Претражи Живе Речи Утехе

Његово Блаженство патријарх Јован Х (арапски لبطريرك يوحنا العاشر‎) рођен је 1. јануара 1955. године у древном сиријском граду Лаодикији (данас Латакија). На крштењу је добио име Јухан. Одрастао је у угледној породици у којој се чувала вера, неговале хришћанске врлине, гајила љубав према писаној речи, а посебно према поезији. Његов отац, Манах Јазиги, био је учитељ арапског језика и песник, а мајка, Рози Муси, била је Либанка, родом из Триполија. Патријарх Јован има два брата и сестру која је монахиња. Једног од браће, митрополита града Алепа, Павла, заробили су џихадисти 22. априла 2013. године, заједно са епископом Сиријске јаковитске Цркве Јованом, и о њима се до данас ништа не зна. На Одељењу за грађевинарство Универзитета у Латакији млади Јухан је стекао диплому грађевинског инжењера, али се током студијâ, па и у потоњим годинама, бавио разноврсним друштвеним радом, организовањем студентских активности и оснивањем хорова, које је учио традиционалном начину појања. Основне богословске студије успешно је завршио 1978. године на Институту Светог Јована Дамаскина у Баламанду (Либан), а постдипломске студије је наставио на Аристотеловом универзитету у Солуну, где стиче научни степен доктора теологије одбранивши дисертацију под насловом „Чин светога крштења: историјско, богословско и литургијско истраживање" (1983). Уз то је студирао и црквену музику и стекао диплому Конзерваторијума византијске музике у Солуну. Митрополит лаодикијски Јован рукополаже га за јерођакона 1979. године, а за свештеномонаха 1983. године. У то време предаје литургику на Институту Светог Јована Дамаскина, на коме је у два мандата био декан. Истовремено је и духовник (1983 – 2008) Блеманског Богородичиног женског манастира у Латакији. Почев од 1993. године, обнавља монашку заједницу у ставропигијалном манастиру Светог Георгија, у Долини хришћана, у близини града Хомса, где уређује монашку и општу црквену школу и постаје њен директор. Од 2001. до 2005. године духовник је ставропигијалног Успенског манастира Баламанд у близини Триполија. Јануара 1995. године, на предлог Свештеног Синода Антиохијске Цркве, изабран је и хиротонисан за епископа Ал-Хоснског и викара Патријарха антиохијског. На заседању Светог Синода, под председништвом тадашњег патријарха Игњатија IV, 17. јула 2008. изабран је за митрополита Западне и Централне Европе. Дванаест дана након што је патријарх Игњатије уснуо у Господу, осамнаесторица архијереја изабралa су 17. децембра 2012. године митрополита Јована за сто педесет осмог Патријарха антиохијског. Његова пуна традиционална титула гласи: Његово Блаженство Патријарх Великога Божјега Града Антиохије, Сирије, Арабије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свега Истока. У Дамаск је стигао 20. децембра 2012. године, када је на благодарењу у катедралном храму Пресвете Богородице, примао честитке верних, друштвених институција и политичких власти, укључујући и високог представника председника Сирије. У обраћању присутнима патријарх Јован је осудио ангажовање западних држава у сиријском грађанском рату и изразио намеру да гради мостове помирења са муслиманима и са припадницима других вероисповести у Сирији. Апеловао је на суграђане да бране национално јединство. Десетог фебруара 2013. године Блажењејши патријарх Јован X је устоличен у Саборном храму Пресвете Дјеве Марије, најстаријем храму Дамаска. По древној пракси Антиохијске Цркве, устоличење новоизабраног првојерарха обављено је и у Либану, 17. фебруара 2013.