посета предстојатеља Српске Цркве велики је благослов за целу Епархију тимочку, јер тамо где је патријарх тамо се пројављује јединство и саборност Цркве Божје.
  7. Четврто издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо духовном и историјском значају свештене обитељи манастира Острог. Ово издање доноси историјат горњег манастира који чине два храма и један параклис, као и доњег манастира са храмом Свете Тројице и новосаграђеном храму Светог славног и добропобедног новомученика Станка Острошког. Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: горњи манастир и доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а доњи манастир је на надморској висини од 800 метара. Смештени су на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово место одликује се пријатном климом и природним реткостима. Емисију о духовном и историјском значају острошке обитељи крунисали смо причом о острошком скиту у Јован Долу, као и подсећањем на лик и дело блажене успомене архимандрита Лазара (Аџића), знаменитог игумана острошког у чије је време је и саграђен овај скит. Освртом на лик и дело блаженопочившег игумана острошког Лазара (Аџића), указали смо на велики духовни значај острошке светиње који је, између осталог, изражен и кроз његове настојатеље. „На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем”, речи су сведочанства епископа Јована (Пурића), које смо предочили нашим слушаоцима у завршном делу ове емисије. Аутор емисије: катихета Бранислав Илић Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. И ништа у том обраћању Његове светости за јавни сервис Србије није ни личило на оно што свакодневно гледамо и слушамо са „паметних“ телевизора иако је он причао отворено, директно и без дипломатског ескивирања, баш о свим актуелним питањима и темама. Није то ни био само интервју већ својеврсна проповед, али и лекција из толеранције, мере, доследности, чврстине, истинског патриотизма, демократске ширине, људскости. За само сат времена, грађани Србије су из једног медијског хаоса, бруталног и закулисног рата који букти на све стране, могли да уплове у свет са јасним и разумним координатама, могли су да чују мирну и кротку реч, али и чврсту и непомерљиву истину. Могли су да се за тренутак врате у заборављену нормалност, па и радост. Избијени сви „адути“ хистерицима Благим осмехом и једноставним хришћанским порукама разоружао је све екстреме који су данима, недељама и месецима, површним и политикантским интригама, кидисали на цркву са жељом да унизе и укаљају изборе за српског црквеног поглавара, за првог међу једнакима. Разложно, утемељено, мирно, избио је све „адуте“ хистерицима који су покушавали да докажу раздор у Српској православној цркви и да увуку и патријарха у свој политичко естрадни ријалити-брлог који се као смртносни канцер шири да би појео и последњу здраву ћелију српског друштва. Непомерљиво, недвосмислено, бритко, патријарх Порфирије је изнова обновио и осветлио носеће стубове националних идеја и тако ућуткао квазипатриотска наклапања и „зилотска“ небулозна застрањивања да се спрема чак и нека врста издаје суштинских и темељних српских интерса и то са највише црквене позиције. Чврсто и смирено, како бисмо требали сваки дан да понављамо, Његова светост је без икакве дневно политичке примисли и без изазивања међунационалне мржње, објавио непољуљану истину да је Косово срж Србије, да је то њена колевка и да је референдум о Косову одржан на Видовдан 1389. године. Без осветољубивости и потпиривања демонских ватри, Његова Светост је проговорио о српским жртвама, о јасеновачком непојамном злу, али уз пружену руку суседима – за толерантан разговор и мирну будућност. Без геополитичког фразирања, општих места и баналних парадигми, бранећи канон, патријарх је сведеним порукама јасно позиционирао СПЦ и у међународним изазовима и без устручавања аргументовано предочио да је она на страни Руске цркве у спору са Цариградском патријаршијом. Без гуслања и кукања на неправду, Порфирије је дао очинску и заштитничку реч за српску цркву и вернике у Хрватској, Црној Гори, Македонији… Као да је Србија ушла у нову епоху Око свих крупних питања, као што је, на пример, евентуални долазак папе у Србију, о чему чаршија воли кафански да распреда, патријарх је инсистирао на континуитету у односу на своје претходнике као и на јединственом и саборном ставу цркве. Али, показао је и свој печат, скромност, отвореност, аутентичност, оригиналност, утемељеност у модерном времену. Чули смо заиста и једног новог патријарха, који ће бити једнако близак и новим генерацијама. Чули смо и атипичног патријарха који кад извлачи поенте о љубави, цитира потресну реплику из новог филмског ремек дела Теренса Малика – „Скривени живот“. И све је некако било другачије током тог једночасовног интервјуа на Јавном сервису Србије. Симболички, као да је Србија окренула неку нову страницу и ушла у неку нову епоху у којој се неће стидети ни себе ни своје ширине према другима. Патријарх Порфирије, у свом првом медијском наступу са трона Светог Саве показао је да је достојан. Надајмо се да ће и Срби, за разлику од неких других времена, показати и да су достојни њега. rs.sputniknews.com, Предраг Васиљевић
