Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'иринеја'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Најљубљеније нам свештенство и монаштво, синови и кћери, верна чада Источноамеричке епархије наше најсветије Цркве! Са изобилном Васкршњом радошћу, која произилази из очинског срца, Вас поздрављамо данас, на овај најсветлији и најрадоснији Празник, Празник над празницима – Христово Васкрсење из мртвих, узвикујући велегласним и свеславним, древним хришћанским поздрав: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! Подигни очи своје Сионе и види около, јер ти долазе твоја чеда као побожна светила, са запада, севера, мора и истока, да у теби благослове Христа у векове. (Канон Васкрса, 8. песма) Данас се, најљубљенији, Небо насмешило земљи, огревајући се топлим и животодавним Васкршњим Сунцем, Сунцем које прожима целу творевину животом, животом у изобиљу! И заиста, подигните очи своје и видите наоколо, погледајте око себе и видите како природа устаје из свог зимског сна као из гроба: цвеће цвета, лишће буја, птице цвркућу док се деца радују, певају и свирају, све то као иконична слика Христа који дарује живот из Гроба, чак и онима у гробовима! Уистину данас, живот избија из смрти, и смрт бива покорена Христом, нашим Пасхалним Јагњетом! И уистину, пo безвременим речима преподобног Аве Јустина Новог, деца и цвеће ће нас спасити! Јер мирис ове новине живота испуни све радошћу, пошто бивамо обновљени у Христу. Живот живи! Живот влада! Христос Васкрсе, и од нас тражи наша срца, и у нама, Богом-даровану доброту. Где је наша готовост да Га опонашамо и сведочимо Његово Васкрсење? Oвде и свуда, и под свим околностима, данас, сутра и заувек! Јер Христос ваистину Васкрсе! Гледати Христа значи тражити смерност срца, смерност која је тако снажна, да чак ни Свемоћни Бог није победио смрт без ње. Јер само у онима који су смерна срца, Победник Живота над Смрћу, моћи ће засадити семе спасења. Ипак, срце никада не сме постати хладан камен у коме Син Божји није позван да уђе и прожме je светлошћу Васкрсења. И по речима старозаветног Псалмопојаца Давида, срце скрушено и смерно Бог неће презрети. Јер Му је угодно да се уздигне Сион (Псалам 50.), наш Нови Јерусалим! Данас се, овде и сада, остварује наше спасење, јер Христос Васкрсе! Сион постаде Сион наших срца, а Нови Јерусалим обећање, печат и жиг нашег спасења, које наставља да избија у нашим животима, као Светли Огањ из Јерусалимског Гроба! Зато, било са запада, севера, истока и мора, растите тамо где сте засађени, узвикују пустињски Оци! Тако ћемо бити благословени, позвани као безазлена деца пред Христа, Владара Царства Небеског (Мт.19,14). И тако ће Он бити благословен у нашим срцима, као што је занавек у Сиону! Tо је управо нашe свето подобије да, овде и сада, стојећи пред Васкрслим Христом и Његовом Мајком, којој данас, речима вапијућег Анђела певамо, Радуј се, и опет кажем радуј се, заштитимо сву децу широм света, подједнако и без изузетка ону рођену, и ону нерођену. Увек будимо свесни љубави Сина, пројављену у Његовим преображавајућим речима Његовој Мајци из гроба: He ридај Мене мати, гледајући у гробу Сина, кога си у утроби безсемено зачела; јер ћу васкрснути и прославићу се, и изнећу у слави, непрестано као Бог, оне који Те вером и љубављу величају (Јутрење Велике Суботе, Ирмос 9. песме). Нека овај Празник над празницима, наш бескрајни извор надахнућа, најљубљенији, буде истински сусрет деце, пролећа и Васкрслог Христа, док благозвучно појемо: Подигни очи своје Сионе и види около, јер ти долазе твоја чеда као побожна светила, Ово је наш Васкршњи вапај, молитва и нада, када Вас очински поздрављамо, победоносним речима и непрестаним Васкршњим ускликом: ХРИСТОС ВАСКРСЕ! ВАИСТИНУ ВАСКРСЕ! Дано у Њујорку, о Васкрсу 2019. године. ВАШ УСРДНИ МОЛИТВЕНИК ПРЕД ВАСКРСЛИМ ХРИСТОМ, +ИРИНЕЈ ЕПИСКОП ИСТОЧНОАМЕРИЧКИ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ Извор: Епархија источноамеричка
  2. Највиши представници српског народа на крсној слави Патријарха српског г. Иринеја. Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј примио је 20. априла 2019. године у Патријаршијском двору у Београду, поводом Лазареве суботе - крсне славе Његове Светости, председника Републике Србије г. Александра Вучића и Председавајућег Председништва Бих г. Милорада Додика. Свечани чин ломљења славског колача обавио је Преосвећени Епископ шабачки г. Лаврентије. Славскoј свечаности, поред Преосвећених Епископа бачког г. Иринеја, шумадијског г. Јована, нишког г. Арсенија и ремезијанског г. Стефана, присуствовали су Његово Краљевско Височанство Александар Карађорђевић и принцеза Катарина, шеф српске дипломатиије г. Ивица Дачић, директор Безбедносно-информативне агенције г. Братислав Гашић, генерални секретар Председника Републике Србије г. Никола Селаковић и представници привредног и културног живота српске престонице. Извор: Српска Православна Црква
  3. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган најавио је да постоји могућност да црква Свете Софије у Цариграду, која је тренутно музеј, буде преименована у џамију. Господин Олег Иванов, стални дописник Руске државне новинске агенције Новости у Београду, обратио се Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. Иринеју да изнесе свој став по питању претварања храма Свете Софије у Цариграду у џамију. Ваше Преосвештенство, који је Ваш став о будућем статусу храма Свете Софије у Цариграду? Одговарам Вам у своје лично име јер о питању које постављате - а за које знамо из медија - не постоји било каква званична позиција Српске Православне Цркве, а ни ја сам нисам ни с ким разговарао на ту тему. Сматрам да идеја о поновном претварању храма Свете Софије у Цариграду у џамију није конструктивна и да би њено спровођење у дело представљало акт духовног и културног насиља. Тај јединствени, величанствени храм је више од хиљаду година био православни хришћански храм, а цамија бар упола краће време. Статус музеја представља, чини ми се, средње или неутрално решење јер не фаворизује ни муслимане ни хришћане. Ако се пак храму жели вратити његова прва и права намена, да буде место богослужења и молитве, могло би се размишљати и овако: Света Софија остаје музеј, али се дозвољава да се у једном делу храма, недељом и празником, врши православно богослужење, а у другом делу да се, петком и на исламске празнике, врши муслиманско богослужење. Мислим да би такво решење било задовољавајуће како за вернике, било муслимане било хришћане, тако и за обичне туристе који нису заинтересовани ни за које богослужење, али јесу заинтересовани да виде лепоту ретког споменика уметности и културе. Није, дакле, реално да Света Софија данас буде само и искључиво хришћански храм, а не би било праведно да буде само и искључиво цамија. Ако овакво размишљање не би било прихватљиво за надлежне институције у Истамбулу, најбоље би било да остане status quo. Извор: Епархија бачка