године, у Саборном храму Светог Николе у Асфрали, најстаријој хришћанској четврти Бејрута. Свечаности су присуствовали свештенство и верници из скоро свих крајева света, председник либанске владе и патријарх Маронитске гркокатоличке (унијатске) Цркве. У беседи је патријарх Јован Х нагласио да ће се посветити неговању дијалога и сарадње са свим заједницама на основама међусобног уважавања. Такође је обећао да ће Православна Црква наставити да пружа помоћ свим породицама које су у невољи због страшног грађанског рата, а посебно женама и деци. Казујући о својој сарадњи са муслиманском заједницом, Блажењејши патријарх је нагласио: „Муслимани су наши сарадници и наше везе са њима нису тек питање пуке коегзистенције; ми са њима делимо одговорност како бисмо изграђивали бољу будућност и избегавали сукобљавања“. У априлу 2018. Блажењејши патријарх Јован је, заједно са поглаваром Сиријске Јаковитске Цркве, Мaр Игњатијем Јефремом II, издао саопштење у којем се оштро осуђује бомбардовање Сирије од стране западних сила. Истакнуто је да је бомбардовање „очигледно кршење међународног права и Повеље Уједињених нација“ и да „неправедна агресија бодри терористичке организације широм света и пружа им оправдање да могу и даље наставити са терором“. Поред посебног архипастирског старања о свим епархијама и парохијама, патријарх Јован је веома ангажован и у неговању сарадње између помесних Православних Цркава, као и међухришћанске сарадње на Блиском Истоку и на глобалном нивоу. Лично је учествовао на многим међународним конференцијама у Грчкој, Италији, Швајцарској, САД, Русији, Уједињеном Краљевству и на Кипру. Његово Блаженство је познат по свом јасном хришћанском ставу, свагда заснованом на речима Јеванђеља, на истини и правди, на ревновању да се изнађу најбоља решења када су у питању сучељавања различитих интереса и мишљења или сукоби између различитих страна. Тако је успео да уједини – или бар приближи – многе људе и заједнице друкчијих и чак супротних погледа на свет: Увек је за дијалог и помирење, са великим осећањем за пријатељство. Није само спреман да саслуша потребите него и да брзо пружи конкретну помоћ. У свим својим активностима Блажењејши патријарх Јован се показао као човек акције, жељан, пре свега, да разоткрије лепоту и постојаност Цркве Христове, и као добар сејач и проповедник речи Божје. Познат је по блискости са омладином и умећу да младе уведе у служење Цркви, друштву и народу у коме живе. Његово Блаженство патријарх Јован Х је аутор многих богословских књига, нарочито из области литургике, као и радова о образовању и црквеној музици. Припремио је за штампу богослужбене књиге Православне Цркве на арапском језику, а посебна му је заслуга што је издао богослужбене књиге намењене архијерејима, свештеницима и ђаконима. Поред овога, превео је и написао неколико студија, и одржао је много предавања по парохијама, као и на разним факултетима, народним универзитетима, трибинама и слично. Страдање народа у рату у Сирији Сиријска Арапска Република је изворно мултикултурална и мултиконфесионална заједница у којој вековима, углавном у миру, живе хришћани свих традиција и деноминација (православни, дохалкидонци, римокатолици и протестанти), муслимани (сунити, шиити и алевити), Јевреји и многе друге верске и етничке групе. Несумњива је чињеница да је прва деценија 21. века донела велики напредак, не само у економском и привредном просперитету (троструко повећање националног бруто-дохотка) већ и у општекултурном и социјалном погледу. Дамаск је 2008. године проглашен арапским градом културе. Сирија је бројала двадесет и два милиона становника. Рат у Сирији, који је избио у пролеће 2011. године, потпуно је променио изглед ове земље. Пола милиона људи је убијено, готово два милиона људи су остали инвалиди. Укупно становништво је више него преполовљено. Процене су да је шест милиона трајно расељено у оквиру Сирије, а пет милиона Сиријаца је принуђено да напусти земљу. Градови су бомбардовани, храмови спаљени, културно-историјски споменици порушени. Данас, седам година од почетка рата, процењује се да око три милиона људи живи у областима у којима је искључена и недоступна било каква хуманитарна и здравствена помоћ. Општи хаос коме је дато име грађански рат заправо је вештачки изазван сукоб у који су на различитим странама укључене и велике светске силе и политика, а који прети да се прошири и изван граница Сирије. Антиохијска Православна Црква, чији је Предстојатељ патријарх Јован Х у посети нашој Цркви и народу, хришћански, апостолским духом и вером непостидном, подноси крст и страдања која су задесила