Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'испраћај'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Опело новопрестављеној слушкињи Божјој, игуманији врдничке Раванице, мати Анастасији (Поповић) данас, 28. марта 2022. године, служио је Преосвећени Епископ сремски г. Василије, уз саслужење високопреподобних архимандрита Доситеја игумана гргетешког и Нифонта, архијерејског заменика (Епархија шабачка), свештенства и монаштва Епархије сремске и других Епархија наше Свете Цркве. Литургији и опелу су присуствовала сестринства фрушкогорских манастира, духовна чада, родбина, пријатељи и сарадници манастира, кумови славски и многобројни народ. Мати игуманија је сахрањена у врдничкој Раваници. Мати Анастасија је уснула у Господу у Недељу Крстопокону, 27. марта 2022. године, нешто после 13 часова. Рођена је 30. августа 1946. године. У Манастир у Боговађи ступила је 27. августа 1964. године, а замонашена је на Ђурђевдан 1968. године. Малу схиму је добила 27. јуна 1990. године, са благословом Епископа сремског г. Василија. За игуманију манастира Раванице у Врднику постављена је 27. јуна 1991. године. Вечан спомен мати Анастасији. Извор: Радио Слово љубве Беседа Владике Василија на опелу мати Анастасији: http://uploads.slovoljubve.com/Uploads/SlovoLJubve/Audio/Ep.sremski Vasilije opelo mati Anastasiji vrdnicka Ravanica 28.03.22.mp3
  2. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Јоаникије, служио је Свету архијерејску литургију у манастиру Ћириловац, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва из више епархија Српске Православне Цркве, а по завршетку Свете литургије опијело новопрестављеном слузи Божијем архимандтиту Јоилу Булатовићу, игуману ове свете обитељи. Повезана вест: Упокојио у Господу схиархимандрит Јоил (Булатовић), игуман Манастира Ћириловац Након опијела, Митрополит је у бесједи истакао да је игуман ове свете обитељи поживио свој овоземаљски живот потрудивши се за славу Имена Божијега, саградивши ову обитељ, подигавши два манастира и Ловћенску капелу на Кључу. ”Сабрао братију. Монахе и монахиње, многе утјешио, многе поучио, многе од заблуда избавио, многе са пута гријеха вратио на пут спасења, и потрудивши се и Богу угодивши, провео је живот у молитви и припремивши се добро, одлази у наручје Божије”, рекао је. Митрополит Јоаникије је нагласио да је отац Јоил био ријетка појава у овом нашем времену: ”Да као млад човјек презре све оно што је земаљско и, испунивши се Божије љубави и ревности, свега себе принесе на жртву Господу. Гледао је не само своју душу да спасе, него да помогне и многима.” Додао је како се отац Јоил трудио, послуживши ћивоту Светог Василија и Острошкој светињи, да прво своје срце освети и своју мисао просвјетли да би могао ићи правим путем, а на тај начин и сам постао путоказ многима. ”Повукао се од земаљске вреве овдје, у ову пустињу, у ове горе, да се у тишини моли Богу. Подигао ове светиње које су пропојале, а његова душа је заувијек пропојала молитвом име Божије”, рекао је Владика и додао да је његов подвиг био тако одлучан и јасан, да су сви у њему видјели човјека живе вјере. ”Многи су овдје долазили и нашли утјеху јер им је он показивао нешто што је скупље и драгоцјеније од цијелога свијета, указивао на пролазност живота и да многобрижност коју људи имају у свијету, нема неког нарочитог ни смисла ни циља. Тако је многе привео Господу”, рекао је Владика. Рекао је и да отац Јоил данас одлази, али са њим иду и његова добра дјела, трудови које сам Бог зна, јер док овај свијет ноћу живи свој живот и док људи спавају и док се људи у тами још више тамом испуњавају, он је горио пред престолом Божијим као свијећа, држећи, докле је год могао, Светогорски устав. Како је живио, тако је и отишао, у последње дане све више и више вапијући Господу да га прими у своје наручје и да га разријеши од овога привременога живота и свијета, да заплови у Царство слободе Божије, Духа и љубави”, рекао је и додао да смо сви увјерени да је наш отац Јоил угодио Господу и знамо да је оставио дубок траг у животу Српске Православне Цркве, Митрополије црногорско-приморске, у животу нашег народа и свих људи који ће га запамтити. ”Најважније је што је он ушао у Божије памћење као вјерни слуга Христов, који ће га, увјерени смо, примити ријечима: Приђи, слуго добри и вјерни, у малом си ми угодио, над многима ћу те поставити”, нагласио је Владика Јоаникије. ”Нека Господ нашег оца Јоила прими и награди за његове трудове, за велику љубав према Богу, према Цркви, према народу, према светињама, и да га уврсти међу Своје служитеље, међу свете, амин, Боже дај”, закључио је своју бесједу Митрополит црногорско-приморски Јоаникије. У име породице, говорио је Иван Булатовић, предсједник Братства православне омладине Црне Горе. Он је нагласио да су биографски подаци које говоримо када испраћамо неког са овога свијета, извјесни рам за слику у којој се човјек остварује, након чега је прочитако кратак и потресан животопис оца Јоила. Иван је посебно нагласио како је отац Јоил духовно и физички изгарао девет година у непрестаној молитви поред кивота Светог Василија. ”Знао је да ми каже: Онога тренутка кад више не будем могао да служим Свету литургију, нека ме Бог узме, и ето тако се и десило, након што је дошао овдје 1999. кад је освећен овај манастир, а затим горе и мушки манастир и црква Преображења Господњег, служио је сваки дан Свету службу, служио је и поноћна богослужења, пред крај живота примио је и велику схиму коју је жарко желио. Ево, последњих мјесеци није могао да служи Свету литургију и већ се спремао за онај свијет, и мирно предао душу своју Богу”, рекао је Иван Булатовић и додао да бисмо о оцу Јоилу могли пуно да говоримо, али да је довољно издвојити кратку констатацију да у времену када су људи фалсификовали међуљудски однос, он је био тај који је свједочио искреност и истинитост и у сваком тренутку оно што је мислио. ”Благодарим у име породице Богу што смо га имали, јер сигурно да на овакав начин не бисмо служили Христу и не бисмо били људи Цркве да није било њега”, рекао је Иван, захваливши Господу и у своје лично име јер га је удостојио да прве године живота проведе уз оца Јоила учећи се о смирењу и љубави према Богу. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. У суботу, 19. фебруара 2022. године, у храму Преноса моштију Светог оца Николаја Мирликијског чудотворца на београдском Новом гробљу, Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха Порфирија, служио је свештеничко опело новопрестављеном протопрезвитеру-ставрофору Ратку Савићу, дугогодишњем пароху храма Светог Саве на Врачару и духовнику параклисâ Светог Јована Шангајског у Ортопедској клиници на Бањици, и Светог Луке Симферопољског у Војно-медицинској академији у Београду. Након одслуженог свештеничког опела, на којем је владици Стефану саслуживао велики број свештенства, у молитвеном присуству верног народа, земни остаци протопрезвитера-ставрофора Ратка Савића погребени су на београдском Новом гробљу где ће чекати Васкрсење мртвих и живот будућега века. Вечан ти спомен, достојни блаженства, драги наш прото Ратко! Извор: Телевизија Храм
  4. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 27. децембра 2021. године светом заупокојеном архијерејском Литургијом пред одром блаженоупокојеног Епископа западноевропског Луке у манастиру Ваведења Пресвете Богородице. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Патријарх Порфирије у опроштајном писму поводом упокојења Епископа Луке: Сећање и молитва за Тебе драги брате наш Лука, биће једна вечно пламтећа воштаница за покој Твоје душе Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Молитвени испраћај новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Саслуживали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије и преосвећена господа епископи сремски Василије, банатски Никанор, бачки Иринеј, британско-скандинавски Доситеј, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игнатије, милешевски Атанасије, рашко-призренски Теодосије, крушевачки Давид, нишки Арсеније, ваљевски Исихије, будимљанско-никшићки Методије, топлички Јеротеј, хвостански Јустин, топлички Јеротеј, мохачки Дамаскин, марчански Сава и хумски Јован. Над одром блаженопочившег епископа Луке, по благослову Његове Светости Патријарха, беседу је произнео Преосвећени Епископ браничевски г. Игнатије: -Овај наш растанак је привременог карактера. У то је и блаженопочивши владика Лука веровао, јер тако нам је Господ обећао, за кога смо сви везани, а то је да и ако умремо да се не бојимо, јер ће нас Он васкрснути у последњи дан. Управо Он је тај Хлеб живота који је са Неба сишао и сви који од Њега једу неће умрети, већ ће живети вечно. Будући да је човек слабо биће, он тражи сигурност и често се везује за ствари које су око њега, за ствари материјалне и све оно што га окружује. Дамаскинове стихире нас упућују на то да је све то пролазно и да је то лажна нада. Једина нада је веровање у Господа нашега, јер је Он једини који има живот вечни. Наравно, смрт је трагедија. Господ је дошао да нас спасе, смрћу својом да нам дарује живот, зато што нико од људи рођених од мужа и од жене не може ову трагедију избећи. Сви смо наследници првороднога греха Адамовог чија је плата смрт и зато је било непоходно да Господ дође, да Он постане човек, да сједини читаву природу са Богом, са Собом, јер једино у том сједињењу имамо живот вечни. Након свете Литургије Патријарх је са архијерејима служио опело новопрестављеном епископу Луки. Тело епископа Луке је сахрањено на гробљу манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку. Епископ западноевропски Лука (Ковачевић) се упокојио у Господу 17. децембра 2021. године у Паризу. Рођен је 30. октобра 1950. године у Пискавици код Бања Луке. Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крки завршио је 1971. године, а студије теологије 1982. године на Институту Светог Сергија у Паризу. Замонашен је 26. јуна 1976. године, а исте године на празник Светог пророка Јелисеја рукоположен је у чин јеромонаха од стране Епископа аустралијско-новозеландског Николаја. Од 1982. до 1992. године био је сабрат манастира Светог Саве у Илајну у Аустралији. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, на свом редовном заседању 1992. године, изабрао је архимандрита Луку за Епископа аустралијско-новозеландског. Чин епископске хиротоније у манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Београду 17. августа 1992. године обавио је Патријарх српски Павле уз учешће већег броја архијереја. Исте године у манастиру Светог Саве у Илајну устоличен је у трон Епископа аустралијско-новозеландских. Године 1997. године изабран је за Епископа западноевропског са седиштем у Паризу, а уједно је обављао дужност администратора Епархије аустралијско-новозеландске све до 1999. године. Извор: Инфо-служба СПЦ
