Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'исихија'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Држећи до друштвене одговорности и старања за здравље верног народа, обавештавамо јавност да је Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Исихије инфициран вирусом SARS- CoV2. Симптоми болести су веома благи и Владика Исихије се налази на кућном лечењу у Епархијском двору Епархије ваљевске. Према препорукама лекара, примењује терапију, а у складу са новонасталим околностима прилагођене су и његове обавезе у наредним данима. Празнике Крстовдан, Богојављење и Сабор Светог Јована Претече, иначе његову крсну славу, Владика Исихије обележиће скромно и молитвено у Епархијском двору. Такође, као брижни пастир, Владика Исихије приносиће молитве за оздрављење свих људи које је ова пошаст погодила, као и за лекаре и остале медицинске раднике, чијим се трудољубљем сваког дана спасавају животи. Информативна служба Епархије ваљевске
  2. Симболичним везивањем Владике Исихија, духовног оца свих нас који на подручју Епархије ваљевске живимо, Нина, Сара и Милица отпочеле су свечано обележавање празника Отаца у Епархијском дому. Заједно са својим мајкама и очевима – свештенослужитељима на подручју Ваљева и околине, малишани различитих узраста дошли су да добију пакетић и умноже радост долазећег празника Рођења Богомладенца Христа. Дарујемо, јер се радујемо што ће Господ да се роди, рекао је Владика Исихије, посебно појаснивши симболику везивања, које карактерише припремне недеље пред Божић. Кад се одвежемо то значи да се одвезујемо од материјалних ствари овог света. Деца ће добити поклоне, који треба да значе да волимо своју децу и да се бринемо о њима. Као што Господ воли нас, тако родитељи и сви одрасли треба да воле децу. Не само своју децу, него сву децу овог света. Да се сви потрудимо да будемо добри и да Господ буде радостан зато што волимо једни друге, као и да сви ми живимо у радости зато што волимо једни друге – рекао је Владика Исихије. Након Владичиног обраћања уследило је даривање у знак љубави на коју нас Господ позива да у њој пребивамо. Сваком детету понаособ Владика Исихије упутио је благослов и уручио дар справљен од слаткиша и којечега што деца воле. Сабрање је употпуњено божићним и традиционалним песмама, које су малишани извели уз помоћ свестране уметнице Дајане Петровић. * * * У сусрет празнику Рођења Богомладенца Христа, са благословом Преосвећеног Епископа ваљевског Г. Исихија, Коло српских сестара „Преподобна Мати Параскева“ при Храму Силаска Светог Духа на апостоле у Обреновцу, предвођено духовником протонамесником Немањом Павловићем, пошиљкама хране, хемијских средстава за домаћинство и црквеним предметима обрадовало је српске породице у Глини и Петрињи (Република Хрватска), чији су домови пострадали у разорном земљотресу крајем 2020. године. Вредност пошиљке је 20 хиљада евра, а дарови су испоручени данас у присуству Епископа ваљевског Г. Исихија и горњокарловачког Г. Герасима Разорни земљотрес (6, 2 степена по Рихтеровој скали) оставио је страховите последице по живот људи у Глини и Петрињи. Неки су остали без ближњих, неки без домова, сви без спокоја, а са страхом и надом у свитање неког лепшег јутра. Оног, сакупљених крхотина и обновљене свакодневице. Тло се, каже духовни им отац Владика Герасим, још увек није смирило. Али, борба за обновом живота не стаје и сваки добар ветар вредан је злата. Баш онакав какав је данас упућен из Посавине… Иако физички километрима удаљени од градића у Банији и Крајини, хумани људи из Обреновца пожелели су да тамошњој браћи и сестрама дане наступајућег Најрадоснијег празника бар мало улепшају даровима, у духу јеванђељске љубави коју смо нарочито позвани да творимо према онима који страдају. Обреновачке мироносице окупљене у Колу српских сестара и духовник им протонамесник Немања Павловић прикупили су помоћ у храни, кућној хемији и предметима за молитвени живот, која је данас испоручена. У знак благослова, прве пакете су утоварили Епископ ваљевски Г. Исихије и Епископ горњокарловачки Г. Герасим, као и председник Градске општине Обреновац Мирослав Чучковић. Благосиљајући данашњи скуп, Владика Исихије је навео да је основно што треба да чинимо за пострадале то да се молимо, али уз молитву треба да се трудимо да помогнемо колико је у нашој моћи. Зато смо се овде постарали да сакупимо помоћ за 200 домова. Сваки од тих пакета садржи основне потрепштине, али и по једну дивну поруку од наших најмлађих. Деца из обреновачких вртића су спремила по цртеж са најлепшим жељама за сваки пакет. То ће значити можда више и од саме помоћи. Захваљујемо свима који су уложили труд у ову акцију и надамо се да ће да буде на корист свима који примају и који дају, јер Црква је један организам и када страда један део, страдају сви – рекао је Владика Исихије. На његове речи, благодарјем се надовезао брат му у Христу Епископ горњокарловачки Г. Герасим на територији чије епархије се налазе пострадали градови. Ово је заиста леп гест пажње и љубави људи који се сећају своје браће. Тај део моје епархије се још увек опоравља од земљотреса. Људи се сналазе на разне начине, али више од свега за оне који примају помоћ значи спремност овдашње Цркве – Вашег епископа, свештенства и добрих људи да помогну људима који су унесрећени. Православни смо , јеванђеље нас учи да будемо попут милостивог Самарјанина. Из тог разлога данас сам овде да из ваших руку и срца прихватим овај дар за моје епархиоте – рекао је Владика Герасим, благодарећи Владики Исихију, Колу српских сестара Обреновца и свима који су себе уградили у ово богоугодно дело. А ту су, поред мноштва верног народа, и Градска општина Обреновац и привредници овог краја. Међу њима посебан допринос пружио је Жељко Роксандић, родом из Мајских Пољана у Глини, кога је ратни вихор средином деведесетих довео у Обреновац, али везу са завичајем у својој души никада није прекинуо. Извор: Епархија ваљевска
  3. Приступна беседа Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског г. Исихија изговорена на устоличењу 27. јуна 2021. године у Саборном храму у Ваљеву Кад сам, пре три године, руком Ваше Светости͜ приснопамјатнога претходника Патријарха Иринеја и бројних саслужујућих му архијерејâ, изабран и удостојен да узмем на себе „јеванђелски јарам и архијерејско достојанство“ (Молитва еп. хиротоније) отпочео сам своје служење као викар епископа Бачког, поневши титулу славнога српскога града Мохача (у Барањи). Имао сам ретку част и благослов, не толико да учествујем и помажем, него, много више од тога, да се привијем скутима опитног и богомудрог оца и учитеља, владике Иринеја Бачког. Сада, пак, Духу Светом и Вама, Ваша Светости, и уважена браћо архијереји Свештенога сабора Цркве српске православне, изволе се изабрати моју недостојност и узвести ме у овај трон Богом-спасаване Епархије ваљевске. Поверена ми је ова Црква да је возглављујем, да њоме управљам, да јој будем отац и пастир. Са трепетом изговарам ове речи, сећајући се упозорења да ће се „од свакога коме је много дано, много и тражити: а коме је повјерено много, од њега ће се више искати,“ као и да „онај слуга који је знао вољу господара својега и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен“ (Лк 12:47,48) Осећајући сеуправо тако, и надасве, као слуга потом као слуга који донеклезна вољу Господара својега, стараћу се да служећи приправљам и чиним по Његовој светој вољи. Ослањајући се, пре свега, на „Божанску благодат, која свагда немоћи исцељује и недостатке испуњује,“ изливену на моје смирење, молећи заступништво Св. Отаца наших, Владике Николаја и Преподобног Јустина Ћелијског, и свих Светих просијавших у Епархији нашој ваљевској, молим све вас, браћо архијереји, и вас, свештенство, монаштво и верни народе поверене ми епархије, да ми својим светим молитвама и сваким добрим делом свагда будете ослонац, подршка и помоћ у вршењу епископске службе. Неодољиво се из мојих уста и срца отима усклик Светога Богослова Григорија: „ научите ме о пријатељи, који сте ми од сада и пастири и сапастири, да зналачки напасам и одгајам стадо“ У ову прву недељу после Педесетнице, литургијски се сећамо и заједничаримо са Свима Светима. У Свету и Велику Педесетницу испуњен је сав домострој спасења. Дух Свети излио се на апостоле и на све ученике, и установљена је Црква. Од тада, свако ко поверује у Господа и ступи у Његову Цркву, кроз свету тајну крштења и миропомазања, добија исти такав дар Светога Духа. Светитељи су они међу нама који су добијене таланте – исте таланте које сви ми у Цркви добијамо – својим подвигом и вером и љубављу умножили; они су „огроман облак сведокâ“ безбројно мноштво звезда које сијају на небу Цркве. Сваки од њих, уподобљених своме Господу, својим животом, житијем светога, исписује једно јеванђеље, тојест, примену Јеванђеља Господњег на једнан посебан случај, на једну облагодаћену личност. Овај дивни празник учи нас да смо свипризвани у светост, као и то, да су светитељи људи, исто као и ми. Жеља ми је, и молићу се и трудити са свима вама, вољени епархиоти, да се, подражавајући свима Светима, заједно с њима уподобљујемо Господу и да благочестиво живимо у Њему као чланови, удови Цркве Његове; да светошћу Његовом – Јединог Светог – будемо достојни да нам се апостолски обраћа као „светима који су у Ваљеву.“ Епископска служба у епархији неодвојива је од осталих служби – Презвирерâ, ђаконâ и лаикâ, верног народа. Епископа хиротонише архијерејски сабор, али га као оца и пастира прихватају и признају управо они над којим епископствује, тиме што се сви сабирају на Светој Евхаристији. У молитви епископске хиротоније стоји: „…наиласком и силом и благодаћу Светога Духа Твог укрепи, и беспрекорним посведочи његово архијерејство, и украшаваујући сваком честитошћу, покажи га светим, да би био достојан да од Тебе моли све што је за спасење народа, а Ти да га чујеш.“ Свети Игњатије Богоносац заповеда: „чините све под председништвом епископа, који је на месту Божјем.“ (Магн 6,1) То место Божје, које се даје епископу, означава да онвозглављује епархију, тојест, помесну Цркву. И наставља Светитељ, „Као што, дакле, Господ (Христос), будући (са Оцем) сједињен, не учини ништа без Оца, … тако и ви … све чините на заједничком сабрању: једна молитва, једно мољење, један ум, једна нада у љубави, у чистој радости која је Исус Христос, од Кога нема ничега бољега.