његову Цркву, отаџбину и народ. Он не само да све подноси већ и јеванђелским речима пружа утеху и подршку и свим осталим заједницама. У општој несрећи која је задесила њихов народ и државу, хришћани Антиохије и Сирије сведоче пред свим народима света једну истину и веру, веру у Господа Исуса Христа, веру у Васкрсење Његово, веру која страдању и невољама, животу уопште, па и самој смрти, даје другачији, спасоносни смисао. „Јер нас Бог не одреди за гнев него да задобијемо спасење кроз Господа нашега Исуса Христа“(Ι Сол. 5, 9). Верујући српски народ, који је и сâм током историје претрпео многа страдања и муке, схвата поруке које Господ, преко страдања Сиријаца, заправо шаље Цркви Својој и свему свету. Помолимо се и ми, православни Срби, да Господ подари мир и спасење свим народима Истока, да у миру нађу пут до Њега, у Цркви Његовој, молитвама Пречисте Матере Његове, светог Јована Претече и Крститеља Његова, светих апостола и мученика, светих Отаца и Учитеља Цркве и свих светих. Амин, Боже дај! приредио: епископ бачки Иринеј СПЦ | View full Странице

Његово блаженство Патријарх антиохијски и свег Истока Јован долази у посету Његовој Светости Патријарху српском Иринеју и СПЦ: свечана служба дочека - доксологија биће у београдској Саборној цркви у четвртак, 11. октобра у 12 часова. Патријарси ће у недељу, 14. октобра, на празник Покрова Пресвете Богородице, служити Свету Литургију у Саборној цркви, уз саслужење архијереја Српске и Антиохијске Патријаршије, са почетком у 9 часова. БЛАГОСЛОВЕН КОЈИ ДОЛАЗИ У ИМЕ ГОСПОДЊЕ! View full Странице

Архимандрит Андреј Вујисић, клирик Грчке Православне Архиепископије Мексика, Централне Америке и Кариба. Андреј је 2009. године изабран за епископа Васељенске Патријаршије. После конслултација са Васељенским Патријархом , Андреј је одлучио да се хиротонија одложи. У међувремену је постао архијерејски заменик архиепископа Атинагоре, задужен за пријем 527.000 католика у Православље у Јануару 2010. године. Међутим… Архимандрит Андреј је одлучио да са читавом својом паством пређе у католицизам. Његовим преласком је основана прва Источно-Католичка парохија у Порто Рику. 10. јуна 2017. године , парохија Светог Спиридона Порто Рика је примљена у потпуно општење са Папом Фрањом, током свете Литургије коју је служио отац Алберто Моралес, викар Римокатоличке дијецезе Сан Хуана. Литургија је одслужена у цркви у Сан Хуану где се заједница окупљала задњих 10 година. Заједница је званично проглашена после потисивања документа о приступању Католичкој Цркви. Документ су пописали представници Римокатоличке дијецезе и парохије оца Андреја. Клир парохије је исповедио Римокатоличку веру током церемоније у просторијама парохије, а верници су то урадили током Литургије која је одржана 10. јуна. Исповедање вере је укључивало и помињање Папе Фрање и надбискупа дијецезе којој је парохија приступила. У Католичку цркву су и поред оца Андреја примљени и оци Петар Вулић и Христофер Грист. У овом случају је занимљиво да парохија оца Андреја задржава све теолошке, литургијске , духовне традиције и праксе. Отац Максим, католички монах је дугогодишњи пријатељ оца Андреја. Он каже да је отац Андреј замољен да дође у Порто Рико да би служио тамошњој заједници Грчких и Словенских верника. Отац Максим каже да никада није било покушаја прозелитизма. Али како је пријатељство између оца Андреја и Максима расло, расло је и занимање за католицизам. Као део процеса преласка, парохија оца Андреја је изучила Брест-Литовску унију, кроз коју су православни приступили католицизму 1596. године. 33.члан Брестовске уније тачно одсликава нашу ситуацију, наглашава отац Андреј. Недељне Литургије посећује редовно око 30 људи. Литургије су углавном на Црвенословенском, са предходећим Вечерњем. Отац Максим каже да нема притиска ни обавезе да парохија оца Андреја прихвати Латинску традицију и обичаје. Отац Петар Вулић каже да је тренутно 16 свештеника у процесу приступања Католичкој цркви. Отац Петар каже да је парохија Светог Спиридона највећа на острву. Такође постоји и парохија Руске Цркве.