  9. У мору гнева, неукуса и ужаса које их запљускује са медија, грађани Србије имали су ту прилику и привилегију да у уторак увече послушају први интервју свог новог патријарха Порфирија. И ништа у том обраћању Његове светости за јавни сервис Србије није ни личило на оно што свакодневно гледамо и слушамо са „паметних“ телевизора иако је он причао отворено, директно и без дипломатског ескивирања, баш о свим актуелним питањима и темама. Није то ни био само интервју већ својеврсна проповед, али и лекција из толеранције, мере, доследности, чврстине, истинског патриотизма, демократске ширине, људскости. За само сат времена, грађани Србије су из једног медијског хаоса, бруталног и закулисног рата који букти на све стране, могли да уплове у свет са јасним и разумним координатама, могли су да чују мирну и кротку реч, али и чврсту и непомерљиву истину. Могли су да се за тренутак врате у заборављену нормалност, па и радост. Избијени сви „адути“ хистерицима Благим осмехом и једноставним хришћанским порукама разоружао је све екстреме који су данима, недељама и месецима, површним и политикантским интригама, кидисали на цркву са жељом да унизе и укаљају изборе за српског црквеног поглавара, за првог међу једнакима. Разложно, утемељено, мирно, избио је све „адуте“ хистерицима који су покушавали да докажу раздор у Српској православној цркви и да увуку и патријарха у свој политичко естрадни ријалити-брлог који се као смртносни канцер шири да би појео и последњу здраву ћелију српског друштва. Непомерљиво, недвосмислено, бритко, патријарх Порфирије је изнова обновио и осветлио носеће стубове националних идеја и тако ућуткао квазипатриотска наклапања и „зилотска“ небулозна застрањивања да се спрема чак и нека врста издаје суштинских и темељних српских интерса и то са највише црквене позиције. Чврсто и смирено, како бисмо требали сваки дан да понављамо, Његова светост је без икакве дневно политичке примисли и без изазивања међунационалне мржње, објавио непољуљану истину да је Косово срж Србије, да је то њена колевка и да је референдум о Косову одржан на Видовдан 1389. године. Без осветољубивости и потпиривања демонских ватри, Његова Светост је проговорио о српским жртвама, о јасеновачком непојамном злу, али уз пружену руку суседима – за толерантан разговор и мирну будућност. Без геополитичког фразирања, општих места и баналних парадигми, бранећи канон, патријарх је сведеним порукама јасно позиционирао СПЦ и у међународним изазовима и без устручавања аргументовано предочио да је она на страни Руске цркве у спору са Цариградском патријаршијом. Без гуслања и кукања на неправду, Порфирије је дао очинску и заштитничку реч за српску цркву и вернике у Хрватској, Црној Гори, Македонији… Као да је Србија ушла у нову епоху Око свих крупних питања, као што је, на пример, евентуални долазак папе у Србију, о чему чаршија воли кафански да распреда, патријарх је инсистирао на континуитету у односу на своје претходнике као и на јединственом и саборном ставу цркве. Али, показао је и свој печат, скромност, отвореност, аутентичност, оригиналност, утемељеност у модерном времену. Чули смо заиста и једног новог патријарха, који ће бити једнако близак и новим генерацијама. Чули смо и атипичног патријарха који кад извлачи поенте о љубави, цитира потресну реплику из новог филмског ремек дела Теренса Малика – „Скривени живот“. И све је некако било другачије током тог једночасовног интервјуа на Јавном сервису Србије. Симболички, као да је Србија окренула неку нову страницу и ушла у неку нову епоху у којој се неће стидети ни себе ни своје ширине према другима. Патријарх Порфирије, у свом првом медијском наступу са трона Светог Саве показао је да је достојан. Надајмо се да ће и Срби, за разлику од неких других времена, показати и да су достојни њега. rs.sputniknews.com, Предраг Васиљевић View full Странице
  10. Историјски музеј Србије има задовољство да Вас обавести да ће од четвртка 7. маја, у складу са Препоруком Министарства културе и информисања о наставку рада музеја, изложба „Краљеви и светитељи српски” бити отворена за посетиоце. Галерија ће радити од понедељка до петка, у периоду од 12 до 16 часова. Имајући у виду величину простора обухваћеног изложбом, мерама здравствене превентиве ради спречавања ширења вируса КОВИД-19, предвиђено је да у истом тренутку у галерији не борави више од 30 особа, уз обавезно коришћење заштитне опреме (маске и рукавице) и одржавање физичке дистанце. Изложба је посвећена најзначајнијој српској средњовековној династији Немањић и реализује се под покровитељством Министарства културе и информисања Републике Србије, а уз подршку компаније ДДОР осигурања. Изложба „Краљеви и светитељи српски”, ауторке Вање Вуксан, резултат је вишегодишњег истраживачког рада ауторке и настоји да прикаже значај династије Немањић за настанак, развој и хармоничну усклађеност српске државе и цркве, као и важност култа „старе српске државе”, оличеном управо у овој славној светородној владарској породици, за истрајавање српског народа током вишевековне турске власти и коначну обнову државности у 19. веку. Поставка изложбе је сачињена од 12 тематских целина које описују прве династије преднемањићког доба, порекло и постојбину династије Немањић, симболички и титуларни карактер имена Стефан и Урош, значај патрона Светог Стефана Првомученика за династију, владарске инсигније Немањића, њихова столна места, тј. владарске дворове, улогу државних сабора, култ владара ратника, династичку лозу Немањића, процес стицања аутокефалије, процват задужбинарства, гробне цркве и светост владара. Изложба обухвата бројне оригиналне предмете (накит, оружје, владарски новац и рукописе), копије и репродукције фресака, икона и реликвија, које приказују богатство и разноликост сачуваног материјалног наслеђа државе Стефана Немање и наследника током два века власти и њихове изузетне доприносе не само на државотворним и црквенотворним пословима него и у областима просвете, књижевности, архитектуре и задужбинарства, изразито важног за династију, о чему сведоче бројне цркве и