Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'има'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Помаже Бог! Занима ме да ли има овде неке сестре из Ирига или Руме? Недавно сам се доселила, никако да нађем неку другарицу у вери..
  2. Авва Исак Сирин каже: „И ја кажем да су они који су мучени у Геени погођени бичем љубави“. Како је горко и сурово ово љубавно мучење! Овако изгледа у паклу. Божја љубав! Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама. Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну, у име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње. Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Када се говори о правима и дужностима, о обавезама, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва.Када супружници говоре о правима међу њима, ту нема љубави. Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо урадили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно лоше. Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Онe који су волели и онe који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, то му говори неписани закон љубави , који поништава сваки други закон. Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Да волим оне који воле мене? То ништа не значи. Да волим све и свакога. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не желим више да живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. О чему причам? Једем Га и пијем Га често, као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога. Шта значи волети ближњег? Да постанете одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара. На ову љубав је мислио авва када је рекао: воли и чини шта хоћеш. Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће Христово, живот ће вам мирисати на Христа, а ваша смрт - на васкрсење. Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био. Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алате“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима. Да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако вам срце не омекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав свакога смести и нико није сувишан. Господ тражи од нас срце, а наша света Црква нас подсећа на то у недељу Суда, јер заборављамо да смо као хришћани призвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „ко има срце може се спасти“. https://pavelpapadopulos.wordpress.com
  3. Сваки верник треба да се труди да оде на небо, то је смисао нашег хришћанског живота. Мислим да већ током земаљског постојања учимо шта су рај и пакао. Бунтовни живот, душевна тежина и бол, унутрашња мука - ово је паклено стање. Када имамо мир, спокој и радост у нашим душама, посебно после молитвеног општења са Богом или причешћа , то значи да смо дотакли светлост коју само Господ може дати. Тада се умом, осећањима и целим бићем налазимо у сасвим другом стању и приближавамо се замисли шта праведника чека после упокојења. Морамо да покушамо да живимо овај живот на такав начин да се не плашимо смрти . Штавише: митрополит сурошки Антоније је рекао да га је отац научио да живи тако да радосно дочека своју смрт. Ако човек успе да то схвати, наћи ће душевни мир. Неће се толико плашити смрти и одвајања од вољених, биће миран духом. Светитељи су много година чинили подвиге да би стекли душевни мир и нашли место на небу. Уче нас да будемо стрпљиви и упорни у настојању да задобијемо Царство Небеско. Питање које разматрамо односи се на човеков однос према Богу. Многи Га доживљавају као захтевног, страшног, строгог. То уопште није тако. Наравно, доћи до неба није лако, али Бог чека сваког од нас. Само треба да научите... да будете једноставни. Мислим да се свако од нас сећа речи Светог Амвросија Оптинског: „Где је једноставност, има на стотине анђела“. Такође треба да научимо да прихватамо вољу Божију, Његову промисаону бригу о нама. Морам да разумем шта тачно прекида везу између мене и Бога. Морамо Га осећати као своју породицу. Док се то не деси, Он ће нам се чинити да кажњава и захтева. Али није Господ тај који кажњава! Најчешће се човек кажњава када чини своју вољу и одбија да прихвати вољу Божију. Небо није нека одређена територија оивичена оградом. Има довољно места за све. Немогуће је да човек и замисли како је тамо. Знамо да тамо душе пребивају са Богом – сетимо се шта је Спаситељ рекао добром разбојнику: „... заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају“ (Лк. 23, 43). Сетимо се и како су први људи, Адам и Ева, окусили ово стање, како им је било добро, али чим су сагрешили, одмах је наступила пометња у њиховим душама, изгубили су блаженство у коме су били. Дакле, рај није толико станиште праведника, већ више стање духа који је у јединству са Богом. Пре него што се забринете да ли ће на небу бити довољно места за све, потребно је да себи искрено одговорите на питање: да ли сам спреман да се сјединим са Богом? Да ли чиним оно што је потребно да стигнем тамо? Ако човек не познаје Бога, шта ће онда радити на небу? На крају крајева, небо нема ништа заједничко са нашим стварним светом. Можда је, ако нисте размишљали о томе, време да то учините и почнете да градите однос са Богом. Где почети? - упознајте Га. Научите комуникацију и молитву. Идите у храм Божији. Неки нецрквени људи мисле да Црква има само забране, али то није тако. Ако човек жели да прима светска добра, брине о њима, зарађује од њих, нико га у томе не спречава. Црква нас учи да стекнемо душевни мир. Она препоручује да се одрекнете непотребног, сувишног, али вас не присиљава на то. У храму чак и атмосфера доприноси промени човека, довођењу његових осећања у ред. Тамо влада добар осећај. Многи људи, чак и нецрквени, долазе у цркву и осећају лакоћу и мир. Ако је тако, онда идите у ову светлост, она ће вас просветлити. Ако не желите мир и светлост, одлука је ваша. Само немојте се изненадити ако одједном нема довољно места за вас на небу. протојереј Георгиј Клапчук https://gorlovka-eparhia.com.ua
  4. Шта нас, хришћане који идемо у цркву, разликује од оних који у њу не иду и од нехришћана? Да ли је Христос Својим Доласком учинио нас, Његов народ који носи његово име, бољим од других? Да ли је Христос, када је дошао на земљу, створио бољег човека? Показао да су хришћани бољи од других, пагани, на пример, или Јевреји? Љубљени верници, да бисмо ово разумели, на све треба да гледамо другачије. Морамо да спознамо себе онаквима какви јесмо, и пре свега, да упознамо себе, а затим да разумемо дело спасења које је Бог извршио. Ми себе називамо хришћанима, називамо се створењима Божијим, која се састоје од тела и душе. И мислимо да ћемо, ако ставимо јачи акценат на душу, постати духовни људи. А ако не, онда ћемо остати плотски. Да ли је духовни човек оно што разумемо под овом вербалном формулом? Можда сте приметили да у Православној Цркви избегавамо да духовни живот називамо духовним. Зашто? Због неразумевања које смо унели у овај појам, будући да духовни живот схватамо са психолошке тачке гледишта. Сматрамо да је дух оно што је у стварности само суптилнији део тела, оно што се односи на „одеће од коже“ (уп. Пост. 3:21) које је Адам примио после пада. Стога не чуди што данас толико психолога заузима место исповедника, не чуди што данас остајемо далеко од Христа, не чуди што у свом животу не показујемо добре последице Христовог оваплоћења, не изненађујемо сввим што се дешава. Не показујемо самим својим животом да смо хришћани. Трудимо се да постанемо бољи, али ти „бољи“ људи нису духовни људи. Видели сте да свети Павле прави јасну разлику када каже да постоји „ човек природан и човек духовни“ (уп. 1. Кор. 2,14-15; 15,44; Рим. 8). :5-9). „Духовна личност“ је морална особа која се придржава принципа морала, поштује их и покушава да постане боља него што је била. А „духовна особа“ је она која следи живот Духа. Христос својим оваплоћењем није створио „бољег” човека, Он је створио другог човека (уп. Еф. 2,15; 4,24). Савремени човек је огорчен када чује да у Цркви Божијој говоре: „Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас проклињу“ (Матеј 5,44) итд. Он је огорчен и каже: „Ко то може? Каква особа може ово да уради?" И у праву је. Нико не може ово да уради. Међутим, савремени људи заборављају да су ове речи изговорене хришћанима – новом човеку створеном по лику Христовом (уп. Кол. 3,9-10). Ако не схватимо да је Дух Бог и да не можемо постати духовни људи, осим повезујући се са овим Духом Божијим, тако што дозвољавамо духу који је у нама и који је слика Божија да ступи у општење са његовим Створитељем, са Богом, – остаћемо на овом телесном нивоу. Зато данас не можемо да спојимо небо и земљу, не можемо рећи да теологизирамо, не можемо рећи да смо схватили Бога и да Његов живот и смрт нису били узалудни. Ми, као телесни људи, навикли смо да видимо Христа или као Човека или као Бога, одвојено. Али Он је недељив! Он је у потпуности Човек и потпуно Бог у исто време. И урадио је то за нас. Треба да научимо да видимо Божанско на људски начин, и да судимо људском на Божански начин, јер је човек, љубљени хришћани, између неба и земље. Човек није само земља, човек није само небо, он је између неба и земље, већ има силу коју му је дао Христос у оваплоћењу. Човек тако има моћ да уједини небо и земљу. Наша вера, ако остане на земљи, не може постати више од морала испуњеног гордошћу, и не се може даље преобразити у било шта друго осим у идолопоклонство. Вера, обешена негде на небу, не може бити више од доконе филозофије . Зато је Евагрије Понтијски рекао да је богослов онај који се моли. А филозоф Константин Ноика, који није био теолог, изнео је, пак, једну веома занимљиву мисао: „Нигде се о човеку не говори више него тамо где се говори о Богу. А у ствари, теологија је разговор не о Богу, већ о човеку. Јер наши животи су делови теологије." Дакле, љубљени хришћани, када чујете да неко говори узвишене речи о Богу, теологизира о Богу, а заборавља на човека, не идите за њим. Ово није теолог. Теолог није онај који говори о Богу, теолог је онај који говори Богу. И, говорећи са Богом, не може да чује од Њега другу реч осим оне коју је рекао светом апостолу Петру када му је пренео меру своје љубави: „Напасај овце Моје“ (Јн. 21, 16-17). Вера, суспендована на небу и која је остала тамо, је филозофија, празна, без садржаја; вера која остаје на земљи је идолопоклонство, морал без садржаја. Садржај се не може појавити осим комбиновањем оба. Садржај се не може дати осим љубављу између човека и Бога. Раније смо рекли да се уз заповест „љубите непријатеље своје“ Христос окренуо новом човеку. Сам Христос је Својим оваплоћењем показао да су и нама доступне заповести – због тога што се оваплотио, као и ми. Он је постао Човек, како каже свети Апостол Павле, помиривши се са људима када смо били у непријатељству са Њим (уп. Рим. 5, 8)! Својим оваплоћењем Христос је победио свако непријатељство. Погледај око себе: човек може да победи једно непријатељство, два, три, али не може победити непријатељство у целини, не може га потпуно победити. Он прашта, али се стално сећа грешака других због којих је патио итд. Он прашта, али не благосиља оне који га клевећу и проклињу. Он донекле испуњава Божију заповест, а онда се спотакне. Зашто? Јер не усуђује себе да сматра чедом Божијим. Он не разуме да је Христос спустио небо на земљу да би ову земљу подигао на небо. Ако људски расуђујемо, ми, наравно, никада нећемо имати смелости или чак слабе наде да можемо постати синови Божији, богови по милости . Зашто? Јер ми све видимо одвојено: човек је човек, а Бог је Бог. Али то није истина! Човек има моћ да веже небо и земљу. Човек треба да схвати да земља може постати небо. И тако се Бог удостојио да то учини и послао Христа да се овплоти, да би у нама, који смо тело, пробудио свест синова Божијих. Не покушавајући да претерано теологизирамо о природи Спаситеља, покушајмо ипак да мало спустимо веру на земљу како бисмо видели да је Христос то показао својим ученицима. У својој првосвештеничкој молитви, Он је рекао Богу Оцу: „Дело које си ми поверио, извршио сам. Ја сам открио име Твоје људима“ (уп. Јн. 17,4.6). Које је ово име? Име је - "Отац". Ниједна друга религија није знала ово име. Никада, нигде човек се није усудио да помисли да ће једног дана бити могуће да човек заиста постане син Божији; да се Бог – Творац свега, нествореног, беспочетног, бесконачног – од нас може назвати Оцем. Ова молитва, коју ћете наћи у 17. поглављу Јеванђеља по Јовану и коју вас свесрдно подстичем да поново прочитате, није ништа друго до откровење људима о намери Божијој, о намери коју је Он имао када је створио човека , наиме, да шири љубав Његовог Оца према нама, да шири ову љубав у свету, да се заједно са Христом радујемо љубави Његовог Оца и сами Му одговоримо, попут Христа, синовском љубављу. У љубави као таквој, Божија брига за Његову творевину, оно што називамо Промисао, испољава се – на овај или онај начин, очигледније или тајније. Али тек у хришћанству, тек после силаска Христовог и Његовог оваплоћења, ми људи смо сазнали шта је истински Промисао. Промисао, или