Претражи Живе Речи Утехе

Знање Бога,себе и свог животног задатка

Недавно је одређеном броју клирика наше Цркве приређен „топли зец“ у српским медијима. Мета је најприје био епископ Григорије, тада захумско-херцеговачки а данас њемачки, а потом епископ рашко-призренски, Теодосије, и игуман Високих Дечана, о. Сава Јањић. Разлог је, као што је вјероватно свима познато, њихово смјело иступање против одређених ставова српског политичког врха. Ова медијска хајка, у којој су учествовали и политички актери са државним функцијама, послужила је као повод да се наново постави питање о томе да ли иступање које има за циљ да критикује оне на политичким позицијама и њихове одлуке приличи једном клирику, уз то још и монаху. Има ли шта да тражи у сфери политичког човјек који се посветио сфери духовног? Да ли онај који се посветио животу самокритике има право да критикује друге? Ова питања намећу како они који сматрају да Црква нема шта да тражи у политичким збивањима, тако и они који мисле да има, али да би у том случају било најбоље, ако већ не и једино дозвољено, да хармонизује своје иступе са државним врхом. Није ријетко да се потоњи позивају на модел симфоније између државе и Цркве који је, како замишљају, био реализован у Источном римском царству. Један од могућих одговора на ова питања, као и на то зашто се она на овакав начин постављају, можемо пронаћи уколико бацимо поглед на једну занимљиву несугласицу међу црквеним историчарима петог вијека. У центру тог спора налази се једна од најславнијих личности Православне Цркве – Свети Јован Златоусти. 1. У својој Црквеној историји, Сократ Схоластик с битном резервом гледа на не тако давно преминулог Јована Златоустог. Писац његову личну аскетску уздржаност контрастира са његовом „необузданошћу“ у јавним наступима. Он изражава чуђење како човјек који је био тако уздржан у животу, није могао да се уздржи у својим бесједама, него је „свагда смјело говорио не зазирући ни од кога“.[1] Због тога су га, вели он, многи осуђивали, па и они који су му били блиски. Као примјер овог хроничног недостатка уздржаности у јавном говору, Сократ описује епизоду која је (између осталих) Златоустог довела у сукоб са царским двором. Наиме, у склопу ширег подухвата изградње култа личности тадашње царице Евдоксије, у Цариграду је подигнута њена сребрна статуа, одјевена у порфиру. Јован је, „практикујућу своју уобичајену смјелост у говору“,[2] вели он, руглу извргао како сам чин, тако и оне који су га спровели. Као резултат тога он је осуђен, свргнут са трона цариградског архиепископа, прогнан, те је у прогонству и умро.[3] У оба наведена случаја, Сократ карактерише Златоустову (незадрживу) смјелост у наступима користећи један важан израз: парезија (παρρησία). Управо практиковање парезије које један хроничар види као ману, други виде као врлину. Тако, Созомен за Златоустог као нарочиту похвалу истиче да је са великом смјелошћу иступао против сваке неправде, као да је чињена против њега самог. То је веома радовало народ у Цркви, али је истовремено срдило богаташе и велможе чије гријехе је на тај начин изобличавао.[4] На притужбу упућену Златоустом да против оних на власти не треба иступати отворено (користити парезију), Паладије у свом Дијалогу о животу Јована Златоустог одговара да такав приговор не приличи хришћанима него незнабошцима. Против власти је, одговара он, храбро иступао и Јован Крститељ, апостоли који су то чинили „у Христу“, као и светитељи.[5]Јован, дакле, не чини ништа друго него следује њиховом примјеру. Да овакво иступање може да га кошта главе, био је свјестан и сам Златоусти.[6] Слично томе, анонимни писац његовог Погребног слова од многих врлина истиче парезију коју Јован практикује чак и сада када је његов језик умирила смрт – чинећи то кроз своје списе.[7] Откуда ова несугласица међу оновременим историчарима око тога да ли Јована због смјелог иступања (парезије) против власти ваља хвалити или кудити? Да ли је ово храбро иступање против царске власти хришћанска врлина или мана? Да бисмо то разумјели, ваља погледати шта је то парезија око које је спор и настао, откуда то да ју је Златоусти практиковао и шта је о њој мислио. 2. Парезија је у свијету антике и позне антике означавала отворено казивање истине, нарочито оно које, за разлику од саопштавања милозвучних лажи, није било по вољи онима на позицији моћи.[8]Смјелост у говору, коју ова подразумијева, није могао свако себи да приушти. Заправо, испрва, у римском друштву, у доба републике, то и јесте могао свако да учини (или макар свако ко се могао назвати њеним грађанином) – излажући кандидате за сенаторе јавној критици, па чак и порузи. Као потенцијални вршиоци власти ови су били дужни да то поднесу и то је био саставни дио политичке игре тог времена. Међутим, ситуација се мијења када Рим постаје царство. Смјелост у јавном обраћању цару више није право свих, већ привилегија појединаца, и то веома малог броја. Овакво право задржавају сенатори, али чак и они бивају санкционисани. Тако је цар Веспазијан покушао да спријечи сенатора Хелвидија Приска да у сенату упражњава ово право. Како није могао да га спријечи да говори, а овај није намјеравао да говори оно што не мисли, цар му је запријетио смрћу, на шта му је Хелвидије одговорио: „А кад сам ја то теби тврдио да сам бесмртан? Нека свако поступи по сопственом нахођењу“.