манастири, посебно Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Љевишка, Грачаница и Сопоћани, које је УНЕСКО уврстио на листу светске културне баштине. Посетиоци имају јединствену прилику да виде и изузетно вредне предмете: један од најзначајнијих предмета у Историјском музеју Србије – печатњак кнеза Стројимира, владара преднемањићке епохе, део каменог трона цара Душана из манастира Студеница, парапетну плочу из Дежеве, део збирке Музеја „Рас” у Новом Пазару, као и прву Дечанску хрисовуљу, оснивачку повељу манастира Дечани из 1330, која се чува у Архиву Србије, и кивот краља Стефана Дечанског из Музеја СПЦ, који ће, као посебна екслузивност, бити део изложбе до петка 12. јуна. Изложба је отворена до 20. новембра текуће године, а током трајања планирани су бројни пратећи програми (стручна вођња, дечје радионице, предавања итд.) о којима ће јавност бити благовремено обавештена. Реализацију изложбе су материјалима из својих фондова помогли су: Музеј СПЦ, Музеј „Рас” у Новом Пазару, Народни музеј у Београду, Народни музеј Краљево, Народни музеј Ниш, Народни музеј Аранђеловац, Народни музеј Лесковац, Народни музеј Чачак, Музеј у Смедереву, Музеј рударства и металургије у Бору, Архив Србије, Народна библиотека Србије, Архив САНУ, Библиотека Српске патријаршије, Универзитетска библиотека „Светозар Марковић”, Универзитетска библиотека у Санкт Петербургу и Галерија Матице српске. Историјски музеј Србије се посебно захваљује на помоћи и благослову за реализацију изложбе митрополиту црногорско-приморском Амфилохију, епископу милешевском Атанасију, епископу рашко-призренском Теодосију, епископу жичком Јустину, епископу будимљанско-никшићком Јоаникију и свештенству манастира Студеница, Манастира Ђурђеви Ступови, манастира Градац, манастира Сопоћани, манастира Жича, манастира Кончул, манастира Бања у Прибојској бањи, манастира Милешева, манастира Давидовица, манастира Вољевац, Манастира Ђурђеви Ступови у Будимљу код Берана, манастира Морача, Манастира Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, Манастира Светог Николе у Псачи, манастира Лесново, Манастира Светог Пантелејмона у Нерези, Манастира Светог Никите у Бањанима, Цркве Светог Петра и Павла у Расу, Цркве Светог Николе у Баљевцу, Цркве Светог Ахилија у Ариљу, Цркве Светог Ђорђа у Мажићима и Цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Аутор изложбе: Вања Вуксан Сарадници: Марко Вуксан и Весна Драговић Поп-Лазић Поставка изложбе: Бранко Цвијић Графички дизајн: Изабела Мартинов Томовић и Ива Јотић Лубура Дизајн текстилних подлога за витрине: Дејана Вучићевић Графичка припрема текстилних подлога за витрине: Маја Гецић Помоћ у реализацији изложбе: Бобан Вељковић, Андреј Вујновић, Дејан Милосављевић, Немања Митровић, Владимир Мереник, Ана Ћук Драгомировић, Оливера Милићевић и Наташа Сучевић Техничка подршка: фирма „Home lines”, Ненад Нићин, Ђорђе Нићин и Бранислав Мркојевић Извор: Инфо-служба СПЦ
  11. Под називом „Јустинијанска куга” (The Justinianic Plague/ Justinianische Pest/ Peste Justinienne) реч је о пандемији у времену источно-римског цара Јустинијана (527– 565.г.), која је, сходно историчарима, избила 541. у Египту, да би 542. досегла Константинопољ и потом се проширила на целокупну позноантичку област Медитерана. Пандемија је можда индиректно допринела на крају антике неуспелој Јустинијановој Restauratio imperii и важи за највећу епидемију између северне и севернозападне Европе у медитеранском простору и Ирану. Све до 770. г. појављивала се у нередовним таласима у апокалиптичким размерама. Сходно данашњим сазнањима, реч је била о куги. Избијање заразе у години 542. после Христа затекла је разорено Римско царство, све до појаве Арханђела Михаила папи. „У оно време је избила куга, која је готово све човечанство сатрла”. Овако извештава историчар и хроничар Прокопије Кесаријски о по оновременом цару источног Рима Јустинијану названој епидемији „Јустинијанска куга”, коју је и сам 542. г. доживео. Такође и савременици извештавају о деловању заразе, која се убрзо у тој мери проширила да је готово половина становништва античког животног простора било жртва. У Цариграду је, сходно Прокопију ,за 4 месеца у којима је владала зараза, понекад и 10.000 људи умрло у једном дану. Од 80 манастира у региону ту заразу није ни један преживео. Бродови без посаде били су ношени морем, а када су јаки земљотреси и загонетни морски таласи дошли, стало се ширити осећање краја света, као што се у извештају Прокопија вели као предзнак краја Римског царства. „Сунце је сијало без снаге читаву једну годину, као да је месец, и остављало утисак да је сасвим помрачено. Осим тога, светлост није била чиста и уобичајена као раније. Од тада (…) није престајао рат ни зараза, као ни зло које је људе само у смрт терало.” Ова аномалија времена је била последица вулканске ерупције И заиста се 535/536.