брига Божија, није само, како смо раније мислили, брига Бога који је изван нас, не само брига коју Бог показује према нама кроз нешто спољашње. Истинска Промисао је и оно што се дешава у нама. Христос није само узео људско тело, него је и ушао у нас. Ми Га прихватамо кроз Свете Тајне, а Он се брине за нас, подржава, помаже, даје нам доказ своје љубави. И ми, љубљени хришћани, треба да искористимо ову силу, искористимо благодат Христову – и почнемо да размишљамо као синови Божији. Као хришћани! Као нови људи . Оваплоћење Христово је доказано и проповедано много пута кроз векове. Па ипак, ако погледате око себе, може се чинити да оваплоћење Христа није било успешно, јер око себе – мислим на хришћане – не видимо нове људе . Не видимо људе који би волели своје непријатеље, не видимо људе који би заборавили на себе и бринули о својим ближњима. Ми то не видимо. И рећи ћу вам још: незнабошци за нас православне кажу да нас вера уопште није променила. Да, ако погледамо оне који се још боре, истина је: видимо – ако видимо – само неколико знакова победе. Али ако погледамо оне који су победили, светитеље који су угодили Богу, који су, како је сам Христос рекао, чинили чуда већа од оних која је Христос чинио на земљи, онда ћемо видети нешто друго (уп. Јн. 14, 12). Што се тиче нас који се боримо, важно је само како на све гледамо и у Кога се уздамо, у Кога полажемо наду да ће нам помоћи да постанемо оно што желимо. Како рече један отац, Бог очима своје милости гледа, не на оно што јесмо, па чак ни на оно што смо били, већ на оно што желимо да постанемо. Оваплоћење Христово мора бити видљиво у нашим животима. Неопходно је да се ми, земаљски људи, усудимо да преобразимо земљу у небо. Шта мислите шта друго може бити милостиња која се даје у име Христово ако не претварање парчета хлеба, супстанце, у небо, у духовна блага, у вечни живот? А шта значи кад постиш, да то чиниш у име Христово? Шта значи када једете, чинити то у име Христово? Шта уопште значи реч светог Павла која каже: једете ли, пијете ли, или шта год чините, све чините на славу Божију (1. Кор. 10,31) – шта значи то значи? Зар то не значи да се усудимо да направимо рај на земљи такви какви јесмо? Христос је узео тело да би нас људе одвео на небо. Као што каже свети Павле, „као што је и сам страдао када је био искушаван, може помоћи онима који су кушани“ (Јевр. 2,18). Имамо Христа поред себе, имамо Христа у себи, свуда имамо Христа, само да се пробудимо. Не остављајмо своју веру обешену негде на небу, као што рекосмо, него погледајмо на Божанска дела - људски, а на људска - Божански. И учинимо Христа Учесником у нашем свакодневном животу. Ставимо Христа поред себе. Рецимо Му све. Учинимо Га Учесником у свим нашим свакодневним проблемима, чак и оним најмањим. На крају крајева, ако Га учинимо Учесником у нашем земаљском животу, онда ће нас учинити учесницима у свом небеском животу. И ако то урадимо, ако се усудимо да градимо свој однос са Христом као деца Божија и покушамо да Га упознамо, и да Он упозна нас, онда ћемо бити заштићени од страшних речи, можда најстрашнијих речи коју човек може чује од Онога који му је показао савршену љубав : „Иди од Мене, проклети, јер те не познајем!“ (уп. Мат. 25, 41, 12). Да нам се ово не би десило, хајде да се усудимо ! Враћам се овој речи јер је веома важна. Своју вечност треба да проведемо са Христом. Дакле, учинимо Христа Учесником у нашем земаљском животу, да би и Он нас учинио учесницима у Своме Божанском животу. И тако да у нашим животима буде она светлост за коју је Христос рекао: „Нека светли ваша светлост пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашег који је на небесима“ (Матеј 5:16). На крају крајева, ако тако учинимо, припремићемо своје душе за Силазак Светог Духа у њих. Дакле, нека се у нама види она светлост која се описује речима: „Ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин“ (Матеј 28:20). Протосинђел Хризостом (Чучу) https://pravoslavie.ru
  5. аутор: проф. др Јоанис Фундулис питање: Треба ли свима, неконтролисано давати Свето Причешће? питање: Можемо ли неком хришћанину, који има смртни грех забранити да се причести? Ако можемо, на који начин? Треба ли причешћивати хришћане којима смо претходно препоручили да се исповеде, а они приступају неприпремљени? Сва три питања се односе на тешку тему давања Светог Причешћа вернима од стране свештеника. Кажем тешку, јер је са једне стране спојена са питањем одговорности свештеника као пред Богом одговорним за располагање Светим Тајнама, а са друге са савешћу верника, као и са посебним околностима у свакој парохији. Случајева је толико много да се не могу ни предвидети, нити се ο њима може судити истом мером. Сваки човек представља јединствен случај и, по Светом Апостолу Павлу, нико не зна «дубину срца човековог», до сами дух његов. Осим тога, не треба заборављати да је наша вера – вера слободе и благодати, и да сви наши поступци треба да имају у виду само спасење човека, за којег је Христос умро, и за чије је избављење дао Тело Своје, «које се за вас ломи на отпуштење грехова», и Крв Његову, «која се за вас (…) излива на отпуштење грехова», као што се на свакој Литургији понавља. Управо то и јесте циљ Тајне: отпуштење грехова грешницима, а не награда безгрешности. С друге стране стоје савети Апостола Павла (1Кор 11, 27-32) и Цркве за припрему пред Причешће, «испитивање», да би нам учешће у Тајни било на корист a «не на суд или осуду». Свете Тајне, наши мислени бисери, не бацају се пред свиње, јер ће их погазити и оскрнавити. Одатле почиње одговорност свештеника. Сад, просветљен, верни свештеник ће између ове две тачке наћи средину која ће одговарати сваком. Поучавајући хришћане, нити ће их превише подстицати, како не би Светом Причешћу приступали неприпремљени, нити ће их плашити толико да се из превеликог осећаја грешности лишавају чаше Живота. Мера се налази у подстицају Свете Литургије, чије речи толико пута механички изговарамо или слушамо не разумевајући њихов смисао: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». «Страх Божији» спутава грешног човека од учешћа у вечери Господњој. Савршена «љубав» га привлачи и, по Апостолу Јовану, «изгони страх напоље» (1Јн 4, 18). «Вера» ће представљати свештену свезу ова два пола и показати човеку начин на који ће се исправно поставити у односу са Богом и Његовим Тајнама. Сво пастирско дело свештеника треба да има за циљ подршку, разрастање и просветљење ове вере. Тако ће се појављивати мање проблема попут ових који се постављају у три горе наведена питања, јер ће осведочени Хришћани, благовремено руковођени ка познању и мистагошки поучавани од стране свог свештеника, знати кад и како да приступе Светом Причешћу. И још нешто. Ова питања претпостављају идеалну везу између свештеника и његовог стада. Свештеник их зна «по имену» и познаје проблеме верника у његовој парохији, исповеда их, надгледа, руководи у животу по Христу, једном речју «чува их». Данас то, нажалост, није посвуда могуће, посебно у великим градовима, са многољудним парохијама и мало пастира. Питање је да ли свештеник познаје један мали проценат од стотина људи који ο Пасхи или Божићу приступају Божанском Причешћу. Хајде да, после ових општих напомена, изблиза по-гледамо ваша питања. Пре свега, не можемо свима неконтролисано давати Свето Причешће. Свето Причешће се даје само верницима, значи онима који су Крштењем постали чланови Цркве, који јој припадају и који су у светотајинској заједници с њом. Другим речима, причестити се могу само Православни Хришћани. Искључују се нехришћани (према томе и некрштена деца), Хришћани који припадају другој цркви (Римокатолици, Протестанти, Јермени, Копти итд), расколници и званично изопштени из Цркве. Свето Причешће је символ и саставни део Хришћанске Цркве, породице у Христу. Оно народ Божији чини «једнотелесним» и «једнокрвним». Оно нас чини браћом у Христу, било ком простору, нацији, језику и времену да припадамо, будући да се сви «од једног Хлеба» и «исте чаше Његове» причешћујемо, будући да и у нашим венама тече Крв Христова и да је наше тело примљено Телом Његовим. Онима који не претстављају чланове ове Заједниде, свештеник не само да не може дати Свето Причешће, него и сноси велику одговорност ако то учини. Кад приступе нашој Цркви, онда ће учествовати и у Причешћу. Али наша Црква налаже и «епитимију», лишење Светог Причешћа, као васпитну меру за људе који су подлегли одређеним гресима. Тако је бивало и у древној Цркви, где је постојао посебан ред «кајућих се» Хришћана. Појединим од њих не само да није било дозвољено Свето Причешће, него им није било дозвољено ни да прате Свету Литургију, него да само саслушају читања и проповеди. У појединим случајевима великих сагрешења, као што је одрицање од Христа, трајање одлучења од Светог Причешћа сезало је и до самртничке постеље. Црква је, како је време пролазило, постајала све снисходљивија. Довољно је да упоредимо каноне Василија Великог са канонима Јована Посника, и са данашњом праксом, да би увидели постепено смањивање строгости. До налагања ове епитимије је долазило и долази од стране духовног оца при исповести. Природно, он ће то учинити са свом љубављу и психолошким умећем, како би се исповедани уверио да то бива за његово добро и за његово душевно спасење. Исто тако, ако је свештеник сазнао да је неко од његових парохијана учинио неки велики грех, у том случају ће се свештеник постарати да му, пре него што он приступи Светом Причешћу, с љубављу и брижношћу приђе и очински му укаже погодну терапију и да му евентуално препоручи удаљење од Светог Причешћа. У часу приступања Тајни је већ сасвим доцкан, и било каква примедба у том тренутку може постати разлог да се онај који приступа увреди те да наше упозорење донесе супротан резултат и његово удаљење од Цркве или, да чак постане разлог да свештеник, кршећи неприкосновену тајност исповести, падне у смртни грех и тако постане крив пред Богом и људима. Ако се, опет, не ради ο нечем тајном, него је онај који приступа постао узрок јавне саблазни, свештеник тада може са свом љубављу, хришћанском учтивошћу и озбиљношћу, да му ускрати Свето Причешће тражећи да се виде на крају Свете Литургије, или поступајући на неки други погоднији и финији начин како би задобио, а не изгубио «болесног» хришћанина. Нешто слично је учинио и Свети Амвросије Милански са царем Теодосијем, убицом Солуњана. Свакако и у овом случају не треба губити из вида да је сасвим доцкан чекати моменат Светог Причешћа да би поучили верника. Ако је грешник «изгубљена овца», велика је одговорност пастира који је исту пустио да лута по брдима и постане плен мисленога вука, и није од првог тренутка потрчао за њом. У сваком случају, нека се свештеник запита шта би Христос урадио кад би био на његовом месту. На крају, мислим да одговор код трећег дела питања, дакле: да ли ће свештеник онемогућити да се причесте људи којима је препоручио да се исповеде а они се нису исповедили, није толико тежак. Свештеник је дужан да упућује вернике да Светом Причешћу приступају што је могуће спремнији. Указаће им на начине припреме, од којих је један и исповест. Одатле па надаље је питање савести верника. Добро је да се верник пре Светог Причешћа исповеди и добије опроштај грехова. Тако приступа достојнији и са мањим страхом од осуде. Међутим, свештеник не треба да заборавља да је Света Тајна Исповести једно, а Света Тајна Причешћа друго. Друго не претпоставља обавезно прво. Покајање је самосталана и независна Света Тајна којој хришћанин не приступа сваки дан, него кад осети потребу за духовном терапијом, исповешћу и отпуштањем грехова који га оптерећују. Свето Причешће је храна, извор бесмртни, мана, «истинско јело и пиће». И њој се приступа често, што је могуће редовније, «да не умремо». Зато се Света Литургија и врши готово свакодневно. Речима: «…приступите» позиваш сав присутни народ на Свето Причешће, и пре Причешћа за њега се молиш да се достојно причести, и у његово име потом благодариш човекољубивом Владици. Да поновим: Код ових озбиљних питања, као што је давање Тела и Крви Господње верницима, кључ се налази у рукама доброг свештеника, мудрог, пуног љубави и страха Божијег. Не преостаје му ништа друго него да њиме отвара срца парохијана како би у њих ушао њихов Женик, Христос. https://grigorijepalama.wordpress.com
  6. Један светогорски монах је добио вест из Русије да је његова познаница умрла. Он је узео просфору, ушао у олтар и дао је јеромонаху који је служио: " Оче помени упокојену " и рекао је име. Само што је јеромонах узео просфору у леву руку, а копље у десну, монах је десно од жртвеника видео умрлу. Она је била тако устремљена да види жртву која се за њу приноси! Само што је честица извађена, на лицу почивше се појавио радосни осмех и она је нестала. Јеромонах је дао у руке монаху просфору, али је монах није могао узети. Јеромонах је питао: " Шта је с тобом? " Монах је, скупивши снагу, испричао виђење. Схватате какву велику силу има проскомидија, колико је она важна за оне који су прешли у други свет. Они се за себе не могу молити, чекају молитве рођака и блиских. Свештеник Николај Серов View full Странице