  5. У четвртак 23. децембра 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља Светог Јована Деспота српског, Његово Високопреосвештенство Митрополит Француске, западне и средње Европе антиохијског Патријархата Г. Игнатије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Светог Саве у Паризу. Повезане вести: Упокојио се у Господу Епископ западноевропски Лука (1950-2021) Патријарх Порфирије поводом упокојења епископа Луке: Са искреном вером и апостолском једноставношћу громогласно је проносио Реч Христову Архимандрит Данило (Љуботина) о почившем Епископу западноевропском Луки: Владика Лука ће бити вечна суза пред Богом за наш народ Обавештење о сахрани новопрестављеног Епископа западноевропског Луке Високопреосвећеном Митрополиту Игнатију, саслуживали су Преосвећена господа Епископи, хвостански Јустин, викар Патријарха српског и хумски Јован, викар Епископа диселдорфског и немачког Григорија. Након евхаристијског сабрања, Његово Високопреосвештенство Митрополит Француске Г. Димитрије из Цариградске Патријаршије, служио је опело блаженоупокојеном Епископу Луки, уз саслужење Његовог Високопреосвештенства Митрополита Француске, западне и средње Европе антиохијског Патријархата Г. Игнатија, Епископа Јелисеја, викара Митрополита Јована, Епископа Ригијског г. Иринеја, викарног епископа из Цариградске Патријаршије, те Преосвећене Господе Епископа, хвостанског Јустина, викара Патријарха српског и хумског Јована, викара Епископог диселдорфског и немачког Григорија, свештенства из многих дијацеза и епархија у западној Европи. Писмо Његове Светости Патријарха српског Г. Порфирија, прочитао је његов изасланик на овом молитвеном сабрању, Његово Преосвештенство Епископ хвостански Г. Јустин, викар Патријарха српског. Извор: Телевизија Храм
  6. У уторак, 23. новембра 2021. године, на дан Светих апостола Олимпа, Ераста и Родиона, у 78. години живота упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Јован Клајић, свештеник у пензији. У четвртак, 25. новембра 2021. године, на празник Светог Јована Милостивог и Преподобног Нила Синајског, служена је заупокојена Литургија на којој су узнесене молитве Господу за упокојење протојереја-ставрофора Јована Клајића. Свету Литургију служили су протојереј-ставрофор Чедо Лукић, архијерејски намесник боровски, протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, архијерејски намесник вуковарски, протојереј Ђорђе Ковачевић, архијерејски намесник барањски, протојереј Александар Ђурановић, парох осечки, јереј Бранислав Михајловић, протојереј Немања Клајић, службеник ЕУО и први парох даљски и ђакон Предраг Јелић из Даља. Опелом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим уз саслужење многобројног свештенства Епархије осечкопољске и барањске и других епархија. Пригодним посмртним словом од проте Јована опростио се протојереј-ставрофор Милован Влаовић који је изговорио следећу беседу: -Ваше Преосвештенство, браћо свештеници, ожалошћена породицо, браћо и сестре у Христу, Припала ми је изузетно тешка дужност да се у име Његовог Преосвештенства, Епископа осјечкопољског и барањског Господина Херувима, братства овога св. храма и свештенства наше Епархије, опростим од драгог нам брата и салужитеља новопретстављеног протојереја-ставрофора Јована. Господ који свима живот даје исто тако и све нас позива да једнога дана станемо пред Лице Његово и дамо добар одговор за овоземаљски живот. Са собом носимо добра дела, искрену веру и љубав према Богу и ближњима. Дана 23. новембра 2021.г. Господ је позвао племениту душу проте Јове како смо га сви звали, да посведочи своју искрену веру, добра дела са љубављу према своме Господу и ближњима. Својим животом прота Јова је сведочио Васкрслог Господа служећи пре свега Богу живом и свом напаћеном и срадалном народу. Рођен у Даљу 1943.године, као треће дете родитеља Бранка и мајке Драгице рођене Варница, са годину дана остаје без мајке и мајчинске љубави, коју заједно са четири члана уже породице стрељају Немци у Осијеку 1944.г. Оставши без мајчинске љубави, прота је боравио код тетке и стрица... Сви су се они неизмерно трудили надоместити мајчинску љубав, али сви знамо да то није лако. По завршетку рата отац се жени и проту помајка Милица прихвата као своје чедо. Породица сели у Чепин, где прота завршава основну школу. Одрастајући у побожној породици, јавља му се љубав према свештеничком позиву, те уписује богословију „Светога Саве“ у Београду, коју успешно и завршава. По благослову епископа сремског Макарија склапа црквени брак са Љубицом Тодоров из Товаришева, са којом је изродио двоје деце, кћер Драгицу и сина Бранка. Од стране истог Епископа рукоположен је у чин свештеника 20. новембра 1966. године у храму Св. архангела Михаила у Чепину.Епископ Макарије га поставља на парохију у Ердевик, да би 1974. године постао парох даљски, где са верним народом обнавља храм Св. вмч. Димитрија. Даљски храм је осветио и троносао Епископ сремски Василије, уз присуство Његове Светости патријарха српског господина Германа 1989.године. По потреби службе 1992.године прота Јова је премештен у Ердут. Благословом Епископа осјечкопољског и барањског Лукијана, 1998. године поверена му је дужност да успостави црквени живот у ратом опустошеној чепинској парохији и околним местима на западу наше Епархије. На предлог Епископа Лукијана, 1996.године Свети Архијерејски Синод наше Цркве одликовао је проту Јову чином протојереја-ставрофора, с правом ношења напрсног крста. Прота Јова припада генерацији богослова и српских свештеника, који су у оно тешко време прогона Цркве, мукотрпно обављали своју пастирску службу, када је требало подигнути духовни живот и обнављати свете храмове. Проту Јову и његову честиту породицу упознао сам још као богослов долазећи у његов дом са блаженопочившим Владиком Лукијаном, који је у то време био игуман манастира Бођани. У њиховом дому увек се осећала љубав према ближњем без обзира на веру и нацију, баш онако како нас Господ и учи. Драги наш прото, данас нећемо посебно да спомињемо ни једну од твојих добрих особина, јер их је јако много. Све твоје племените особине чуваћемо у лепим сећањима, све док се опет не сретнемо у Царству Небескому. Прота Јова као свештеник је био духовни отац свим парохијанима у свим парохијама где је службовао. Нама браћи свештеницима је дуги низ година био исповедник, увек сусретљив и вољан нам помоћи. Служити Богу неизмерно је волео, а према својој духовној деци увек био благ и љубазан. Али прота Јова, није био само добар свештеник и ревносни проповедник Јеванђеља , већ је био и примеран супруг, незаборавни родитељ и васпитач своје деце. Био је човек са великом душом јер без велике душе сваки човек је мали.Тако се тај велики човек, наш прота, дубоко уградио у животе свих нас, браће свештеника, своје породице, родбине, пријатеља и увек ће бити у нашим срцима, мислима и молитвама. Прото нека твоју душу Господ смести у наручје Аврама, Исака и Јакова, где те чекују твој отац и мајка, тамо је и твоја помајка, сека, браћа... твоја браћа у Христу свештеници и Епископи Макарије и Лукијан. Како си до недавно овде са нама узносио молитве и бескрвну жртву нашем Господу Исусу Христу, тако да наставиш у Царству Небеском служивати са анђелима и са свим светима. Сви рецимо: Блажен је пут којим идеш данас душо, јер ти је припремљено место покоја. Нека милостиви Господ подари души новопредстављеног брата нашег и саслужитеља протојереја-ставрофора Јована, Царство небеско, где нема бола, туге ни жалости већ живот вечни. Амин. Животопис блаженопочившег протопрезвитера-ставрофора Јована Клајића (1943-2021) Рођен на салашу Чворковац, недалеко од Даља, 9. јула 1943. године, као треће дете родитеља оца Бранка Клајића и мајке Драгице рођене Варница. Рођен у несрећно време, у току Другог светског рата, име добија по прадеди Јовану. Прве године његовог детињства биле су страшне и тешке. Његову мајку Драгицу, деду Срету и још четири члана уже породице ухапсили су и стрељали Немци 9. новембра 1944. године у Осијеку. Оставши с годину дана без мајчине бриге, једно време борави у Даљу са сестром Даницом код тетке Бојане, а касније код најстаријег стрица Матије и стрине Златице у Бијелом Брду, који су бринули о њима, замењујући мајку, која је преким судом фашиста осуђена на смрт. По завршетку рата, отац Бранко, удовац, жени Милицу, која их је пригрлила као своју децу, одхранила, школовала и извела на прави пут заједно с оцем. Убрзо затим, већ 1949. године, породица се сели у Чепин, у кућу помајке Милице, где мали Јован уписује и завршава основну школу. Ту је стасавао уз оца Бранка и помајку Милицу која је била из честите и побожне хришћанске породице, те је у том духу васпитавала и децу. Поред родитеља мали Јован имао је и још од некога да научи. Наиме, само неколико кућа даље био је