[9] Како су обојица поступали по свом нахођењу, Хелвидије је убрзо лишен живота. Епиктет, који је овај разговор забиљежио, представник је новог друштвеног слоја који је сада уважао привилигију парезије – ријеч је, дакако, о философима. Од њихове мудрости и знања могло се очекивати да ће указати на оно што, иако је можда тешко чути, може бити од користи. С друге стране, од њихове циљане дистанцираности од мреже друштвено-политичког утицаја, могло се очекивати да у ономе што говоре нема притворности која би имала за циљ да сакрије праве намјере – стицање моћи или богатства. Онај који се одрекао богатства и друштвене моћи – иако их је, захваљујући свом поријеклу, можда defacto понекад и уживао – нема претензије да оно што говори може да му донесе неку корист. Стога му се и дозвољава да говори оно што мисли – јер ту корист може да има онај коме је ово смјело обраћање упућено. Философи, међутим, нису били једини који су могли да себи приуште смјело иступање пред лицем власти. То су могли да учине и они који су с властодршцима били интимнно блиски. Тако, историја нам казује да је, рецимо, царица Теодора јавно искритиковала свог мужа, славног Јустинијана, због оклијевања и несигурности коју је показао током пуча који је против њега подигнут. Жена Римљанина могла је да се усуди, па чак и јавно, да практикује парезију – и у лице мужу саспе истину коју можда ни од кога другог не би могао чути. Са христијанизацијом царства мијењају се социјалне структуре. Старе везе се раскидају и нове успостављају. Тако се ускоро јавља нови слој људи који исказују смјелост, па чак и дрскост у наступима пред лицем власти. И овог пута ријеч је о философима, само оним хришћанским – прије свега о монасима и епископима. Управо Златоусти ваљано илуструје овај прелазак права на парезију са философâ на хришћане. Пошто су незадовољни пореском политиком полупали царске слике и статуе – што је представљало врхунац политичке издаје – грађани Антиохије са зебњом су ишчекивали царску одмазду. Цареви исљедници су ушли у град гдје су их на тргу дочекали монаси предвођени пустињаком Македонијем. Он се с њима смјело суочио и упозорио их да је цар превршио мјеру претећи да ће истријебити становнике града и да треба да га подсјете да је и он само човјек, као и они који су против њега устали.[10] Илуструјући прелазак права на парезију са философа на хришћане, Златоусти говори како су се први, уплашени од царске одмазде склонили, док су њихово мјесто у заштити грађана заузели монаси: „Гдје су сада они огрнути кратким огртачима, који показују дугачку браду и у десници носе штапове, ванцрквени философи … Сви су тада напустили град, сви су одмаглили, у рупе се сакрили … И становници града одлепршаше ка горама и пустим местима, а грађани пустиње сиђоше у град, показујући на самим делима оно што у претходним данима нисам престао да говорим: да онога који живи у врлини, пећ неће моћи повредити.“[11] „Вјетар парезије“, како вели историчар Питер Браун, „напросто је почео да дува са других страна“.[12] 3. Златоустова употреба парезије плод је, дакле, историјског процеса преношења ове привилегије – или прије, њеног освајања – са појединих друштвених слојева на црквене пастире. Шта је, међутим, сам Златоусти мислио о смјелом иступању против властодржаца? Премда се одговор већ да наслутити из наведених ријечи, он је најрјечитије дат у његовом тумачењу једног библијског догађаја из 2 дн 26, 16-23. До тада Богу мили и прилично успјешни јудејски цар Озија се осилио и стога му се срце искварило, казује библијски писац. Узео је себи за право да уђе у „светињу над светињама“. Улазак у овај посебан дио јерусалимског Храма био је искључиви прерогатив свештеника и то само једанпут годишње. У својој осионости, цар је то право узео за себе и тако прекршио божански закон. Међутим, испријечио му се свештеник Азарија који му је рекао да је згријешио, и заповједио да напусти светињу над светињама. Златоусти, тумачећи овај одјељак, говори о узвишености свештеничке службе која је виша од царске. Као што је небо више од земље, тако је и „слуга неба“ виши од онога који царује на земљи. Такође, он скреће пажњу на парезију коју је демонстрирао свештеник Азарија када је ушао за царем и опоменуо га да нема право да то чини. Ову смјелост Златоусти истиче као врлину која не гледа на моћ, нити на опасност коју супротстављање њој носи, већ на прво мјесто ставља служење Богу и његовој истини: „Видиш ли душу свештеника, како је испуњена великом смјелошћу и високим мислима? Он не гледа на висину власти, не размишља како је опасно заустављати душу обузету страстима, нити слуша Соломона који говори ‘Царева је срдња као рика младога лава“ (ПрС 19, 12); него гледа на истинског Цара небеса, замишља то судилиште и његову казну и окруживши се таквим мислима, у онаквом облику обраћа се тиранину’.