“ Власт епископа, дакле, није као световна власт. Она је заснована на односу који назиремо у самој Пресветој Тројици: „у општењу узајамне љубави, послушности и радости,“ како учи Свети Владика Николај, при чему „свака Божанска ипостас чини напор да поклони своју част другима двема, и да себе умали послушношћу.“ На својој хиротонији примио сам завештање од светејшег Патријарха Иринеја да „објављујем, да проповедам, да ућвршћујем у нашему народу, у народу православном … истину коју су апостолои проповедали“ Објаснио је он у тој свечаној беседи, која се уцртала у срцу моме,да је то „истина Богом откривена, Духом Светим потврђена, и многим светим знацима и чудима потврђена, кроз читаву историју Цркве Христове“ Пре свега, епископ је онај који возглављује Цркву и „по обличју и на месту Христа“ приноси благодарење Богу Оцу, служи Свету Литургију. Сматрам да је сав наш живот управо то: једна трајна, (лична и васељенска), Света Евхаристија, заједничка служба народа Божјег сабраног у Еклисију, Цркву, проширена литургија која обухвата дословно сваки детаљ, сваку нит,сваки аспект живота сваког од нас, у мери у којој верујемо и живимо у Господу, и старамо се да своје распарчане, раслабљене и огреховљене животе уподобимо, усагласимо са Његовим животом, с Оним који јесте Живот и Пут и Истина, Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос. Тако се ми удостојавамо саслуживања Светоме Духу; и бескрајно више од тога – О, преславног чудеса –и сам Свети Дух саслужује нама, „моли се за нас уздисајима неизрецивим“ (Рим. 8,26) У својој служби трудићу се да проповедам истиниту веру, засновану на Светом писму и Светим Оцима „премудрост Божју у тајни сакривену, коју предодреди Бог пре векова за славу нашу.“ (1 Кор.2,7) „Као образац здраве наукеимај оно што си чуо од менеу вери и љубави у Христу Исусу,“ (2. Тим. 1, 13) учи Св. апостол; да, сходно томе,спроводим и развијам дела милосрђа, уз старање о ништима и свима који су на рубовима друштва, занемарени и одбачени. Подржаваћу у томе свесрдно богоугодну делатност Православне народне хришћанске заједнице, Кола српских сестара и Светосавске омладинске заједнице, као проширених литургијских заједницâ. „Пустите децу – говори Господ наш –нека долазе мени и не браните им; јер је таквих Царство Божје“ (Мк.10,14). Стараћу се око васпитавања деце и омладине, од најранијег узраста. Затим, у Цркви већ постоји служба веронауке, која је интегрисана у школски систем;свестан сам њеног огромног значаја и пружаћу помоћ и подршку. С радошћу и отворена срца, примаћу све који хоће да сарађују у вршењу Речи Божје. Одржаваћу најбоље односе и сарадњу са свима важним институцијама и личностима, на нивоу града, општина, са војском, полицијом, разним управама, школама, болницама… без обзира на политичка или друга опредељења, уверења, ако само постоји добра воља. Промисао Божја доваела ме је у ову свештену Епархију Ваљевску –овде, где се чиста и бистра река Градац улива у Колубару, јуначку, која прожима читаву област, сву у зеленим брдима, шумама и ливадама; у којој живи јуначки и одважан побожан и богобојажљив народ. Овде су, један до другога, новојављени светитељи ваљевски, свесрпски и васељенски, равноапостолни и просветитељи и исповедници, Владика Николај у Лелићу и Ава Јустин, несумњиво најзначајнији учитељи, духовници и теолози наше епохе. Овде је и песникиња Десанка, најнежније перо српске лирике, уз чије су стихове стасавала покољења. Ова епархија дала је одважне народне вође и ратнике, посебно у страшним и тешким временима српских устанака, међу којима су: Хаџи Рувим, пастир Цркве Христове, архимандрит Боговађе, кога је одликовало неустрашиво војевање и оданост саборцима, која није поклекла ни пред најсуровијим мучењима турских војника. Петар Николајевић Молер – уз стрица му Хаџи Рувима, уметник и солдат, јунак. Тешко да би се игде могла пронаћи оваква породица која је својој земљи подарил толико великана из различитих области стварања као што је породица Ненадовић из Бранковине. Обор-кнез Тамнавске и Посавске кнежевине Алекса Ненадовић, праведни господар, ктитор, и у страдању за слободу први. Брат му војвода Јаков Ненадовић први министар унутрашњих послова савремене Србије; син Прота Матеја, ратник, први председник Правитељствујушчег совјета, дипломата и писац; Војвода Јеврем, устаник, а потом председник Апелационог суда и државни саветник; Војвода Сима Ненадовић, који је борбу за слободу водио у оба устанка; и у народу одмиља звани Чика Љуба Ненадовић, књижевник, дипломата и министар просвете. Примам данас на старање ову епархију, наследницу славне Светосавске Моравичке епархије, од Господа Сведржитеља, а из руку мојих најпоштованијих претходника, најпре, блаженопочившег владике Милутина, аутентичног пастира доброг, нарави благе али строгог и одлучног; затим, из времена кад је ваљевска била спојена са шабачком епархијом, из руке Ваше, Преосвештени Господине Лаврентије, мудри и сталожени архијереју, који нам предајете све изврсне одликевладикâ старога кова. Њима су претходили епископи Јован Велимировић, др Симеон Станковић, па све до Пајсија, потоњег српског патријарха иславнога Хаџи Мелентија Стефановића. Трудићу се да следим њиховим стопама и да им се, подражавајући и настављајући њихове најбоље тековине, нађем достојним наследником. Побожност верног народа ове епархије уско је повезана са бројним манастирским светињама које је прожимају. Поред прослављених и свеправославних Ћелија и Лелића, ту су Пустиња, Јовање, Рибница, Грабовац, и друга света места, на којима се даноноћно произносе молитве за цео свет, и где се окупља ради молитве, утехе и назидања. И сам монах, стараћу се усрдно о нашем монаштву, које треба да буде светлост свету. Ваша Светости, у својој заиста надахнутој приступној беседи, када сте узвођени у Светосавски трон Српских првопрестолникâ, позвали сте све нас, апостолским речима, наслужбу миру и јединству: „Молим вас браћо именом Господа Исуса Христа да сви исто говорите, да међу вама не буде раздора, да будете утврђени у истој речи и истој мисли“ (1 Кор 1,10). Дозволите да и ја, као „најмањи из ваших чада“ изразим резонансу тих ваших речи у моме срцу у виду мисионарске жудње да свет посматрамо „умом Христовим“ и да га на духовни начин осмишљавамо и тако тумачимо, у својим делима и проповеди онима који су у Цркви, али и свима онима око наскоји су отворени за Реч Божју. Настојаваћу на одржавању и изграђивању јединства Цркве, како унутар поверене ми епархије, тако и између свих епархија наше Светосавске Цркве; јер, епископ јесте „спона помесности и Васељенскости Цркве.“ У тој благословеној мисији бићу вам подражавалац и саделатељ, уверен да изражавам осећања и настројења већине сабраће архијерејâ. Пре свега и изнад свега, благодарим и узносим славословље Светој једносуштној и животворној Тројици, Богу нашем, за „сва знана и незнана, видљива доброчинства која су нам учињена.“ Благодарим и Вашој светости, духовни оче, који си ме „с муком рађао, док се Христос не уобличи у [мени]!“ (Гал. 4, 19). Својим делатним примерима и благим и трпељивим поукама тајноводили сте ме и изграђивали, као Павле Тимотеја, учећи о великој тајни побожности: „Бог се јави у тијелу, оправда се у Духу, показа се анђелима, проповједи се незнабошцима, вјерова се у свијету, вазнесе се у слави“ (1 Тим 3, 2-7). Благодарим и Вашој светињи, владико и оче Иринеје, јер сте ми даровали да из, најближе перспективе, посматрам и упијам Ваше благодатно расуђивање и проницљивост у стварима које се тичу наше епархије, наше помесне Цркве, али и целокупне, саборне и апостолске, Цркве Христове. Благодарим браћи мојој ковиљској, вазљубљеној у Господу, јер смо у заједници братске љубави узрастали у вери, нади и љубави, служећи једни другима, и сви заједно Господу, стремећи „познању љубави Христове која превазилази разум, да бисмо се испунили сваком пуноћом Божијом.“ (Еф.3,19) Благодарим својим родитељима, блажене успомене, Милутину и Јелени, који су ме с љубављу и добротом васпитавали и изграђивали, учитељима, родбини, пријатељима и свим добротворима, знаним и незнаним. Да сви вечно у заједници молитве и љубави, са свима светима, узносећи сваку славу, част и поклоњење Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби! Извор: Епархија ваљевска
  4. На редовном мајском заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, 2021. године, за новог Епископа ваљевског изабран је досадашњи Епископ мохачки г. Исихије, викар Епископа новосадског и бачког др Иринеја. Тако је владика Исихије постао други Епископ од обновљења Епархије ваљевске 2006. године. Како је најављено из Епархије ваљевске, устоличење новоизабраног Епископа ваљевског Исихија ће бити на Покладе, у недељу, 27. јуна, у склопу свете архијерејске Литургије, која ће почети у 9 часова, у храму Христовог Васкрсења у Ваљеву. Очекује се да ће сабрање предводити Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије. Тога дана једино ће Литургија бити служена у храму Христовог Васкрсења, како би што већи број људи достојно дочекао новог архипастира Епархије ваљевске. Протонамесник Филип Јаковљевић, архијерејски заменик Епископа ваљевског, упутио је позив верницима да дочекају епископа Исихија у храму Христовог Васкрсења. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Новоизабрани Епископ ваљевски Исихије (Рогић) је рођен 3. новембра 1965. године у Москви, од оца Милутина и мајке Јелене Рогић. Живео је у Београду али је, услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео у иностранству. Поред Москве, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. На самом почетку духовне и материјалне обнове манастира Ковиља, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи. На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија (Рогића), за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Епископ Исихије говори енглески и руски језик. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је викарног Епископа мохачког Исихија (Рогића), за Епископа ваљевског.
