Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'иринеј'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Епископ бачки Иринеј: „По трпљењу, по страдању, по мукама и невољама, апостоли су први. Суштина њиховог првенства је у томе да они служе свима другима, а њима не служи нико. Служећи другима – ближњима – служе Богу, а служећи Живоме Богу, служе, самим тим, и ближњима својим. Бити први значи: подносити највећу жртву, служити свима и, кроз то, служити Господу Христу, Који је Себе, као Господ и Господар свега и свих, учинио Слугом Господњим, Слугом нашега спасења и спасења свеколике творевине.” Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј началствовао је, на празник Светих апостола Петра и Павла, у понедељак, 29. јуна/12. јула 2021. године, на светој архијерејској Литургији у Саборном храму у Новом Саду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи после прочитане јеванђелске перикопе, Епископ бачки је поучио сабрани верни народ о празнику светих апостола Петра и Павла и о смислу њиховог првенства међу дванаесторицом апостола. „Данас је један од великих црквених празника у току године – празник двојице врховних међу дванаесторицом апостола, непосредних Христових ученика, чија служба (реч апостол ту службу изражава) значи да су они посланици, изасланици, гласници Христови; да оно што нам Он говори непосредно у Јеванђељу, говорили су и они, говоре нам и данас, кроз речи Светога Писма, и зато се, са правом, називају апостолима. Они јесу врхунски благодатни дар људима у Цркви, јер Господ Христос је њима поверио да врше Његово дело и зато су посебно поштовани већ за живота, а посебно касније – због тога свога плодотворног делања у славу Божју и на назидање Цркве Божје. Чули смо како апостол Павле описује шта значи бити апостол. Говори о свим напорима, мукама, страдањима, гоњењима, трпљењу, које су апостоли морали да поднесу ради Христа и љубави Његове и да би сведочили веру у Њега. По трпљењу, по страдању, по мукама и невољама, апостоли су први. Нису први на начин како су то први силни овога света и века – да други морају да служе њима, да они над њима господаре, да владају, угњетавају их. Суштина њиховог првенства је у томе да они служе свима другима, а њима не служи нико. Служећи другима – ближњима – служе Богу, а служећи Живоме Богу, служе, самим тим, и ближњима својим. Првенство није у томе да смо ми први по слави, по власти, по богатству, по угледу, по томе да смо неупоредиви са другима. Бити први значи: подносити највећу жртву, служити свима и, кроз то, служити Господу Христу, Који је Себе, као Господ и Господар свега и свих, учинио Слугом Господњим, Слугом нашега спасења и спасења свеколике творевине. Зато су, и у наше дане, раправе о томе ко је први и бољи не само потпуно излишне него су супротне духу Јеванђеља и духу светих апостола. Нарочито је опасно – што се, нажалост, збива у наше време – када, на нивоу епископâ и помесних Цркава, дође до расправе ко је први и ко има власт над ким. Власт у Цркви не постоји, осим служење једних другима, а бити први значи: бити први по том служењу. Зато, дакле, славимо ову двојицу великих апостола, да бисмо сутра то слављење продужили, прослављајући сву дванаесторицу првих Христових ученика. У раној Цркви је постојала посебна служба која се звала апостолска. Све службе у Цркви су апостолске: и свештеничка, и бити верник Цркве, јер исповедамо веру, трудимо се да живимо по вери и за њу и да Господ, кроз свакога од нас, посведочи Своју љубав и Своје даривање спасења свету. Зато је ово празник, браћо и сестре, не појединачни, не, назовимо га условно, приватни него празник Цркве и нас све позива да и ми живимо да бисмо се развијали, као личности, до савршенства; да будемо и ми у Цркви последњи, а онда ћемо бити, пред Господом, први”, навео је, поред осталог, Епископ бачки Иринеј у својој архипастирској беседи. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  2. Гост најновије епизоде емисије „Док анђели спавају“, епископ бачки Иринеј Буловић, у првом делу емисије са ауторком Марином Рајевић Савић разговарао је о хришћанству на Западу, духовним идеалима православне цркве, монашком животу, важности духовног руководства и „медијском линчовању“. Извор: Спутњик
  3. Његово Високопреосвештенство Митрополит виницки и барски г. Варсануфије, заједно са својим свештенством и верницима, посетио је у уторак, 18. маја 2021. године, Епархију бачку и град Нови Сад. Госте је у дворани Црквене општине новосадске дочекао Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј, у присуству Његовог Преосвештенства Епископа мохачког г. Исихија, протојереја Миодрага Шипке, архијерејског намесника новосадског првог, протонамесника Ђорђа Стојисављевића, војног свештеника, и новосадских ђакона. Преосвећени владика Иринеј је пожелео добродошлицу гостима из Украјинске Православне Цркве и истакао да се кроз овакве сусрете потврђује наше јединство у Господу и православној вери, указујући на значај неговања братских односа наша два православна народа током заједничке крсноваскрсне историје. У име верникâ из Украјине, Епископу бачком г. Иринеју је на указаном гостопримству и посебној подршци Украјинској Православној Цркви Московске Патријаршије заблагодарио Митрополит виницки и барски г. Варсануфије. Гости су посетили Саборни храм у Новом Саду, Светоархангелски манастир у Ковиљу и манастир Васкрсења Христова у Каћу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  4. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на Велики четвртак, 16/29. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Преосвећеном владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Исихије, свештеници Саборног храма и новосадски ђакони. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  5. Епископ Иринеј: „Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање.ˮ Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим, 12/25. априла 2021. године, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештенство Саборног храма и новосадски ђакони. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да Христос поступа увек сасвим супротно законима и обичајима палог и огреховљеног света. „Тај свет је пао због гордости и живи нечистим духом гордости. То видимо и ми, у наше време, на сваком кораку. То је обележје сваког нараштаја, осим код истинских, светих људи. Христос – иако Син Божји, Који постаје Син човечји – постаје Богочовек да би заувек све божанско учинио људским и све људско обожио својом природом, сједињеном са људском природом, да би на тај начин, како сликовито кажу црквени песници и писци, људе учинио благодатним боговима а земљу небом”, навео је Преосвећени владика Иринеј. Такође, Епископ бачки је објаснио и да Христос свечано улази у Јерусалим да би уверио и ученике и све верне потоњих времена, у стварност Свога Васкрсења, али схваћенога и као залог свеопштег Васкрсења. „Тај исти народ, који Га тако свечано дочекује, има то одушевљење које показује зато што је претходно био сведок Лазаревог васкрсења. Народ већ слути, препознаје у Њему Богочовека, Спаситеља света. Као што су Га дочекивали зеленим гранама и дивним мирисним цвећем, тако смо и ми призвани да простремо пред Њега духовно цвеће: цвеће наше вере, наде, љубави, јеванђелских врлина, покајања, смирења, свега онога што је честито, чисто, праведно. То је наше цвеће и то цвеће не вене никада, за разлику од обичног цвећа. Стога, дакле, Христос улазећи скромно, не на неком белом коњу као силни, војсковође и владари овога палога света, него на обичном магарету, али то не смета народу, тај смирени улазак, да у том тренутку препозна у Њему Бога у људском облику и по људској природи. Смисао празника је да нам већ сада, унапред, саопшти велику и радосну Тајну Васкрсења Христовога, и нашега и свеопштега, и да када будемо прослављали Његова страдања у идућим данима, и када и сами доживљавамо страдања у животу и патње разне, да их схватимо као наше учешће у страдањима Христовим, као припрему за наше учешће у Васкрсењу Његовом. Са том поруком – тако животно важном, тако радосном – Црква нас данас позива на славље и на празновање, духовно празновање. Стога, и ми да се у овај свети дан радујемо, да то буду Цвети и нашега живота, и овде на земљи и у вечности Царства Божјега”, нагласио је владика Иринеј. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  6. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј служио је у четвртак, 8. априла 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, помен новопрестављеном архимандриту Јовану Радосављевићу. Преосвештеном владици Иринеју су саслуживали протојереј Владан Симић, секретар Епархије бачке, и ђакон Иван Васиљевић. Помену су присуствовали најближи сарадници Епископа бачког. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  7. Његово Преосвештенство Епископ бачки господин др Иринеј служио је у понедељак, 5. априла 2021. године, у Владичанском двору у Новом Саду, помен новопрестављеном протојереју-ставрофору Милану Остојићу. Епископу Иринеју је саслуживао ђакон Александар Билић. Помену су присуствовали најближи сарадници Епископа бачког и госпођа Маја Остојић, снаја новопрестављеног проте Милана. Повезана вест: Упокојио се у Господу протојереј-ставрофор Милан Т. Остојић (1954-2021) Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  8. Fragment Episkop bački dr Irinej Свето Причешће – Свето Причешће – извор здравља или извор болести? 1. Увод: један Хлеб и једна Чаша Већ две хиљаде година, од Тајне Вечере (Мат. 26, 26 – 28; Марк. 14, 22 – 24; Лук. 22, 19 – 20 и I Кор. 11, 23 – 26) до данас, хришћани се причешћују на исти начин – од једнога Хлеба и из једне Чаше, као што стоји у тексту Литургије светог Василија Великог. На тој чињеници се темељи јединство и јединственост Цркве. Црква није установа која претходно постоји на основу догматских и других премиса, па накнадно одлучује да је потребно и корисно служити свету Евхаристију. Није тако него Црква уствари постоји кроз Евхаристију или, још прецизније, као Евхаристија. Праслику те чињенице налазимо већ у старозаветној епохи: „...Сви исто јело духовно једоше и сви исто пиће духовно пише” (I Кор. 10, 3 – 4; ср. IМојс. 16, 35; 17, 6 и VМојс. 8, 3). Нови Завет је експлицитан: „...Један је хлеб (Хлеб Причешћа), једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо” (I Кор. 10, 17). Излажући на другом месту истину о јединству Цркве, свети апостол Павле пише: „Једно тело, један Дух..., један Господ, једна вера, једно крштење, један Бог и Отац свију...” (Еф. 4, 4 – 6). Смисао је увек исти: ми хришћани јесмо једно са Господом и међу собом искључиво зато што се причешћујемо једним и јединственим Телом Христовим (напомињемо да се у свим овим текстовима појмови Хлеб и Тело налазе на првом месту, чак пре појмова Дух Свети, Господ и Бог и Отац свију). Кратко и јасно речено, Црква је Евхаристија, а Евхаристија је Црква. Без Евхаристије, односно без светога Причешћа, Цркве нема. Надобудним „младим лавовима” квазимодерне, ултралибералне, „научне” теологије који своје текстове објављују махом на порталу Теологија.