Претражи Живе Речи Утехе

Примери употребе контекстуалне методе у академском истраживању отаца Поделио бих са вама неколико примера из сопственог искуства примене контекстуалне методе у раду са отачким ауторима. Неколико година сам се бавио Симеоном Новим Богословом. Циљ мог рада на овом аутору је био да дефинишем његово место унутар православног предања. С тим у вези, било је неопходно открити његове „духовне корене“, идентификовати изворе које је користио и ауторе који су могли да утичу на њега, проучити историјске околности у којима је живео, означити духовну линију којој је припадао, итд. Начињени су бројни покушаји савремених западних научника да се изврши компаративна анализа различитих богословља отаца Цркве; ти аутори, по правилу, настоје да ограниче своју анализу на поређење неког аутора са најпознатијим оцима који му претходне. Примера ради, француски научник Бернард Жилијен-Фрењон, аутор дела Духовност и боговиђење код Симеона Новог Богослова,[1] по­чиње своју студију о учењима Светог Симеона излагањем Оригеновог мистичког учења, затим учења Григорија Ниског, ауторâ Corpus Macarianum-а, Corpus Areopagiticum-а и учења Максима Исповедника. Проблем је у томе што ови аутори уопште нису извршили утицај на Светог Симеона; он највероватније уопште није читао њихова дела. Истовремено, он изнова цитира Светог Григорија Богослова, чији се утицај на њега може јасно уочити. Осим тога, списи Светог Симеона обилују наводима из Светог Писма, као и позивањима на литургијске текстове и дела његовог духовног оца, Симеона Студита (Богобојажљивог). Проучавајући историјске околности у којима је Свети Симеон живео, открио сам да он ни у ком случају није био неко ко је богословско образовање задобио читајући дела древних отаца Цркве: током готово педесет година проведених у манастиру, много времена током дана проводио је у цркви; богослужења, пре него читање отачких списа, била су његова главна преокупација. Он је углавном познавао списе оних отаца која су се читала у цркви (нарочито Григорија Богослова, Јована Златоустог и Теодора Студита). Проучавајући спор између Симеона и црквених власти тог доба, открио сам још неке ствари које су бациле светло на његов богословски систем, као и целокупно стање Цркве у Византији тог периода. Питање које је Симеону упутио његов противник Стефан Никомидијски – „како разликујеш Сина од Оца, у мислима (у теорији) или у реалности?“ – било је више него реторичко питање постављено у циљу приказивања Симеоновог недостатка ерудиције и формалног теолошког система: о овоме се расправљало у Цариграду вековима. Заиста, век и по након Симеонове смрти група теолога је осуђена због учења о разликовању између Оца и Сина „у мислима“. Установивши ове занимљиве чињенице, у свом раду о Светом Симеону испитао сам, пре свега, његов приступ Библији, тј. његово разумевање Писма и његов егзегетски метод. Након тога сам испитао његов став према духовности и утицај литургијских текстова на његов рад (питања која су многи савремени патристички научници занемаривали). Затим сам покушао да утврдим Симеоново место у студитској монашкој традицији, као и да спроведем компаративну анализу његовог учења и становишта његовог духовног оца Симеона Богобојажљивог. Симеонова полемика са Стефаном Никомидијским о тријадолошким питањима је испитана посебно. Настојао сам, такође, да истакнем дијапазон извора – патристичких, хагиографских и осталих – који су били познати или доступни Симеону. На крају сам размотрио Симеонову теологију, антропологију, еклисиологију и мистицизам у контексту отачког предања, поредећи његово учење са оним оцима који су имали директан или индиректан утицај на њега. Другим речима, моје истраживање је било усмерено искључиво ка стварним токовима којима је православно предање утицало на Симеона Новог Богослова, систематски одбацујући све оно што није директно у вези са тим. Чини ми се да се на овај начин, са што већом прецизношћу, показала могућом реконструкција света у ком је Свети Симеон Нови Богослов живео и радио. Рад на реконструкцији његовог контекста довео је до неколико важних закључака о Симеону као и о православном предању у целини. Што је најважније, показао је да је могуће у потпуности испитати основно Симеоново становиште које је веома раширено међу савременим западним научницима, као надахнутог мистика који је супротставио своје лично мистично искуство традиционалном православљу. Показало се да је Симеон, напротив, био веома традиционалан (у најбољем смислу те речи) црквени писац који је у потпуности укорењен у православном предању. Такође сам успео да срушим мит да је Симеон био теолог „дилетант“ са недовољно прецизном догматском терминологијом. Осим тога, Симеонов пример је довео до веома значај­ног закључка о природи самог православног предања. Он јасно по­казује да управо лично мистично искуства хришћанина обра­зује крајеугаони камен предања: Предање не може бити истин­ски православно ако није засновано на личном су­срету са Богом; греше они који настоје да супротставе формално и рационално „предање“ (којег се придржава већина у Цркви) надахнутом „мистицизму“ (ентузијаста појединаца), не разумевајући саму суштину православног предања. Прави мистик није онај ко своје лично искуство сматра узвишенијим од предања Цркве, него онај чије искуство јесте у складу са искуством Цркве.