  4. Турски председник Реџеп Тајип Ердоган најавио је да постоји могућност да црква Свете Софије у Цариграду, која је тренутно музеј, буде преименована у џамију. Господин Олег Иванов, стални дописник Руске државне новинске агенције Новости у Београду, обратио се Његовом Преосвештенству Епископу новосадском и бачком г. Иринеју да изнесе свој став по питању претварања храма Свете Софије у Цариграду у џамију. Ваше Преосвештенство, који је Ваш став о будућем статусу храма Свете Софије у Цариграду? Одговарам Вам у своје лично име јер о питању које постављате - а за које знамо из медија - не постоји било каква званична позиција Српске Православне Цркве, а ни ја сам нисам ни с ким разговарао на ту тему. Сматрам да идеја о поновном претварању храма Свете Софије у Цариграду у џамију није конструктивна и да би њено спровођење у дело представљало акт духовног и културног насиља. Тај јединствени, величанствени храм је више од хиљаду година био православни хришћански храм, а цамија бар упола краће време. Статус музеја представља, чини ми се, средње или неутрално решење јер не фаворизује ни муслимане ни хришћане. Ако се пак храму жели вратити његова прва и права намена, да буде место богослужења и молитве, могло би се размишљати и овако: Света Софија остаје музеј, али се дозвољава да се у једном делу храма, недељом и празником, врши православно богослужење, а у другом делу да се, петком и на исламске празнике, врши муслиманско богослужење. Мислим да би такво решење било задовољавајуће како за вернике, било муслимане било хришћане, тако и за обичне туристе који нису заинтересовани ни за које богослужење, али јесу заинтересовани да виде лепоту ретког споменика уметности и културе. Није, дакле, реално да Света Софија данас буде само и искључиво хришћански храм, а не би било праведно да буде само и искључиво цамија. Ако овакво размишљање не би било прихватљиво за надлежне институције у Истамбулу, најбоље би било да остане status quo. Извор: Епархија бачка View full Странице
  5. О ПИТАЊИМА ПАСТИРСКИМ И „ПОРТПАРОЛСКИМ“ „Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина,а не својим острашћеним речима“ (Ава Исаак Сирин) Као епископ и пастир верника Западноамеричке епархије, објавили смо током прве недеље Свете и Велике Четрдесетнице Саопштење које је имало за циљ да разјасни недоумице наших клирика и верника по питању свеправославног саслуживања у дијаспори, а конкретно у Сједињеним Америчким Државама. На нашу адресу, наиме, јавили су се наши свештеници и верници са питањем да ли смеју да саслужују са свештенством и народом из других православних јурисдикција, с обзиром на то да су били збуњени приспелим противречним информацијама око тог питања. Разни весници (а не један) са збуњујућим порукама били су повод објављеном Саопштењу. Објавивши Саопштење, одмах смо добили недвосмислену подршку са разних страна будући да смо објаснили да се канонско-јерархијско и благодатно-евхаристијско општење не прекида када је Српска Православна Црква у питању. Од свештенства из поверене нам епархије, као и из других епархија и од сабраће епископа, укључујући и руске, добили смо само речи подршке и захвалности због настојања да се спречи „скретање у неканонско отцепљење од општења“ и саслуживања Оваплоћеном Логосу „Који приноси и Који се приноси“ у Светој Литургији васцелог света. Иако је ово саопштење наишло на свесрдно одобравање и похвале, у нашој свести је остало уверење да нисмо учинили ништа више од оног што нам је сами Господ заповедио као каквом-таквом епископу и пастиру. Једини који се нашао да се осврне на наше Саопштење, додуше запањујуће негативно, био је један српски епископ, владика бачки Иринеј са текстом „Опасни портпароли“ (http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli). У нади да је његово реаговање било резултат врло жалосног неспоразума, а не свесног извртања чињеница, пожелели смо да дотичном сабрату у епископству појаснимо своје ставове. Прво и најважније: наше Саопштење је написано да би у тренутку збуњености око једног питања помогло нашим верницима у западној Aмерици. Стога изазива чуђење што на њега реагује неко коме, као што ће се јасно видети у наставку, овдашња ситуација није ни блиска ни разумљива. У том смислу, истичем да наше Саопштење садржи у суштини само један став и он се тиче поглавито канонског стања у америчкој дијаспори а заснован је на следећим чињеницама: И поред текућег великог и болног проблема у односима између двеју Патријаршија, Васељенске и Московске, поводом тзв. украјинске кризе, ми православни Срби општимо и са једном и са другом, непромењено, као и до сада, као што то, уосталом, чине и све Православне Цркве по свету. У Саопштењу се та сушта чињеница констатује. Ниједна од постојећих православних канонских јурисдикција у Америци (укупно их има осам) нити њихове канонске епархије нису у расколу са Српском Православном Црквом. То је радосна вест за све доброжелатељне Србе, били они део јерархије или лаоса Божијег. Сабрање канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава постоји и успешно дела на овдашњем простору већ девет година на основу одлуке Предсаборске свеправославне конференције од 6-12. јуна 2009. године. У међувремену је сва православна Сабрања по свету потврдио Свети и Велики Сабор одржан на Криту 2016. године. Ако обратимо пажњу, видећемо да су у свим званичним документима, као и на званичној веб страни Епископског сабрања (http://www.assemblyofbishops.org/about/canonical-jurisdictions), тачно набројане канонске јурисдикције које према свеправославном консензусу делају на тлу Сједињених Америчких Држава, о чему се свако добронамеран и недобронамеран може обавестити. Све те јурисдикције (укључујући и српску) набројали смо у Саопштењу да не би било конфузије ко је ту канонски а ко није (не заборавимо да српска јурисдикција у Америци обухвата више парохија са обраћеницима ради којих је нашу српску јурисдикцију требало поменути). Српска Црква никада није саопштила да са неком од побројаних јурисдикција не треба општити. Према томе, пошто ниједна ранија или недавна синодска (или саборска) одлука Српске Православне Цркве ништа не мења по питању канонског свеправославног општења у Сједињеним Америчким Државама, ми смо наше вернике подсетили на ту чињеницу. Додајмо као важно и то да је, знајући шта је став нашег Сабора, и Епископски савет Српске Цркве у Америци ове године по питању свеправославних саслуживања закључио да српски јерарси наставе са сарадњом и саслуживањем са свима у Америци као и до сада. Дакле, ништа самовољно ни произвољно нисмо тврдили, па је далеко од истине тврдња Преосвећеног теолога да смо наступали као „слободни стрелац“. Узевши речено у обзир, нетачна је тврдња епископа бачког да се нашим Саопштењем препоручује саслуживање са било којом црквеном заједницом непризнатом од стране Српске Православне Цркве (видети и наш коментар ниже). Напротив, Саопштење, чији је циљ да охрабри вернике да не мењају столетњу праксу, нигде, ни имплицитно ни експлицитно, не заговара општење са „аутокефалном Православном Црквом Украјине“ (непризнатом од Српске Цркве), као ни са њеном јерархијом. Између којих редова је баш то чега нема (а не оно што ми, супротно томе, тврдимо) могао да прочита видовити бачки епископ остаје енигма. Свако тенденциозно повезивање „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ и некаквих „грађана“ из те земље са нашим Саопштењем (а управо ту немогућу мисаону акробатику изводи бачки епископ у тексту „Опасни портпароли“) јесте недобронамерно и апсолутнонеосновано. Као што је познато, јурисдикција Васељенске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама укључује и Украјинце али они нису део поменуте новоосноване „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ него су одавно у саставу Васељенске патријаршије (много пре ове наше 2019. године). Са њима су српски јерарси деценијама саслуживали, и дан-данас то чине, не игноришући ту еклисиолошку датост, док сасвим одбацују дневнополитички контекст у који жели да их прокрустовски смести епископ бачки када изнова инсинуира у свом тексту да ми, набрајајући Цркве са којима смо у општењу, „мудро прећуткујемо“ Порошенкову „Православну Цркву Украјине“. Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеј у свом тексту поменуо и Мираша Дедеића). Сасвим је нетачно да је епископ Максим, како инсинуира аутор текста „Опасни портпароли“, позвао све на „свеправославно саслуживање“ на Недељу Православља. Напротив, као што стоји у Саопштењу, тај епископ је само охрабрио своје свештенство и вернике да у својим местима наставе са досадашњом праксом. Он, осим тога, није мислио да „убеђује“ оне који међусобно не саслужују да то чине – опет епископ бачки врши учитавање у поменуто Саопштење! – него је своје вернике једноставно подстакао да опште са онима са којима су и до сада општили. Уистину, био је то позив и подстицај који је донео радост добронамернима (сходно „праву свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа“, да цитирам аутора текста „Опасни портпароли“). Како је пак бачки владика успео да у амерички контекст трансплантира проблем несаслуживања представника Јерусалима и Антиохије (у Америци) нама заиста није јасно. А проблем је буквално непостојећи будући да парохије из некадашњег Јерусалимског викаријата у Америци већ скоро десет година постоје као делови већ постојећих разних јурисдикција и, самим тим саслужују са представницима Антиохије (једна од таквих бивших јерусалимских парохија је драговољно дошла под омофор епископа западноамеричког). Колико сазнајемо, православни Срби по целој дијаспори су и ове године, премда у датим околностима, саборовали са Јелинима, Русима, Румунима, Бугарима и осталима. Чујемо да су недавно руски и цариградски свештеник у Бечу заједно служили! Да опет поновимо: Срби у Америци настављају да се молитвено сабирају са онима које су обухваћени нашим Саопштењем. Можда због тога што не познаје довољно канонску ситуацију у дијаспори или зато што је непажљиво читао наше Саопштење епископ бачки није схватио да ми уопште не позивамо на општење са некаквим „грађанима“ (Филаретом, Епифанијем и Макаријем). Тако нас, уосталом, није схватио нико осим њега, што је, признаћете, само по себи симптоматично. Понесен жаром, он нам поставља директно, али суштински непотребно и бесмислено питање: да ли бих саслуживао са поменутим епископима и да ли њихове присталице очекујем на „свеправославном саслуживању“? Но, свако ко пажљиво чита наше Саопштење види prima facie да је одговор негативан. Ми нити то хоћемо (без одлуке Сабора Српске Цркве), нити можемо (јер у Америци њих нема). У свом обраћању, епископ бачки нам је (питамо се, у којој улози?) отворено поставио и низ других директних питања на која нам не би тешко било да одговоримо када би она имала иоле везе са нама. Али, срећом, немају! Заиста нам је несхватљиво да се један стари јерарх и бивши професор универзитета у своме писму није успео фокусирати на једину тему-питање иначе врло кратког Саопштења: да ли православни Срби у Америци могу или не могу да учествују у заједничком богослужењу са свим осталим православнима (испоставља се да могу!), него је одлучио да изнесе низ оптужби, клевета и инсинуација, држећи нам при том лекције (по мало из канонског права, дипломатије, еклисиологије, а помало из етике, схватања аутокефалности итд.). Да је наше Саопштење било јасно и плодотворно како за нашу паству тако и за друге, говори и податак да је у Недељу Православља широм наше Епархије (а како видесмо и у многим парохијама Епархија Српске Цркве у дијаспори) било црквено општење са свим канонским јурисдикцијама. У неким градовима до свеправославног (или, како је неком милије: „међуправославног“) саслуживања не би ни дошло да није било нашег Саопштења. Осим тога, за неке наше парохије и мисије би погубна била препорука „да се клонимо општења“, попут мисије у Бојзију (држава Ајдахо), у којој наш народ опслужује осведочени пријатељ наше Цркве и народа и гостољубиви домаћин Јелин архимандрит Нектарије Серфес. Јесмо ли заиста доспели дотле да нам се узима за зло то што се боримо за елементарнуцрквеност? Можда би могао помоћи податак да чак и Синод Руске Заграничне Цркве у Њујорку допушта својим верницима да одлазе у храмове Васељенске патријаршије у дијаспори, не уважавајући у потпуности одлуке Москве око потпуног прекидања заједништва будући свестан шта то у пракси значи. Тако, сазнајемо, многи руски пастири у дијаспори не бране своме народу „да прима причешће у грчким храмовима и грчким верницима у руским црквама“. И закључује један руски јерарх: „то је различито од одлуке Московске Патријаршије“ (видети: https://www.synod.com/synod/engdocuments/enart_bpgeorgeinterviewaus.html). Да завршимо овај осврт. Истина је да епископи у отаџбини понекад нису свесни изазова са којима се сусреће наша паства у расејању. То им се не може замерити. Али остаје тужан и горак осећај када се једном искључиво пастирски надахнутом реаговању, какво је било наше, припишу неке сасвим друге намере и учитају непримерене конотације („неке нетачности и погрешне поруке“). Док је мотив нашег Саопштења искључиво пастирски, питамо се који су мотиви обраћања које обилује ad hominem заједљивим провокацијама!? У нашем Саопштењу се не може ни наслутити (осим ако се машти пусти на вољу) држање било чије стране, сем једино брига за Цркву Христову која је у историји пројава Тројичног Божанства. Ту исту бригу не негирамо Преосвећеном епископу бачком, али му овим текстом показујемо да он, а не ми, „свесно замагљује и изврће ствари“. Овај преосвећени сабрат је у свом осврту на наше Саопштење искривљено представио наше еклисиолошке (а и неке теолошке) ставове. Разумемо га делимично: свакоме се може десити да у брзини или у стању премора изнесе погрешно тумачење чињеница (у овом случају низ неистинитих тврдњи!). Међутим, исти епископ Српске Цркве је српској јавности допустио себи нешто много горе: једног свог брата у епископству је без иједног ваљаног аргумента представио као особу која манипулише истином прећуткујући чињенице и инсинуирајући при том да је тај епископ нечији „портпарол“. Преко такве клевете у овом нашем одговору нисмо могли прећи. Све остало му, као и много пута до сада, опраштамо. За коју му је сврху требао тај жалосни (ис)пад, знано је, вероватно, само њему. Напослетку, служба епископа у Цркви има изнад свега евхаристијско-жртвени карактер. Благодарни Господу на дару епископства који одговорно делимо са нашом браћом у Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, верујемо да испуњавамо обавезу чувања јединства Цркве Божије, жудећи за Царством Божијим у коме нема деоба него где ће сви бити „једно“ (уп. Јн. 17, 21). Остаје нам да се молимо да Господ у нашим међуљудским односима још сада, у историји, очисти све оно што са Његовим Царством нема ништа заједничко. А свима нека дарује „дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих“. Епископ западноамерички Максим