парохијски дом свештеника протојереја-ставрофора Лазара Мишковића, пароха чепинског, где је с протиним сином, сада доктором Милорадом Мишковићем, одрастао, стасавао и завршио основну школу. По завршетку осмог разреда, 1959. године, по препоруци новог свештеника чепинског протојереја Стевана Лучића, уписује Српску православну богословију Светог Саве у Београду. Након завршетка богословије 1964. године, по благослову епископа сремског господина Макарија, 13. октобра 1966. године у Чепину склапа црквени брак са својом изабраницом Љубицом Тодоров из Товаришева, ћерком Ивана и Станке Тодоров. Дана 20. октобра 1966. године епископ сремски господин Макарије рукополаже га у храму Светога архангела Михаила у Чепину у чин ђакона, а 20. новембра исте године у чин презвитера, те бива постављен за привременог пароха ердевичког, бингулског и љубског са седиштем у Ердевику. У Ердевику им се 11. септембра 1967. године родила ћерка, којој су дали име, по убијеној мајци – мученици, Драгица. Веома дробро примљен као млади свештеник, одмах организује верски живот у парохији која тада, у “комунистичко време”, није био баш на завидном нивоу. Бећ 1971. године, генерално је споља уређена црква Преноса моштију светога оца Николаја у Ердевику и капела Светога великомученика Георгија у Бингули. Исте године, 18. септембра, у Ердевику им се рађа и друго дете, син Бранко. Неколико година касније, тачније 1974. године, трудом и залагањем оца Јована, генерално је обновљена, готово порушена у току Другог светског рата, црква Светог великомученика Димитрија у малом селу Љуба на Фрушкој гори. Троносање и освећење храма извршио је епископ сремски господин Макарије, који је том приликом одликовао оца Јована правом ношења црвеног појаса, похваливши га за његов неуморни труд и рад на њиви Господњој, где је свега 18 домова успело генерално обновити храм. За посебне заслуге, а по потреби службе, 1. новембра 1974. године постављен је од горе поменутог Епископа за пароха прве парохије даљске. Његово Преосвештенство епископ бачки и администратор сремски господин Никанор, на други дан Васкрса 1980. одликује га чином протонамесника. Доласком на даљску парохију, наставља се успешан рад оца Јована на подизању нивоа верског живота, али упоредо с тим, врше се и припреме за генералну обнову храма Светог великомученика Димитрија у Даљу. У склопу тога 1984. године постављен је нови торањ с бакром. На Светој Литургији 14. маја 1989. године, приликом освећења и троносања храма Светог великомученика Димитрија у Даљу, одликован је чином протојереја. Освећење храма извршено је у присуству Његове Светости Патријарха српског господина Германа, епископа жичког господина Стефана, епископа тимочког господина Саве и епископа сремског господина Василија. После 18 година, по потреби службе, а по одлуци епископа осечкопољског и барањског господина Лукијана 1992. године, премештен је на парохију Ердут, у којој је такође служио напаћеном и многострадалном српском народу. На предлог епископа Лукијана, 1996. године, Свети архијерејски синод Српске православне Цркве одликовао га је највишим чином за мирског свештеника, чином протојереја-ставрофора, с правом ношења крста. Убрзо после тога, 1998. године, поверена му је душност да успостави црквени живот у напуштеним и у рату уништеним парохијама Чепин, Допсин, Мајар, Слободна Власт, Будимци, Бела Лоза и Белишће. Извор: Епархија осечкопољска и барањска
  7. Дугогодишњи професор Богословије „Свети Сава“ и Православног богословског факултета у Београду, као и у више мандата декан ове високообразовне установе, протођакон др Прибислав Симић испраћен је на вечни починак у родном селу Врело (Уб) на празник Светог Нектарија Егинског. У Храму Светог Оца Николаја опелом је началствовао Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије, уз саслуживање свештенства из Архиепископије београдско – карловачке и Епархије ваљевске. Повезана вест: Упокојио се у Господу протођакон др Прибислав Симић (1935-2021) Да се опросте од угледног научног радника, предавача и неимарског прегаоца, који је дао драгоцен допринос градњи нове зграде ПБФ –а, дошли су: некадашњи ректор београдске богословије и професор ПБФ – а протојереј – ставрофор др Драган Протић, колега му презвитер др Сава Милин, протојереј – ставрофор др Владислав Топаловић, декан ПБФ „Свети Василије Острошки“ у Фочи, презвитер др Дарко Ђого, продекан ове установе, др Јоргос Нектариос, професор Грчког отвореног универзитета у Патри и многи други, браћа у Христу, сатрудници и ученици, који су са блаженоупокојеним оцем Прибиславом Симићем стварали у славу Божју и крај њега стицали разна знања из области богословских наука и црквене уметности. Професор Симић био је строг као васпитач у интернату, али правичан и добронамеран. Научено од њега о поретку богослужења и молитвама, до данас се памти и на томе благодари, успомене су проте др Драгана Протића, који је, доласком за наставника у богословију, наследио управо проф. Симића на предметима литургика и апологетика. Оно што сам научио од њега преточио сам у праксу, предавајући својим ђацима и на томе сам му захвалан. Касније, били смо колеге на ПБФ – у, где је проф. Симић целог себе дао на службу. У више махова биран је за декана. Нимало није било лако бити на том месту, јер је на његовим плећима био терет организовања свих скупова, прослава Светог Саве и других светковина. Највећи терет поднео је при грађењу нове зграде факултета. Уложио је целог себе, не жалећи труда. Био је истрајан и благодаћу Божјом, а уз помоћ добротвора, он је најзаслужнији за изградњу нове зграде на Карабурми – рекао је проф. др Драган Протић, изразивши уверење да ће труд и врлине проф. Симића Бог наградити местом у рајском насељу. Протођакона др Прибислава Симића на путу служења Богу и бављења Божјом науком наследио је млађи син протојереј др Срђан Симић, професор ПБФ – а у Фочи. Протођан др Прибислав Симић сахрањен је на сеоском гробљу у Врелу. Вечан му спомен и Царство небеско! Извор: Епархија ваљевска
  8. У суботу, 23. октобра 2021. године, у храму Светог великомученика Георгија у Бечеју, служена је света заупокојна Литургија, а у наставку и опело новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву, архијерејском намеснику бечејском. Повезане вести: Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном протојереју Дејану Станојеву Упокојио се у Господу протојереј Дејан Станојев, архијерејски намесник бечејски Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Дамаскин, викар Епискoпа бачког, служио је заупокојну Литургију, а саслуживали су: протојереј Јован Милановић, ректор Богословије „Светог Арсенијаˮ у Сремским Карловцима, протонамесник Жељко Милованов, архијерејски намесник оповски, свештеници и ђакони Епархије бачке. Светој Литургији је молитвено присуствовао Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј. Опело новопрестављеном проти Дејану служио је Епископ бачки г. Иринеј, уз саслужење Епископа мохачког г. Дамаскина, протојереја Јована Милановића, протонамесника Жељка Милованова, као и свештенства и ђаконâ Епархије бачке. Преосвећени владика Иринеј је у својој беседи истакао марљивост и пожртвованост новопрестављеног проте Дејана и изразио наду да ће Милостиви Господ његову душу присајединити праведницима. „Сабрани смо данас, тужним поводом, у овом предивном бечејском светом храму да бисмо испратили тамо куда одлази свака људска душа, пре или касније, душу нашега драгог и уваженог проте Дејана, који, по нашој људској, ограниченој тродимензионалној логици, одлази прерано, а то болније од свих осећа његова породица. Али, Бог има Своју надумну логику, нама недоступну, по којој свакога од људи призива ка Себи онда када је за његову душу то најпотребније и најспасоносније. Знајући за тешко рвање са болешћу нашега проте Дејана и за то колико је била неочекивана ова његова кончина овде на земљи, ипак непоколебиво верујемо и знамо да ако је Господ тако расудио и тако благословио, онда то треба сви да примимо као излив љубави Божје и дар Божји, маколико то тродимензионалној људској логици изгледало чудно и неприхватљиво, а не само несхватљиво. Сваки наш људски растанак, поготову са блискима, милима и драгима, уме да буде итекако болан, макар био и растанак на неколико недеља или неколико месеци, поготoву на неколико година. Али овакав растанак је још болнији, понајпре за најближе покојникове. Имајући сазнање које нам наша света Црква богонадахнуто саопштава и дарује кроз све молитвене речи опела, ми, имајући то све у виду, осећамо у исто време и неку неугасиву, тиху радост од оне утехе коју нам пружа истина о томе да је Христос, Распети и Васкрсли, узласком на небо основао Цркву Своју, ниспослао јој Духа Светога и кроз Њу је увек присутан са нама, по Његовој речи: Ево, Ја сам са вама у све дане, до свршетка века. То све гледајући очима вере и слушајући ушима наде и прихватајући срцем љубави наше и благодарности наше, ми испраћамо проту Дејана, верујући да ће – као што се света Црква управо моли и као што је Господ обећао – Господ њега примити у Своје Наручје и у наручје Својих светих, Авраама и осталих угодника Божјих; да ће га настанити у насељима праведникâ, да ће га уврстити међу те своје праведнике, изaбранике и угодникеˮ, истакао је Епископ бачки Иринеј. Опелу су присуствовали и представници Римокатоличке Цркве у Бечеју, жупници Ласло Фудерер и Миклош Вилагош, као и часници Црквеноопштинског управног одбора у Бечеју. Светој заупокојној Литургији и опелу присуствовао је многобројни верни народ из Бечеја и околине, који је дошао да испрати новопрестављеног проту Дејана и да на тај начин изрази своју благодарност за све оно што је он чинио за њих на пољу спасења и утврђивања у духовном животу у Цркви Божјој. На заупокојној Литургији су певали чланови октета Карловачке богословије, као и чланови црквеног хора „Свети великомученик Георгијеˮ из Бечеја. По завршеном опелу, учињен је опход око Светођурђевског храма у Бечеју. Тело проте Дејана превезено је до православног гробља у Опову, где је одслужен мали помен, а потом је прота сахрањен у породичну гробницу, уз молитвени вапај свих присутних изражен у речима: Вјечнаја памјат! Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног молитвеног сећања, брате и оче наш Дејане! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  9. У четвртак 23. септембра 2021. године, у 13 часова, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је опело др Милети Радојевићу, саветнику у Министарству просвете, науке и технолошког развоја за верска питања и дугогодишњем директору Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама, у храму Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу. Епископу Јовану су салуживали Епископ пакрачко-славонски Господин Јован и Епископ тимочки Господин Иларион, свештенство и монаштво Епархије шумадијске и других Епархија Српске Православне Цркве. Звучни запис беседе Пре самог опела у Центру за културу Лазаревац, у 11 часова, одржана је комеморација поводом упокојења Господина Милете Радојевића. Комеморацији су присуствовали председник Народне скупштине Републике Србије господин Ивица Дачић, Министар просвете, науке и технолошког развоја господин Бранко Ружић, директор Коридора Србије Александар Антић, потпредсеник СПС-а господин Жарко Обрадовић, председник Општине Лазаревац господин Бојан Стевић, београдски надбискуп Станислав Хочевар, представници исламске заједнице у Србији, свештенство и монаштво СПЦ-а, бројни државни секретари, директори јавних предузећа на нивоу Републике Србије и локалних самоуправа, велики број пријатеља, који су пре почетка комеморације породици упокојеног Милете Радојевића упутили речи саучешћа. Председник Народне скупштине Републике Србије господин Ивица Дачић опростио се од Милете овим речима: „Милета је био човек спреман свима да помогне. Не само његовим Лазаревчанима, већ свакоме ко би му се обратио за помоћ. Милета је био од оних људи који су увек ту за своје ближње, онај који све проблеме решава са лакоћом. Био је пример човека који даје увек више него што се од њега тражи и очекује. Убеђени социјалиста и велики верник, он је у себи објединио идеје хуманости, солидарности и бриге о човеку. У људима је видео пријатеље и браћу, а у свом послу мисију да се посвети заједници и сваком њеном члану. Својим знањем и карактером био је спона изнеђу државе и њених институција, са једне стране, и Српске Православне Цркве и других црквених заједница, са дуге стране. То може само човек кога изнутра покреће осећај за добробит свих око себе. Као верујући човек, духован и побожан, посебно место у свом срцу и души имао је за Српску Православну Цркву и њене свете оце.“ У току опела по прочитаном Јевађељу у својој беседи Епикоп Јован се осврнуо на живот Милете Радојевића: „Наш Милета је био дубоко верујући човек, човек који је имао црквену свест, и као такав био је пример како се воли Бог и човек, како се воли Црква и богослужење и како се воли своја породица. Био је добар човек, а добар је само онај хришћанин који живи по Богу и у Богу у Истини. Све оно добро које је наш Милета чинио, јесте бесмртно и вечно, и његова добра дела данас иду испред њега. Кроз цео свој живот се трудио, колико је то било у његовој моћи, да у себи носи лик правог српског хришћанина и домаћина. Одликовао се чврстином карактера и великом вером у Бога и у мисију коју је вршио. Био је примеран супруг, незабораван родитељ, осећајни деда, драг сарадник и топао саговорник. На његовом путу пратиће га молитве Светог оца Николаја, његове крсне славе, али и молитве Свете Петке, у чији је спомен почео да гради цркву-манастир у Сибници где се, како ми је више пута причао, излечио његов отац, који је једно време био глув, нем и слеп. Уз осећај људске туге, али не и очаја, и жаљења због растанка са Милетом, осећамо људски бол што он није више са нама овде на земљи, што није више са својом породицом, пријатељима, али ми у исто време осећамно духовну радост у овом болу, што је Милета прешао из смрти у живот, и радујемо се у духу што смо у њему задобили молитвеника пред Богом.“ После опела у храму Светог Димитрија, поворка се упутила до градског гробља у Лазаревцу, на коме је др Милета Радојевић сахрањен. Мноштво верног народа, свештенства и монаштва који су се сабрали да молитвено испрате упокојеног слугу Христовог, само су још једно сведочанство несебиче помоћи храмовима и манастирима наше помесне Цркве, али и на многа још доброчинства и љубав који су од нас сакривени, а по којима ће Господ препознати Милету у Свом Царству. Милета је био човек благе нарави, увек насмејан. Он је поштовао, уважавао, саветовао, слушао. Волео је људе и несебично им помагао, порушено је градио, мирио завађене, опраштао свима... Својим радом и животом посведочио је речи Апостола Павла: “Добар рат ратовах, трку заврших, вјеру одржах“. Упокојио се у Господу 18. септембра 2021. године, оставивши за собом супругу Зору, сина Зорана и ћерку Ивану са својим породицама. Бог да му душу прости. Вјечнаја памјат! Извор: Епархија шумадијска
  10. У уторак, 6. априла 2021. године, на дан претпразништва Богородичног празника Благовести, служењем великопосних богослужења у храму Светог великомученика Георгија у Темерину: јутрења, часова и изобразитељне и потом Малог помена, отпочео је молитвени испраћај новопрестављеног слуге Олтара Божјега, високопречасног крстоносног протојереја Милана Остојића, умировљеног пароха темеринског. Наведена света богослужења предводио је високопречасни протојереј Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз молитвено учешће братства реченог храма. . По датом отпусту, прота Бранислав је служио помен новопрестављеном протојереју-ставрофору Милану Остојићу, уз саслужење високопречасне браће свештеника, парохâ темеринских, Миленка Поповића и Ивана Спасевског, као и уз молитвено присуство породице покојног проте Милана и сабраног верног народа Темерина и других места у којима је прота вршио службу парохијског свештеника. Опело протојереју-ставрофору Милану Остојићу, са почетком у 12 часова, у истом храму, уз присуство већег броја верника, служио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, викар Епископа бачког, уз саслужење свештенства и ђаконâ Епархије бачке. Владика Исихије је у својој опроштајној беседи од проте Милана истакао да се налазимо у оквирима Свете Четрдесетнице, у данима Часног поста, и да је протин целокупни живот био једна својеврсна Четрдесетница. Истичући његове врлине, које је прота Милан од Бога добио у наслеђе као и сваки човек рођен под небом, владика Исихије је нагласио да их је прота ревносно умножавао и тако оплемењивао сопствену душу и душе свих који су му били поверени на духовно старање у парохијама широм Епархије бачке, почевши од Бајше, преко Бачке Тополе и на крају Темерина где је и завршио своју активну свештеничку службу. Остајући свима у сећању као трудољубив и марљив пастир и слуга на Њиви Господњој. Верни народ Темерина и околине, као и из местâ где је прота Милан службовао, дошао је у великом броју да испрати свог пароха у Наручје Господње и на тај начин изрази своју срдачну благодарност за све оно што је он чинио за њих на пољу спасења и утврђивања у духовном животу у Цркви Господњој. По завршеном опелу и прочитаној опроштајној молитви, учињен је трократни опход око темеринског светог храма, а потом је тело проте Милана превезено до православног гробља у Госпођинцима где је Преосвештени владика Исихије, уз саслужење свештенства и ђакона, одслужио Мали помен и прота је сахрањен у породичну гробницу уз молитвени вапај свих присутних изражен у речима вјечнаја памјат. Вечан ти спомен, достојни блаженства и вечног молитвеног сећања, брате и оче наш Милане! Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Са надом у Васкрсење и живот вечни, обавештавамо црквену јавност да се дана 29. марта 2021. године, на дан Светог апостола Аристовула и Светог мученика Савина, упокојио у Господу дугогодишњи старешина и парох цркве на Карабурми протојереј-ставрофор Живадин Протић. Sveštenik Ugrin Popović: Radosna tuga - Čudo WWW.CUDO.RS Данас смо сахранили протојереја-ставрофора Живадина Протића. Осим што је био мој први старешина и неко ко ми је на мени разумљив начин саопштавао правила... Прота Живадин Протић рођен је 2. јануара 1954. године у Бродарици код Коцељеве, Епархија шабачка. Основну школу завршио је у родном крају, а Богословију Светог Саве у Београду 1974. године. На Богословском факултету у Београду дипломирао је 2003. године. Био је службеник у администрацији „Православља“ при Српској Патријаршији у периоду од 1976. до 1990. године. Руком патријарха Германа рукоположен је за ђакона у Саборној цркви на Божић 1980. године и своју ђаконску службу вршио при храму Светог великомученика Лазара и при цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. На други дан Божића 1990. године, Митрополит загребачко-љубљански Јован, који је замењивао оболелог патријарха Германа, рукополаже га у свештенички чин и поставља за старешину и другог пароха новоподигнуте цркве на Карабурми. На том месту прота Живадин остаје све до пензионисања 1. фебруара 2020. године. Молитвени испраћај проте Живадина биће обављен у четвртак, 1. априла 2021. године у 14.30 часова у цркви Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће. Вечан спомен и Царство Небеско оцу Живадину. Братство храма Сабора српских светитеља Извор: Инфо-служба СПЦ