  7. -Како можемо да објаснимо ову истину људима ван Цркве? Многи људи мисле да је живот супермаркет где можеш нешто брзо да купиш. Они упале свећу и очекују да ће Бог одмах да излечи рак, да им помогне да нађу одговарајући посао... -Ми нисмо Божји адвокати. Ми не морамо увек да објаснимо оно што Бог чини сваком човеку. Ми морамо да учимо људе да воле Бога као што га деца воле, не као купци у супермаркету. Ми треба да верујемо Богу и Његовој Вољи. Бог ће пронаћи пут до срца сваког човека и ми не треба да бринемо шта ће се догодити са светом и људима у њему. Христос је Спаситељ света. Он је био разапет за људе и Он неће бити неправедан према људима. Бог ће да сагледа срце сваког човека када је потребно. Ако Бог не одговара и ми нећемо одговарати. Сви морају да предају своје душе Вољи Божјој. Понекад, да би осетио Бога у свом срцу, мораш да прођеш многе туге, искушења, и неразумевања. Да ли се сећате шта се догодоло Јову који је дуго страдао. Бог је дозволио да прође кроз многа искушења и јавио му се тек на самом крају. Бог зна када је време да се обрати човеком срцу. Морамо се уздати у Бога и у Његову љубав према целом свету. Када видимо да је некоме потребан Бог треба да се молимо за ту особу и Бог ће сигурно дотаћи њено срце. -Како онда Црква да имплементује своју мисију? Кажете да не треба да бринемо шта се дешава са светом и да ће се Бог сваком човеку обратити. Ово може да значи да не треба да бринемо да ли ће и када ће људи да крену у Цркву. Ипак, ми треба да урадимо нешто да привучемо људе у Цркву. Ми треба да будемо мисија Цркве? -Сејач сеје семе на њиви, онда се моли Богу да то семе израсте и више не брине о томе. Слично овоме, ми морамо да сејемо и да заливамо, али не треба да бринемо да ли ће порасти. -До којих размера можемо да утичемо на свет? Руска Црква је дуго разматрала која су права средстtва за мисионарски рад. На рпимер, да ли свештеници могу да иду на рок концерте, да играју фудбал... Да ли ове методе могу да се користе да би људи дошли у Цркву? Мислим, да ми свету нисмо потребни на рок концертима или фудбалским мечевима. Требало би да будемо тамо где нас људи могу наћи - то јест у Цркви. Ми треба да исповедамо људе и да им будемо доступни за духовни разговор. Људи треба од нас да чују Реч Божију. Треба да их примимо љубазно и са љубављу. Не треба да идемо на фудбалску утакмицу или да пијемо алкохол у дискотеци или клубу. -Често чујемо да људи говоре шта монаси могу да знају о породичном животу? Човек треба да се загледа испод површине и увидеће да је основа иста. Текстови аскетских монаха нас уче да превазиђемо егоизам и страсти и да избацимо "старог себе" да би могли да комуницирамо унутар себе, са другим људима, и најважније са Богом. Људи у браку морају да читају Патерик(Отачник) да би научили како да изграде добру породицу, јер та књига садржи одговоре на проблеме које сусрећемо у нашим животима. -Ваше Преосвештенство, као Владика велике епархије, и као духовни отац и Игуман многих манастира, да ли имате времена да исповедате и духовно водите мирјане? -Свуда где се Грчки језик говори, не само на Кипру, владике одвајају доста времена да би исповедали мирјане. Наш начин исповедања је другачији од оног у Русији. Колико ја знам имате мало времена да кажете своје грехе. Док код нас исповест може да траје неколико сати јер људи говоре о својим гресима и проблемима, постављају питања, и говоре о свему што их мучи. Пре неколико дана, млађи учитељ је дошао код мене на исповест. Стигао је у пет сати поподне, а отишао у шест сати ујутро следећег дана. Хвала Богу што је он био једини. -Ако чујете исповести толико великог броја људи, знаћете стање душа својих парохијана. Који грехови су типични за време у коме живимо? -Један од разлога што ја лично исповедам је то што не желим да изгубим контакт са људима, не желим да седим у канцеларији и да будем као менаџер. Исповест је наједноставнији начин да се схвати о чему људи размишљају и да се разуме шта су њихове бриге и који их проблеми муче. Веома сам срећан када људи гледају на свог Владику као на свог оца и када ме људи нађу у цркви и повере ми своје проблеме. Одлазим у своју епархијску канцеларију једном или двапут месечно. Тамо се осећам као мајор, па због тога више волим да будем у цркви. Црква је природно место где Владика треба да буде. -По вашем мишљењу који је највећи духовни проблем нашег времена? -Видите, назив греха (убиство, абортус) није битно. Суштина греха је важна, а то је одступништво од Бога. На Грчком, реч грех значи промашити мету. Када су стари Грци гађали стрелом мету и када би промашили рекли би - згрешио сам. Када људи немају Христа у срцу онда доносе погрешне одлуке. Још као млад сам постао духовни отац, када сам почео да исповедам људе док сам живео на Атосу. Једном сам питао Старца Пајсија шта треба да питам људе који долазе на исповест. Рекао ми је да избегавам да постављам питања, али ако људи инсистирају онда прво питање треба да буде да ли волите Бога, а друго какав је ваш однос са Богом. Онда их питај да ли воле људе око себе и да ли воле себе и ситуацију у којој су. Након тога их можеш питати о осталим стварима. Због тога Бог каже да је највећа заповест љубав према Богу свим својим срцем, а остало ће да следи. -Поменули сте Старца Пајсија. Вероватно се сећате учења Старца Пајсија, Старца Порфирија, и Старца Јосифа. -Тачно. По Божјој промисли срео сам многе данашње свете људе још док сам био веома млад. Познавао сам два Старца Атанасија из два Манастира. Касније сам се упознао са Старцем Јефремом, Старцем Харалампијем из Манастира Дионисијат. Такође сам упознао Старца Јефрема који сада живи у Аризони, старца Јосифа који је био мој духовни отац и који ме је замонашио. Бог ме је благословио да упознам Старца Порфирија, Старца Јакова, Старца Филотеја, Старца Софронија, Старца Емилијана из Манастира Симоно-Петра и многе друге мање познате старце. Од сваког од њих сам чуо духовне поуке. Општи утисак који сам добио из разговора са њима је да их Божја благодат одржава да буду духовно и психолошки здрави. Нису имали недостатака. Нису били претерано стриктни. Старци су били благи, разумни и тактични. Били су пуни љубави према Богу и према људима. Били су веома срећни људи такође. Када би погледали на било ког од њих, помислили би да је ово човек какав га је Бог створио, јер су имали лик Божји у срцима и личили на Небеског Оца. Сви су били деца Цркве. Увек су говорили да будемо повезани са Црквом и да имамо мир у души без обзира на околности у нашим животима и да на све гледамо кроз Христа. Могао бих о њима да говорим сатима. -Сигурно да постоје неке духовне поуке којих се чешће сећате и које употребљавате у разговорима. -Старац Пајсије је увек говорио људима да буду вредни да Бог не би био разочаран. Такође је говорио да зна да заслужује пакао али да не жели да иде тамо јер би тако разочарао Исуса. Старац Јефрем Катунакијски је увек говорио да испуњавање послушања је све за монахе. Старац Порфирије је обично говорио да је Бог све, да смо увек срећни када смо са Христом и да ћемо ићи где год да и Он иде. Чак и да одемо у пакао бићемо срећни ако је Христос са нама. Животи ових светаца су имали једну заједничку ствар - они су сви живели Христом. Сећам се када је Старац Јосиф једном јео са нама и када је чуо да се Христос помиње одмах је почео да плаче и није могао да једе. -Ваше Преосвештенство, хвала вам много за овај поучан разговор. Као епилог, да ли би сте рекли нешто за оне који ће ово читати. -Не могу да кажем ништа своје. Све ове проповеди су издали наша браћа Руси, којима сам веома захвалан. Али чак и то није од њих. Ја само могу да кажем да сви треба да волимо Христа, и ако га имамо у нашим срцима све ће бити у реду. А ако га немамо све ће се распасти. митрополит Атанасије лимасолски http://www.manastir-lepavina.org
  8. -Ваше Преосвештенство, да ли имате осећај да живимо у не нормалном времену? Знам да звучим чудно, поготово што се људи увек жале да је раније било боље, да је трава била зеленија и да су људи били љубазнији. Ипак, данас многи људи, не само Хришћани, имају општи осећај нелагодности и стреса. -Мислим да смо остарели и да је то разлог што идеализујемо прошлост и мислимо да је била боља садашњости. Очигледно, свет иде ка последњем времену. Ипак, за Хришћане, не постоји "јуче" и "сутра". Постоји само "данас", које се живи у присуству Божјем кроз Свете Тајне Цркве и кроз Свету Литургију. Када славимо Црквене празнике, ми кажемо: "Данас је Христос Рођен", "Данас је Христос Крштен", или "Данас је Христос Разапет". На тај начин живимо у данашњости и Царству Небеском које ће доћи на крају. Мислим, драги моји, да морамо да будемо захвални Богу за Царство Небеско. Старац Пајсије је говорио, што више проблема кроз које пролазимо то више благослова Божјих. -Значи, не постоји "јуче" и "сутра" у Цркви, али чудне се ствари догађају у свету ван Цркве: бракови хомосексуалаца се легализују, еутаназија се легализује, грех и блуд се пропагира на сваком кораку, пред нашим очима свакодневно видимо безакоње и неправду. Зар нисмо у праву кад кажемо да је наш свет другачији од оног пре 50 година? Штета је што наша браћа не знају Свето Јеванђеље и раде ствари које сте ви описали. Молимо се за њих и за цео свет. Услови су увек били тешки за нашу Цркву. Размислите о овоме што сам рекао, да су услови увек били тешки за нашу Цркву. Основана је у време идолопоклонства. Вековима је била гоњена. Сетите се шта се догодоли у Русији у прошлом веку. И поред свега тога, наша црква опстаје. Ми не очајавамо већ захваљујемо Богу који нас је увео Цркву и молимо се да останемо у Цркви. Молимо се и за људе који су ван Цркве, да би та наша браћа искусила Бога, јер је и то наша одговорност. Ми знамо да је ђаво принц света ван Цркве. Али ће Христос победити ђавола, а они који траже Христа ће увек бити са Христом. Највећа одговорност људи у Цркви је да проповедају истину Јеванђеља онима који то желе да чују. -Током 1990, Русија је доживела колосални духовни напредак, али данас видимо да су људи све мање заинтересовани за Веру. Ово значи да су људи који треба да буду "Деца Небеског Царства" одабрали потпуно друго царство са другим господарем, а не Христа. Како треба Хришћани да задрже своју ревност? -Људски пад и одвајање од Христа је увек разлог за жалост Хришћана, али такође постаје мотивација за показивање љубави кроз молитву за оне који су ван Хришћанства. Треба да се односимо према њима са великом љубављу и жалошћу. У Јеванђељу нам Христос каже да треба наше светиљке да сијају пред људима да би они спознали Бога. Наша је грешка што има људи који не знају Христа. Морамо да осећамо огромну одговорност за душе таквих људи. Ако постанемо свеци онда ће мо привући људе Христу. Наш проблем је мањак светости у нама. Због тога нисмо фер према својој браћи, јер не виде светост у нама и због тога нису привучени Јеванђељу. Из свега тога следи да нам је у ствари потребна светост и свеци у Цркви. -Моје питање је било мало другачије. Шта се може искористити да би се сачувала Хришћанска Вера и стремљење ка светости ако је наша заинтеросованост за Веру све мања. Видимо да се трагедије догађају чак и у свештеничким породицама. Жена свештеника, кога сам знао, га је оставила. Такође, неки студент на богословији, кога сам познавао, је прошао кроз развод. Лоше ствари се дешавају тамо где не очекујемо и где мислимо да не могу да се догоде. На шта да се модерни Хришћани фокусирају да им се ово не би догађало? -Наравно, наш живот ће увек бити пун искушења. И сигурно ће ова искушења покушати да умање нашу љубав према Богу. Уз будност и активност у нашим животима, веома је важно за људе који желе да сачувају топлину у својим срцима да имају праведног и искусног духовног оца коме могу да се обрате у тешким периодима искушења. Вођен Благодаћу Духа Светога, духовни отац може помоћи да сачувамо љубав Божју у нашим срцима. Такође морамо неговати наше душе тако што ће мо се молити Богу и читати духовне књиге. Тако ће мо уз помоћ духовног оца успети да пребродимо све своје проблеме и проблеме у свету. -Рекли сте да је добро имати духовног оца, али данас у Русији има много младих свештеника који једноставно немају искуство или посебне дарове. Шта би требало већина Хришћана, који немају искусног духовног оца, да ради? Старац Пајсије је говорио када нема помоћи од човека тада долази велика помоћ од Бога. Али оно што кажете је веома логично. Ипак, није по Божјој логици. Богу нисам потребан ни ја ни било ко други, чак не ни Старац Порфирије или Старац Пајсије. Бог може сам да имплементира Своју Вољу у срцима људи и због тога никада не треба да очајавамо. Бог је присутан у Цркви у овоме свету. Ако би сте пришли Старцу Пајсију без вере уопште не би имали никакве користи, али и супротно је истинито. Ако приђете свом духовном оцу побожно и са вером у име Христово, добићете одговор који ће бити по вољи Божјој. На Светој Гори сам чуо причу о монаху коме се духовни