  6. Новоизабрани Епископ ваљевски Исихије (Рогић) је рођен 3. новембра 1965. године у Москви, од оца Милутина и мајке Јелене Рогић. Живео је у Београду али је, услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео у иностранству. Поред Москве, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. На самом почетку духовне и материјалне обнове манастира Ковиља, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи. На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија (Рогића), за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Епископ Исихије говори енглески и руски језик. На редовном пролећном заседању одржаном у Београду од 24. априла до 29. маја 2021. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је викарног Епископа мохачког Исихија (Рогића), за Епископа ваљевског. View full Странице
  7. Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. Према дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу. Ова богонадахнута мисао знаменитог старца Порфирија указује да је мисија неодвојива од молитвеног искуства Цркве. Бројна су светоотачка сведочанства о тиховању и исихастима, те тако у петом веку се спомиње у палестинском манастиру Светога Саве пустињак Јован који проводи живот у „молитвеном тиховању". Посебно сведочанство налазимо у знаменитој „Лествициˮ, надасве познатом делу подвижничке литературе које је проистекло из срца и пера Преподобног Јована Лествичника. Овај духоносни подвижник читаво поглавље (27. слово) посвећује „Свештеном тиховању тела и душе" и „разлици и разликовању мировања". Са друге стране, тумачећи Псалме Свети Григорије Ниски подсећа да је Мојсије четрдесет дана провео у молитвеном тиховању. Често се мисли да је молитвено тиховање пасивност и усамљеност, међутим, важно је истаћи да молитвено тиховање, или исихија, пре свега подразумева подвиг и духовни напор целокупног бића човечијег. Са слободом можемо рећи да је молитвено тиховање, ваистину, гласније од говора, јер је оно тишина која прераста у дубински вапај васцелог бића човечијег. Ко задобије такво молитвено тиховање, каже Свети Јован Лествичник, познао је дубину тајни. У истом духу Свети Григорије Богослов каже да „Бога треба више помињати него дисатиˮ. Дакле, без молитвеног тиховања не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и промисао из божанских речи које читамо или појемо. Из наведених светоотачких сведочанства долазимо до чињенице да најсавршенији начин молитве јесте молитвено тиховање. Молитвено ћутање јер речи уступају место молитвеној тишини срца, због тога преподобни Порфирије саветује: „Молитву треба да вршимо у себи умом, а не уснама, да се не би стварала расејаност и да ум не би лутао тамо-вамо. На благ начин треба да поставимо Христа у свој ум, изговарајући мирно и неусиљено: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ. Не мисли ни на шта осим на речи: „Господе Исусе Христе, помилуј меˮ, ништа друго, ништа; спокојно, отворених очију, како не бисте пали у опасност од фантазија и заблуда. Са пажњом и преданошћу обраћајте се Христуˮ, саветује велики проповедник љубави Божје и учитељ молитве. У каквом односу стоје мисија и молитвено тиховање? Свештено богослужење као живи живот, и као дисање Цркве, али и као њено саборно памћење било је одувек веома важно за остваривање црквене мисије. Стога можемо рећи да црквена мисија има богослужбени или литургијски карактер. Имајући у виду све наведено долазимо до чињенице да мисија Цркве и њен катихетски значај није сагледан само на духовно васпитавање човековог ума, стицањем теоретских знања, већ пре свега, на духовно образовање васцелог човека, било као појединца или као заједнице. Да је то заиста тако, доказује чињеница да је кроз целокупну историју Цркве, на почетку и на крају сваке црквене мисије било богослужбено (евхаристијско) сабрање као темељ и као круна свега. Молитвеним актом Црква не само што препорађа и просветљује вечном светлошћу верни народ Божји, већ ствара и нову молитвену културу, како у поједницу, тако и у заједници. Узмимо као пример реч „култураˮ. Ова реч директно и недвосмислено сведочи о њеној органској и нераскидивој вези за „култ" - за свештено богослужење и молитвени живот Цркве као богочовечанске заједнице. На крају, ако је молитва темељ и непрестани пратилац црквеног живота у свим његовим пројавама, а црквена мисија кроз то — молитвена мисија, онда је и молитвеношћу прожета мисија, једина истинска црквена мисија која све препорађа и рађа дивне и благословене плодове. Катихета Бранислав Илић *Објављено у јулско-августовском 374. броју Православног мисионара (стр. 32-33)
  8. О. Др Андреј Лут Византијски исихазам Сведочанство о невероватном искуству монаха Горе Атонске, полуострва на северу Грчке које је од X века центар православног монаштва, постало је питање расправе у XIV веку, чији су одјеци о том спору и данас присутни у православним теолошким круговима. Константинопољски Синод потврдио је исихастичко учење по ком је могуће видети нетварну Божанску светлост, подржавши теолошко образложење од стране Св. Григорија Паламе са његовим разликовањем између суштине и Божанских енергија, по ком је Бог несазнајан у Својој суштини али истински сазнајан у Својим енергијама кроз које Бог открива Себе, а не само нешто о Себи. Првенство у овим Божанским енрегијама има нетварна светлост, светлост у коју се Христос преобразио пред својим ученицима на Гори Тавору, по чему је нетварна светлост названа светлост Тавора, или ''Таворска светлост''. Целокупна Византијска традиција исихастичког разумевања поново је потврђена у новијем времену кроз утицајан образац у Добротољубљу (Филокалији) састављену од стране Св. Никодима Хагиорите и Св. Макрија Коринтског, објављеној у Венецији 1782. године. Убрзо је Добротољубље преведено на словенски, а затим и на руски језик, оставивши огроман утицај на савремено православље: практично на све велике православне теологе XX века – Лоског, Флоровског, Мајендорфа, грке као што су Нелас и Манзаридис, чак и на Јанараса, румуна Станилоа као и на највеће представнике монаштва, теологе као што су архимандрит Софроније Есески и епископ Јеротеј Влахос – могу се уважавати као они који држе филокалиско или неопалмитско наслеђе. Ово наслеђе ''Византијског мистицизма'' јесте живо наслеђе, па је према томе још теже му приступити на критички, научни начин. Већина научних радова о Византијском мистицизму који су начињени у протеклих стотињак година, укључујући и публикацију текстова, урађено је у духу овог наслеђа, са исходом по ком је поглед који представља Добротољубље у потпуности прихваћен. Само мали број њих је покушао да остане изван ове традиције – од радова ученог језуите оријенталисте Иринеја Хаушера до најновијих радова о Симеону Новом Богослову од стране православног свештеника Џона Мекгакина – који су престављени као ''непријатељски настројени'' према овом наслеђу од стране оних који га следују . Само се Добротољубље може сматрати путоказом исихастичког (или Византијског) мистичног наслеђа које започиње са Св. Антонијем Великим (мада текст који се приписује Св. Антонију је лажан) преко монашких писаца IV и V века као што су Еваргије, Марко Посник и Дијадох (Макарије и ''Макаријеве беседе'', али само у краткој епитоми Симеона Метафраста), затим каснији монашки аутори који су били под утицајем Синајем, као што су Исихије и Филотеј, Св. Максим Исповедник (коме је највећи део посвећен), тајaнствени Петар Дамаскин (писац опширних епитома о монашком животу), Симеон Нови Богослов и његов ученик Никита Ститат (Никита често заступљен, Симеон изненађујуће мало) и Св. Григорије Палама (коме је после Св. Максима Исповедника посвећен највећи део) као и други који су узели учешћа у исихастичкој полемици, као што су Теолипт Филаделфијски, Григорије Синаит, Калист и Игнатије Ксантопул. Кажем ''путоказом'' зато што списак аутора обухваћених у Добротољубљу није, нити је прихваћен као коначан. И руска и румунска верзија Добротољубља допунила је Никодимово и Макаријево оргинално дело са монашким писцима као што су монаси из Газе, Варсануфије, Јован и Доротеј, затим Јован Лествичник и Исак Сирин. Шта Доротољубље чини по питању канонизације наслеђа исихастичке духовности протежући се од исихастичке полемике до IV века; све оно што је претходило у стварању оваквог канона није баш јасно, поготову пошто је сасвим извесно да су делови сакупљани током много година, тј. векова од настанка монаштва; то су управо они текстови који су били препоручени монасима да читају од стране њихових духовника, посебно у светогорској традицији (ни на тренутак не предлажем да је стварање исихастичког наслеђа из Добротољубља на било који начин, мање или више, паралелно са савременим измишљеним килтовима шкотских кланова и горштака, као што то наводи Хју Тревор-Ропер) . Али, када се једном прихвати као део традиције, радови се читају са претпоставком да могу бити страни духу у којем су првобитно били написани. Ако неко пита шта је то карактеристично за исихастичко наслеђе, могло би се све сакупити и рећи да је то наслеђе (првобитно монашке) молитве утемељене на сталном понављању Исусове молитве (Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног), под руковођењем духовника, што доводи до свесног осећаја присуства Божијег, јављајући се у облику светлосног виђења. Када неко чита Добротољубље у духу оваквог наслеђа, све ово се подразумева. Али, један детаљ, можда најупечатљивији и препознатљив, изгледа као нешто што је дошло доста касније овом наслеђу, као страно одступање, а то је управо употреба молитве Исусове. Св. Игњатије Брјачанинов, светитељ из XIX века, у својој књизи ''О молитви Исусовој'', прихвата древност и свеопштост практиковања молитве Исусове . Исто је и са оцем Луисом Лев Жилеом (који је писао под псеудонимом ''монах Источне