  12. У среду, 24. децембра 2020. године, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке Господина Јована у манастиру Благовештење Рудничко, са почетком у 9 часова, служена је Света заупокојена Литургија којом је началствовао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносава. Звучни запис беседе Оцу Петру саслуживало је свештенство и свештеномонаштво из Епархије шумадијске и из других Епархија наше Помесне Цркве. Опело блаженопочившем архимандриту Серафиму служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадијски и администратор Архиепископије београдско-карловачке Господин Јован. Након прочитаног Јеванђеља својом беседом владика Јован се опростио од блаженоупокојеног оца Серафима. Верни народ наше Цркве, који је са тугом и болом примио вест о упокојењу оца Серафима, дошао је данас да се молитвено опрости од великог духовника нашег времена. Извор: Епархија шумадијска
  13. Поводом упокојења Патријарха српског Иринеја света заупокојена Литургија биће служена у недељу, 22. новембра 2020. године, у храму Светог Саве на Врачару са почетком у 9 часова. Началствоваће Његово Преосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом уз саслужење више архијереја и свештенства Српске Православне Цркве и гостију из других помесних Православних Цркава. Појаће Прво београдско певачко друштво и хро Бранко из Ниша. Током свете Литургије беседиће Његово Преосвештенство Епсикоп бачки г. Иринеј. У наставку свете Литургије биће служено опело после кога ће се од блаженоупокојеног патријарха и оца нашег Иринеја беседама опростити старешина Саборног храма Светог архангела Михаила у Београду протојереј-ставрофрор Петар Лукић, Митрополит дабробосански г. Хризостом, председник Републике Србије г. Александар Вучић и српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик. Патријархово тело биће сахрањено у крипти храма Светог Саве. * * * Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода: Стриктно се придржавати мера које су због тешке епидемиолошке ситуације прописали наделжни државни органи Извор: Инфо-служба СПЦ
  14. Упис идуће генерације у средњу школу „Кантакузина Катарина Бранковић“ бит ће у јуну путем електронских пријава и уписа преко портала www.upisi.hr. Овогодишњи испраћај 11. генерације матураната Српске православне опште гимназије (СПОГ) „Кантакузина Катарина Бранковић“ у Загребу, одржан 18. маја, обиљежен је сусретом садашњих и будућих генерација ученика ове школе. Програму и пригодним говорима присуствовало је и 20-ак ученика основних школа из западне Славоније који су обишли гимназију с циљу мотивирања нових генерација за уписе у гимназију за наредну и даљње школске године. Овогодишњи испраћај протекао је у неформалнијој атмосфери јер су свечаности, осим матураната и њихових родитеља, присуствовали и други ученици и наставни персонал школе, директор протојереј ставрофор Слободан Лалић, Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и свештенство епархије. – Ова школа је била припрема за укључење у прави живот, рекао је Митрополит Порфирије. – Важно је да сте имали прилику да се научите основама вредности живота које су важне за живот у заједници, као и да сте, осим знања, стекли и врлине и љубав. Јер знање које постоји без љубави опасно је, не само за друге, него и за оног који такво знање поседује, рекао је Митрополит, истичући да су ученици ове генерације, као и генерација прије, стицали и другарство и пријатељство како би научили бити не сами за себе, него у заједници. Честитајући матурантима на успјешном завршетку четверогодишњег образовања, Лалић је рекао да се након четири године рада види да су много зрелији, одговорнији и спремнији за животне изазове који им предстоје. – Ви сте сада завршили једну фазу свог образовања, а нова, студиј, је пред вама, рекао је Лалић, подсјетивши да ће почетком јуна ученици имати прилике да потврде своје знање на матурским испитима. Њихова разредница, професорица музичког Јасмина Велдић, подсјетила је да је та генерација прва којој је она предавала све четири године и прва којој је била разредница. – Наставите слиједити своје снове, поручила је, предајући им похвалнице, руже и књигу Кристини Славуљ као најбољој ученици генерације. У обраћању у име генерације Милана Жигић присјетила се дана кад је ова гимназија била уточиште за 19 престрашених осмошколаца из разних средина. – Неки су нам се прикључили, неки су отишли, а ми смо успјели привести крају ову фазу наших живота, рекла је Милана. Присутни у дворани погледали су и низ фотографија које приказују четири године школовања ове генерације, а свечаност је завршена резањем пригодне торте. Као што смо споменули на почетку, испраћају матураната присуствовали су и ученици из Пакраца, Дарувара, Гарешница и Пожеге у циљу мотивирања за уписе у гимназију. Они су обишли школу гдје су им професори говорили о аспектима живота и рада. – Дјеца су одушевљена, рекла нам је Јадранка Јаковљевић из Пакраца која је водила дјецу. Били су на двије радионице и одмах се укључили у њих. За сада не знамо хоће ли тко уписати ову гимназију, али надам се да хоће, рекла је. Да му је упис у гимназију био добар потез, потврдио нам је и ученик трећег разреда Александар Медић. – Прву годину похађао сам у гимназији у Црној Гори, а идеји о пребацивању највише је допринијело присуство црквеног живота јер је СПЦ оснивач гимназије. Ту морам рећи да свако од ученика има избор да га искуси или не. Сама школа је екуменски отворена свим националностима и вјерама те има обиман и широк програм додатне наставе, секција и изваншколских активности. Што се тиче предмета имамо их 16-ак тако да школа нуди велико знање за било који факултет или било које усмјерење. Осим тога, ту видим већи мотивациони рад професора који су више посвећени ђацима и потичу их на рад и учење, рекао је Медић. Подсјетимо, упис у средње школе, па и у СПОГ, одвијат ће се у јуну путем електронских пријава и уписа преко портала www.upisi.hr. . Све потребне податке и упуте за упис ученици осмог разреда основне школе добивају у својим школама. Бодовни праг и кључне датуме који се односе на уписни процес одређује Министарство знаности, образовања и спорта. Ученици који су основношколско образовање завршили изван Хрватске, а који су држављани Хрватске или неке од земаља ЕУ уписују се под једнаким условима као и ученици који су основну школу завршили у Хрватској. Наредни уписни рок је у августу 2019. године. Извор: portalnovosti
  15. Видео запис: https://www.orthodoxianewsagency.gr/agioreitika/deite-vinteo-apo-tin-eksodio-akolouthia-tou-makaristou-geronta-aimiliano/
  16. Литургијску бесједу након прочитаног Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је започео подсјећањем на пророчке ријечи које пјевамо када испраћамо некога на овај пут, који је пут свакога људског бића: Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти се припреми мјесто покоја и Душе ће њихове у добрима почивати. „Испраћамо данас нашега оца Варнаву, оно дијете из Старе Рашке које је чуло и прихватило ријечи Христове Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном. Ове ријечи су постале путовођа његовог живота од Рашке, Косова, Призрена, Пећке патријаршије, до свете лавре Високи Дечани и манастира Милешева. Пред крај свог земнога живота био је и у древној лаври Светих Архангела на Превлаци као настојатељ учествујући у њеној обнови, и на крају окончао је свој земаљски живот у овој древној светињи Савини. Непрекидно слушајући тај глас Христов, ходећи за Њим и трудећи се да принесе себе самога и сав живот свој Христу Богу на дар“, казао је владика Амфилохије и подсјетио да је имао и благослов Божији да му путовођа на земљи буде један од најзначајнијих јерараха наше Српске православне цркве, владика рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, који му је био духовни отац, који га је замонашио и рукоположио и са којим је провео најзначајније године свога живота. Говорећи о животном путу архимандрита Варнаве, Митрополит је подсјетио да је он у овој херцегновској светињи окончао земни живот као и његов претходник, сатрудник архимандрит Јустин који је ходио истим путем: „Заједно су свој живот на распетом Косову посветили распетоме Господу и Цркви Његовој па их је Господ заједно призвао и овдје да се упокоје у овој древној светињи. Блажен је пут којим ходи његова душа и нека би му Бог подарио да у добрима почива, у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Симеона Мироточивога и Светога Саве, у загрљају Светога краља Стефана Дечанскога коме је такође вјерно служио заједно са оцем Јустином. Нека би Господ њега упокојио а нама дао вјере и снаге да и ми носимо свој крст достојно и нашега светога Патријарха Павла косовско-метохијскога и свих оних који су кроз вјекове слушали ту ријеч Христову и према њој се управљали Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ходи за Мном. Господ да упокоји душу његови и да му подари вјечно и непролазно Царство Своје у њедрима Својим у вјекове вјекова. Амин!