Претражи Живе Речи Утехе

У понедељак, 5. августа 2019. године, када наша Света Црква прославља свете мученике Трофима и Теофила, који су пострадали за време цара Диоклецијана, Њеогово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован, служио је свету архијерејску литургију у храму Светога Саве на Аеродрому. Понедељак је дан када прослављамо небеске бестелесне силе, како им певамо у тропару: “Војсковође небеских сила, непрестано вас молимо ми недостојни, да нас вашим молитвама заштитите”... дан када је Господ започео стварање читаве твари. Звучни запис беседе Преосвећеном су саслуживали оци: протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, јеромонах др Амвросије Весић, јереј Иван Антонијевић, и ђакон Александар Ђорђевић. Чтецирали су г-дин Милош Коцић и Влада Степовић. У јеванђељу по Матеју (16,1-6), Христос говори апостолима да се чувају квасца фарисејског и садукејског. Следећи традицију хришћанских сабрања Преосвећени је протумачио прочитани одељак из Писма. Фарисеји и садукеји су тражили знак од Христа да би веровали у њега. Ове речи у Писму као да одговарају појединим данашњим хришћанима који кажу: “Када би неко дошао са онога света да нам каже како је тамо, да ли су видели Бога, па би онда они и на такав начин поверовали”. Ти исти хришћани када би им неко из мртвих устао и казао да постоји живот после смрти, они би некако поверовали у њега. То је браћо и сестре само изговор таквих људи који имају слабу веру. Онај ко има слабу веру тешко му је да поверује у све, и у Бога и у чуда Божија. Господ је много чуда учинио да би људи кроз та чуда припремао људе за та духовна чуда. Преосвећени се докатао и појаве чуда Божијих: “Најмногобројнија чуда престају бити чудесна ако их човек посматра оком злоће и пакости, како су то управо чинили фарисеји и садукеји. Око злоће и пакости су као два ђавола која не дају да у Исусовим чудесима човек види чудотворца”. Ако тај духовни вид је сакривен од човека, он не може да поверује у чудеса Божија. Зато и ови фарисеји и садукеји, траже знак са неба. А Господ каже: “Овом роду ће се дати знак Јоне пророка”. Ми хришћани који верујемо у Бога, Цркву, свете оце који су нам све тако објаснили, просто се питамо да ли човеку треба већи знак од Господа нашег Исуса Христа, јер је Господ са неба сишао, и зато ови траже да им покаже неки знак са неба. Они не могу да схвате да је сам Бог са неба сишао и све што је сишло са неба то је на наше спасење сишло. Зато човек све на овоме свету што види, треба да види као знак неба. Да види парче неба, и ко у Христу не види Бога ни небо, неће га видети нигде, па ни на небу. Ако Бога не гледамо срцем својим, душом својом, мислима својим, вером својом, онда где ћемо да га видимо? Где ћеш да га видиш ако Га не осећаш у себи? Видећеш Бога и чудеса Божија онолико колико осећаш Бога у себи и верујеш у њега. Ако погедамо целу земљу, зар то није управо знак неба? Зар не живи све на њој за небо? Дакле, браћо и сестре, да ми не тражимо више него што нам је дато. Свети ап. Павле каже: “Немој скидати завесу, иди до ње докле ти је дато”. Нама је дато сасвим довољно да познамо Бога. Како се каже у Старом Завету: не може човек видети лице Божије и остати жив. Све има своје време, али зато време треба да искористимо за спасење наше. Да употребимо време за тај сусрет са Богом. Када се сретнемо са Богом све ће нам се објаснити и постаће опипљивије. Како да нам постане опипљивији Бог ако не верујемо у апостолске речи? “Што очи наше видеше и руке наше опипаше тога вам Бога ми проповедамо”. Будимо задовољни са свим оним колико је нама откривено и о Богу и о знаковима, и то ће нам бити довољно. Ништа од тога нећемо видети ако немамо вере, и још посебно, ако веру не претварамо у дела. Нека нам Господ помогне да живимо вером у Бога, Цркву, и кроз Јеванђеље. Извор: Епархија шумадијска

Манастирска светост с њеним старцима и праведницима је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива. Или ради Христа или просто тако. Просто јуродива је и луда. Тражим људе који имају огањ у себи, и не налазим их, ни у политици ни у спорту ни на универзитету. А опомињем, не смемо да спавамо. Ја не могу да спавам. Можда ћемо сутра, размишљам, умрети, и мене боли то што нећемо успети да урадимо нешто важно. Можда ће, плашим се, остати неки човек коме нисмо стигли да кажемо да је Христос васкрсао – говори у разговору за „Печат“ протојереј Андреј Ткачов, проповедник и мисионар чије се књиге широм света читају с највећом пажњом. Из ваших текстова избија не само непатворена истина православља већ и непатворена чистота и лепота словенске душе. Колико је у праву Иларион Троицки кад тврди да словенства ван православља нема? Мислим да је тако. И Достојевски је тврдио да је словенство без православља ништавило. Без православља ми смо страшни. Без православља Рус је страшан човек, а с православљем он је Серафим Саровски. Исто мислим и за Србе. Зато за Словене не видим никакву алтернативу Христу. Не знам, можда су Грци били бољи, а Римљани моћнији без Христа. То не знам, али знам да су Словени без Христа никоговићи. А људи се данас кваре греховима. Раније сам се, кажу, тога стидео, а данас се тим поносим. Словени имају свете људе, пријатеље на небу. Много пријатеља на небу. Kажем: Помози Свети Јустине, и он ми пружа руку. Исто замолим Светог Николаја, и помоћ ми стиже одмах. Имамо пуно светих на небу. То је наш словeнски живот. * Чини се да је тешко данас сачувати национални карактер словенских народа – чедност и искреност – у свету који је не само огрезао у греху већ прогласио грех за норму, и то глобално значајну норму. Национална идеја није у броју бајонета, није у нафти и није у балету у Бољшом театру. Она је у литургији, ма како то чудно звучало за многе уши, између осталог и за уши аутора ове сентенце. Шта ми имамо чега нема на Западу? То је питање које сева у ваздуху као избрушени челик. Ми имамо литургију. Не науку, не космос, не нафту, па не ни књижевност. Тачније, имамо све то, али не као основу већ као додатак главном. А главна је литургија. Ако људи једни друге не једу живе, тајни разлог за то је служење литургије. Гогољ је осетио литургију. Достојевски који је изашао из шињела Николаја Васиљевића