Претражи Живе Речи Утехе

Патријарх са ученицима „ОШ Миодраг Матић” 13. Септембар 2017 Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 11. септембра 2017. године, на Усековање главе Светог Јована Крститеља, свету Литургију у цркви Светог Јована на Централном гробљу у Београду. Светој Литургији присуствовали су ученици Основне школе Миодраг Матић које је Његова Светост благословио пожелевши им физички и духовни напредак у новој школској години.

Епископ Иринеј позвао на солидарност сa жртвама урагана 11. Септембар 2017 - 8:56 Његово Преосвештенство Епископ источноамерички г. Иринеј позвао вернике да помогну жртвама урагана Харвија и Ирме „Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: 'Идите с миром, грејте се, и наситите се’, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи“ (Јаков 2,14-17). С обзиром на разарајући ефекат урагана Харвија и Ирме, епископ Иринеј позива све свештенство, монаштво и вернике Епархије Источноамеричке, као и сви људи добре воље, да се присно моле Господу да оснажи оне који су погођени овим природним катастрофама и избави их од сваке опасности и невоље. Нека Он који је Живот и Васкрсење подари вечни покој онима који су изгубили животе и утеши њихову родбину и пријатеље. Ураган Харви је десетковао делове Тексаса и прети да опустоши суседне државе, узрокујући без преседана уништења и трауме, пропраћено губитком животā и имовине. Ураган Ирма се проширио Карибима, остављајући многе острвске народе без струје, водIOCC, International Orthodox Christian Charities,е и хране. Сада, услед тога, непримерена је крађа на све стране. Ураган Ирма напредује према Флориди, која се припрема за ову потенцијално катастрофалну пустош. На свима нама је не само да се молимо, него и да поделимо терет с нашом браћом и сестрама тиме што ћемо изражавати солидарност и забринутост и пружати неопходну помоћ. Као Епископ Источне Америке желим јавно изразити своју колективну захвалност православним Србима Мартинике који су образовали групу названу Мисија како би били у контакту са нашим верницима на острвима Сент Мартин, Сент Бартолеми и Гваделуп. Мисија је прикупила довољно хране и одеће како би помогла онима који су највише погођени на Сент Мартину и острву Гваделуп. Као православни хришћани сви смо позвани да се молимо да Бог оснажи оне којима предстоје разарања. Међутим, наше молитве треба да буду пропраћене опипљивом помоћи онима који су сада у великој невољи и потребама. Апелујемо на наше свештенство, монаштво и вернике да своје прилоге директно шаљу Међународној православној добротворној служби (IOCC, International Orthodox Christian Chariti IOCC, International Orthodox Christian Charities,es), агенцији под покровитељством Конференције канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава, која ће указивати помоћ преко својих оперативних група свима који имају потребу. Свима свештеницима се препоручује да се телефоном обраћају IOCC бесплатно: 877.803.4622, како би помогли људима у невољи. Извор: Источноамеричка епархија (превод Информативне службе СПЦ) Bishop Irinej Calls Faithful to Pray and Support Victims of Hurricanes Harvey and Irma What does it profit, my brethren, if a man says he has faith but has not works? Can his faith save him? If a brother or sister is ill-clad and in lack of daily food, and one of you says to them, ‘Go in peace, be warmed and filled,’ without giving them the things needed for the body, what does it profit? So faith by itself, if it has no works, is dead (James 2:14-17). Responding to the devastating effects of Hurricanes Harvey and Irma, Bishop Irinej calls upon all clergy, monastics and faithful of the Diocese of Eastern America, and all people of good will to fervently pray the Lord strengthen those adversely affected by these natural disasters and to deliver them safely from harm and danger. May He who is the Life and Resurrection grant rest eternal to those who lost their lives and comfort their families and friends. Already Hurricane Harvey has decimated parts of Texas and continues to ravage neighboring states, causing unprecedented destruction and trauma, coupled with loss of life and livelihood. Hurricane Irma has torn through the Caribbean, leaving many island nations without electricity, water or food. Now in its wake, unprecedented burglary is rampant. Hurricane Irma is headed for Florida, which is preparing itself for this potentially catastrophic storm. We are all called not only to pray, but also to share in the burden of our brothers and sisters by expressing solidarity and concern, while offering care. As Bishop of Eastern America, I would like to publically express our collective appreciation to the Orthodox Serbs of Martinique who have formed a group called Mission in order to keep in contact with our faithful on the islands of St Martin, St Barthélemy and Guadeloupe. Mission has prepared a boatload of food and clothing to assist those most affected on St Martin and the Island of Guadeloupe. As Orthodox Christians we are all called to pray that God strengthens those in the path of devastation. Our prayers, however, should be accompanied by tangible aid to those now in dire distress and need. We ask our clergy, monastics and faithful to contribute their donations directly to IOCC, International Orthodox Christian Charities, an agency under the aegis of the Assembly of Canonical Orthodox Bishops of the United States of America, and have offered the assistance of their emergency task force to anyone in need. All clergy are instructed to call IOCC toll free: 877.803.4622, to help those who are afflicted. Click to visit IOCC's online donation portal and support to those in need!