У суботу, 26. маја, у навечерје празника Педесетнице, у организацији Музичке омладине Новог Сада, у новосадској Синагоги одржан је изузетно посећен концерт духовне музике, који по свему надилази значај тек једног од успешних музичких догађаја у обиљу културне понуде града. Ваља истаћи да је концерт својеврсна „реплика” на прошлогодишњи, овацијама испраћен наступ истих ансамбала (осим учешћа разчичитих гостију) у загребачком музеју „Мимара“ -ФОТОГАЛЕРИЈА- Наиме, под симболичним називом „Сусрет музичких традиција истока и запада”, концерт је сабрао наступе три хорска ансамбла, који су представили различите традиције хришћанске богослужбене музике источне и западне Цркве, у историјском пресеку од више векова – од Грегоријанског корала, те химни и мелоса с почетка трећег века – до компонованих дела духовне музике ововековних аутора. Брижљиво конципиран и режиран програм додатно је употпуњен прегнућима Телевизијске продукције Епархије бачке – преко мултимедијалних елемената у виду пројекција слајдова икона, фресака и религијских слика, као и пригодном, естетски оправданом, атмосфери и амбијенту саобразном расветом. Уз благослов, концерт је молитвеном и поучном беседом отворио Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин др Иринеј, подвлачећи значај лепоте и смисла предстојећег празника у контексту свима доступне комуникције и дијалога, упркос свим реалним или привидним различитостима. У том смислу, музичка богослужбена традиција пружа немерљив допринос, јер „ко Господу песмом славослови, двостуко се моли”. На надахнуту беседу добродошлице преосвећеног Владике као домаћина, топлим речима одговорио је декан Факултета електротехнике и рачунарства Свеучилишта из Загреба, професор др Мислав Гргић, наглашавајући значај наставка дијалога у оквиру хришћанске заједнице која је у току свог постојања, дуже била јединствена него подељена, што посебно импресивно одјекује управо у тренутку док Његова Све-Светост Патријарх васељенски и цариградски борави у посети поглавару Римокатоличке Цркве. Наступи хорова смењивали су се логичном динамиком и усаглашено са историјским контекстом периода из кога потичу, уз присуство свих извођача на сцени, што је у знатној мери допринело динамизму и свежини понуђених садржаја. После заједничког извођења Кирие елеисон, у интерпретацији сва три хора, Записом с папируса из Оксиринха, из трећег века, представио се прослављени Хор манастира Ковиља. Хор манастира Ковиља већ више од двадесет и пет година успешно се бави изучавањем и извођењем византијског црквеног појања. Осим појања на свакодневним манастирским црквеним богослужењима, Хор је учествовао и на бројним значајним црквеним и државним манифестацијама: свеноћно бдење у манастиру Хиландару 1999. поводом јубилеја 800 година постојања манастира; свеправославно литургијско сабрање у Храму Светог Саве на Врачару 2004. поводом освећивања храма; свеноћно бдење и свечана литургија на празник Преподобног Симона монаха 2006. поводом почетка обележавања 800 година манастира Жиче; Светосавска академија у Сава Центру 2008; свеправославно литургијско сабрање у Нишу 2013. поводом обележавања 1700 година Миланског едикта. Хор је, такође, више пута наступао на разним музичким фестивалима и концертима: Финска 2000; Москва 2001; БЕМУС 2001; Дани српског духовног преображења 2002; Festival de l’Imaginaire у Паризу 2003; Мокрањчеви дани 2004; Бугарска 2006; Руски дом 2013; наступ у оквиру мултимедијалног пројекта Beyond zero са Кронос квартетом у Карнеги холу у Њујорку 2015; наступ у музеју Мимара у оквиру концерта насловљеног Сагласје црквене музике истока и запада у Загребу 2017. До сада, Хор манастира Ковиљ објавио је антологију химни Усред сабора песмом ћу те величати (ЦД и касета), избор из тринаесточасовног панигира под називом Сазвучја