г. догодила аномалија времена. Моћна ерупција вулкана између Суматре и Јаве, где је 1000 година доцније, 1883. г. Кракатау експлодирао, па је читава једна година била помрачена и више година се слој облака дебљине од 150 километара вијао на небу у такозваној ултра-дугој „вулканској зими”. Годови на стаблима јасенова показују абнормалан раст, који ће управо да се врати у години избијања епидемије 542. Али и истовремена експлозија вулкана Илопанго у Ел Салвадору можда је допринела још већој аномалији времена. При томе је све лепо почело под Јустинијаном, дететом са села у Македонији, на источноримском трону. Неуморно делујући римски цар је непрегледно римско право дао да се кодификује у „Corpus Iuris", те отпочео читаву серију ратова против персијских Сасанида, Вандала у северној Африци и Острогота у Италији. Делове царства које се клонило своме крају, могао је привремено повратити. Градњом храма „Агија Софија” подигао је најмоћнију цркву на свету. Он је важио за најмоћнијег владара позне антике. Доцније је овај Прокопије у својој тајној историји осудио Јустинијана I као бескрупулозног репресивног владаоца, „демона у људском обличју”. Ови извештаји Прокопија из Кеасрије као „vir spectabilis", као признати пратилац на поприштима, важе као документарни извештаји у виду детаљне хронике. Отуда је јустинијанска куга прва историјски документована пандемија у историји човечанства. Дуга контраверза је владала међу стручњацима шта је заправо био њен узрок? Са највећом вероватношћу реч је о Yersinia Pestis, куги плућа и куги чирева, што је 2013. г. на примеру скелета из 6. века у Ашхајму покрај Минхена коначно разјашњено. Чак до Британије је зараза доспела, која је у целокупној Европи оставила трагове. Недавно је историчар културе К. Харпер објавио студију „Fatum" у којој тврди да до данас није објашњено како је дошло до тзв. „антонијске куге” чија је жртва био и Маркп Антоније Аурел око 180. после Христа. Да ли заразе, земљотреси и временске катастрофе, као што је климатска промена, наговештавају пропаст значајних политичких светских царстава? Арханђел Михаило , предводник небеског војинства, појавио се папи Гргуру Великом на тврђави San’Angelo на обали Тибра у Риму са замахом исуканог мача и обећао да ће у међувремену у Рим доспелу кугу коначно поразити. Око 590. г. епидемији је био коначни крај, и та бронзана статуа на Terrazzo dell' Angelo, на највишој тачки монументалног здања над вечним градом, подсећа на крај те епидемије. Ово је дело фламанског вајара Петера Антона фон Фершафелта из године 1752, које је постављено месту где су претходни споменици на истом месту евоцирали сећање на ту пошаст. Протопрезвитер-ставрофор Зоран Андрић (Минхен – Рим) Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. Поводом трагичних дешавања у Црној Гори сматрам да би било добро да се на Поукама обради ова тема. Да познаваоци црквене и историје уопште изнесу важне историјске чињенице око ове славне српске Епархије/Митрополије. Црногорка и/или српска? Зетска и/или цетињска? Аутокефлана/аутономна? Цариградска/руска/пећка? Епископи зетски Иларион (1220—1242), Герман (други по реду), Неофит (1261—1270), Јевстатије (до 1279), 1279. постао српски архиепископ Герман II (1286—1292), Михајло I (1293), Андрија (прије 1300), Јован (прије 1304), Михајло II (1305—1309), Митрополити Давид I (1391—1396) Арсеније (1396—1417) Давид II (1417—1435) Јефтимије (1434—1446) Јосиф (око 1453) Теодосије (послије 1453) Висарион (1484—1494), 1485. пренето седиште Зетске митрополије у манастир Св. Богородице на Цетиње Пахомије (послије 1491) Вавила (1494—1520), 1496. посљедњи Црнојевић Ђурађ напушта Зету Герман III (1520) Павле (прије 1530) Ромил I (1530) Василије (1532) Никодим (1540) Макарије (1550—1558), 1557. обновљена Пећка патријаршија Ромил II (1559) Пахомије (1568—1573) Герасим (1573) Дионисије (прије 1577) Венијамин (1582—1591) Рувим Његуш (1593—1639) Мардарије Корнећанин (1637—1661) Рувим Бољевић (1662—1685) Висарион Бориловић (1685—1692), након разора цетињског манастира 1692. владичанска столица је била упражњена наредне двије године Сава Очинић (1694—1697), Сава је посвећен за епископа 27. новембра 1694. у Херцег Новом од бившег београдског митрополита Симеона Љубибратића, захумског митрополита Саватија Љубибратића и херцеговачког Герасима. Столовао је у манастиру Добрска Ђелија где је и покопан. Портрет Име и презиме Вријеме службе Напомене Данило Петровић 1697—1735. завладичен у Сечују на Дунаву 1700. Сава Петровић 1735—1781. За живота митрополита Данила млади владика Сава био је његов коадјутор 1719—1735, и његов главни помагач у црквеним и народним пословима. По одласку владике Саве из Црне Горе (1742) у Русију, Василије Петровић постаје његов коадјутор (заменик). Арсеније Пламенац 1781—1784. Петар I Петровић 1784—1830. хиротонисан у Сремским Карловцима, канонизован као Свети Петар Цетињски Петар II Петровић 1830—1851. завладичио се у Петрограду тек 1833. Никанор Ивановић 1858—1860. Митрополија је била више од 7 година без митрополита. хиротонисан у Русији децембра 1858. Иларион II Рогановић 1860—1882. у Петрограду хиротонисан за епископа 30. маја 1863. године Висарион Љубиша 1882—1884. 1878. хиротонисан на Цетињу за владику захумско-рашког, чин хиротоније обавили су митрополит Иларион и епископ бококоторски Герасим Петрановић. Када је 1882. умро митрополит Иларион, кнез је на упражњену митрополитску столицу "поставио" захумско-рашког епископа Висариона Љубишу, а за администратора захумско-рашке епархије архимандрита Митрофана Бана. Митрофан Бан 1885—1920. На упражњену столицу Цетињске епархије књаз Никола наименовао је 27. маја 1884. године, администратора Захумско-рашке епархије администратора Митрофана Бана, који је ту дужност и заузео 12. августа 1884. године, задржавши у исто доба и управу Захумско-рашке епархије. Идуће године архим. Бан отишао је у Русију, где је хиротонисан за епископа уз присуство цара Александра III. Гаврило Дожић 1920—1938. 1938. постао Патријарх српски Јоаникије Липовац 1940—1945. Страдао је послије окончања рата. Проглашен је за свештеномученика митрополит скопски Јосиф Цвијовић администрирао — април 1945 — новембар 1946 епископ Владимир Рајић администрирао — новембар 1946 — мај 1947. Арсеније Брадваревић 1947—1961. У которском затвору од 1954. до 1958. и у кућном притвору у манастирима Озрен у Босни и Веведење у Београду. Казна је истекла 1960. Данило Дајковић (Данило II) 1961—1991. Амфилохије Радовић од 1991.