Он је том приликом истакао да су такве установе за децу будућност српског народа. Према његовим речима, свечаност у Источном Новом Сарајеву донела му је велику велику радост: -Моја радост данас је двострука. Једнако ме радује чињеница да је реч о православној установи за васпитање и одгој деце, као и одлука да се обданиште назове по имену највећег српског патријарха Павла, рекао је патријарх Иринеј. Патријарх српски је подсетио да је блаженопочивши патријарх Павле био човек из народа, који је волео свој српски народ и православну, али и сву другу децу. Према његовим речима, овакви пројекти су чврста основа за будућност Републике Српске и српски народ. -Радостан сам и зато што видим да су и данас наш народ и наша Црква заједно, рекао је Свјатјејши Патријарх и подсетио да је Сарајево некада било највећи српски град изван Србије. -Сарајево то данас није, али као што се ласта, када јој се разори гнездо, враћа и обнавља то гнездо, тако и српски народ обнавља своје присуство у Сарајеву и у његовој широј околини", рекао је патријарх Иринеј, преноси Телевизија Храм. Као што се ласта, када јој се разори гнездо, враћа и обнавља то гнездо, тако и српски народ обнавља своје присуство у Сарајеву и у његовој широј околини, рекао је патријарх Иринеј. Након церемоније отварања, патријарх Иринеј је, уз саслужење свештенства Српске Православне Цркве освештао Предшколску установу Патријарх Павле. Церемонији отварања обданишта присуствовали су и председник Владе Републике Српске Жељка Цвијановић, представници институција Републике Српске, српски представници у заједничким институцијама БиХ, представници града Источно Сарајево са градоначелником Ненадом Вуковићем на челу, амбасадор Србије у БиХ Станимир Вукићевић, као и начелник општине Источно Ново Сарајево Љубиша Ћосић и његове колеге начелници општина са овог подручја Српске, као и бројни грађани. приредио: Никола Станковић, ТВ Храм, фото: Срна Епархијске вести

Првојерарх наше Цркве је стигао данас, 12. августа 2017. у 16 ч. у Саборни храм у Нишу. По српском обичају, деца одевена у традиционалну ношњу дочекала су Свјатјејшег са хлебом и сољу. Новоизабрани Епископ нишки Арсеније са Епископом месаоријским Григоријем из Архиепископије кипарске, свештенство и монаштво Епархије нишке, свештенослужитељи из Грчке Православне Цркве и верни народ града Ниша целивали су крст и Патријархову десницу примајући патријарашки благослов. Свечана доксологија је одлужена у храму Силаска Светог Духа на Апостоле који је Саборни храм достославне Епархије нишке. Доксологију је одслужио протојереј-ставрофор Бранислав Цинцаревић уз саслужење ђакона Димитрија Маринковића. Речи добродошлице Свјатјејшем је упутио Епископ рашко-призренски Теодосије, казавши да је велика радост што је Првојерарх наше Свете Цркве данас у Нишу поводом устоличења новоизабраног Епископа нишког Арсенија. Узвраћајући на топле речи добродошлице, Патријарх српски Иринеј је казао да га за Ниш вежу веома лепе успомене, да је народ овде честит, добар, веран и побожан, и да је част и велика радост да наша Црква устоличава Епископа нишког Арсенија. У наставку је служено бденије којим је началствовао високопреподобни архимандрит Серафим из манастира Суково, уз саслужење протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића и Живорада Маринковића, и ђакона Димитрија Маринковића. Свечаном дочеку и богослужењу вечерас су присуствовали протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић, ректор Призренске богословије привремено у Нишу, високопреподобни архимандрит Дионисије из манастира Липовац, уважени гости протојереј-ставрофор Ермолаус Масарас из Патре и протојереј Вељко Гачић из Берлина. Током бденија у нишки Саборни храм пристигли су Високопреосвећени Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Преосвећена Господа Епископи врањски Пахомије, далматински и изабрани зворничко-тузлански Фотије, и Архијереји из сестринске Грчке Православне Цркве, Високопреосвећени Митрополити: Пантелејмон веријски, Георгије китруски, Јустин неакриниски и Варнава неапољски. На вечерњем бденију појао је Дечји црквено-певачки ансамбл ”Бранко” из Ниша, под диригентским вођством гђе Јоване Микић. СПЦ/ТВ ХРАМ