осетио је манастирску светост с њеним старцима и праведницима. То је лик праве Русије. То је посебан тип светости, то су посебне форме усхођења на небо. То је јуродивост. Русија јесте јуродива. Или ради Христа или просто тако. Просто јуродива је, луда. Русија ни сама не зна шта има. Она има такво благо. Русија има Христа. Када она сазна за то, када спозна ту истину, цео свет ће се преокренути – пробудићемо великог успаваног џина. Постоји једна бајка о Илији који је лежао у пећини и није могао да устане. Ту су били и свети старци, убожјаци. Они су га благословили да устане. Када је устао, истерани су Татари. Данас су потребни старци да пробуде Илију. Руси су веома снажни, али не знају сви за Христа. Ако литургија постане жива за све масе крштеног народа, овај народ ће из својих дубина, мрачних али живих, произвести такве облике живота да ће свет узвикнути једно гласно „ах“. * Онај део света, мислите, који у Русији види реметилачи фактор? Не треба се чудити мржњи према Русима, писао сам. Руси су непоновљиви и имају мисију. Мржња према Русима траје вековима. Да сте узели новине из 19. века, француске, енглеске, били бисте запањени: То је буквално пресликани „Шарли ебдо“. Тамо су свуда руски медведи, руски страшни цареви, пијанци с некаквим балалајкама на улицама који страшно прете сиротој Европи. А Европа је очешљана, дотерана, лепа девојчица која се игра на улици лепог градића. Руси су медведи који желе све да зграбе. Не мислим да треба расипати снагу на убеђивања и доказе. Треба познавати историју, црквене корене бића, руску светост. Када упознате свету историју ове земље везану за благоверне кнезове, јуродиве мученике и новомученике, спознаћете тајну која се зове Русија. Русија је известан архипелаг, тајанствена васељена. * Где је данас праунук европске хришћанске цивилизације? Човек је постао сваштождер. Ничега се неће уплашити, ни од чега се неће тргнути. Направиће гримасу, али ће појести све што му се понуди, тим пре ако се то снима камером. Рећи ће му: „Ево, овде пољубите, ево, ово придржите, а овде клекните на колена. То је због среће“, и урадиће то. И све то због унутрашње празнине и смањења простора које се зове глобализам. Тако унутар простора који се скупио креће унутрашње празан човек, угледан представник западне цивилизације. Он има више пара и прегршт слободног времена. Овај праунук некадашње хришћанске цивилизације у речнику има исте речи као пре триста година – вера, нада, љубав. Међутим, код њега је то „вера у напредак“, „нада у научна достигнућа“ и љубав према себи. Овај мили човек воли животиње, али само зато што не воли људе, а треба неког волети. Смирење је с поругом назвао понижењем, а гордост врлином. Коначно изгубивши сваки укус за истину, одлучио је да истине уопште нема, а то значи да је свако у праву на свој начин. Ову одвратну мисао назвао је достигнућем и назвао је толерантношћу. * Чини се да онај остали свет, егзотичан, многолик и „нецивилизован“ има своје мишљење о томе? Шта он поручује западном човеку? На многим језицима тај свет се обраћа западном човеку: „Дођи код нас. Лечи се нашим народним средствима. Играј ноћу на нашим плажама. Фотографиши се на рушевинама наших древних храмова. И плати нам за то.“ Они говоре тихо повијене главе четкајући сјајне ципеле белог туристе: „Ускоро ћемо и сами доћи код тебе. Многи наши су већ дошли, али то је тек десант. Живећемо у твојим градовима, школоваћемо се на твојим универзитетима. Улењио си се и навикао на комфор, а ми још увек знамо да радимо. Сто пута ћемо се сагнути до земље, али једном ћемо се ми исправити, а ти ћеш се сагнути. Само што се ти више нећеш исправити. Мрзимо те чак и када се школујемо на твојим универзитетима. Везујемо кравате по твојој моди и мрзимо те. Заједно с језиком своје мајке учимо језике туђих мајки, али само да бисмо те проклели на свим језицима света. Више немаш душу и у твом координатном систему нема друге полазне тачке сем твог егоизма. Кад умреш, чак и чим само паднеш, уморан од разврата, пијанства или сопствене трошности, број људи који ће пожелети да тобом обришу ноге биће тако велики да ћеш се заувек помешати с прахом. Међутим, праунуци хришћанске цивилизације као да не чују ове претње. Не треба да учимо од Запада. Нешто можемо научити и од Оријента. * Где лежи корен снаге и жилавости једног Оријента? На Оријенту је мање неонских светала, али тамо постоји породица. Тамо клинац не подиже глас на старца. Тамо је мушкарац главни, али жену још увек сви воле: и муж и деца и унуци. Тамо сви живе заједно као прсти у песници. Тамо се за савет обраћају онима који су своје унуке већ оженили. * Може ли православна црква да сачува неокрњену и неизмењену истину о којој сведочи а иза које стоји Христос као глава, и да истовремено уђе у свет који не само да је другачији од оног у којем је ширено јаванђеље већ је другачији и од оног у ком смо ми рођени? Мислим да може. Рођен сам у СССР-у. Нико ме није учио да се молим. Тражио сам Бога. Када сам живео у Лавову, тамо је било пуно различитих вера. Где је правда, истина, срећа, питао сам се. Једном сам отишао у католички манастир, и осетио да у мом срцу нема вере и среће. Ако је то вера, помислио сам, могу одмах да се обесим, не могу тако да живим. Тог дана ми је било врло тешко. Те вечери сам доспео у православну цркву. Ту сам осетио да Христос разговара са мном. И од тада се нисам колебао и сумњао. Двадесет година касније служио сам у тој истој цркви. У нама постоји унутрашња жудња и жеђ толико снажна коју нико не може да утоли. Приђеш и питаш ме: Шта желиш, власт? У реду, одговарам, и шта још нудиш? Новац? Аха, добро и новац. Жене? Питам, јел’ то све? А у мени немирно срце. Шта ћеш ми дати да изневерим Христа? Све је то мало. Тако је било и у трећем и у четвртом веку, и данас. Истине су неокрњене и не дају се изменити околностима, географијама или временима. Мислим да су сви људи исти. * Често користите јеванђељске метафоре. Колико су оне разумљиве савременом човеку који нема контакт са земљом? Шта у есхатолошком смислу значи неразумевање јеванђељских појмова? Да ли смо ми исцурили историјско време? Свака ствар је велика прича. Шта човек може да сазна путем телефона? Овде кажеш, а тамо се чује. То