“[13] 4. Да се вратимо питању неслагања између црквених историчара петог вијека. Зашто је за Сократа Схоластика Златоустова парезија „чудан“ недостатак који није у складу са Златоустовим врлинама, док је за друге то врлина која га чини великим проповједником и храбрим архијерејем? Одговор се у великој мјери крије у мотивима који су одредили историјско приповједање ових писаца. Друкчије речено, у намјерама с којима су градили своје представе историјских догађаја.[14] „Медијска слика“ коју су креирале Златоустове апологете (Созомен, Паладије) имала је за циљ да рехабилитује тада још увијек спорну личност цариградског архиепископа, који је међу бројним народом и клиром био вољени архијереј Цркве. Неправедно свргнутог архиепископа чије име је избрисано из црквених диптиха требало је приказати као пророка свог времена који је вјерно служио свом стаду. Његово иступање против неправде и изобличавање моралних преступа представљало је отворено казивање истине за коју је био спреман да положи свој живот, што се на крају и десило. Отуда се оно што је довело до његовог неправедног прогонства и смрти – а то је храбро иступање пред властодршцима – дакако, има разумјети као врлина. С друге стране, Сократ конструишући своју представу историје Цркве у датом периоду снажно истиче блиску повезаност између Цркве и царства. Показујући како се догађаји из црквене стварности преливају на ону политичку, али и обратно, истиче (између осталог) позитивну улогу коју цареви имају у рјешавању црквених спорова. Из тог разлога, он заговара идеју о хармонији цркве и Царства. Из складних односа и једно и друго имају корист, док несклад штети обома. Управо из овог разлога Сократ с резервом гледа на Златоуста који је својим смјелим казивањем истине узроковао нарушавање ове замишљење идиле. Слика коју је креирао Сократ имала је у виду друге, неко би рекао државотворне, интересе. У таквој представи ствари на храбро иступање против изградње култа личности живе царице, због чега страда хармоничан однос Цркве са царством, није могло да се гледа с благонаклоношћу.[15] 5. Враћајући се питању с почетка текста, можемо да констатујемо сљедеће. Да ли ћемо на отворену критику власти гледати као на ману која не приличи онима који су се посветили животу у уздржању или као на врлину оних који су свој комфор, безбједност, па чак и живот, подредили служењу истини, Богу и његовој светињи – у многоме зависи од представе стварности у чију одбрану иступамо. Оно што једну представу разликује од друге јесте одговор на питање да ли је важније говорити истину или сачувати хармоничан однос са властима од кога и власт и Црква – или макар њихови поједини представници – могу имати некакву корист. Од ових претпоставки зависи да ли ћемо критику доживјети као („добро“ или) „лоше“ мијешање Цркве у политику, да се послужим недавно употребљеним квалификацијама. Што се тиче Златоустог, он нас подсјећа да је потребно гледати не само на „рику младог лава“, него и на Божији суд, као и на светињу коју нам је оставио на чување. Некада је то била светиња над светињама јерусалимског Храма, у вријеме Златоустог и данас, то је Црква са свим њеним члановима. Нарочито онима који нису на позицијама моћи и који подносе неправду. А међу њима нису малобројни ни они који од којекаквих моћника бивају прогоњени бранећи истину и светиње својим животима. [1] Сократ Схоластик, Црквена историја, 6.21. [2] Сократ Схоластик, Црквена историја, 6.18. [3] Премда неки истраживачи доводе у питање историчност ове епизоде, то не доводи у питање оно о чему је овдје ријеч. Сократ је свакако сматрао проблематичном Златоустову „смјелост“, а он је свакако био осуђен и прогнан. Да ли је овај догађај био повод за то или не и није од пресудног значаја, премда за данашњицу може бити од симболичког. [4] Сократ Схоластик, Црквена историја, 8.2. [5] Паладије Хеленопољски, Дијалог о животу Јована Златоустог, 18. [6] Паладије Хеленопољски, Дијалог о животу Јована Златоустог, 8. [7] Погребно слово Јовану Златоустом, §4. [8] Овај термин постао је тема савремених истраживања понајвише захваљујући томе што га је Мишел Фуко ставио у фокус својих чувених предавања одржаних на Колеж де Франсу 1983. и 1984. године – Michel Foucault, Hrabrost istine: vladanje sobom i drugima II, prev. Zlatko Wurzberg, Sandorf i Mizantrop, Zagreb 2015. [9] Епиктет, Разговори, 1.2.21. [10] Теодорит Кирски, Богољубива историја, 9.7-8. [11] Јован Златоусти, Бесједе о статуама, 