Патријарх српски Иринеј позвао је Србе који живе на Косову и Метохији да не напуштају огњишта и не продају земљу која је, како је рекао, натопљена крвљу њихових предака. Патријарх је у беседи након видовданске литургије у порти манастира Грачаница, рекао да сваки грумен косовске земље говори о страдању, додајући да где је страдање ту је и васкрсење. "Ми се дивимо онима који су овде остали. Дивимо се њиховој храбрости. Дошли смо да охрабримо вас који живите на овим просторима да ту и останете. Немојте продавати земљу јер је то земља натопљена крвљу предака", рекао је Патријарх српски Иринеј. Додао је и да данас има много сабирања, али да је само оно свето код светиња. "Данас смо се сабрали на ово свето место, нема нас много, слични смо оној птици којој разоре гнездо. Мало нас је остало на овој светој српској земљи. Сваки је педаљ ове земље заливен крвљу", рекао је Иринеј. Патријарх је рекао да Видовдан говори да су Срби "народ Божији, народ призван, који Бога носи у себи". "Ако има дана када сви заједнички мислимо и нешто што нас испуњава то је дан Видовдана. Велики дан када је српски народ доживео свој велики петак, своје распеће. То распеће траје и дан данас. Као народ морамо носити крст који је и наш господ носио. Оно што нам даје вредност то је душа у нама, бесмртна душа. Али након Великог петка долази васкрсење. Ми смо народ који живи на земљи али гледа на небо", казао је Патријарх Иринеј. Након литургије и патријархове беседе дедељено је високо одликовање Српске православне цркве Орден светог краља Милутина директору површинских копова Обилић Срђи Ковачевићу за хуманитарни рад и помагање фрескописа у храмовима. Мајкама са четворо или више деце Епархија рашкопризреска уручила је ордење "Мајка девет Југовића", а Канцеларија за Косово и Метохију је за њих обезбедила новчану помоћ. Њихова Краљевска Височанства Престолонаследник Александар и Принцеза Катарина поделили су хуманитарну помоћ у виду хране и играчака деци и корисницима народне кухиње „Мајка девет Југовића” окупљенима у порти Манастира Грачаница. Централни видовдански догађај на Косову и Метохији одржан је на Газиместану, где је Патријарх српски Иринеј, уз саслужење Епископа Теодосија, Епископа Атанасија (Јевтића), свештенства и монаштва Епархије рашко-призренске, служио парастос страдалим српским јунацима у косовској бици 1389 године. Престолонаследник Александар II Карађорђевић је на Газиместану рекао да је Видовдан "празник вере и наде у боље сутра". "Не славимо ми Видовдан као дан пораза. Овај празник представља симбол духа и нације, али и вере, наде у боље сутра. Док смо поносни на нашу историју, наша будућност је светла", истакао је Престолонаследник Александар. Приредио: Никола Станковић Извор: Телевизија "Храм"

Портпарол СПЦ, епископ бачки Иринеј изјавио је жаљење због тога што Константинопољски патријарх прима представнике расколничког Дионисенковог "Кијевског патријархата". Како преноси православие. ру, позивајући се на сајт Запорожке епархије Украјинске православне цркве (https://hram.zp.ua/newsitem/sostoyalas-bratskaya-beseda-ierarkhov) у разговору са митрополитом запорошким г. Луком, епископ бачки г. Иринеј је рекао: "Рекао сам патријаху Вартоломеју, ако подржите Дионисенка, изазваћете нови раскол, овај пут не између Запада и Истока, већ на самом Истоку. То никоме није нужно и никоме није појмљиво. Иза тога стоје силе које немају ништа заједничко са хришћанством." Даље је владика бачки нагласио да је то васељенском патријарху рекао лицем у лице. Нажалост, на Фанару настављају да примају представнике украјинских расколника, чак и украјинске државнике који нису хришћани, а желе да решавају црквени проблем. Наравно, они у томе виде свој државни интерес. Такав проблем имамо и ми у Црној Гори. Они желе да ЦрквУ подреде својим интересима, а не њеној мисији. "Не мислим да ће патријарх Вартоломеј учинити никакве уступке сепаратистима", подвукао је епископ бачки. Рат на истоку Украјине потпирују антиправославне снаге, које желе да Православну Цркву претворе у политичко оруђе којим руководи Дионисенко. То раде људи без морала, подвукао је епископ Иринеј. ИЗВОР: http://www.pravoslavie.ru/103485.html

Такав споменик или спомен-комплекс потребан је како бисмо очували културу сећања на невине жртве једног безумног времена у којем смо се нашли. То је нужно и због породица жртава. То је неопходно због колективног сећања на једно сулудо време и на велики злочин којем је била изложена наша земља. То је важно и због будућности. Патријарх Иринеј: Његова Светост патријарх Иринеј дао је данас благослов за идеју Спутњика да држава у Београду подигне споменик или спомен комплекс за све жртве НАТО агресије на Србију 1999. године. © SPUTNIK/ Патријарх Иринеј Акцију за подизање споменика су до сада подржали и: Председник РС Милорад Додик: „Међународна агресија на Србију 1999. године, која се по намјери и сили која је употребљена може назвати терористичком, ужасан је злочин без казне једног дијела свијета који себе назива цивилизованим, а који је окупљен у НАТО алијансу. Но, кад већ нема казне, свакако треба подржати акцију Спутњика да се у Београду, након толико година подигне споменик жртвама ове агресије који ће подсјећати на невине жртве, али и на бруталност и нечовјечност НАТО алијансе. То мора бити монументално здање, велико колики је и наш бол. Здање које ће подсјећати сав мирољубиви свијет на тај ужасни и срамни чин гдје су изгубљени невини људски животи, углавном цивили, уништени села, градови, инфраструктура. У исто вријеме, он треба да буде опомена да се тако нешто не заборави и да се не смије више никада и нигдје поновити. Хвала Спутњику на иницијативи.