Претражи Живе Речи Утехе

Фото: СНСЦГ Пише: Димитрије Марковић Са запрепашћењем и жалошћу сам прочитао вест о гостовању Горана Шарића на трибини у Српској кући у Подгорици 08. 07. 2022 г. у организацији Српског информативно-културног центра „Свети Сава” и Српског националног савјета Црне Горе. Са запрепашћењем и жалошћу, а у складу са речима: „Нико не може два господара служити јер или ће једнога мрзети, а другога љубити, или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону” (Мт. 6, 24). Разлози за то су следећи: 1) Горан Шарић је један од водећих пропагатора неопаганизма и различитих јеретичких учења. Између осталог, он износи претпоставку да Исус Христос није постојао већ да је „Исус” био назив за халуциногену биљку под чијим дејством су апостоли проповедали, 2) Горан Шарић се лажно представља као историчар. Наиме, звање „доктора историјских наука” он је купио на фиктивном Институту за националну историју Мирољуба Петровића, 3) Поврх свега, апсурдно је да о разбијању Југославије говори особа која се залаже за независност Косова и Метохије. Укратко ћу образложити све претходно изнето а подробније информације можете пронаћи у мојој књизи „Сербонини сведоци: Псеудоисторичари, неопаганизам и Црква” за коју је предговор написао управник архива манастира Острог, историчар и теолог, мср Раде Булајић. На крају текста, остављам и везе ка чланцима у којима се налазе одговори на Шарићеве тврдње, као и коришћена литература. 1. Прво, Горан Шарић изражава сумњу да је Исус Христос уопште постојао, из чега следи да не верује у ни у безгрешно зачеће Пресвете Богородице, оваплоћење Богочовека, Његов живот на земљи, учење и чуда, па самим тим ни у Његово Васкрсење. У једној емисији, на питање новинара: „Значи, Исус је постојао дефинитивно?”, Шарић даје следећи одговор: „Па, овако. Не можемо изван сумње, сваке разумне сумње доказати да је постојао. Међутим, постоје јаке индиције да је једна таква личност постојала. Значи, имамо барем једно двадесет верзија ко је то био. Имаш ону књигу ’Цезаров месија’ где се каже да је пројекат Рима, имаш да је пројекат Жидова, да су Жидови уствари једног мирољубивог пророка подвалили поганима, па су погани постали мирољубиви итд. Мислим, има ту разних теорија, овај, ко је био Исус. Неки кажу да је уствари тај мирољубиви месија био производ Рима да би умирио Жидове јер су Жидови највећи проблем Рима. Седамдесете дижу огроман устанак, па онда још један...” Допуштајући, ипак, да је можда неко под тим именом постојао, Горан Шарић јасно ставља до знања да Он није био Син Божији, Богочовек и Спаситељ како нас учи Свето Писмо, већ очигледно обичан човек, иако побожан („мирољубиви пророк”, „мирољубиви месија”), који је био злоупотребљен од стране Јевреја или Римљана. Из Шарићевих речи можемо да закључимо да се позива и на књигу „Цезаров месија” („Caesar’s Messiah”) Џозефа Атвила (Joseph Atwill) у којој аутор тврди да су и Христос и Јеванђеља производ и политичко средство Рима. Даље, признајући евентуално Христово постојање али само као човека, Шарић у потпуности негира део другог члана Символа вере у коме се каже да верујемо „у једног Господа Исуса Христа, Сина Божјег, Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, нествореног, једносушног са Оцем, кроз кога је све постало”. О тумачењу Светог Писма Горан Шарић каже: „Ти мораш познават и јако пуно литературе поганске. Рецимо, Исус је у Откривењу описан као божица Хеката, која је била грчка богиња, и тако.” Даље, Шарић нам хришћанство представља као синкретистичку религију, или пре као секту, а не као Богом откривену истину, речима: „Јудаизам је један елемент кршћанства, други елемент су ти зороастризам, митраизам, трећи елемент је поганство. Значи, кршћанство је стварно микс свега јер оно је и опстало тако што је један папа рек’о: ’Покрстите њихове богове!’ Што год су могли, апсорбирали су у ту своју религију и онда она врло мало личи, кад ти гледаш, рецимо, Стари завет и кршћанство. Рецимо, ти у Старом завету уопће немаш, а ни у Новом, култ светаца.” Осим тога, Шарић ту покушава да раздвоји Стари и Нови Завет, говори о дисконтинуитету, представљајући Нови Завет као нешто ново и другачије, а не као довршетак и испуњење Старог Завета упркос Христовим речима: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или пророке. Нисам дошао да укинем нето да испуним” (Мт. 5: 17). Али ни ово јеретичко учење није ништа ново. Један од најранијих и најпознатијих јеретика који је проповедао неспојивост Старог и Новог Завета био је Маркион из Синопе у Понту, у Малој Азији, кога је његов отац, синопски епископ, одлучио од Цркве. Ево како нам Шарић описује и објашњава Божић, празник Рождества Христовог: „Значи, Божић не постоји. У Библији нико не слави рођендане осим фараона и Херода, значи негативци. Значи, Божић у прва три столећа кршћанства не постоји. Опет, то је био најсветији празник свих ранијих религија. Зимски солстициј код нас, коло године, кад умире стари Бог, умире сунце, јер наш Бог је сунце, он умире у огњу и поново се у огњу рађа. Зато ми палимо Бадњак.” Када је реч о покушају Шарића, као и других турбофолк-историчара и новопагана, да хришћанство и хришћанске празнике повежу са паганизмом, астрономским појавама и слично, морамо да имамо у виду речи Светог Јустина Ћелијског да „по свету који носи у себи човек суди о свету око себе”. Горан Шарић на једном месту каже да је Апокалипсис (Откривење) Светог Апостола Јована кабалистички спис: „Рецимо, та задња књига Библије, Откривење је писана... то је први кабалистички спис.” Шарић на крају доводи у питање и то да је свети Јован Богослов аутор Откривења. Шарић надаље каже: „Моје мишљење, моје приватно мишљење које не могу сто посто доказати, је да је постојао стварно један учитељ, Исус, Јешуа, који је им’о