је молитва. А шта је воз? Ако закасниш пет минута, све је отишло. Воз, телефон, водовод, то су све приче. Од свега можемо учити чак и ако не копамо земљу и не муземо краве. Ми живимо међу људима. Наши аутомобили, телефони, авиони, све је то прича о Богу. Када летим авионом, размишљам шта би било да је цар Давид летео. Какве би псалме написао? Он би написао величанствене псалме човека који лети авионом. Ништа се није променило. Моје срце, ум, душа све је исто. Нека авиона и аутомобила, хлеб је светиња. Под небом нема ништа ново. Људи кажу ми летимо, пишемо, ми аванзујемо. То су глупости. Хеј-хеј станите. Не, ја сам болестан, ја волим, ја се кајем и молим и ништа ту нема новог. Цивилизација је само дим и магла. Суштина је остала иста. * Леонтјев је у времену много мање глобалистичком говорио да урбанизам не воли аутентичност. Како урбани православац може да сачува аутентичност православља и руски лик? Хришћанство је градска вера. Није то сеоска вера. У граду су епископи, професори, библиотеке, у селу су људи који јесу ближи Богу, али ако им то неко не каже, они не знају. Књиге и образовање су у граду. Изгубили смо рај. Први рај је био врт. А будуће царство је град који силази с неба, нови Јерусалим. Отишли смо из врта и дошли у град. Зато је благодат Божја у граду. Ту је ум, а ум долази до Бога. Град је царство Божје. * Каква је одговорност парохијског свештеника у мегалополису? Парохијски свештеник у мегалополису је Свети Георгије, мученик. То је човек који се бори са страшним греховима, палим духовима, наркоманима, проституткама, лицемерима, убицама. Око њега је милион посрнулих људи. Без Христа он би полудео, убио би се за пола године. Градски свештеници, мислим, најсветији су људи. Они се боре и кад нема рата. И ако они изгубе, наступиће прави рат у којем ће се проливати крв. * Може ли црква да помогне држави да направи један аутохтони систем, да понуди јаку алтернативу овоме што данас имамо на пољу културе и образовања? Потребни су нам људи. Идеологија неће никога спасти. Идеологија мора бити у нама. Узмите ми све, али ја ћу остати ја. Значи, ја имам идеологију. Верујем да је Христос мој Бог, да ћу умрети и да ће ми он судити. О томе ћу увек и свима причати. Ако у мени нема вере, можеш ми дати и књиге и митре и какав је смисао? Нама требају људи који ће горети. Нама је потребан огањ. Шта ми се свиђа код Светог владике Николаја Велимировића? Он вапи: Хеј људи, хееј, немојте да спавате. Устајте. Потребан је огањ. Осећам да старим, и мучи ме једна мисао, да нисам ништа за Бога урадио, и размишљам шта бих још могао урадити, можда нешто отпевати, изградити, записати. Ми смо новозаветни Јевреји. Бог нас је позвао. Прихватимо то, чак и када нам кажу да смо луди, необични и чудни. Могао бих да будем милионер, ђаво ће ми у томе помоћи. Али онда размишљам. Не-не-не, стани. Нећу. Шта ће ми? Желим све да дам за Христа. Мој живот је такав. Бојим се славе и богатства. Такви су сви православни Срби и Руси. Нека, нека је тако. Нека се Хрвати хвале, а Срби воздижу до неба. * Да ли ће Русију и Србију спасти врлина или вештина? Нас ће се спасти вера. Осећам да ми свештеници треба да положимо живот, и да сву снагу уложимо у то да наши људи схвате ко су. Колико је наших људи страдало за Христа а многи то не знају. Треба свима да причамо да смо ми Христос, да је Бог наш краљ и да морамо да му служимо. Очи бих дао да људи схвате да је Христос васкрсао. Када Рус не верује, он није Рус већ чудовиште. Зато сам дошао из Украјине у Русију. То је као да сам рођен у Црној Гори, али сам пожелео да живим у Србији. Желим да свој живот дам да људи схвате да је Бог жив и да нам служи као што ми служимо њему. * Како треба да се односимо према канонима? Да ли су они нама, православним верницима, али и клирицима постали претежак терет? Каноне је лако поштовати. Када вас волим, зашто бих консултовао каноне, зашто би то био грех? Они су смишљени за грешнике. Ствари су много једноставније. Не видим у свету страшни суд, ја трагам за љубављу. Ако вас волим, какви су мени канони потребни? Борба за каноне је знак пада. Николај Велимировић је говорио када човек изгуби љубав, он се бори за праведност, а када изгуби праведност, долази у сукоб с Богом. Љубав је изнад праведности. Она је изнад свега. Она је одраз Божјег присуства. * Какве су, по свеправославну васељену, последице одлуке цариградског патријарха Вартоломеја да да томос украјинским расколницима? Последице његове одлуке су адска провалија, али православље ће све победити. Православље је силно, чудно и неразумљиво, као трава која избија кроз асфалт. Мислим да ће у свеправославном свету последња реч припасти Русима, а ја молим Бога да је они са страхом изговоре. Вартоломеја је ђаво у старим годинама ухватио за ребра. Њему се ближи кончина, али ђаво га је преварио. Он је горд човек. Помислио је да је главни, заборавивши да је први онај ко је најмањи. Код Христа он није главни. Извор: Новости

Публициста Јован Маркуш: „Има, хвала Богу, Цетињана који се држе Светопетровске Црне Горе. Не треба се бојати. Потписивање петиције против предлога закона о слободи вјероисповијести и увјерења је елементарно људско право а самим тим и вјерско“. ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА Око Цркве Христове и стожера православља у Црној Гори Цетињског манастира грађена је и држава Црна Гора, а ако Бог да ту ће се и очувати и сачувати око сједишта наше Митрополије и нашег Митрополита Амфилохија. Светородна лоза Петровића стварала је државу Црну Гору, на Цетињу сабирала вјерни народ и главаре око Цетињског манастира. Сада је код нас, нажалост ситуација много другачија. Држава у 21 вијеку покушава да ствара неку своју цркву, поричући осмовјековно постојање Српске православне Цркве на овим просторима. Кажу да ни Цетињани нису више оно што су били а ми смо сигурни да у дубини своје душе јесу судећи по оним народним ријечима гдје је текло и капаће. Због свега овога разговарали смо са рођеним Цетињанином публицистом Јованом Маркушем некадашњим градоначелником црногорске престонице. Г. Маркуш, као неко ко је овдје свој на своме, ко је свој живот посветио Митрополији црногорско-приморској и неко ко сакупља и чува многе податке о обнови