17.5. [12] Peter Brown, Power and Persuasion in Late Antiquity, 106. Ова књига се на бриљантан начин бави овим и сродним питањима, а о генези парезије и њеном преласку у руке хришћанских ауторитета аутор нарочито говори у поглављима 2 и 3. [13] Јован Златоусти, Бесједе о цару Озији 5.2. [14] Како закључује Wendy Mayer, ‘The Making of a Saint: John Chrysostom in Early Historiography’, у: Martin Wallraff, Rudolf Brändle (ур), Chrysostomosbilder in 1600 Jahren: Facetten der Wirkungsgeschichte eines Kirchenvaters, Walter de Gruyter 2008, 39-59. [15] Како један истраживач вели: „Читава његова историја представља доказ да будући да ове везе [између Цркве и царства] постоје, будући да је држава погођена оним што се дешава у Цркви – јер истраживање прошлости показује како су расколи у Цркви довели до раскола у држави – дужност епископа је да се не свађају, не изазивају невоље, док цареви имају право да узму ствар у своје руке како би осигурали јединство Цркве“. Theresa Urbainczyk, Socrates of Constantinople: Historianof Church and State, The University of Michigan Press 1997, 78. извор View full Странице

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас са свештенством заупокојену службу Божију у цркви Покрова Пресвете Богородице у которском насељу Шкаљари поводом преноса земних остатака Сава Кривокапића седамдесет и пет година након упокојења из Аргентине у Отаџбину. Звучни запис беседе У бесједи након богослужења Митрополит Амфилкохи је је рекао да се у овом животу молимо Господу да нам подари познање истине, а у оном вјечном да нам подари живот вјечни. „Само они који овдје познају истину, они ће се са њом срести и у вјечности. Који се овдје причесте онога хљеба живота који силази с неба, и који од њега једу, они ће се срести и са оним који сједи с десне стране Бога и Оца са својим тијелом, призивајући свако људско биће, створено по лику и по подобију Божјем, да се присаједини Њему“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да је данашњи догађај у Шкаљаримо једно од чуда Божјих. „Саво, који је прије осамдесет година отишао одавде, и који се упокојио прије седамдесет и пет година, ево га вратио се назад, вратио се и своме Ристу, попу, вратио се Милици, вратио се и Олги, своме потомству. Зар то није чудо“, рекао је Владика. Истакао је да је то чудо спојено са једним другим чудом – устоличењем првога Епископа из нашега народа и наше Цркве у Латинској Америци – Владике Кирила (Бојовића). „Његово устоличење је и било повод да унук Савов оде у Аргентину и да нађе земне остатке свога ђеда и да их донесе да их данас овдје цјеливамо и похранимо у овоме гробљу. Многи су прије и послије њега отишли у те крајеве и тамо су остали и остаће до судњега дана. Али Бог је хтио, јер је Саво очевидно имао нешто изузетно што је учинио, да га врати овдје његовима. Увјерен сам да се он радује на небесима и да грли овдје кости свога сина Риста, своје супруге и своје снахе, а да се грли заједно са њима на небесима“, казао је он. Владика је рекао да је Саво Кривокапић познао овдје на земљи истину Божју. „И удостојио се вјечнога и непролазнога живота, заједно са својим потомством“, казао је Митрополит Амфилохије. Савов унук протојереј-ставрофор Миомчило Кривокапић, aрхијерејски протопрезвитер которски је након сахране ђедових земних остатака захвалио свима који су помогли да се они пренесу из Аргентине у Котор. „Посебно морам да се захвалим Мишу Стевановом Кривокапићу који је помогао у проналажењу гроба. Али, радост је била највећа у томе што је заиста све кренуло онога дана када је било устоличење Владике Кирила. Тада је све кренуло. Јесте адвокат био припремио много тога. Али, не би све то тако једноставно прошло, и у администрацији, и у граду Рохас, и у амбасади, и посебно на аеродрому. Хвала Богу, десило се чудо, као што и Миттрополит рече и ђедове су кости дошле заједно с нама, и ево сад су положене поред његове супруге Милице, поред сина попа Риста и попадије Олге“, казао је прота Момчило Кривокапић. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Празнична Литургија служена је и у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице. Началствовао је пртосинђел Сергије економ у острошкој обитељи, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирон, јеромонаси Јеротеј и Владимир, као и јерођакони Атанасије, Роман и Зосима. Звучни запис беседе Прије причешћивања вјерних сабранима је празник честитао о. Сергије, који је између осталог рекао да се свјетлост Божија кроз историју Цркве Божије показује као преломница истине и лажи, јереси и правовјерја. -Кроз вјекове Божији људи који су чезнули срцем за Господом и који су тражили Бога и славе Његове су у својим подвизима доживљавали поново увијек актуелну свјетлост Божију која је вјечна, предвјечна и нестворена и која је дата човјеку да се освежује, просвјетљује очи таме своје и буде у свјетлости