“ Након опијела говорио је владика Теодосије који је казао да му данас није лако да говори о оцу Варнави кога познаје од своје 20 године а сусрет са њим и оцима Јустином и Доротејем у Дечанима 1983. године био је његов први сусрет са светињом и монасима. Додао је да стојећи над одром оца Варнаве видимо да је блажен не само пут којим данас иде његова душа, него и његов земаљски живот јер је то био живот у Христу. Свој земаљски живот је посветио Господу предавши себе у службу Њему, Цркви, светињама, ближњима, вјерном народу. „Био је слика монаха, када нисам могао да разликујем фреске са зидова дечанске цркве и њих који су служили тој светињи. Оно што сам запазио и што ме је пратило кроз цио живот јесте тај осјећај да су они себе предали Господу на службу. Схватио сам да је Свети краљ који обитава у Дечанима, тражио такве служитеље. Цијелог себе предати у службу Богу и тој светињи. Они су били примјер не само свештенослужитељима и монасима него и вјернима и мученичком народу који је живио на Косову, да опстану и истрају на путу Христовом носећи крст свој, знајући да у свом том трпљењу, страдању и невољи нису сами. На првом мјесту Свети краљ, Свети патријарси, епископи, Свети Јоаникије Девички, Свети Петар Коришки, сви они који су остали у Епархији рашко-призренској на КиМ, који су се ту подвизавали а који су и данас живо присутни у нашем животу, знали су да носећи превелики крст не носе га сами, и да је потребно да истрајемо на том путу предани вољи Божјој . И тај примјер и та слика нам више говори него све остало што прочитамо или чујемо“ рекао је владика рашко-призренски Теодосије и додао да су наше данашње молитве на Светој литургији и опијелу узнете Господу да прими слугу свога који је себе предао Њему и био му вјеран до смрти јер је Господ рекао Буди ми вјеран до смрти и даћу ти вјенац живота. Он је казао да су многи започели свој подвижнички живот, али им крај није био такав а у свештенослужитељима, оцу Јустину, и оцу Варнави, и оцу Доротеју видјела се истрајност и преданост Господу јер су знали да овај земаљски живот пролазан и све што имамо на земљи није толико реално у односу на оно што нам је Господ обећао и што долази. „Зато у овоме часу, сви овдје сабрани, не тугујемо него славимо Бога који је прослављен у светима Његовим. Славимо Га јер пред нама је свештенослужитељ отац Варнава који је овоземаљски живот живио угодивши Богу а сада његова душа хита у Небеска, рајска насеља, Царство Христово. Нека је благословен Господ наш који је оца Варнаву још у раним годинама његовог живота упутио на служење Њему. Он се трудио у свим светињама, не само у Дечанима. У Сопоћанима помагао је сестрама у обнови манастира и да опстану у оним тешким временима комунизма и безбожништва. Онда на Косову поред Дечана, одлазио је у манастир Гориоч који је обнављао, манастир Девич, Свету Тројицу, манастир Зочиште..Није разликовао светиње. Несебично је себе давао Богу и Цркви и зато ће та његова несебичност бити крунисана венцем побједе и живота у Царству небеском“, казао је владика Теодосије. На гробу се од оца Варнаве, испред ове монашке обитељи, опростио отац Макарије, настојатељ манастира Савина који је казао да се, колико год да смо тужни што нас напушта овај велики духовник вјерујући у васкрсење и вјечни живот, нада да ћемо се једног дана наћи са њим и да ћемо заједно да живимо у вјечном Царству Тројичнога Бога. „Божији промисао је довео оца Варнаву послије оца Јустина да потврди да је овдје дошао дио Косова, дио Дечана, дио срца нашега бића и народа, и да каже да је Савина један велики стожер, светионик који показује правац нашем народу куда и како треба ићи, а како другачије него према Светоме Сави, да идемо за њим и нећемо погрешити у овом животу и наслиједићемо вјечни живот“, казао је у свом потресном опроштају отац Макарије над гробом свог сабрата оца Варнаве. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Вјечан ти спомен вјерни служитељу Христа Бога нашега! ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска
  17. Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски Амфилохије данас је служио Заупокојену литургију и опијело новопредстављеном архимандриту Варнави (Гвозденовић) у манастиру Савина у Херцег Новом. Саслуживали су Преосвећени Епископ рашко-призренски Теодосије, архимандрит Методије новоизабрани Епископ диоклијски, велики број свештеника и свештеномонаха Митрополије црногорско-приморске, епархија рашко-призренске, захумско-херцеговачке, шумадијске, дабробосанске и будимљанско-никшићке. Литургији је присуствао велики број вјерног народа, бројне личности из јавног и културног живота Херцег Новог и Боке, на челу са Стеваном Катићем, предсједником Општине Херцег Нови. Литургијску бесједу након прочитаног Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је започео подсјећањем на пророчке ријечи које пјевамо када испраћамо некога на овај пут, који је пут свакога људског бића: Блажен је пут којим данас идеш душо јер ти се припреми мјесто покоја и Душе ће њихове у добрима почивати. „Испраћамо данас нашега оца Варнаву, оно дијете из Старе Рашке које је чуло и прихватило ријечи Христове Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека иде за Мном. Ове ријечи су постале путовођа његовог живота од Рашке, Косова, Призрена, Пећке патријаршије, до свете лавре Високи Дечани и манастира Милешева. Пред крај свог земнога живота био је и у древној лаври Светих Архангела на Превлаци као настојатељ учествујући у њеној обнови, и на крају окончао је свој земаљски живот у овој древној светињи Савини. Непрекидно слушајући тај глас Христов, ходећи за Њим и трудећи се да принесе себе самога и сав живот свој Христу Богу на дар“, казао је владика Амфилохије и подсјетио да је имао и благослов Божији да му путовођа на земљи буде један од најзначајнијих јерараха наше Српске православне цркве, владика рашко-призренски Павле, потоњи Патријарх српски, који му је био духовни отац, који га је замонашио и рукоположио и са којим је провео најзначајније године свога живота. Говорећи о животном путу архимандрита Варнаве, Митрополит је подсјетио да је он у овој херцегновској светињи окончао земни живот као и његов претходник, сатрудник архимандрит Јустин који је ходио истим путем: „Заједно су свој живот на распетом Косову посветили распетоме Господу и Цркви Његовој па их је Господ заједно призвао и овдје да се упокоје у овој древној светињи. Блажен је пут којим ходи његова душа и нека би му Бог подарио да у добрима почива, у њедрима Аврама, Исака и Јакова, Симеона Мироточивога и Светога Саве, у загрљају Светога краља Стефана Дечанскога коме је такође вјерно служио заједно са оцем Јустином. Нека би Господ њега упокојио а нама дао вјере и снаге да и ми носимо свој крст достојно и нашега светога Патријарха Павла косовско-метохијскога и свих оних који су кроз вјекове слушали ту ријеч Христову и према њој се управљали Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ходи за Мном. Господ да упокоји душу његови и да му подари вјечно и непролазно Царство Своје у њедрима Својим у вјекове вјекова. Амин!“ Након опијела говорио је владика Теодосије који је казао да му данас није лако да говори о оцу Варнави кога познаје од своје 20 године а сусрет са њим и оцима Јустином и Доротејем у Дечанима 1983. године био је његов први сусрет са светињом и монасима. Додао је да стојећи над одром оца Варнаве видимо да је блажен не само пут којим данас иде његова душа, него и његов земаљски живот јер је то био живот у Христу. Свој земаљски живот је посветио Господу предавши себе у службу Њему, Цркви, светињама, ближњима, вјерном народу. „Био је слика монаха, када нисам могао да разликујем фреске са зидова дечанске цркве и њих који су служили тој светињи. Оно што сам запазио и што ме је пратило кроз цио живот јесте тај осјећај да су они себе предали Господу на службу. Схватио сам да је Свети краљ који обитава у Дечанима, тражио такве служитеље. Цијелог себе предати у службу Богу и тој светињи. Они су били примјер не само свештенослужитељима и монасима него и вјернима и мученичком народу који је живио на Косову, да опстану и истрају на путу Христовом носећи крст свој, знајући да у свом том трпљењу, страдању и невољи нису сами. На првом мјесту Свети краљ, Свети патријарси, епископи, Свети Јоаникије Девички, Свети Петар Коришки, сви они који су остали у Епархији рашко-призренској на КиМ, који су се ту подвизавали а који су и данас живо присутни у нашем животу, знали су да носећи превелики крст не носе га сами, и да је потребно да истрајемо на том путу предани вољи Божјој . И тај примјер и та слика нам више говори него све остало што прочитамо или чујемо“ рекао је владика рашко-призренски Теодосије и додао да су наше данашње молитве на Светој литургији и опијелу узнете Господу да прими слугу свога који је себе предао Њему и био му вјеран до смрти јер је Господ рекао Буди ми вјеран до смрти и даћу ти вјенац живота. Он је казао да су многи започели свој подвижнички живот, али им крај није био такав а у свештенослужитељима, оцу Јустину, и оцу Варнави, и оцу Доротеју видјела се истрајност и преданост Господу јер су знали да овај земаљски живот пролазан и све што имамо на земљи није толико реално у односу на оно што нам је Господ обећао и што долази. „Зато у овоме часу, сви овдје сабрани, не тугујемо него славимо Бога који је прослављен у светима Његовим. Славимо Га јер пред нама је свештенослужитељ отац Варнава који је овоземаљски живот живио угодивши Богу а сада његова душа хита у Небеска, рајска насеља, Царство Христово. Нека је благословен Господ наш који је оца Варнаву још у раним годинама његовог живота упутио на служење Њему. Он се трудио у свим светињама, не само у Дечанима. У Сопоћанима помагао је сестрама у обнови манастира и да опстану у оним тешким временима комунизма и безбожништва. Онда на Косову поред Дечана, одлазио је у манастир Гориоч који је обнављао, манастир Девич, Свету Тројицу, манастир Зочиште..Није разликовао светиње. Несебично је себе давао Богу и Цркви и зато ће та његова несебичност бити крунисана венцем побједе и живота у Царству небеском“, казао је владика Теодосије. На гробу се од оца Варнаве, испред ове монашке обитељи, опростио отац Макарије, настојатељ манастира Савина који је казао да се, колико год да смо тужни што нас напушта овај велики духовник вјерујући у васкрсење и вјечни живот, нада да ћемо се једног дана наћи са њим и да ћемо заједно да живимо у вјечном Царству Тројичнога Бога. „Божији промисао је довео оца Варнаву послије оца Јустина да потврди да је овдје дошао дио Косова, дио Дечана, дио срца нашега бића и народа, и да каже да је Савина један велики стожер, светионик који показује правац нашем народу куда и како треба ићи, а како другачије него према Светоме Сави, да идемо за њим и нећемо погрешити у овом животу и наслиједићемо вјечни живот“, казао је у свом потресном опроштају отац Макарије над гробом свог сабрата оца Варнаве. Архимандрит Варнава је рођен 8. августа 1934. године у Дежеви код Новог Пазара. Богословску школу завршио је 1973. године у Призрену. Замонашен и рукоположен у манастиру Дечани 1963. г. Послије дугогодишње службе у Рашко-призренској епархији, био је настојатељ манастира Милешева и манастира Михољска Превлака. Настојатељ манастира Савине је био од фебруара 2005. Вјечан ти спомен вјерни служитељу Христа Бога нашега! ИЗВОР: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  18. Литургијом је началствовао протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење шеснаест свештеника из разних места Епархије бачке. Беседећи, отац Бранислав је указао на ревност упокојеног оца Александра. После прочитане заамвоне молитве, обављен је кратак помен за покој душе уснулог брата и саслужитеља. Опело је служено одмах после Литургије. Протонамесник Стеван Лукић, парох у Доњем Ковиљу, у својој опроштајној беседи, истакао је безрезервну љубав и бригу коју је отац Александар изливао према свима, а особито према деци. На крају је извршен трократни опход око храма у којем је, до последњег дана овоземаљског живота, отац Александар Басара узносио молитве и захвалност Богу Оцу у Тројици. Извор: Радио Беседа