нет (што многи читају Теологија? Њет!) узалудан је сваки њихов покушај да ревидирају свето Јеванђеље и да свисока, „научно”, искритикују свете Оце и Учитеље Цркве и прикажу их било као незналице било као људе погрешних уверења у поређењу са високонаучном спремом њих самих, критичарâ, судијâ, пресудитељâ и својеврсних инквизитора, којима није потребан мандат и благослов јерархије да ауторитативно, а пре свега „оригинално”, излажу и тумаче садржај хришћанске вере. Разбуцао их је по шавовима (моја прим.)2. Света ложица („кашичица”) 2. Света ложица („кашичица”) Света ложица („кашичица”) – измишљени проблем измишљени проблем измишљени проблем Прича о причешћивању из једне кашичице као опасном, па и заразном, и о причешћивању сваког верника појединачно посебном кашичицом, и то са једнократном употребом, као препоручивом и „безбедном” потпуно је депласирана и бесмислена. Апсолутно је немогуће причестити се „од једнога Хлеба и из једне Чаше”, а да се притом избегне сваки физички контакт са другим људима. То је немогуће чак и у обичном свакодневном животу: сваки производ, почевши од обичнога хлеба, и сваки предмет, почевши од најобичније чаше, неминовно прође кроз много руку док не доспе у наше руке. Исто тако, ни у којим условима, па ни у условима епидемије и 3 пандемије, ниједно људско биће не може да живи потпуно изоловано, без икаквог додира и заједнице са другим људским бићима, почевши од породице као основне ћелије друштва па до друштва у целини. Све ово важи и кад је реч о светој Тајни Евхаристије и Причешћу на њој: хлеб предложења који ће постати Хлеб живота као Тело Христово неко меси и пече, пре и за време Литургије пролази кроз руке чтеца или црквењака, а непосредно пред Причешће верних из светог Путира се причешћују епископ, свештеници и ђакони, и то пијењем из исте Чаше, без икакве кашичице, а после Причешћа верних свештеници и ђакони употребе сав преостали садржај светога Причешћа. Следствено, колико је кашичица употребљено не мења ствар јер се општење у истом Причешћу не може избећи. У неким од помесних Православних Цркава, па и у нашој, појединци су се досетили да причешћују на „првобитни“ начин, позивајући се на Литургију светог апостола Јакова, тако што ће верници сами узимати свети Агнец натопљен Крвљу Христовом и тако избећи опасност од евентуалне заразе (o tempora, o mores!). Прећуткују, међутим, да њихов начин причешћивања верникâ није ни налик начину причешћивања у Литургији Јаковљевој, на којој се сви причесници причешћују тако што им литург даје на руку честицу светог Агнеца (не узимају га, дакле, сами), а затим сви по реду помало испију из часног путира, као што чине и свештеници. Другим речима, свештеник причешћује њих онако како епископ причешћује њега. Заборављају, наравно, да ни тај њихов – тобоже стари, а заправо потпуно нови – начин причешћивања, с обзиром на све свештенорадње везане за Агнец, од проскомидије до његовог ломљења или сечења на честице пред само свето Причешће, не искључује могућност заразе уколико се прихвати теза да је могуће заразити се због причешћивања, вршеног на било који начин (јер је, Боже мој, 4 могло да се деси да све литургијске свештенорадње врши неко већ инфициран!). Ово би било смешно да није тужно. Рећи ћу успут да је и негативни однос према кашичици (правилно: светој ложици), наводно непознатој Цркви првих векова, не само литургички него и историјски неоправдан. У самим почецима свог историјског живота новозаветна Црква је имала веома мало чланова. После се број хришћана постепено повећавао захваљујући систематској мисионарској активности и делатном сведочењу вере од стране самих хришћана. Због тога су међу новокрштенима и међу онима који се причешћују – а добро знамо да су се у раној Цркви на свакој светој Литургији причешћивали сви присутни – већину чинили одрасли људи. Имамо, међутим, веома рана сведочанства, и то новозаветна, да Цркви нису приступали само појединци већ и читаве породице. Тако у Делима апостолским читамо о обраћенику Корнилију, римском официру у Кесарији, да је био „побожан и богобојазан са целим домом својим” (10, 1 – 2), вероватно као прозелит јудаизма, а затим га је крстио свети апостол Петар, бесумње са „целим домом његовим” (10, 3 – 48). У продужетку се наводи како се крстила Лидија из Тијатире и дом њен (16, 15), као што се, после чудесног ослобођења апостолâ Павла и Силе из тамнице, каже за тамничара: „И одмах се крсти он и сви његови“ (16, 33), а на исти начин и Крисп, старешина синагоге, „поверова у Господа са свим домом својим” (18, 8). Свети апостол Павле сведочи да је лично крстио „дом Стефанинов“ (I Кор. 1, 16; ср. 16, 15). Намерно смо подвукли изразе дом, цели дом и сви његови да би сваком било јасно да је реч о читавим породицама, укључујући, разуме се, и децу. Можемо ли замислити да прве хришћанске породице нису причешћивале и своју децу? А да ли је то било могуће онако како су се тада пречасном Крвљу Христовом причешћивали одрасли, пијењем из заједничког 5 путира? Свакако да није! Стога мирне душе можемо претпоставити да је причешћивање одојчади и дечице вршено кашичицом, као и данас, а да је кашичица после више векова уведена и за одрасле због мноштва причесника, што је искључивало могућност првобитне праксе причешћивања свих из само једног путира. Следствено, сва наклапања о оваквом или онаквом начину причешћивања хришћана (једном кашичицом или са више њих, уз пратећу дезинфекцију истих и слично) док траје пандемија коронавируса само су димна завеса, провидан изговор за стварни став и садржај поруке самоназначених „душебрижника”: они су уствари против Причешћа као таквог, они би га најрадије забранили. Иако се сами не причешћују, а у већини случајева уопште и нису верници, убише се од бриге за вернике, па се зато, као „прави хуманисти”, на силу мешају у питања вере и начина њеног практиковања у Цркви, правећи се да не знају да својом интервенцијом укидају слободу и људска права својих суграђана мада се иначе за та права тако громко залажу. Чудног ли феномена: атеисти би да прописују Цркви шта сме, а шта не сме, и да собом замене владике и свештенике! У самој ствари на делу је најновији облик гоњења Цркве, незабележен у њеној историји, под маском бриге о људима. Сви ранији гонитељи, од Нерона до Хрушчова, гонили су хришћане грубом физичком силом – хапшењима, мучењима, тамновањем, прогонством, убијањем – само зато што верују у Христа. Модерни, „мутирани” гонитељи практикују софистициране, „хибридне” и „мрежне” методе, без примене физичког насиља, али са применом небивалог духовног насиља. Они – премда по правилу безбожници, у најбољем случају декларативни верници – покушавају да поробе Цркву, да је изнутра контролишу, да њоме изнутра управљају уместо њене богоустановљене законите 6 јерархије. Али труд им је узалудан: Цркву нико не може окупирати и подјармити, ни споља ни изнутра. Њу, по речима Самог њеног Оснивача, ни врата пакла неће надвладати (Мат. 16, 18). Њихово је људско – и само људско – право да не верују и да се не причешћују, а наше је људско – по нама и богодаровано – право да верујемо и да се причешћујемо. Ми дубоко верујемо, без задршке, да се у светом Причешћу истински – реално, а не метафорички или символички – сједињујемо са Христом, Господом и Спаситељем нашим. За нас свето Причешће, као врхунац свенародног акта и догађаја Евхаристије, јесте Тело Христово, самим тим Хлеб живота, и Крв Христова, самим тим Чаша благослова. Из тога следи и наша вера да је оно Лек бесмртности, како га је већ почетком 2. века по Христу назвао свети Игнатије Богоносац, и да ни у ком случају не може бити извор или узрок болести, заразе и смрти. Ако је Бог са нама, – а у Литургији и Причешћу јесте, – ко ће против нас? Кога да се бојимо? Зар сваког жаљења достојних христобораца и црквобораца? Уосталом, ми њих не мрзимо већ се и за њих молимо и желимо им свако добро на путу добра. Додуше, истине и искрености ради, морамо признати да могућност заразе преко светог Причешћа заступају – отворено или имплицитно, потпуно или делимично – и неки теолози који себе сматрају православним теолозима. Али њих демантују неоспорне историјске чињенице које показују да нису у праву и да се, нажалост, полако, али сигурно, крећу у правцу либералног, чак и ултралибералног протестантизма, а неки су, нажалост, у међувремену већ еволуирали у чистокрвне протестанте православног порекла. https://eparhijabacka.info/wp-content/uploads/2020/05/EP-BACKI-IRINEJ-O-PRICESCU-KORONA-2020.pdf
  9. Централни помен у знак сећања на невино страдале Србе, Јевреје и Роме у злогласној Рацији у јужној Бачкој одржан је у понедељак, 4. јануара 2021. године, у Србобрану. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј служио је парастос у Светобогојављенском храму, уз саслужење свештенства наше Епархије. Беседећи по завршетку парастоса, владика Иринеј је казао да узносимо молитве за покој душа свих невино пострадалих оне хладне зиме 1942. године. Страдали су невини људи, многи други су мучени, хапшени. Циљ наш није да изазовемо било какав реваншизам, било какво осветничко расположење, чак ни према директним потомцима извршитеља Рације. Кад није циљ изазивање било каквог осветољубља онда је молитвени спомен неопходни темељ истинског прочишћења меморије, истинског прочишћења из срца, из савести. Жртва невиних жртава, њихово страдање, њихова смрт није узалудна, није бесмислена, јер они нису страдали желећи другима зло, него су на правди Бога хапшени, мучени и убијани. С друге стране, џелати нису убијали само своје жртве него најпре себе, своје душе, своје људско достојанство и поиграли су се са својом вечном судбином на најнеодговорнији начин. На одређени начин можда и њих треба више жалити него и саме жртве, јер су, у духовном смислу, најпре самоубице, а онда мучитељи и убице других људи. Поука и порука за будућност да се такви злочиначки подухвати не би понављали – ми одржавамо ово молитвено сећање и сабирамо се сваке године у другом месту да бисмо обележили Рацију на читавом простору где је она била спроведена. Нека Господ даде вечни живот и вечно блаженство жртвама Рације, њиховим потомцима утеху и благословено сећање на своје часне претке, а свима нама божићни мир, казао је Епископ бачки. После парастоса, на платоу испред Светобогојављенског храма у Србобрану, присутнима су се обратили г. Игор Мировић, председник Покрајинске владе, и г. Радивој Дебељачки, председник Општине Србобран. Венце су положили представници Скупштине Војводине, Покрајинске владе и Општине Србобран. Молитвеном обележавању 79-годишњице Рације у Бачкој присуствовали су и г. Иштван Пастор, председник Скупштине Војводине, чланови Одбора за обележавање Рације у Бачкој, као и верни народ. На Божић 1942. године, у јужној Бачкој, фашисти Миклоша Хортија извршили су погром над Србима, Јеврејима и Ромима. Рација је почела 4. јануара у Чуругу, а настављена је и у другим мeстима Бачке: Госпођинцима, Шајкашу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Србобрану, Локу, Гардиновцима, Вилову и Жабљу. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  10. Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј посетио је нову зграду Радио-телевизије Војводине, у недељу, 3. јануара 2021. године. Са секторима и уређењем ове зграде Епископа бачког су упознали г. Миодраг Копривица, генерални директор Радио-телевизије Војводине, г. Јова Радић, председник Управног одбора, и г. Ненад Ћаћић, главни и одговорни уредник Првог програма Радио-телевизије Војводине. Том приликом, снимљен је Божићни интервју са Преосвећеним владиком Иринејем, који ће бити емитован на Бадње вече, у среду, 6. јануара 2021. године, са почетком у 20.05 часова, на Првом програму Радио-телевизије Војводине. Извор: Инфо-служба Епархије бачке