хиландарског славословља (пет ЦД-ова и касета), снимак концерта са БЕМУСА 2001. Данас се Црква озарује (ЦД), као и Псалме (књига са ЦД-ом). Хором руководи искусни протопсалт јерођакон Јеротеј Ковиљац. Наизменично, како је програм протицао, у складу са хронологијом и епохама које лоцирају (и артикулишу) настанке појединих композиција, у сукцесивним наступима извођача, од хора светоархангелске обитељи чули смо и средњевековно појање, од 7‒11. века, на примеру правог бисера транкултуралности – у Антифону Enumen sou Xriste / Laudamus te Christe, где се стихови 149. псалма изводе низменично на грчком и латинском језику, а на основу музиколошких реконструкција Марсела Переса. Ковиљски монаси су извели и захтевни мелос Св. Јована Кукузеља, Алилуја, глас пети. Кукузељ – Ангелогласни – једно је од најзначајнијих имена средњег века, као композитор, реформатор, родоначелник новог мелодијског стила у црквеној музици, калофонијског. O Thelon musikin, такође у убедљивој интерпретацији хора манастира Ковиљ, заправо је хрестоматија, метод за учење црквене музике дат у виду мелоса Мануила Хрисафиса, најпознатијег византијског музичара и теоретичара 15. века. Мелос Петра Берекетиса - Марије, Господ с тобоју – је један од девет стихова из химне Богородице дјево, глас трећи. Захтевну композицију, писану у мелизматичном, пападикијском стилу, по коме је аутор и добио назив „оца” нетрадиционаалног музичког жанра – калофоничног ирмоса – ковиљски монаси, под сигурном руком свог доместика – протпсалта Јеротеја, извели су са несвакидашњом лакоћом у изразу, интонативно беспрекорно, чак и у завидно високој лаги, са добро избалансираним односом мелодије и исона, потврђујући да им различити стилови и жанровске подгрупе и одреднице не представљају проблем, већ напротив – изазов. У њиховој интерпретацији чули смо и мелос Јакова Протопсалта Да исправитсја молитва моја, глас први, запис који потписује један од највећих вокалних педагога 18. века, као и химну Богородици Аксион естин, глас 6, мелос савременог аутора Јована Арванитиса. Aкадемски мушки збор Факултета електротехнике и рачунарства основан је 2016. године на иницијативу маестра Јосипа Деливелија (Josip degl' Ivelli) и декана FER-a проф. Др Мислава Гргића. Хор у свом репертоару нагласак ставља на класичну хорску литературу, пре свега хрватских аутора. Додатно, репертоар Хора укључује и a cappella композиције класичног репертоара, од ренесансе до савременог стваралаштва, као и клапске композиције и дела савременог или популарног вишегласја. Чланови су садашњи и бивши студенти и запослени, али и остали заинтересовани пријатељи и поштоваоци Факултета. Диригент Хора је Josip degl' Ivellio, диригент, хоровођа и композитор из Загреба, а префект Хора је професор др Мислав Гргић, редовни професор у Заводу за радиокомуникације FER-a. Већ током своје прве године постојања, Хор је имао чак 17 наступа, и иако је реч о релативно младом ансамблу, позитивне критике истичу лежерност и лакоћу у наступу, својствене искусним хоровима. Током 2017. године, Хор је забележио 25 наступа, између осталог у Хрватској (Загреб, Глина, Питомача, Хрватска Костајница, Самобор, Тухељ, Каштел Камбеловац, Каштел Штафилић), Словенији (Стична) и Италији (Рим). Овај ансамбл, који се одликује рафинираним, присним камерним звуком, и несвакидашњом способношћу за пластично динамичко и агогичко нијансирање, изводио је дела која су се хронолошки кореспондирајући са осталим изведеним опусима, кретала од грегоријанике (Kyrie и Gloria iz Misse Orbis factor, из 10. века, Salve Regina и Regina coeli, преко правог раритета ‒ глагољашког напева композитора Миха Демовића – Здраво тило, те Сврши стопи моје Крсте Одака, компоновано на старословенски текст, што је представљало својеврсни програмски куриозум. Публика је топло примила