“ © SPUTNIK/ АЛЕКСАНДАР МИЛАЧИЋ То мора бити монументално здање, велико колики је и наш бол. Емир Кустурица, режисер: „Тај споменик би требало да нас подсјећа на истину како је све што се дешавало српском народу у прошлом вијеку био пројекат његовог нестанка! Не само то. Да се у нашој историји направи најскупљи трансфер и да од жртве постанемо злочинци, сејачи геноцида, починиоци онога што је управо нама било намјењено и учињено. Као народ који је доживио највеће страдање у читавом вијеку, народ кога су савезници само у Другом свјетском рату бомбардовали четири пута, а ово 1999. године је била круна њихових злочина, заслужујемо споменик који ће нас подсјећати на збир злочина који су нам учињени у име цивилизације и најновије идеје да се бомбама научимо демократији. Живјела Србија!“ © SPUTNIK/ Заслужујемо споменик који ће нас подсјећати на збир злочина који су нам учињени. Томислав Николић, председник Србије: „Подржавам медијску иницијативу Спутњика да држава подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на нашу земљу 1999. године. То је наша обавеза према свима који су мучки убијени, њиховим породицама, али и Србији према којој је извршен злочин.“ © SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ Председник Србије Томислав Николић Др Владимир Костић, председник САНУ: „Подржавам медијску иницијативу Спутњика да Србија подигне споменик свим жртвама НАТО бомбардовања наше земље 1999. године.“ © SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ Председник САНУ Владимир Костић Академик Матија Бећковић, песник: „У Београду постоји немачко, мађарско, аустроугарско, француско, енглеско гробље. Једино не постоји гробље жртава НАТО пакта. А неколико пута је и СПЦ поднела тај захтев и речено је како ће бити одређено неко место у Београду где ће бити та имена забележена, нешто попут гробља ослободилаца Београда. Без обзира где су погинули и да ли су сахрањени или нису, главно је да све то што ту буде забележено, буде истина и да буде једна читуља која је остала непозната. Нити смо чули та имена, нити тај број, мада је то неколико пута обећавано. Српски народ је неколико пута био одређен за уништење. Над њим су извршени многи геноциди, али један од геноцида извршио је он сам према себи и својим невиним жртвама. Тако да је дошао дотле да њега самог данас зову геноцидним јер није своје жртве пописао и није им се одужио. Како онима из Другог рата, тако и онима из агресије НАТО пакта. То би било важно због нашег самопоштовања, јер ако то не буде урађено, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било. Било би важно да гости који нам долазе са те стране прво положе венац на том гробљу, а и без тога, то је основни дуг који дугује отаџбина онима који су ни криви ни дужни за њу пали.“ © SPUTNIK/ РАДОЈЕ ПАНТОВИЋ Матија Бећковић: Ако не буде подигнут споменик НАТО жртвама, ускоро ће се тврдити да те агресије и тог бомбардовања и тих жртава није ни било. Академик Душан Ковачевић, писац: „Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу у којој је страдало углавном цивилно становништво. Никаквог оправдања нема да је то била било каква војна интервенција против некакве силе која је била на земљи. Знајући да је Србија незаштићена и да на небу могу да раде шта хоће, извели су стотине хиљада летова. Нико неће моћи да израчуна какве ће бити последице, које нас, ево, стижу са разним болестима од тог осиромашеног уранијума који се тако цинично назива само да се не би рекла права ствар, да је то заправо уништавање једне земље. Подржао бих акцију подизања споменика како тај чин никада не би био заборављен.“ © SPUTNIK/ AЛЕКСАНДАР МИЛАЧИЋ Драмски писац Душан Ковачевић: Подржао бих иницијативу за подизање споменика жртвама НАТО пакта зато што је тај безумни чин био агресија и непримерен, међународни терористички напад на једну незаштићену земљу. Историчар Момчило Павловић, директор Института за савремену историју: „Нема прошлости без сећања, то јест историјског памћења, а прошлост ће нам бити онаква како је кроз сећање преносимо на потомке. Споменици су те тачке сећања које говоре о историји. Они су неми сведоци, али прича о њима говори о трајном памћењу. Крајње је време да се подигне један централни споменик на видном месту на којем би стајала свака жртва положена за одбрану земље и народа. Као историчар сматрам да би било најбоље оставити неку рушевину, конзервирати је као споменик трајног сећања. На пример, да то буде део зграде Генералштаба, која је делом рашчишћена, посебно РТС, а нарочито цивилни објекти који су беспотребно разарани широм Србије. Пре тога, наравно, треба прецизно пописати сваку жртву страдалу у НАТО агресији. Као што сам рекао на почетку, нема прошлости без сећања.