  11. Неки европски народи су до самосвести о јединству дошли тек у 19. столећу. Ми смо свест о томе да смо народ Светог Саве и Светог цара Лазара, односно Христов народ, имали вековима раније јер се наш Пијемонт није налазио на земљи него су га свети из рода нашега подигли високо на небо и, у исто време, похранили дубоко у душу сваког нашег човека. Хришћанин је дубоко свестан чињенице да свакодневни живот људи не може и не треба да се претвори у непрестану, неизлечиву, трајну епидемију и пандемију страха и немоћи. Је ли нормално стање да се једни других плашимо, да једни од других зазиремо, да једни друге избегавамо, да ближње своје сматрамо за даљње, туђе? Је ли нормално да своју браћу, сестре, родитеље, децу, браћу и сестре по вери, пролазнике на улици, видимо не као благослов и дар Божји нама него као потенцијални извор опасности, болести и смрти? Философски солипсизам је тек блага, безболна теорија према овом ставу потпуне себичности: ја сам потпуно заштићен тек онда када сам сâм и када нисам са другима (што и значи израз „превентивна изолација“). Наведена промишљања о питањима која су у овом тренутку одлучујућа за живот и опстанак не само хришћанске заједнице износи Његово Преосвештенство Епископ бачки Иринеј Буловић. У традиционалном божићном разговору, који је пред читаоцима празничног броја Печата, наш високоуважени саговорник, чинећи изузетну част нашем листу – као што је то чинио и минулих година – у сусрет Божићу разматра актуелне прилике, као и низ најважнијих и за српски народ дугорочно отворених и неразрешених судбинских проблема. *Ваше Преосвештенство, година за нама била је изузетно тешка за цео свет. Пандемија ковида 19, која још увек бесни, настављање оштрих геополитичких сучељавања и свих других глобалних сукоба, донели су огромна искушења, патњу и страдање. Оваквој судбини није умакла ни Србија, а чини се да је одлазећа година, поготово њена завршница, била посебно страдална за Српску Православну Цркву. Упокојили су се патријарх Иринеј и митрополит Амфилохије, епископ ваљевски Милутин и други припадници свештенства СПЦ. Како се борити с овако тешким губицима? Како истрајати и одржати снагу у овом времену? И поред свега што се догађа у свету и у нашем народу, овде у његовој матици и у расејању, дужни смо да истрајемо у вери, нади и љубави. Опасни – често, нажалост, и смртоносни – вирус који још увек бесни, како с правом констатујете, није угрозио само здравље и живот милиона људи већ и човека као личности и као заједнице. Човек не може, по самој својој богоданој и боголикој природи, да живи сам, без заједништва и општења са својом браћом и сестрама, са својом ужом и широм породицом, са ближњима и даљњима, са другим људским бићима уопште, са укупном створеном природом. Данас је он, међутим, даноноћно под унакрсном ватром порука и опомена да мора у изолацију, да је дружење са другима крајње ризично, да, у име преживљавања и очувања здравља, треба имати „социјалну дистанцу” у односу на ближње (каквог ли накарадног израза уместо нашег, српског, растојања или одстојања, али ни у ком случају „социјалног”!), да се одговорност према себи и према другима састоји, до даљњега, у „вештини да живиш сам” уколико и колико је то могуће… Некадашња изрека homo homini lupus (човек је човеку вук) данас би могла да гласи: Homo homini virus (човек је човеку вирус). Не заступам, наравно, тезу да је вирус корона безазлен и безопасан (напротив!) – јер безазлен и безопасан није ни обични вирус сезонског грипа – али не могу да се отмем утиску да неки центри моћи, вероватно наддржавни, глобални, злоупотребљавају епидемију и њоме изазвану општу невољу тако што производе и разносе још опаснији духовни вирус – страх, несигурност, безнађе, депресију. Наш народ је одавно из искуства знао да је рат некоме рат, а некоме брат. У планетарном контексту данашњице и сутрашњице то значи: после короне сиромашни, та јадна и гладна већина човечанства, биће – и већ јесу – још много сиромашнији и у сваком погледу угроженији, а богати, та мањина од највише неколико процената људи у чијем власништву се налази више од деведесет одсто добара и ресурса, биће – и већ јесу – још много богатији и, што је кудикамо горе, незаситији. Ипак, песимизму нема места: господар историје није човек, а поготову то није саможиви, безобзирни, добровољни потчовек или рашчовек, како се изражавао Свети Јустин Ћелијски. Господар историје јесте Богочовек, Христос, а Он је Оваплоћена Љубав. Он је Хлеб наш насушни. Он је Лек бесмртности. Он је Васкрсење и Живот. Његов суд о смислу људске историје биће коначан, за неке страшан, а за друге радосно очекиван. Од искони, пре света и времена, беше Он, вечна Реч Божја. Он је и сада присутан међу нама и у нама, за неке невидљиво, а за неке и видљиво. Због свега тога нас наша света Црква непрекидно позива: горе срца, заблагодаримо Господу, сами себе, и једни друге, и сав живот свој Њему поверимо! Јер, Он се родио да би све нас препородио. То ћемо најјаче осећати ускоро, о Божићу. На потпуно исти начин треба да се осећамо и по губитку тројице наших духовних челника, блаженопочивших патријарха Иринеја, митрополита Амфилохија и епископа Милутина. Њихов одлазак, боље рећи прелазак или пресељење (то значе старински изрази престављење и преминути), њихова смрт (црквеним речником речено, њихово упокојење или уснуће у Господу) јесте губитак, али је још већма добитак: овде на земљи Бога су славили и Цркви Његовој служили, а исто то, верујем, чине и чиниће и онде где су сада њихове душе, пред Лицем Божјим и у заједници са свима од памтивека светима, спасенима и помилованима. *Ако је тачно да се одласком њених великих архијереја Српска Црква заљуљала јер, како рече песник, скршила су се два њена носећа стуба, шта бисте издвојили као најважније и у овом времену најпрече да би се не само учврстили њени преостали стубови већ и оснажили – верујемо неуништиви – православни црквени темељи? На ово питање сам добрим делом већ одговорио. Али додаћу још понешто. „Крилата реч” да се наша Црква заљуљала јер су се скршила два њена носећа стуба звучи лепо и речито у песничком језику. Она заправо изражава љубав и поштовање према покојницима. У њеном суштинском, стриктно богословском, значењу ова реч не може, међутим, бити схваћена дословно. Црква као богочовечански организам, као нерукотворени Дом Божји (узгред буди речено, по мишљењу многих филолога словенска и српска реч Црква етимолошки и потиче од грчке речи која значи Дом Божји), уопште се не може „заљуљати”. Она је, по апостолу Павлу, непомериви Стуб истине и неосвојива Тврђава истине. По речима Самога Господа Христа, њен Камен темељац је такав да њу „ни врата пакла не могу надвладати”. Могу се, делимично и привремено, заљуљати, па и скршити, само одређене историјски условљене црквене структуре, чак и читаве локалне Цркве, али не и Црква у својој саборној пуноћи. Нема више многих славних малоазијских Цркава које се спомињу у Светом Писму Новог Завета и које су основали апостоли Христови, али Црква и даље живи, свуда, па, као „мало стадо” Христово, и у Малој Азији. Ово важи, мање или више, и за друге апостолске Цркве на Блиском и Средњем истоку и у Африци, али Црква и даље живи, свуда, па и у том делу света, чак и у Саудијској Арабији. Првобитну Цркву чинили су Христос и шака људи око Њега, људи из дубоке провинције тадашњег „цивилизованог света”, друштвено безначајних и у јавности свога времена практично непостојећих. Кроз само три века она је постала свуда присутна у тада познатом свету. Диоклецијан је веровао да ју је коначно скршио, а само десетак година касније она постаје владајућа вера. И Стаљин је мислио да је у својој империји безбоштва и нечовештва (зачудо, ова два појма су неодвојива!) уништио Цркву, али је он исти, после Хитлерове најезде, морао да шаље међу народ и војску владике и свештенике из тамница и логора које није стигао да побије и да у доброј мери врати Цркви слободу или бар фамозни „толерантни однос” према њој. Његов потоњи наследник Хрушчов обећава грађанима Совјетије да ће им на телевизији показати „последњег живог попа”, да би после свега две-три деценије Православна Црква у обновљеној историјској Русији била главна духовна и морална снага. Брисел је одбио не само да у устав Европске уније унесе молитву Богу него и да бар спомене историјску чињеницу да савремена европска култура и цивилизација имају јудеохришћанске корене, али зато Владимир Владимирович Путин, Европљанин више од свих бриселских бирократа заједно узетих, враћа Бога у устав нове, праве, хришћанске и православне Русије. „Већи је Онај Који је у нама него онај који је у свету”, пише у Новом Завету, при чему се под светом не подразумева свет који је створен да буде рај, односно Царство небеско, него пали свет греха, зла и смрти. Да питање које постависте конкретизујемо: отидоше од нас – и остадоше са нама – Иринеј, Амфилохије и Милутин, али Бог Живи и Истинити, Који не оставља Себе непосведоченим ни у једном поколењу, подићи ће њихове достојне наследнике и настављаче. Ја у то не сумњам. Надам се да не сумњате ни ви, мој верни вишедеценијски пријатељ и сабеседник. *Положај Српске Православне Цркве одувек је био сложен и предодређен за борбу с тешкоћама и искушењима, како световним, тако и духовним. Међу онима који су већ дуго забринути за будућност Православља често се говори о увођењу „новопапизма”, иза кога стоје Цариградска Патријаршија и патријарх Вартоломеј. СПЦ је заузела начелну позицију, утемељену на канонском предању, кад је раскол у Украјини у питању. Руска Православна Црква је у том смислу високо оценила принципијелност СПЦ и блаженопочившег патријарха Иринеја. Ипак, помесне Цркве грчког говорног подручја (не све), укључујући однедавно и Кипарску, приклониле су се, у најмању руку проблематичној, позицији патријарха цариградског Вартоломеја. Како оцењујете? Проблем „новопапизма” који помињете нажалост постоји. Имамо следећу еволуцију: Цариградска Патријаршија – иначе Црква Мајка Српске Православне Цркве, што је чињеница коју нити имамо право да заборавимо нити је икада заборављамо – извршила је неканонски упад у јурисдикцију Руске Православне Цркве и „рехабилитовала” расколничке заједнице у Украјини, али нажалост није ни укинула ни ублажила раскол у Украјини него га је, насупрот томе, продубила и продужила. Доскорашњи расколи пренети су са тла Украјине на читав православни свет. Дошло је до прекида литургијског и канонског општења Московске Патријаршије са Цариградском Патријаршијом и са оним предстојатељима и епископима појединих Цркава који признају непокајаног расколника Епифанија – тачније грађанина Думенка – за легитимног митрополита кијевског и аутокефалног (!) поглавара Цркве у Украјини, где иначе живи и дела угледни и од помесних Православних Цркава признати митрополит кијевски и све Украјине Онуфрије, уз којега је преко сто канонских епископа са више од петнаест хиљада свештеника и монаха и са десетинама милиона верника. Несаборно једнострано признавање расколничких групација није, међутим, изазвало само раскол међу Црквама него и поделе и трвења унутар Цркава, о чему сведоче полемике међу епископима и теолозима у Грчкој и на Кипру. У новонасталом духовно-канонском хаосу Српска Православна Црква заступа, као што с правом истичете, начелни став безусловне верности вековном канонском поретку Православне Цркве, којим нико нема право да се поиграва. Што појединци тај принципијелни став тумаче као сврставање уз једне против других, то је проблем њихове савести и њиховог схватања Цркве. Ми нисмо ни против кога, понајмање против славне и мученичке Цариградске Патријаршије која је 1219. године дала аутокефални статус нашој Цркви, а у Светом Сави препознала личност достојну да буде први аутокефални српски архиепископ, али смо против поступака који угрожавају или нарушавају јединство Православне Цркве и доводе у питање кредибилитет Православља пред римокатолицима и инославним хришћанима уопште. Како ће се ствари развијати у будућности, тешко је предвидети, али ако судим на основу сличних претходних случајева из историје Цркве, надам се да ће у догледно време ова криза бити превазиђена. Дај Боже што пре! *Још на Критском сабору указали сте на мањкавости у савременим покушајима да Православље добије неку врсту „источног папе”, па сте и објавили текст о својим неслагањима с таквим приступом. Каква еклисиолошка позиција треба да се заузме у наше доба да бисмо избегли искушења централизације, али и анархије? На ово кратко питање могао бих да одговорим веома опширно – тако да одговор заузме цео Печат. Када би се сабрало све што је с тим у вези написано, били би то читави томови, а не само једна књига. Али овде ћу, поштујући расположиви простор, сажети тему на оно најбитније. У чему се суштински разликују православна и римокатоличка еклисиологија иако и једна и друга признају постојање првенства у Цркви? Римокатоличка Црква прихвата примат римског епископа, папе, као првенство власти, као врховни ауторитет при доношењу одлука које се тичу Цркве у целости. Папа је практично изнад сабора епископа: чак и кад би били сабрани сви римокатолички епископи и нешто одлучили, папа има начелну могућност да стави вето и да само он донесе одлуку. Структуру Римокатоличке Цркве можемо сликовито да прикажемо као пирамиду у чијем подножју се налазе верници, изнад њих су свештеници, изнад ових