отац упокојио. Овај монах је обукао одећу свог духовног оца и рекао: пошто немам духовног оца онда ћу питати ово дрво, и добио је одговор да не треба нешто да уради. Бог одговара по нашој вери. Ја те добро разумем, али ћемо бити у невољи ако очекујемо помоћ од људи, а не од Бога. Чак и у Грчкој, многи људи нису знали за Старца Пајсија и Старца Порфирија, иако су њих двојица били посебни свети људи. Оно што је важно је да Црква Христова настави своју мисију. -Ако је твоја вера жива и волиш Бога, онда ти ништа друго не треба осим Бога и Његове Цркве. Али, како се спасити ако твоја вера и ревност опадају и ако ти је потребан овај свет који по речима Апостола лежи у злу. -Такви Хришћани треба да ураде исто што је Апостол Петар урадио када је почео да се дави. Повикао је и молио Бога да му помогне. И Бог је пружио своју руку и спасио га. Христос је жив! Он је увек близу. И свакоме, ко му се обрати за помоћ, ће помоћи. -Шта да радимо ако се молимо и не добијамо одговор од Бога? Ако чекаш резултате молитве, никада их нећеш видети, јер је почетак такве молитве погрешан. Не молим се да бих добио резултате већ се молим да ми Бог опрости грехе и да се смилује на мене. Бог нам даје Своје Свето Тело и Крв, опрашта нам грехе и кроз Цркву нам даје благодат Светог Духа. Тако да је једино потребно да се молимо Богу за Његову милост на смирен и једноставан начин. Човек који је стекао смирење се узда у Бога и не сумња да га Бог чује. Ако желиш да видиш резултате своје молитве, то значи да сумњаш. Пошто Бог не жели да нас наша гордост повреди, Он крије плодове наше молитве. Највероватније, Он ће нам их показати када стекнемо смирење и тада ће мо моћи да уживамо у плодовима молитве, на необјашњив начин. Један старац је рекао монаху који је увек тражио да види плодове своје молитве да је он као особа која стави семе у земљу и сваког дана га ископава да види да ли је семе пустило корење. Остави семе у земљи, заливај га и бди над њим, и онда ће порасти само по себи. митрополит Атанасије лимасолски http://www.manastir-lepavina.org
  9. У Цркви има места за све људе који желе да се спасу и дођу у познање истине. Али, мишљења која одступају од Христовог учења и заповести љубави, немају места у Њој. Хришћанин не може другу особу сматрати другоразредном по било ком основу – расном, политичком, класном, полном и тако даље. Очигледно греши свако ко сматра да је његов пол супериорнији – било да је то мушкарац у односу на жене или жена у односу на мушкарце. У таквој ситуацији постоји само један начин: морамо се предомислити по овом питању и сложити се са колективном мудрошћу Цркве. Прво треба да проучите природу своје Цркве, да сазнате како она живи и на чему се заснива. Да бисте то урадили, потребно је да прочитате Свето писмо, које каже да је жена створена од мушког ребра, односно да су мушкарац и жена исте природе. Ништа другоразредно не може произаћи из стварања прворазредне креације – уосталом, онда се испоставља да је изворни материјал другоразредни, зар не? Све је ово обмана, незнање или нека врста горког, болног искуства. Дешава се да нешто није пошло за руком у животу човека, па почне да ставља све у исти кош, на основу свог субјективног искуства, што изазива бол и збуњеност. Бог је љубав, и када се крстимо у Христа и обучемо се у Христа, онда „Нема више ни Јудејина ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви једно у Христу Исусу. “ (Гал. 3, 28). Сви смо ми нове творевине у Христу. Ми хришћани чекамо вечни живот и знамо да такође нема поделе на мушкарце и жене. У вечности ћемо сви бити као анђели. То је оно у шта ми верујемо, оно што нам је објавио оваплоћени Бог, кога морамо слушати. Да ли Га човек слуша зависи од његове жеље. Ако жели да остане стагнира у свом незнању, онда се можете само молити за њега и тражити неке начине да га просветлите. Бог не сређује Стари су говорили да је у људској природи да греши, али су говорили и да само будала истрајава у свом незнању. Нормалан човек, суочен са чињеницом да су његова лична искуства и мишљења у супротности са Светим писмом и заповестима Божијим, понизиће се. Он ће бити попут апостола Павла који је рекао: „Али што ми је некад било добитак, то сам ради Христа сматрао за штету.“ (Фил. 3:7). Ако мислите да је жена другоразредна, нећете стећи Христа. Треба да одлучите шта вам је вредније: сопствено мишљење, незнање, конвенције – или Бог, комуникација са Оним који даје бесмртност? Господ храни и мушкарце и жене Својим Телом и Крвљу, чинећи их једним телом Цркве. Како човек, створен по Његовом лику, може рећи да је други човек, створен на исти начин по по слици и прилици Божијој, другоразредни? Ово је глупост! Важнији је онај ко воли више Можда је ово погрешно схватање засновано на речима Јеванђеља: "Жене да се покоравају својим мужевима као Господу, јер муж је женина глава као што је и Христос глава Цркве, он као спаситељ свога тела.“ (Еф. 5:22-23). Кад ми то кажу мушкарци, питам: „Јесте ли ви секташи или православци?“ „Православни“, одговарају. „Па зашто, као секташи, уграбите само део фразе, а не приметите остатак? Ако желиш да будеш глава, онда запамти да је то могуће само када волиш своју жену као Христос Цркву. Ако постигнете такву меру љубави, можете да доминирате; ако не, како можете захтевати такво поштовање за себе? Господ каже да је најважнији онај који воли. А "Љубав дуго трпи, љубав је добра, она не завиди, љубав се не хвали, не надима се, не понаша се непристојно, не тражи своје, не љути се, не урачунава зло,не радује се неправди, али се радује са истином; она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи.“ (1. Кор. 13, 4-7). Ово је врх на који морамо да идемо, светионик на који гледамо. Ако желите да вас поштују, научите прво да волите. О каквој љубави можемо говорити ако себе сматрате вишим, бољим и вреднијим од другог? Не постоји друга класа у љубави. Хришћанска љубав уопште нема варијетета, нема подела, јер Господ воли свакога – и позива нас да чинимо исто. Одговорите на Божју љубав Није добро веровати да некоме није место у Цркви. Сви смо болесни, свако има своју болест. Ако човек жели да се излечи, мора да ради на себи. Господ жели да се сви спасемо. Наш задатак је да на Његову љубав одговоримо својом љубављу, својим радом. Треба победити своје незнање и волети ближњег. Човек може да тражи супериорност над другом особом само у једном – у љубави. Ако мушкарци желе да надмаше жене, нека их надмаше у стрпљењу, стрпљењу, смирењу и способности прихватања слабости. Нека се сете на шта су позвани: „Тако и ви, мужеви, живите са својим женама по разуму, указујући им част као слабијем женском сасуду, као и сунасљедницама благодати живота, да не буду ометане молитве ваше. “ (1. Петр. 3:7). Постаните прави мушкарци, покажите своје најбоље квалитете! Драге жене, ако сретнете човека који вас сматра другоразредним, опростићете му и помолити се – можда ће молитва васкрснути његову душу и избавити га од прелести. Драги мушкарци! Окружени смо лепим женама, од којих је свака нечија мајка, супруга, ћерка или сестра. Раде за добробит других, моле се, помажу. Да ли је могуће третирати их са презиром? Сетимо се да је и наша главна Покровитељица - жена – мислим, наравно, на Пречисту Богородицу. Понекад ми се чини да смо ми, мушкарци, чешће другоразредни – јер су врло често наше жене несрећне поред нас. У њиховим очима нема радости, а често смо ми криви. Зато немојмо да им замеримо, већ им дајмо љубав, пажњу и срећу. протојереј Владимир Шутов https://gorlovka-eparhia.com.ua
  10. Понекад човек може да стекне утисак да скоро сви свештеници имају један одговор на сва питања, који се састоји од три речи: „Покајте се, исповедите се и причестите“. У ствари, јесте. И поставља се још једно питање: „Зашто модерни психолози имају много речи, књига, теорија итд. Међутим овде се све своди на једно – на ову фразу, која је заиста нешто као аксиом у православљу. Зашто је све овако? Зар то није превише једноставно? Постоји само један одговор. Ово је тачно, и није једноставно. Ни на који начин не одбацујем научна достигнућа психологије. Не омаловажавам њене заслуге, њена емпиријска запажања и на њима изграђене теорије. На крају крајева, многи од њих су заиста створени за добробит човека. Али овде бих желео да покажем квалитативну разлику између духовног живота и науке. Одговор „Покајте се, исповедите се и причестите“ пре свега каже да је свештеник позван не само да на неки начин помогне човеку, већ да га стави пред Бога Живога, Који ће решити његове проблеме. Неће он сам, свештеник, решити проблеме човека, већ ће то учинити Господ Свемогући. А свештеник је само проводник Божанске благодати, пријатељ Женика. То је посебно видљиво у Тајни исповести, где је јасно назначено да Бог отпушта грехе, а свештеник је томе сведок. Дакле, у психологији постоје две стране: „психолог и пацијент“. У православној вери увек постоје три стране: „Бог – свештеник – духовно чедо." Отуда „покајте се, исповедите се и причестите“. Jер то нису само речи, већ цео живот. Цео процес промене-преображаја душе. Покајање значи имати потребу за Лекаром, спознати своје грехе и извести их на суд Божији. Исповедај се, размисли о својим гресима, запиши их или запамти, прочитај духовну литературу о покајању, о томе како се исправно исповедати. Моли се да ти Господ открије грехе твоjе, макар и молитвом светог Јефрема Сирина. И, савладавши стид, дођи на исповедаоницу, положи главу, себе на Свето Јеванђеље и Крст, као на хируршки сто, и испричај све са покајањем, искрено и без прикривања. И Господ ће преко деснице свештеника просветлити, ослободити те бремена и помиловати душу твоју, исцеливши је од духовне болести-греха. Причешће, вишедневна припрема, молитва, пост, присуство богослужењима. То је читав jуначки труд. И као врхунац његовог "Светиње светима!" — најближи споj-општење са Богом кроз прихватање Најважније Светиње Православља – Тела и Крви Христове. Шта може бити више од овога? Ништа. Бог улази у тебе и cтвара од тебе Себи храм. Бог те освештава. У давна времена неке православне истине и догмати нису откривани оглашенима, верујући да ће моћи да их разумеју тек пошто се крсте, исповеде и причесте Светим Христовим Тајнама. Јер да би човек имао небески ум, благодат Божија мора пре да га просветли. Зато свештеник скоро свакоме ко му дође каже: „Покајте се, исповедите се и причестите“. Мораш да уђеш у благодат Божију, отвориш јој срце и почнеш да живиш црквеним животом, живиш активно, стичући пре свега благодат Светог Духа у Тајнама, да би твоjа душа срела Бога, који ће ти се открити и спасити те. А ми, свештеници, радоваћемо се када још једна душа у свету васкрсне за живот вечни у Христу. Протојереј Андреј Чиженко https://pravlife.org/ru/content/kaysya-ispoveduysya-da-prichashchaysya-pochemu-u-svyashchennika-chasto-na-vse-voprosy-odin
  11. У претходном тексту* смо се задржали на неким аспектима актуелне стратегије Константинопољске патријаршије у односу на Руску цркву, коју Фанар спроводи преко украјинских власти, истовремено покушавајући да у њено спровођење укључи епископат УПЦ. Главни задатак је прогласити Руску православну цркву и лично патријарха Кирила за носиоце неке нове „лажне доктрине“ и тако је избацити из породице помесних Православних цркава. Зашто то ради Константинопољска патријаршија? Чињеница је да је РПЦ данас за Фанар једина препрека успостављању апсолутне доминације у систему светског Православља. А уједно и једина сила способна да упути изазов Константинопољу и директно га оптужи за промовисање јеретичких учења. Ово је нешто чега се Фанар, зачудо, озбиљно плаши. Зашто говоримо о јереси? Од монаха Нестора Летописца, писца Повести о давним годинама, знамо да су Грци „лукави“. Ово лукавство је изражено у многим аспектима, али највише од времена старих Хелена, у игри речи и значења. Таква поставка у фанариотском концепту „примата“ у православном свету је термин „монархија“. Правећи паралелу између прожимања међу Лицима Пресвете Тројице и Константинопоља са осталим помесним Црквама, фанариоти ово описују као „монархију“. „Монархија Оца“. Заиста, ако буквално преведемо овај термин са грчког, онда ћемо добити значење „једноначалије“. У том смислу, наравно, тешко је не сложити се да је Отац једини почетак у Светој Тројици: Син се рађа од Њега, а Дух Свети исходи. У том смислу, у односу на Оца, реч „монархија“ користили су Свети Оци епохе Васељенских Сабора. Тако, на пример, свети Григорије Богослов пише: „А ми поштујемо монархију (једноначалије/једноначалност); међутим, не ону монархију која је ограничена једним Лицем <...>, него ону која саставља равночасност природа, једнодушност воље, истоветност покрета и усмерење ка једном Оних који су из Једнога, што је немогуће створеној природи <...