  6. О ПИТАЊИМА ПАСТИРСКИМ И „ПОРТПАРОЛСКИМ“ „Оне који ти противрече изобличи силом својих врлина,а не својим острашћеним речима“ (Ава Исаак Сирин) Као епископ и пастир верника Западноамеричке епархије, објавили смо током прве недеље Свете и Велике Четрдесетнице Саопштење које је имало за циљ да разјасни недоумице наших клирика и верника по питању свеправославног саслуживања у дијаспори, а конкретно у Сједињеним Америчким Државама. На нашу адресу, наиме, јавили су се наши свештеници и верници са питањем да ли смеју да саслужују са свештенством и народом из других православних јурисдикција, с обзиром на то да су били збуњени приспелим противречним информацијама око тог питања. Разни весници (а не један) са збуњујућим порукама били су повод објављеном Саопштењу. Објавивши Саопштење, одмах смо добили недвосмислену подршку са разних страна будући да смо објаснили да се канонско-јерархијско и благодатно-евхаристијско општење не прекида када је Српска Православна Црква у питању. Од свештенства из поверене нам епархије, као и из других епархија и од сабраће епископа, укључујући и руске, добили смо само речи подршке и захвалности због настојања да се спречи „скретање у неканонско отцепљење од општења“ и саслуживања Оваплоћеном Логосу „Који приноси и Који се приноси“ у Светој Литургији васцелог света. Иако је ово саопштење наишло на свесрдно одобравање и похвале, у нашој свести је остало уверење да нисмо учинили ништа више од оног што нам је сами Господ заповедио као каквом-таквом епископу и пастиру. Једини који се нашао да се осврне на наше Саопштење, додуше запањујуће негативно, био је један српски епископ, владика бачки Иринеј са текстом „Опасни портпароли“ (http://www.spc.rs/sr/opasni_portparoli). У нади да је његово реаговање било резултат врло жалосног неспоразума, а не свесног извртања чињеница, пожелели смо да дотичном сабрату у епископству појаснимо своје ставове. Прво и најважније: наше Саопштење је написано да би у тренутку збуњености око једног питања помогло нашим верницима у западној Aмерици. Стога изазива чуђење што на њега реагује неко коме, као што ће се јасно видети у наставку, овдашња ситуација није ни блиска ни разумљива. У том смислу, истичем да наше Саопштење садржи у суштини само један став и он се тиче поглавито канонског стања у америчкој дијаспори а заснован је на следећим чињеницама: И поред текућег великог и болног проблема у односима између двеју Патријаршија, Васељенске и Московске, поводом тзв. украјинске кризе, ми православни Срби општимо и са једном и са другом, непромењено, као и до сада, као што то, уосталом, чине и све Православне Цркве по свету. У Саопштењу се та сушта чињеница констатује. Ниједна од постојећих православних канонских јурисдикција у Америци (укупно их има осам) нити њихове канонске епархије нису у расколу са Српском Православном Црквом. То је радосна вест за све доброжелатељне Србе, били они део јерархије или лаоса Божијег. Сабрање канонских православних епископа Сједињених Америчких Држава постоји и успешно дела на овдашњем простору већ девет година на основу одлуке Предсаборске свеправославне конференције од 6-12. јуна 2009. године. У међувремену је сва православна Сабрања по свету потврдио Свети и Велики Сабор одржан на Криту 2016. године. Ако обратимо пажњу, видећемо да су у свим званичним документима, као и на званичној веб страни Епископског сабрања (http://www.assemblyofbishops.org/about/canonical-jurisdictions), тачно набројане канонске јурисдикције које према свеправославном консензусу делају на тлу Сједињених Америчких Држава, о чему се свако добронамеран и недобронамеран може обавестити. Све те јурисдикције (укључујући и српску) набројали смо у Саопштењу да не би било конфузије ко је ту канонски а ко није (не заборавимо да српска јурисдикција у Америци обухвата више парохија са обраћеницима ради којих је нашу српску јурисдикцију требало поменути). Српска Црква никада није саопштила да са неком од побројаних јурисдикција не треба општити. Према томе, пошто ниједна ранија или недавна синодска (или саборска) одлука Српске Православне Цркве ништа не мења по питању канонског свеправославног општења у Сједињеним Америчким Државама, ми смо наше вернике подсетили на ту чињеницу. Додајмо као важно и то да је, знајући шта је став нашег Сабора, и Епископски савет Српске Цркве у Америци ове године по питању свеправославних саслуживања закључио да српски јерарси наставе са сарадњом и саслуживањем са свима у Америци као и до сада. Дакле, ништа самовољно ни произвољно нисмо тврдили, па је далеко од истине тврдња Преосвећеног теолога да смо наступали као „слободни стрелац“. Узевши речено у обзир, нетачна је тврдња епископа бачког да се нашим Саопштењем препоручује саслуживање са било којом црквеном заједницом непризнатом од стране Српске Православне Цркве (видети и наш коментар ниже). Напротив, Саопштење, чији је циљ да охрабри вернике да не мењају столетњу праксу, нигде, ни имплицитно ни експлицитно, не заговара општење са „аутокефалном Православном Црквом Украјине“ (непризнатом од Српске Цркве), као ни са њеном јерархијом. Између којих редова је баш то чега нема (а не оно што ми, супротно томе, тврдимо) могао да прочита видовити бачки епископ остаје енигма. Свако тенденциозно повезивање „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ и некаквих „грађана“ из те земље са нашим Саопштењем (а управо ту немогућу мисаону акробатику изводи бачки епископ у тексту „Опасни портпароли“) јесте недобронамерно и апсолутнонеосновано. Као што је познато, јурисдикција Васељенске патријаршије у Сједињеним Америчким Државама укључује и Украјинце али они нису део поменуте новоосноване „аутокефалне Православне Цркве Украјине“ него су одавно у саставу Васељенске патријаршије (много пре ове наше 2019. године). Са њима су српски јерарси деценијама саслуживали, и дан-данас то чине, не игноришући ту еклисиолошку датост, док сасвим одбацују дневнополитички контекст у који жели да их прокрустовски смести епископ бачки када изнова инсинуира у свом тексту да ми, набрајајући Цркве са којима смо у општењу, „мудро прећуткујемо“ Порошенкову „Православну Цркву Украјине“. Старији, али ипак очигледно неупућени, бачки владика заборавља да „Порошенкови Украјинци“ не постоје као црквени ентитет у Америци (него као туристи долазе у посету), те је сувишно било уопште спомињати их (као што је неумесно, међу осталим сувишним стварима, маштовити владика Иринеј у свом тексту поменуо и Мираша Дедеића). Сасвим је нетачно да је епископ Максим, како инсинуира аутор текста „Опасни портпароли“, позвао све на „свеправославно саслуживање“ на Недељу Православља. Напротив, као што стоји у Саопштењу, тај епископ је само охрабрио своје свештенство и вернике да у својим местима наставе са досадашњом праксом. Он, осим тога, није мислио да „убеђује“ оне који међусобно не саслужују да то чине – опет епископ бачки врши учитавање у поменуто Саопштење! – него је своје вернике једноставно подстакао да опште са онима са којима су и до сада општили. Уистину, био је то позив и подстицај који је донео радост добронамернима (сходно „праву свакога православног епископа, клирика и хришћанина на примену позитивних канонских прописа“, да цитирам аутора текста „Опасни портпароли“). Како је пак бачки владика успео да у амерички контекст трансплантира проблем несаслуживања представника Јерусалима и Антиохије (у Америци) нама заиста није јасно. А проблем је буквално непостојећи будући да парохије из некадашњег Јерусалимског викаријата у Америци већ скоро десет година постоје као делови већ постојећих разних јурисдикција и, самим тим саслужују са представницима Антиохије (једна од таквих бивших јерусалимских парохија је драговољно дошла под омофор епископа западноамеричког). Колико сазнајемо, православни Срби по целој дијаспори су и ове године, премда у датим околностима, саборовали са Јелинима, Русима, Румунима, Бугарима и осталима. Чујемо да су недавно руски и цариградски свештеник у Бечу заједно служили! Да опет поновимо: Срби у Америци настављају да се молитвено сабирају са онима које су обухваћени нашим Саопштењем. Можда због тога што не познаје довољно канонску ситуацију у дијаспори или зато што је непажљиво читао наше Саопштење епископ бачки није схватио да ми уопште не позивамо на општење са некаквим „грађанима“ (Филаретом, Епифанијем и Макаријем). Тако нас, уосталом, није схватио нико осим