Претражи Живе Речи Утехе

Дежева код Новог Пазара – Ово село требало би да буде место српског ходочашћа. Многа деца у Београду, Нишу или Новом Саду нису чула за Дежеву и Мишчиће. Воде их на екскурзије у Грчку и Турску, а заобилазе постојбину Стефана Немање и Светог Саве, казује пензионисани професор Мирко Поповац, који свакодневно пролази поред остатака Саборне цркве Немањића. Није Дежева обично село, овде је Стефан Немања стварао прву српску државу, у овој долини били су његови двори и саборна црква, овдашњим стазама ходали су његови синови Вукан, Стефан Првовенчани и Растко, овде су расли и други велики Немањићи: Радослав, Владислав, Урош, Драгутин и Милутин. Из Дежевске долине у свет су кренула два српска цара – Душан Силни и Урош Нејаки. Остаци Саборне цркве Немањића откривени су сасвим случајно, 1981. године, док су сељаци орали њиву, па наишли на неки чудан камен. Уследила су археолошка истраживања и сада напола откривени зидови са траговима живописа и некрополе са надгробним споменицима из 13. и 14. века сведоче о догађајима пре осам векова. На стотинак метара од остатака цркве и сада, мада запуштена, постоји Краљева чесма, коју народ зове „вода цара Симеона”. Немањини двори, крунски посед Немањића, по претпоставци историчара требало би да су у близини. Одатле, па све горе до подно планине Голије, иако је Дежева дала православљу највећег просветитеља, нема ниједне православне богомоље. И тако је било читавих осам векова. Пре шест година, под геслом „Срби сложно цркву граде”, уз велике напоре тадашњег дежевског пароха Радослава Јанковића, почело се са прикупљањем добровољних прилога за нову богомољу непосредно поред остатака Саборне цркве Немањића. Пројекат је урадио Завод за заштиту споменика у Краљеву, а камен темељац освештао владика тимочки отац Јустин у октобру 2012. године, уз благослов владике рашко-призренског Теодосија. – Ово није црква од локалног значаја, као што ни Свети Сава није значајан само за Дежеву и овај крај, него за цео српски народ. Док у Београду наша црква и верни народ подижу велелепни Храм Светог Саве на Врачару, ми у његовој родној Дежеви подижемо скромнији храм на месту где је највећи међу Србима угледао светлост овог света. Зато с правом кажемо да животни пут Светог Саве почиње у Дежеви, која је тада била у срцу српских земаља – каже дежевски парох Иван Јеремић. Дежевски домаћини давали су за нови храм колико су могли. И они који живе овде, али и они расути широм света. Пре две године, приликом боравка у Новом Пазару, светињу је обишао и тадашњи српски премијер Александар Вучић. Свештенство му се пожалило да је понестало новца од донација. Премијер је обећао да ће Влада Србије издвојити средства да се храм заврши. Тада одобрена средства већ су „узидана” у нови храм. Храм Светог Саве је сазидан. Али, потребно је још доста новца. Преостали су завршни, али најскупљи радови – да се кров опточи бакром, уреде фасада и унутрашњост храма. И верници у Дежеви и парох Иван очекују да неће бити заборављени, и да у каси државе Србије има новца за цркву на извору српске историје. Нови храм Светог Саве види се из просторија основне школе. Школа од прошле године носи име српског просветитеља, а ђаци о најсветлијем периоду средњовековне српске историје могу да уче гледајући кроз прозор на места одакле је та историја почела. Извор: Политика View full Странице