наше Митрополије посебно од доласка нашег Митрополита Амфилохија на њен Трон наовамо, говорио је о предлогу закона о слободи вјероисповијести и увјерења који предлаже наша Влада, а видимо да и Венецијанска комисија оспорава у многим тачкама. Наш народ, хвала Богу, увелико потписује петицију против овог предлога закона, а свједоци смо да је Тројичиндански сабор окупио велики број вјерника, што све говори о томе какав је тај предлог у ствари. Г. Маркуш је између осталог одговарао на питање чије су наше Цркве у Црној Гори ако не припадају једној и јединој православној Цркви у Црној Гори, Митрополији црногорско-приморској односно Српској православној Цркви, о обнови наше Митрополије и њеног процвата како материјалног, тако и духовног посебно у последњих 21. годину од доласка нашег Митрополита Амфилохија на трон Митрополита црногорско-приморских, на шта нас обавезује Вучедолска битка чију 143 годишњицу данас обиљежавамо и позива све оне који то до сада нису урадили да потпишу петицију против спорног закона о слободи вјероисповијести и увјерења. Он каже да се не треба бојати да је потписивање петиције елементарно људско право а самим тим и вјерско. Извор: Радио Светигора

Извор: ИН4С

Коментаришући Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница, који је јуче утврдила Влада Црне Горе, протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор цетињске Богословије, рекао је за „Вијести“ да су о том законском рјешењу упознати из медија и да никаквог припремног дијалога није било о ономе што је прије четири године препознато као лоше од свих вјерских заједница и Венецијанске комисије. – Да ли има смисла да се тога играмо и да Црква доказује да је постала власник нечега послије 1918? Полази се од погрешне претпоставке да је држава прије 1918. држала у власништву црквену имовину што није тачно и не постоји ниједан релевантан доказ. Питам људе из Владе да ли они имају доказ да је и прије 1918. држава била власник? – казао је отац Гојко Перовић. Он подсјећа да су два судска процеса, за цркве на Крушевцу и Ћипуру, доказала да објекти грађени у вријеме Краљевине Црне Горе не припадају држави него вјерској заједници. – Има ли смисла трошити енергију и полет и државе и цркве да доказујемо да су 2 и 2 – 4. Полазећи од једне такве неозбиљне и површне претпоставке улазимо у један галиматијас који ће нам само одузети вријеме и енергију умјесто да стварамо секуларно друштво у коме се зна шта коме припада – поручио је отац Гојко Перовић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Само што је јеромонах узео просфору у леву руку, а копље у десну, монах је десно од жртвеника видео умрлу. Она је била тако устремљена да види жртву која се за њу приноси! Само што је честица извађена, на лицу почивше се појавио радосни осмех и она је нестала. Јеромонах је дао у руке монаху просфору, али је монах није могао узети. Јеромонах је питао: " Шта је с тобом? " Монах је, скупивши снагу, испричао виђење. Схватате какву велику силу има проскомидија, колико је она важна за оне који су прешли у други свет. Они се за себе не могу молити, чекају молитве рођака и блиских. Свештеник Николај Серов

Црква Светог великомученика Георгија у подгоричком насељу Момишићи, 22. марта, на дан када наша Црква слави Свете Севастијске и Момишићке мученике је прославила славу и спомен на новојављене Мученике момишићке, 40 ђака и два свештеника, чије су мошти су похрањене у овој светињи. Свету литургију је служило свештенство Митрополије црногорско-приморске, а празничну, литургијску бесједу је изговорио протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије „Свети Петар Цетињски“ коју преносимо у цијелости: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, браћо и сестре, сабрани на овом младеначком и мученичком сабрању на брду изнад Подгорице, у овом дивном Божијем дану, нека нам је свима на здравље и на спасење благослов овога сабрања! Куд год кренули са овога брда, и доље, и десно и лијево, и напред и назад, да буде благословен ход свакоме и данас и у све наредне дане нашега живота. Господ нас окупља у својој науци увијек, сваки дан и сваки празник, а посебно у ове дане када чекамо Христово Васкрсење, Господ нас окупља својим јеванђелским позивом кад каже: Остави све и ајде за Мном. Велике су то и тешке ријечи, истините ријечи које свакога човјека преображавају. То су ријечи које свакога човјека наново кад год стане пред Њим, кад год их чује, одвајају од овога живота и упућују његов поглед ка нечему већем од овога живота. Остави све и ајде за мном, каже Господ апостолима а апостоли су тај позив пренијели својим најближима и тако је то било кроз вјекове све до данас. Тај позив Господњи најбоље показује који је начин људскога спасења. Тешко је оставити све, може човјек оставити нека материјална добра, може човјек да промијени посао, мјесто гдје станује, може да промијени људе око себе, друштво у коме пребива, да се пресели у други град, другу државу, да оде на други континент, али не може се одвојити сам од себе и од своје нарави, карактера своје нарави који је просто такав какав нам је Бог дао. И увијек на крају остаје да се рвамо сами са собом и са оном чињеницом да поред свега највише волимо сами себе, свој живот, да себи угодимо. Бивало је људи у прелести који су били сами на врху планине, ништа нису јели ни пили, и рекао би човјек: Ух, види како се мучи и подвизава. А, он уствари сам себе храни, своју сујету, тако што је нацентрирао себе у центар неке своје замисли. Послушати другога, послушати што ти други каже, то некад зна бити веће од било каквога другога подвига. Оставити све значи, остави оно како је теби угодно! Некоме је угодно да ништа нема, некоме да одрпан иде, некоме је угодно да га људи хвале како се подвизава и тако даље. Оставити све, то значи, остави самога себе ради другога. Зато славимо овај дан, јер су ови Мученици севастијски, а угледајући се на њих и Мученици момишићки, били људи који су оставили себе ради другог. И ми смо се данас окупили у цркви момишићкој и оставили све да би дошли овдје. Зашто? Зато што је овдје служба – Литургија, Свето причешће. Дакле, све смо оставили ради нечега што овдје постоји, ова црква момишићка, и знамо зашто. Кад