њега, што је, признаћете, само по себи симптоматично. Понесен жаром, он нам поставља директно, али суштински непотребно и бесмислено питање: да ли бих саслуживао са поменутим епископима и да ли њихове присталице очекујем на „свеправославном саслуживању“? Но, свако ко пажљиво чита наше Саопштење види prima facie да је одговор негативан. Ми нити то хоћемо (без одлуке Сабора Српске Цркве), нити можемо (јер у Америци њих нема). У свом обраћању, епископ бачки нам је (питамо се, у којој улози?) отворено поставио и низ других директних питања на која нам не би тешко било да одговоримо када би она имала иоле везе са нама. Али, срећом, немају! Заиста нам је несхватљиво да се један стари јерарх и бивши професор универзитета у своме писму није успео фокусирати на једину тему-питање иначе врло кратког Саопштења: да ли православни Срби у Америци могу или не могу да учествују у заједничком богослужењу са свим осталим православнима (испоставља се да могу!), него је одлучио да изнесе низ оптужби, клевета и инсинуација, држећи нам при том лекције (по мало из канонског права, дипломатије, еклисиологије, а помало из етике, схватања аутокефалности итд.). Да је наше Саопштење било јасно и плодотворно како за нашу паству тако и за друге, говори и податак да је у Недељу Православља широм наше Епархије (а како видесмо и у многим парохијама Епархија Српске Цркве у дијаспори) било црквено општење са свим канонским јурисдикцијама. У неким градовима до свеправославног (или, како је неком милије: „међуправославног“) саслуживања не би ни дошло да није било нашег Саопштења. Осим тога, за неке наше парохије и мисије би погубна била препорука „да се клонимо општења“, попут мисије у Бојзију (држава Ајдахо), у којој наш народ опслужује осведочени пријатељ наше Цркве и народа и гостољубиви домаћин Јелин архимандрит Нектарије Серфес. Јесмо ли заиста доспели дотле да нам се узима за зло то што се боримо за елементарнуцрквеност? Можда би могао помоћи податак да чак и Синод Руске Заграничне Цркве у Њујорку допушта својим верницима да одлазе у храмове Васељенске патријаршије у дијаспори, не уважавајући у потпуности одлуке Москве око потпуног прекидања заједништва будући свестан шта то у пракси значи. Тако, сазнајемо, многи руски пастири у дијаспори не бране своме народу „да прима причешће у грчким храмовима и грчким верницима у руским црквама“. И закључује један руски јерарх: „то је различито од одлуке Московске Патријаршије“ (видети: https://www.synod.com/synod/engdocuments/enart_bpgeorgeinterviewaus.html). Да завршимо овај осврт. Истина је да епископи у отаџбини понекад нису свесни изазова са којима се сусреће наша паства у расејању. То им се не може замерити. Али остаје тужан и горак осећај када се једном искључиво пастирски надахнутом реаговању, какво је било наше, припишу неке сасвим друге намере и учитају непримерене конотације („неке нетачности и погрешне поруке“). Док је мотив нашег Саопштења искључиво пастирски, питамо се који су мотиви обраћања које обилује ad hominem заједљивим провокацијама!? У нашем Саопштењу се не може ни наслутити (осим ако се машти пусти на вољу) држање било чије стране, сем једино брига за Цркву Христову која је у историји пројава Тројичног Божанства. Ту исту бригу не негирамо Преосвећеном епископу бачком, али му овим текстом показујемо да он, а не ми, „свесно замагљује и изврће ствари“. Овај преосвећени сабрат је у свом осврту на наше Саопштење искривљено представио наше еклисиолошке (а и неке теолошке) ставове. Разумемо га делимично: свакоме се може десити да у брзини или у стању премора изнесе погрешно тумачење чињеница (у овом случају низ неистинитих тврдњи!). Међутим, исти епископ Српске Цркве је српској јавности допустио себи нешто много горе: једног свог брата у епископству је без иједног ваљаног аргумента представио као особу која манипулише истином прећуткујући чињенице и инсинуирајући при том да је тај епископ нечији „портпарол“. Преко такве клевете у овом нашем одговору нисмо могли прећи. Све остало му, као и много пута до сада, опраштамо. За коју му је сврху требао тај жалосни (ис)пад, знано је, вероватно, само њему. Напослетку, служба епископа у Цркви има изнад свега евхаристијско-жртвени карактер. Благодарни Господу на дару епископства који одговорно делимо са нашом браћом у Светом Архијерејском Сабору Српске Цркве, верујемо да испуњавамо обавезу чувања јединства Цркве Божије, жудећи за Царством Божијим у коме нема деоба него где ће сви бити „једно“ (уп. Јн. 17, 21). Остаје нам да се молимо да Господ у нашим међуљудским односима још сада, у историји, очисти све оно што са Његовим Царством нема ништа заједничко. А свима нека дарује „дух смиреноумља, трпљења, љубави и неосуђивања ближњих“. Епископ западноамерички Максим View full Странице
  7. У манастиру Светог Стефана у Липовцу надомак Ниша одржан је радни део научног скупа “Православно монаштво” у организацији Центра за Црквене студије. О значају овог скупа за Српску Православну цркву ексклузивно за радио Глас Православне Епархије нишке говорио је Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј. Повод за одржавање ове конференције био је велики јубилеј високопреподобног архимандрита Дионисија, духовника Манастира у Липовцу, који ове године навршава пуних седам деценија монашког живота. Његова Светост се присетио првог сусрета са оцем Дионисијем далеке 1976. године.
  8. Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Г. Иринеја и Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија, у Светосавском дому у Нишу вечерас је отпочела дводневна научна конференција “Православно монаштво” у организацији Центра за Црквене студије из Ниша.
  9. У московском Свето-Даниловском ставропигијалном манастиру среле су се вечерас, 29. јануара 2019, делегације Руске и Српске православне цркве, окупљене у поводу прославе десетогодишњице патријарха Кирила у трон московских и сверуских патријарха. Поздрављајући патријарха Иринеја, домаћин, патријарх Кирил, нагласио је огроман значај јубилеја 800 годишњице аутекефалије ове године и стогодишњице обнове патријаршије српске 2020. Ти јубилеји показају велику укорењеност православља у српској земљи. Нормално је да се тим поводом жели украшавање Храма Светог Саве у чему помаже руска страна. Руска и Српска црква повезане су хиљадама мученика, рекао је патријарх Кирил. Наравно, најбитније питање за Српску православну цркву јесте Косово и Метохија, не сме да се дозволи да СПЦ изгуби везу са том земљом. Зато што схватате Косово и Метохију, ви најбоље од свих других сагледавате наш бол због раскола у Украјини, завршио је патријарх Кирил. Свјатејши патријарх Иринеј честитао је у име целе српске цркве и њеног верујућег народа јубилеј патријарху Кирилу, кога гледамо као икону Божију, првојерарха најбољеорганизоване Православне цркве, на коју се ми у практично свему угледамо. Патријарх Иринеј је дуго говорио о Косову и Метохији и тежњама неких наших "квази-пријатеља" да поклонимо у ту земљу. Ми се уздамо у Бога у светитеље просијале у Пећкој Патријаршији и другим косовским манастарима. Али се надамо и у Русију и посебно у Вас, Ваша Светости. Ви одлично знате шта Косово значи Србима. Поменули сте Украјину. То је велико искушење у православљу, посебно што није дошло споља, него у самој кући православља. Они који смишљају зло православљу радњама у Украјини су бацили бомбу у кућу православља. То није канонско ни црквено, већ чисто политичко питање. Али морамо да отворимо очи пред овим проблемом и да нађемо свеправославни одговор на ово питање, закључио је патријарх српски Иринеј.