и Магнификат Албе Видаковића, једног од корифеја новије хрватске литургијске музичке литертуре, и посебно корал Ave verum – свога хоровође и композитора Јосипа Деливелија. Након стихова iz 148. псaлма Laudate Dominum de coelis, композицијом Jubilate Deo Доменика Бартолучија, ововековног аутора, настављача прослављене римске школе полифоније која починје с Палестрином, ансамбл АКМУЗ заокружио је свој део наступа. Новоформирани хорски ансамбл ХорУнс – хор Универзитета у Новом Саду (2106) који окупља студенте свих факултета новосадског Универзитета има за циљ да у својој средини, али и у иностраним универзитетским круговима промовише српску и светску хорску традицију различитих стилова, врста и жанрова. Кроз рад са иностраним ансамблима и диригентима, ХорУнс жели да путем заједничких пројеката, како оних уметничких, тако и друштвено-ангажованих, афирмише нове облике хорске делатности. Поред службених наступа за потребе Ректората новосадског Универзитета, као и других значајних градских, покрајинских и републичких институција (САНУ, Матица српска...), Хор негује и концертне активности у традиционалним и нетрадиционалним просторима. Диригент Хора је др Богдан Ђаковић, музиколог и редовни професор Академије уметности у Новом Саду. У интерпретацији универзитетског хора чули смо хомофону антему Томаса Талиса (Thomas Tallis: 1505–1585) под насловом If ye love me, потом један од бисера хорске бугарске вишегласне литературе Во царствији твојем Добри Христова. Ово дело за соло спран и мешовити хор је заправо фрагмент сложеније комозиције на текст Блаженстава. Коначно, у извођењу ХорУнс-а, Тропар Св. Николи Британца Џона Тавенера, опус једног од најзначајнијих светских композитора 20 и 21. века, донео је пост-минималистички призвук и лирско молитвени карактер, те присуство лежећег тона из византијске традиције, као водеће одлике самосвојног ауторовог стила који је, примивши православну веру, последњих неколико деценија живота посветио компоновању православне црквене музике. Овај, надасве импресивни звучни сусрет музичких традиција истока и запада, у организацији МОНС-а, уоквирен у темат посвећен хришћанској музичкој традицији са свим њеним модалитетима и изображењима, осим у културолошком и духовном контексту, где је манифестција човекове религиозности кроз музику тек једна од могућих истина, једна од понуђених нијанси, представља немерљив допринос правом, чистом и истинском интеррелигијском дијалогу који је, за све нас, вишеструко важан, и преко потребан. Извор: Епархија бачка View full Странице

Имали смо ту част да разговарамо са владиком Јеронимом, епископом Руске Заграничне Цркве Московске Патријаршије. Владика Јероним је викарни епископ Источно Америчке Епархије са седиштем на Менхетну. Владика Јероним је задужен за Западни обред Православља у Руској Православној Цркви. Он ће нам овде рећи о свом путу ка Православљу и о Западном обреду. Дали сте рођени у Православној вери или сте конвертит? Никада нисам чуо за православље до своје 14. године. Одрастао сам у Америчкој породици Енглеског порекла у градићу званом Нова Енглеска где је било само неколико стотина људи и 3 цркве (једна је била Пуританска, друга Римокатоличка, а главна је била Епископална која је део Англиканске комуније). Англиканска црква у мом граду је била саграђена почетком 18. века. То је била црква коју сам похађао док сам ишао у средњу школу и тада сам почео да учим о Православљу. Англиканци су ме уверавали да су Православна и Англиканска Црква једно те исто, те су ме навели на закључак да су ове две Цркве у заједници. У том уверењу сам био до своје 18. године, када сам посетио Грчку и сазнао да ове две Цркве нису у заједници и такође сам доста научио о Православљу. Када сте схватили да је Православна Црква управо она која се помиње у Символу