епископи, а на самом њеном врху налази се папа. Оваква структура је нашла свој израз у познатој латинској изреци Roma locuta, causa finita (Рим је рекао, ствар је свршена). Истини за вољу, „пирамидално” устројство Цркве знатно је ублажено, премда не и укинуто, на Другом ватиканском сабору (1961–1965) тако што је прихваћено учење Светог Писма и светих Отаца Цркве, у континуитету неговано и сачувано у Православљу, да Цркву сачињава Народ Божји, који обухвата све њене чланове без разлике – епископе, свештенике, монахе, вернике… За разлику од устројства Римске Цркве, Православна Црква не личи на пирамиду. Пре би јој одговарала слика дома, велике куће са много станова и укућана, где свако има своју специфичну функцију. Посебно важну службу врше епископи. Они општецрквена питања решавају на саборима, при чему ниједан од њих, чак ни онај који председава на сабору, није изнад сабора. Све одлуке се доносе или једногласно или већином гласова. Председавајући нема право вета и може бити надгласан, али то му не одузима достојанство првог међу епископима. Његово првенство није првенство власти него првенство части. Он јесте први, али не први изван или изнад сабора него први у сабору, „први међу једнакима” (primus inter pares), а никако не „први без једнаких” (primus sine paribus), на што већ вековима претендује епископ „старога” Рима, а одскора и епископ „Новога Рима”, односно Константинопоља, Цариграда, данас Истанбула. Обе претензије су за православно схватање природе и устројства Цркве неприхватљиве. Према 28. канону Четвртог васељенског сабора епископ Новога Рима задобија исто „преимућство части” које ужива епископ Рима у тада јединственој Цркви, али се при набрајању или у диптисима налази на другом месту, иза римског епископа, јер је римско првенство части старије и потиче из апостолске епохе. Ниједном од њих канон не приписује првенство власти. Такав појам у канонима Цркве уопште не постоји. Укратко речено, Цркву одликује саборност, а не монархија. Однос између првог по части епископа и епископског сабора је при томе динамичан, али једини могућ: нити први може да одлучује сам, без сабора, нити сабор сам, без првог епископа, како налаже 34. апостолски канон. Богочовечанска равнотежа и хармонија одликују не само Личност Христову већ и Тело Његово, Цркву Божју. Мој скромни коначни одговор на ваше питање гласи: саборност је једини могући пролазак велике историјске Лађе зване Црква између Сциле централизације и Харибде анархије. *За Српску Православну Цркву минула година је још по нечему, али добром, чак величанственом, била изузетна. Литије које је у Црној Гори предводило свештенство СПЦ учиниле су да 2020. буде време за памћење и историјско вредновање. Спонтане и масовне, показале су свету јединство Цркве и верног народа. Биле су покрет идентитетске, националне и културне, а не само верске самосвести и снаге, и тако су извојевале својеврсну победу народне воље. Видели смо огромну снагу која је изборила промене у друштвеном и политичком животу Црне Горе, и трасирала пут за укидање злогласног и Српској Цркви тако очигледно непријатељског Закона о слободи вероисповести. Како разумети и објаснити ово по много чему јединствено догађање? Истина, то је догађај без преседана у савременој српској историји. Историчари, затим социолози, психолози и други, проучаваће узроке и мотиве, а последице ми савременици још увек сагледавамо само делимично. Надамо се и верујемо у добро за наш народ и све друге народе који живе у Црној Гори. Под јединственим именом Литије и слоганом „Не дамо светиње” биће упамћен велики покрет нашег народа у Црној Гори, чији је повод такозвани Закон о слободи вероисповести, за спречавање тоталитарног и недемократског режима да од Српске Православне Цркве одузме непокретну имовину – храмове, куће, земљиште – коју она баштини осам столећа. То је непосредни повод. Узрок је пак у континуираном терору који се над Црквом и над српским православним народом на подручју Црне Горе на различите начине спроводи од Бадњег дана 1942. године, када је по Титовом наређењу масакрирано триста људи код Колашина. Начина егзекуције не би се постидели ни јасеновачки крвници. Убиства Срба, групна и појединачна, комунисти су наставили читавим током рата, нарочито на самом крају, када су, опет по Титовом наређењу, побили хиљаде избеглица у Кочевском Рогу и другим местима на аустријској граници. У тим масовним погромима побијени су свештеници, официри, просветни радници, домаћини, сви који су могли бити за углед народу. Богу хвала, неколицина је ипак успела да побегне у иностранство. И над тим осиротелим народом без духовног, интелектуалног и просветног вођства вршен је деценијама страховити притисак. Тајна полиција, злогласна УДБА, у Црној Гори је, више него било где иза гвоздене завесе, преко својих жбира вршила стриктну контролу свих видова живота: привредног, културног, верског, спортског, просветног. Срби су пунили најпре Голи оток, а после Спуж; остајали без посла… Исто је настављено и после преименовања Савеза комуниста у Демократску партију социјалиста. Тајни снимци удбаша, који 2006. године наговарају домаћине, претећи њиховим породицама, да на лажном и фалсификованом референдуму гласају за самосталност (!), имају елементе црног хумора („Играће Реал из Мадрида у Голубовце”), али заправо откривају страхотни карактер црногорског режима. Потом долази учлањење у НАТО, признавање лажне државе Косово, вишекратно фалсификовани избори, измишљање новог језика и писма, афирмисање групе опскурних преступника као тобожње Цркве и многи други акти који не само што су недемократски, противни вољи апсолутне већине народа, него су и чињени да би променили идентитет већинског српског народа у тој републици, са крајњим циљем да он нестане, коначно и у потпуности. За мене је загонетка зашто су, од првог нацрта 2015. године, били толико упорни са тим законом, у ствари безакоњем. Вероватно су мислили: када нам је све до сада пролазило, и ово ће… Масовност, слобода, истрајност народног одговора на намеру да му отму светиње и црквену имовину био је изненађење за све, чак, рекло би се, и за Цркву која је бранила своје биће и своју имовину и повела народ, а највише за државне клептократске структуре. Народ је осетио да је куцнуо крајњи час да одбрани и колективни и лични идентитет, самосвест и достојанство. Из тог разлога су били потпуно неуспешни и депласирани стални, махом добронамерни, апели појединаца да се не истичу национална обележја, српске тробојке и слично, јер је, наводно, нападнута Црква, а не српски народ. Видех тада, уместо званичне заставе Српске Православне Цркве, тробојке са крстом и оцилима, а поједини свештеници су носили белу заставу са четири кружића. Кажу да је то обележје Михољског збора. Па добро… Народ је свакога дана, широм Црне Горе, у литијама носио наше народне, државне и црквене заставе. Бојио их је по зидовима зграда, на јавним местима, по путевима, свуда. Младићи су бранили заставе од полиције, борили се за тробојке, били привођени, малтретирани, добијали тешке батине. Зашто су то, побогу, радили? Зашто су километрима ходали, и под врелим сунцем и по цичи зими, са крстом, часним иконама и заставама у рукама? Зато што су тиме снажно, најснажније, манифестовали да је њихов идентитет исти као код наших суграђана у Београду, Новом Саду, Суботици, Призрену, Шапцу, Бањалуци, и земљака у свим државама и државицама Балкана и широм света. И шта то уопште значи „нападнута је Црква, а није народ”? Да ли је тако нешто и теоретски могуће? Да ли се верска права тичу неког другог, а не верујућег народа? Али да се вратимо на почетак! Ваља нам се подсетити шта је у основи идентитета који је бранио, потврђивао и утврђивао наш верни народ у Црној Гори бранећи себе, своје светиње и своје постојање. Које су то вредности и особине, заједничке и идентичне код свих Срба, ма где они живели, а које не смеју да буду измењене глобализацијом и фрагментацијом? Особине по којима нас Сам Спаситељ препознаје? Те вредности и особине називамо једним именом: Светосавље! Светосавље јесте или треба да буде српски етос, начин на који ми Срби живимо. Али хришћанство или Православље „српског стила и искуства” одликује и многе од оних који су – из разних разлога, а највише услед вишедеценијске пропаганде и невиђених притисака – свој идентитет заменили субидентитетом, а национално име својих часних предака његовим регионалним синонимом. Ми смо пре свега православни хришћани, са изразито хришћанском културом, традиционалном и уједно савременом, са савршеним фонетским писмом, ћирилицом. Наш народ и даље, упркос поплави пропаганде и најави закона против светиње брака и породице, зна шта је породица у којој се на хришћанским темељима васпитавају млади нараштаји. Гостољубље, помоћ свакоме ко је у невољи, поштовање према свим људима, народима и припадницима других вера, према слободи избора оних који не желе ни да чују за Бога и веру, а пре и после свега тога одбрана сопствене слободе на начелима чојства и јунаштва – све су то хришћанске, православне и светосавске врлине. Набрајање осталих могло би да траје дуго, веома дуго. *Трају проблеми раскола и с њим повезаног слабљења, који су на светском плану, уплитањем страних, а пре свега западних сила, задали историјски тежак ударац свеукупном Православљу. Није заустављен даљи настанак нових неканонских самосталних Цркава, после стварања такозване Православне Цркве Украјине. Овим процесима угрожена је и Српска Православна Црква, посебно њене Охридска Архиепископија и Митрополија црногорско-приморска. Можемо ли рећи, када је реч о Митрополији црногорско-приморској, да је поменута опасност данас дефинитивно уклоњена и да у том смислу спокојно гледамо у будућност? Околности су такве да нема много користи од „дипломатског језика” и еуфемизама. Лепше је, свакако, и отменије, користити што суптилније изразе, али у сучељавању са булдожер-дипломатијом то је изгубило смисао. Како то изгледа у пракси, показује пример који следи. Председник Синода једне од водећих Православних Цркава, као и већина у њеном епископату, свештенству, монаштву и народу, није показивао никакав ентузијазам за одлуке своје Мајке Цркве, Цариградске Патријаршије, поводом црквене кризе у Украјини нити за већ донете и примењене одлуке којима се криза наводно превазилази, а јединство Православља у тој земљи васпоставља. (Као што је општепознато, исхитрене одлуке и неканонске мере не само што нису превладале раскол у Украјини него су га додатно продубиле да би у наставку проузроковале и раскол међу појединим Православним Црквама, као и унутар неких од њих.) Али не лези враже, после неких годину дана ћутања угледног архиепископа и јерархије његове помесне Цркве, на сцену излази господин Браунбек, амбасадор САД који надгледа стање верских слобода не само на територији своје земље него и на свим другим меридијанима. После неких седам-осам његових посета архиепископу и разговора са њим, ваљда на теме богословске науке, нарочито пак на проблематику из области канонског права, имамо коперникански обрт у ставу архиепископа и Синода око њега. Резултат? Муњевито формално признавање расколничке структуре у Украјини као стварне Цркве, без обзира на супротно сагледавање ствари од стране многих угледних канониста и теолога дотичне Цркве! Сличне сцене су се одигравале и при сусретима америчких званичника са поглаварима и високим представницима неких других Православних Цркава. Споменути званичници, уосталом, отворено и јавно се, у име своје уистину велике и моћне државе, мешају у унутрашње верске и црквеноправне проблеме појединих Православних Цркава иако такво делање није у складу са духом и словом демократског устава њихове сопствене земље. Овим својим речима не желим да инсинуирам било шта, нити да изводим неосноване закључке, нити да пружам индулгенцију оним одговорним представницима Цркве који, по мени, недовољно одговорно сагледавају све опасности и искушења о питању јединства Цркве. Само преносим оно што читам, гледам и слушам. Желим да служим истини онолико колико могу, sine ira et studio (без