“ Академик Љубомир Симовић, песник: „За време бомбардовања, од када је почело, па док се није завршило, осетио сам обавезу да водим дневник о ономе што се догађа. Бележио сам сва имена која сам видео у новинама, чуо на радију и телевизијама. Пратио сам сав тај ужас и знам кроз шта смо прошли. Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин.“ © YOUTUBE/RTS KULTURNO-UMETNIČKI PROGRAM - ZVANIČNI KANAL Академик Љубомир Симовић: Наравно да подржавам идеју да се сећање на све те људе који су страдали сачува на неки достојан начин. Синиша Павић, сценариста: „Радује ме таква иницијатива. Сматрам да те жртве не само што заслужују да им оставимо трајан спомен, него и они који су остали живи и њихови потомци треба да знају шта се тада десило и да негују тај споменик. Да не дозволе да он постане неко обележје поред којег ће равнодушно пролазити.“ Љиљана Смајловић, председница Удружења новинара Србије: „Мислим да је ваша идеја одлична. Ја бих такође волела да једног дана будем потпуно сигурна у то шта је потпуна и коначна истина, ко су људи и како се зову. Ја бих подржала идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику.“ © ФОТО: WWW.MC.RS Љиљана Смајловић: Ја бих подржала идеју, и да се установи колико је људи страдало, и да знамо њихова имена, и да та имена буду на достојном споменику. Љубиша Ристић, позоришни редитељ: „Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована. Али из познатих разлога, то очигледно није било могуће јер је било сувише оних који су своје грађане и своју земљу оптуживали за НАТО агресију, а оправдавали НАТО. Сада ће се ситуација, можда, променити, сада би требало подићи споменик свима, и цивилним и војним жртвама агресије НАТО-а. Оно што мислим, пошто у иницијативи још није означено где би могао да буде тај споменик, једна од могућности је, а мислим да је одлична, то је споменик који је још 2000. подигнут у парку код Ушћа. То је Вечна ватра која је једно време била запуштена, са графитима. На крају је то неко ипак очистио, ту бруку и срамоту. Мислим да је код Вечне ватре право место да се направи и плоча на којој би била исписана и сва имена оних који су погинули у НАТО агресији.“ © SPUTNIK/ Редитељ Љубиша Ристић: Мислим да је то одлична иницијатива и мислим да је она већ закаснила, да је требало већ да буде реализована. Ивана Продановић Ранковић, историчар уметности, Републички завод за заштиту споменика културе: „Апсолутно подржавам иницијативу Спутњика да се у Београду подигне споменик свим жртвама НАТО агресије на Србију 1999. године.“ https://rs.sputniknews.com/analize/201704061110641439-nato-agresija-srbija-bombardovanje-spomenik-1234-aBc/

Ваша Светости, Примили смо тужну вест о терористичком нападу који је однео животе невиних људи и у коме су рањени многобројни, у метроу затечени, грађани Петрограда. То је велика трагедија не само руског народа него и целога света, који је суочен са великим и општим злом – недостатком љубави. У име пуноће Српске Православне Цркве, и у своје лично име, молимо Вас да, заједно са породицама настрадалих и целим братским руским народом, примите изразе нашег молитвеног саучешћа. Дубоко проживљавајући бол услед овога трагичног догађаја, молимо се да Господ наш Исус Христос упокоји душе трагично настрадалих, а родбини, ближњима и пријатељима да пружи утеху. Нека им је вечан помен! Ваше Светости у Христу брат и саслужитељ, Патријарх српски Иринеј

У славу и част Новомученика јесеновачких Свечана доксологија у капели Светог Саве у комплексу Православне гимназије Катарина Кантакузина Бранковић у Загребу Митрополит Порфирије: Право на живот и достојанство човека као иконе Божје припада свакоме без изузетка Његова Свесветост Патријарх васељенски и цариградски г. Вартоломеј стигао у Загреб Митрополит Порфирије: Одговорни смо за време и простор у ком живимо Најава: Историјска посета Цариградског патријарха Хрватској

Иначе, за вашу информацију додајем да он није могао обећати трампу „аутокефалност расколничкој Цркви за слободу архиепископу Јовану”, како је то, изгледа, схваћено – или бар представљено – у македонским медијима. За ово тврђење имам много разлога, а навешћу само оне које сматрам најважнијима: - председник Николић, као искусан политичар, деценијама активан у јавном животу Србије, а још више као верник Српске Православне Цркве, одлично зна ко је надлежан за решавање канонских питања, па и проблема вишедеценијског црквеног раскола у Македонији; - он исто тако одлично зна да би оваква „трампа” била неприхватљива за обе стране: за Српску Православну Цркву стога што би то заправо била награда гонитељима архиепископа Јована и Охридске Архиепископије, без икаквог