[2] У свом раду о Светом Симеону користио сам контекстуалну методу за проучавање феномена који су део православног предања. Овде бих изнео пример могуће употребе контекстуалне методе за испитивање нечега што излази из оквира овог предања. Наиме, ради се о римокатоличком мистицизму, који је у последње време био објекат узавреле дебате. Мишљење Светог Игњатија Брјанчанинова да су сва дела римокатоличких мистика након велике схизме била написана у стању духовне „опијености“ и прелести добро је познато. Пошто је епископ Игњатије канонизован, неки његово мишљење сврставају у ред „отачких“. Међутим, позната су нам и мишљења других – такође канонизованих – црквених писаца са обазривијим и не тако категоричким ставом према римокатоличкој духовности.[3] Поједини црквени оци су познати по директном утицају који је на њих имала римокатоличка духовност. Свети Димитрије Ростовски је цео живот био под овим утицајем: његове беседе, као и друга дела укључујући и Чети минеји житија светих, које је засновано углавном на латинским изворима,[4] карактеристично су „западњачког“ карактера; библиотека Светог Димитрија садржи Бонавентурине књиге, дела Томе Кемпијског, Петра Канизија и других римокатоличких аутора, а у његовој духовности се могу наћи елементи поклоњења страдању Христовог, пет рана Христових, срца Христовог.[5] Утицај римокатоличке духовности је, такође, осетан у духовности Светог Тихона Задонског.[6] Како објаснити овако различите приступе у односу према римокатоличкој духовности и мистицизму код Светог Игњатија, са једне, и Светог Димитрија Ростова и Светог Тихона Задонског, са друге стране? Чини ми се да се много тога може објаснити сагледавајући разлике у контекстима у којима је сваки од њих живео. Свети Игњатије је живео у доба цара Николаја Првог (друга половина 19. века) када је вођена систематска борба са западним мистицизмом. Доба Александра Великог (прва половина 19. века) сведочи о готово једногласној тежњи ка „унутарњим хришћанством“ међу високим слојевима друштва, руска аристократија је гутала дела Томе Кемпијског, Франциска Салешког и Фенелона, племићи en masse су се прикључивали масонским ложама и језуити су отварали своје школе у многим градовима и селима; здрава реакција на ове западне утицаје уследила је током владавине цара Николаја. Исти период сведочи о почецима такозване „патристичке обнове“: систематског рада на превођењу и проучавању отаца Цркве, нешто што није од малог значаја за постепено ослобађање руске теологије из њеног „западног ропства“. Као онај ко припада свом добу, Свети Игњатије није могао у потпуности да остане имун на ове процесе. Свети Димитрије и Свети Тихон су, међутим, живели у потпуно другачијим историјским контекстима. Насупрот Светом Игњатију (који никада није изучавао теологију у црквеној школи), обојица су завршили латинске школе које су обликовале њихову мисао; читали су западне ауторе током целог свог живота. Неизбежан утицај римокатоличке духовности коју су Свети Димитрије и Свети Тихон искусили у 18. столећу није, међутим, уздрмао њихову дубоку укорењеност у православ­ном предању. Свакако да се не може све свести на контекст неког историјског раздобља, црквено-политичких околности или образовања. Разлике између укуса црквених писаца, њихових тврдњи или ставова према једном истом феномену, може да не буде условљен образовањем или „владајућим духом“. Свети Никодим Светогорац, који је на грчки језик превео дело западног римокатоличког монаха (из реда Theatines) Невидљива борба, није се школовао у западним школама и ни у ком случају није био под утицајем римокатоличког мистицизма. Исто се може рећи и за К. Р. Победоносцева, који је превео дело Томе Кемпијског Подражавање Христа на руски језик. Обојица су сматрали да је корисно упознати православне читаоце са појединим делима римокатоличких аутора (у помало прилагођеном облику, и извесном сагласју са православним контекстом). Контекстуална метода може да помогне и самом изучавању римокатоличког мистицизма. Неретко православни читаоци су запањени упутствима западних ренесансних мистика који саветују употребу човекове уобразиље како би се визуелизовао страдање Христово, или неких други јеванђељски догађаји. Исправно је истаћи да традиционални православни мистицизам