и сам буде свјетлост благодати Божије – казао је о. Сергије. За том свјетлошжу Божијом, казао је о. Сергије, кренуо је и Свети Василије, који је овдје на острошкој греди посвједочио Бога као да је био са светим апостолима на Тавору. -Не зову људи џаба ову гору или Синајем или Тавором, ову свету стијену, коју је Свети Василије својим трудовима и својом чистом православном вјером, освијетлио и освештао и која сија благодаћи Божијом од његовим моштију и која нас кријепи да останемо и опстанемо у свим невољама, мукама и страдањима која су била, која јесу и која ће бити и никакве сумње нема да ће Господ дати снаге и силе онима који га поштују да се њихова ријеч, њихово дјело и њихова ријеч прославе и остваре – казао је о. Сергије. Сабрани који су се припремали, примили су Свето Причешће, а потом је о. Јеротеј са саслужитељима благосиљао и освештао грожђе, као нови плод винограда доброте Господње. Извор: Манастир Острог View full Странице

Васкрсењем свога веома блиског пријатеља Лазара, Господ Христос је прије свега потврдио своје Божанско поријекло. Посвједочио је, да није само један у низу високо моралних учитеља, него заиста Син Божији који има власт над цјелокупном твари, па чак и над смрћу. Доказао је истинитост и реалну спасоносну вриједност своје Јеванђелске науке, јер никада нико други до Њега није имао моћ да подиже из мртвих. Због тога је васкрсење Лазарево велики праздник који нас води од туге ка радости, од трулежи ка непропадљивости, смрти ка животу, од привремености ка вјечности! Питање смрти – једно од вјечних и главних питања са којим се сусреће сваки човјел који живи на земљи. Све до доласка Господа Исуса Христа на земљу смрт је била питање без одговора. Пред догађајем смрти остајали су нијеми и најузвишенији умови људскога рода. Философи, учитељи, исцјелитељи говорили су о смрти са великим и страхом и трепетом. У њиховим представама смрт је била реалан и неизбјежан проблем са којим се сваки човјек мора сусрести и који је означавао трагични прекид овоземаљскога постојања. Цјелокупна антична философија није могла да пронађе квалитетан и задовољавајући одговор на питање о смрти. Смрт се повезивала са тамом и ужасом које одузимају од човјека све и уводе га у царство сна од кога се он више никада небуди. Људи су живјели са чврстим убјеђењем да се са моментом смрти прекида сваки физички и духовни контакт. Због тога је смрт заиста била највећа трагедија за цјелоупни људски род која није остављала никога равнодушним. Из светих књига Старога Завјета видимо да религиозни људи јудејске традиције имају много дубље и садржајније схватање о смрти. За њих је смрт завршетак овоземаљскога пута и уопште крај земаљскога постојања. Међутим сазнање да је човјек надприродним биће, које води дијалог са Богом, довело их је до схватања да је догђај смрти казна која постиже човјечанство као послједица за гријех. „Бог није створио смрт и нерадује се пропасти живих“ (Прем. 1.13). „Бог је створио човјека ради нетрулежности...али због ђавола у свијет је ушла смрт“ (Прем. 2. 23-24). Смрт указује на присутство гријеха у свијету. Због тога за грешнике смрт није њихово природно наслијеђе, него казна за гријех. Још јасније и садржајније схватање смрти налазимо код старозавјетних пророка, који надахнуто говоре о вјери у есхатолошко царство „Уништиће смрт заувијек, и утрће Господ сузе са свакога лица, и срамоту народа свог укинуће са све земље“ (Ис. 25.8). ИЗ пророчких књига видимо да је побједа над смрћу у Староме Завјету била дуго наговјештавана. А та побједа везивала се за долазак Спаситеља свијета. Доласком Сина Божијега на земљу ситуација се суштински мјења. Тајна смрти не само да бива потпуно објашњена, него славно и торжествено побјеђена. Својом спасоносном науком Господ је прије свега објаснио смисао човјековога постојања на земљи. Суштина његове Јеванђелске проповједи изражена учењем о спасењу и непролазном царству Божијем које се нуди свакоме човјеку жељном Истине и вјечне егзистенције. На тај начин Хистос свједочи да је овоземаљски живот само припрема за оно што тек слиједи, а то што слиједи јесте вјечно и непропадљиво Царство небеско у које улазе сви који испуне његов јеванђелски закон. Тајна спасња остварена је побједом над смрћу Богочовјеком Христом. Својом крстном смрћу Он је искупио гријехе човјечанства и чудом свога Васкрсења уништио је смрт. На тај начин Христос је постао „првина из мртвих“(Откр. 1.5), а то је залог бесмртности и васкрсења свих људи који вјерују у Њега. Међутим прије свога славнога Васкрсења и побједе над смрћу, Христос васкрсава свога пријатеља Лазара. Чини то прије свега да би у присутству великога броја народа прославио свога Оца небескога и показао своју синовску љубав према Њему. Он долази на земљу да испуни вољу Очеву – учини домострој спасења и то потврђује ријечима: Оче Хвала ти што си ме услишио. Ја знадох да ме свагда слушаш, него рекох народа ради, да вјерују да си ме Ти послао (Јн. 11. 