Цркве'') и његовим делом ''О призивању Исусовог Имена'' . Ово ''наслеђе'' је било прилично окрутно третирано од стране Иринеј Хаушер у његовој књизи ''Христова имена и начини молитве'' , док се историјски много прихватљивије објашњење може наћи у често прештампаваном делу диоклијског епископа Калистоса Вера ''Моћ Имена: О молитви Исусовој у православној духовности'' . Другачије речено, важност молитве под руководством духовника је древно и непрекидно (мада није увек уочљиво у текстовима који се налазе у Добротољубљу). Међутим, шта је са важношћу доживљаја, поготову доживљаја виђења божанске светлости? У развитку наслеђа, као што смо видели код исихастичке полемике, Преображење Христово се сматра за неку врсту архитипа исихастичког доживљаја: нетварна светлост Божанства назива се светлошћу Тавора, или ''Таворском светлошћу''. Питање које желим да поставим није оно очигледно о аутентичности таквог искуства, и њеној древности и доследности у Византијској традицији, зато што ми се углавном чини да такво питање повлачи још много других питања на шта ја нисам сигурана како би неко могао да одговара на њих. Ја сам више заинтересован шта се тврди позивањем на такав доживљај, и такође на оно што ћу назвати ''обликовањем'' таквог једног искуства, јер чврсто прихватам да нема доживљаја који је необјашњив, пошто су доживљај и тумачење нераздвојиво везани једно за друго. Несумњиво да је немогуће позабавити се целокупним наслеђем Добротољубља, тако да ћу поједноставити свој задатак огранивчивши своје излагање на три личности: Св. Максима Исповедника, Св. Симеона Новог Богослова и Теофана Никјеског. Али прво реч о убрајању Симеона. Чини се, барем кад је грчка традиција у питању, да је он релатививно скоро придодан овом наслеђу . Св. Григорије Палама је знао за њега, и поштовао га је, али једва да показује било какво познавање његових дела (чини се да је више био упознат са Никитовим животом светитеља). Чак и у Добротољубљу Св. Никодима и Св. Макарија његово присуство је слабо: од три дела која су му приписана једно је неистинито (дело о молитви Исусовој ког је аутентични Симеон био несвестан), док у оргиналној верзији преведеном на савремени грчки, налази се само једно (придодано у закључку). Али, у овом веку опсежан критички осврт његових дела започиње архиепископ Василије Кривошеин, док у потпуности остварују Жан Дарузе и Јохан Кодер, тако да Симеон постаје један од најпопуларнијих исихастичких писаца, и главни извор за оно што ја називам неопалмизам. Сваки од ове тројице писаца износи нешто поприлично другачије: код Св. Максима Исповедника позабавићу се са његовим тумачењем Преображења, јер изгледа да је његов допринос огроман у тумачењу основа исихазма; код Св. Симеона позабавићу се са његовим доживљајем божанске светлости, јер без обзира о његовом оргиналном раду, исихасти су Симеона сматрали за претечу ; код Теофана Никејског погледаћемо његово дело ''Пет расправа о Таворској Светлости'', скору публиковану од стране Харалампија Сотиропула. Превео: ђакон Младен В. Шобот 1. John A. McGuckin, “The Luminous Vision in Eleventh-Century Light, Vision, and Religious Experience in Byzantium , Byzantium: Interpreting the Biblical and Theological Paradigms of St. Symeon the New Theologian,” in Work and Worship at Theotokos Evergetis, ed. Margaret Mullet and Anthony Kirby, Belfast Byzantine Texts and Translations, vol. 6, no. 2 (Belfast, 1997), pp. 90-123 2. Hugh Trevor-Roper, “The Invention of Tradition: The Highland Tradition of Scotland,” in The Invention of Tradition, ed. Eric Hobsbawm and Terence Ranger (Cambridge: Cambridge University Press, 1983), pp. 15-41. 3. Св. Игњатије Брјачанинов, ''О Исусовој молитви''. 4. Father Louis Lev Gillet, On the Invocation of the Name of Jesus (London: Fellowship of St. Alban and St. Sergius; repr., Oxford: SLG Press, 1970). 5. Irenee Hausherr, Noms du Christ et voies d’oraison, Orientalia Christiana Analecta, no. 157 (Rome: Pontificale Institutum Orientalium Studiorum, 1960). 6. Bishop Kallistos (Ware) of Diokleia, The Power of the Name: The Jesus Prayer in Orthodox Spirituality, Fairacres Publication 43, rev. ed. (Oxford: SLG Press, 1977). 7. Он је некако више био популаран у Руској традицији; (види: Иларион Алфејев, Св. Симеон Нови Богослов и Православно наслеђе, Оксфорд, 2000.). 8. Gregory Palamas, Triads in Defence of the Holy Hesychasts 1.2.12, in Gregoire Palamas, Defense des saints hesychastes, ed. J. Meyendorff, Spicilegium Sacrum Lovaniense, Etudes et Documents, no. 30, 2nd ed. (Louvain, 1973), p. 98. Извор: http://www.pravoslavniistocnik.net/index.php?option=com_content&view=article&id=145:vizantijski-isihazam-prvi-deo&catid=47:bogoslovlje&Itemid=65
  9. -Епископ Иринеј: „Мерило на последњем, коначном Суду Божјем јесте љубавˮ- Следујући напоменама из Типика, ове године престони празник храма Преподобнога Симеона Мироточивог у Ветернику торжествено је прослављен у Недељу месопусну, 23. фебруара 2020. године. Звучни запис беседе Молитвена прослава почела је у навечерје празника служењем свечаног бденија, којим је началствовао протопрезвитер-ставрофор Недељко Зубовић, парох при храму на Телепу, уз саслужење свештенства из свих крајева Богом чуване Епархије бачке. На дан празника светом архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, протопрезвитера-ставрофора Миливоја Мијатова, архијерејског намесника новосадског првог, протопрезвитера Јована Милановића, ректора Богословије Светог Арсенија Сремца, презвитера Станка Лакетића, професора наведене Богословије, свештенства и ђаконства Епархије бачке. У славу Божју, а у част преподобнога Симеона Мироточивог, једним устима и једним срцем умилни славопој Господу узнео је хор ученика Богословије из Сремских Карловаца, сведочећи и актуализујући речи црквеног песника да „мислимо као да на небу стојимоˮ. После светописамских чтенија, надахнутим архипастирским словом сабране је поучио епископ Иринеј, говорећи о значају правилног разумевања еванђелске перикопе о Страшном суду, која нас, на савршен начин, уводи у завршницу припреме за Четрдесетницу. Суд Божји је једнак и праведан не на наш људски начин, већ на нама надуман начин тако што своју бескрајну, за нас непостижну љубав нуди свима, све закриљује њоме. Они који су отворили своја срца за ту љубав они је показују у свом живљењу са ближњима. Мерило на последњем, коначном Суду Божјем јесте љубав, истакао је владика Иринеј. После заамвоне молитве освештани су славски дарови, које је принела породица Вуксановић из Ветерника. По литургијском отпусту, у име свештенства и литургијске заједнице Светосимеоновског храма, речи благодарности произнео је протонамесник Бранислав Ђурагић, настојатељ храма. Отац Бранислав је заблагодарио Троједином Богу, а потом и Преосвећеним архијерејима Иринеју и Исихију, као и свештенству и верном народу који су пројавили своју хришћанску љубав учествујући у славском торжеству у ветерничком храму. Свечаном славском сабрању у храму Преподобнога Симеона Мироточивог у Ветернику присуствовао је г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, као и г. Мирослав Илић, помоћник покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са Црквама и верским заједницама. Добротом и љубављу овогодишњих кумова, празнична радост настављена је трпезом хришћанске љубави. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Верни народ Новог Сада, предвођен својим Архијерејем, молитвено је прославио 7. јануара 2020. године празник Рођења Господа Исуса Христа – Божић. Прослављање је отпочело Великим повечерјем и Јутрењем празника Божића, које је служио презвитер Ненад Вујасин, уз саслужење ђакона Слободана Ђурђића. Звучни запис обраћања Епископа Иринеја Евхаристијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј, уз саслужење Његовог Преосвештенства Епископа мохачког господина Исихијa и братства Саборног храма. Божићну посланицу Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског господина Иринеја и свих архијереја Српске Православне Цркве, упућену свештенству, монаштву и свима синовима и кћерима наше свете Цркве, прочитао је протојереј-ставрофор Стојан Билић, сабрат Светогеоргијевског храма у Новом Саду. Током свете Литургије појао је хор Саборног храма Свети Георгије. Литургији су присуствовали господин Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, као и др Радивоје Стојковић, директор Гимназије Јован Јовановић Змај у Новом Саду. По завршетку Литургије, владика Иринеј је честитао присутнима празник Христовог Рођења. Нека Господ, својом љубављу, избави наш народ, нашу Цркву и сав свет од невоља које су се надвиле над нама, и да Бог дâ да у здрављу и сваком добру прослављамо и идуће године, и на многа и блага лета, поручио је Епископ бачки. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Време је поста и желео бих да испробам ово да видим да ли ми одговара. Занима ме на који начин, које методе користити у исихазму? Чуо сам да су то монаси са Свете Горе који већину живота проводе усамљени у ћутању и молитви. Да ли то може да се ради и код куће рецимо, сат времена издвајања на неко мирно место у молитви и тишини? Такође, користе се созерцањем, па бих овом приликом питао на који начин се то ради. Да ли има неке сличности са медитацијом где се мора ускладити нормално дисање у овом случају током молитве? Како је пост, чини ми се да ме некако ђаво више куша, јер сам постао од јуче нервозан, кад год ме неко нешто пита знам да загаламим, посвађао сам се већ, у свима видим лоше особине, поготово код девојке, чак размишљам о раскиду јер ми ''не одговара'' како ми каже глас у глави, па не знам ко је ко, да ли сам ја, ђаво или Бог. Унео сам немир у себе, па бих на овај начин хтео да смирим своју душу, разазнам шта је шта, ко је ко и одбраним се од кушања. Хвала.