човјек иде на свадбу или неки испраћај, славу, тога дана не иде на посао и не обавља свакодневне послове, јер зна добро ђе је кренуо – да би се неко удао, вјенчао итд. Оставити све ради нечега што можемо да опипамо, то и није тако тешко објаснити, али оставити овај наш живот и све у њему, навике, пријатности, непријатности, планове.. може само ако човјек има јасно и извјесно, у очима и души, да има још неки живот у односу на овај. Каква је то вјера? То је права вјера, и хвала Богу да то није остало негдје тамо давно, у вријеме Севастијских мученика, па ни у вријеме Момишићких мученика. Ми данас живимо у овом дану, сваки од нас, у овом Васкршњем часном посту, разапети пред тим Господњим позивом. Остави оно како се теби чини да је најбоље, не значи бити безуман, то не значи немати свој план, али увијек за хришћанина то значи, бити спреман послушати другога, послушати онога који је пред тобом, а кроз тога послушати ријечи Божије. Ми данас, браћо и сестре, живимо у дану и граду када имамо и Севастијске и Момишићке мученике, али имамо и име Дарка Вујошевића. То је онај момак који се придружио Момишићким и Севастијским мученицима испунивши призвање Господње: Остави све, има нешто што је важније од онога што си ти и твоје потребе. Дакле, хвала Богу, да живимо и у дану, и у граду, и у народу, који је могао да роди једнога таквога човјека. Ово није моменат да уздижемо људе, па ни нашега брата Дарка, него кроз тај примјер, да опипамо да је хришћанство и вјера у Христа још увијек жива на овоме мјесту, и то није било случајно. Свима нам се дух надахнуо, и душа и срце, тим његовим поступком и нико није рекао: А што лудо учини! Него су сви рекли. Е, хвала Богу да се нашао неко такав. Сви смо те ноћи, кад смо легли у наше кревете, помислили: Е, кад бих ја могао да будем такав! Дај ми Боже, десети дио те прилике, као што си њему дао да свој дио оствари пред Господом. Сви знамо да је то био поступак једног правог хришћанина и да је то био наш брат кога смо сви познавали, брат који је у ово наше вријеме учествовао у оваквим нашим сабрањима . Дакле та светиња још не само што траје него је још ужарена, још топи и гвожђе и камен, и ово што је земаљско, обраћа у оно Небеско. Ту смо се и ми јутрос причестили том светињом. Ова светиња је жива и производи нове хришћане који не морају бити људи да сад измишљају и глуме нешто како би личили на неке мученике. Дарку је дошао моменат и то је урадио, а што ћемо ми? Морамо ли сви на Скадарско језеро да тражимо нове утопљенике? Не морамо, ево их око нас! Сви смо у неком језеру и око нас се стално неко топи, преврће, и нама је вода дошла до ушију и уста. Ситуација коју су они имали у оне припремне дане за почетак Васкршњег поста је таква да нас све подсјети, да нас таласи живота ваљају и да је питање какви ћемо доћи до дана Христовог Васкрсења. Зато нека нам радост и љепота овога Божијега дана и овога лијепога мјеста буду укрепљење, јер има још доста до Васкрса. Има још доста да испливамо и изронимо у дубинама наше душе, и да неке ствари са собом рашчистимо, да можемо да станемо, ако Бог буде дао здравља и живота, пред празан Христов гроб, пуних уста, с правом вјером, не имитирајући неке друге, и кажемо: Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Протојереј Никола Данилевич, замијеник предсједника Одјељења за спољње црквене послове Украјинске православне цркве, казао је у ексклузивном интервјуу за Светигору да УПЦ има већу независност него „ПЦУ“ која је само формално названа „аутокефалном“. Отац Николај Данилевич рођен је 22.5.1977. године у Ровенској области у Украјини. Завршио је Почајевску духовну семинарију (1994–1998), а затим Московску духовну академију (1998–2005), гдје је добио звање кандидата богословља. Усавршавао се у Грчкој, Италији и Француској, а тренутно је и предавач Кијевске духовне академије. Оче Николајe, пажљиво пратимо црквену ситуацију у Украјини. Нема потребе да се нарочито бавимо питањем статуса УПЦ – вјерници у Црној Гори су јединствени да је УПЦ и даље једини канонски дио Христовог тијела у братској земљи Украјини. Насупрот канонске цркве, нову структуру коју су створиле расколничке групе уз учешће два канонска архијереја, признао је константинопољски Патријарх Вартоломеј. Да ли присуство канонских епископа може дати легитимитет одлукама тзв. „Сабора уједињења„? – Јерарх Руске православне цркве Митрополит Сергије (Страгородски), одговарајући на писмо једног обновљеничког архијереја који је тврдио да су обновљенци већ постали канонски јер их је признала Константинопољска патријаршија, 22. септембра 1925. г је написао сљедеће: «Објашњења да су неки патријарси, на примjер, константинопољски и, у последње време, јерусалимски, размјењивали поруке са Синодом, скоро да нас не могу убиједити. Знамо да су у јединству с Црквом искључиво они који су у заједништву са својим легитимним епископом и патријархом; да онај кога је изопштио његов патријарх, не може бити примљен у општење с другима… да и онај који општи са одлученим и сам подлијеже одлучењу (Апостолска правила, 10 и 12). Дакле, ако су Константинопољска и Јерусалимска патријаршија ушле у општење с обновљенцима, то је кудикамо горе за патријархе. Пред законом Божјим сви су једнаки: и патријарси и мирјани. Када је Константинопољска патријаршија у 15. вијеку отпала у унију са Римом, Руска црква није пошла за њом и католички свештеници који су живјели у Русији нису због тога постали православци. Тако и општење Константинопољске патријаршије са обновљенцима може само патријарха да учини обновљенцем, али не и обновљенце православцима“. Очекивало се да ће ауторитет Фанара бити довољан за многе грчкофоне цркве да слиједе за првопрестолном катедром. Ипак, видимо да се чак и цркве веома блиске Константинопољу не усуђују да признају нову црквену структуру. Постоје гласови да у Синоду Васељенске цркве има епископа који не подржавају ову одлуку. Познати теолог Васељенске цркве, Митрополит Калист Вар јавно је изразио неслагање са одлукама свога патријарха. Има ли наде да ће се Фанар промијенити своју одлуку? – Не треба бити толико наиван и вјеровати да ће Фанар промијенити или поништити своју одлуку, којој је стремио гордо и тврдоглаво. Константинопољска