једно просветљење-учење, ти кад гледаш Исус, Буда – врло слично. Значи, постојао је један учитељ, а онда су његове ријечи тумачиле разне секте, неке су биле за сиротињу... Чак, један врхунски експерт за списе с Мртвог мора каже да је Исус уствари био халуциногена некаква биљка итд.” Шарић овде вероватно мисли на књигу „The Sacred Mushroom and the Cross: A Study of the Nature and Origins of Christianity Within the Fertility Cults of the Ancient Near East” Џона Марка Алегра (John Marco Allegro) у којој аутор тврди да Христос никада није постојао као историјска личност већ да је био митолошка творевина раних хришћана под утицајем психоактивних екстраката гљива попут псилоцибина. У тексту под насловом „Српска слава је потекла из Лепенског вира, али то смета аутошовинистичкој елити” , као што може да се закључи из наслова, Шарић покушава да докаже порекло српске крсне славе из Лепенског Вира што је у складу са покушајима неопагана да хришћанство представе као наставак и плагијат незнабожачке вере. На питање новинара: „Шта вам говори огњиште као централни елемент куће, и обичај сахрањивања покојника испод прага?”, Шарић одговара: „Имате ту традицију у Србији и након примања хришћанства. Идентично се задржава сахрањивање покојника испод прага. Имамо огњиште (које је) свето. Касније имате то код Илира: Лар, кућно божанство. У Далмацији се то место где се чува храна и дан данас зове ’сулар’, или ’слар’. То је мјесто где они држе храну које је посвећено том богу хране, богу заштитнику куће. То је та веза са прецима. Јер веровали су древни Словени, а и ти наши још старији преци, да вас некад и предак или божанство може посетити кроз госте. Онда се ту јавља и култ гостопримства, и то вам је слава. Слава вам је култ гостопримства и култ претка у једном. До данас се слава задржала једино код Срба. Ми овде видимо огњиште, што је већ зачетак славе, јер је огњиште уједно и сакрални простор. Пошто је ватра на небу Сунце, у ваздуху је муња, а на земљи је огањ. Има опет ту своју тројствену улогу, као и вода. Као и ове куће које су на некаквој троугластој основи.” Додатне информације, литература и одговори на изнете јеретичке ставове: На овом линку - кликни. 2. Веома је важно да кажемо да се Горан Шарић лажно представља као историчар. Наиме, по сопственом признању, Шарић има „докторат” са Института за националну историју Мирољуба Петровића. Цена потпуно безвредне дипломе овог непостојећег Института Мирољуба Петровића износи 1250 евра. На истом месту каже да је студирао и на АТФ-у и да је његова теза била „Исус из Назарета повијесна особа.” АТФ је Адвентистички теолошки факултет у Марушевцу, у Хрватској. Према подацима хрватске Агенције за знаност и високо образовање за 2020. г., АТФ нема акредитацију. Факултет исте секте, иако под нешто другачијим називом, постоји и у Београду, али ни он, према подацима Националног тела за акредитацију и проверу квалитета у високом образовању Србије (НАТ) нема акредитацију. Према информацијама које се могу наћи на презентацијама ових „факултета” они имају међународну акредитацију, али већ из самог назива „Adventist Acrediting Association” јасно је да је реч о њиховом сопственом акредитационом телу, тачније асоцијацији Цркве адвентиста седмог дана којој припадају и наведени факултети. Ово је слична ситуација као и са фиктивним акредитационим телом које је основао Мирољуб Петровић за своје „институте”. Ако имамо у виду да је Петровић следбеник управо ове секте Адвентисти седмог дана, онда можда у томе треба тражити разлог чињеници да је Горан Шарић управо код њега „докторирао” након студија на АТФ-у. Када је реч о самој секти адвентиста (суботара), о њој се подробнији подаци могу наћи у књизи официра полиције Зорана Луковића „Верске секте, приручник за самоодбрану” и књизи др Лазара Милина „Црква и секте”. Адреса Института за националну историју, као и осталих Петровићевих „института”, како је наведено на њиховим презентацијама, је 8786 116th street # A 11 Richmond Hill, New York 11418. Новинар недељника „Време” који је о томе писао у тексту под насловом „Универзални Универзитет за ово и оно” пронашао је да се на наведеној адреси налази приватна кућа пријатеља и сарадника Мирољуба Петровића. Дакле, осим што нема акредитацију, Институт за националну историју ни физички не постоји. У прилогу дајем интервју у коме је Шарић изјавио да је „докторат” стекао на поменутом институту: На линку овдје - кликни. Дајем исто и као и текст са више информација о неколико фиктивних факултета Мирољуба Петровића (Институт за националну историју је само један у низу): На линку овдје - кликни. 3. Нажалост, немали број Срба заведен је масним мамцем који им баца псеудоисторичар и јеретик Горан Шарић у виду изјава које годе националном поносу. Наравно, иза масног мамца крије се антиправославна и антисрпска удица. Иако из Јеванђеља знамо да не може „дрво зло плодове добре рађати” (Мт. 7, 18), многе ни то што се Шарић лажно представља као историчар и што су његове псеудонаучне теорије плод измишљања, фалсификовања и плагирања није навело да посумњају у искреност његове љубави према српству и Србима. Верујем да ће, ипак, следећа његова изјава и предлог да се Косово и Метохија са бројним светињама и огромним рудним и другим богатствима преда Шиптарима, а српски народ остави без заштите и препусти довршетку покоља и протеривања, допринети да бар један део заведених промени мишљење: Начин на који нам Шарић износи овај предлог јесте у потпуности у складу са његовим преварним деловањем: издају и капитулацију представља као добитак за нас. „Србији интегритет, Косову суверенитет”, како Шарић каже, није оксиморон, него свесно довођење јавности у заблуду. Шта значи „Србији интегритет, Косову суверенитет”? Ампутирам руку или ногу, али ми је тело