Можда није највећи српски војсковођа у историји, али је под његовом командом Србија остварила највеће војне успехе у модерно доба. Па ипак, то није помогло да га Отаџбина после смрти, у Ници 17. маја 1917, не заборави пуних девет година: његови земни остаци пренети су у родну груду тек 6. новембра 1926, када су глас против неправде – што славни војсковођа, без праве почасти, и даље почива дигли његови саборци. Радомир Путник Најпознатији српски модерни војсковођа, војвода Радомир Путник (Крагујевац, 12/24. јануар 1847.) је био војвода (српски пандан звању маршала, одн. фелдмаршала), као први од само четворице генерала произведених у тај највиши чин. Aли био је то и најкраће: од кад је унапређен, после Кумановске битке 1912, до смрти у Ници 1917. године. Током војничке каријере, Радомир Путник је два пута био начелник Главног генералштаба, пет пута Министар војни и начелник Штаба Врховне команде Војске Краљевине Србије у Балканским и Првом светском рату. Није, међутим, умео да се улагује краљевима, па је неколико пута постављан на формацијски ниже место и пензионисан. Борио се у српско-турским ратовима 1876—1878. као командант Рудничке бригаде. Ватрено крштење му је био српски пораз у бици код Калипоља, у Првом српско-турском рату – али је то, као оперативно-тактичка лекција, било нешто што је веома добро научио, па му је помогло у даљој каријери. Током Другог српско-турског рата је одиграо важну улогу приликом ослобођења Ниша. За време српско-бугарског рата вршио је функцију начелника штаба Дунавске дивизије, која је учествовала у бици код Сливнице. Путник као поручник Године 1879. послат је на шест месеци у Русију, да би се упознао са наоружањем у склопу руске војске. Кад се вратио из Русије, оженио се Љубицом Бојовић, ћерком генералштабног потпуковника Тодора Бојовића, са којом је имао седморо деце, а затим је положио пријемни испит за генералштабну струку. Од 1886. до 1889. године био је начелник Обавештајног, а затим Оперативног одељења Главног генералштаба. Од 1890. обављао је дужност помоћника начелника Главног генералштаба. Пензионисан је 1896. године, на сопствени захтев, после низа сукоба са бившим краљем Миланом. Током пензије, хонорарно је припремао капетане за мајорски испит, и објавио дело „Служба ђенералштаба у ратно доба“ После Мајског преврата, и промене династије у Србији, реактивиран је у чину генерала и постављен за начелника Главног генералштаба. Тај положај је заузимао наредних дванаест ипо година. У Балканским ратовима, као начелник штаба Врховне команде (што је ратни формацијски пандан мирнодопском начелнику Генералштаба) унапређен је у чин војводе, после Кумановске битке. У Битољској бици је одиграо кључну улогу и правилним распоредом снага је Турцима нанео велики ударац у Првом балканском рату. У наставку рата је командовао продором ка Јадранском мору, који се завршио опсадом Скадра. Војвода Путник у Куманову У сукобу са Бугарском за време Другог балканског рата је нанео пораз бугарској војсци у Брегалничкој бици, где ипак није искористио победу да докрајчи Бугаре. Многи му то замерају, као највећу грешку у каријери. У Првом светском рату био је начелник штаба Врховне команде, све до погоршања његове болести 1916. када га је на том месту наследио генерал Петар Бојовић. Почетак рата није дочекао у земљи, јер је био на лечењу у аустријској бањи Глајхенберг. Мобилизацијом је руководио његов заступник, генерал Степа Степановић. У Аустроугарској је најпре стављен у притвор, малтретиран, пуштен много касније, на инсистирање тадашњег аустроугарског начелника Генералштаба, Франца Конрада фон Хецендорфа: „Ја сам цару предложио пуштање Путника. Много је боље да Србима командује стари необразовани Путник, него један од млађих генерала школован у Француској„. Колико се само тај човек, болесно опседнут потребом војног уништења Србије (предлагао је рат против Србије 1906, па затим 1908 — 1909, 1912 — 1913, у октобру 1913, и у мају 1914. године; само током 1913, двадесет пет пута је предлагао рат против Србије), преварио у процени, показао је ток Првог светског рата. Носиљка са војводом Путником Иако већ тешко болестан, Путник је командовао српском војском за време све четири непријатељске офанзиве на Србију. На носилима и раменима својих војника, Путник је стигао у Скадар 6. децембра 1915. године, а 