  10. На данашњи дан 2010. године обављен је свечани чин устоличења новоизабраног Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског г. Иринеја. Свечани чин устоличења је извршен на саборној светој архијерејској Литургији у Саборном светоархангелском храму у Београду. -Данашњи дан је велики дан како за мене лично тако и за нашу Цркву и наш народ, јер је Патријарх српски увек представљао, пред Богом и у историји, пуноћу свог народа, делећи судбину његову, његове трагедије, али и његове радости, рекао је између осталог Његова Светост у приступној беседи. ИС ПОЛА ЕТИ, ДЕСПОТА!
  11. У недељу, 7/20. јануара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки господин Иринеј прославио је своје Крсно име. Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду началствовао је Епископ крушевачки господин Давид, уз салужење господе епископа: нишког Арсенија, далматинског Никодима, осечкопољског и барањског Херувима, и Епископа домаћина, Иринеја новосадског и бачког и Исихија Епископа мохачког, као и високопреподобних архимандрита: Василија Костића и Прокопија Тајара из антиохијске Православне Цркве. -ФОТОГАЛЕРИЈА- По прочитаном Еванђелском одељку, Преосвештени Епископ крушевачки господин Давид пригодном беседом обратио се Епископу Иринеју, као и свима присутнима и, између осталог истакао : Дух Свети нас уводи у Тајну спасења и Божјег присуства. Основа проповеди Господње јесте кајати се јер се приближило Цартво Господње, а то је уједно свеобухватна припрема за спасење сваког од нас. Наћи се у Царству Божјем, значи бити и наследник и становник Царства Божјег, бити у заједници са Богом. У славу Божју и у част Светог Јована Крститеља током свете Литургије појали су студенти Православног богословског факултета Универзитета у Београду, као и појци школе црквеног појања ,,Свети Јован Дамаскин", при Црквеној општини у Новом Саду. Светој Литургији присуствовао је и др Андрија Копиловић, жупник из Суботице у пензији. После свете Литургије, у древном дому епископа бачких, благословени су славски дарови – колач, жито и вино. Дарове је благословио, Епископ нишки Арсеније, упутивши потом најлепше молитвене жеље Епископу домаћину, поводом празника Његовог небеског молитвеника и заступника пред Господом, изразивши искрену благодарност Богу, Који је Епископа Иринеја и његове госте удостојио заједничког учешћа у празничној Евхаристијској радости. Извор: Епархија бачка
  12. Светлост Рођења открива заједничарење. За нас, православне хришћане, спасење лежи у заједници. Чак и при рођењу, Христос бива окружен небом и земљом у својој пуноћи: анђели објављују Његово Рођење, а пастири се одазивају звуцима Слава Богу на висини; док Звезда надахњује мудраце да прате њен сјај. Заједно, и пастири и мудраци, гледају новорођенче у пећинским јаслама окружено животињама, нежно загрљено Мајком; како је испитана вера Јосифа Обручника, тако бива и наша, веровањем, да се Спаситељ заиста родио ради нас и нашег спасења. Светлост Рођења открива тако и веру. Кроз Оваплоћење Богомладенца Христа, схватамо да у Господу нема туђинца. Рођење Спаситеља запечађује људско достојанство и потврђује вредност сваке особе кроз породицу, пријатељство, заједничарење и веру. Заузврат, морамо се упитати, како можемо да, без изузетка, ми, који смо обдарени Његовим образом, ликом и подобијем, испољити то подобије Новорођеног Спаситеља, осим ако Га не препознамо у свакоме подједнако?! Из Божићне поруке Епископа источноамеричког Иринеја Извор: Српска Православна Црква
  13. Председник Републике Србије г. Александар Вучић разговарао је 13. новембра 2018. године са Његовом Светошћу Патријархом српским г. Иринејем у пратњи старешине храма Светог Саве Епископа ремезијанског г. Стефана, руководиоцем пројекта израде мозаика академиком Мананом Поповом и главним уметником мозаика у храму Светог Саве Николајем Мухином о напретку радова на украшавању заветног храма српског народа. Саговорници су сагласни да је 2019. година од изузетног значаја за јачање српског националног духа и културног идентитета, а да је прослава 800-годишњице аутокефалије Српске Православне Цркве јубилеј коме треба поклонити изузетну пажњу. Председник Вучић је нагласио да ће тим поводом Република Србија помоћи да се радови на храму окончају, чиме ће храм Светог Саве почети да краси највећи мозаик на свету. Током разговора било је речи о свим другим важним питањима која повезују државу и Цркву, а Његова Светост Патријарх подржао је напоре председника Вучића у циљу националног, културног и економског подизања Србије и пожелео му успех у даљем раду. Извор: Српска Православна Црква
  14. У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У петој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање “О васкрсењу мртвих“. Предавање је одржао 20. априла 1986. године, тадашњи отац Иринеј (Буловић), а данас Епископ новосадски и бачки, у сали Патријаршије у Београду. Звучни запис предавања
  15. У серијалу Архиварник емитујемо стара предавања, аудио и видео снимке са литургијских и богослужбених и духовних свечаности, као и разговоре, бесједе и тв репортаже. У петој емисији серијала Архиварник, емитујемо предавање “О васкрсењу мртвих“. Предавање је одржао 20. априла 1986. године, тадашњи отац Иринеј (Буловић), а данас Епископ новосадски и бачки, у сали Патријаршије у Београду. Звучни запис предавања View full Странице
  16. У оквиру своје историјске посете Српској Православној цркви, Његово Блаженство Патријарх антиохијски и свега Истока Г. Јован X, у пратњи Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја боравиће у Епархији нишкој. Свечани дочек и доксологија у Саборном храму Силаска Светог Духа на апостоле у Нишу планирани су за четвртак 18. октобра од 12 часова и 30 минута, а директан пренос је обезбеђен преко фејсбук странице Епархије нишке, који можете погледати: ОВДЕ Извор: Радио Глас View full Странице
  17. Храм Христовог Васкрсења у Подгорици у недељу, 7. октобра, обиљежава пету годину од освећења које ће остати упамћено као највећи хришћански догађај у историји Црне Горе. Ријетки су храмови у чијем су освећењу, као у подгоричком Храму, учествовали осморица првојерараха помјесних Православних Цркава на челу са Патријарсима васељенским г. Вартоломејем, руским г. Кирилом и српским г. Иринејем. Поред тројице Патријараха храм су освештали и Архиепископи: кипарски г. Хризостом, атински г. Јероним и албански г. Анастасије, мјестобљуститељ Митрополитског трона чешких земаља и Словачке Архиепископ оломуцко-брњенски г. Симеон и Митрополит варшавски и све Пољске г. Сава уз саслужење многобројних епископа, презвитера и ђакона Православне Цркве Христове. У светом Богослужењу молитвено су учествовале хиљаде православних вјерника из Црне Горе, Херцеговине и Србије, а свечаности су присуствовали и предсједник Црне Горе Филип Вујановић са члановима Почасног одбора за прославу 17 вјекова Миланског едикта, предсједник Републике Српске Милорад Додик, представници других хришћанских Цркава и традиционалних вјерских заједница, чланови дипломатског кора у Подгорици и представници политичког и културног живота Црне Горе и региона. Након Свете литургије православни првојерарси са улаза Храма пустили су голубове мира који су симбол Духа Светога, а онда у спомен на овај велики историјски дан засадили маслине поред Саборног храма. Петогодишњи јубилеј освећења Храма Христовог Васкрсења је прилика да се подсјетимо на надахнуте бесједе