реалног уступка са њихове стране осим одустајања од ионако вапијућег безакоња и државно-полицијског терора, чији стварни инспиратори и наручиоци јесу управо расколнички епископи, који то не само што не крију него се тиме и хвале; за такозвану МПЦ, опет, то би, психолошки, био њихов пораз пред човеком који је њој већи трн у оку него читава јерархија Српске Православне Цркве јер је он неућутни живи деманти свих расколничких пропагандних лажи и бесмислица, попут оне о опасности од „посрбљавања” или, у другој варијанти, од „погрчавања” у случају прихватања нормалног канонског решења, а пре свега – непорециви доказ истине да бити у јединству са Црквом значи живот, а бити у расколу са њом значи духовну смрт. Због свега тога, изјаву Председника Србије треба схватити као добронамерну понуду стварања амбијента за договор заинтересованих страна, без интервенцијâ споља (као што је било уплитање македонске државе и политике после потписивања Нишког споразума), али и као недвосмислену поруку да Србија убудуће неће ћутати нити бити пасивна пред чињеницом бруталног угрожавања слободе и људских права епископата, свештенства, монаштва и верникâ Охридске Архиепископије као аутономне Цркве у канонском окриљу Српске Патријаршије. Нема, нити може бити, разговора и договора без престанка незаслуженог страдања архиепископа Јована, без одустајања од сталних претњи осталим епископима, монасима и монахињама (подсећам на догађаје када је полиција храбро била упала у женски манастир и малтретирала монахиње, док истовремено није имала храбрости ни да уђе у насеља под контролом познатих терористичких група) и без признавања грађанима Македоније права да – у складу са међународним конвенцијама, обавезним и за Македонију (као, уосталом, и за Србију и за све земље потписнице) – сами слободно бирају којој и каквој Цркви ће припадати. Није требало чекати изјаве председника Србије да би се размишљало о свему овоме. Месецима раније став о овој мучној проблематици изнео је јасно, гласно, часно, а изнад свега крајње добронамерно, митрополит Амфилохије усред Скопља, пред вођама црквеног раскола и пред представницима „седме силе”. А ни то није требало чекати. Минимум црквене свести и савести и елементарно осећање одговорности пред стварним големим изазовима данашњице треба да буде увек присутно у нама и међу нама да бисмо могли узрастати до зреле свести, чисте савести и истинске одговорности. Нови Сад, 24.10.2012 - Информативна служба Епархије бачке

У име Оца и Сина и Светога Духа! Очекујемо те и ноћас у бешавној долами, везеној концем нераскидивим и на трону блаженом да разнето сакупиш. Све оно што су похарали и понели са ђубришта ускрсли глодари и авети и у своје меандре злато заточили да се не види пред људима. A шта би у ноћи блистало пред човеком ако не мошти мржњом неугасиве и державом крштене и руком која вечити. А вечите се они који на одру не умиру и они који трпе туђину да би се вратили у слави. А слава се од Бога не купује нити је има у џаковима светске прелести и панађур је варошки не познаје као податну. Јер се од Бога дарује онима који ангели нису постали ради светих дела међ људима. Очекујемо те и ноћас у достојанству мученика и са ватром коју си добио када си се представио Ономе који нас све очекује у слави или срамоти, до наших је дела, ваистину! А ваистину, над земљом твојом и мојом, Сунце је распалило огњем и мачем, као да Господ заповеда и смрт и живот свима, да би светога познали. Баш као да нам ти долазиш, страдални кнеже! (презвитер Бошко Маринков) И ваистину сванула је зора над земљом нашом рађајући са собом сунце правде и слободе! Нови дан над прастарим поднебљем у коме је истина поново заблистала да би се разнето сакупило и вратило у слави! Добро нам дошао страдални Кнеже! Благочестиви и велики Кнеже српски! Верни Кнеже намесниче! Часни сине дичних јунака и славни потомче Краљевског дома Карађорђевића! Кнегињо Олга, мила кћерко грчког и данског Краљевског дома и великог руског Царског дома Романова, добро дошла поред свог вољеног супруга и нашег Кнеза, да би нас поново озарила благодатношћу своје лепоте! Добро сте нам дошли, заједно са вашим љубљеним сином, Кнежевићем Николом, у вашој и нашој Србији, у напаћеној земљи, која је и сама трпела неправду вашег страховитог изгнанства, те данас и сама васкрсава из мртвога сна, отварајући вама мајчинске груди своје земље да почивате у заслуженом миру са вашим славним прецима, у светлости Онога који је победио смрт! Вашe Преосвештенствo, Ваша Краљевска Височанства, Ваше Превасходствo господине Председниче Србије, Вашe Екселенције даме и господо министри, Високоузвишени чланови Владе Србије, Високоуважени представници дипломатског кора, уважени господине градоначелиниче Тополе, Високопреподобни и Високопречасни оци, поштоване даме и господо, У овој