  13. На почетку емисије отац Слободан Јокић говорио је о великом црквено-народном Свето-Василијевском сабору који је одржан у суботу 21. децембра у Никшићком Саборном храму Светог Василија Острошког, на којем је велики број сабраних вјерника благословио Свети отац наш Василије Острошки Чудотворац којем се 21. и 22. децембра у Никшићу поклонило на десетиње хиљада вјерника. Звучни запис емисије Отац Слободан је нагласио да су долазак Светог Василија Острошког у Никшић и црквено-народни Свето-Василијевски сабор историјски догађаји за наш народ. Архијерејски намјесник никшићки говорио је и о празницима Дјетињци, Материце и Оци које наша Црква слави у сусрет празнику рођења Богомладенца Христа, који наглашавају значај православне породице као Мале Цркве. Након уводних тема отац Слободан је одговарао на питања наших слушалаца међу којима су се нашла питања о браку, страху од љубави код данашње омладине и разне друге теме. Извор: Радио Светигора
  14. Васељенска Патријаршија је са посебним осећањем примила честице моштију св. апостола Петра, које је папа Фрања, у знак братске љубави, подарио васељенском патријарху Вартоломеју. „Папа Фрањо је учинио овај велики, братски, историјски гест дајући нам честице моштију Светог Петра, покровитеља Цркве Рима, које сам малочас целивао и био дубоко дирнут. То је била храбра и смела одлука коју је папа Фрањо донео, за шта му изражавамо своју захвалност,“ рекао је у недељу, 30. јуна, Васељенски патријарх у свом обраћању у цркви Дванаесторице Апостола у Ферикоју, после одслужене Божанске литургије. Управо овде су први пут похрањене честице чесних моштију. Девет честица моштију, похрањених у украшеном ковчежићу, дао је папа Фрањо у суботу, 29. јуна, архиепископу Јову телмесоском, начелнику званичне делегације Васељенске Патријаршије на прослави Дана престола Римске Цркве. У име Ватикана, отац Андреа Палмиери, подсекретар Папског савета за неговање јединства хришћана, донео их је у Цариград. Извор: Српска Православна Црква
  15. У четвртак, 09. маја, у оквиру манифестације "Светођурђевски дани 2019.", предавање “Канонски и историјски контекст настанка аутокефалности " је одржао проф. др Зоран Деврња у Свечаној сали Градске куће у Сомбору. Извор: Радио Благовесник
  16. У суботу 30. марта 2019. године, у оквиру васкршњег циклуса предавања које организује Црквена Општина у Загребу, одржано је треће по реду предавање. На тему Историјски развој и литургијска употреба крста говорио је ђакон Радомир Врућинић, професор Литургике у Богословији Светог Саве у Београду. Ђакон Радомир је уз помоћ PowerPoint презентације спровео слушаоце кроз историјски развој крсног знака поделивши тај развој у три развојне етапе, једне предхришћанске и две хришћанске. Након што је на веома леп и сликовит начин приказао историсјки развојни пут крсног знака пре страдања Христовог, почевши од Бронзаног доба, говорио је о хришћанском периоду крсног знака и његовом иконграфском развоју у хришћанској ери. Други део предавања се односио на литургијску употребу крста, где је предавач истакао празнике и дане у литургијској години који су посвећени крсту. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  17. Предавање проф. др Зорана Деврње на тему “Канонски и историјски контекст настанка аутокефалне Жичке архиепископије“ које је у понедјељак 11. децембра 2018. године одржао на Научном скупу “Аутокефалија Српске православне Цркве“ на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, 11. децембра 2018. Звучни запис предавања Извор: Радио Светигора
  18. Дана 20. новембра 2018. године у Инсбруку је потписан уговор о поклону новог храма Српској Православној Цркви. Црквена општина Инсбрук основана је 1992. године и од тада за своје богослужбене потребе користи изнајмљени храм у том граду. После дугогодишњег трагања за трајним решењем, Црквена општина Инсбрук добила је од стране монашког реда Редемпториста Римокатолика на поклон велелепни храм непроцењиве вредности, смештен у ужем центру града. У име Српске Православне Цркве, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског г. Андреја, уговор о поклону су потписали председник Црквене општине Беч г. Радосав Митровић и секретар Црквене општине Беч протојереј-ставрофор Драго Вујић, у присуству архијерејског намесника за Западну Аустрију протојереја-ставрофора Драгана Ерића, председника Црквене оштине Инсбрук г. Живорада Карајовића и надлежног пароха протојереја Александра Столића. Протојереј Александар Столића, пароха у Инсбруку од 2015. године, активно се трудио да српска црквена заједница добије своје богослужбено место. Милошћу Божјом, Српска Православна Црква је богатија за још један храм у Епархији аустријско-швајцарској. Извор: Српска Православна Црква
  19. На празник Светог Аврамија Затворника, 11. новембра 2018. године, дан уочи прославе Светог краља Милутина, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски г. Милутин са епархијским свештенством и свештеномонаштвом осветио је новоподигнути храм у селу Бошњановић код Љига посвећен његовог небеском заштитнику и највећем ктитору и задужбинару српског народа, Светом краљу Стефану Урошу Другом Милутину, који је за време своје владавине (1282-1321) подигао и обновио преко 40 цркава и манастира. Храм у Бошњановићу, чији су темељи освећени на Треће Тројице прошле године, изграђен је прилозима мештана, у српско-византијском градитељском стилу, према пројекту архитекте из Ваљева Катарине Новаковић. У њега је уграђено камење са Свете Горе, као и стопе престола старог храма, који је некада давно постојао на овом месту, у народу познатом по имену „Порта“. За заслуге при остваривању овог богоугодног подухвата, епископ Милутин орденом Светог владике Николаја одликовао је надлежног пароха протојереја-ставрофора Гојка Терзића и његову породицу, док су архипастирске грамате припале истакнутим добротворима храма. -Диван је и непоновљив осећај када се освећује храм Божји. Лепи су