које су тог 7. октобра 2013. године произнели Патријарси васељенски г. Вартоломеј, српски г. Иринеј (које доносимо у цијелости) и руски г. Кирил (коју ћемо објавити накнадно). Бесједа Његове светости Патријарха српског господина Иринеја Ваша светости Патријарше јерусалимски и васељенски, Ваша светости Патријарше Москве и целе Русије, Ваша блаженства, вископреосвећени и преосвећени браћо архијереји, уважени председници Црне Горе и Републике Српске, уважени представници Римокатоличке цркве, Муслиманске заједнице, Ваша екселенцијо, браћо свештеници, браћо и сестре, Ово је дан који створи Господ наш. Ово је велики и славни дан не само за нашу Цркву, за наш народ, него за читаву Православну цркву и за све православне широм света и хришћане. У исто време ово је дан којим је крунисана прослава великог датума из историје Цркве Христове, познатог Миланскога Едикта, 17 векова од његовога проглашења којом ми и преци православни и цео хришћански свет обележавамо и славимо овај велики јубилеј. Данашњим освећењем овог велелепног Храма, крунишемо овај велики догађаји – празник који обележавамо током читаве 2013. године. Ово је наш допринос великоме дану и празнику, на славу и понос нашега народа, али и читавога хришћанскога света. С обзиром на бреме у коме је грађен и на ову лепоту којој смо сви сведоци, можда би уважени Митрополит црногорско- приморски Амфилохије могао донекле да понови речи Великог Јустинијана: Ако не „Превазишао сам те, оно, Соломоне, приближио сам ти се“. Заиста, овако диван храм је наш понос и наша велика захвалност свима онима који су допринели да се овај храм подигне и да нас освети. Његова светост Патријарх цариградски и васељенски пре двадесетак година је поставио камен темељац овоме Храму и на велику радост, вјерујем, и Његову а и свих нас, ево и освећује га данас на славу Божију, на радост, добро и спасење народа нашега, свега рода православнога, рода хришћанског и целога света. Ја да не бих сувише причао, молим Његову Светост, Патријарха васељенског, да каже ријеч своју поводом овог великог, значајног и славног догађаја, поводом освећењем храма, посвећеног Васкрсењу Христовом, са молитвама Господу, које ће бити принете од данас у њему, да васкрсне сваку добру и сваку истину и да нас својим васкрсењем дарује оним што је нашем времену најпотребније: мир, слогу и љубав међу нама и међу народима. За то ће се молити овај Храм докле постоји, за то ћемо се молити и ми који смо данас овде и сви они који буду улазили у њега. Нека је благословен данашњи дан. Ваша Светости, изволите реците своју ријеч. Бесједа Његове свесветости Патријарха цариградског и васељенског Вартоломеја Ваша екселенцијо, господине Филипе Вујановићу, предсједниче Црне Горе, Блажењејши брате, Патријарше српски господине Иринеје, Блажењејши претстојатељи – првостојатељи- преосвећени представници помесних братских Православних Цркава, Високопреосвећени Митрополите црногорско- приморски г. Амфилохије, господо екселенције амбасадори, благословени православни хришћани Црне Горе, дјецо возљубљене Цркве. „Ко ће се успети на Гору Господњу и ко ће стати на свето место Његово? Онај ко је невиних руку и чистога срца, који не узима залуд душу своју и ко не устаје завишћу на ближњега свога“ , пророкује за данашњи дан савремени свештени Псалмопојац. Испуњени духовном радошћу и духовним весељем стојимо и ми, у овом историјском тренутку на Светом мјесту Господњем и Наша смјерност и присутна браћа Претстојатељи Светих помесних Православних Цркава и са нама часни јерарси, вршимо освећење овог свечасног и свекрасног свештеног Храма Васкрсења Господњег чији камен темељац је Наша смјерност имала благослов да положи прије више скоро двије деценије. Радост свих нас се умножава чињеницом да, налазећи се овдје, прослављамо и хиљаду и седамсто годишњи јубилеј од како је Велики Константин објавио познати Милански едикт, којим су хришћанска вјера и богослужење постали дозвољени и по први пут је устаљено слободно вршење вјерских права и дужности хришћана. Освећење овог Светог Храма није просто једна церемонија. Оно је призивање Светога Духа и настањење Његово у дом који је посвећен за служење Богу. Од сада па надаље у овом светом Храму, Дух Свети ће савршавати Тајне Цркве, освећивати вјерне, повезиваће живе са упокојенима и сабираће вјернике на заједничке молитве, богослужење и заједничке прозбе. Господ нас је увјерио да гдје су два или три сабрана у име Његово, ту је и Он са њима. Шта више, Онај који је обећао да ће двојици или тројици који се сложе у име Његово испунити молбе, Он је у суштини Онај који свештенодејствује, усавршава и освјећује хлеб и вино и претвара ове дарове који одржавају прост живот, у Тијело и Крв Његову, претварајући их да буду „на исцјељење и освећење и просвећење и очување и спасење душе и тијела, у залог живота вјечног и добар одговор на страшном Суду“ Његовом, а да нипошто „не буде на суд или на осуду“. Велики је, дакле, значај освећења Храма, јер Светом литургијом и свиме оним што се у њему савршава обезбјеђујемо присуство Господа Исуса Христа међу нама. А пошто је присуство Христово увјек доброчинитељско, кроз храм привлачимо и доброчинитељно зрачење и дејство Божје на све становнике овога краја. Налазећи се на овом мученичком тлу и освећујући овај Свети Храм, ми призивамо заступништво великих православних светилника овога краја, Светог Петра Цетињског и Светог Василија Чудотворца заштитника црногорског и херцеговачког, Новомученика Превлачких и Момишићких, и учимо се из њихове потпуне преданости Господу и њихових аскетских подвига, којим су осветили мјесто и простор, пећине и висове ове благословене земље, која пред свијетом свједочи славу Крста и Васкрсења Богочовјека. Освећење Храма Господњег је уистину симбол духовног васкрсења Православне Цркве овога мјеста, која је послије искушења Другог свјетског рата постала светлодавац вјере и наде цјелокупном народу. Ради тога, прослављамо Господа и благодаримо Му, јер је надахнуо Великога Константина да изда Милански едикт и тиме прекине гоњење Хришћана. Нажалост, и послије протока толико вјекова од тада, и надаље се на различитим мјестима, од стране фанатичких група, наставља уништавање светих храмова, хришћанских споменика, светих манастира и других светих мјеста. Шира пак област Балкана јуче, а Средњег Истока данас, постају мученици многих пустошећих најезди на свете храмове и друге установе наше Православне Цркве. Православње, као што је познато, никад није настојало да се иновјернима наметне помоћу силе. Против њега су ратовали, било је гоњено, али никада није оно прогонило некога због његових вјерских убјеђења. Много пута гоњено, Православље је и данас прогоњено у неким земљама, али не узвраћа на задате ране. Све позива у јединство у Христу, зато што у његовом срцу одзвањају и настаниле су се – обитавају- ријечи Господа који се молио у Гетсиманији прије Страдања – да сви буду једно. При том, и светитиељи Православне Цркве нас, из свог духовног искуства, увјеравају да хришћанин да би се спасио треба да жели спасење свих људи, управо као што Господ наш „жели све људе да спаси и да дођу у познање истине“ Освећење Храма је позив на јединство, јер у храму изговарамо Симбол наше вјере, којим проглашавамо да вјерујемо „у једну свету, саборну и апостолску Цркву“. Нико нема власт да ствара другу или трећу Цркву. Глава Цркве је Господ наш Исус Христос, који је један и јединствен. Као што једна