историјској задужбини породице Дома Карађорђевића, у храму Светога Великомученика Георгија окупили смо се данас, да бисмо сахранили изврсног човека слова и словесности, човека лепоте и уметности, човека културе и истинског ренесансног господина, нашег великог државника, Кнеза Павла Карађорђевића. Заједно са нашим архијерејима, свештенослужитељима и верницима наше Свете цркве, заједно са његовом породицом и представницима осталих краљевских породица, зајендо са нашом Владом и представницима осталих Влада, заједно са свима вама који љубите род свој и поштујете успомену на Кнеза Павла! Данас, помолили смо се Господу и Спасу нашем Исусу Христу, који је Живот и Васкрсење, за његову племениту душу и за душу његове супруге Кнегиње Олге и сина им Кнеза Николе. Кнез Павле, праунук славног српског Вожда, био је по свему несвакидашња појава у нашој средини. Рођен од оца Кнеза Арсена Карађорђевића и мајке Кнегиње Ауроре Павловне Демидов ди Сан Донато у Санкт Петербургу, у царској Русији. Преко ње је водио порекло од славнe племићкe породицe Трубецкој а руски принчеви Трубецкој воде порекло од Рурика, затим од мађарског Краља Беле II Слепог и српског Великог Жупана Уроша Белог из XII. века. Имао је десет година када је први пут видео Србију, а једанаеста му беше када је остао сироче, без мајке. Одгајио га је његов стриц, Краљ Петар I Ослободилац, и гле по правди Божјој поред његвог саркофага беше дочекан у слави, коју је заслужио да почива у миру под сводовима краљевске задужбине. У Београду је млади Кнез завршио гимназију, а затим је, по сопственој жељи, отишао у Енглеску, да на Оксфорду студира историју и литературу. О њему се говорило да је, заиста, био – изнад маштања субјективних идеалиста – савршен, идеалан и узорити Србин, управо аристократа посвећен лепоти. А лепота је оквир и неумитна коб идеалног владара, пошто је жива спона, та наша нит, коју имамо са вечношћу; јер, лепота је садашњост, никад јуче нити сутра. И по речима Исидоре Секулић: “Коб лепоте . . . представља суштински израз бића. . .” А у трагању за изгубљеном лепотом у појмовнику Српства – руковетима, стоји највиши израз лепоте у трагичном. Јер само онај који је искусио лепоту у трагичном, који не издваја из вере њену снагу и страст и не претвара је у просту фасаду, прихватљиву само мудрацима овога света, само он поседује праву племенитост којом спроводи дела истинског ''витеза вере''. Први светски рат га је омео да одмах заврши факултет, пошто је током рата обавио више дипломатских мисија за Краљевину Србију, а већ 1918, после рата, он успешно окончава студије на Оксфорду и стиче диплому Мaster of Аrts. У Лондону упознаје Принцезу Олгу, кћерку Принца Николе од Грчке и Данске и Велике руске Кнегиње Јелене Владимировне Романов. Мати Принцезе Олге је била кћерка Великог Кнеза Владимира, другог сина Императора све Русије, цара-мученика Александра II. А о Принцези Олги се говорило да је била најлепша принцеза Европе! Венчали су се у Београду, октобра 1923. године. Кум му је био Војвода од Јорка, потоњи енглески Краљ Џорџ VI. Кнегиња Олга му је подарила троје деце: два сина – Кнеза Александра (1924.) и Кнеза Николу (1928.-1954.) и кћер – Кнегињу Јелисавету (1936.), чија неизмерна љубав према свом оцу је задужила историју истином! Будући од ране младости велики љубитељ лепих уметности, посебно сликарства, Кнез Павле је одмах почео да ради на оснивању свог музеја. И почетком 1929. године, поред Патријаршије српске у Београду, у конаку Кнегиње Љубице, почео је са радом Музеј савремене уметности, изузетно дело овог великог заљубљеника у лепоту. Он и његови пријатељи из Европе, даривали су, прву такву институцију у Срба, многим сликама прослављених уметника. Краљ Александар I га је 1933. године именовао за директора свих музеја Краљевине Југославије. Већ почетком 1935. године основао је Музеј који је понео његово име (у данашњој згради Председништва Републике). Тај Музеј, најзначајнија институција ове врсте у новијој културној историји српског народа, одмах је постао светски познат и признат је и данас – иако укинут на суров начин (од комунистичке власти одмах по окончању рата) и тренутно непостојећи. Спретно укрстивши уметност српске цивилизације са најбољим што је пружала европска уметност остао је мит, светла успомена, не само Београђана, већ и свих софистицираних европских народа. Са њим је Кнез Павле оставио о себи спомен, као што су то некада чинили најбољи српски владари – Свети Немањићи – градитеља цркава-задужбина, ремек дела српске цивилизације и културе. Довољно је данас само погледати његову колекцију слика у Белом двору, па одмах разумети каквим је укусом за лепо он био обдарен. Дај Боже да се његов музеј поново отвори и да нам буде извор, који ће нас свеукупно водити од лепоте до истине! На челу државе у коју је Србија