> И то су код нас – Отац, и Син, и Свети Дух." Међутим, какве везе са тим има Константинопољска патријаршија и њен „примат“? Ова у сваком погледу погрешна аналогија потребна је фанариотима само за једно – да уведу реч „монархија“ у односу на форму прожимања/односа Константинопољског патријаршијског трона и осталих помесних Цркава. Идеја је једноставна – пре или касније форма ће бити испуњена одговарајућим садржајем, узимајући у обзир чињеницу да реч „монархија“ у свим савременим језицима има сасвим специфично значење и означава облик владавине у оквиру којег постоји владар (монарх) и његови поданици. Штавише, говорећи о улози Константинопољске патријаршије у систему аутокефалних Цркава, идеолози нове еклисиологије не предвиђају за све православне првојерархе „равночасност“ и „једнакост“ међу собом по аналогији са Лицима Свете Тројице. Напротив, проглашава се „први без једнаких“ и „највиша власт“, проглашавају се „посебна овлашћења и привилегије“, којима се константинопољски епископ поставља институционално изнад сваког другог поглавара аутокефалне Цркве. Дакле, ако применимо обрнуту аналогију и упоредимо улогу Константинопољског патријарха у Православној цркви (у облику у коме је проглашавају фанариоти) са улогом Бога Оца у Тројици, закључићемо да Отац, у односу на друга два Лица Пресвете Тројице, делује не само као једини принцип, већ и као „први без једнаких“, „највиша инстанца“ и онај који има нека „посебна овлашћења“, односно као монарх у општеприхваћеном смислу те речи. Доводећи до свог логичног краја паралелу коју намеће Фанар, не добијамо ништа друго до скретање у древну јерес „монархијанизма“, чији су наставак била учења Арија и Македонија, која су осудили Оци Првог и Другог васељенског сабора. Испоставља се да су у тежњи за васељенском влашћу у Цркви и „древним привилегијама“ фанариоти буквално пали у јерес, која потпада под осуде Васељенских Сабора и Светих Отаца. Да ли Фанар разуме ово? Многи, сигуран сам, разумеју. Мада, по свему судећи, постоје и идеолошки јеретици који чине највише руководство Константинопољске патријаршије. Не наилазећи на отпор, сваким даном све гласније изјављују своје ставове. Истовремено, промовишући своју „монархију“, Фанар данас треба да помери фокус са себе и свог јеретичког учења, оптужујући свог главног опонента у православном свету, Московску патријаршију, за неку врсту „лажног учења“. И Константинопољ наступа без устручавања, док се у Руској православној цркви или стиде да директно предоче фанариотима скретање у јерес, или овај корак чувају у крајњем случају као последњи аргумент. Међутим, догађаји се одвијају тако да ускоро може бити касно. При томе, не треба заборавити да нема потребе за сазивањем Васељенског или Свеправославног сабора да би се констатовао пад у јерес која већ подлеже под саборске одлуке. Оци Цркве су таква учења већ оценили пре нас. Упоређујући време Васељенских сабора и садашње доба, остаје за кајање то што и у наше време, као некада Свети Никола, на неком свеправославном скупу неко не устане и не зада добар ударац старом лукавцу и властољубцу за његову већ, заправо, нескривену хулу и дела која Цркву Христову предају у руке неверника и безбожника. #George_D https://t.me/pravblogs/287 https://t.me/pravblogs/288 *) Фанар и украјинске власти желе да натерају епископе УПЦ да преузму на себе осуду патријарха Кирила за „антихришћанско учење“ Најновије јавне изјаве и обраћања, који су се временски поклопили са ударом ракете у саборни храм Преображења Господњег у Одеси, наводе нас на размишљање да такав след догађаја није случајан. Сви као један – почев од бившег митрополита Драбинка па до самих канонских епископа УПЦ, од којих неки имају и руско држављанство, почели су у један глас да износе исте тезе. Најзанимљивија је чињеница да је најновији талас антипатријарашијске хистерије почео тачно две недеље након посете председника Зеленског Истанбулу и састанка са главом Фанара, након чега су најављене „нове мере заштите духовне независности Украјине“. Случајност? Све указује на не. А ови догађаји, по нашем мишљењу, имају више нивоа међусобне повезаности. Први од њих је доследно вођена политика Константинопољске патријаршије да дискредитује и изолује РПЦ. Може се претпоставити да је Зеленски добио неке савете-инструкције на Фанару да настави притисак на УПЦ, чији је крајњи циљ РПЦ. Задатак је да се епископи УПЦ натерају да на себе преузму осуду патријарха Кирила за неку врсту „антихришћанског учења“, због којег Константинопољ покушава да оптужи РПЦ. Зашто рукама УПЦ? Све је једноставно. Прво, ово је удар „изнутра“, у самој Московској патријаршији, који би Москву требало да доведе у стање омамљености. И друго, требало би да блокира узвратни удар Московске патријаршије – директну оптужбу Константинопоља за ширење јеретичких учења, чега се Фанар веома плаши (узгред, извештај митрополита Илариона Алфејева на последњем Архијерејској конференцији Руске православне цркве прилично је унервозио фанариоте). Ударац украјинског епископата треба да изведе сам Константинопољ и да га пребаци на УПЦ – „нисмо ми, вама су криви ваши епископи“. Па онда да сакупе потребне тезе и уздигну их на међуправославни ниво. Критика „јереси руског света“ није добила дужну подршку, ма колико се трудили на Фанару, док се сада користи нека врста „учења о ратном благослову“, коју наводно прокламује патријарх Кирил. Други аспект је жеља званичног Кијева и његових западних ментора да ликвидирају последње остатке вере, на територији коју контролишу, а која је генетски повезане са јединственом историјском Руси. Без тога неће бити могуће коначно и неповратно интегрисати Украјину у Запад. Демонстративни раскид са РПЦ ће помоћи да се УПЦ толико ослаби да неће бити тешко њене остатке по деловима прелити у „ПЦУ“ или пренети у Цариград. Док би се преостали неистомишљеници једноставно ставили ван закона. Које су главне тезе које су изнели говорници последњих дана? Ево главних: 1. Саборна осуда патријарха Кирила и целе Руске православне цркве због неког „лажног учења“. 2. Потпуни прекид веза са Руском православном црквом (по свему судећи, укључујући и евхаристијско општење). 3. Обнова евхаристијског општења са свим помесним Црквама (читај – са Фанаром). 4. Почетак унутарукрајинског дијалога са свим заинтересованим снагама (односно са „Православном црквом Украјине“ и „Украјинском грко-католичком црквом“ под стриктним руководством ХЕСС-а и ПА-а). Трећа тачка привлачи посебну пажњу и савршено се уклапа у сценарио који је за Украјинску православну цркву припремио Фанар. Јер без обнављања општења између УПЦ и Константинопоља, заобилазећи РПЦ, уз истовремени демонстративни раскид са Руском црквом, фанарско даље промовисање теза о „антихришћанском учењу патријарха Кирила“ на међуправославном нивоу биће проблематично. Неки црквени телеграм канали приговарају па кажу да неће бити сабора који би осудио Руску православну цркву, а све су то само празне спекулације и теорије завере. волео бих да је тако. Међутим, доступне информације и логика недавних догађаја показују да су планови које смо описали сасвим реални. Друго је питање да ли митрополит Онуфрије и епископи УПЦ имају довољно снаге, храбрости и мудрости да избегну овакав сценарио. Надајмо се да ће уз Божију помоћ то моћи. Штавише, постојање било ког плана не значи аутоматски успех његове имплементације. #George_D https://t.me/pravblogs/280
  12. JESSY

    "Ко има срце може се спасти"

    Бог свима шаље своју љубав. Али они који Га одбацују, они који Га не желе, они који су живели себично и аутономно, опонашајући ђавола, доживљавају ову „комбинацију=опроштај“ са Богом као пакао, ову Његову љубав као осуду, ову Његову светлост као огањ. Морамо схватити да су пакао и рај, пропаст и спасење из наше перспективе, а не из Божје перспективе. Бог је исти заувек и нуди Себе свима, даје Себе свима. Поставља се, дакле, питање: како можемо у овим годинама колико живимо овде на земљи, обликовати своје биће да после смрти живимо у Богу, у Његовим енергијама. Бог је љубав. Велика је хула покушати доказати да Бог има страсти као и ми; да је ту наша световна правда, наша освета. И све ово говоримо зато што многи хришћани чине ову парадоксалну ствар - у име Христово анатемишу, у име Христово хуле и спремни су да друге разапну. У име Истине заправо служе лажи, а у име љубави чине безакоња пуна злобе и мржње. Изгледа да нам се допада правни начин размишљања и постојања. Али ова правда стоји изнад гроба љубави. Кад мушкарци говоре о правима и дужностима, о наградама и казнама, нема љубави, она је мртва. Када мужеви и жене говоре о правима међу собом, нема љубави, ни између пријатеља, ни између других људи. Господ у параболи о Суду, у којој нам описује свој Други долазак, има улогу пастира. Одваја овце од коза, јер ни овце као да не знају куда ће, ни козе. Спашени су збуњени својим спасењем, а други - својим уништењем. Сви су збуњени. Како сам се спасио? Како сам доспео у пакао? Јер и једни и други мисле да су живели не радећи ништа посебно. Сходно томе, нити смо учинили нешто посебно добро, нити смо учинили нешто посебно зло. Зато Господ описује ову Своју „присилну“ интервенцију, да би ове две категорије људи одвојио једне од других. Оне који су волели и оне који нису волели и остали су у најбољем случају у држању закона. Јер, чувар закона заправо није дужан да посећује затвор (да ли те закон обавезује?), нити да иде да помогне болеснима, нити да нахрани гладне, нити да утеши напаћене, нити да загрли рањене. Али ко има љубав, он то чини слободно без икаквог закона који му то дефинише. Напротив, тако му говори овај неписани закон љубави, који надјачава сваки други закон. Да ли ће, дакле, неко рећи да је довољно волети и ништа друго не радити? Одговорићемо потврдно. Али шта значи љубав? Хоћу ли волети оне који воле мене? То ништа не значи. Треба да волим свакога и све. Да ли знате шта то значи? То значи да прво волим Бога, дакле живим како Он хоће. Зато желим оно што Бог жели. Не само да желим да не живим грешно, већ не живим грешно, него живим држећи Његову реч. Волети Бога значи да не могу замислити ниједан аспект свог живота без Њега. Свуда и увек Га тражим, непрестано се молим, са Њим комуницирам. Једем Га и пијем Га често као највећи спој љубави који може постојати. Ја дишем и постојим само да Га славим. То значи волети Бога. Шта значи волети ближњег? Да постане одмор за другога, мир, његова подршка, а не препрека у његовом животу, не разлог за роптање и малодушност, бригу и искушење. Волети другог значи увек му опраштати без резерве. Да претрпим све до краја, да будем спреман да се разапнем за њега - не за своје дете или за било ког вољеног, већ и за свог непријатеља, оног који ми чини неправду, оног који ме вређа или удара. Јер ако волите на овај начин, оно што радите биће “христовско”, живот ће вам мирисати на Христа а смрт на васкрсење. Само избегавање зла Господ не хвали. Равнодушност је за осуду. Питање је чињења добра, практичног интереса за ближњег, ма ко он био. Христос жели да сви постанемо једно кроз Њега, па нам је дао све „алатке“ да Му помогнемо у овом циљу. Јер без наше воље Христос нас не може учинити Својима. Неопходно је да схватимо да наше спасење није ствар појединца, већ отварање нашег срца за друге. Колико год да сте „морални и врлински“, ако се ваше срце не смекша, ако се не прошири да све прими, онда нећете моћи да осетите Његову љубав, јер Његова љубав је доовољна за све и нико није сувишан. Срце тражи од нас Господа и нашу свету Цркву. Оно подсећа на Судњу недељу, јер заборављамо да смо као хришћани позвани да живимо као Христос, односно срцем. . . А авва Памво рече: „Ко има срце може се спасти“. архим. Павел Пападопулос https://pavelpapadopulos.wordpress.com/2022/02/14/този-който-има-сърце-може-да-се-спаси/