41-42). А затим да би објаснио и открио људима сву радостну и спсоносну тајну Васкрсења: Ја сам васкрсење и живот,који вјерује у мене ако и умре живјеће (Јн. 11.25). Овим ријечима Господ открива суштину спасења – вјера у у Њега као Сина Божијег отвара вјечни живот, јер смрт више не постоји, побјеђена је Његовим Васкрсењем. Цјелокупна нша вјера јесте вјера у васкрслога Господа. Управо се на тајни Васкрсења темељи цјелокупно наше хришћанско исповједање. Васкрсење је печат и потврда истинитости читавога Јеванђелскога учења. Васкрсењем Лазара Христос је дао залог и гаранцију на Васкрсење свакоме коже жели да постане његов слједбеник и учестник његове свете Цркве. На тај начин Лазарево Васкрсење је слика новога живота, која јача нашу вјеру и наду да ће мо и ми попут Лазара постати учестници свеопштега Васкрсења. Васкрснувши Лазара, Христос је дао нови и једини исправни поглед на смрт. За њега смрт није ништа друго него само прелаз из једног обичног, трулежног, варљивог живота у живот вјечни и бесмртни. Смрт је моменат, тачније догађај који нас из временског и ограниченог уводи у вјечно и бесконачно. Управо захваљујући Господу хришћанска смрт има позитиван смисао. Ако са Христом умиремо, свједочи апостл Павле са Христом ћемо и живјети (2. Тим. 2,11). Главна новина хришћанске смрти је у томе што је хришћанин већ по крштењу „умро са Христом“, да би живио новим животом. Из тога слиједи да хришћанска смрт није трагедија и ужас, пошто прави живот у заједници са Богом, живот вјечне славе и радости, наступа тек послије смрти. Извор: Православије.ру View full Странице

Данас заједно са анђелима, пастирима и свима светима, налазећи се под овим благословеним јужним небом, кличемо: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља!” (Лк 2, 14). Китећи и полажући вечерас наше Бадњаке –икону Богомладенца Христа, уносећи их у наше домове, изнова их освежавамо и обнављамо топлином, радошћу, миром и лепотом која се рођењем Христовим дарује свету, а без које свет и човек губи своју праву вредност и смисао постојања. У ноћи Витлејемској, како нам благовести Свети Григорије Богослов, човечанство као некада Мојсеј на гори Синају, угледа светлост велику и преко ње прими дар узвишеног знања. И заиста је свет пре доласка Христовог, по речима Светих Пророка, био налик на дугу ноћ у којој су народи који су седели у тами угледали светлост велику (Мт. 4, 16), рађање дана Сунца правде - Богомладенца Христа. У времену када се велика тама незнања надвила над човечанством, Божић нас опет и опет испуњава светлошћу истинског знања и просвећености без које човек није у стању да правилно сагледава свет и препознаје духове који дејствују у њему (1 Јн. 4,1) – његове разорне трендове и токове који се агресивно и безскрупулозно намећу човечанству. Оваплоћењем Христовим, Његовим рођењем, човек изнова сагледава себе безгрешног и чистог, створеног по образу и подобију Јединог Безгрешног, Богочовека Христа. Управо против ове исконске лепоте човекове, која се изнова обнавља и открива у Богомладенцу Христу, се свим расположивим средствима боре демони и сви богопротивници, а тиме и човекомрзци. Бити Хришћанин значи бити сведок оваплоћене Истине Божије у овоме свету. Она стоји изнад свих сурогата истине, ма каквим их епитетима свет китио: модерним или прогресивним; ма коликим плебисцитима их подкрепљивао, све што је у сопротности са откривеном истином Божијом, која нам се на најсавршенији начин дарује у Христу, неминовно води човечанство у друштвени и изнад свега, духовни регрес и суноврат. Имајући ово у виду, Света Црква нас изнова подсећа да је аутентична љубав према нашим ближњима и свету – она која жели другом спасење. Љубав није у безрезервном солидарисању са, или у угађању човековим прохтевима и гресима. Грех је грех, а то значи суштински промашај циља живота. Ма колико се промовисало нешто као љубав, једнакост, тековином модерног и прогресивног друштва, уколико искључује Христа, Његову истину о свету и човеку, оно ће шкодити човеку. Јер Бог стварајући свет логосно га је кодирао, да једино у оквирима тих логосних принципа и закона утканим у творевини и човеку, као круне творевине, може да се здраво развија и довршава. Због овога нас Христос и овога Божића подсећа да једино Његова истина може ослободити и осмислити човека, а тиме и друштво и цео свет (Јн. 8, 32). У времену све убрзанијег живота, који одузима човеку мир, особито онај унутрашњи, сведоци смо покушаја да се све корените и вековне вредности, па чак и аксиоми биолошки изнова дефинишу, унаказе и у крајњој инстанци разруше. Угрожено је достојанство човека као иконе Божије, коју Бог по Своме предвечном промислу створи као мушко и женско (1 Пост. 1, 27) ради рађања Своје „друге иконе“ – свету породицу – малу цркву, плод љубави супружника сарађујући Богу, у којој