9. јануара 1916. је пребачен на Крф, где се лечио до септембра те године. У међувремену, 8. децембра 1915, смењен је са места начелника штаба Врховне команде, али о томе није обавештен званично. Сазнао је случајно, у фебруару 1916, од благајника, који му је донео две плате без додатка. Незадовољство због нечовечног потеза краља Александра, пред смрт је овако описао: „Много сам патио и много сам мучен. Али све праштам – све заборављам. Само ме боли то што сам са положаја начелника штаба Врховне команде уклоњен онако, како ја ни свог рђавог посилног нисам терао натраг у команду. Да, ни посилног добар официр не тера од себе овако и на овај начин. А мене, тек мене су уклонили као најгорег, јер је требало неко да плати цех. И то ме боли – и болеће ме до гроба.“ Путник на Крфу Са Крфа је Радомир Путник отишао у Ницу да настави лечење, где је и преминуо. Иако је у том моменту боловао од бронхитиса, умро је од изненадне слабости срца. Уз све војне почасти, сахрањен је на руском гробљу у Ниви. Тачније, није покопан, већ је ковчег спуштен у подрум једне капеле, јер је било предвиђено да по завршетку рата буде пребачен у отаџбину. На жалост, његови посмртни остаци су у Краљевину СХС, пренети тек 6. децембра 1926. године, скоро десет година после смрти, и то после жестоког бунта његових ратника и ученика. Један од српских новинара пролазећи руским гробљем запрепашћено је писао: „Велики вођа наше војске још лежи у црквеном прозору и отаџбина не може још увек да се сети свог великог сина коме толико дугује„. На то су му, наводно, два француска генерала рекла: „Или га пренесите у своју земљу и сахраните, или дајте да га ми Французи сахранимо„. У Београду је како доликује, сахрањен 7. децембра на Новом гробљу, уз државне и војне почасти, које краљ Александар није могао да избегне. На улицама којим се кретала погребна поворка налазила се буквално цела престоница, мноштво народа из Војводине, као и бројна изасланства из осталих делова Србије. Капела војводе Путника на Новом гробљу Радомир Путник уврштен је у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје. Многи га називају творцем модерне српске војске. У оквиру школовања и обуке официра увео је различите новине, укључујући и решавање тактичких задатака. Српску војску је опремио новим наоружањем, на кључна места је поставио талентоване официре и није дозволио да се политика умеша у војне послове. Колико је водио рачуна о војсци, најбоље говори чињеница да је за време балканских ратова, наредио да дневнице потпоручника и војводе буду исте – три динара дневно. Путник се увек истицао као присебна и разборита личност. Било га је веома тешко избацити из равнотеже и знао је да се понаша као господин и официр, и у победи и у поразу. У личном животу је био миран, повучен и скроман човек. У јавности никад није био разметљив и избегавао је претерано декорисање одликовањима, које ни сам није разумео. Једном је изјавио: „Моје декорације су испод мундира„. Ипак, историја памти да су на његовим прсима засијали: Орден Карађорђеве звезде 1. и 2. реда, Орден Карађорђеве звезде са мачевима 2, 3. и 4. реда, Орден белог орла 3, 4. и 5. реда, Орден таковског крста са мачевима 5. реда, Орден таковског крста 2. реда, oрден Светог Саве 1. реда, Златна и сребрна медаља за храброст, Споменица рата за ослобођење и независност 1876—1878, Споменица рата 1885, Споменица за ослобођено Косово, Споменица рата 1913, Споменица краља Петра I, Орден Гвоздене круне 3. реда, Аустроугарска, Орден за војничке заслуге 1. реда, Бугарска, Орден Светог Михаила и Светог Ђорђа са лентом 1. реда, Енглеска, Орден Румунске круне 2. реда, Румунија, Орден Светог Станислава 1. реда, Русија, Орден Светог Станислава са мачевима 2. реда, Русија, Орден Светог Ђорђа са мачевима 4. реда, Русија и Орден Легије части 2. реда, Француска. По овом војводи се у