гнева и пристрасности). Што се тиче статуса наше аутономне Охридске Архиепископије и наше Епархије (или Митрополије) црногорско-приморске, верујем да ће он остати такав какав јесте и како је дефинисан у цариградском Томосу из 1922. године, што је запечаћено и свеправославним консензусом. Цена јединства наше помесне Цркве висока је и превисока. Не смемо заборавити страдање и јововско трпљење архиепископа охридског Јована за јединство Цркве нити борбу и исто такво трпљење недавно преминулог митрополита Амфилохија за Српску Православну Цркву и њену слободу. *Давно сте се јасно одредили: Нисмо за Москву него за пуно поштовање вековног канонског поретка и нисмо против Цариграда него против сваке иницијативе која би сигурно изазвала још теже потресе и поделе од оних које већ имамо. Данас се у делу јавности често истиче ваша „блискост и посебно добри односи с Руском Црквом“. Како то коментаришете? Мислим да би сваки мој коментар био излишан, али кад ме право питате, право ћу и казати. Осећам праву и пуну блискост и узајамно прожимање са свим Православним Црквама. Чини ми се да и отварање могућности веће „блискости” са једном Црквом и мање „блискости” са другом, исто тако једноверном, обелодањује чињеницу да људи који тако мисле и осећају заправо веома слабо и оскудно схватају истину јединства и саборности Цркве. *Духовно сте узрастали на Косову и Метохији, које је, за вас и за све православне у нас, истинска Стара Србија. Патријарх Иринеј нам је завештао одбрану Косовског завета и за будућност. Има ли наде да га одбранимо? Стара Србија је за наше претке био недвосмислени и неупитни именитељ за Косово и Метохију, јасан свима, а нарочито странцима тога доба. У наше време, махом међу омладином, родила се нова девиза: Косово је срце Србије! (подразумева се, наравно, и Метохија). Доживљај Косова и Метохије као свете, заветне српске земље у новим нараштајима, можемо слободно рећи, још је јачи и изразитији него у ранијим нараштајима. То веома охрабрује и ја у томе видим Божји благослов и укрепљење за још снажнију борбу за наше светиње и наш народ на Косову и Метохији. Са друге стране, постоје различити процеси којима се умањује значај не само уставног поретка Србије у погледу Косова и Метохије него и наших тапија на ту заветну земљу. Ти процеси, недовољно познати нашој широј јавности, одигравају се на неким страним универзитетима и у извесним научним институтима. Пишу се дисертације и научни, односно квазинаучни радови са темом наводне српске митоманије у вези са Косовом и Метохијом. Списатељима таквих сочињенија основна је намера да историју и културу наше јужне покрајине „објасне” помоћу наводне великосрпске политике и српских територијалних аспирација у 19. веку. По креаторима ових теза, покушај тек ослобођене младе српске државе да ослободи свој народ у Босни и Херцеговини и прошири се ка западу наишао је на бедем великих сила. Стога је, опет по њима, она била принуђена да се окрене ка југу – Рашкој, Косову, Метохији и Македонији. На ове конструкције, које се потом пласирају политичким и другим утицајним круговима, надовезују се бајке шиптарских квазинаучника, по којима су косовско-метохијски манастири баштина фантомских, измишљених албанских великаша из рода Нимани и сличне измишљотине. Циљ им је заједнички: да се задужбине наших светитеља, краљева и царева одузму не само од државе Србије него и од наше Цркве и да буду предате Албанцима. Ова псеудонаучна демонтажа српских националних права и циљева који су били природни ток развитка српске државе после ослобођења од турског ропства плаћена је и наручена, а сервира се научним и политичким круговима по свету као истина. Квазинаучне студије и дисертације те врсте добрим делом су, нажалост, писане руком људи пониклих у Србији која им је све пружила, а они су јој рекли хвала тако што су свој научни рад и таленат огласили на продају и упрегли се у службу туђим интересима. Овакве појаве увећавају и умножавају одговорност наших научних установа, Академије наука, историјских института, универзитетских катедри за историју, појединаца историчара, али и надлежних министарстава, као и научних кадрова у крилу наше Цркве. Сви морају да уложе напор да истина не остане скривена. Ово није борба на једну, две или три рунде. Ово је борба непрестана. Духовно благо које смо наследили, видљиво у нашим светињама свуда где живи српски народ, наша славна историја, најзад – тачније најпре – вера коју имамо и која, уз наш труд, благодатним силама изграђује све нас, појединачно и као заједницу, јесу онај залог са којим слободно и без бојазни ступамо у одбрану онога што желе да нам преотму и присвоје. Остају и остаће речи нашег блажене успомене патријарха Иринеја: „Може Косово да буде отето, да буде окупирано, као што и јесте данас, али Србија никада не може да каже: Ми то поклањамо. Јер, оно што се поклони, заувек се губи, а оно што је силом отето, једног дана ће бити враћено.” То су надахнуте речи које говоре и о вери, и о нади, и о унутрашњој спремности и решености да своје одбранимо, а туђе признајемо и уважавамо. Уосталом, јасно је: онај ко жели да нам одузме део територије, не жели само наше Косово, део нас. Он жели све наше! Он жели да нас не буде! А Косово је ту само почетак. Отуда и онај поклич – Косово је срце Србије – погађа саму суштину. Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље. *ИНТЕРВЈУ У ЦЕЛОСТИ: Епископ бачки Иринеј (Буловић): Ако пристанемо да нам узму Косово, нестаћемо са лица земље | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт] SPC.RS
  12. У уторак 29. децембра 2020. године, навршило се 40 дана од упокојења блажене успомене Патријарха српског Иринеја. Тим поводом, замолили смо Његово Преосвештенство Епископа шумадијског и администратора Архиепископије београдско-карловачке г. Јована (Младеновића), да са нашим слушаоцима подели сећање на блаженопочившег 45. Првојерарха СПЦ. Звучни запис разговора Чућете када се одиграо први сусрет два будућа Епископа СПЦ, како су им се укрштали животни путеви, колико је поверење Патријарх Иринеј имао у Епископа Јована и шта Владика посебно памти са бројних путовања и мирних посета Његове Светости на којима га је пратио? Замолили смо Преосвећеног Владику и да нам каже реч-две више о љубави почившег Патријарха Иринеја према богослужењу, Евхаристији, да онима који нису Патријарха познавали покуша да приближи његову личност, али и да каже више о улози и значају блаженопочившег Патријарха Иринеја - и као Епископа нишког и као 45. Првојерарха СПЦ. Извор: Радио Слово љубве
  13. У оквиру новог издања емисије "Разговорник" на Телевизији Храм, Архиепископије београдско-карловачке, протођакон Стеван Рапајић поделио је са гледаоцима своја аутентична сећања на блаженопочившег Патријарха српског Иринеја.
  14. У уторак 29. децембра 2020. године Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Божанску Литургију и четрдесетодневни парастос блаженопочившем Патријарху српском г. Иринеју у Вазнесењском храму манастира Милешеве. Звучни запис беседе Саслуживали су архијерејски намесници: протојереј-ставрофор Марко Папић из Прибоја, протојереј Станко Благојевић из Нове Вароши, протојереј Игор Ерић из Пријепоља, затим настојатељ Светоуспењске обитељи у Сељанима јеромонах Петар и ђакон Иван Савић. У пригодној беседи Епископ Атанасије је рекао:– Ево и ми у овој милешевској обитељи сачинисмо четрдесетдневни помен блаженоупокојеном Патријарху нашем Иринеју желећи и молећи се да га Господ упокоји у Царству своме, да га весели у Животу Вечноме, и да га прослави са другим својим угодницима, а молећи се такође и блаженоупокојеном Свјатјејшем Патријарху Иринеју да заједно са другим, најпре оним из рода нашега, који Богу Христу угодише, и са свима Светима, моли се за нас да и ми честит и праведан живот поживимо и да Богу служимо честито и праведно. Да живимо и ми спасењским животом, животом који је за Живот Вечни у Царству Небеском. Преосвећени је затим кратко подсетио на неке детаље из живота блаженопочившег Патријарха Иринеја: – Чини ми се да је оно што Свјатјејшег посебно одликује била његова огромна отпорност према онима који су настојали да га обману својим унапред смишљеним плановима који нису увек бивали испланирани за добре циљеве, према онима који су настојали да га инструментализују и у неким лошим стварима. Имао је огромну духовну моћ да се одбрани од лукавих планова лукавих наговарача, од оних који би настојали да друге људе оклеветају, лажно оптуже, а њега да употребе против тих људи. Имао је ту способност зато што је био испуњен смирењем и мудрошћу по Јеванђељу. И имао је навику да најпре прибегне расуђивању па да онда доноси закључке. И захваљујући тој његовој особини многи су остали спасени, да им се не направи нека штета. Као посебно драгоцену особину треба истаћи управо ту његову Јеванђељску црту у његовом лику, нагласио је Епископ Атанасије. Након свете службе, у манастирском конаку милешевске сестре су уприличила послужење. Епископ и свештеници разговарали су о предстојећој прослави Божића, с посебним освртом на сиромашне којима треба помоћи да Празник Христовог рођења дочекају у радости. Према речима оца Марка, православна омладина Прибоја се већ организовала у прикупљању новчаних средстава која ће пред Божић бити подељена сиромашним породицама. Извор: Епархија милешевска
  15. -Богу хвала, сад се добро осећам. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, каже Владика милешевски Атанасије. Владика милешевски Атанасије Ракита прележао је коронавирус. Неко време је провео и у болници, где је, како каже, гледао како се медицинари надљудским напорима боре за сваког човека. Истиче и да би волео да ова криза у свима нама покрене оно што је најбоље. Прележали сте коронавирус, били сте и у болници… Како сте сад и какво је то искуство било за вас? – Богу хвала, сад се добро осећам. Много сам захвалан лекарима и целокупном медицинском особљу које се надљудским напорима, у овом ванредном стању, пожртвовано бори за здравље сваког човека. Нажалост, својим очима сам гледао како се људи пате у болести и молио сам се Господу да их исцели, као и да медицинском особљу подари снаге да истрају у њиховој племенитој мисији. Волео бих да у свима нама ова криза покрене оно што је најбоље, да се према Богу отворимо, поправимо свој однос са Њиме и на Њега положимо наду, имајући у виду речи апостола Павла: Сваки који у Њега верује неће се постидети. СПЦ је, током ове пандемије коронавируса, поред осталих изгубила патријарха Иринеја и митрополита Амфилохија, који су, како је то рекао академик Матија Бећковић, били два важна, носећа стуба Српске Цркве. Колико је ово уздрмало Цркву? Да ли се може сагледати колико је то велики губитак? – Имајући у виду да су блажене успомене патријарх српски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Амфилохије, а са њима и епископ ваљевски Милутин, живели светачким начином живота на земљи, предано служећи Богу, цркви и роду, верујем да су и сада њихове светообразне душе у реду са Светим Савом, Светим Василијем Острошким, Николајем Жичким и авом Јустином Ћелијским, коленопреклоно се молећи за нас којима су у аманет оставили бригу о нашим верницима у овом тешком времену. Како је изгледао ваш последњи сусрет или разговор с патријархом Иринејом? По чему ћете памтити недавно преминулог патријарха? – Блаженопочивши патријарх српски Иринеј је имао и дар очинског старања који сам лично дубоко осећао у свом срцу приликом сваког нашег сусрета и разговора. Много ће ми недостајати његови брижни савети, који су се најчешће тицали тема о унапређењу и развоју црквеног и духовног живота. Он је располагао вишедеценијским искуством служења Цркви, и то у различитим друштвеним приликама у земљи и свету. Свака његова поука је била врло драгоцена. Какав је ваш став о вакцинисању против короне? СПЦ, односно председавајући Синода СПЦ митрополит Хризостом ових дана је изразио наду да ће ускоро вакцина, уз поруку да чувамо себе и друге, те да се придржавамо прописаних мера… – О том питању руководићемо се мудрим упутствима Светог Архијерејског Синода и Високопреосвећеног Митрополита дабробосанског и местобљуститеља патријаршког трона, који у овој ситуацији стоички носи терет великих обавеза и тешких послова. Молимо се Господу да му подари крепко здравље и неисцрпну помоћ у сваком подвигу. Цркву наредних месеци чека избор новог патријарха. Колико велики изазови чекају оног ко дође на чело СПЦ? – Наш народ мудро збори да „свако време носи своје бреме“. Унапред говорити о изазовима с којима ће се суочити нови поглавар наше Свете Цркве није захвална тема. Пре бисмо скренули пажњу јавности, када је о том питању реч, да молитвено и достојно испрати избор новог патријарха српског, коме ћемо сви заједно да будемо верни и трудољубиви сатрудници у свим изазовима с којима се буде суочио у бризи за паству Господњу. Извор: Епархија милешевска