родитељи врше узвишену службу васпитавања и образовања своје деце према образцу датом нам у Христу. Имајући ово у виду, позивамо све наше драге родитеље да васпитавају своју децу у духу Православних вредности које су уткане у наше народно биће и које су се показале и доказале као стожер здраве породице и друштва. Немојмо олако децу препуштати да их васпита пали свет и духовно непросвећено друштво. Доводите своју децу у Цркву, а и своје домове чините малим црквама. Запалите у њиховим срцима кандило вере, и додавајте им уље у кандило учећи их животу у светим врлинама и тајнама Цркве. Храните их светим причешћем и нафором, немојте да им ускраћујете благодатну снагу и доживљај радости битисања у загрљају Живог Бога, Његових светих, као и са својим ближњима Православним Хришћанима. Позивамо све верне једне нам Светосавске Цркве и овога Божића да се помолимо за јединство и слогу међу српским народом у Аустралији и Новом Зеланду, као и широм света. Будимо достојни имена којег носимо. Ширимо око себе утеху, радост и мир који нам се дарује Божићом, а који је више него икада потребан свету. Честитајући Вам празник Рођења Христовог – поздрављам Вас од свег срца сверадосним и древним поздравом: Мир Божји – Христос се роди! Ваистину се роди! С Божијим благословом, + СИЛУАН ЕПИСКОП АУСТРАЛИЈСКО-НОВОЗЕЛАНДСКИ Извор: Митрополија аустралијско-новозеландска View full Странице

Верски аналитичар из Тузле о трагању за пореклом, земљацима који су се осећали и изјашњавали као Срби, духовности, вехабијама… Мој прадеда Алија је 1912. године погинуо као српски војник ЕДАН је од ретких Босанаца исламске вероисповести који се изјашњавају као Срби. Због тога трпи осуде у родном Лукавцу код Тузле, а на прозивке муслиманских националиста из целе БиХ одговара: – Опрости им Боже, не знају шта чине! Ја сам то што јесам, мени нека суде по мојим делима, али се истине одрећи нећу. Мехмедалија Нухић, верски аналитичар из Тузле, који је магистрирао на теми исламског фундаментализма, а спрема одбрану доктората на Правном факултету у Београду, за „Новости“ каже да не само да се изјашњава као Србин, него се тако и осећа. – Човек се може изјашњавати од прилике до прилике, од потребе до потребе, од нужде до користи, али осећати се може само исконски, наравно само уз услов истине и слободе. Потреба за правдом и жеља за слободом су темељне вредности српско-православне духовности, коју традиционалност и потреба јединства кроз духовност вере чувају вековима у српско – народном бићу и пре него што су Срби као народ припадали православљу. * Тврдите да сте трагали за својим пореклом и да га сада знате. Шта сте открили, а како сте одгајани, у ком духу? – У мојој породици, у којој сам одгајан, изузетно се пазило, по цену властитости, да личност буде уз истину и правду и уз оне људе коме су оне темељна вредност живљења и узрок страдалништва. Признавала се истина и страдало се за њу. Мој прадеда Алија је 1912. године погинуо као српски војник, и то, његово страдање, представљало је почетак мог трагања. У даљем периоду, превасходно путем црквених списа, долазио сам до потврда које су ме све дубље и дубље водиле мом припадајућем индивидуалитету. * Kолико је данас код вас важно то традиционално српско, а колико верско, муслиманско? Да ли једно потире друго, а ако не, зашто не? – Пошто је код народа српског, корен у духовности, више се сусрећем у животу са потребом елементарних услова неопходних животу који је достојан човека, него с практиковањем једног облика духовности који је кроз векове наметан као условљавајућа обавеза народном, аутохтоном јужнословенском бићу. Оно што припада народном српском бићу су истина, слобода, јединство, једнакост, правда, и то је темељ елиментарности живота, е то је оно што ја живим и што је важније у односу на практиковање духовности којој су сви ови набројани елементи идеал који треба да се постигне службом на овом свету ради остварења заслуге тих вредности на другом свету. Стојим на становишту да српство не потире ниједан облик практиковања осећаја нечије припадности духовном индивидуалитету. Напротив, Срби су народ који кроз историју није никада показивао аспирацију према туђим духовностима. Они су увек чували вредност јединства сопствене духовности, а што је био разлог њиховог сваковрсног страдања. * Шта за вас значе, рецимо, Свети Сава, Немањићи, у којој мери су за вас били значајни Срби исламске вере као Авдо Хумо и Меша Селимовић? – Срби су увек били везани за слободу која је изражавана државношћу и за истину којој је духовност основна вредност из које потиче. Нажалост, то је био и основни камен спотицања који је дуго времена држао потребу за јединством као лажну категорију коју су, опет ћу рећи нажалост, користили они Срби које су политике интереса религија одвајали од стуба православног хришћанства и зарад интереса својих новостечених господара уламали су стуб