Канади једна планина зове – Путник. Звање војводе у Србији носили су, као владари (краљ Милан Обреновић – с ознакама армијског генерала, краљ Александар Обреновић, краљ Петар Први Карађорђевић, краљ Александар Карађорђевић и краљ Петар Други Карађорђевић), четворица генерала (Радомир Путник, Степа Степановић, Живојин Мишић и Петар Бојовић), и двојица савезничких официра, као почасно звање (Црногорац, сердар Јанко Вукотић, и Француз, Луј Франше д’ Епере). Аустроугарски фелдмаршал Светозар Боројевић фон Бојна („Лав са Соче“) поднео је захтев да у војску СХС буде примљен у звању војводе, али је одбијен. http://www.vucinic.me/epski-ratnik-srpske-istorije/

10. класа Ваздухопловне војне академије (1953-1956), била је једна од, по броју питомаца мањих генерација у историји ове високошколске установе наше војске, али је по броју „занимљивих“ ликова о чијем би се животу и романи могли написати-свакако велика. Међу њих 50-ак који су завршили школовање, поред највиших пилотских и инструкторских дужности у нашој војсци, поједини су се остварили и као професори Универзитета, познати новинари, цивилни пилоти са близу 20000 сати налета… Један међу њима је био и балетан у Народном позоришту и то врло талентован. Иза једног од њих је остао син, наш познати оперски певач, а један има унуку, нашу познату певачицу мени истина тешко дефинисане врсте музике. Е о том последњем је реч. И о једној од најтужнијих прича у историји наше авијације. Јуре Томажич… Јуре Томажич (1934-1967), извор за фото: Монографија 10. класе ВВА У живописниј Рибници подно Похорја у околини Марибора, петог фебруарског дана 1934. године, у чиновничкој породици родио се Јуре Томажич. Након завршене техничке школе и одслушана два семестра на Машинском факултету у Љубљани, уписује Ваздухопловну војну академију и успешно је завршава 1956. године. Прво место службовања му је био 88. ловачки авијацијски пук на аеродрому Плесо крај Загреба. У Загребу се жени са Даринком, сестром једног свог класића и добијају кћерку Дивну. Међутим, убрзо након што се Дивна родила, Јуре у Пули завршава преобуку на млазним авионима Т-33 и Ф-84Г „Тандерџет“ и његов пук се сели на Батајницу, а Јуре, Даринка и Дивна у Земун. Пар Ф-84Г, извор за фото: http://www.muzejvazd...like/f84g_3.jpg Путем којим је кренуо најстарији брат Јуре, кренула су и његова млађа браћа, Вилибалд и Емил. Емил, као најмалађи додуше, као члан локалног аероклуба, док је Вилибалд завршио Пету класу подофицирске пилотске школе и практично истога дана као и старији брат постао пилот. Јуре као потпоручник, док је Вилибалд промовисан у чин водника. Чак су и заједно почели да раде у истом пуку и да лете на „Јак“-овима. Међутим, када је Јуре отишао за Земун, Вилибалд је оставши у Загребу имао и удес и након тога је напустио ЈНА и прешао цивилно ваздухопловство. Средином 60-их година, Југославија и Румунија започињу изградње хидроелектране „Ђердап“ код Кладова. Са наше стране, ангажовано је неколико фирми на извођењу радова, а једна од њих је била и мариборска „Хидромонтажа“. Због обавеза око извођења пројекта, те великог броја стручњака из Марибора ангажованих на њему и доста честих путовања, у лето 1967. године, „Хидромонтажа“ одлучује да за потребе својих радника купи авион. Фирма се обраћа ЈАТ-у и овај им предлаже да им уступи на коришћење авион Ан-14 који спада у групу „СТОЛ“ летелица, тј. за полетање и слетање му не треба дугачка и „тип-топ“ уређена писта. Такође, преко Савезне управе за цивилнои ваздухопловство, одређен је човек који је требао да уреди летелиште у Кладову (Антон Рајшп), док је у мариборском аеро-клубу започела преобука са пилотом који би требао бити стално ангажован на маршрути Марибор-Београд-Кладово и обрнуто. За веома кратко време је уређено летелиште крај Дунава, као и преобука са једним момком у мариборском аеро-клубу. Тај