Вере и како је дошло до тога да сте примљени у Православну Цркву? У то време је била контраверза око епископа Англиканске Цркве, бискупа Пајка, који је негирао божанство Исуса Христа и Тринитарну догму. Када су се скупили бискупи Англиканске Цркве на сабору, нису могли да одлуче дали да осуде јерес бискупа Пајка, зато што већина бискупа није веровала (бар не приватно) у основне догме Хришћанства. Ово ме је лично потресло и тада сам схватио да Англиканска Црква није она која се помиње у Символу Вере. Римска Црква је у то време била у процесу Другог Ватиканског Концила, али ни већина њихових бискупа није била сигурна у шта верује. После истраживања које сам спровео, закључио сам да су и Католици и Протестанти имали своје реформације и да су изменили учење Цркве које се спомиње у Символу Вере. Колико сте година имали када сте прешли у Православље, и ко Вас је навео на тај корак? Проучавао сам Православље од своје 16. године и после годину дана сам одлучио да приступим Православној Цркви. Похађао сам Литургију у Руској Цркви сваке недеље, и дан након што сам напунио 17. година сам званично приступио Православној Цркви. Тај потез никада нећу зажалити. Дали бисте хтели да нам испричате ваше искуство из Грчке и Русије? Открио сам да ми студирање језика представља лакоћу и задовољство. У то време Француски и Латински су били обавезни школски предмети. Пред крај прве године средње школе, мој пријатељ и ја смо се шетали градом и наишли на књижару. Ту сам нашао књигу под називом “Модерна Јеврејска Фразеологија“. Књига ми се учинила интересантном и то ме је навело да почнем да учим Библијски Јеврејски, потом Старогрчки, Модерни Грчки и на крају Руски језик. Открио сам да сам талентован за Руски језик, а после боравка у Грчкој сам почео да користим и Грчки језик који сам тамо усавршио. Касније сам открио да ми ови језици доста користе у свештеничкој служби, а такође сам сазнао да имам Руске и Грчке рођаке које никада нисам упознао. Шта Вас је навело да приступите Руској Заграничној Цркви, иако сте знали да она у то време није била у заједници са осталим Црквама? Приступио сам Заграничној Цркви 1964. године, која у то време није прекинула заједницу са свим Помесним Црквама. Када је Митрополит Анастасије преминуо 1965. године, Архиепископ Јаков, тадашњи владика Грчке Архиепископије у Америци је служио опело у Саборном Храму Заграничне Цркве, уз саслужење Грчких свештеника и клира Заграничне Цркве. Али касније је избила контраверза око састанка Патријарха Атинагоре и Папе Павла Шестог, што је довело до тога да су се многи верници Заграничне Цркве удаљили од осталих Помесних Цркава. Занимљиво је споменути да Загранична Црква никада није прекинула заједницу са Српском и Јерусалимском Црквом, тако да нисмо осећали да смо у расколу, али је нездравом фанатизму било дозвољено да буја. Објасните нам како је текао процес уједињења са Московском Патријаршијом. Током година, фанатизам који сам споменуо је наставио да расте и стварао је непријатности. Када је Михаил Горбачов дошао на власт, почео је процес демократизације Совјетског Савеза и полако је заустављен прогон Цркве. Ово је навело многе да мисле да је дошло боље време за Цркву у Русији. Цркве су поново отваране и нове су грађене. Катедрални храм у Москви је поново отворен, а такође и Казанска катедрала у Сант Петерсбургу. 