сви дани које нам је Бог дао да у њима стварамо, али када доживимо да се сагради храм и да дочекамо да се на нас излије благодат његовог освећења заиста је посебан осећај. Све је данас примило благодат Духа Светога, беседио је епископ Милутин на светој архијерејској Литургији, служеној по освећењу новоизграђеног храма у селу Бошњановић. -У храму Божјем сваки детаљ има своје значење. Како нам говори сам чин освећења, Господ је давао премудрост старозаветним праведницима да начине храм како је њима тада доликовало. То је и тада било тајанствено, а колико је тек тајанствено када је Син Оца небеског Господ Христос сишао са неба и основао Цркву Своју и постао глава Цркве у векове. И овај храм за главу своју има Господа Христа. Сваки храм када се освешта симболизује небески свет, самога Христа Бога. И ми се називамо храмом. Свети апостол Павле нас подсећа да је то веома важно. „Зар не знате да је ваше тело храм Духа Светога?“, каже он. Када живимо, требало би да водимо рачуна да наше тело ничим не опоганимо. Све што није по закону Божјем да не чинимо са њим, казао је епископ Милутин. -Сведоци смо данас, нажалост, да много младих прибегава наркотицима, ради стварања лажног осећаја лепог и пријатног. Осећаја, у коме би свакакво зло могао учинити. То је причест сатанин. Ко се причешћује крвљу и телом Господа Христа, он сија и његово тело постаје храм Духа Светога. На свет смо дошли да испунимо управо ту заповест. Тако су тела светих отаца, међу њима и Светог краља Милутина, постала храмови Духа Светог и до данас су нераспадљива. Благодат Божја која се налази у њима чини их светим и, када их додирнемо, од разних болести оздрављамо. истакао је епископ Милутин. -Овај црква данас је помазана светим миром. Молили смо се Господу Христу и она је данас утврђена до краја времена. На овом светом месту имате нову богомољу, место у коме ће боравити Дух Свети и у које ћете ви долазити да се сусретнете са Богом живим. Нигде у свету, у граду или селу, нема оно што има у цркви. Овде сви једни друге волимо. Овде нико никог не мрзи. Мржња се оставља иза леђа, када се улази у храм. Нека се овде и наша деца сусрећу са живим Богом и сви ми се у овом злом времену спасемо од свега што је лоше… Пригрлимо овај свети храм као најлепшу кућу. Као кућу у којој станује Бог, савет је епископа Милутина духовној деци у качерском крају. Такође, он је подсетио и на мудре поуке Светог владике Николаја и братанца му владике Јована о значају стварања потомства и страхотама греха чедоморства, нажалост присутног у српском народу. -Радост је што је Христос дошао на земљу и што можемо приступити светој тајни причешћа, сабрати се у име Божје и Он је тада са нама. Свети краљ Милутин заветовао се Господу да ће за сваку годину своје владавине подићи по једну цркву. И подигао их је 42. Отац Гојко и овдашњи верни народ подигли су једну њему у част. То је радост, и поред све туге у овом свету. Свети краљ Милутин, поред тога што је био велики задужбинар, био је и велики борац за православну веру у доба снажног утицаја унијата. Његов пример у исповедању изворне православне вере дужни смо сви ми да следимо, закључио је владика Милутин, заблагодаривши проти Гојку Терзићу и његовим парохијанима што су подигли први храм на територији Србији дивном изданку светородне лозе Немањића. Пре храма у Бошњановићу, Светом краљу Милутину подигнут је храм на Новом Зеланду, у коме је у време столовања Митрополијом аустралијско-новозеландском владика Милутин служио свету Литургију. У њему данас молитве узноси духовни син епископа Милутина - епископ Силуан. -Сви смо једно у Христу Господу и нема даљине, казао је владика Милутин и најавио да ће проти Гојку Терзићу и вернима Бошњановића помоћи око израде иконостаса. Трудољубље проте Гојка Терзића, протинице Добринке, синова Владимира, Бранимира и Ђорђа епископ Милутин је наградио орденом Светог владике Николаја. Архипастирским граматама одликовани су истакнути добротвори Мирко Лазић, Љубивоје Лазић, Владета Ђорђевић и Милан Јаковљевић из Бошњановића, као и браћа Бранислав и Малиша Кашарић из Љига. По завршетку Литургије, преломљен је славски колач и приређен културно-уметнички програм испред храма. Један од истакнутих добротвора Храма Светог краља Милутина Мирко Лазић, председник је Месне заједнице Бошњановића. Поред подизања храма, значајно је допринео напретку села, због чега ужива изузетно поштовање међу мештанима. За трпезом љубави, овај врли домаћин даривао је епископа Милутина копијом Мирослављевог јеванђеља. У знак захвалности Љиљани Жујовић из Лазаревца, која је поклонила земљиште за градњу храма, и свима који су помогли овај подухват Лазић је даривао вредне иконе и књиге. -Народ села Бошњановић може да се подичи тиме да има први храм у Србији подигнут у славу највећег српског задужбинара. Овај храм је нови светионик и нови путоказ ка Царству небеском. Путоказ чврстине вере и љубави. Бошњановић је данас исписао нове странице историје Српске Православне Цркве, Епархије ваљевске и ове парохије, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Терзић, упутивши благодарје епископу Милутину и свима који су учествовали у свечаности освећења храма Светог краља Милутина. Извор: Српска Православна Црква
  20. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић
  21. Често се, током последњих месеци, година и деценије, са разних нивоа и адреса отварало питање захтева Влади Србије да de facto или de iure призна независност тзв. Републике Косово. У тим расправама су изношени различити аргументи, а читав процес је, као и сваки сличан у историји, праћен различитим улогама и ултиматумима великих сила или, како је данас одомаћено, тзв. међународне заједнице. Недавно је у једној новинској расправи посебно анализиран ултиматум Аустро-Угарске Краљевини Србији од 1914.г. и упоређиван са захтевима Немачке Републици Србији 2013.г. Након потписивања и прихватања Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа између Владе Републике Србије и тзв. Владе Републике Косово или, колоквијално, Бриселског споразума мора се рећи да постоји један, много интересантнији и за ово време и прилике на међународном и унутрашњем плану упоредивији пример када је у питању данашња Србија и њен однос према косовско-метохијском питању. Реч је аустро-угарској анексији Босне и Херцеговине од 1908.г. и односу Краљевине Србије према том чину. Подсећања ради, Аустро-Угарска је 5. октобра 1908.г. прогласила анексију Босне и Херцеговине и de iure је припојила себи. На Берлинском конгресу 1878.г., дакле тридесет година пре анексије, прописано је да ће две ”провинције Босну и Херцеговину окупирати Аустро-Угарска, која ће њима управљати. Пошто Влада Аустро-Угарске не жели да преузме управу у Новопазарском санџаку, који се налази између Србије и Црне Горе у правцу југоистока до Митровице, у њему ће остати отоманска управа; ипак, да би се обезбедило одржавање новог политичког стања, као и слобода и безбедност саобраћаја, Аустро-Угарској се оставља право да држи ту гарнизоне и да има војне и трговачке путеве на читавом простору овог дела старог вилајета Босне. У том смислу, Аустро-угарска и Турска ће се споразумети о појединостима”. Неспорно, две тадашње турске провинције, Босна и Херцеговина, de iure су остале у саставу Турске, а de facto под влашћу Аустро-Угарске. Међусобни односи између Аустро-Угарске и Турске су након Берлинског конгреса регулисани кроз више протокола и конвенција. Цар Фрањо Јосиф је прокламацијом од 5. октобра 1908.г. навео да је анексију извршио како би ”становништву Босне и Херцеговине у пуној мери била призната и загарантована грађанска права. Поред слободе личности и вероисповести, поштовања неприкосновености имовине, морала и обичаја, права домаћинства и слободе штампе....... неопходно је да се ставе под изричиту законску заштиту независност правосуђа и права на подношење петиција као и на окупљање и удруживање....” Влада Краљевине Србије под председништвом Петра Велимировића је 7. октобра 1908.г. упутила Бечу протестну ноту којом је тражила повратак на стање пре анексије, тј. на поштовање чл. 25. Берлинског уговора. Већ 24. октобра 1908.г. Србија и Црна Гора су због анексионе кризе склопиле тајни уговор којим је предвиђена чак и војна сарадња ради заједничке одбране српских националних интереса. У Србији је након анексије извршена мобилизација, народно незадовољство је куљало са сваке стране, организовани су протести, штампа је била препуна националних текстова, анти-аустро-угарска пропаганда је доживела врхунац, а српски родољуби су оформили Српску народну одбрану као националну организацију која је имала задатак да помогне окупираном српском народу у Босни и Херцеговини. И у Црној Гори и у Босни и у Херцеговини је била идентична ситуација. Влада Краљевине Србије је подржавала те активности и јасно артикулисала народни став. И све је то трајало до 31. марта 1909.г. када је Влада Краљевине Србије под председништвом Стојана Новаковића, иначе оснивача тадашње Српске напредне странке, променила дотадашњу политику, кренула путем националне издаје и направила чин достојан презрења - признала је, мимо свога народа, аустро-угарску анексију Босне и Херцеговине!?! Према релевантним историјским изворима, ноту о признању која је Царској и краљевској влади Аустро-Угарске уручена преко српског посланика у Бечу 31. марта 1909.г. сачинили су и написали представници Британије, Француске, Италије и Русије, а Србија ју је прихватила као своју. Исти је случај и са Првим споразумом који је сачинила Кетрин Ештон 19. априла 2013.г. У ноти Владе Краљевине Србије од 1909.г. је наведено: ”Србија признаје да није била повређена у својим правима свршеним чином који је створен у Босни и Херцеговини и да ће се, према томе, саобразити онаквој одлуци какве силе буду донеле у погледу чл. 25. Берлинског уговора. Одазивајући се саветима великих сила, Србија се ангажује, још одсад, да ће напустити држање протествовања и опозиције, које је заузимала према анексији, од прошле јесени, и ангажује се, сем тога, да ће променити правац своје садашње политике према Аустро-Угарској те убудуће одржавати са њом односе доброг суседства. Према тим изјавама, а верујући у мирољубиве намере Аустро-Угарске, Србија ће повратити своју војску у стање у коме се налазила у пролеће 1908.г. у погледу њене организације, дислокације и бројнога стања. Она ће разоружати и распустити добровољце и чете и спречиће образовање нових нерегуларних јединица на својем земљишту”. Невероватна је историјска подударност догађаја од 31. марта 1909. и 22. априла 2013.г. Ево само неколико паралела: 1909. - прекршен Берлински уговор, а 2013. - прекршена Резолуција бр. 1244 Уједињених нација. 1909 - примљена обавеза распуштања војних јединица у Краљевини Србији, а 2013. - примљена обавеза ”укидања паралелних”, тј. легалних институција Републике Србије на Косову и Метохији. 1909. - у главној улози Српска напредна странка и концентрациона влада на челу са Стојаном Новаковићем, а 2013. - у главној улози Српска напредна странка и коалициона влада на челу са Ивицом Дачићем и Александром Вучићем. 1909. - Краљевини Србији је прећено ратом, а 2013. - Републици Србији се прети глађу и прекидом инвестиција. 1909. - Влада Краљевине Србије је признала туђу, нелегалну, једнострано проглашену аустро-угарску власт на својој историјској територији, а 2013. - Влада Републике Србије је признала туђу, нелегалну и једнострану проглашену шиптарску власт на Косову и Метохији као својој историјској територији. 1909. - Влада Краљевине Србија се и формално одрекла Босне и Херцеговине, а 2013. - Влада Републике Србије се и формално одрекла Косова и Метохије. 1909. - ноту о признању анексије Босне и Херцеговине су Краљевини Србији написали представниц великих сила, а 2013. - Европске уније. Постоји и једна разлика - 1909. је и Русија била за анексију и Србијино признање тог једностраног чина, а 2013. - Русија је против признања тзв. Републике Косово и узалуд храбри Владу Републике Србије да не чини то што чини. Не треба заборавити ни историјски податак да је Стојан Новаковић 1882.