момак се звао Вилибалд Томажич и био је демобилисани војни пилот. Добио је посао и почео да лети… Ан-14 мариборске "Хидромонтаже", извор за фото: лична колекције Аленке Томше Јуре Томажич је у Батајници као пилот на Ф-84Г брзо напредовао. Постао је и заменик командира ескадриле. Добио је и скроман стан у центру Земуна, а са Даринком је добио још једну кћер-Данијелу. Дивна је већ стасала била за школу. А онда је, по потреби службе уследила још једна прекоманда. Након Загреба, Пуле и Батајнице, ново радно место за Јуру је Краљево и аеродром Лађевци. Ипак, капетану Томажичу је било жао да опет сели породицу, а нарочито Дивну која је већ кренула у школу и он одлучује да живи одвојено од породице. Радним данима је у Краљеву, док викендом долази код своје породице у Земун. Дивна са мајком Даринком Субота и недеља, 7 и 8. октобар 1967. године су били прави мали празник у земунском стану породице Томажич. Мајка Даринка и кћер Дивна, заједно са тек рођеном Данијелом су биле срећне јер је на викенд дошао супруг и отац Јуре. Задовољство је било још веће, јер их је током тог викенда посетио брат, девер и стриц Вилибалд. Уз шетњу земунским Кејом, причу и дружење уз чашицу разговора до дубоко у ноћ, викенд је брзо прошао. У зору 9. октобра, Даринка је испратила на посао мужа и девера. У Краљево и Кладово. Имали су исте јакне… И никада нису сазнали да су их то јутро пред одлазак заменили… Аеродром Лађевци, уторак 10. октобар 1967. године. 98. ловачка бомбардерска бригада учествује у тактичкој вежби и изводи бомбардовање земаљских циљева на полигону Овче поље код Куманова. Први излаз је био успешан. Спрема се други излаз… На писти аеродрома Лађевци се налазе 4 авиона спремна за полетање. Авијацијско одељење… У првом „Тандерџету" је капетан Томажич, вођа одељења. Као пратиоци у остала три авиона су потпоручници Ратомир Славић и Љубомир Владисављевић. Трећег пратиоца не знам име. Руководилац летења им даје дозволу за полетање и они крећу пут Македоније… Ф-84Г Тандерџет ЈРВ и ПВО-припрема за лет, извор за фото: http://media.tangosix.rs/2013/09/2535798913_0d7135d86c_o.jpg Летелиште крај Кладова, уторак 10. октобар 1967. године. Око 14 сати и након поздрава са колегама на објекту, пут летелице „Хидромонтаже“ креће група од 7 инжињера и техничара те словеначке фирме. Завршили су своје обавезе и сада журе да се врате у Марибор-својим породицама. Комерцијлани директор фирме Алојз Крижај, вођа пројектног бироа Бого Томше, Ђура Богдановић, шеф тима „Хидромонтаже“ на градилишту, комерцијалиста Алеш Тичар, ВКВ заваривач Цирил Верле и новинар фабричког листа Драго Гајзер, који је у Кладову писао прилог за билтен. До Београда ће са њима и Фрањо Ребершак, директор представништва у Србији. На сурчинском аеродрому ће сипати гориво, а онда ће их пилот, Вилибалд Томажич одвести до Марибора… Вилибалд Томажич (лево) из периода док је био пилот у војсци, извор за фото: љубљански лист "Вечер" Земаљски циљеви-мете на Овчем пољу су збрисани са тла у облаку дима. Јуре Томажич води своје одељење натраг за Лађевце. Због лошег времена и ниске облачности од контроле летења добијају инструкцију да иду долином Мораве до Варварина, а одатле скрену на запад ка Краљеву и Лађевцима. Дошавши до Варварина, одељење улази у облак и вођа наређује вертикално пробијање облака ка западу. Нажалост, у том науму их је "омео" Јухор. У условима готово никакве видљивости, вероватно дезоријентисани и са малим прирастом висине без обзира на маневар, три „Тандерџета“ ударају у планину и распрскавају се у хиљаде делова. На лицу места гину капетан Јуре Томажич, вођа и пратиоци, потпоручници Славић и Владисевљевић. Трећи пратилац видевши ватрене лопте испред себе чини маневар разлаза и успева срећом да избегне планину… Обронци Јухора, извор за фото: http://static.panoramio.com/photos/large/44861469.jpg Ан-14 полеће