2003. године Владимир Путин је дошао у Њу Јорк и затражио састанак са Митрополитом Лавром. То је довело до стварања комисије за уједињење Заграничне Цркве са Московском Патријаршијом. Комисија је деловала 4 године после чега су уклоњене препреке за уједињење. У међувремену десила су се 2 састанка у Заграничној Цркви, од којих један у Њу Јорку 2003. године у којем сам учествовао и који је довео до Четвртог Сабора Емиграције 2006. године. Резултати ова два састанка су били такви да је већина била спремна за уједињење са Москвом које се коначно десило 17. маја 2007. године на Спасовдан. Тада је служена Литургија у катедралном храму у Москви. Служили су Патријарх Алексије и Митрополит Лавр. Ви сте надлежни за Западни Обред. Објасните нам разлику између Литургије Светог Јована Златоуста и Литургије Западног Обреда. По мом мишљењу постоји само једна Литургија, али различити Типици. Основна структура свих Литургија (Светог Јована Златоустог, Василија Великог, Светог Јакова, Светог Марка и осталих) је иста. Разлике су у појању, јектенијама, возгласима, одељцима Апостола и Јеванђеља који се читају… Сазнао сам да постоји и Литургија Светог Апостола Петра која је сачувана на Црквенословенском језику у ручно писаном Служебнику у манастиру Хиландар. Ова Литургија садржи древни Римски Евхаристијски канон (исти као и у Римској миси), који је уклопљен у структуру осталих “Византијских“ Литургија. Ова Литургија је некада слављена једном годишње на празник Светих Петра и Павла. Чињеница да је постала “Византизована“ показује да је била вековима у употреби. Ово показује да Латинска миса није јеретичка, већ да је прихваћена у потпуности као православна. Исто се може рећи и за Западну форму Вечерње, Јутарње, службе Часова и осталих служби. Познати сте као велики Слависта и подржавалац Руса и Срба. Реците нам мало о свом Славизму, о Вашој посети Београду и односу са Српским владикама. Путем ДНК теста сам утврдио да имам Словенске крви. После лета проведеног у Минхену, био сам у могућности да посетим Београд. Тамо сам посетио већи број храмова (цркву Светог Марка, Саборни Храм, цркву Ружицу на Калемегдану и друге). Открио сам да ми је знање Руског помогло у учењу Српског језика. Осим тога, у Заграничној Цркви је било више владика и свештеника који су живели у Србији и говорили Српски. Одувек смо имали добре односе са Србима и Српском Црквом. Чак и пре уједињења са осталим Црквама, имао сам прилику да служим са блаженопочившим Патријархом Павлом приликом његове посете Америци. Такође, владика Лонгин ме је више пута благословио да исповедам Српске свештенике. Одлазио сам више пута на исповест у Српски манастир у Винсконсину. Када сам 2006. био на Четвртом Сабору Заграничне Цркве, отац Марко Тодоровић из Српске парохије Светог Николе у Винсконсину ме је замењивао до повратка Као човек велике вере, молим Вас да нам дате духовну поуку. Нико од нас не треба себе да сматра човеком велике вере јер је то пут самообмане. Али наравно, увек морамо бити чврсти у вери и лојални Цркви. Хвала вам Владико на овом разговору, желим Вам да још дуго живите и служите Богу! Хвала и вама, Бог вас благословио. Разговор водио: Миљан Митић извор View full Странице

Архимандрит Сава, игуман Високих Дечана, јуче је оставио значајан запис-сведочанство о приликама православних повратника у село Љубожда код Истока. Данас на Духовски уторак заједно са монахом Исаијом и послушником Стефаном посетио сам повратничко српско село Љубожда код Истока, где тренутно живе представници тринаест породица. На Духовски уторак мештани села су се окупљали ради литије па је овом приликом дошло још око педесетак привремено расељених мештана из уже Србије са својим свештеником. У литији смо отишли до сеоског гробља које је тешко оштећено претходних година и на месту где је била древна црква Св. Тројице помолили смо се Богу, освештали воду и пресекли славски колач. Потом смо певајући тропаре и литијске песме обишли атар села где се сада виде само рушевине српских кућа. Тренутно је у функцији само једна кућа у којој живи тринаест мештана и у плану је да се полако почну обнављати и друге куће како би се у ово метохијско село поново вратио живот. ФБ страница села Љубожда https://www.facebook.com/ljubozda.istok View full Странице