уложила све што је имала, у најбурнијем периоду новије европске историје, налазио се принц-мецена лепих уметности, истински племић кога је Јован Дучић упоредио са славним фирентинским ренесансним Медичима. А свакако се може упоредити са достојевскијевим енигматичним христоликим Књазом Мушкином, који као Онај Невини који је страдао за све, те свима нама кроз векове поставља питање младог нихилисте Иполита: “Да ли је истина, књаже, да си једном рекао да ће ‘лепота’ спасти свет? . . . Каква ће лепота спасити свет?” И једина лепота која може да спасе свет је она која се разликује од свега што је површно и у коме једино патња може објаснити уникатности креативног генија. Напрасно се десила она трагична смрт његовог брата од стрица, витешког Краља Александра I у Марсеју, 9. октобра 1934. године. И Кнез Павле постаје први Намесник младоме наследнику престола, Краљу Петру II. Преузимајући ову одговорну дужност, дао је заклетву да ће очувати Краљевину до пунолетства Петровог, а ратни вихори су се муњевито сабирали као црни облаци изнад готово неодрживе државе. И, на његова плећа, одмах се свалила велика одговорност: очување целовите државе, као и мирења свих оних антагонизама који су избили на површину стварањем нове државе. На унутрашњем плану имао се суочити са разнобојном политиком и незадовољствима политичара, а у спољним пословима са све већим слабљењем савезника. Дубоко свестан својих одговорности, све напоре је улагао како би постигао скоро немогућу равнотежу у спољном и унутрашњом животу. Био је вешт и способан дипломата под најкомпликованијим околностима у којим су многи одбацивали политику као уметности, могућег зарад тобожњих узвишених циљева. Зато је и сам у то време записао: “Моје једино упориште је уметност и она ми надокнађује многе ствари”. У немиру почетних вихора Другог светског рата, на основу чињеница и логичког размишљања, увидео је Кнез намесник да Краљевина Југославија мора сама, без ичије помоћи, да уреди своје односе са претећим светским силама. Кнез Павле је био дубоко свестан да њему лично прети велика опасност. Али знао је да се жртвује за узвишенију ствар. Био је супериорна личност. Сећао се страдања нашег народа у току Првог светског рата и по сваку цену желео је да избегне нове голготе. Расло је његово убеђење да нема обзира преко којих не би требало прећи за спас своје државе и народа да би се избегло још једно, незапамћено страдање. И он, као одани државни поглавар, определио се за мир свом народу и постао је прва жртва неизбежног бремена своје трагичне епохе. По свом хапшењу, присутном војном свештенику Кнез је рекао: “Јадни Срби, шта ће с њима бити?” Авај, Кнеже! Са становништва оног тешког тренутнка у коме си деловао и са дистанце од седам деценија био си у праву! Опрости нам! Јер “страшне године oкупације”, по речима Ловета Едвардса изговорене једну деценију касније у прилог кнежеве политике (BBC радио, 27. марта 1951.), “могле су да испадну другачије, ако их већ није било могуће избећи”. Дато му је четири сата да се спреми за пут. У поноћ, тог судбоносног дана 1941. године, са својом породицом Кнез Павле је напустио престоницу. Изложен скандалозном третману и незаслужним погрдама, у Грчкој је предат и спроведен у Египат. Затим је читава породица депортована у Кенију. Имали су да буду изоловани, усред џунгле, на обали језера Наиваша. Праунук Карађорђев је тако започео своје дугогодишње изгнанство. Поживео је до 14. септембра 1976. године и упокојио се у Господу у Америчкој болници, у Неију крај Париза. Дана 12. априла 1954. Кнежев млађи син Никола, у кога је он полагао велику наду, изгубио је живот у аутомобилској несрећи. Кнегиња Олга је преминула 16. октобра 1997. године. Од њихових изгнаничких гробова у Лозани, где су до недавно почивали, данас након седам деценија испунила се “пуноћа времена” те се велики изгнаник вратио својој Србији. Данас предајемо земне остатке Кнеза Павла, Кнегиње Олге и Кнежевића Николе својој земљи где ће бити сахрањени у породичној гробници; да почивају у миру до оконачања века, у коме се остварује мистична нит која ће спојити лепоту са коначним тихим прагом. Преко тог прага сви ћемо бити позвани да пређемо, тамо где нам се кроз векове отварају Двери Лепоте! Амин! Нека је вечан спомен блаженопочившем Кнезу Павлу, Кнегињи Олги и Кнежевићу Николи Карађорђевићу! БОГ ДУШУ ДА ИМ ПРОСТИ! Извор: СПЦ

Нови сабрат при храму Светих Кирила и Методија у Новом Саду После отпуста свете Литургије, настојатељ храма на Телепу, отац Драгољуб прочитао је одлуку Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја о постављењу ђакона Ивана Спасевског на дужност парохијског ђакона и срдачно му честитао пред сабраним народом у име свих верника који живе у насељима Телеп, Лиман и Адице. Нови Сад, 03.09.2012 - Информативна служба Епархије бачке