патријаршија је направила грешку, али ми до сада нисмо видјели спремност да призна ту грешку, а поготову да је исправи. Мислим да само заједнички став свих Помјесних православних цркава, изражен, поред осталог преко Свеправославног сабора, може дати позитиван импулс рјешавању овог проблема. Видимо да на свим фотографијама везаним за настанак нове „цркве“ на челном мјесту стоји предсједник Порошенко. Призор веома подсјећа на период Византијског царства, гдје цар сједи на челу сабора. – Од самог почетка свог постојања, Христова црква је бранила своју аутономију од државе. Господ Исус Христ је рекао: „Дај цару Цару царево, а Богу Божје“ (Мк 12,17). Прва три вијека своје историје у оквиру Римског царства, Црква је бранила принцип слободног вјероисповиједања. А тај принцип, у то вријеме је, био у супротности са религиозном политиком и идеологијом Римског царства, гдје је култ успостављала држава. Према томе, они који нису поштовали државну религију – паганизам, били су непријатељи државе. Хришћани су извршавали све државне дужности – служили су у војсци, плаћали порезе итд, међутим, одбијали су да одају божанско поштовање култу цара. Зато су хришћани били угњетавани и прогоњени све до почетка 4. вијека, све док држава није промијенила принципе свог односа према религији уопште и посебно према Цркви. Кроз цјелокупну црквену историју у разним земљама, ми видимо покушаје државе да се уплиће у послове Цркве или чак потчини Цркву себи. Нешто слично се дешава овдје у Украјини, гдје данас наша влада користи црквени фактор у предизборној кампањи. У том смислу, Његово блаженство, Митрополит Онуфрије, у многим својим интервјуима, наводио је мисао да поштујемо наше политичаре, али нећемо допустити да се користи наша Црква, а камоли да се њоме управља. Наша Украјинска православна црква у садашњем периоду свог постојања, у суштини, штити своју слободу, независност и аутономију од мијешања спољних сила. Поменули смо да два епископа нису поступила по благослову Синода УПЦ, а већина епископа је остала вјерна канонској Цркви. Да ли је исто са свештенством? Да ли свештеници потпадају подјели под притиском државе? – Заиста, на свештенике и вјернике је велики притисак, прије свега преко медија и преко званичника. Чињеница да се освајање наших храмова, понекад и преко 99% случајева дешава у селима, указује на то да је село то гдје људи нису толико добро информисани, и да је под огромним притиском информативне пропаганде. Наши свештеници су под притиском предсједника сеоских савјета. Има много таквих случајева, о чему можете прочитати на званичној интернет страници наше Цркве. Сваког дана обавјештавамо о насиљу које је настало као резултат недавних црквених догађаја. Многи храмова УПЦ пострадали су од националистичких организација и раскола. Како изгледа живот парохије када им расколници заузму храм? Да ли ће вјерници упркос насиљу остати вјерни својој Цркви? – Вјерници остају вјерни својој Цркви. Желео бих да наведем примјер инцидента који се догодио у Виницкој епархији у селу Комаров. 11. јануара. Црква Светог арханђела Михаила, која је у крилу наше Цркве, премјештена је у управу тзв. ПЦУ. То је било могуће због чињенице да су о судбини заједнице одлучивали људи који у принципу нису били њени чланови. Другим ријечима, становници села који не иду у храм гласали су за предају, а не прави парохијани којих је мало у том селу. Као што су прави вјерници ове заједнице рекли, они су напустили састанак с осјећајем необјашњиве радости, иако су им отели храм. Након тога, једна мјештанка села Комарова понудила је заједници празну кућу своје мајке као кућу за молитву. Према томе, можемо са пуним увјерењем рећи да се наши вјерници не боје да остану вјерни и да изађу да бране канонску Цркву Украјине, упркос провокацијама и притисцима. Ако, међутим, није могуће бранити храм, наши људи га напуштају и одлазе у страну, али не иду у раскол. На украјинским православним сајтовима често говоре да нова „аутокефална црква“ више зависи од Фанара, него УПЦ од Москве. Како је то могуће? – Ако упоредимо Грамату о независности Украјинске православне цркве, коју је 1990. године дао Патријарх Алексиј Други и Томос (који је у суштини исто Грамата), коју је дао Патријарх Вартоломеј тзв. „Православној цркви Украјине“, онда можете видјети која ограничења је добила „ПЦУ“, заједно са наводним добијањем аутокефалног статуса. На примјер, „ПЦУ“ није у могућности да поставља своје епископе ван Украјине и отвара парохије за православне Украјинце у дијаспори. Без одобрења Синода Константинопољске цркве, она нема право да канонизује своје свеце, док наша УПЦ самостално канонизује своје без усаглашавања с Москвом. Сачувана су права Константинопоља на егзархат у Украјини, као и на појединачне ставропигије и манастире, који, како се наводи у Томосу, не могу бити смањени. На посебно важна питања црквеног живот „ПЦУ“ треба да се посавјетује са Фанаром. То је ограничена аутокефалност. Могуће је даље наставити упоређивање, али говорећи уопште, у смислу количине својих права, „ПЦУ“ је готово иста као и наша УПЦ, а у неким случајевима је чак и инфериорнија и само је формално названа аутокефалном. Разговор водио Павле Божовић Превела Марија Живковић Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је свету Литургију на Бадњи дан, у недјељу 6. јануара 2019, у Саборној цркви Светог Василија Острошког у Никшићу. Владици је саслуживало бројно свештенство и ђаконство никшићког намјесништва, уз присуство бројног вјерног народа. Литургију је појањем пратила пјевница Храма и хор Преподобне мајке Ангелине. Пред Причешће, ријечима архипастирске бесједе, обратио се Преосвећени Епископ Јоаникије, честитајући Бадњи дан и најрадоснији празник Рођење Богомладенца Христа. Звучни запис беседе -ФОТОГАЛЕРИЈА- „Почињемо да славимо Рођење Христово. Радују се анђели на Небесима, радују се Праоци Христови по тијелу, које данас прослављамо, радују се они који су, већ, на небу, душе светих и праведних. И ми се радујемо на земљи, све нас иста радост обузима, јер, Рођење Христово је догађај који има вјечно значење и вјечно дејство, које обнавља и Небо и земљу. Сабирамо се око колијевке Богомладенца Христа, обнављамо се Његовим новинама које