  16. Папа Фрања упутио је Митрополиту дабробосанском Хризостому, Синоду СПЦ и целој СПЦ изразе саучешћа поводом смрти Патријарха српског Иринеја, уз поруку да је покојни патријарх, упркос бројним патњама, остао човек вере и дијалога, скроман и весео. „Он је посветио свој живот Богу и неговао дух заједништва у срцу СПЦ. Убеђен сам да су се братски односи између Католичке цркве и СПЦ развили и ојачали уз вођство Патријарха Иринеја, да ће наставити да напредују и доносе плодове у годинама пред нама”, написао је папа у писму упућеном 21. новембра, јавља Танјуг. “Уз захвалност Богу подсећам на дугогодишње верно служење покојног Патријарха Господу и Цркви и његов светли пример хришћанско сведочење радости Јеванђеља”, нагласио је папа Фрања. Извор: Митрополија црногорско-прирморска
  17. У Господу се упокојио Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј (Гавриловић), наведено је у саопштењу за јавност. Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Иринеја Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора, октобра месеца 1959. године, у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши на постригу име Иринеј. Истога месеца, на празник Св. Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је службовао као професор у Призренској богословији, упућен је на постдипломске студије у Атину. Године 1969. бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се, затим, враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности је, 1974. године, изабран за викарног епископа Њ.Св. Патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Годину дана касније, 1975. године, изабран је за епископа нишког, где је служио све до постављења за Патријарха српског. Патријарх српски Иринеј остварио је значајне подухвате као епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, храма Св. Саве у Нишу, чије је темеље осветио епископ нишки г. Иринеј. У време ступања владике нишког Иринеја на патријарашки трон, у изградњи је било око 40 храмова на територији Нишке епархије, са приближно истим бројем цркава у обнови. За време епископске дужности Патријарха Иринеја, народ се у све већем броју враћао Цркви, а Епархија нишка интензивно је радила на успостављању раскинутих веза са народом, након пола века комунистичке власти. Године 1998, први пут после 50 година, за храмовну славу нишке Саборне цркве – Духове, обновљена је велика литија улицама Ниша. Развијена је просветна и издавачка активност, нарочито у манастирима и црквама ове Епархије. Избор за Патријарха српског Епископ нишки Иринеј изабран је за Патријарха српског на изборном заседању Св. Архијерејског сабора СПЦ, 22. јануара 2010. године, који је започео Св. Архијерејском Литургијом у Саборном храму. Након тога, уследио је призив Светог Духа у Патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог. Изборним сабором председавао је Његово Преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије, као најстарији епископ по рукоположењу у нашој Цркви. Од 44 члана, колико чини Св. Архијерејски сабор, 34 архијереја су испуњавала услов да буду кандидовани за новог Патријарха српског. Тајним гласањем архијереји су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, добивши више од половине гласова чланова Изборног сабора. У првом кругу кандидат за патријарха је постао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у другом кругу епископ нишки Иринеј, док је трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био епископ бачки Иринеј. Високопреподобни архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавина (Митрополија загребачко-љубљанска) са Св. Јеванђеља изабрао је коверат са именом новог српског Патријарха, предајући га епископу шабачком Лаврентију, који га је и саопштио име новог Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског – г. Иринеја (Гавриловића). Након тога, служено је благодарење, а Свјатјејши Патријарх Иринеј се у беседи обратио браћи архијерејима. Звона Саборне цркве означила су, око 14:15, да је изабран нови Патријарх српски. Устоличење Патријарха српског г. Иринеја Нови Свјатјејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) устоличен је свечано 23. јануара 2010. године, у Саборном храму Св. Архангела Михаила у Београду, на крају Св. Литургије. Саборску Св. Архијерејску Литургију служио је новоизабрани Патријарх српски Иринеј, уз саслужење архијереја, свештенослужитеља и ђакона СПЦ, као и представнике Руске и Грчке цркве. Његова Светост Патријарх Иринеј устоличен је у патријарашки трон као 45. поглавар Српске Православне цркве и наследник Св. Саве Првопрестолног. Досадашњи чувар трона српских патријараха, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, предао је Патријарху Иринеју патријарашке инсигније – панагију, жезло и белу патријарашку пану, пожелевши му да буде достојан наследник Св. Саве и свих осталих светих и часних његових претходника. У својој приступној беседи, Патријарх Иринеј је истакао да је то велики дан и за њега лично и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Патријарх Иринеј признао је и да је његово срце устрептало пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности. Исказао је благодарност онима који су га изабрали и указали му поверење. Настављајући пут Свјатјејшег Патријарха Павла, говорио је да се осећа немоћним пред тако великим крстом који га очекује у ова смутна времена, али да се ослања на речи Св. апостола Павла, "Све могу у Христу који ми моћ даје". Беседио је о српским патријарсима од времена Св. Патријарха Гаврила (Дожића) до Патријарха Павла, свестан тежине бремена и одговорности које ће морати понети као њихов наследник и следбеник. "Зато се овог тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио", истакао је Патријарх српски Иринеј. Светој Литургији су присуствовали и високи представници осталих конфесија, као и представници државног врха Републике Србије и Републике Српске, чланови краљевске породице; бројни народ, свештенство и монаштво. Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010. Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре. Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом. Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем. Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи. Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења. Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу. Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа. Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију. Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима. Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха. Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе. Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима. У данима народних патњи и страдања, крепили су веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи. Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе. Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности. Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке. У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва. Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени. Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта. Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње. Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас? Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом. Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима. Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21). Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије. Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа. Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин. Документарни филм „Патријарх српски Иринеј“
  18. У Господу се упокојио Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј (Гавриловић), наведено је у саопштењу за јавност. Животопис Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског Иринеја Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав. У родном селу завршио је основну школу, а потом гимназију у Чачку. По завршетку гимназије уписао се и завршио Богословију у Призрену, а затим и Богословски факултет у Београду. По завршеном факултету одлази у војску. По повратку из војске убрзо бива постављен за суплента (професора) Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора, октобра месеца 1959. године, у манастиру Раковица, од стране Његове Светости Патријарха Германа, прима монашки чин, добивши на постригу име Иринеј. Истога месеца, на празник Св. Петке, 27. октобра 1959. године, у цркви Ружица испод Калемегдана, бива рукоположен у чин јеромонаха. Док је службовао као професор у Призренској богословији, упућен је на постдипломске студије у Атину. Године 1969. бива постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се, затим, враћа у Призрен и бива постављен за ректора Призренске богословије. Са те дужности је, 1974. године, изабран за викарног епископа Њ.Св. Патријарха српског, са титулом епископа моравичког. Годину дана касније, 1975. године, изабран је за епископа нишког, где је служио све до постављења за Патријарха српског. Патријарх српски Иринеј остварио је значајне подухвате као епископ нишки. Године 1987. почела је изградња новог хиландарског метоха, храма Св. Саве у Нишу, чије је темеље осветио епископ нишки г. Иринеј. У време ступања владике нишког Иринеја на патријарашки трон, у изградњи је било око 40 храмова на територији Нишке епархије, са приближно истим бројем цркава у обнови. За време епископске дужности Патријарха Иринеја, народ се у све већем броју враћао Цркви, а Епархија нишка интензивно је радила на успостављању раскинутих веза са народом, након пола века комунистичке власти. Године 1998, први пут после 50 година, за храмовну славу нишке Саборне цркве – Духове, обновљена је велика литија улицама Ниша. Развијена је просветна и издавачка активност, нарочито у манастирима и црквама ове Епархије. Избор за Патријарха српског Епископ нишки Иринеј изабран је за Патријарха српског на изборном заседању Св. Архијерејског сабора СПЦ, 22. јануара 2010. године, који је започео Св. Архијерејском Литургијом у Саборном храму. Након тога, уследио је призив Светог Духа у Патријаршијској капели Св. Симеона Мироточивог. Изборним сабором председавао је Његово Преосвештенство Епископ шабачки Лаврентије, као најстарији епископ по рукоположењу у нашој Цркви. Од 44 члана, колико чини Св. Архијерејски сабор, 34 архијереја су испуњавала услов да буду кандидовани за новог Патријарха српског. Тајним гласањем архијереји су предлагали кандидате, од којих су у ужи избор ушла тројица архијереја, добивши више од половине гласова чланова Изборног сабора. У првом кругу кандидат за патријарха је постао Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, у другом кругу епископ нишки Иринеј, док је трећи кандидат, изабран у четвртом кругу, био епископ бачки Иринеј. Високопреподобни архимандрит Гаврило, настојатељ манастира Лепавина (Митрополија загребачко-љубљанска) са Св. Јеванђеља изабрао је коверат са именом новог српског Патријарха, предајући га епископу шабачком Лаврентију, који га је и саопштио име новог Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског – г. Иринеја (Гавриловића). Након тога, служено је благодарење, а Свјатјејши Патријарх Иринеј се у беседи обратио браћи