и даље цело. Продао сам земљиште, али пренос власништва на купца још није формално извршен. Шарић нам, дакле, предлаже да служимо и једног и другог господара (Мт. 6, 24). За давање независности самозваном Косову*, према Шарићу, добијамо Отворени Балкан чији је циљ „слободни проток људи, роба, услуга и капитала”. Зар друга Југославија није била једна врста Отвореног Балкана? При томе не би требало заборавити ни унију са Албанијом. Наиме, уговором из 1946. г. установљена је заједничка одбрана и најтешња војна сарадња Југославије са Албанијом, а у току 1946-1947., путем 26 закључених уговора, успостављена је царинска и монетарна унија, и границе двеју земаља биле су отворене за несметано насељавање Албанаца на Косово и Метохију. Да, када је реч о Отвореном Балкану мислим да ће акценат бити на „слободном протоку људи”, односно додатном насељавању Албанаца. Када је реч о роби, услугама и капиталу у другој Југославији, из Меморандума САНУ знамо какав је био положај Србије унутар Југославије: један од разлога за писање Меморандума је био тај што је развој Србије еродиран подршком осталим деловима Југославије. Да ли споразуми попут Шенгенског (Отворени Балкан се често назива и Мали Шенген) могу да реше проблеме са сепаратизмом, то најбоље показује пример Каталоније у Шпанији која и после споразума таквог типа и даље тежи отцепљењу. А са „чувањем”, како каже Шарић, светиња од стране Шиптара ми Срби имамо богато историјско искуство. Довољно је да се сетимо 17. марта 2004. г. и тога да су само од 1999. г. они до данас оскрнавили, оштетили или уништили преко 150 цркава и манастира. Надаље, из другог Шарићевог коментара „Старци не ратују” видимо и ширење дефетистичког мишљења, а све у циљу урушавања морала и борбене готовости. Коначно, постоје основане сумње како је талас псеудоисторије који нас је запљуснуо, а у чему Горан Шарић игра једну од водећих улога, инициран или распламсан од споља, и да представља једно од средстава за урушавање националног идентитета и извршење етноцида. Наиме, морамо имати у виду да је историја једна од идентитетских наука. Проф. др Игор Панарин, у књизи „Хибридни рат: Теорија и пракса” као главне области хибридног ратовања наводи управо духовну и културно-историјску област, а тек након тога политичку, дипломатску и друге. Паметноме доста! Извор: https://etos.press/post/6801 View full Странице

Мало довијање, хе хе

Сусрет цариградског патријарха Вартоломеја и политичара из Македоније Неки сматрају да је сусрет Цариградског патријарха Вартоломеја и македонског премијера Оливера Спасовског 13. јануара 2020. године отворио нове могућности и дао нову наду за решавање македонског црквеног проблема. Опште је позната чињеница да савремена америчка дипломатија додељује Фанару све више и све отвореније улогу коју је имао у времену туркократије, када је живео административно-бирократску симбиозу са чиновничким апаратом Османске царевине. У Цариграду је на пријему код патријарха Вартоломеја био присутан и бивши премијер Зоран Зајев, лидер македонске партије СДСМ. Руски пранкери Лексус и Вован су почетком јула 2019. године успели у телефонском разговору да му се представе као председник Украјине Петро Порошенко. Зајев је био убеђен да прича са председником Украјине који му нуди своје искуство и помоћ око македонске аутокефалије, предлажући му уручи „донацију“ у готовом новцу цариградском патријарху. Они су успели да у македонском премијеру пробуде оријентални појам који се крије под речју „донација“, а заправо значи нешто скандалозније, познато у историји Балкана и Леванта као „бакшиш“. Примање мита је свакако била особина „лукавих Фенерлија“ како их назива бугарски романтичарски писац Георгије Раковски (Горскiй пътникъ Г. С. Раковскаго, Новый Садъ 1857). Узгред треба напоменути да је Зоран Зајев пореклом из Струмице, а један његов предак Глигор је за време Краљевине Југославије побеђивао на локалним изборима на листи за струмичко село Муртино. Овај предак македонског премијера Зорана Зајева је био угледан домаћин, који је чак за оно време поседовао и комбајн, а у Вардарској бановини је однео победу на изборима за своје место, и још нешто, не мање важно за данашњу проблематику – презивао се Зајевић. Цариград и словенске аутокефалије Од боравка делегације политичара из Македоније код патријарха цариградског Вартоломеја поборници расколничке Македонске православне цркве, а још више монтенегринске лажне цркве пласирају причу како Цариградска патријаршија „ревидира томос дат српској православној цркви из 1922. године“. Постоји један идолопоклонички однос према савременој пракси додељивања томоса из Цариграда, а који је сажет у девизи „ми имамо томос“ којом су плесали, највише по политичким митинзима Порошенкови Украјинци. Таква психологија, некако, жели да се наметне и на Балкану. Прокламовано историјско враћање Украјине под управу Цариградске патријаршије, укидање одлука из давног XVII века, колико год историјски неутемељено, неки из балканске расколничке интеренационале желе да изједначе са додељивањем томоса из 1922. године, са позиције некакве редуковане историје и апсолутизованих историјских права Цариградске патријаршије. Српска црква је у средњем веку своју аутокефалност добила од Цариграда и изградила сопствену мисију и културу, дајући све идентитетске садржаје са којима је српски народ дочекао турску најезду. Односи Цариградске патријаршије и Српске православне цркве западали су и у кризу у протеклим вековима, нарочито у току XVIII века када је почела да јача и да се уздиже нарочита интересна група јелинске елите позната под именом фанариоти. Не треба заборавити да је укидање Пећке патријаршије и Охридске архиепископије пало у време највеће корумпираности, на почетку друге половине XVIII века. Једноставан увид