нам је Он донио се Неба, божанским, богочовјечанским“, рекао Епископ будимљанско-никшићки. Додао је да, гледајући Дијете младо, како се пјева у црквеним пјесмама, превјечног Бога, испод Његове дјетиње немоћи и слабости, која је, заправо, наша слабост, сагледавамо Његово божанство и Његову божанску силу. „Славимо Његово снисхођење ка нама до те мјере да је Он ушао у нашу крајњу таму, родио се, не у царској палати, него у пећини витлејемској која је била претворена у шталу. За Њега није било достојног мјеста на овом свијету, а пећина витлејемска је мјесто одакле је почело да се проповједа Јеванђеље Христово, свјетлост која засија из мрака, из таме“. „У томе видимо да је Господ сишао до наше најдубље таме, наших највећих грехова да ту таму просвијетли, да нас грехова разријеши, да нас обасја својом свјетлошћу, добротом, милинама, љубављу, да нас очисти, обнови, устроји, да нас Богу Оцу усинови и сједини једне са другима“, нагласио је Владика Јоаникије. Владика је казао да Богомладенца Христа, Који се оваплотио од Пресвете Дјеве Богородице, силом Духа Светог, зачет у Њеној дјевичанској утроби и рођен на натприродни начин, по Божјем промислу, Божјој љубави, Божјем човјекољубљу, дочекујемо са радошћу и љубављу. Трудимо се да направимо мјеста да се Он усели у наша срца и наше домове. „Сигурно је да ће Он бити спреман да се настани у наша срца и у наше домове, ако у нашим срцима, у нашим душама, нашим осјећањима и мислима буде мјеста и за наше ближње, за све људе, почевши од породице, за пријатеље, па и за непријатеље. Да будемо спремни да се с њима измиримо, да се с њима загрлимо, цјеливамо, да једни другима опростимо, да сагледамо своје мане и ситнодушности, због чега се на земљи сију неспоразуми, које користи ђаво да посије мржњу, пакост и зло међу нама. Да није наших слабости ђаво не би имао приступа људима“. „Тај крвник људски од почетка сије зло по цијелом свијету. Сав свијет је узаврио. Међутим, треба имати вјере да је добро, макар и оно које изгледа слабо, увијек јаче и побјеђује. Само треба имати вјере, макар колико зрно горушичино, а из тог зрна настаје стабло и плод и тако се разраста“, рекао је Његово Преосвештенство. Бесједећи о празнику Рођења Богомладенца, Епископ Јоаникије позвао је да овај радосни празник дочекамо у миру, слози и љубави. „Данас прослављамо Свете Праоце Христове по тијелу. Господ Исус Христос Богомладенац објавио је њихову правду, потврдио је, узвеличао, а и ми треба да се сјетимо наших праотаца, не само оних који су нам преци по тијелу, наравно, прије свега, њих, али и оних највећих из нашег народа, које прослављамо као свете и велике, као учитеље и просветитеље. Да идемо путем Светог Саве, Светог Василија Острошког, Петра Цетињског, Преподобног Стефана Пиперског и многих других Светих Божјих људи и угодника, јунака и праведника, који су животе своје полагали за Крст часни и слободу златну. Да их се сјетимо, да им заблагодаримо што су нам оставили завјештање слободе, свете и чисте вјере православне“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије. Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г.Г. Арсеније началстовао је Светом архијерејском Литургијом у храму Светог цара Константина и царице Јелене у Нишу, на празник Светог Нектарија Егинског, уз саслужење протојереја Игора Давидовића, клирика британско-скандинавске Епархије, братства овог храма и јерођакона Нектарија (Ђурића). Епископа нишког је у храму дочекао бројни верни народ, а Свету архијерејску Литургију красило је и прелепо појање хора "Жива вода". Током свечаног славског чина Преосвећени Владика нишки пресекао је славски колач у част Светог Нектарија Егинског, светитеља чије се честице светих моштију налазе у храму већ трећу годину. Звучни запис беседе Епископ је на крају произнео посебно надахнуту беседу у којој је рекао да нам Свети Нектарије Егински обзнањује да светитеља има и у нашем времену, а не само у нама далекој прошлости, а овај светитељ који се упокојио у Господу не тако давне 1920. године, управо то и јесте. Владика нишки је рекао и да нас живот, а посебно страдање овог светитеља учи и да су Божански Закони изнад нашег, земаљског. На крају беседе Владика се захвалио свима који су помогли да се овај храм подигне и изразио наду да ће након 20 година од постављања камена темељца, он бити и завршен. Извор: Епархија нишка

На 100.000 људи у Грчкој долази 88 свештеника и тиме је Грчка на првом месту међу свим земљама Европе. Ове податке донео је сајт yodi.graphics који обрађује статистичке податке добијене са више извора. После Грчке долази Италија са 82.8 свештеника, Румунија је трећа са 81 свештеником и Пољска са 71.1 свештеником. Русија и Украјина су прилично ниско на листи, и за њих се наводи да имају 27.9 свештеника на 100.000 људи, док је Бугарска од обрађених земаља последња са 12 свештеника на 100.000 људи. (Колико видимо, овом сајту нису били доступни подаци из Српске Цркве). Извор: Српска Православна Црква

„Украјина има канонску Украјинску православну цркву која има статус аутономне локалне цркве која одговара Московској патријаршији. Она ужива признање свих православних цркава без изузетка и остаје у пуном заједништву са њима”, поручио је архиереј Иринеј. Он је подсетио да, поред канонске Украјинске православне цркве, која није ни од кога тражила аутокефалност, у Украјини постоје три расколничка удружења, као и „агресивна унијатска заједница”. Његове речи објављене су на сајту Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, и то је прва реакција Српске православне цркве на најновије деловање цариградског патријарха Вартоломеја у вези са припремом давања „украјинске аутокефалности”. Та деловања оштро је осудила и Украјинска православна црква Московске патријаршије, оценивши их као инвазију на канонску територију друге помесне цркве. Архијереји Синода Белоруске православне цркве такође су протестовали због тог потеза цариградског патријарха. „Преговори о аутокефалности управо се и воде с тим расколницким 'црквама' и истовремено са државним властима Украјине, без присуства канонске цркве и противно њеним жељама”, поручио је владика Иринеј. Он је, такође, критиковао недавне изјаве патријарха Вартоломеја о томе да „васељенски престо” има право да доноси одлуке према сопственом праву и на сопствену иницијативу, пренебрегавајући претходно утврђене границе аутокефалних помесних цркава и без обзира на њихов став или противљење. Он је упозорио на далекосежне последице потеза које доноси Васељенска патријаршија. „Они уклањају баријере за бројне накнадне поделе и расколе у свету православног хришћанства”, објаснио је. „Стиче се утисак да ће свака расколничка деноминација добити опроштај и да ће бити рехабилитивана, а напослетку ће стећи и статус аутокефалне цркве”, истакао је епископ Иринеј, преноси Танјуг. Извор: Политика