захтева обуздавање уобразиље, и упозорава на опасности имагинативних представа у молитви. Међутим, при разматрању западног ренесансног мистицизма, културна специфичност тог доба се не може занемарити: средњовековна теоцентрична култура је била замењена потпуно другачијом, антропоцентричном културом у којој је уобразиљи дата готово централна улога. Задатак који су имали духовни учитељи тог доба, дакле, није био да приморају људе да се одрекну своје уобразиље, већ да их науче како да је усмере према оним стварима које су од духовне користи, нарочито према догађајима из црквене историје. Јасно је да када би се критеријум византијске аскетске литературе применио на такав мистицизам, он се не би сложио са таквим захтевима. Поновићу питање Јована Мајендорфа, да ли је византијски критеријум једини критеријум према којем о невизантијским феноменима треба судити или су могући и други приступи? Још једном ћу изнети своје уверење да је васељенско православно предање шире од византинизма, и да није све што излази из тих оквира јерес или духовна обмана. У супротном, не би само западне мистике требало представљати као оне који су запали у прелест, већ су то учинили и Димитрије Ростовски, Тихон Задонски, као и многе друге побожне руске аскете из периода „западног ропства“ (тј. из 17. и 18. века), када је приступ делима источних отаца био изузетно ограничен. Молим вас да у мојим речима не покушавате да нађете било какав тежњу ка „оправдавању“ римокатоличког мистицизма. Ја ни у ком случају нисам „источни љубитељ западне духовности“ и не гајим никакве личне симпатије према римокатоличком мистицизму, јер сам васпитаван на потпуно другачијим примерима: на делима отаца Источне Цркве, нарочито грчким и сиријским. Нисам поменуо римокатолички мистицизам да бисмо расправљали о његовом садржају, већ да бих представио и илустровао метод који, према мом мишљењу, треба применити на било који феномен уопште, било да је у оквири источног православног предања или изван њега. Задаци за проучавање отачке литературе Имам утисак да је баш сада, на почетку нове ере, важно скицирати основне оквире у којима би руски патролози требало да се развијају у 21. веку, и истаћи многе пукотине које треба попунити. Наредна запажања у вези с тим питањем далеко су од свеобухватних, она само представљају покушај скицирања опших оквира онога што би се, по мом мишљењу, морало извршити у скоријој будућности. Руски научници из 19. столећа су се ослањали на западне изворе: већина књига преведених на руски језик објављене су на Западу, на језику на ком су писане, углавном у монументалној Мињовој Патрологији. Многи списи раних отаца и грчких отаца из периода Васељенских сабора преведени су заједно са већином добро познатих латинских аутора из истог периода. Међу каснијим византијским писцима, преведена су дела Светог Симеона Новог Богослова и аскетски трактати из грчке Филокалије, захваљујући пре свега труду Светог Теофана Затворника; међутим, многи други кључни списи позновизантијске литературе су остали „недоступни“. Врло мало тога је преведено са сиријског, јерменског и других оријенталних језика. Услед тога је корпус отачких списа који је данас доступан у Русији далеко од комплетног. Осим тога, у преводима отачких списа пре револуције се користи архаичан руски језик и потребно их је редиговати; поједина дела која су преведена у прошлости се морају изнова превести. Лепо је видети да је током прошле деценије рад на отачким преводима обновљен; овај посао је, међутим, спорадичан и без центра из ког се њиме координира. Сматрам да оснивање таквог центра једним од најхитнијих задатака института за отачке студије, који би окупио научнике ради делања на том пољу. Такав центар би могао да развије истраживачке програме, да уколико је потребно, шаље руске научнике ван земље, као и да одржава контакте са сличним институтима у иностранству. Центар би могао да обнови издавање вишетомних серија отачких превода и да њима дода као „прилог“ низ патролошких студија. То би повратило континуитет између савремених руских патролога и оних пре револуције који су посветили своју снагу и таленат марљивом преводилачком раду и проучавању отачког наслеђа. Руски аутори пре револуције и теолози у руској дијаспори створили су читав корпус патролошких студија и монографија о појединим оцима Цркве. Међу овим изванредним патролошким споменицима поменуо бих макар: Историја учења отаца Цркве архиепископа Филарета (Гумилевског), Источни оци четвртог века и Византијски оци од петог до осмог века оца Георгија Флоровског, а од монографија посвећених појединим ауторима поменуо бих следеће наслове: Учење Оригена о Светој Тројици проф. Василија Болотова, Есхатологија Григорија Ниског Макарија Оксијука (потоњег митрополита), Антропологија Немесија Емеског Теодора Владимирског и Антропологија Светог Григорија Паламе архимандрита Кипријана (Керна). Ипак, много тога још остаје да се уради на овом пољу. „Патролошка истраживања се морају наставити: нове монографије треба да начине отачке списе доступним и прихватљивим за едукацију руских читаоца.