у каталог патријараха „Велике Христове цркве“ показује да се у том „најмрачнијем периоду“, како га назива један од водећих православних историчара (Јован Мајендорф), за седамдесет три године измењало чак 48 патријараха! Систем тражених и даваних берата, указа за патријарашко наименовање, који се преносио на локални епископски ниво, подразумевао је праксу оријенталног и добро познатог османског поткупљивања. Управо из тих разлога су црквени великодостојници често били опорезивани, а и сами су спроводили политику изнуђивања на територији која им је била поверена. Цариградски патријарх Самуило Ханцерис је успео уз помоћ турских власти да укине две словенске аутокефалне цркве на Балканском полуострву: 1766. српску Пећку патријаршију и 1767. Охридску архиепископију. Укидањем и својеврсном анексијом њихових епархија попунио је патријаршијску касу, опскрбио додатно фанариотске породице које су га и довеле на трон и извукао се из дугова. Историјска јурисдикција Српске православне цркве на простору Македоније Српске епархије које су биле у Македонији тога времена (у другој половини XVIII века) јесу: Полошка (тетовска), Скопска митрополија, Кратовска и Штипско-коласијска. Таква мрежа епархија је, са мањим територијалним изменама трајала од 1557. (од обнове Пећке патријаршије) па све до њеног насилног фанариотско-османског укидања 1766. године. Када је обнављао српску црквену аутокефалију патријарх Макарије Соколовић није био прожет неоснованим претензијама, него се позивао на оне границе српске црквене управе на југу, а које су постојале још од времена Српске цркве времена краља Милутина и касније, када су 1282. Светосавској цркви придружене Скопска митрополија, а касније основана Полошка (Тетовска епархија) са Злетовском (на простору старе Морозвиждске епископије). Последња поменута је основана 1347. године, а њен темељни акт је заправо оснивачка повеља манастира Леснова, задужбине деспота Јована Оливера, познатог властелина цара Душана, чији ктиторски натпис на фресци још постоји изнад леве певнице у манастиру посвећеном Св. Архангелу Михаилу, а у коме тај благочестиви велможа каже: „Бејах међу Србљима“... Све до 1766. године линија додира црквених управа Охридске архиепископије и Пећке патријаршије у Македонији ишла је линијом Дебар – Велес – Радовиш, с тим да су Дебар и Велес били под Охридским престолом, а долина Брегалнице под Пећким троном. Занимљиво да су манастири и јужно од ове линије имали српске црквено-историјске традиције. Сетимо се да је Бигорски манастир у првој половини XIX века одржавао живе контакте са Српском црквом у Кнежевини. Сачувано је много обраћања братстава манастира Светог Јована Бигорског код Дебра митрополији Београдској. Тако је једно писмо саставио игуман Бигорског манастира Арсеније кнезу Милошу Теодоровићу Обреновићу 1837. године, са напоменом да се моле за његово и здравље његовог дома, а карактеристичан је узвик: „Православна страно, слободна земљо српска! Дајте нам руку помоћи, ослободите нас који се налазимо у невољи“! ... „Овим нашим смиреним и најпонизнијим писанијем јављамо Вашем благочашћу, да се гореречена Свештена Обитељ славјаносрпска подиже у време благочестивих у свагда помињаних српских царева, а чија се имена налазе исписана у древним општежитељним књигама“. Овде је игуман Арсеније свакако мислио на Поменик манастира Св. Јована Бигорског у чијем уводном и најстаријем делу из прве половине XVI века помињу „цареви и господа српска“ почевши од Светог Симеона Мироточца и Светог Саве. Сви историјски и значајни манастири у Македонији су из времена српске владавине попут Нагоричког, Матеича, Кучевишта, Марковог манастира, Лешка, Полошког, манастира Св. Андреје на Трески, Конче код Струмице, цркава села Бањана..., а потпуни списак такве сакралне топографије би био подужи. Историјска јурисдикција Цариграда у Македонији Редовно стање црквеног живота уведено је у македонским крајевима тек после Првог светског рата. Цариградска патријаршија је препустила одређени број епархија којима је управљала Српској православној цркви, давши им канонски отпуст што је фиксирано писмено у „Томосу“ Цариградске Патријаршије од 19. фебруара 1922. године, где је речено: Према томе и у погледу на Богоспасајему Краљевину Србију с обзиром на то, што је она после бивших балканских ратова из 1912. и 1913. године и доскорашњег великог светског рата проширена и увећана и подигнута у једно уједињено Краљевство СХС по милости и благослову Божијем, обухватила је у својим границама епархије које су до скора биле под канонском управом Патријаршијског Васељенског Престола и то митрополије: Скопску, Рашко-призренску, Велешко-дебарску, Пелагонијску, Преспанско-охридску и део митрополије Воденске, Епископију Полијанску, на основу Букурешког Уговора од 10. августа 1913. г.; Митрополију Струмичку на основу Нејског Уговора од 27. новембра 1919. године“. Када је реч о историјској јурисдикцији Цариграда на простору данашње Македоније, а да она није у другој половини XVIII века одузета од Охридске архиепископије или Пећке патријаршије, ради се само о једном уском појасу дуж Вардара на југу, око мањих градова Валандова, Ђевђелије и Дојрана. То је била Епархија пољанска, поленинска или полијанска, по архаичном имену града Дојрана – Пољанин, Пољански град. Интересантно је да је један епископ са ове епархије боравио у Русији у првој половини XVII века. У Москви су се, 5. маја 1628. године, обрели епископ Теона и архимандрит Никодим, а „ти старци су рекли да су из српске земље из манастира Рођења Пречисте Богородице“. Епископ Теона је носио писма солунског митрополита за руског патријарха и руског цара. У донетим актима солунског митрополита епископ Теон се назива „полеанскимъ“ . У архивским актима је долазак епископа Теона записан на начин да он долази „из сербскiе земљи Рождественскаго монастиря“, а са њим је истог дана дошао из „турецкiе земли города Трикала троицкогω монастиря“ архимандрит Неофит такође „для испрошенiя милостини“. (Видети: Россйский государственный архив древних актов, Сношения России с Грецией (коллекция) из фондов Боярской Думы, Посольского приказа, Посольской канлцелярии, Колегии иностранных дел 1718-1719. гг., Регестры греческимъ дѣламъ старыхъ и новыхъ лѣтъ, 5. мая 7136. года (=1628), № 14). Радован Пилиповић директор Архива Српске православне цркве Извор: Православие.ру View full Странице

Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице

Спорни уџбеник ће бити повучен јер ће се од септембра користити нови уџбеници који се управо прегледају Спорни уџбеник из историје, чији је издавач „Бигз школство“, и у коме се наводи да је данак у крви омогућавао дечацима да напредују на друштвеној лествици, следеће школске године се неће наћи пред ученицима. Иако надлежни признају да је питање позитивних страна данка у крви у једном делу неумесно, ова књига ће бити повучена јер ће се од септембра користити нови уџбеници који се управо прегледају. Да је овакво формулисање једног од најјезивијих делова наше историје проблематично, сматра и др Златко Грушановић, директор Завода за унапређивање образовања и васпитања (ЗУОВ), тела које је основано одлуком Владе Србије и које даје предлог да се уџбеник одобри или не. „Пасус о данку у крви, у контексту целе лекције, мање је проблематичан, колико је неспретно срочено питање о предностима данка у крви. Ове године биће изабрани нови уџбеници, тако да се ово ‘Бигзово’ издање више неће користити“ рекао је Грушановић за Курир. На питање како је дошло до ове „омашке“, Грушановић каже да су, упркос стручности и преданости чланова комисије које одобравају уџбенике, грешке увек могуће. „Завод са свим сарадницима, а то су професори на факултету и наставници, којих у овом тренутку има у преко 200 комисија, покушава да укаже на сваку грешку у уџбенику, односно да професионално уради стручну оцену како би до ученика стигао уџбеник према стандардима квалитета. Међутим, грешке се увек могуће и тако је вероватно и овај неспретно формулисан задатак промакао комисији“, закључује Грушановић. Историчар Миле Бјелајац истиче да не постоји ништа позитивно у пракси насилног одузимања деце од мајки. „Сам назив данак у крви говори о чему се ту радило. То је било потпуно одрођивање деце од њихових родитеља, али и народа. Наравно да се могу наћи примери да је неко од те деце касније напредовао у Османском царству, али напредовао је као муслиман. Остали су пунили јарке, страдајући у турским походима“, рекао је Бјелајац. ОГЛАСИО СЕ И МИНИСТАР „Аутори спорног уџбеника нису дали довољно чињеница како би објаснили из угла памћења српског народа, а сматра се да је период јаничара најгора перцепција и период кроз који је народ прошао“, рекао је Младен Шарчевић и додао и да ће се ускоро у сарадњи са ЗУОВ формирати јединствени уџбеници за националне предмете, као што су српски језик, историја, географија, у којима ће се теме обрађивати на исти или сличан начин. Повлачи се спорни уџбеник из историје, Шарчевић најављује јединствене уџбенике - Нови Стандард WWW.STANDARD.RS Спорни уџбеник из историје, чији је издавач "Бигз школство“, од септембра следеће школске године се неће наћи пред ученицима.

http://hronograf.net/2018/08/11/turci-ruse-prekrajanje-istorije-u-15-veku-kosovo-bez-albanaca-cak-ih-nije-bilo-ni-u-severnoj-albaniji/?fbclid=IwAR1Ay3Aa01I4mA5tUHH3IbwuYT6FvhqaYqkSexb6xR4KTY5Hu_RGdibSA3k ... ТУРЦИ РУШЕ ПРЕКРАЈАЊЕ ИСТОРИЈЕ: У 15. веку Косово без Албанаца; Чак их није било ни у северној Албанији Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у Историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца. Дефтер за Вукову област, званични документ Османског царства из 1455. године, чији оригинал се налази у историјском архиву у Истанбулу показује да средином 15. века на простору Косова и Метохије није било Албанаца. Прецизније, на целом простору између Проклетија и Копаоника било је само 46 албанских породица. То је званични резултат пописа становништва који је извршила турска власт, а који је, као јединствен документ, сачуван до данашњих дана. Овај документ показује и сав бесмисао тврдњи званичника из Приштине да су Албанци, као староседеоци, чак учествовали и у Боју на Косову, на страни кнеза Лазара Хребељановића, а да јунак који је убио турског цара Мурата, у традицији познат као Милош Обилић, није био Србин него Албанац. Јер, ако је 1455. године у српској покрајини било само 46 албанских породица, намеће се закључак да их 1389. године, када су српски витезови на Газиместану дочекали и потукли турску војску, дакле 66 година пре пописа, тамо није ни било. На почетку „Дефтера за Вукову област“ пише да је он сачињен 1455. године у „земљи Бранковића“. Што је доказ да су и шест деценија пошто су окупирали Косово, а Вука Бранковића одвели у тамницу у Цариград, где је и умро, Турци ту територију називали по његовом имену. Османлијски пописивачи су забележили да на КиМ постоји 480 насеља, са 12.985 кућа. У тим кућама живело је укупно 14.087 носилаца домаћинстава, од чега су 13.696 били одрасли мушкарци, а 480 жене удовице чији су мужеви и други одрасли мушки укућани погинули у сталним ратним сукобима. Највише кућа — 12.840 — припадало је Србима православцима, 75 Власима, 46 Албанцима, 17 Бугарима, пет Грцима, док је по једна кућа припадала Јеврејима и римокатолицима. Срби су живели и били већина становништва у свих 480 насеља између Проклетија и Шар планине на југу и падина Копаоника на северу. Влашка домаћинства, њих 75, била су присутна у 34, док је присуство Албанаца забележено у свега 23 села. Када се погледа укупан