  19. Заупокојена Литургија и опело умировљеном презвитеру Александру Басари из Доњег Ковиља, служени су 23. јуна 2018. године, у храму Светог апостола Томе. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Литургијом је началствовао протонамесник Бранислав Мркић, архијерејски намесник новосадски други, уз саслужење шеснаест свештеника из разних места Епархије бачке. Беседећи, отац Бранислав је указао на ревност упокојеног оца Александра. После прочитане заамвоне молитве, обављен је кратак помен за покој душе уснулог брата и саслужитеља. Опело је служено одмах после Литургије. Протонамесник Стеван Лукић, парох у Доњем Ковиљу, у својој опроштајној беседи, истакао је безрезервну љубав и бригу коју је отац Александар изливао према свима, а особито према деци. На крају је извршен трократни опход око храма у којем је, до последњег дана овоземаљског живота, отац Александар Басара узносио молитве и захвалност Богу Оцу у Тројици. Извор: Радио Беседа View full Странице
  20. Mинистар одбране Александар Вулин, у пратњи начелника Генералштаба Војске Србије генерала Љубише Диковића, присуствовао је данас, у касарни „Први пешадијски пук књаза Милоша Великог“ у Врању, свечаном испраћају пешадијске чете и вода за заштиту снага из Четврте бригаде копнене војске у мировну операцију у Либану. Обраћајући се окупљеним мировњацима и њиховим породицама, министар Вулин је истакао да ускоро одлазе у земљу која је растразана сукобима, мржњом, у којој се преламају интереси великих и моћних. – Мало је земаља и мало је народа као што је Србија и српски народ који знају колико вреди мир, јер знамо у колико ратова смо учествовали, јер те знамо шта значи када вам земљу разбију, када вам народ протерају, када препознајете своје најдраже у избегличким колонама. Мало је народа који разумеју колико вреди мир, као што разуме српски народ. Зато, тамо где идете идете носећи знање и свест о томе да је мир вредан и драгоцен и да сте у стању да га сачувате – нагласио је министар Вулин. Према његовум речима, Србија као неутрална земља, која не дозвољава да сукоби великих и моћних буду и њени сукоби, је Србија којој се верује. – Људи, којима ћете чувати мир, су људи који морају да вам верују. Ваши претходници су се изборили за поверење и поштовање, а на вама је да то очувате, на вама је да када се ви будете враћали својој земљи и својој кући, оставите исто поверење и исто поштовање. Чекаћемо вас, мислићемо на вас, бринућемо о томе како сте провели ноћ, какво је било јутро, бринућемо о вама да ли сте добро, знајући да тамо где сте мислите и ви на нас, бринете о својим породицама, о својој деци и о својој Србији. Али док сте тамо, изнад свега поштоваћете и чувати заставу земље која вас је послала, земље због које постојите, земље због које живите. Ваш задатак је да чувате мир, али и да честито и славно име Србије пронесте и тамо и да заставе које ће те понети, вратите овенчане славом и чашћу – поручио је министар Вулин. У наставку свечаности, министар Вулин предао је државне заставе командиру пешадијске чете мајору Бојану Стојановићу и командиру вода за заштиту снага капетану Бојану Пауновићу, које ће бити уз припаднике нашег контингента током њиховог боравка у мисији Либану. Захваљујући на указаној части, мајор Стојановић и капетан Пауновић су, у име припадника контингента, истакли да ће је часно носити поносни јер представљају Војску Србије. У мисију UNIFIL, у оквиру 12. ротације, биће упућено 175 припадника Војске Србије, који ће у наредних шест месеци, чувати мир у оквиру те мултинационалне операције Уједињених нација. Данашњем свечаном испраћају присуствовао је и командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић, са сарадницима, представници држаних институција, локалних самоуправа, верских заједница, као и родбина, пријатељи и колеге мировњака. Говорећи о задацима који очекују наше припаднике у мисији у Либану, командир пешадијске чете мајор Бојан Стојановић је истакао да је ово његово прво учешће у мултинационалној операцији, а да од тог ангажовања, првенствено очекује стицање нових искустава у раду са припадницима других оружаних снага, које ће моћи да примени при повратку у своју јединицу. – Наши задаци биће у вези са надгледањем и спровођењем мировног споразума између Либана и Израела, пружање помоћи либанским оружаним снагама у потпуном преузимању надлежности у јужно делу Либана, заштита цивила и пружање хуманитарне помоћи цивилима у зони операције – нагласио је мајор Стојановић посебно истичући значај свеобухватних припрема које су претходиле упућивању у мисију. Разводник Маја Петровић припадница је пешадијске чете која се упућује у мировну операцију у Републици Либан. – Осећам се привилеговано, јер је ово једна велик част за мене и за све нас и у складу са тим ћемо се тамо и понашати, у сваком моменту достојно репрезентовати лик припадника Војске Србије – истакла је разводник Петровић. Пут Либана, мајор Радојица Радовић одлази на дужност официра задуженог за логистику у Елементу националне подршке. – Сама мисија је хуманог карактера, тако да одлазимо у Републику Либан како би правовремено извршили све постављене задатке и то нам представља изузетну част и понос. Задатке ћемо реализовати тако да достојно репрезентујемо старешину Војске Србије, онакав какав у ствари и јесте – нагласио је мајор Радовић. Биљана Миљић, МЦ Одбрана
  21. Испраћена је достојанствено, како је и живела. Уз благе речи оних којима је припадала, пригодну песму „Косовских божура“ које је са ћерком Иваном придизала, и сузе обичних људи који су је волели као свог, најдражег. Тако се са Новог гробља у Београду, данас, на небеско глумиште, преселила Јелена Јовановић Жигон, дама југословенске и српске филмске и позоришне сцене. Више стотина људи опростило се од ове добре виле која у сећању остаје не само по својим бриљантним улогама, већ и што је у каријеру уписала и лекције о узвишеним људским судбинама – доброти и племенитости. О томе је, после опела у Цркви Светог Николе, у име Црногорско-приморске митрополије и митрополита Амфилохија, говорио протојереј-ставрофор Радомир Никчевић. – Сећаћемо се Јелене, јединствене по честитој и душевној лепоти којом је подједнако дарована и уметност коју је тумачила и људскост коју је имала за свој страдали народ од Книна, преко Републике Српске, до Космета. Зато је блажен пут на који, у овим васкршњим данима, идеш душо, на место покоја свога супруга и родитеља. Одар је био потпуно покривен цвећем. Опело је пратио хор, а служили су га свештеници Београдске и Црногорске митрополије. Јеленина деца, ћерка Ивана и син Никола, њени унуци, достојанствени у болу, више од сата примали су саучешћа. Ансамбл „Косовски божури“, који је са ћерком Иваном саставила Јелена од српске косметске деце из енклава, симболиком песме пратио је церемонију испраћаја. Испратили су је пригодном поруком. – Неговани твојом љубављу, узвишеном и отменом, Јелено, успавана наша оморико, небројано пута смо с тобом кушали са одуховљених трпеза и учили лекције живота и живљења. Само на тренутак се чинило да је твоје срце стало. Не, оно је у нама. Дива и вила наше филмске сцене, пре него што ће њен ковчег бити положен у вечно боравиште, испраћена је, по жељи породице и поштовалаца, „Реквијемом“ Бранка Миљковића, који је Јелена говорила и кратким рециталом ћерке Иване. Јелена је унука Митра Мартиновића, који је био црногорски дивизијар, касније дивизијски генерал Југословенске војске, председник владе Краљевине Црне Горе 1912−1913, министар војни у два наврата 1907−1910. и 1912−1913. и заступник министара иностраних дјела 1912−1913. Митрополит Амфилохије је Јелену Жигон одликовао златним ликом Светог Петра Другог Петровића – Његоша на празник Светог Симеона 2016. године за животно служење љепоти и добру и материнско човјекољубље. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  22. Глумицу Јелену Јовановић Жигон на вечни починак, на Новом гробљу, испратило више стотина поштовалаца, колега и пријатеља. У поворци, уз породицу, и представници Владе Србије, војници, дипломате, академици… Опијело је служио протојереј – ставрофор Радомир Никчевић, са више свештеника Митрополије београдско- карловачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Испраћена је достојанствено, како је и живела. Уз благе речи оних којима је припадала, пригодну песму „Косовских божура“ које је са ћерком Иваном придизала, и сузе обичних људи који су је волели као свог, најдражег. Тако се са Новог гробља у Београду, данас, на небеско глумиште, преселила Јелена Јовановић Жигон, дама југословенске и српске филмске и позоришне сцене. Више стотина људи опростило се од ове добре виле која у сећању остаје не само по својим бриљантним улогама, већ и што је у каријеру уписала и лекције о узвишеним људским судбинама – доброти и племенитости. О томе је, после опела у Цркви Светог Николе, у име Црногорско-приморске митрополије и митрополита Амфилохија, говорио протојереј-ставрофор Радомир Никчевић. – Сећаћемо се Јелене, јединствене по честитој и душевној лепоти којом је подједнако дарована и уметност коју је тумачила и људскост коју је имала за свој страдали народ од Книна, преко Републике Српске, до Космета. Зато је блажен пут на који, у овим васкршњим данима, идеш душо, на место покоја свога супруга и родитеља. Одар је био потпуно покривен цвећем. Опело је пратио хор, а служили су га свештеници Београдске и Црногорске митрополије. Јеленина деца, ћерка Ивана и син Никола, њени унуци, достојанствени у болу, више од сата примали су саучешћа. Ансамбл „Косовски божури“, који је са ћерком Иваном саставила Јелена од српске косметске деце из енклава, симболиком песме пратио је церемонију испраћаја. Испратили су је пригодном поруком. – Неговани твојом љубављу, узвишеном и отменом, Јелено, успавана наша оморико, небројано пута смо с тобом кушали са одуховљених трпеза и учили лекције живота и живљења. Само на тренутак се чинило да је твоје срце стало. Не, оно је у нама. Дива и вила наше филмске сцене, пре него што ће њен ковчег бити положен у вечно боравиште, испраћена је, по жељи породице и поштовалаца, „Реквијемом“ Бранка Миљковића, који је Јелена говорила и кратким рециталом ћерке Иване. Јелена је унука Митра Мартиновића, који је био црногорски дивизијар, касније дивизијски генерал Југословенске војске, председник владе Краљевине Црне Горе 1912−1913, министар војни у два наврата 1907−1910. и 1912−1913. и заступник министара иностраних дјела 1912−1913. Митрополит Амфилохије је Јелену Жигон одликовао златним ликом Светог Петра Другог Петровића – Његоша на празник Светог Симеона 2016. године за животно служење љепоти и добру и материнско човјекољубље. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  23. Протопрезвитер-ставрофор Далибор Танасић рођен је 14. јануара 1976. године, у Доњем Вакуфу, у Босни и Херцеговини. После завршене основне школе уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка. Због ратних дешавања напустио је родни крај и настанио се у Жабљу. Своју прву свештеничку дужност обављао је у Кореници, Доњем Лапцу и Удбини. Свештенички позив наставља од 2013. године у парохији костајничкој, која обухвата град Хрватску Костајницу, општине Доње Кукурузаре, Мајур, Дубицу и део општине Двор. После краће и тешке болести упокојио се 10. фебруара 2018. године. Прота Далибор живео је у браку са супругом Радојком, са којом је имао малолетне кћерке Николиону и Ђурђину. Извор: Радио Беседа
  24. На дан празновања Светих бесребреника Кира и Јована, 13. фебруара 2018. године, у Светониколајевском храму у Жабљу служено је опело новопрестављеном слузи Божјем протопрезвитеру-ставрофору Далибору Танасићу, пароху у Хрватској Костајници, у Епархији горњокарловачкој. Опело новопрестављеном оцу Далибору служио је протонамесник Бране Миловац, архијерејски намесник бачкопаланачки, уз саслужење више свештенослужитеља Епархијâ бачке и горњокарловачке. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Протопрезвитер-ставрофор Далибор Танасић рођен је 14. јануара 1976. године, у Доњем Вакуфу, у Босни и Херцеговини. После завршене основне школе уписао је Богословију Света Три Јерарха у манастиру Крка. Због ратних дешавања напустио је родни крај и настанио се у Жабљу. Своју прву свештеничку дужност обављао је у Кореници, Доњем Лапцу и Удбини. Свештенички позив наставља од 2013. године у парохији костајничкој, која обухвата град Хрватску Костајницу, општине Доње Кукурузаре, Мајур, Дубицу и део општине Двор. После краће и тешке болести упокојио се 10. фебруара 2018. године. Прота Далибор живео је у браку са супругом Радојком, са којом је имао малолетне кћерке Николиону и Ђурђину. Извор: Радио Беседа View full Странице
  25. Министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић, са члановима колегијума, присуствовали су данас свечаном испраћају седмог контингента Војске Србије у мисију Уједињених нација у Централноафричкој Републици (MINUSCA) у касарни „Бањица 2“ у Београду. Пут Централноафричке Републике поћи ће 70 припадника Војске Србије који ће наредних шест месеци, у саставу лаке пољске болнице, бити ангажовани на медицинском збрињавању снага у операцији MINUSCA. Обраћајући се српским мировњацима, њиховим породицама и старешинама, министар Вулин је истакао да сваки пут када испраћамо наше мировњаке у Централноафричку Републику или било где у мировне мисије, радимо то са помешаним осећањима. - Поносни смо на њих, поносни смо на њихово знање, на њихову стручност, на њихову храброст, на њихову хуманост, али опет, забринути, иако им то нећемо признати, како ће бити, шта их тамо чека, јер иду далеко. Припадници Војске Србије су увек ишли далеко, и увек ишли тамо где је тешко. Припадници Војске Србије одлазе на места која би други избегавали, али они због своје Војске, због своје земље, због свог народа, спремни су увек, не само у мировним мисијама, да чине што други не би. Тамо где би се други поколебали, тамо тек почиње храброст наших припадника. Ви одлазите у земљу која је растрзана мржњом, растргнута патњом, ви долазите из народа који, као ма који други, је кроз своју историју упознао и мржњу и патњу. Баш зато, ви можете да разумете људе код којих идете, баш зато ви можете да прихватите туђу муку као своју, јер долазите из народа који је свачију муку прихватао као своју и свако дете чије је детињство прекинуто мржњом и злом, имаће у вама савезника, имаће у вама подршку, имаће човека који разуме – нагласио је министар Вулин. Према његовим речима, можда је баш то разлог зашто толико цене и воле наше припаднике где год да оду, зато што не заборављају патњу свог народа и неће да је нанесу другима. - Ваше знање, ваш професионализам, ваша стручност препоручују вас за сваки од ових задатака и где год вас пошаљемо ми не бринемо и знамо да иду најбољи. Када год одете, ви своје задатке испуњавате са највећом дозом професионализма, као зналци – сигурни и уверени људи. Али има, кажу, и других који знају не мање од нас, али нема других који разумеју патњу, који разумеју мржњу, који разумеју како се са патњом и мржњом треба односити. Таквих нема и зато ви не долазите као представници једне струке, не долазите само да дате лек, не долазите само да препознате и чудне и понекад непознате и скривене знакове ретких тропских болести. Ви одлазите тамо да предате наду, ви долазите тамо да неком детету, човеку, жени, које је напустила свака вера у човечност, вратите веру да људи могу да буду људи. И зато идете и можда вас баш зато толико високо цене и воле – истакао је министар одбране. Он је поручио окупљеним мировњацима да ћемо сви стрпљиво чекати да се врате, да се јаве, да ћемо бринути за њих и када им то не признамо, а радовати сваком њиховом успеху и јављању. - Бићемо стрпљиви и чекати да дођете, а ви ћете славу ове заставе коју сте данас понели носити високо и увек свуда са собом, као и име наше реке Мораве показати и другима и научити шта оно значи. Више од свега ви ћете показати из каквог народа и од каквих великих људи ви долазите. Живела Војска Србије! Живела Србија! – рекао је на крају обраћања министар Вулин. Командант српског контингента у мисији MINUSCA биће пуковник Горан Радосављевић из Здружене оперативне команде Генералштаба Војске Србије, а командант војне болнице у седмој ротацији потпуковник др Данило Јоковић. У наставку данашње свечаности, министар одбране Александар Вулин је предао заставу Републике Србије команданту српског контингента, пуковнику Горану Радосављевићу који је поручио да ће се застава наше земље вијорити у Централноафричкој Републици на част и понос Републике Србије и њене војске. Обраћајући се окупљеним новинарима, министар Вулин је оценио да Војска Србије улаже велике напоре да у мировним мисијама широм света покаже вредност наше Војске и мирољубиву политику наше земље. Сви наши припадници, додао је он, оцењују се највишим оценама и заиста се о њима говори и мисли као о људима који врло достојанствено презентују нашу земљу. - Војска Србије као и Влада Републике Србије ће наставити са политиком учешћа у мировним мисијама и то оним које су веома захтевне и веома сложене и у којима много развијеније и богатије војске и државе врло ретко одлазе. Овај пут, ми говоримо о мировној мисији у Централноафричкој Републици, за коју је веома важно да се настави, без обзира на веома велике изазове, без обзира што се сматра једном од најтежих мировних мисија на свету. Ми смо поносни на наше девојке и момке, поносни смо на сваког нашег припадника, на изузетне резултате које показују и то је нешто што читава међународна заједница и УН изузетно цени – истакао је министар одбране подсећајући да Војска Србије тренутно учествује у 10 мировних мисија, од којих шест под окриљем УН, а четири ЕУ мисије. Министар Вулин је, такође, указао да ћемо наставити са таквом политиком и нећемо напуштати мировне мисије, јер смо ми посвећени очувању мира у свету, баш зато што Срби најбоље знају колико је мир драгоцен и колико га је тешко сачувати. Упитан да одговори када ће наша земља бити у могућности да самостално пошаље контингент у неку од мисија, министар Вулин је истакао да смо ми способни за то, али да је то питање политичке одлуке, као и позива да ли би то неко желео да ми урадимо. - Али, што се тиче наших оперативних способности, наше материјалне припремљености и обучености наших људи, ми то можемо да урадимо увек – закључио је министар Вулин.
×
×
  • Креирај ново...