архијерејима. Звона Саборне цркве означила су, око 14:15, да је изабран нови Патријарх српски. Устоличење Патријарха српског г. Иринеја Нови Свјатјејши Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј (Гавриловић) устоличен је свечано 23. јануара 2010. године, у Саборном храму Св. Архангела Михаила у Београду, на крају Св. Литургије. Саборску Св. Архијерејску Литургију служио је новоизабрани Патријарх српски Иринеј, уз саслужење архијереја, свештенослужитеља и ђакона СПЦ, као и представнике Руске и Грчке цркве. Његова Светост Патријарх Иринеј устоличен је у патријарашки трон као 45. поглавар Српске Православне цркве и наследник Св. Саве Првопрестолног. Досадашњи чувар трона српских патријараха, Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, предао је Патријарху Иринеју патријарашке инсигније – панагију, жезло и белу патријарашку пану, пожелевши му да буде достојан наследник Св. Саве и свих осталих светих и часних његових претходника. У својој приступној беседи, Патријарх Иринеј је истакао да је то велики дан и за њега лично и за нашу Цркву и наш народ, јер је српски патријарх увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости. Патријарх Иринеј признао је и да је његово срце устрептало пред питањем да ли је достојан овог високог звања, почасти и одговорности. Исказао је благодарност онима који су га изабрали и указали му поверење. Настављајући пут Свјатјејшег Патријарха Павла, говорио је да се осећа немоћним пред тако великим крстом који га очекује у ова смутна времена, али да се ослања на речи Св. апостола Павла, "Све могу у Христу који ми моћ даје". Беседио је о српским патријарсима од времена Св. Патријарха Гаврила (Дожића) до Патријарха Павла, свестан тежине бремена и одговорности које ће морати понети као њихов наследник и следбеник. "Зато се овог тренутка моја мисао усмерава према Богу, Спаситељу нашем, Архипастиру Цркве, који ме је добротом и милошћу Својом наградио", истакао је Патријарх српски Иринеј. Светој Литургији су присуствовали и високи представници осталих конфесија, као и представници државног врха Републике Србије и Републике Српске, чланови краљевске породице; бројни народ, свештенство и монаштво. Приступна беседа Његове Светости Патријарха Српског Г. Иринеја на Устоличењу - Пећка Патријаршија, 3. октобар 2010. Промислом Божјим и благовољењем Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве, изабран сам и данас уведен у свети Трон српских патријараха. По увођењу у Трон који је утемељио први аутокефални Архиепископ и Просветитељ српски Свети Сава, свестан сам своје слабости и недостојности за овако високо звање. Административно устоличење моје смерности обављено је одмах после избора, 23. јануара ове године, у београдској Саборној цркви. Данас је обављено завршно, званично и предањско устоличење у овом древном седишту српских Архиепископа и Патријараха, у храму Светих Апостола ове свете Пећке Лавре. Седам и по векова ова свесрпска и општеправославна светиња под својим сводовима чува Трон, на који се узводе наследници Светог Саве и са кога управљају бродом Христове Цркве у границама своје канонске јурисдикције. Управљају бродом за који је српски народ везао своју историју, своје биће и своју судбину. На бурном мору живота, овај брод и путнике на њему пратили су ветрови и олује, громови и муње док је пловио између многих Сцила и Харибди, вођен Оним Који је „основао Цркву Своју коју ни врата ада неће надвладати" (Мт. 16, 18). Господ Исус Христос, Који је јуче, данас и у векове исти, Господ мојих славних претходника на овоме Трону, Чијом су божанском силом и мудрошћу они управљали Црквом Његовом и верним народом Његовим, неће, надам се и верујем, ни мене, наследника њиховог, у многоме оскудног и недостојног ове превелике части, лишити Своје благодати у управљању Црквом Његовом. Данас сам свечано узведен и уздигнут на превисоки Трон српских Патријараха, на висину на којој се не може опстати без помоћи и потпоре Божје. Знам да ово служење захтева велику жртву и натчовечански напор, али исто тако знам и исповедам да је моћна и свемоћна благодат Божја која се као дар Божји дарује немоћи људској. Њоме смо уведени из небића у биће, њоме живимо, крећемо се и јесмо. Њоме смо призвани на овај изузетно одговорни степен апостолског служења Богу, Цркви и народу Божјем. Поред уздања у незаслужену благодат Божју, која немоћи људске исцељује и недостатке допуњује, небеску помоћ очекујем и од светих Архиепископа и Патријараха српских који Господа прославише и које Господ прослави непролазном славом у Царству небеском, посебно оних чије свете мошти почивају у овој славној Светињи. Њихове ходатајствене молитве пред Лицем Божјим јесу моћна духовна снага и снажна потпора у ношењу радосног крстоносног служења тајни спасења. Духовну и моралну помоћ и подршку сваке врсте очекујем од своје христољубиве браће архијереја, укључујући и молитве пуноће Цркве - свештенства, монаштва и верног народа - да у молитвеној заједници и саборном делању, Богом дарованим силама, Христову Невесту, Лађу нашега спасења, свету Цркву, украсимо светлим Јеванђелским врлинама и животом по Господу Христу. Данас сам узведен у Трон патријараха српских који је имао, а и данас има, велику улогу у историји наше Цркве и нашег народа. На њему су седеле свете личности, блистајући врлинским животом, а речју и примером сведочећи и објављујући спасоносне истине Јеванђеља. Они су били и за свагда остали Христодули (слуге Христове) и апостолске слуге свога народа. Пећки патријарашки Трон био је и остао душа душе српског народа. Он је духовно уједињавао српски народ, као и покрајине настале многобројним сеобама, од којих су најпознатије оне из 1690. и 1737. године. У титулама првојерараха и јерараха новонасталих српских покрајинских Цркава после укидања Пећке Патријаршије (1766.), видно је и упечатљиво сазнање да оне припадају Пећком Трону. Тако је Црква у Црној Гори за читаво време свог постојања остала верна Пећком Трону, сматрајући себе чуварем, а своје митрополите егзарсима Пећког Трона. Слично су се титулисали и епископи далматински, сматрајући себе „митрополитима косовским и егзарсима Трона Пећког". Тиме се изражавала и потврђивала везаност крајишко-далматинских Срба за косовску колевку и канонска везаност за Пећку Патријаршију. Ова свест доминирала је, итекако, у животу и за све време постојања српских патријараха у Сремским Карловцима. Јосиф Рајачић, патријарх изабран на карловачкој мајској скупштини 1848. године и његови наследници никада нису прекидали духовну везу са Пећким Троном, сматрајући себе наследницима Пећких Патријараха. Обновом Пећке Патријаршије 1920. године и избором митрополита Србије Димитрија за првог Патријарха обновљене Патријаршије, стало се на становиште да изабрани Патријарх треба да настави историју Пећке Патријаршије тамо где је она насилно прекинута. Као знак обнове Пећке Патријаршије, нови Патријарх устоличен је у Пећи 1924. године и од тада па до данас српски патријарси се устоличавају у Пећкој Патријашији. Тако ће, уверени смо, бити и у временима која долазе. Од самог почетка постојања Пећке Патријаршије, њени поглавари су попут светих Апостола сејали семе Христове науке на пољу душе народне и са својим народом делили добро и зло и уистину били духовне вође свога народа. У временима мира и народног благостања, градили су цркве и манастире и исте украшавали светим ликовима; писали и преписивали књиге, учили и просвећивали народ духом и истином Јеванђелском, надахњивали га христољубљем и родољубљем, славили Име Божје, како у монашким обитељима тако и у селима и градовима и народним домовима. У данима народних патњи и страдања, крепили су веру и уливали наду у милост Божју, наду да их Господ неће оставити и да ће дан слободе доћи. Када су наступале тешке прилике у којима је народ остајао без својих владара, кнезова и старешина, стављали су се на чело народа, мудро га водећи и настојећи да народ сачува своју веру, језик и богато духовно наслеђе. Благодарећи својој Цркви и њеним мудрим, христољубивим и родољубивим духовним вођама, наш народ је преживео петстогодишње турско ропство, сачувао своју душу, веру, верске и моралне вредности, као и свест о својој националној припадности. Време и прилике мог избора и увођења у Трон српских Патријараха у много чему има сличности са временом и околностима у којима је Српска Црква са својим народом доживљавала и преживљавала тешке и судбоносне дане своје историје. Да подсетимо на недавно време свеопштег страдања, готово на свим просторима настањеним нашим народом. Последице тог страдања су још увек видљиве и присутне: уништене цркве и манастири, спаљени народни домови, народ протеран са својих вековних огњишта и, великим делом, расејан широм света. Све речено може се, нажалост, видети на тлу Косова и Метохије. Не можемо, а да не поменемо преголему рану на телу Српске Православне Цркве и српског народа, овде на Косову и Метохији, на овом уистину «страшном судилишту». Данас смо у посети и поклоњењу овој светињи и најсветијој српској земљи, колевци историје, духовности, хришћанске, православне културе српског народа. На земљи обагреној мученичком крвљу косовских и покосовских мученика. На простору наших највећих светиња, међу којима је и светиња у којој се налазимо, у којој се чувају свете мошти наших Архиепископа и Патријараха и где се налазе гробови молитвеника и подвижника, са светом чудотворном иконом Пресвете Богомајке. У непосредној близини су велелепни Дечани, врхунац архитектонске и иконографске уметности 14. века, са нетљеним моштима њиховог светог ктитора, Краља Стефана Дечанског. А мало даље је Богородица Љевишка у Призрену, царском граду, са сачуваних десетак средњевековних цркава, манастиром Светих Арханђела, највећом задужбином цара Душана, и славном призренском Богословијом. Да не изоставимо прелепу Грачаницу, славну Бањску, задужбине краља Милутина. Не можемо, а да не поменемо и велику светињу девичку и хиљаду и триста других цркава и манастира подигнутих на овој благословеној земљи српској. У сасвим недавној прошлости су многи свети храмови и манастири спаљени, порушени, опљачкани, као и домови народа српског који је овде вековима живео и оставио неизбрисиве трагове свога постојања и стваралаштва. Косово и Метохија су данас без стотинâ хиљада прогнаног српског народа. Бришу се његови духовни трагови и историјски корени. Још увек су десетине и десетине хиљада избеглих из ове свете земље. Они, окренути према својој вековној груди, са сузним очима и болом у срцу, очекују дан и могућност да се врате својим, иако порушеним и спаљеним, домовима. Само малобројни и најхрабрији су успели да се већ врате на своја огњишта. Са овог светог места, у овом радосно-болном тренутку, упућујемо вапајни апел моћним факторима света у чијим рукама је судбина Косова и Метохије, уз молитву Господу да не огреше своју душу доношењем решења по питању статуса ове српске јужне покрајине којим би српски народ био лишен вековног права на своју постојбину, на своје домове и на свој иметак, на гробља својих предака и на своје светиње. Српски народ нема другу средишњу државу осим земље Србије у чијем саставу је вековима Косово и Метохија. Оно има довољно животног простора и места за суживот српског, албанског и других народа. Ова два народа су вековима живела заједно. Зашто не би могли и данас? Зато, обраћајући се у овом свечаном тренутку са љубављу и поштовањем не само српском православном народу Косова и Метохије него и часном албанском народу и свим овдашњим житељима, позивамо их на мир и заједништво, увек темељено на Божјој и људској правди. Молимо се Господу, светим пећким угодницима Божјим и светим косовским мученицима, свима светима из рода нашега и свим светим угодницима Божјим да у овој земљи завладају мир, слога и љубав међу народом и да се што пре зацеле све ране свих, нанете мржњом и злобом. Обраћам се свему часном епископату, свештенству, монаштву и верном народу наше помесне Светосавске Цркве, с молитвом Христу Господу да у свима нама ојача праву веру и верност правди и истини Божјој и