  13. Не постоји срећа за хришћанство и нашу православну цркву. Нигде нас у Светом писму не поучавају веровању у случајност. Реч случаност не изражава ништа осим нашег незнања о узроцима појава или догађаја у животу. Не постоји богиња или слепа сила која се зове срећа. Оно што нам се чини као случајно, увек произилази из дубљег узрока. Када кажемо да је догађај последица случајности, то је начин да се каже да нам је узрок непознат, а не да је случајност узрок ствари. Али, о чему се онда ради? У питању је Промисао нашег Свемогућег, Премудрог и Свеблагог Бога, која се изражава као нестворена енергија стварања, одржавања и управљања видљивим и невидљивим светом. Промисао Божија помаже да свака зграда оствари сврху за коју је створена. У Завету читамо: „Отац управља провиђењем, да би ми дао безбедан пролаз по мору и таласима, показао да у свему можеш да се спасеш“ (Мудрости Соломонове. 14,3). Заиста, Бог све обезбеђује. Од безбројних милијарди звезданих маглина и сунаца, до најневидљивијег молекула материје. Од великих китова који прелазе океане, до невидљивог црва морског дна. И вековни и поносни храст, и скромни цвет планинске јаруге. И гордог орла и ситног инсекта. Али највише од свега Бог обезбеђује и брине о цару земље, човеку. Желећи да истакне ову велику стварност, Господ нас упућује на природу и каже: „Погледајте птице небеске, јер оне не сеју нити жању, нити скупљају житнице, а ипак их ваш небески Отац храни. Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одјену као један од њих. Нисте ли ви много претежнији од њих?" (Матеј 6:26-29). И опет: „ А вама је и коса на глави сва избројана.“. (Матеј 10:30). Дакле, ништа у овом свету и у нашим животима није случајно. Све има свој најдубљи разлог и крајњу сврху. Постоји божански план за свет уопште и за свако појединачно створење посебно. У случају човека, наравно, Бог свој план на свемудри и тајанствени начин комбинује са слободом воље коју му је Он сам дао. Не постоји предодређење, судбина или апсолутна дестинација. Човек, који много пута злоупотребљава своју слободу, чини се да осујећује Божје планове, без коначног успеха, и на крају сам бива уништен. Пошто не постоји таква ствар као што је срећа, очигледно је да не би требало да постоје ни срећни ни несрећни људи, фаворизовани или не неком слепом судбином. То су веровања и представе мрачне паганске прошлости и сујеверне предрасуде, које намерно гаје разни „мађионичари“, гатари, врачари, астролози, итд. за своју корист. Христос је дошао да нас ослободи од свега овога, дајући нам обилно светло Своје Истине. „Познајте истину и нека вас истина ослободи“ (Јован 8:32). Уосталом – по којим критеријумима обично карактеришемо особу као срећну или несрећну? По богатству, послу, каријери, браку и породици, здрављу, добитку на лутрији ...? Али они чине само његову биолошку страну, а не цео живот. Дубље испитивање ових случајева такође нам помаже да сагледамо следеће: а) Неко ко се може сматрати срећним у једном сегменту, може се сматрати несрећним у другом. На пример, има богатство, али нема здравље, има добар посао, али не и добру породицу и тако даље. б) Оно што сматрамо срећом, заправо може бити највећа несрећа и обрнуто. На пример, девојка се удаје и ми кажемо "срећно!" Али касније се испостави да је овај брак био несрећан... Велики ствараоци су често били „жртве“ сличних недаћа. Зато је неко рекао: „Несрећник је онај ко не може да претрпи несрећу“. в) Много пута називамо срећником некога, који својим лукавством, својим лажима и крађом, или својим пореклом, успе да напредује и одржава се газећи по “лешевима”. Кажемо да је несрећан поштен и здрав човек који, да не би продао своју савест, пропушта велике „прилике“. Али да ли су ове карактеризације тачне? г) Искуство показује да је свако “ковач своје среће”. Нико се није родио са сребрном кашиком у устима. Марљивост и поштен рад доносе срећу. Напротив, лењост и нерад су мајка свих недаћа. е) Наш живот – као што је предсказано – тече кроз тајну доброг Промисла Божијег, који делује на незамисливо различите начине, било „по наклоности“ или „уступком“, како учи наша религија, кроз пријатне или непријатне догађаје, педагошки и постепено да нас води у Његово наручје. На крају, срећник је онај који је задобио своју душу, а несрећник је изгубио. „Каква је корист човеку ако задобије цео свет, а изгуби душу своју? (Марко 8:36). https://www.vimaorthodoxias.gr/theologikos-logos-diafora/yparchoyn-atychoi-kai-tycheroi-ti-leei-i-ekklisia/#
  14. Помаже Бог, ево већ дуже време тражим pdf. верзију празничних зборника и осмогласника Епископа Стефана Ластавице. Било је једно време на неком сајту, али је тај сајт укинут, па ако неко има, нека ми пошаље линк за преузимање. Хвала
  15. Презвитер Михалис Гилис: Празник Богојављења је други највећи празник (после Васкрса) у хришћанском календару. Богојављење је још важније од Божића. У ствари, Богојављење је испуњење Божића. Христовим рођењем почиње Његово откровење као Богочовека. Међутим, ово откровење почиње полако, тихо (заправо је тихо почело девет месеци раније на Благовести). Приликом Христовог рођења, само неколико пастира зна шта се дешава – и анђео је то морао да им открије: „Идите у тај и тај град“, рекао је анђео пастирима, „и потражите повијену бебу која лежи у јаслама.” Док је Исус још био дете, нашла су их три мудраца са истока; али нико други није. А онда је Света породица напустила град и живела у Египту много година. Манифестација или долазак (буквално, „Богојављење“) Сина Божијег као Сина Човечијег није постало у потпуности откривено све до тридесет година касније на крштењу Христа од стране Његовог рођака Јована у реци Јордан. На свом крштењу, Христос се не само у потпуности поистовећује са нашим палим човечанством, већ чак преузима и наше покајање. Апостол Павле каже: Јер Њега, који није знао гријеха, учини гријехом нас ради (2 Кор. 5:21). Иако Христос није имао греха за који би се покајао, Он је примио крштење покајања у име свих људских бића. Толико се Христос поистоветио са човечанством, целим човечанством, да је преузео последице греха – и сам је потпуно ослобођен греха – за добро свих мушкараца и жена. У Христу се све испуњава у име сваког човека: „свака се правда“ испунила, каже Јовану пре крштења (Мт. 3,15). На свом крштењу, Христос се не само поистовећује са нашим човечанством, већ открива и своје божанство. И више од тога, први пут у свему Светом писму, у читавој историји, Света Тројица се јасно открива: Глас Очев говори о љубљеном и угодном Сину док Дух силази у виду голуба. Никада раније мистерија Једног Бога у Три Лица није била тако јасно откривена. Овде, на Христовом крштењу, тајна која је почела да се открива при Његовом рођењу, отворено је откривена васељени и пред народом који је дошао да их Јован крсти: Син Божији је Син Човечији. На свом крштењу, Христос се не само потпуно поистовећује са нашим човечанством, већ почиње и преображај целог створеног света. Уместо да вода Јордана спере Његов грех – јер Он није имао греха – блиставост Христовог божанства и моћ Његовог безгрешног човечанства започели су преокрет древне клетве. Демонске силе које су се сакриле у води (које се у Старом завету односе на смрт) и које су манипулисале природним светом да тероришу изгубљено човечанство, ове демонске силе су сломљене када је Христос ушао у воду крштења. Више не би дубина, понор или шеол држали власт над човечанством: крштен у води, Христос би ходао по води, Христос би из воде извукао Петра који тоне: чак ни водене дубине више не би могле да контролишу човечанство, то је човечанство у Христу. На Христовом крштењу клетва предака почиње да се преокреће. А после свог крштења, пошто се као човек испунио Духом Светим, Христос почиње да показује пут до победе над искушењем, грехом, болешћу, верским лицемерјем, политичким угњетавањем, демонским угњетавањем и на крају чак и самом смрћу. Христос као човек – не престајући да буде Бог, али остављајући по страни своје прерогативе као Бог – Христос као човек побеђује све људске непријатеље. Христос као човек показује пут целом човечанству у Царство Божије, у Рај, у Васкрсење и у Живот Вечни. Због тога је Богојављење толико важно. Сећајући се, прослављајући крштење Христово, ми на најдубљи начин призивамо у сећање откривење Богочовека, умивање греха покајањем, обрнуто од древне клетве, и побеђивање греха и свих његове последице, чак и смрт. Свет је био просветљен на Христовом крштењу, и када га се молитвено сетимо, онда мало потпуније доживљавамо то просветљење. https://mitropolija.com/2023/01/18/zasto-bogojavljenje-ima-toliku-vaznost/
  16. Позивамо све људе добре воље да помогну Василију Урошевићу, који је у августу 2019. године пао са четвртог спрата и остао непокретан. Шанса да Василије поново прохода постоји на Куби, где се налази најбољи неурорехабилитациони центар на свету, какав његова повреда и захтева. Комплетни трошкови пута, дијагностике, терапија, лечења и смештаја у болници износе 20.000 евра, а благодарећи добрим људима који су до сада помогли, преостало је да се сакупи још само 850 евра. Рок за уплату овог износа болници истиче 10. новембра 2022. године, а по Божијем Промислу, Василије треба да буде примљен на дан св. Врача Козме и Дамјана (14. новембра). Време истиче - помозимо! Помозимо сви, пошаљимо СМС поруке: 762 на број 3030 и 23 на број 3800. СМС за ШВАЈЦАРСКУ: упишите human762 и пошаљите на број 455. Новац се може уплатити на следеће бројеве рачуна: динарски рачун: 160-6000000006119-25 девизни рачун: 160-54000043217-38 IBAN: RS35160005400004321738 SWIFT / BIC: DBDBRSBG Извор: Радио "Слово љубве"
  17. Страх и трепет дође на ме, и покри ме тама. (Пс. 55) До скора се путем јавних гласила често могла чути она симпатична крилатица ,,има посла ко хоће да ради“, коју су изговарали брижни укротитељи нашег економског тигра. И, заиста, ко је барем мало проучавао историју људске цивилизације, зна да је за робове увек било посла. Оно у чему су они одвајкада оскудевали била су права, али то је надомешћивано јефтином забавом, чији су се појавни облици мењали у зависности од епохе. Међутим, ствари на светском плану промениле су се у тој мери драстично да је поменута крилатица изгубила трку са друштвено-политичким догађајима, па је већ извесно време нико не помиње. Данас се експлоатишу друге теме, данас се боримо за храну, струју и, као и увек, сигурност и мир. Но, не треба бринути, хране има на претек – ко хоће да једе. Нашим дедама и бабама било је битно да има ‘леба, а преко тога шта претекне. Време у коме ми живимо нешто је другачије. Подупрти чедима технолошког развоја, генијални белосветски кувари смислили су најсавршенију намирницу икад, а њихов рецепт преузели су и уподобили наши дрипци у оделима… овај, наши кувари. Савршенство те намирнице састоји се, за почетак, у томе што нема глутен. Много битнија од тога је њена карактеристика да јој се залихе никада не могу исцрпети. Напротив, што је више људи конзумира, то је више има. Као што је Исус умножавао рибе, исто тако, па на куб, кувари који мајчински брину о нама умножавају ову намирницу. Диван ли је 21. век! Сигурно се питате о којој је намирници реч и како то да за њу нисте чули. Веровали или не, не само да сте чули, него сте, врло вероватно, и сами редовни конзументи: страх, даме и господо: С-Т-Р-А-Х! Дивна намирница, да дивније не може бити! Дирљиво је колико наши кувари брину о свима нама. Таман измезимо један тањир страха – опа! ето другог, још пунијег и разноврснијег. Настављамо да једемо, све док се не заситимо и одложимо прибор за јело. Тада нам неко суфлира да ће се кувар увредити ако не пробамо главно јело. ,,Зар оно малочас није било главно?“ – упитаћемо. ,,Таман посла, ово је тек почетак!“ – зачуће се одговор. Шта да се ради, нећемо да се замерамо и да не бисмо увредили кувара прихватамо се следећег тањира, са невероватним кулинарским бравурама: економски слом на жару, са комбинованим сосом од рестрикција струје и гаса. Ту западамо у својеврсни проблем: специјалитети нам се толико допадају да не можемо да престанемо са јелом, а истовремено осећамо мучнину и озбиљну унутрашњу тензију. Толико постајемо хипнотисани ђаконијама да никако не успевамо да скренемо поглед са тањира и преусмеримо мисли у неке друге токове. Зар то није циљ сваког доброг кувара? Након што смо смазали и то јело, конобар поново долази са сервирним колицима: ,,Дезерт!“ – узвикује озарено. Нека иде живот, откопчавамо дугме на панталонама, како би све могло да стане. (Нећемо ваљда да увредимо људе који толико брину о нама?) Конобар приноси тањирић, а ми знатижељно упиремо поглед ка слаткој радости, не дочекавши да тањир дотакне површину стола. Шта нам је то наш кувар спремио? Реч је о једном од оних уобичајених слаткиша који не захтевају пуно труда, а никада не разочарају: рат, обложен преливом од међунационалних тензија и спољашњих претњи. Халапљиво приступамо посластици и гутамо несажвакане залогаје док не упаднемо у слаткозни транс и масовну хипнозу. Такво стање држаће нас неко време, а чим ефекат попусти, ето кувара поново са својим специјалитетима. И тако, сваки дан, док колективно не пукнемо или не започнемо дијету која искључује конзумацију најсавршеније намирнице. Ма, каква црна дијета… https://mentalnihigijenicar.com/2022/10/11/има-хране-ко-хоће-да-једе/