  12. Повезана вест: Наречење високодостојног архимандрита Исихија (Рогића) за Епископа мохачког, викара Епископа бачког Светејшем су саслуживали Блажењејши Митрополит Чешких земаља и Словачке г. Растислав, Епископ росошански и острогошски г. Андреј, Високопреосвештена господа митрополити: црногорско-приморски Амфилохије, загребачко-љубљански Порфирије и прашки Михаило, Преосвештена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, брегалнички Марко, славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, моравички Антоније, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, бачки Иринеј, и архимандрит Исихије, новоизабрани Епископ мохачки. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити: Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки, Методије, изабрани Епископ диоклијски, Методије, игуман Царске Лавре Хиландара, Прокопије из Православне Антиохијске Патријаршије, Тихон, игуман манастира Студенице, Сава, игуман манастира Високих Дечана, Козма, игуман манастира Букова, Иларион, игуман манастира Драганца, свештенство из Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Епархије бачке, заједно са четири ђакона. Молитвеног учешћа узео је умировљени Епископ зворничко-тузлански Василије. Појали су хор Саборне цркве Свети Георгије и хор Светоархангелске обитељи из Ковиља заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођаконa Јеротејa. Мноштво народа Божјег дошло је у Саборни храм, да својим молитвама саучествује у овом, за читаву Цркву Христову, великом и значајном догађају. Поред сестре, брата и пријатеља Епископа Исихија, многобројног свештенства, монаштва и верног народа Епархије бачке, богослужењу су прусуствовали г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, Његова Екселенција надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције Свете Столице у Србији, угледне личности јавног и културног живота, и представници медија. Предајући жезал у руке новорукоположеног Епископа мохачког, Патријарх српски г. Иринеј пожелео је свако добро од Господа новом Епископу и да с љубављу и вером напаја поверено му стадо Христово. Данас се понавља и обнавља света Педесетница. Дух Свети који је Апостоле некада изабрао и надахнуо благодаћу Божјом да буду учитељи свега рода људскога, добили су дар да истину коју је Господ Христос објавио речју и животом својим, објаве роду људскоме, тај исти Дух Свети који је некада апостоле учинио апостолима, сада је изабрао и посветио новога Епископа, нашег драгог брата Исихија, да буде проповедник благе вести јеванђељске. Ту истину коју су апостоли проповедали, задатак је и обавеза свих нас епископа, и новога Епископа Исихија, да објављује и да учвршћује у нашем народу, навео је поглавар Српске Православне Цркве. Патријарх је подсетио да је реч људска успешна, али да је најуспешније дело људско. Реч проповедана народу Божјем и потврђена својим личним животом јесте најбоља потврда саме истине коју смо сви ми позвани да прихватимо и да учинимо темељем нашега живота. Народ очекује реч од Цркве. Многи данас говоре али се очекује да се чује реч Цркве Христове, јер је то реч не једног времена или нараштаја него реч Божја. Нека вам Господ, Који вас је изабрао, Дух Свети, надахне вером Својом, да Христову Цркву учвршћујете. Драги Владико, прими жезал овај, да напасаш поверено ти стадо Христово. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем, казао је у беседи Светејши. Уследило је обраћање новоустоличеног Епископа мохачког, Његовог Преосвештенства г. Исихија, који је истакао да са страхом и трепетом посматра свештенодејство које се данас одвија. Моје срце је испуњено радошћу и трепетом јер сам промислом, благовољењем и милошћу Божјом удостојен ове надумне духовне и неизрециве Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина сам током свога живота био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародаваоцу свих добара, што је својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овог благословеног служења. Та иста божанска благодат, која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује, заједно са вашим часним гласовима браћо архијереји, и полагањем ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пренесем пламен духовне ризнице коју сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности, које су својим етосом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску, и нашу помесну Светосавску Цркву, навео је Епископ мохачки. Владика Исихије је подсетио на значај епископске службе. Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у сваком човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјега и да свакоме служим као једноме од најмање Христове браће. Ова служба не значи давати много него ништа не задржавати за себе, непрестано се ломити и изливати, увек се дајући, а никада не нестајући, уз чврсту сигурност присуства Духа Утешитеља, нагласио је викар Епископа бачког. Свечаност поводом хиротоније Епископа мохачког, настављена је трпезом љубави у новосадском хотелу Шератон. Извор: Епархија бачка Видео: Телевизија Храм
  13. Његова Светост Патријарх српски господин Иринеј служио је у недељу, 24. јуна 2018. године, у новосадској Саборној цркви, свету архијерејску Литургију и свечани чин хиротоније архимандрита Исихија (Рогића) у чин Епископа мохачког, викара Епископа бачког. Животопис Његовог Преосвештенства Епископа мохачког Исихија (Рогића), викара Епископа бачког -ФОТОГАЛЕРИЈА (1)- -ФОТОГАЛЕРИЈА (2)- Повезана вест: Наречење високодостојног архимандрита Исихија (Рогића) за Епископа мохачког, викара Епископа бачког Светејшем су саслуживали Блажењејши Митрополит Чешких земаља и Словачке г. Растислав, Епископ росошански и острогошски г. Андреј, Високопреосвештена господа митрополити: црногорско-приморски Амфилохије, загребачко-љубљански Порфирије и прашки Михаило, Преосвештена господа епископи: будимски Лукијан, банатски Никанор, врањски Пахомије, шумадијски Јован, браничевски Игњатије, зворничко-тузлански Фотије, милешевски Атанасије, горњокарловачки Герасим, брегалнички Марко, славонски Јован, бихаћко-петровачки Сергије, тимочки Иларион, нишки Арсеније, далматински Никодим, осечкопољски и барањски Херувим, моравички Антоније, буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, бачки Иринеј, и архимандрит Исихије, новоизабрани Епископ мохачки. Саслуживали су и високопреподобни архимандрити: Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки, Методије, изабрани Епископ диоклијски, Методије, игуман Царске Лавре Хиландара, Прокопије из Православне Антиохијске Патријаршије, Тихон, игуман манастира Студенице, Сава, игуман манастира Високих Дечана, Козма, игуман манастира Букова, Иларион, игуман манастира Драганца, свештенство из Православне Цркве Чешких земаља и Словачке и Епархије бачке, заједно са четири ђакона. Молитвеног учешћа узео је умировљени Епископ зворничко-тузлански Василије. Појали су хор Саборне цркве Свети Георгије и хор Светоархангелске обитељи из Ковиља заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођаконa Јеротејa. Мноштво народа Божјег дошло је у Саборни храм, да својим молитвама саучествује у овом, за читаву Цркву Христову, великом и значајном догађају. Поред сестре, брата и пријатеља Епископа Исихија, многобројног свештенства, монаштва и верног народа Епархије бачке, богослужењу су прусуствовали г. Милош Вучевић, градоначелник Новог Сада, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић, Његова Екселенција надбискуп Лучијано Суријани, апостолски нунције Свете Столице у Србији, угледне личности јавног и културног живота, и представници медија. Предајући жезал у руке новорукоположеног Епископа мохачког, Патријарх српски г. Иринеј пожелео је свако добро од Господа новом Епископу и да с љубављу и вером напаја поверено му стадо Христово. Данас се понавља и обнавља света Педесетница. Дух Свети који је Апостоле некада изабрао и надахнуо благодаћу Божјом да буду учитељи свега рода људскога, добили су дар да истину коју је Господ Христос објавио речју и животом својим, објаве роду људскоме, тај исти Дух Свети који је некада апостоле учинио апостолима, сада је изабрао и посветио новога Епископа, нашег драгог брата Исихија, да буде проповедник благе вести јеванђељске. Ту истину коју су апостоли проповедали, задатак је и обавеза свих нас епископа, и новога Епископа Исихија, да објављује и да учвршћује у нашем народу, навео је поглавар Српске Православне Цркве. Патријарх је подсетио да је реч људска успешна, али да је најуспешније дело људско. Реч проповедана народу Божјем и потврђена својим личним животом јесте најбоља потврда саме истине коју смо сви ми позвани да прихватимо и да учинимо темељем нашега живота. Народ очекује реч од Цркве. Многи данас говоре али се очекује да се чује реч Цркве Христове, јер је то реч не једног времена или нараштаја него реч Божја. Нека вам Господ, Који вас је изабрао, Дух Свети, надахне вером Својом, да Христову Цркву учвршћујете. Драги Владико, прими жезал овај, да напасаш поверено ти стадо Христово. Послушнима нека буде за ослонац и укрепљење, а непослушне и непокорне упућуј карањем и кротким васпитавањем у Христу Исусу Господу нашем, казао је у беседи Светејши. Уследило је обраћање новоустоличеног Епископа мохачког, Његовог Преосвештенства г. Исихија, који је истакао да са страхом и трепетом посматра свештенодејство које се данас одвија. Моје срце је испуњено радошћу и трепетом јер сам промислом, благовољењем и милошћу Божјом удостојен ове надумне духовне и неизрециве Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина сам током свога живота био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародаваоцу свих добара, што је својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овог благословеног служења. Та иста божанска благодат, која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује, заједно са вашим часним гласовима браћо архијереји, и полагањем ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пренесем пламен духовне ризнице коју сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности, које су својим етосом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску, и нашу помесну Светосавску Цркву, навео је Епископ мохачки. Владика Исихије је подсетио на значај епископске службе. Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у сваком човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјега и да свакоме служим као једноме од најмање Христове браће. Ова служба не значи давати много него ништа не задржавати за себе, непрестано се ломити и изливати, увек се дајући, а никада не нестајући, уз чврсту сигурност присуства Духа Утешитеља, нагласио је викар Епископа бачког. Свечаност поводом хиротоније Епископа мохачког, настављена је трпезом љубави у новосадском хотелу Шератон. Извор: Епархија бачка Видео: Телевизија Храм View full Странице
  14. У овоме благословеном и свештеном педесетничком тренутку, док са страхом и трепетом посматрам свештенодејство, које се управо одвија пред нама, моје срце испуњено је радошћу и трепетом, јер сам „промислом, благовољењем и милошћу Божјом“ удостојен ове надумне и неизрециве духовне Тајне – Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина (Јев. 1, 1) сам, током свога живота, био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима свете Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародавцу свих добара, што је Својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овога благословеног служења и достојанства. Та иста Божанска благодат, „која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“, заједно са Вашим часним гласовима, браћо архијереји, и полагањем Ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пронесем пламен духовне ризнице који сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности које су својим етосом и животом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску и нашу помесну Светосавску Цркву. Сећајући се тих дивних светих ликова, испуњен сам духовном радошћу и весељем, али истовремено, обузет страхом, падам ничице слушајући, као некада велики Мојсеј, небески глас Господа Бога свог на гори Синај: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (2 Мој. 3, 5). Уплашен стојећи, јер сам „земља и пепео“, свестан подударности Тајне епископске службе са Тајном Крста и самоодрицања, али исто тако и своје недостојности и слабости, клањајући се благочестиво пред Вама, Ваша Светости и Свети Оци архијереји, искам Вашу подршку и молитве у предстојећем ми тешком, али благословеном служењу. И надасве, у мојим ушима утешно одзвања глас Божји који се кроз Мојсија обраћа верном Израиљу: „буди слободан и храбар, и не бој се и не плаши се; јер Господ Бог Твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити“ (5. Мој. 31, 6). Тога ради, охрабрен и уверен, из дубине свога срца „исповедајући благодат, проповедајући милост и не скривајући доброчинство“, приклањам благочестиво врат свој пред Господом славе и свесно се прихватам овога служења и Крста. Прихватам се архијерејског служења како бих служио благочестивоме народу Божјем, а не како бих, не дао Бог, користио почасти које овај чин са собом носи. Јер, у Цркви Христовој не постоји никаква висина узвишенија од висине смирења и служења људима; нити постоји каква друга висина до висине Крста. И зато је епископска служба – Крст и кеноза. Свети Велики Василије наглашава да се онај који управља душама „бори с јакима, немоћнима носи болести, и све чини и говори на духовно утврђивање оних који су му поверени“. Он је дужан „да негује и чува душе које су крвљу Христовом откупљене“, јер ће тада, по речима апостола незнабожаца, божанственога Павла, „бити суд за част, освећен и користан домаћину, припремљен за свако добро дело“ (2. Тим. 2, 21). Архијерејска служба није, превасходно, власт – него служење душама „за које је Христос умро“; није превасходно седење на првим местима – него жртва и прање ногу словесноме стаду Христовом; није, превасходно, удобност и комфор, него даноноћна брига и старање за потребе и проблеме благочестивога народа Божјег. Није ова служба само част и слава – него и трнов венац који је епископ позван трпељиво да носи, угледајући се на Господа нашег Исуса Христа, Цара Славе; није само радост – него и туга, све „док се Христос не уобличи“ (Гал. 4, 19), по речима Светог апостола Павла, у душама људи које су епископу поверене. Данас започињем епископску службу не ослањајући се, притом, на своје личне способности или научена знања, нити у световне вештине и управљачко искуство, које сам, можебити, стекао током свога досадашњега живота – у првих двадесет шест година шареноликог и разноврсног живота у свету, са мноштвом познанстава, пријатељстава и доживљаја; а тако и у других двадесет шест година, у благодатном монашком подвигу, боравку у манастиру и труду у службама које ми је Црква на челу са Владиком бачким поверавала. То су све, наравно, елементи на којима се обично утемељује, и које поштује и уважава, световно поимање живота. Заиста, они могу да буду од користи спољашњем, тзв. добром сведочанству црквених пастира; међутим, ма колико значајни били, они засигурно не представљају суштинско обележје архијерејскога служења које ми предстоји следећих, можда опет двадесет и шест, година, – према, изгледа врло примереном, тројичном обрасцу који се овде јавља – или колико год у Своме промислу Бог благоизволи. Служба епископа се састоји у томе да он пребива у Истини и проповеда Исуса Христа, Распетог и Васкрслог, и Јеванђеље Божје, свим својим бићем, животом и дахом савременом човеку који трага за миром и смислом; човеку, често удаљеном и отуђеном од Бога и било чега божанског. Епископ се, по речима Светог Игнатија Богоносца, налази на „месту” и „по обличју” Христовом. Обличје јесте распети Христос, а место – Голгота. Не Голгота неправде, него Крст љубави. Зато се епископ дарује у потпуности свима и за све. На том и таквомe месту позван је епископ да служи свима, и да се разапиње за многе, по речима Господњим: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мат. 20, 28). Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у свакоме човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјег и да свакоме служим као „једном од [Христове] најмање браће ” (Мат. 25, 40). Ова служба не значи давати много, него ништа не задржавати за себе; непрестано се ломити и изливати, „увек се давајући, а никада не нестајући”, уз чврсту сигурност, извесност присуства Духа Утешитеља који „раздељује дарове“ (стихира Педесетнице). У овом свечаном часу молитвено благодарим Господу за незаборавне родитеље своје, оца Милутина и мајку Јелену, који су ми својим племенитим личностима, у своме браку и у нашој породици, пројављивали и сведочили пре свега љубав, затим доброту, пажњу, посвећеност, аутентичну господственост... Мога брата Предрага, сестру Звездану и мене, подизали су они и васпитавали са стрпљењем и поштовањем наше слободе до неизмеривих граница, пре свега, личним примером и благим ненаметљивим речима. Нека им је вечан спомен! Моји брат и сестра, примивши на најбољи начин ово изврсно васпитање и сами су многоструко умножили подарене им таланте. За мене су они увек представљали пример и подстрек. Благодаран сам Богу што ме је удостојио да заједно са Вашом светињом, Владико бачки господине Иринеје, служим као викарни Епископ – као заменик, помоћник – носећи титулу древне Епархије мохачке, и што ћу моћи и даље да се учим и духовно узрастам поред Вас; да се напајам Вашим дубоким и изоштреним расуђивањем и василијанским старањем о Цркви. Благодарност Богу и Оцу свагда узносим за духовно очинство вазљубљеног ми игумана и владике Порфирија – који ме је у Христу родио – за његову љубав и уважавање, које излива на сваку живу душу. Богомудро и са дуготрпљењем као младице, засадио је и одгајао нас, ковиљско братство, које је израсло у дивну општежитељну обитељ. Благодаран сам старијој браћи ковиљској, потоњим архијерејима и пастирима Цркве, уз које сам стасавао и који су ми показивали и даривали многе врлине: Фотију, просветљеном – за истанчано благодушије, молитвеност и смирење; Андреју, мужу одважном – за ведрину духа, прецизност и изгарање; и блаженопочившем Јерониму, свештеноименом – за љубав према богослужењу, благољепију и поретку. Благодарим и мојој најдражој братији ковиљској; у братском заједништву, закриљени невештаственом архангелском славом и омофором Светога Саве, узрастали смо и узрастамо у духу општежића, и сваки понаособ, у монашком подвигу. Ако за данашњу хиротонију и произилазећу службу икаква хвала може да припадне коме од људског рода земнородног, онда она свакако у потпуности припада вама. Нека вас поживи Господ Подвигоположник! И ко је у стању ишчитати и побројати сваки бисер и драги камен врлине и доброте којим су моју недостојност обдаривали богољубиви и Богом-љубљени људи из сва три наведена периода мог живота – јуче, и данас, и сутра? Нека их све, знане и незнане, погледа Господ Срцезналац! Коначно, обраћам се свима који сте данас дошли да искажете своја добра осећања према мојој недостојности, и да заједно учествујемо у данашњој Тајни. Молим вас све да се молите за мене, да Христово стадо напасам и чувам са љубављу и праведношћу. Пре свега и изнад свега, заблагодаримо и поклонимо се Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби! Извор: Епархија бачка