г. као министар просвете и црквених дела за време краља Милана Обреновића, ради вођења анти-српске, анти-руске и аустрофилске политике, свргао тадашњег Митрополита Београдског Михаила (Јовановића) и друге владике у Србији и први пут у историји Српске Цркве увео тзв. неканонску јерархију на челу са Теодосијем Мраовићем. Такво неканонско и нередовно стање је потрајало све до 1890. године. Каква је поука и порука данашњим генерацијама из издајничког и срамног акта Владе Стојана Новаковића од 31. марта 1909. године? Србија се није спасила од ратног похода Аустро-Угарске који је уследио пет година касније, али се обрукала жртвовањем своје једнородне и једноверне браће у Босни и Херцеговини и њихове предаје Аустро-Угарима. Остаје да се виде, иако се већ као страшне наслућују, последице Дачић-Вучићевог тзв. Бриселског споразума. Из овог историјског примера се не само потврђује да је, како су Латини говорили, историја учитељица живота него и да се историја понавља. И данас се понавља и то много суровије него 1909. године. Победносни пут Краљевине Србије је, након срамних аката Стојана Новаковића започео повратком Николе Пашића на чело Владе Краљевине Србије 11. октобра 1909. године. На том путу Пашић је ослободио Косово и Метохију да би данас, тачно век касније, оно поново било жртвовано. Данашњи београдски властодршци, ако имају савести и образа као и бриге о своме месту у историји овог народа, треба да знају да српска историја не слави Стојана Новаковића него Николу Пашића! Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић View full Странице
  22. С обзиром да је у богословској мисли наше помесне Цркве очигледан недостатак рецепције теолошког прегнућа Светог Фотија Великог, не треба сумњати да је њена појава у простору нашег богословља и наше културе истински празник и позив за свестранијим учешћем у промишљању питања са којима су се сусретали Оци IX столећа, а која су - посебно у контексту екуменских изазова - актуелна и у наше време. Задатак ове студије је према томе да тачно утврди еклисиолошки значај Сабора из 879-880. године, који је био значајан за Цркву, а у крајњој линији и за цео данашњи свет. Ова студија је написана као мали допринос овом проблему са надом да ће постати повод за даље исцрпније студије о њему, да би се тако овај Сабор уместо пуког историјског догађаја укоренио у свести и богословљу Цркве и постао познат и шире у свету не би ли допринео да православно богословље изврши свој велики задатак, јер, на крају крајева, као што је веома тачно написао блажене успомене Јован Мајендорф, 'једина успешна и сигурна будућност налази се у теологији, а православно сведочење је често баш оно за чиме човечанство свесно или несвесно трага'.'' (презвитер Филип Зимарис) Извор: Српска Православна Црква
  23. Са благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, Издавачка установа Епархије зворничко-тузланске Синај издала је књигу презвитера Филипа Зимариса Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879-880). Реч је о докторској дисертацији одбрањеној на Аристотеловом универзитету у Солуну 2000. године, а иза чијег квалитета је стао ауторитет Митрополита пергамског Јована Зизиуласа као ментора. Књигу је са јелинског превела Лада Јагушт - Аккад. С обзиром да је у богословској мисли наше помесне Цркве очигледан недостатак рецепције теолошког прегнућа Светог Фотија Великог, не треба сумњати да је њена појава у простору нашег богословља и наше културе истински празник и позив за свестранијим учешћем у промишљању питања са којима су се сусретали Оци IX столећа, а која су - посебно у контексту екуменских изазова - актуелна и у наше време. Задатак ове студије је према томе да тачно утврди еклисиолошки значај Сабора из 879-880. године, који је био значајан за Цркву, а у крајњој линији и за цео данашњи свет. Ова студија је написана као мали допринос овом проблему са надом да ће постати повод за даље исцрпније студије о њему, да би се тако овај Сабор уместо пуког историјског догађаја укоренио у свести и богословљу Цркве и постао познат и шире у свету не би ли допринео да православно богословље изврши свој велики задатак, јер, на крају крајева, као што је веома тачно написао блажене успомене Јован Мајендорф, 'једина успешна и сигурна будућност налази се у теологији, а православно сведочење је често баш оно за чиме човечанство свесно или несвесно трага'.'' (презвитер Филип Зимарис) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  24. Уколико Сабор Српске православне цркве у мају усвоји промјене Устава, званичан назив Српске православне цркве убудуће ће бити „Српска православна црква – Пећка патријаршија“. Промјена у званичном називу Српске православне цркве објашњава се жељом да се ојача веза са њеним историјским средиштем у Пећкој патријаршији, али и с Косовом и Метохијом као најважнијим дијелом њене јурисдикције. Појашњавајући предвиђене измјене, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије казао је за “Слободу”, да се то чини прије свега како би се правилније де- финисало историјско одређење Српске православне цркве. - Ми то не доживљавамо као промјену имена. То је само појашњење са циљем да се истакне на првом мјесту историјско утемељење Српске православне цркве. Саборска комисија која је дорађивала Црквени устав, усвојила је тај наслов са добрим разлогом као што имамо и код других патријаршија. Руска православна црква користи поред тог наслова и наслов Московска патријаршија. Ми у досадашњој верзији Црквеног устава нисмо у наслову наше помјесне цркве користили ријеч патријаршија. Осим што је незванично названа Српска патријаршија. Сада у предложеном наслову имамо одговарајуће одређење које ће сигурно бити усвојено, казао је владика Јоаникије.
×
×
  • Креирај ново...