број албанских домаћинстава, испада да су у та 23 села у просеку живела по два албанска домаћинства. Седамнаест бугарских домаћинстава било је „распоређено“ у десет села. Пет грчких домаћинстава живело је у Лаушу и Вучитрну, у којем је евидентирано присуство по једне јеврејске и римокатоличке породице. Од презимена која су пописивачи записали, 95,88 била су српског порекла, 1,98 романског, 1,56 одсто неутврђеног, 0,26 одсто албанског и 0,25 одсто грчког порекла. Забележено је да неки одрасли мушкарци немају своје куће, и они су евидентирани као „сиромаси“. Осим имена насеља, која су сва српска, Турци су бележили и називе осталих топонима. У документу који има 480 страна нема ниједног назива насеља, брда, реке или планине са албанским именом. „Дефтер за Вукову област“ је величине 30 x 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом. У дефтеру су записана и имена тадашњих становника Косова Поља и околних крајева. Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Стјепан и Никола, затим Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Вукосава. За пет векова турске окупације, ситуација се драматично променила. Османлијски окупатор је сталним терором подстрекивао прелазак српског становништва на ислам и његово арбанашење, а у последња два века насељавање Албанаца из Албаније. Ипак, најдраматичније промене структуре становништва догодиле су се у двадесетом веку. У Другом светском рату, бежећи од шиптарског терора, око 200.000 Срба побегло је у „ужу“ Србију. После рата, комунистичка власт је већини њих забранила повратак у завичај. Процес свођења Срба на апсолутну мањину завршен је 1999. године, после агресије варвара из НАТО-а, када је јужна српска покрајина предата на управу том злочиначком војном савезу и мисији УН. За само неколико месеци више од 200.000 Срба из Приштине и других делова КиМ протерано је у тзв. ужу Србију. Према последњем попису становништва на територији АП Косово и Метохија, који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао. У бирачким списковима Републике Србије води се око 116.000 становника Косова и Метохије српске националности који имају право гласа. У овај број је урачунато и око 9.000 Горанаца, који су примили ислам, али сматрају да припадају српском етничком стаблу. И северна Албанија без Албанаца Да Албанаца није било не само на Косову и Метохији но ни у северној Албанији сведочи и Дечанска хрисовуља из 1330. године, која садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани. Из хрисовуље сазнајемо на манастирској земљи с обе стране Проклетија има 89 села, 86 српских и три албанска. Од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само су 44 била албанска.

У ниски православних бисера Митрополије црногорско-приморске, Храм Светих мученика Макавеја у Толошима – Подгорици заузима посебно мјесто. Поред тога што овај древни храм у себи чува два миленијума бурне историје ових простора, јединстен је и по томе јер је за сада једини у Српској православној цркви а и шире који је посвећен старозавјетним мученицима Макавејима. Ријетке су цркве посвећене седморици браће Макавеја (Авим, Антонин, Елеазар, Гурије, Евсевон, Алим и Маркел) који су око 180 год. прије Христа, заједно са мајком Соломонијом и Елеазаром свештеником пострадали за чистоту вjере израиљске од цара Антиоха који је хтио да наметне Јеврејима идолопоклонство. Макавејска црква у Толошима настала је у првим вјековима хришћанства када су на простору овог данашњег подгоричког насеља живјели Шпањи и Лужани, становници несловенског поријекла. По ријечима протојереја Предрага Шћепановића, пароха толошког, овај храм памти многе вјекове и промјене, добре и зле владаре, ратове и револуције, бомбардовања… – Поред свих распећа, остао је вјечно млад ширећи поруке људима ових простора да је Васкрсење квасац и смисао живота и свеколике твари – истиче отац Предраг. Рушен и обнављан много пута на вишевјековном дугом и трновитом историјском путу кроз вријеме, последњи пут храм бива васпостављен и наново подигнут за вријеме књаза и господара Црне Горе Николе I Петровића 1896-1897. године. На основу података Архива Митрополије црногорско-приморске сазнајемо да је обновљена црква подигнута на старохришћанским темељима и да је захтјев за обнову поднијет 1894. године од мјештана села Толоши, Лужане и Вранићи: „ Обраћамо се Вашем Високопреосвештенству.. да нам дозволите саградити једну малу цркву ђе бисмо могли склонити наше умрле у вријеме непогода. Другог мјеста нема осим развалина старог храма.“ Након Другог свјетског рата, Макавејска црква је дијелила судбину других цркава у Црној Гори, девастирана и коришћена за сметлиште и затварање животиња. Деведесетих година прошлог вијека поново бива обновљена, а ове године њена је обнова потпуно завршена. Урађен је нови иконостас, фрескопис, под, стазе око цркве, говори нам старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима и истиче да с обзиром да увијек има заинтересованих приложника у плану је да се ураде још двери и евентуално промјени кров. Што се тиче Литургијског – црквеног живота обнова интезивно почиње 2004. године, уочи празника Св. Макавеја. Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије тог 13. августа, даје послушање свештенику Драгану Митровићу и Предрагу Шћепановићу, који ће неколико година касније постати парох толошки, да нађу кључ од толошке цркве и обаве припреме како би се на празник служила Света литургија. И тако је било. – Тада сам био лаик, нијесам ни сањао да ћу бити свештеник а камоли свештеник у тој цркви. Почели смо претрагу по Толошима, обишли многе куће и на сто јада смо отворили врата, ушли у цркву и мало је припремили. И већ је то био знак да ће нешто да се деси – присјећа се отац Предраг. Истиче да је Митрополит одслужио прву Литургију на празник Св. Макавеја (14. августа) а већ децембра мјесеца исте године поставио је младог свештеника Јовицу Ћетковића који је био парох момишићки, да поред Храма Св. Георгија – Момишићких мученика опслужује и 16. подгоричку парохију са гробљанским Храмом Св. Макавеја у Толошима. Осим молитвене, Митрополит пружа и сваки вид подршке да се овај Божји храм, као и осталих 650 у Црној Гори, открије, обнови и стави у службу и Богу и роду. Од те 2004. године службе у Макавејској цркви постају редовне, број учесника у Литургији и причасника је из дана у дан, из године у годину све већи. Високопреовећени Митрополит Амфилохије често зна да нас подсјети да оно што је Божије не може да ишчезне и да се увијек нађу душе Богом озарене које светиње изнова обнављају. Тако је и храм Св. Макавеја кроз историју опстајао Божјим Промислом кроз прилоге богобојажљивих и честитих људи. Часна старина Илија Бољевић 1978. прилаже за своју и душу своје супруге Јоше метална врата и прозоре чиме „спречава даље скрнављење светиње у селу Толоши“, које је тада на периферији Титограда. Славица Ћеранић 2007. године прилаже Цркви Св. Макавеја 1297 квадрата земљишта. Кошаркаш Никола Миротић прилаже 20.000 евра за обнову овог храма…. И тако све до данашњег дана. Списак приложника је све дужи, много је оних који су се према својим могућности уградили у овај храм. Данас, Макавејска црква у подгоричком насељу Толоши, покрај магистралног пута ка водоизворишту Мареза, личи на уобичајене гробљанске цркве подигнуте за вријеме велике обнове, али оно што видимо сад само је одбљесак некадашњег „сјаја и господства“, као и већина подгоричких, па и многих других цркава подигнутих кроз богату, али мало проучавану прошлост ових крајева. – Толошка црква је први каменчић у мозаику цркава подигнутих у родном граду Симеона Миротичивог, тј. Стефана Немање, а основаних трудом различитих господара – каже мр Смиља Влаовић, професорица српског језика којој је ова црква била и инспирација за књигу „Макавејска црква у Толошима кроз вјекове“ која ће светлост дана угледати управо на дан Светих Макавеја, 14. августа а посвећена је невино пострадалом подгоричком становништву у савезничком бомбардовању 1944. године које „проговара“ и кроз фрескопис толошке цркве. Како у самој књизи пише протосинђел Исак Симић, фреске Свети Мученици Макавеји, Свети Мученици Момишићки и Свети Мученици Подгорички, аутора читавог фрескописа у овом храму Дејана Јовановића, су врло оригинално урађене, са јасно испрофилисаним програмом који се својим мартиролошким учењем о свједочењу Христа кроз страдање невине дјеце-мученика, потпуно и сликарским одликама стила уклопио у хиљадама година провјерену византијско-православну традицију. – Као личносне одлике стила самог аутора могу истаћи врло сигуран и снажан цртеж и осебујан колорит који својом свјежином преноси на посматрача један тихи оптимизам и радост Царства Небеског садржане у бојама које прелазе у химну – истиче протосинђел Исак сабрат Цетињског манастира. Протопрезвитер мр Предраг Шћепановић који је старјешина Храма Светих Макавеја у Толошима од марта 2009. године каже да је све већи број вјерника на Богослужењима, да расте и број оних који посте и који се причешћују. Наводи податак да је 29. априла 2012. на служби било 75 вјерника, 31. децембра 2017. близу 250, док је на прошлогодишњој слави било 300 особа, а на недељним Литургијама увијек буде 150-200 вјерника. Отац Предраг са посебном радошћу истиче школу вјерноуке при овоме храму, коју води вјероучитељица Стојанка Радуловић, која сваке године окупи велики број дјеце. Ове године је било 60-70 дјеце која су похађала школу вјеронауке. У складу са дугогодишњом традицијом, Црква Св. Макавеја 2009. љета Господњег обнавља славске прославе а празничну Литургију кад год му обавезе дозволе служи Митрополит Амфилохије. У архипастирској бесједи 2016. године владика Амфилохије подсјећа да је страдањем Макавеја, првосвештеника Елеазара, његове жене и њихове дјеце спасен изабрани Божји народ: „На такав начин је јеврејски народ сачувао своју вјеру коју су онда у Христово вријеме примили хришћани, наравно још проширену, продубљену, обогаћену личношћу Христовом и Његовом науком. Хришћански мученици од апостолских времена надахњивали су се подвигом браће Макавеја. Тај њихов дух ми назвамо духом Косовског завјета. Уствари, то је исти тај дух чији су носиоци били Макавеји. Зато је добро да се подсјетимо и у ово наше вријеме на Макавеје, као што је добро да се кроз њих и преко њих подсјетимо и на косовске Макавеје, страдалнике, носиоце и чуваре Косовског завјета. Макавеји су научили и наше претке да себе жртвују за вјеру, за крст часни и слободу златну.“ О значају овог храма за житеље Толоша и околине свједочи и Борислав Мирановић, који је 2017. године био домаћин славе у име старосједелаца братства Мирановић, а поводом 120 година од обнове храма. – Овај Божији храм је 50 година стајао сам као „сирак тужни без иђе икога“ и својим нијемим трајањем без звука звона чувао своју духовност и призивао нас смртнике отуђене од Бога да се придружимо молитвенику и да свој спас и духовни мир, нађемо у молитви за спасење и спознамо Васкрсење. Овај свети храм за нас потомке његових градитеља је наук и опомена да никад не заборавимо наше коријене, да учимо да праштамо, као што је Он опростио наша непочинства и кроз своје Васкрсење под његовим сводом данас се поново чује духовни пој и цвркут малих анђела – ријечи су благодарног слова које на најбољи начин одсликавају стање те мале толошке, али духовно велике пастве о којој данас брине отац Предраг Шћепановић. По казивањима парохијана, Васкрсење Макавејске цркве потомци његових градитеља дугују и свом пароху Предрагу, његовом раду и љубави јер је успио да међу браћом обнови духовну љубав