  15. „Иди из земље своје и од рода својега и из дома Оца својега у земљу коју ћу ти ја показати” (Пост. 12, 1). Ваша Светости, Ваше Блаженство, Ваша Високопреосвештенства и Преосвешенства, драга у Христу браћо архијереји, Господо великодостојници државе и друштва, часни оци презвитери и ђакони, најпреподобнији монаси и монахиње, драга браћо и сестре, благословени народе Божји! У овоме благословеном и свештеном педесетничком тренутку, док са страхом и трепетом посматрам свештенодејство, које се управо одвија пред нама, моје срце испуњено је радошћу и трепетом, јер сам „промислом, благовољењем и милошћу Божјом“ удостојен ове надумне и неизрециве духовне Тајне – Тајне епископскога достојанства. Много пута и на много начина (Јев. 1, 1) сам, током свога живота, био обдариван безбројним доброчинствима Божјим и благодатним даровима свете Цркве Његове. Стога, благодарност и славословље узносим Једном у Тројици Богу, Оцу, Сину и Духу Светоме, Дародавцу свих добара, што је Својим неизрецивим снисхођењем погледао на моју недостојност и благоизволео да ја, најмањи и најслабији међу браћом, будем удостојен овога благословеног служења и достојанства. Та иста Божанска благодат, „која свагда немоћи исцељује и недостатке допуњује“, заједно са Вашим часним гласовима, браћо архијереји, и полагањем Ваших благословених руку на моју убогу главу, моју смерност и недостојност увела је у епископску службу, позивајући ме да умножим и пронесем пламен духовне ризнице који сам у изобиљу наследио од благородних и светих личности које су својим етосом и животом освештале и прославиле свештену Светоархангелску обитељ ковиљску и нашу помесну Светосавску Цркву. Сећајући се тих дивних светих ликова, испуњен сам духовном радошћу и весељем, али истовремено, обузет страхом, падам ничице слушајући, као некада велики Мојсеј, небески глас Господа Бога свог на гори Синај: „Изуј обућу своју с ногу својих, јер је место где стојиш света земља“ (2 Мој. 3, 5). Уплашен стојећи, јер сам „земља и пепео“, свестан подударности Тајне епископске службе са Тајном Крста и самоодрицања, али исто тако и своје недостојности и слабости, клањајући се благочестиво пред Вама, Ваша Светости и Свети Оци архијереји, искам Вашу подршку и молитве у предстојећем ми тешком, али благословеном служењу. И надасве, у мојим ушима утешно одзвања глас Божји који се кроз Мојсија обраћа верном Израиљу: „буди слободан и храбар, и не бој се и не плаши се; јер Господ Бог Твој иде с тобом, неће одступити од тебе, нити ће те оставити“ (5. Мој. 31, 6). Тога ради, охрабрен и уверен, из дубине свога срца „исповедајући благодат, проповедајући милост и не скривајући доброчинство“, приклањам благочестиво врат свој пред Господом славе и свесно се прихватам овога служења и Крста. Прихватам се архијерејског служења како бих служио благочестивоме народу Божјем, а не како бих, не дао Бог, користио почасти које овај чин са собом носи. Јер, у Цркви Христовој не постоји никаква висина узвишенија од висине смирења и служења људима; нити постоји каква друга висина до висине Крста. И зато је епископска служба – Крст и кеноза. Свети Велики Василије наглашава да се онај који управља душама „бори с јакима, немоћнима носи болести, и све чини и говори на духовно утврђивање оних који су му поверени“. Он је дужан „да негује и чува душе које су крвљу Христовом откупљене“, јер ће тада, по речима апостола незнабожаца, божанственога Павла, „бити суд за част, освећен и користан домаћину, припремљен за свако добро дело“ (2. Тим. 2, 21). Архијерејска служба није, превасходно, власт – него служење душама „за које је Христос умро“; није превасходно седење на првим местима – него жртва и прање ногу словесноме стаду Христовом; није, превасходно, удобност и комфор, него даноноћна брига и старање за потребе и проблеме благочестивога народа Божјег. Није ова служба само част и слава – него и трнов венац који је епископ позван трпељиво да носи, угледајући се на Господа нашег Исуса Христа, Цара Славе; није само радост – него и туга, све „док се Христос не уобличи“ (Гал. 4, 19), по речима Светог апостола Павла, у душама људи које су епископу поверене. Данас започињем епископску службу не ослањајући се, притом, на своје личне способности или научена знања, нити у световне вештине и управљачко искуство, које сам, можебити, стекао током свога досадашњега живота – у првих двадесет шест година шареноликог и разноврсног живота у свету, са мноштвом познанстава, пријатељстава и доживљаја; а тако и у других двадесет шест година, у благодатном монашком подвигу, боравку у манастиру и труду у службама које ми је Црква на челу са Владиком бачким поверавала. То су све, наравно, елементи на којима се обично утемељује, и које поштује и уважава, световно поимање живота. Заиста, они могу да буду од користи спољашњем, тзв. добром сведочанству црквених пастира; међутим, ма колико значајни били, они засигурно не представљају суштинско обележје архијерејскога служења које ми предстоји следећих, можда опет двадесет и шест, година, – према, изгледа врло примереном, тројичном обрасцу који се овде јавља – или колико год у Своме промислу Бог благоизволи. Служба епископа се састоји у томе да он пребива у Истини и проповеда Исуса Христа, Распетог и Васкрслог, и Јеванђеље Божје, свим својим бићем, животом и дахом савременом човеку који трага за миром и смислом; човеку, често удаљеном и отуђеном од Бога и било чега божанског. Епископ се, по речима Светог Игнатија Богоносца, налази на „месту” и „по обличју” Христовом. Обличје јесте распети Христос, а место – Голгота. Не Голгота неправде, него Крст љубави. Зато се епископ дарује у потпуности свима и за све. На том и таквомe месту позван је епископ да служи свима, и да се разапиње за многе, по речима Господњим: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мат. 20, 28). Благодаћу Божјом и просветљењем Духа Светога, трудићу се да у свакоме човеку кога будем сретао и упознавао током свога служења, препознам Сина човечјег и да свакоме служим као „једном од [Христове] најмање браће ” (Мат. 25, 40). Ова служба не значи давати много, него ништа не задржавати за себе; непрестано се ломити и изливати, „увек се давајући, а никада не нестајући”, уз чврсту сигурност, извесност присуства Духа Утешитеља који „раздељује дарове“ (стихира Педесетнице). У овом свечаном часу молитвено благодарим Господу за незаборавне родитеље своје, оца Милутина и мајку Јелену, који су ми својим племенитим личностима, у своме браку и у нашој породици, пројављивали и сведочили пре свега љубав, затим доброту, пажњу, посвећеност, аутентичну господственост... Мога брата Предрага, сестру Звездану и мене, подизали су они и васпитавали са стрпљењем и поштовањем наше слободе до неизмеривих граница, пре свега, личним примером и благим ненаметљивим речима. Нека им је вечан спомен! Моји брат и сестра, примивши на најбољи начин ово изврсно васпитање и сами су многоструко умножили подарене им таланте. За мене су они увек представљали пример и подстрек. Благодаран сам Богу што ме је удостојио да заједно са Вашом светињом, Владико бачки господине Иринеје, служим као викарни Епископ – као заменик, помоћник – носећи титулу древне Епархије мохачке, и што ћу моћи и даље да се учим и духовно узрастам поред Вас; да се напајам Вашим дубоким и изоштреним расуђивањем и василијанским старањем о Цркви. Благодарност Богу и Оцу свагда узносим за духовно очинство вазљубљеног ми игумана и владике Порфирија – који ме је у Христу родио – за његову љубав и уважавање, које излива на сваку живу душу. Богомудро и са дуготрпљењем као младице, засадио је и одгајао нас, ковиљско братство, које је израсло у дивну општежитељну обитељ. Благодаран сам старијој браћи ковиљској, потоњим архијерејима и пастирима Цркве, уз које сам стасавао и који су ми показивали и даривали многе врлине: Фотију, просветљеном – за истанчано благодушије, молитвеност и смирење; Андреју, мужу одважном – за ведрину духа, прецизност и изгарање; и блаженопочившем Јерониму, свештеноименом – за љубав према богослужењу, благољепију и поретку. Благодарим и мојој најдражој братији ковиљској; у братском заједништву, закриљени невештаственом архангелском славом и омофором Светога Саве, узрастали смо и узрастамо у духу општежића, и сваки понаособ, у монашком подвигу. Ако за данашњу хиротонију и произилазећу службу икаква хвала може да припадне коме од људског рода земнородног, онда она свакако у потпуности припада вама. Нека вас поживи Господ Подвигоположник! И ко је у стању ишчитати и побројати сваки бисер и драги камен врлине и доброте којим су моју недостојност обдаривали богољубиви и Богом-љубљени људи из сва три наведена периода мог живота – јуче, и данас, и сутра? Нека их све, знане и незнане, погледа Господ Срцезналац! Коначно, обраћам се свима који сте данас дошли да искажете своја добра осећања према мојој недостојности, и да заједно учествујемо у данашњој Тајни. Молим вас све да се молите за мене, да Христово стадо напасам и чувам са љубављу и праведношћу. Пре свега и изнад свега, заблагодаримо и поклонимо се Триипостасном Божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Тројице Света, слава Теби! Извор: Епархија бачка View full Странице