Након вечерње службе у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у петак, 10. августа 2018. године, служен је Молебни канон за спас Косова и Метохије, који се протеклих пета дана служио са благословом Високопреосвећеног Митрополита Амфилохија у свим храмовима Митрополије. На крају молебана вјерницима, сабраним у подгоричком Саборном храму, се обратио протојереј Предраг Шћепановић парох подгорички. Своју бесједу отац Предраг је почео стиховима изгнаног пјесника: „Ко варваре позва да пожуре, ко почупа косовске божуре, ко у гробља претвори нам њиве, ко повади дјеци очи живе. Нема гласа на наша питања. Ноћ је ова, ноћ је без свитања. И глас нам се у горама губи, јер све паде што Србију љуби. Нема мора гдје још стигла није капља крви рањене Србије… Свештенослужитељ Предраг је појаснио да овим ријечима и ми сагледавамо овај историјски тренутак у коме се, у рукама моћника овога свијета, налази Косово и Метохија – жила куцавица нашега народа, коју ових дана бранимо постом и молитвом. Заблагодарио је свима који су се одазвали позиву Митрополита црногорско-приморског и чувара свештеног Пећког трона г. Амфилохија, наследника славног Његоша, да посте петодневни ванредни пост и да у што већем броју присуствују молебанима за спас Космета. Отац Предраг је подсјетио на причу из Италије Љубе Ненадовић који описује сусрет Банаћанина, који осам година није долазио у отаџбину, који креће да пољуби руку ,,једином слободном српском владару у српској земљи Црној Гори“ Петру Другом Петровићу Његошу који му тада каже: „Немамо нигдје кућу, изгорјела је на Косову“. ,,Из тог пламена косовског једино што је имао да остави отац сину, а овај опет своме сину била је нада да ће сванути дан, неки нови Видовдан. И 1912. године, Кумановском битком, ослобођено је Косово. Косово – крвљу Лазаревом запечаћено, запечаћено Лазаревим завјетом али и Лазаревом клетвом“, казао је отац Предраг Шћепановић. Позивајући да не слушамо оне који кажу да треба да гледамо само земаљске интересе, протојереј Предраг је нагласио да смо ми народ Царства небеског. Истиче да то не значи да ћемо само у небо гледати и слијепо посматрати шта се на земљи догађа, али да увијек знамо да је земаљско за малена Царство а небеско од сад и до вијека: ,,Нека би дао Бог, Бог Свети, Бог кнеза Лазара и Харитона и мученика косовских који су, у заранку Видова дана, причествиши се у бијелој Самодрежи цркви, кренули да бране оно што је најсветије – Божији закон у нама, Божију љубав и Божији завјет, да сви будемо људи Божји, да останемо народ Божји. Нека би и са овог нашег молебана одавде кренула подршка Владици Теодосију, игуману Сави Јањићу, игуманима и игуманијама, монасима, монахињама и оном народу који је остао вјеран Косовском завјету, да останемо и опстанемо на нашим вјековним огњиштима. Овај свијет има томахавке и разно разорно оружје, ми имамо пост и молитву, а знамо да је Божја последња и да ће Бог на крају судити свима нама.“ Он се помолио Господу да благослови све наше домове на Косову и Метохији, цркве и манастире, њих 1500 који су биљези нашег духовног постанка и опстанка на Косову, у бурним, немирним просторима, али нама Светим и драгим. ,,Не заборавимо да су Метохију ослобађали црногорски војници и да се њихови гробови налазе у Призрену, Пећи, Ђаковици. Једино што имамо да бранимо је право на гроб а то је најстарије право“, подсјећа отац Предраг. Помоливши се Господу да да мира и Србима и Албанцима, а разума свима који одлучују о судбини, парох подгорички отац Предраг додаје да увијек треба да ослушнемо шта је правда Цартства небеског и шта је Лазарев Косовски завјет како нас не би, не дај Боже, стигла Лазерева клетва. ,,Дај Боже да нас стигне Лазарев благослов и опредјељење за Царство небеско. Сјетимо се у нашим молитвама и нашим душама, увијек када се молимо, и оних који бране Светињу бранећи тиме право на част не само Косова и Метохије, не само Србије, него и Црне Горе и читавог православног свијета, и сигурно и читавог цивилизованог свијета јер се на Косову и Метохији налазе бисери под заштитом УНЕСКО, наше Светиње које су трајале и опстајале. И као што смо пет вијекова остали и опстали, даће Бог, да, попут Јевреја који су 1878 година чекали повратак, да се и ми поздравимо, као што се они поздрављају ,,Догодине у Јерусалиму“, да се и ми поздравимо: Догодине у Призрену, Грачаници, Дечанима и свим нашим Светињама“, поручио је протојереј Предраг Шћепановић са Молебана за спас Косовоа и Метохије у подгоричком Саборном храму. Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије у петак, 3. августа 2018. упутио је архипастирску поруку свештенству, монаштву и вјерном народу Епархије рашко-призренске да од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) сви по својим моћима посте и да се у храмовима, након вечерње службе, редовно служи „Молебан за Косово и Метохију“. Остајући вјерни нашем Косовском завјету, Митрополија црногорско-приморска и Епархија будимљанско-никшићка позвали су сав благочестиви народ да и у овим тешким и судбоносним данима будемо уз наш страдални народ на КиМ. Благословом Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија и Његовог преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, у храмовима у Црној Гори од понедељка (6. августа) закључно са петком (10. августа) након вечерње службе, служен је „Молебан за Косово и Метохију“. Архијереји наше Цркве позвали су тада свештенство, монаштво и вјерни народ на петодневни пост, свако према својим моћима, и да се у што већем броју сабирамо на Молебни канон. Слободанка Грдинић Извор: Митрополија црногорско-приморска