из Кладова пут Београда и Марибора после. Маршрута до Београда је релативно проста. Само један прекретни оријентир-Доњи Милановац. Али Вилибалд пре летења током метеоролошке припреме прави алтернативну маршруту, уколико је Мироч под облацима-а јесте. Након полетања, скреће неких 30-ак километара јужно од пријављене руте. Међутим, Дели Јован, Велики и Мали Крш су под облацима и у још сложенијој метео ситуацији.. Планина Стол више Бора се и не види. Није ју видео ни Вилибалд… Маршрута Вилибалдовог лета са уцртаним скретањем и местом пада Два рођена брата су погинула, сваки у својој летелици којом је управљао, на раздаљини од непуних 100 километара и у размаку од 2-3 сата… Команда 98. ловачке бомбардерске бригаде у Лађевцима, односно Команда РВ и ПВО, о немилој трагедији обавештава породице настрадалих. У стану Томажичевих у Земуну су већ колеге које су дошле удовој Даринки да изјаве саучешће… Дивну доводе из школе, а са наставе је комшиница изводи са изговором да је тата пао и сломио ногу… Даринка моли колеге свог покојног мужа да јаве мајци у Словенију. Она нема снаге. Даје им адресу у Птују, где живе Јурина мајка и најмлађи брат Емил… Телеграм је послат и мајка и брат сазнају тужну вест… Сутрадан, 11. октобра, хеликоптер наше војске успева да се пробије до места на Столу где се срушио „Хидромонтажин“ авион. Ваде тела унесрећених и врши се идентификација над посмртним остацима… Нека тела и није било могуће идентификовати, сем на основи личних исправа. У унутрашњем џепу јакне пилота летелице, проналазе личну карту. На име Јуре Томажич. Из мариборске „Хидромонтаже“ тог преподнева, једанаестог октобарског, пут Птуја путује још један телеграм. Да су мајка и брат изгубили сина и брата Јуру Томажича… Обронци Стола, извор за фото: http://karas4training.com/files/event/2013/10/09/karas-13969.jpg Уцвељена мајка након пријема првог телеграма из Земуна, када је видела други телеграм и опет Јурино име, помислила је да је грешком пошиљка „удуплана“… Није ни обраћала пажњу… Горку истину спознао је Емил. Заправо, претпоставио је шта је у питању. Јер, ако је Команда ваздухопловства обавестила породицу о погибији Јуре-војног пилота, зашто их о томе обавештава и „Хидромонтажа“!? Наслутио је истину, да је дошло на неки бизаран начин (замена јакни) до замене идентитета. Вилибалд је тек почео радити у фирми и није стигао да упозна људе у њој. Тако да је онај који је слао телеграм, написао име како му је и дато-Јуре… О црним слутњама Емил није обавестио мајку… 12. октобар 1967. године. Из Батајнице за Церкље, полеће војна Дакота, носећи посмртне остатке настрадалих радника „Хидромонтаже“. Њих шест, пошто је директор представништва за Србију, Фрањо Ребершак сахрањен у Београду. И два рођена брата Томажич… Предаја посмртних остатака породицама на аеродрому Церкље, извор за фото: лична колекције Аленке Томше Када су посмртни остаци радника предати породицама у Церкљу, авион полеће за Птуј, на аеродром Мошкањци. На платформи аеродрома се налази мало људи… Брат и мајка и нешто мало родбине… Војници из авиона износе ковчег са заставом Југославије. Мајци се срце стегло, али сузу не пушта… Мајка пилота свуда у свету је свесна да до овога увек може доћи… А онда војници из летелице износе још један ковчег. За то време мајка се осврће и тражи погледом сина Вилибалда, јер га је очекивала да дође у овом авиону и допрати тело свог брата. У том тренутку и она је угледала други ковчег и упитала Емила: „Ко је то?“ „То је мајко наш Вили! Нисам ти могао рећи!“ Мајка се скаменила од бола… Није могла сакрити сузе… Панорама Птуја, извор за фото:http://www.sloveniatimes.com/modules/uploader/uploads/Aktualno/Podobe1/ptuj-slovenia-iii.jpg Браћа Томажич су сахрањена у породичној гробници у Птују уз све војне почасти. Поред породице, родбине и класића, на сахрану је дошао готово читав Птуј...