  16. Свечани чин наречења служио је Светејши Патријарх српски господин Иринеј, уз молитвено учешће Блажењејшег Митрополита Чешких земаља и Словачке г. Растислава, Епископа росошанског и острогошског г. Андреја, Високопреосвештене господе митрополита: загребачко-љубљанског Порфирија и прашког Михаила, Преосвештене господе епископа: сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, врањског Пахомија, шумадијског Јована, зворничко-тузланског Фотија, ваљевског Милутина, горњокарловачког Герасима, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, далматинског Никодима, осечкопољског и барањског Херувима, брегалничког Марка, моравичког Антонија, бачког Иринеја, умировљеног зворничко-тузланског Василија, и архимандрита Исихија, новоизабраног Епископа мохачког. На богослужењу су били присутни и архимандрити: Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки, Прокопије из Православне Антиохијске Патријаршије, Методије, игуман Царске Лавре Хиландара, Сава, игуман манастира Високих Дечана, Иларион, игуман манастира Драганца, Тихон, игуман манастира Студенице, Козма, игуман манастира Букова, као и архимандрит Данило из Митрополије загребачко-љубљанске. Појао је хор Светоархангелске обитељи манастира у Ковиљу заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођаконa Јеротејa. Архимандрит Исихије је пред сабрањем прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем редовном заседању, изабрао за Епископа мохачког. Будући да је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве расудио да сам достојан такве службе, благодарим, примам и не противречим, казао је новонаречени Епископ мохачки, који је потом служио вечерњу службу. На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија, намесника Светоархангелског манастира у Ковиљу, за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Извор: Епархија бачка Видео: Телевизија Храм
  17. У навечерје четврте недеље по Педесетници,10/ 23. јуна 2018. године, под сводове Светогеоргијевског саборног храма у Новом Саду, сабрала се пунота свете Православне Цркве. Повод за ово свечано сабрање било је наречење архимандрита Исихија (Рогића) за Епископа мохачког. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Свечани чин наречења служио је Светејши Патријарх српски господин Иринеј, уз молитвено учешће Блажењејшег Митрополита Чешких земаља и Словачке г. Растислава, Епископа росошанског и острогошског г. Андреја, Високопреосвештене господе митрополита: загребачко-љубљанског Порфирија и прашког Михаила, Преосвештене господе епископа: сремског Василија, будимског Лукијана, банатског Никанора, врањског Пахомија, шумадијског Јована, зворничко-тузланског Фотија, ваљевског Милутина, горњокарловачког Герасима, бихаћко-петровачког Сергија, тимочког Илариона, нишког Арсенија, далматинског Никодима, осечкопољског и барањског Херувима, брегалничког Марка, моравичког Антонија, бачког Иринеја, умировљеног зворничко-тузланског Василија, и архимандрита Исихија, новоизабраног Епископа мохачког. На богослужењу су били присутни и архимандрити: Димитрије, изабрани Епископ захумско-херцеговачки, Прокопије из Православне Антиохијске Патријаршије, Методије, игуман Царске Лавре Хиландара, Сава, игуман манастира Високих Дечана, Иларион, игуман манастира Драганца, Тихон, игуман манастира Студенице, Козма, игуман манастира Букова, као и архимандрит Данило из Митрополије загребачко-љубљанске. Појао је хор Светоархангелске обитељи манастира у Ковиљу заједно са полазницима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин, под управом јерођаконa Јеротејa. Архимандрит Исихије је пред сабрањем прихватио вољу и одлуку Светог Архијерејског Сабора, који га је на овогодишњем редовном заседању, изабрао за Епископа мохачког. Будући да је Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве расудио да сам достојан такве службе, благодарим, примам и не противречим, казао је новонаречени Епископ мохачки, који је потом служио вечерњу службу. На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија, намесника Светоархангелског манастира у Ковиљу, за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Извор: Епархија бачка Видео: Телевизија Храм View full Странице
  18. Наиме, прошле 2017. године, у периоду од 27. септембра до 1. октобра, у Јашију је одржан Први фестивал византијске музике. Поред хорова, ансамбала и група које негују у свом изразу богато музичко наслеђе Византије-из Румуније, Грчке, Либана и САД, запажено учешће на фестивалу је имао и Хор појаца и ученикâ Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, предвођен хоровођом јерођаконом Јеротејем Ковиљцем и архимандритом Исихијем, игуманом свештеног општежића Светоархангелског манастира у Ковиљу, који су и певали на отварању. Фестивал ће се одржати и ове године, те је за потребе најаве објављен и интервју са оцем архимандритом Исихијем, изабраним Епископом мохачким. Поуке.орг фото и видео: Doxologia.ro
  19. Архимандрит Исихије (Рогић) намесник Светоархангелског манастира у Ковиљу, који ће у недељу 24. јуна бити хиротонисан за Епископа мохачког и Викара Владике бачког, за најаву овогодишњег Фестивала византијске музике у Јашију, дао је интервју за румунски портал Доксологија. Наиме, прошле 2017. године, у периоду од 27. септембра до 1. октобра, у Јашију је одржан Први фестивал византијске музике. Поред хорова, ансамбала и група које негују у свом изразу богато музичко наслеђе Византије-из Румуније, Грчке, Либана и САД, запажено учешће на фестивалу је имао и Хор појаца и ученикâ Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин при Црквеној општини новосадској, предвођен хоровођом јерођаконом Јеротејем Ковиљцем и архимандритом Исихијем, игуманом свештеног општежића Светоархангелског манастира у Ковиљу, који су и певали на отварању. Фестивал ће се одржати и ове године, те је за потребе најаве објављен и интервју са оцем архимандритом Исихијем, изабраним Епископом мохачким. Поуке.орг фото и видео: Doxologia.ro View full Странице
  20. Хиротонија Епископа мохачког Исихија (Рогића), викара Епископа бачког обавиће се у недељу, 24. јуна 2018. године, у Саборном храму Светог великомученика Георгија у Новом Саду, са почетком у 9.00 часова. Претходног дана, у суботу, 23. јуна 2018. године, служиће се свечано вечерње богослужење са чином наречења, са почетком у 18.00 часова. Свету Литургију са чином архијерејске хиротоније служиће Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј уз саслужење више епископа и свештеника. ПОВЕЗАНА ВЕСТ: Животопис архимандрита Исихија (Рогића) новоизабраног викарног епископа мохачког, викара Епископа бачког ИЗВОР: ЕПАРХИЈА БАЧКА ПОВЕЗАНА ВЕСТ: View full Странице
  21. Архимандрит Исихије (Рогић) је рођен 3. новембра 1965. године у Москви, од оца Милутина и мајке Јелене Рогић. Живео је у Београду али је, услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео у иностранству. Поред Москве, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. На самом почетку духовне и материјалне обнове манастира Ковиља, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи. Архимандрит Исихије говори енглески и руски језик. Извор: Епархија бачка
  22. На редовном пролећном заседању одржаном у Пећкој Патријаршији и Београду од 29. априла до 10. маја 2018. године, Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве изабрао је архимандрита Исихија (Рогића), намесника Светоархангелског манастира у Ковиљу, за викара Епископа бачког, са титулом епископ мохачки. Архимандрит Исихије (Рогић) је рођен 3. новембра 1965. године у Москви, од оца Милутина и мајке Јелене Рогић. Живео је у Београду али је, услед очеве дипломатске службе, већи део детињства и младости провео у иностранству. Поред Москве, живео је у Пекингу у Кини, Рангуну у Бурми, Картуму у Судану и у Вашингтону у Сједињеним Америчким Државама. Основну и средњу школу је похађао на енглеском и на српском језику. Године 1985. завршио је Дизајнерску средњу школу у Београду и стекао звање ликовног техничара дизајна графике. У периоду од 1987. до 1991. године, студирао је психологију на Универзитету Дистрикта Колумбије у Вашингтону (САД), као и на Филозофском факултету Универзитета у Београду. Дипломирао је богословске науке на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 2018. године. На самом почетку духовне и материјалне обнове манастира Ковиља, које је започео данашњи Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, отац Исихије се као искушеник придружио ковиљском братству 1991. године, да би у монашки лик био пострижен руком Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, на празник Сретења Господњег 1995. године. У чин јерођакона је рукоположен од тадашњег Епископа јегарског и игумана ковиљског г. Порфирија, 18. јула 1999. године, а недељу дана касније рукоположен је у чин јеромонаха. Достојанством архимандрита одликован је 21. новембра 2014. године и, на предлог игумана и ковиљског братства, постављен је за намесника ковиљске обитељи. Архимандрит Исихије говори енглески и руски језик. Извор: Епархија бачка View full Странице
×
×
  • Креирај ново...