глава не може припадати двама тијелима, тако и Христос није Глава двеју истовјерних Цркава на овом мјесту. Због тога Црква не постаје вољом неких људи. Она није удружење или световно јединство личности, које своје постојање добија, онда, када јој неки суд одобри статут. Она је богочовјечанско постојање коју је Христос основао и којом управљају Свети апостоли и њихови наследници, а не сваки који око себе окупи некакве присталице, и ту организацију назове „црквом“. Православна Црква у Симболу вјере се, богонадахнутог, назива и јесте саборна, католичанска, у смислу да обухвата потенцијално све људе. Све људе позива да се утелове у њој или по речима апостола Павла: да се накалеме на добру маслину, Христа, и да из ње црпе живот и доносе плода. Без утеловљења у Христу, Добру маслину, човјек не може доносити плодове Духа Светога. По Божанском благовољењу, на освећењу овога Храма присуство претастојатеља и представника многих Православних Цркава, представља посебан благослов, потврђује богонаклоност према хришћанима, веома нам вољене Црне Горе. Присуство, дакле свих нас, представља откривање, показивање истинског јединства Православне Цркве. Сви смо окупљени независно од народа, језика и свједочимо да се осјећамо у Христу сједињени, не разликујући, према апостолу, ни Јудеја ни Јелина, туђина ни скита, слугу ни слободњака, мушко ни женско, него смо сви једно у Христу. Уколико и наши ближњи буду пратили наш примјер, на земљи неће постојати сукоби ни ратови, а у Цркви неће бити раскола ни подјела. Тачно је, да је из важних разлога Мајка Црква, Константинопољска, будући да су је обавезивала на то канонска права и дужности, акрибија, доделила и уделила аутокефалију и аутономију многим својим областима и шире. Али овим додјељивањем потребно је да се свагда држи процедура како је предвиђају свештени Канони и устаљена пракса. Није дозвољено, напротив за осуду је и неприхватљиво је, да нека локална „црква“ сама себе проглашава за аутокефалну. На овом мјесту, расуђујемо, као исправно и праведно за себе и друге, и да све подсјетимо на савремене и актуелне потресне ријечи, са једне стране Св. Јована Златоустога који каже: „Ништа не може раздјелит Цркву против властољубља, попут властољубља. Ни крв мученичка не може обрисати тај гријех. Ова штета није мања од оне коју непријатељ наноси, него много већа“, а с друге Св. Василија „Ране су пак расколи у Цркви; ожиљци од подмуклих срца; запаљење – побуна душе…, и због тога побуна против знања Христовог“. Браћо и сестре, и децо благословена у Христу, Данас освећујемо храм. И ка овом освећењу земље, која је мудрошћу створена, коју насељавамо ми жива бића са човјеком као круном, као и у разборитој припреми за небеса будући вјечни живот који очекујемо, треба да усредсредимо нашу пажњу. Вршимо освећење земаљског Храма Васкрсења у Подгорици, који се данас добром измјеном мијења и постаје добра лука, лијечилиште страсти и прибежиште болеснима, на исправљање живота, достизање доброг владања и испуњење сваке правде. Истовремено ми част указујемо Светом Константину, који је прије седамнаест вијекова подигао и освештао први Свети Храм Васкрсења саграђен у Светој земљи. Ова подударност је свакако вриједна помена. Дјело Великога Константина које је започето Миланским едиктом и настављено подизањем Светога Храма Васкрсења, наставља да пружа плодове и пружа један нови Храм Васкрсења у Подгорици. Благодаримо Светоме Цару и прослављамо Бога због овог великог Његовог дара благочестивом народу Црне Горе и молимо се да овај народ, под просветљеним напасањем по свему достојног Високопреосвећеног брата Митрополита црногорско-приморског господина Амфилохија цени из овог Храма изливајућу Божанску Благодат и покаже нове побожне хришћане и светитеље. Браћо и сестре, Приђите да пијемо ново пиће, које не чудодјејствује из неплодног камена, него из непропадљивог извора, из Гроба Христа који је орошен, у Њему се утврђујемо. У радости, дакле, овог васкршњег пића, упућујемо топли братски поздрав ономе који часно и у жртвеном самоодрицању украшава престо и помјесну Цркву у Србији и Црној Гори, Блажењејшем Патријарху, брату, господину Иринеју. Затим достојном наследнику Светог Петра Цетињског, господину Амфилохију. Његову сабраћу Епископе, браћу, будимљанско- никшићког Јоаникија, милешевског Филарета, захумско- херцеговачког Григорија, који служе и правилно управљају Православном речју истине у овој благословеној земљи и области. Посебан поздрав упућујемо Епископу Рашке и Призрена и Косова и Метохије који јуначки дела на Косову и Метохији суочавајући се са својим народом, са надчовјечанским тешкоћама које долазе и од домаћих и од туђих, ближих и даљих. Благосиљамо мученички народ Црне Горе и апелујемо на све међународне и локалне чиниоце да учине све, како би овдашња Православна помјесна Црква уживала сва људска права и слободе ради несметаног продужетка њеног духовног послања и спасоносног делања. Посебно очекујемо стварање одговарајућих бољих и безбједносних услова за повратак избјеглица на њиховим огњиштима. Изражавамо наду да ће се наставити започети процес поновне изградње уништених манастира и храмова на Косову и Метохији. Особито наглашавамо са овога мјеста потребу сарадње у овом домену између Православне и Римокатоличке и представника исламске заједнице, због чињенице да сви живе у овој отачкој земљи, да сви имају одговорност пред Благим Богом, да живе у међусобном поштовању и међупрожимању. Ране од оружаних сукоба од прије четрнаест година, остају отворене и болне и потребно је да се исјцељују узајамном добром вољом и сарадњом на свим пољима, што води блаженој коегзистенцији вјери, слободи и људских права. Молитвено се сјећајући жртава поменутих сукоба, али и оних који су још увјек нестали, молимо се Господу да ублажи бол и дарује Божанску утјеху њиховим породицама. Све ово говоримо умољавајући и себе и друге да на овај дан, освећења светог Храма Васкрсења и прославе једног јубилеја слободе вјере, прихватимо ову поруку и спроводимо је свакодневно у дјело. Распети Господ воли заблуделог човјека савременог. Жели његов успјех и узлази на Голготу ради његовог спасења, са висине Крста, са знојем велике агоније и Божанском крвљу Својих рана, Он испуњава коначни дуг ради истине, љубави и правде васцелога свијета. Крст је распета љубав. То је оно: „Овим побјеђуј“ Великога Константина. То је увод у први дан Велике Суботе. Нека не буде заборављено да је „цјелокупна хришћанска цивилизација утемељена у смртној агонији Јединог, Једног Распетога“ (Хр. Малевицис). Само очи испуњене сузама и чисте душе, као што су ваше, могу да гледају Исуса, који је као предмет служења подигао грешно човјечанство. Господ Исус је једини у свијету који је говорио и делао и жртвовао се ради жртве овога свијета – човјека. А актуелна је ријеч једне спорне личности, такорећи једног атеисте, Казанцакиса: „Распети Христос је распети цјеловити човјек“. Молимо се оци, браћо и сестре, да увјек чувате своју везу са Крстом и Васкрсењем Христовим, са освећеним новим обиталиштем благодати Господње и његујући Вољу Господњу, изворну и чисту љубав, делатно смиреноумље и пратећу јој побожност, да свагда свједочите своју посвећеност Распетоме Богу у тешким стазама препуним уздаха земног боравка и трајним духовним неизвјесностима и двоумљењима, а у извесности да је Васкрсао Господ, да се живот може поново живјети. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...