јединству Цркве Божје, упућујући нас путевима спасења и духовног и сваког другог препорода. Са љубављу и благодарношћу за саслужење и за молитвено учешће поздрављам и све овде сабране из целе васељене Предстојатеље и представнике Православних Цркава Божјих. Ваше присуство, Оци и браћо, и учешће у овом свечаном чину наше помесне Цркве сведочи о неразоривом јединству и заједништву Једне, Свете, Саборне и Апостолске Христове Цркве. Као Првојерарх Српске Православне Цркве, уложићу све напоре, заједно са својом браћом Архијерејима и благоверним народом, да се то јединство Цркве Божје утврди и унапреди, као и јеванђелска мисија Цркве Православне међу свим земаљским народима. Такође са радошћу и благодарношћу, поздрављам братско присуство високих делегација осталих хришћанских Цркава у овом саборном храму Светих Апостола - Римокатоличке Цркве, Цркава Реформације и Англиканске Цркве. Овај апостолски храм и апостолски саборни чин позива све нас који исповедамо Јединородног Сина Божјег, Богочовека Христа, на обнову апостолске вере у нама и љубави међу нама, као и на испуњење Христове молитве Оцу Небеском: «Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свет верује да си ме ти послао» (Јн. 17, 21). Са поштовањем и благодарношћу за присуство и пријатељство поздрављам, такође, часне поглаваре и високе представнике Исламске заједнице Србије, као и високе представнике Јеврејске заједнице Србије. Поздрављам и овде присутне представнике наше Државе на челу са Председником Републике Србије г. Борисом Тадићем, представнике других православних и суседних држава, као и представнике међународне заједнице и дипломатског кора. Поздрављам и Његово Краљевско Височанство, потомка великог Вожда Карађорђа и краља Петра I Карађорђевића, ослободиоца Косова и ујединитеља српског народа. Теби, народе Божји, сабрани у овој великој цркви пећких Архиепископа и Патријараха, свему народу Божјем и светосавском у Отаџбини и расејању, као и свему народу Божјем и хришћанском и свима људима и народима добре воље, наш Патријарашки благослов: мир вам и благодат Господа нашег Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа у векове векова. Амин. Документарни филм „Патријарх српски Иринеј“ View full Странице
  19. Српски члан Председништва Босне и Херцеговине г. Милорад Додик је у свом обраћању после опела блаженопочившем Патријарху Иринеју истакао да нас је "сабрао његов одлазак, а једанаест година су нас сабирали његови доласци". Подсетио је на речи Патријарха Иринеја, који је у Бања Луци стално говорио да је за Републику Српску и Србију најважније - јединство. Звучни запис обраћања "Патријарх Иринеј је имао љубав за све нас, радо нам је долазио", рекао је г. Додик истакавши да је у Републику Српску увек долазио "на своје и код својих" јер "Српска је била његова кућа једнако као и Србија". "Он је брисао све границе међу нама, а то је управо снага наше Цркве вековима", рекао је српски члан Председништва БиХ. "Патријарх Иринеј је био човек благих речи и чврстих дела", рекао је г. Додик, који је напоменуо да је он "све успевао без велике буке", али да се "иза благе нарави крио човек, који никада није одступио или одустао". Подсетивши колико је Патријарх Иринеј био цењен у целом Правосалвљу, г. Додик је истакао "његов мир у свему чиме се бавио", а да се "није хвалио ни са чим, па ни са завршетком Храма Светог Саве на Врачару". На крају, г. Додик је оценио да одлазак Патријарха Иринеја "долази у тешком тренутку, после Епископа Милутина и Митрополита Амфилохија" и исказао своја лична осећања због, увек прераног, губитка пријатеља. Извор: Радио Слово љубве
  20. Председник Србије г. Александар Вучић је после опела блаженопочившем Патријарху Иринеју у Храму Светог Саве на Врачару, обраћајући се српском народу и грађанима Србије, рекао да је Патријарх Иринеј "склопио очи онако како је и живео - у миру". Звучни запис обраћања Говорећи о завршетку градње Спомен-храма Светог Саве на Врачару, Председник Србије је нагласио да је Патријарх Иринеј "градећи Храм, градио све нас, окупљао нас ту", те је "на много начина, као и сам Храм, био саборан", а да "пред њим није било свађа и подела". "Српство је стављао изнад свега", рекао је Председник говорећи о Патријарху Иринеју и оценио да је пред свима нама велика обавеза - "да волимо једни друге и праштамо једни другима". Упоредивши одлазак Патријарха српског Иринеја са громадом која се одвојила од планине, Председник је оценио да "ретка громада попут Патријарха Иринеја украшава планине и народе и када се физички измести". "Оставио нам је дело вредно дивљења", рекао је Председник и подестио колико је Патријарх Иринеј био благодаран Председнику Русије Владимиру Владимировичу Путину за помоћ у завршетку градње Светосавског Храма на Врачару. "Окупио нас је као светосавски витез", рекао је Председник Србије и нагласио да се "захваљујући њему не стидимо својих страдања" у новијој историји: Кошара, НАТО агресије, злочиначке акције "Олуја". Такође, Председник Србије је указао да је Патријарх Иринеј "обновио заједништво српског народа", те да није било сукоба унутар једног народа са обе стране Дрине, као никада до сада. Рекавши да је "Патријарх Иринеј био велики Патријарх", Председник Србије је сабране подсетио на велика дела и достигнућа блаженопочившег Патријарха српског и рекао да "има са чим да изађе пред Светога Саву". "Хвала на свакој речи којом си нас поучио и љубави коју си нам делио", рекао је Председник Србије. Извор: Радио Слово љубве
  21. У име свих свештеника Архиепископије београдско-карловачке, Епархије нишке, али и свих ученика блаженопочившег Патријарха Иринеја у Богословији у Призрену, сабранима се после опела обратио протојереј-ставрофор Петар Лукић, старешина Саборног храма Светог Архангела Михаила у Београду. Звучни запис беседе Истакавши да има велику част да говори на испраћају Патријарха Иринеја, прота Петар Лукић је рекао да је уснулог Патријарха "смрт још више приближила Господу Христу". "Учио нас је да 'бити човек' не значи бити човек само рођењем, већ да томе треба да стремимо свим бићем и делима целог живота", рекао је прота Петар и напоменуо да се Патријарх Иринеј током целог живота "богатио људским врлинама, а нарочито смирењем". "Пажљиво и обазриво је поступао према свакоме", рекао је прота Петар нагласивши да је "долазак на трон СПЦ после блаженопочившег Патријарха Павла можда и највећи показатељ његове величине". Патријарх Иринеј се са лакоћом и великим смирењем суочавао са свим проблемима, који су обременили нашу Цркву, рекао је прота између осталог, додавши да су "плодови тог рада и одлуке увек служиле на корист Цркве, а да ће се тек убудуће показати као добре и корисне". Патријарх Иринеј је успешно сачувао благољепије и благовољеније Цркве, али и односа са другима, рекао је прота Петар и подвукао да је блаженопочивши Патријарх "поред свог бремена - увек налазио снаге и за друге, било у Отаџбини, било у расејању". "Само Господ зна зашто је одлучио да га призове к Себи", рекао је при крају беседе прота Петар Лукић. Извор: Радио Слово љубве
  22. У име Свјатјејшег Патријарха московског и све Русије г. Кирила, сабранима се после опела блаженопочившем Патријарху српском Иринеју обратио Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), који је у име пуноће Руске Православне Цркве изразио саучешће Српској Православној Цркви и народу због великог губитка. Звучни запис беседе "Бог је Цркви Светога Саве дао мудрог Патријарха", рекао је између осталог Митрополит Иларион и додао да је Патријарх Иринеј био "испуњен истинском хришћанском љубављу за људе, а не штедећи снагу увек се трудио да буде уз свој народ". Високопреосвећени је рекао да је блаженопочивши Патријарх Иринеј "и у последњем часу свог земаљског живота поделио страдања свих оних чије је животе прекинула страшна епидемија". Посебно је нагласио да је "Патријарх Иринеј учинио много за очување јединства Православља и канонског поретка у Цркви Православној", а да је "више пута Патријарх Иринеј са светом ревношћу говорио у прилог прогоњеног канонског Православља у Украјини". "Завршетак унутрашњих радова у Храму Светога Саве на Врачару, ући ће у историју као једно од највећих достигнућа његовог патријарашког служења", рекао је на крају обраћања Митрополит волоколамски г. Иларион. Извор: Радио Слово љубве
  23. Његово Високопреосвештенство Митрополит дабробосански г. Хризостом је по завршетку опела блаженопочившем Патријарху Иринеју произнео надахнуту беседу у којој је подсетио да је Патријарх Иринеј "неуморно радио и бринуо о Цркви нашој и роду нашем", али и да је такође патио због раскола у Цркви Православној. Високопреосвећени је нагласио да је Патријарх Иринеј пуних 10 година Српску Православну Цркву "предводио тихо, мудро и стрпљиво", а својим упокојењем "показао пут којим ћемо сви ми, у своје време, поћи". Звучни запис беседе Почившег Патријарха красили су добра нарав и господска одмереност рекао је Високопреосвећени и истакао да је он био "непоколебљиви стуб наше Цркве Светосавске и достојан наследник Патријарха Павла". Подсетио је да је Патријарх Иринеј давно кренуо тешким и уским путем који га је водио и довео до Царства Божијег. "Путовао је тешким и трновитим путем кроз смутна времена наше прошлости, али нажалост и наше садашњости", рекао је Митрополит Хризостом, који је нагласио да је одлика Патријарха Иринеја било "служење и послушност Цркви, а не опсесија влашћу" и да је све нас научио стрпљењу и служењу Господу. "Био је бескомпромисни борац очувања части и угледа нашег народа" рекао је Митрополит Хризостом и додао да је ово "тежак и велики губитак за нашу Цркву и народ", подссетивши да смо пре само двадесетак дана изгубили Митрополита Амфилохија. "Не малаксајмо и не губимо наду - Бог је са нама" поучио је Митрополит Хризостом и нагласио да треба да будемо храбри, јер нас и Митрополит Амфилохије и Патријарх Иринеј сада гледају са Неба и моле се за нас. Извор: Радио Слово љубве
  24. Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. др Иринеј беседио је по читању Светог Јеванђеља на светој заупокојеној Литургији у Храму Светога Саве на Врачару. Звучни запис беседе "Наш новопрестављени Патријарх је својом личношћу био сведок и то делатни сведок јеванђељских речи које смо чули на Литургији", рекао је Епископ новосадски и бачки г. др Иринеј. "Многи су спремни да по себи судећи о другима, олако осуђују и пресуђују. Наш Патријарх је био понекад изложен неправедним судовима и осудама" рекао је између осталог Епископ бачки. "Ништа од тих осуда није било истина" каже Епископ Иринеј, "зато што је Патријарх наш Иринеј, а како му је име гласило добијено на крштењу у детињству, па и ово монашко име, био човек оваплоћења и мира и Мироносца и Миротворца, и међу хришћанима и међу народима, а пре свега у свом сопственом народу чији је духовни отац био последњих десет година". Владика Иринеј је између осталог подсетио да је блаженопочивши Патријарх преживео са својим народом све што се дешавало у протеклим годинама, а сви прави хришћани су "разумевали његову јеванђељску доброту којом је његова личност зрачила". Важна одлика блаженопочившег Патријарха Иринеја била је та, рекао је Епископ Иринеј, што је "на највећа могућа понижења умео да не само сачува мудрост, него да узврати пажњом, добротом и добрим делима управо оним људима који су му наносили неправду на овај или онај начин", рекао је Епископ Иринеј који је у наставку подсетио да је блаженопочивши Патријарх Иринеј и припаднике других конфесија поштовао и односио се према њима са пажњом и поштовањем. Владика је закључио следећим речима, које су, како је рекао, "ових дана изговорили представници наше стварне, а не лажне културне елите": "Његова мекоћа је била његова снага, а његова уздржаност је била његова мудрост". Владика је додао још једну мисао: "Мирна мука Патријарха Иринеја је без реторике и помпе чврсто држала кормило наше Цркве. Гледајући да никада не заборави ниједну српску државу и да се никада не одрекне нашег светог Косова и Метохије". Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...