јединствености и заједнице народа јужнословенског и најчешће потирали га биолошки на јужнословенском простору. * Kоје су то познате личности исламске вероисповести изјашњавале као Срби? Ту су многи Срби исламске вероисповести. Ја ћу набројати само познате: Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Дервиш-бег Љубовић, Али-Риза Даутовић, Салих Kарабеговић, Мехмед Kурт, Авдо Kарабеговић Хасанбегов, Салих Kазазовић, Авдо Kарабеговић Зворнички, Хатиџа и њен брат Осман Ђикић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Смаилага Ћемаловић, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Дервиш Шећеркадић, Хамид Kукић. То су, затим Хасан Ребац, Шукрија Kуртовић, Узеирага Хаџихасановић, Мустафа Мулалић, Решад Kуртагић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Џемал и Шукрија Биједић, Осман Kарабеговић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Скендер Kуленовић, Ћамил Сијарић, Меша Селимовић, Дервиш Сушић, Алија Kоњхоџић, Исмет Пуповац, Џевад Галијашевић, Емир Kустурица, Амир Чамџић, Салих Селимовић… * Да ли још има босанских муслимана који данас мисле као ви, али се боје да то јавно кажу? – Ја сам разговарао са многим муслиманима на ту тему и интересовало ме је шта мисле о томе. Многи нису желели да изнесу свој став ради сопствених позиција у заједници које имају, многима је то разлог страха, а само један мали део заинтересовано је разговарао нарочито у смислу путева сопственог интересовања како и одакле да поуздано крену у писане материјале који би их водили њиховом пореклу. Неизбрисиви су трагови свести и потребе за жељом да се сазна сопствена историјска прошлост, само је мало одважних који смеју да изрекну резултате до којих дођу. * Да ли су и колико по вашем мишљењу босански муслимани грешили у историјским одлукама да приђу Хрватима уместо Србима, односно зашто константно држе тензију према Србима већ 100 година? – Босански муслимани су западном хришћанству увек били представнички легитимитет уз помоћ којег су јужнословенско биће све више настојали да потискују са његовог биолошког простора. Они су елеменат страдања и нестајања, којег нажалост нису свесни, исто као и остатак већине Јужних Словена. Почетак интеграционог јединства и остварења јединствене религијске заједнице видели су босански муслимани у османској власти. Та је власт Јужним Словенима била агресор. Протеривање агресора, за босанске муслимане Јужне Словене није био чин ослобођења. Из тог разлога, од тад, па све до сада они у Србима не виде сопственост, него услове који су прекинули континуитет њихове тежње ка остварењу јединства у оквиру верске заједнице. * Kако гледате на све већи број вехабијских група у БиХ? – Постојање вехабијске заједнице је рецидив протеклог грађанског рата на територији бивше БиХ. Данас се тај правац развија као концепт повратка стварном стању вредности и баштињењу ислама као религије, по убеђењу припадника те заједнице, а којег се нити поглаварство Исламске заједнице, а нити носиоци унутрашње политике босанско-муслиманског руководства не одричу. * Да ли реално БиХ и региону прети опасност од вехабија, те људи који се враћају са ратишта у Сирији, Ираку? – Од категорије као правца учења ислама они имају свој став о исламу и начину практиковања истог у свакодневном животу муслимана верника. И такав поглед све док се креће у оквиру индивидуалног исказивања припадности и доследности религији, не представља у таквој суштини бојазан другима. Међутим, ово данас што свакодневно сусрећемо не пружа нам доказе да је то само став који је у искључивом кругу индивидуалног схватања вере. Напротив. * Због чега су годинама табу теме протеривање и убиства Срба из Сарајева почињена за време рата? – Такозвано источно питање одувек су решавали несловенски народи. Kада год би се оно покушало довести до решења самостално од стране Словена, то је етнички и биолошки коштало највише српски народ. Сопствена зла „оних који се моле другом богу“ приказивана су као неправде учињене припадницима њихове вере. А у ствари, у суштини, коју босански муслимани никако да разумеју, увек се понавља да страда исти народ, истих обичаја, истог језика и исте културе. На жалост нашу јужнословенску. * Може ли и како доћи до помирења међу народима у БиХ и ко или шта су по вашем мишљењу највећи кочничари тог процеса? – Процес народног измирења је одавно и увелико теоријски завршен. Практично не дозвољавају да заживе утицаји елемената изван БиХ, а проводиоце таквих утицаја ја највише видим у руководственим структурама босанских муслимана. Био бих тенденциозан када бих окривио те структуре у целости, али кључни појединци и више њих из различитих политичких опција као представници муслимана у БиХ, а не народа, (односно и других), заједнички делују да не дође до сједињења народа. Извор: Novosti.rs http://www.srbijajavlja.rs/2017/10/мехмедалија-нухић-нашао-сам-своје-срп/2/