и толеранцију, да сабере и духовно повеже неколико хиљада људских душа од Марезе до Момишића које се данас сабирају око ове старохришћанске светиње у славу Бога и част Светих Макавеја. Протојереј Предраг Шћепановић изражава наду да ће се уз Божју помоћ, Св. Макавеји и ове године, 14. августа, када ће Свету архијерејску литургију у 8 часова служити Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, саборно прославити уз учешће вјерног народа Толоша, али и цијеле Подгорице. Такође, топло препоручује свима књигу о ранохришћанској Цркви Св. Макавеја професорице Смиље Влаовић која је, по њеним ријечима, скроман увод у научно истраживање и ове, као и других подгоричких светиња, које су због сталних ратова и других друштвено-историјских прилика биле запостављене и изостављане, посебно из научних студија. Весна Девић Извор: Митрополија црногроско-приморска View full Странице

Вече ромске поезије, културе и историје Рома у Саборном храму у Подгорици 20. априла 2018. ЗВУЧНИ ЗАПИС00 Преузмите аудио датотеку У крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици синоћ је одржано вече ромске поезије, културе и историје. Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије рекао је да је у Новом Саду још 19993. године објављен служебник на ромском језику. „И то је показатељ љубави наше Цркве према Ромима“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Казао је да су Роми народ без отаџбине, да је њихова отаџбина цијели свијет. „У том погледу они су својим животним путевима и понашањем, ја бих рекао, припремили ову нашу савремену цивилизацију, глобалистичку цивилизацију која сад релативизује све те затворености у било које културне или друштвене просторе. Та глобализација има и својих врлина, али, онако како се спроводи, има и својих не малих мана. Она, дакле, носи у себи и то својство Рома, који, гдје год дођу, ту им је отаџбина“, казао је Владика. Владика Амфилохије је додао да су Роми посебно познати по својој драгоцјеној музици. „Познати су по својим пјесмама, које су прихваћене у читавој Европи. Код нас их је увијек било у великом броју, а тај број је, колико је мени познато, сада и повећан, с обзиром на све ове прогоне и сеобе које су се десиле, и са запшада и са истока, највише с Косова и Метохије. Те сеобе су се највише одразиле на српски и на ромски народ. Једно од најопипљивијих свједочанстава тога јесте Јасеновац – масовна гробница нашег и ромског народа“, рекао је он. Митрополит Амфилохије је рекао да је заједништво у патњи и страдању најдубље заједништво. „И кроз своје историјско страдање и кроз своју патњу, ромски народ носи на себи и Христово распеће на Голготи. Христос је жртвовао себе за спасење свих људи и свих земаљских народа, па према томе и за спасење ромског народа који, ето, и по свом начину живота носи свој крст историјски“, закључио је Митрополит Амфилохије. У наставку вечери промовисана је књига поезије Ивана Тоскића и Драгана Попадића „Рјечник ромске душе“. Пјесник и шахиста Драган Попадић, директор Радио-Тивта и, како је најављен, велики пријатељ ромског народа, рекао је у свом обраћању да у осјетљивим темама чак и добронамјерни људи бивају збуњени. „Не знају како да се поставе, шта да кажу. Не би да увриједе, напротив… Али нису сигурни шта је исправно. Хоће ли рећи Ром или Циганин. Шта је исправно“, запитао је он. Казао је је да је одговор једноставан. „Као и у животу, важна је добра намјера, а не изговорена ријеч. Кад кажете “Циганине један цигански“, јасна је ваша намјера, јасно је да вријеђате. Ако кажете “топле циганске душе“, јасно је да о Ромима говорите са симпатијама“, рекао је он и додао да је много парадокса кад су Роми у питању. По његовом мишљењу и сами Роми су томе допринијели. „Мој пријатељ Иван Тоскић је Ром. Ја сам, што би Роми рекли Гаџо. Нас двојица желимо да у другом свјетлу покажемо ромску духовност и културу, традицију. Иуздали смо већ једну заједничку књигу поезије за дјецу “Што се не би мјесец јео“. Желимо да покажемо да Роми нису само уџерица на Конику, прошење по улицама, мусава дјеца која трче по блату… Желимо да мало другачије гледате на овај необични народ који нема јуначких пјесама“, казао је Попадић. Иван Тоскић је рекао да је ово вече велики тренутак. „Мало је Рома који су до сада улазили у православни храм. Вјерујте, Преосвештени Владико, данас је ових десетак Рома први пут ушло у један православни храм и то је, уствари, наш мисионарски рад. За то је био потребан труд, али је тај труд дао и резултат. Љубав према Христу код свих људи је иста, али начин на који се прилази вјери је различит. Ево, ми Роми, кажу, немамо вјере. Ми имамо вјере, али она није дефинисана. Ваља нам пуно радити, ваља нам се трудити да љубав Христову ставимо себи у срце. А то не можемо само ријечима. Морамо конкретно радити са људима, морамо им помоћи“, рекао је Тоскић. Професор Универзитета Црне Горе др Миодраг Јовановић говорио је о Тоскићевој поезији. „Чини нам се да у језику Тоскићевих пјесама и не постоје ријечи кућа и дом. За Роме је черга једина извјесност, у черги се догађају и радости и туге. Само се на први поглед чини како је језик Тоскићевих пјесама лишен стилиматичности. Дубља анализа показује како пјесник онеобичавањем ријечи зна да створи стилем, тј. различите стилске фигуре којима се добија препознатљив поетски израз“, казао је он. Јовановић сматра да је Тоскић својом поезијом успио да читаоцу, што му је и био циљ, пренесе сву љепоту и колорит живота Рома. „Нама остаје жал што не знамо ромски. Можемо само да претпоставимо колико би пјесме снажније зазвучале кад би их знали прочитати на Ивановом матерњем језику – ромском“, закључио је професор Миодраг Јовановић. Вече су заједнички организовали Саборни храм Христовог Васкрсења и Демократски ромски центар. View full Странице