  18. Човек треба да има поштовање према себи. Није узалуд рекао Господ: Љубите Бога свим срцем, свом душом и свим бићем својим. И ближњега свога као себе. Али - себе истинског, правог, вечног, онога какав треба да буде. И онда таквог да видиш и другога. Како каже о. Јустин: кад погледаш, у сваком да видиш, да сагледаваш свог вечног брата, с којим ћеш бити тамо. Немојмо да о човеку имамо депресиван став или да окривљујемо другога. Ја имам око себе калуђере - највише ме некад наљути, некад разочара: кад почне да ми се правда. Немој ми се само правдати! Кажи: забрљао сам, па макар мање него што ти видиш. Готово је! А не: сад ти почнеш да причаш. Прво, ти мене онда сматраш глупим, да ништа нисам видео, ништа нисам схватио. Друго, клеветаш ме да сам злобан. Оправдавање је најгора ствар, која не помаже томе који почне да се правда. Човек што је обдаренији, све више је у опасности да га то опседа, да буде опседнут тиме. Хајде неком уметнику пробај да ставиш неку примедбу! Паја Аксентијевић, што пева, кад је ту долазио, причао нам је: пита он патријарха Павла: ''Ваша Светости, што имам увек трему кад треба да наступам?'' Каже он: ''Зато, дете, што ти певаш за себе, а не за Бога. Да певаш за Бога, не би имао трему''. То је: да не буде погрешна процена себе, оцена себе, самосазнање. Али, да би то постигао човек, стари Грци су говорили: Познај себе. А Свети Василије то исправља, на основу Светог Писма: не може човек да спозна себе, него да пази на себе. То може, то је у власти човека. Да човек не прецењује себе, али ни да потцењује себе. А не може очувати ту равнотежу ако се сам са собом бави, и пред Богом. Опасно је и у молитву се удубити, поставити само себе у центар; увек треба претварати у множину. Молиш се: Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме, па онда: помилуј нас. Или: чујеш неке невоље, муке нечије - укључи и њих, њега. Човек је саборно биће, у заједници са свима Светима. Човек је живи ходећи крст. Кад рашири руке, он је живи ходећи крст. Ако укинете вертикалу крста, имаћете једну мотку попречну. Ако укинете хоризонталу, имаћете једну усправну мотку. Ни једно ни друго није човек, него спојено само. Зато је Господ рекао: љуби Бога и љуби ближњега. То човека уравнотежује, то га уцељује, то човека спасава. ... Бог је створитељ човека и зна ко је човек; као добри Лекар. А ко себе прати, зна да не може ни лекар да те спасе ако сам себи не будеш пажљив, не будеш нека врста самолекара. Да сам себе пазиш, али да и друге пазиш. https://www.facebook.com/106683854344652/photos/човек-треба-да-има-поштовање-према-себи-није-узалуд-рекао-господ-љубите-бога-сви/499651585047875/
  19. Шта је искушење? Искушење је све оно што може нас примамити, гурнути на грех. Где се може сусрести са искушењима? Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов, одговарајући на ово питање, упозорава: „...Све што је у свијету: похота тјелесна, и похота очију, и надменост живљења, није од Оца, него је од свијета.“ (1. Јов 2,16). Дакле, свет који видимо око себе је извор искушења, јер, према истом апостолу Јовану Богослову, „свијет сав у злу лежи“ (1. Јов 5, 19). Да ли је свет, строго говорећи, зао? Нимало. Jер све што видимо створено је од самог Бога и по природи је добро. Међутим, једном у историји нашег света десила се катастрофа: човек, створен од Бога за вечни живот, одступио је од Створитеља свог и прекршио Његову заповест. Овим чином човек се отргнуо од Бога и осудио себе и цео свет на пропадање. Тако је, једном пуштено у свет, зло у њему почело да добија снагу и да се развија. Зато молимо Бога да нас сачува од искушења. Свети Тихон Задонски примећује: речима „не уведи нас у искушење“ молимо Бога да нас својом благодаћу спасе од искушења света, тела и ђавола. Па чак и ако паднемо у искушења, надамо се да Бог неће дозволити да будемо побеђени, али ће нам свакако помоћи да их савладамо. Без сумње, искушење човеку долази од ђавола, али овај нема апсолутну власт над човеком, већ делује само у мери у којој је то од Бога допуштено. Зато свештеномученик Кипријан Картагински пише да Свевишњи даје моћ ђаволу да нас искушава из два разлога: или због казне за наше грехе, или због славе, када Бог види да можемо, као Јов, издржати искушења ђавола. С тим у вези, свети Василије Велики примећује: Бог нас, у својој посебној икономији, издаје искушењима у мери у којој смо за то способни. Бог, наравно, никога не искушава злом, јер су зло и Бог неспојиви појмови. Он само допушта ово или оно искушење да нас духовно ојача. Међутим, ми не можемо савладати искушења без Његове помоћи. Ако, примајући Његову благодатну помоћ, изненада одлучимо да можемо честито живети без Њега, онда нам Бог одузима своју милост. Али Он то не чини из освете, већ да бисмо ми искуством, чак и горким, могли да се уверимо у своју немоћ пред грехом и поново Му се обратимо за помоћ. https://pravlife.org/sr/content/tumachenje-molitve-oche-nash-od-mitropolita-antonija-pakanicha-7-deo-molba-ne-uvedi-nas-u
  20. „Црква је пре свега Црква, а то значи заједница. Индивидуална, самостална побожност је и те како важна и потребна, али она мора бити укључена и у побожност заједнице. Дакле, мора бити у сагласју, како су говорили Васељенски Сабори, са свима светима“, поручио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије на инстаграму и додао: „Индивидуална вера је, другим речима, вера по личном надахнућу и она може бити оваква и онаква. То што је Црква - Црква, еклисиа, значи да је она сабор, заједница. То ни на који начин не укида личну слободу, таленте и дарове. У данашњем модерном свету нема потребе да се ажурира вера већ је можда потребније да се вера открије у свом аутентичном, изворном значењу и смислу. Ми не треба да ауторитете у Цркви доживљавамо као власнике вере и као власнике наших појединачних живота. Црква је организам у којој свако има своје место. Свештеници и епископи постоје да би у име народа приносили жртву, али у име народа, у име заједнице, не у своје лично име. Епископи и свештеници не постоје без народа. Али, и народу је потребан свештеник. На крају крајева, сваки је човек на неки начин свештеник зато што своје место на коме живи треба да учини светим, да то учини својим животом у врлини“. Извор: porfirije_patrijarh
  21. Закључана отвори Едемска врата. Стави разбојник кључ, рекавши: Сети ме се. (Синаксар Великог Петка) Васкршњи пост дође и прође, неко се потруди више неко мање, али ретко ко до последњег дана дође са истим ентузијазмом са којим је започео. Када трка крене сви су тркачи пуни снаге и јуришају ка медаљама и подијуму али како време одмиче тако и темпо опада па се неретко многи једва превуку преко циљне линије. На циљу се нико не весели ловорикама, нико није шампион поста, него се сви радују што је трка завршена и може да се предахне. Доминира умор и осећај да је све то могло и мало боље. А онда у глуво доба ноћи долазимо на Пасхално јутрење и тамо слушамо Златоуста који нас громко позива: „Уђите сви у радост Господа свога и први и други, плату примите, богати и убоги, једни с другима ликујте; уздржљивци и лењивци, дан поштујте; ви који сте постили и који нисте постили, веселите се данас… Нека нико не оплакује сиромаштину, јер се јави опште Царство. Нека нико не тугује због греха, јер опроштај засија из гроба. Нека се нико не боји смрти, јер нас ослободи Спаситељева смрт…” Свети нас подсећа да пост није циљ сам себи већ да се приближимо Богу, да уђемо у Царство Његово, да оснажимо веру, да ојачамо дух. Но, ако ћемо бити искрени сами са собом, признаћемо да се може постити и боље него што смо постили. Могли смо се усрдније и чешће помолити. Могли смо мање да грешимо, више да праштамо, мање да причамо више да стражимо… Могли смо али нисмо – и шта сада? Хоће ли нас Бог презрети, хоће ли нас одбацити, заборавити, осудити? Јесмо ли достојни? Када је Христос сишао у ад и угорчао га, одонуд је у рај повео Адама и Еву, Давида и Соломона, Судије Израиљске, Патријархе и Пророке, Мојсија, Арона, Лота, Сару, Ревеку и многе друге праведнике… али је ипак једна чудесна личност пре свих њих ушла у рај. Један човек коме не знамо честито ни имена, не знамо да ли је икада какво добро дело учинио, вероватно дана није постио, Богу се није молио, у храм није долазио… Знамо толико да је био разбојник и да се лакше са њим идентификујемо него са Судијама и Пророцима. Али знамо и да је био благоразуман, да је Богу принео чисто срце покајничко и жудњу за заједницом. Како Црква пева, кључ за Едемска врата која су била закључана од прародитељског пада била је спознаја Бога чистим срцем и молба – сети ме се. Када неко данас дође у Цркву тражећи Бога тамо га најчешће сачека некакав побожњак са милион правила. Јесу ли добра или лоша није ни битно. Христа су разапели између два разбојника да би и Њега представили разбојником. Тако и сва наша правила замагљују суштину а упућују на маглу. Стави мараму, не фарбај косу, пуштај браду, скини шминку, певај, не трећим гласом него седмим, самогласно, тропарски, читај, пости на води, на уљу, на риби, стој, клекни, сагни се, устани, иди лево а ти десно, горе за живе а доле за мртве, не једи грожђе на црвено слово, не кади с десна, не улази с лева, ово се не ваља а оно се ваља… А када би пустили Цркву да одговори тај би боготражитељ чуо благи пој: Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли и спаси ме. Благоразумни разбојник и сам је био у болној агонији. Нико му није завидео на његовој позицији. Осуђен на смрт, мучен, пребијен, крвав, кроз удове прободен хладним челиком и разапет на грубом дрвету. У мору својих мука и болова, свестан својих животних промашаја, своје немоћи да било шта још учини, окреће се и поред себе види још једно крваво тело на дрвету, човека понижена и једнако савладана. Али пошто је смогао снаге да савлада свој его и да не буде концентрисан само на себе, смиривши се на крсту и сагледавши свет из голготске перспективе вечности, његов просвећени ум препознаје Спаситеља. Свети Јован Шангајски и Санфранцискански каже: „Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега – ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске.” Покајање је било и остало неопходни предуслов за прочишћење ума. Духовни живот почиње борбом против страсти, против егоизма, стицањем хришћанских врлина и смирења. Када тако оснажимо своју веру у Бога за којим жудимо – Бог нам дарује отварање духовних очију, прочишћење ума и срца које Свети Оци зову нус. Просветљени нус препознаје Бога и улази у заједницу с Њиме, обожује се. Човек не може сам да се обожи, то увек долази с поља – или од Бога или од другог човека. Онај кога обожава Бог постаје Свети – бог по благодати, а онај кога обожавају људи постаје идол – лажни бог и син пропасти. Очишћење срца и смирење су баш зато важни да би човек на време препознао да ли се кроз живот креће стазама који му доносе обожавање земаљско или обожавање небеско. Ми смо, браћо разбојници, већ на крсту. Разапињемо тело са страстима и жељама (Гал. 5, 24) и будући на крсту треба са смирењем да прихватимо да нам није остало много времена. Јер како нас учи светоотачко предање „са крста се не силази, са крста те скидају”. Благоразумни разбојник је на крсту поред свога видео израњавано и крваво тело, слабо и намучено, шибано и попљувано, понижено и осуђено, а ипак препознао да је то оваплоћени Бог. Тако и нама ваља да препознамо да је Црква, ма како израњаваних и несавршених удова, ипак тело Христово у којој је Он онај који приноси и који се приноси; који прима и који се раздаје. На крст се за нас доборовољно попео сам Бог, и то за нас разбојнике. Свети Апостол Павле рекао би још и горе, за нас немоћне безбожнике. „Јер једва ће ко умрети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре. Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бејасмо грешници Христос умре за нас.” (Рим. 5:7-8) Па када је Творац сваке твари, Сведржитељ свих светова, Пантократор, дошао међу нас разбојнике и умро и Васкрсао за нас. Када тај свемогући Бог коме ништа не треба и коме ми ништа не можемо додати, учествује у нашем животу својом безграничном љубављу, даје нам Тело и Крв своју да би смо имали живот у себи. Када је нас ради смрћу смрт уништио, Ад испразнио, разбојника у рај увео… онда и ми који смо слабо кадри да добро постимо, да се добро молимо, да се за грехе кајемо, да се добро владамо, да милостињу чинимо, да добро служимо, да лепо певамо, да правила држимо, да штогод добро учинимо, и такви имамо смелости да кажемо: Ти, Господе, који све трпиш, сети ме се, у Царству твоме. Немања С. Мрђеновић https://teologija.net/ima-i-za-nas-nade-braco-razbojnici/
  22. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и ове године је провео најрадоснији празник, Васкрс, са бескућницима са којима је заједно ручао у црквеној народној кухињи. За празничном трпезом постављеном у дворишту Верског добротворног старатељства Његова Светост Патријарх и познати српски уметници разговарали су са нашим најугроженијим суграђанима. Том приликим патријарх Порфирије је беседио: ”Ми добро знамо да Васкрсење Христово није само један натприродни догађај коме се дивимо. Није нешто што је Господ учинио изван реалности нашег постојања, негде на небесима, него је то учинио међу нама, у матици нашег искуства из живота, и не само то, него у центру свих непријатељстава људских, учинио је у Аду, тамо где владају нечисте силе, где влада нечастиви. Сишавши у Ад, ту где влада смрт, где влада грех, где влада нечастиви, изнутра је обесмислио снагу смрти и обеснажио је. Отуда, са једне стране нам је отворио пут у живот, али отворио пут и у достизање постојања смисла живота, отворио истинску и реалну наду. Данас када славимо празник Васкрсења Христовог ми заправо потврђујемо да прихватамо Господа нашег као смисао. Без Христа не постоји ништа, независно од тога какву позицију било где човек заузима, независно од тога колико поседује, независно од тога колико је поштован. Ако нема Христа као смисла, на којем се зида све оно што човек јесте и што има, све постаје бесмислено, јер је крајња перспектива без Христа ништавило, смрт. Отуда, ма колико понекад да смо посрнули као људи, ма колико да смо промашили у животу, ма колико да смо малодушни, ма колико да смо слаби и немоћни, за нас итекако има наде. Довољно је да се макар потрудимо да се у нама роди жеља за Христом, јер оног тренутка када се роди жеља за Христом распетим и васкрслим, тог тренутка у нама све Васкрсава, тог тренутка све добија смисао у нашем животу, све добија лепоту, све добија пуноћу, све добија радост!” Извор: Информативна служба Српске Православне Цркве Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија
  23. Високопреосвећени Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије служио је 13. априла 2022. године у Свету архијерејску Литургију пређеосвећених дарова у манастиру Дуљеву у Паштровићима, уз саслужење архимандрита Хризостома (Нешића), протојереја Петра Церовића и јерођакона Сионија (Зорића), бележи Радосав Рајо Војиновић а преноси Митрополија црногорско-приморска. У архипастирској беседи Владика је рекао да је стари обичај био да се житије Свете Марије Египћанке чита одмах на почетку Часнога поста, и то у целини, а говорећи о овој Божијој угодници, подсетио да се она у пустињи подвизавала много деценија (звучни запис на крају вести). Митрополит Јоаникије је нагласио да спасења има за свакога ко хоће да се каје и да иде Божјим путем. “И то не само да ће му Бог опростити гријехе него ће га удостојити и великих дарова. Света Марија Египћанка је у томе заиста свијетли примјер. Њен примјер свијетли у току овога Часнога поста свима нама хришћанима који се трудимо да се удостојимо да ходимо заједно са Христом горе у Јерусалим, како је Он то рекао, на Његово крсно страдање, добровољно страдање ради нас и нашега спасења да прођемо драму страдања Христових”, поручио је Митрополит Јоаникије. У наставку, благодарећи радију "Светигора" Митрополије црногорско-приморске, можете чути ову беседу у целини. Извор: Митрополија црногорско-приморска Беседа Митрополита Јоаникија:
  24. КЛЕВЕТАЊЕ ЕПИСКОПА БАЧКОГ ИРИНЕЈА Серијал „Јунаци доба злог“ је досманлијски пројекат у коме се одабере по једна личност, те представи у најгорем могућем светлу, коришћењем медијских манипулативних техника, истина смешаних с лажима, како би се јавност обманула Два су основна критеријума избора главног лика за епизоду: или је реч о бескомпромисном борцу против психопатолошког стања званог аутошовинизам, или је реч о представнику фундаментално важне институције за Србију. У питању је обрачун с политичким неистомишљеницима, или злонамерно обезвређење виталних институција. Деси се да у једној личности оба критеријума буду задовољена. Такав је случај с главним јунаком епизоде о којој пишемо. За мету је одабран епископ бачки Иринеј (Буловић), један од несумњиво најеминентнијих владика СПЦ у протекле три деценије. Један од најшколованијих, најдоследнијих и у сваком смислу најугледнијих епископа. Ништа није случајно! Доказао се у протеклим деценијама као конзервативан, али не у негативном смислу, како говорници у овој емисији желе да га представе, него у изворном, најпозитивнијем могућем значењу те речи, као човек који је чуваран. Епископ Иринеј је осведочени чувар светоотачког предања, кроз искрено сведочење вере животом и речима. Беспоштедни чувар достојанства СПЦ на многим међународним скуповима где нас представља на најбољи могућ начин као изасланик цркве светосавске. Неуморни је ревнитељ, који не допушта да се углед цркве урушава ни споља ни изнутра. Вазда захвални саговорник, и предани слушалац свих који му се обраћају за помоћ, утеху и савет. Велики је трн у оку другосрбијанском табору, који не бира ни речи, ни средства да се обрачуна са свима који друкчије мисле. И са СПЦ која им је најболнија рана, тачније само њено постојање и огромно поверење које ужива у народу изазивају непрестано хистерију у њиховим редовима. ОПРОБАНА ТАКТИКА Ко у емисији говори!? Говоре новинари, који по правилу мало знају о цркви. Међу њима су и два посебно занимљива човека. Родољуб Кубат, бивши професор Православног богословског факултета у Београду. Вероватно личним разлозима подстакнут и вођен реваншизмом, упао је у емисију као Пилат у Вјерују. Идеја аутора емисије је, претпостављамо, да наступи као ауторитет и инсајдер. Лепо су мислили, ал’ су лоше смислили! Уважени Кубат, иако о теологији понешто зна, не може бити ауторитет, јер у цркви ауторитет долази од саме цркве, од заједнице верујућих. А с обзиром на то да му је благослов Цркве да предаје ускраћен, то најбоље говори о томе да му Црква не даје легитимитет гласноговорника о питању цркве и вере. Такође, црквена јавност је добро упозната с његовом дистанцом према цркви и свему црквеном, што га чини не баш најидеалнијим инсајдером… Други, врло занимљив говорник је Златоје Мартинов. Своја опскурна знања о цркви Мартинов може да захвали дружењима с покојним Мирком Ђорђевићем, другосрбијанским полуинтелектуалцем који је о цркви много говорио, а мало знао. Људи око часописа „Република“ у Ђорђевића су гледали као у највећи ауторитет о питању цркве. Како је Ђорђевић о томе мало знао, ови поклоници његове „мисли“ знају још мање – такорећи ништа. Такав је случај и с Мартиновим. Своје незнање о цркви и у овој емисији демонстрира. Најбоља је илустрација кад каже „тело Христово, односно нафору“. Није то исто! Но за њега је то небитно. Ни за његове пратиоце и поштоваоце то није битно! Иако то спада у најелементарнија знања у цркви. Како (не)знају, тако причају! Како ти, такви и њима слични људи клевећу епископа Иринеја? Основни метод су полуистине. Речи епископа Иринеја се истргну из контекста, па се онда даје слободно тумачење, које је легитимно, али не одговара истини. Најбољи је пример реченица да се „о одлукама Синода не расправља“. Та је реченица цитирана ван контекста како би се врсни зналац и чувар црквених правила, какав је Иринеј, представио као неразумни аутократа. Иако Синод није само епископ Иринеј. Али њима су чињенице неважне! Друга клевета се односи на епископов став о питању одржавања кобасицијаде и пихтијаде у време поста. Његов став је став Цркве. Он је критику упутио православним хришћанима, верницима, за које је одговоран пред Богом. Он је оштром критиком педагошки деловао на вернике, који су по слабости својој били на прагу да почине грех непоштовања поста. Педагогија епископа Иринеја је уродила плодом. Сачувао је своју паству. И то је наишло на оштру критику људи, који нису и не желе бити део Цркве. Зашто их онда брине шта један епископ каже? Шта они имају с тим? Трећа клевета је довођење у питање епископа Иринеја као портпарола СПЦ? Да ишта знају, знали би да је то послушање које је епископ Иринеј на себе примио од више црквене власти. Постоји писано постављење! Можда није по вољи многих у јавности, али минимум човечности захтева поштовање према напорима које владика чини да извршава савесно своје послушање. Поред великог, личног терета, крхког здравља, епископ предано служи Цркви, последњим атомима своје снаге. Четврта клевета односи се на тобожње нереаговање епископа Иринеја на обиље глупости које се односе на Цркву, а којима је јавност свакодневно изложена. Па, епископ нема времена да се бави глупостима. Он је озбиљан човек! Владика зна за народну мудрост „пси лају, ветар носи“. Пета клевета јесте бесрамно политизовање годишњице Новосадске рације. Ако је ко заслужан што се иста достојанствено обележава сваке године, онда је то епископ Иринеј. Он не допушта да се годишњица једног тако болног и трагичног догађаја злоупотребљава у политикантске сврхе. Зато им је кост у грлу. Шеста клевета је класичан безобразлук! Епископ Иринеј не само да је крив за нешто што наводно сам чини него је крив и за све што други епископи чине. Све што острашћена јавност означи, некритички, као безакоње некога владике. Одмах је главни кривац епископ бачки. Иако, што би народ рекао, „ни лук јео, ни лук мирисао“! „О, великога безумља!“ Седма клевета, „владика се меша у политику“! Бестидници, владика је светао пример човека који увек има куражи да јавно изнесе став Цркве, да јавно каже своје мишљење, на шта има право. И неће га поколебати то што ви не желите да га чујете. Разне невладине организације, сумњивог састава и још сумњивијег извора финансирања, могу несметано и непрестано да ауторитативно говоре на све теме. Без икаквог кредибилитета. А српски владика, гласноговорник СПЦ, треба да ћути! Само снујте! „Ако он заћути, камење ће проговорити“! Осма клевета, бирање између Грка и Руса! Владика бира између поштовања светих канона и безакоња. Пред таквим избором, он је увек на страни вековног устројства Цркве. Никакви мигови из „Вашингтерне“, чија је послушница, нажалост, тренутно Константинопољска патријаршија, не могу епископа Иринеја одвести на пут безакоња. Његов одважан став о питању неканонски признате ПЦУ јесте сведочење православља свету, баш како је пре много векова то чинио Свети Марко Ефески, небески заштитник епископа Иринеја. Узоран пример! Бестидници, не измишљајте нападе владике Иринеја на сестринску грчку цркву! Два бисте ока у глави завадили, да можете! Од кога грчку цркву браните, „душебрижници“? Од човека који „грчки језик говори боље него кад мајка Гркиња роди“ (речи једног грчког свештеника)? Од човека који је читаву деценију живео у Грчкој? Од изузетног познаваоца грчке културе? Од осведоченог неговатеља најбољег из грчке традиције? Што је много, много је! ОДБРАНА ПРАВОСЛАВЉА Девета клевета, Критски сабор! Шта ви о томе знате? На том је сабору епископ Иринеј бранио православље, од сваког уплива непредањског. Није то лако разумети, посебно кад се о богословљу ништа не зна. Али ако је тако, онда је бар ред да се о томе ћути! Мања је срамота! Крените од азбуке православне вере, можда вам једног дана нешто постане јасно. Десета клевета, трагична смрт епископа Јеронима. Ни у гробу мученику не дате мира? Владика Иринеј чува пијетет према епископу Јерониму. Не допушта да се од његове изненадне смрти прави циркус, и блати црква која је Јерониму дала све. Епископ Иринеј му је био духовни отац. Старао се о њему најискренијом очинском љубављу. Зар у рану, непреболну, очеву, дирате? Једанаеста клевета, за вас је епископ Максим „млади и образовани“, док је владика Иринеј шта? Црква је реаговала на несмотрености епископа Максима, и то вас је заболело. А епископ Иринеј вам је главни кривац, јер је чувар достојанства СПЦ који не допушта себи ни најмању несмотреност, коју бисте радо злоупотребили. Зна се ко је ко у СПЦ! Нећете ви то одређивати. Дванаеста клевета, није вам доста што клевећете живе, него и почившег патријарха Иринеја бесрамно блатите. Ни живи патријарх Порфирије није вам по вољи. Вероватно, само зато што је духовно чедо владике Иринеја. И наравно, што је у народу омиљен. Тринаеста клевета, довођење у везу популарне фолк певачице Цеце са владиком Иринејем. Само зато што су се у једном тренутку заједно нашли у Храму Светог Саве на Врачару. И небулозна констатација, са згражавањем, да је ето „Цеца добродошла у цркви као верник, приложник и ктитор“. Зашто не би била добродошла, као било ко други? Која је разлика? Зар ћете ви одређивати ко је подобан, а ко не у цркви? Четрнаеста клевета, извесној новинарки Ани Лалић изазива страх појава епископа Иринеја, на улицама Новог Сада, кад је у друштву још четворо-петоро људи у црним мантијама. И не само да је за њу то застрашујућа појава него тако не треба да изгледају хришћани. Јер то јој „не буди пријатан осећај сусрета са хришћанином на улици“. Има Ана Лалић право да се непријатно осећа, кад угледа епископа Иринеја. То јој нико не може оспорити и ускратити. Али нема право да на основу одела, које је традиционално у православној цркви, одређује ко је хришћанин, а ко не! Нема краја клеветама. Но позната смиреност епископа Иринеја нам улива наду да ово бесрамље неће пореметити његов мир. Владици су добро познате речи Господа нашега Исуса Христа „не бојте се ако вас успрогоне и оклеветају, јер су пре тога прогонили и клеветали мене“. Епископ Иринеј је на то спреман! Наше је да се помолимо Богу, за његово здравље и стрпљење. Да издржи ова искушења. На многаја љета, владико! А питање које се незаобилазно поставља, после овакве емисије, клеветама испуњене: Има ли бесрамље граница? Глупост знамо да нема. Пише: Стефан Н. Драгићевић Извор: ИМА ЛИ БЕСРАМЉЕ ГРАНИЦА? ГЛУПОСТ ЗНАМО ДА НЕМА! :: Eparhija Zvorničko-tuzlanska :: WWW.EPARHIJAZT.COM Два су основна критеријума избора главног лика за епизоду: или је реч о бескомпром
  25. На овогодишњем, 69. Мартовском фестивалу у Београду, светску премијеру имао је филм Сање Драгићевић Бабић „Пребиловци – тамо и камен има ожиљак“,о масакру у Пребиловцима који су усташе починиле у августу 1941. године над српским мештанима села Пребиловци, углавном над женама, децом и старцима, али и о поновљеном злочину 1992. године, саопштила је РТС, а пренела Епархија захумско-херцеговачка. Подсећамо, масакр у Пребиловцима усташе су извршиле између 6. и 11. августа 1941. над више од 800 Срба из села Пребиловци, углавном жена, деце и стараца. Почетком деведесетих година подигнут је храм, а кости су похрањене у крипти. Минирањем храма, усташе су у јуну 1992. године - по други пут извршиле злочин над пребиловачким жртвама. Извор: Епархија захумско-херцеговачка
×
×
  • Креирај ново...