“[7] У 20. веку су објављене бројне студије (пре свега западних) патролога: читава библиотека, која броји на хиљаде томова, посвећена је блаженом Августину, бројне монографије посвећене су Тертулијану, Јерониму и осталим латинским ауторима првог миленијума. Западни научници су, такође, много постигли на пољу проучавања источне патристике. Већ сам поменуо римокатоличке и протестантске научнике чија је посвећеност бављењу оцима Истока у великој мери допринела обнови интересовања за отачку литературу на Западу. Међутим, интересовање ових научника је ограничено само на неколико имена. Студије се углавном баве Оригеном, Григоријем Ниским и Дионисијем Ареопагитом; последњих деценија је показано велико интересовање за Максима Исповедника. Осталим источним оцима се они или нису уопште бавили, или им је било посвећено две или три монографије, и известан број чланака у часописима. Тако је интересовање западних научника за оце Цркве било неједнако распоређено. Ипак, огроман посао је урађен, и руски читаоци заслужују да буду упознати са радом најбољих западних патролога. Од кључног је значаја да такви класици као што је Квастенова Патрологија[8] и Грилмајерова вишетомна христолошка студија[9] буду преведени на руски језик, заједно са најбољим монографијама о појединачним оцима Цркве и Истока и Запада. Када помињемо појединачне ауторе, пре свега бих истакао чињеницу да је већина Оригенових дела, нарочито његови коментари на књиге Светог Писма, још увек недоступна руским читаоцима.[10] Какав год да је наш став према овом изузетно контраверзном црквеном писцу, који је средином 6. века био осуђен због догматских грешака, многи би се борили за очување његове позиције у историји источне хришћанске литературе. Проучавање његовог литерарног наслеђа не само да је кључно за разумевање већине православних црквених отаца на које је он директно или индиректно утицао, већ и за тумачење источно-хришћанског предања као таквог, у чијем је обликовању он одиграо изузетно значајну улогу. Међу монографијама западних аутора који заслужују да буду преведене на руски језик поменуо бих класичне студије Жана Данијелуа и Ханса Урса фон Балтазара, која још увек нису изгубила на актуелности.[11] Још једна кључна личност је Свети Максим Исповедник: многи његови радови се баве фундаменталним богословским питањима (нарочито Амбигве, Питања и недоумице, као и многи полемички и догматски трактати и посланице), који, такође, чекају свог преводиоца. Неколико студија о Светом Максиму од стране западних научника заслужују исто тако да се преведу, посебно недавно издата монографија православног научника француског порекла Жан Клод Ларшеа.[12] Преводи дела и свеобухватне студије о позновизантијским теолозима попут Григорија Паламе су од изузетне важности. У његовим радовима, као и у делима његових претходника (Симеона Новог Богослова, Григорија Синаита, Григорија Кипарског, Теолипта Филаделфијског, Атанасија I патријарха константинопољског) као и наследника (Патријарх Филотеј Кокинос, Никола Кавасила), исихастичко богословско учење је задобило свој потпун и свеобухватан израз, пружајући православним подвижницима и мистичној традицији најбогатију могућу догматску интерпретацију. Оно што се данас назива „паламизмом“ се врло мало проучавало у Русији (све до краја 19. века, исихазам је сматран за јерес у Русији, а Палама његовим главним гласноговорником).[13] Ипак, сматрам да је богословље Светог Григорија Паламе најзначајније за савремене хришћане, јер пружа потпуни увид у истински православну догматску свест која је заснована на мистичком искуству. Ми у Русији још увек у потпуности нисмо проучили западне оце. Без исправног односа према њима, толико потребан корак напред у односима између хришћанског Истока и Запада неће бити могућ. Трећи миленијум у који смо закорачили ће сведочити о наставку дијалога између источне и западне црквене и теолошке традиције, који ће у сваком случају бити у обавези да се удруже пред нарастајућом секуларизацијом, као и утицајем ислама и источњачких секти. Чини ми се да осим црквено-политичких разлога, немогућност Истока и Запада да нађу заједнички језик током другог миленијума је последица слабог западног познавања источне традиције, и обратно. Ову празнину је такође потребно попунити. Свеобухватно проучавање отачке литературе Запада био би позитиван корак у том правцу. Сиријски патролози, који једва да су познати руским истраживачима, такође заслужују велику пажњу. Иако у Русији постоји осам томова дела Светог Јефрема Сирина, његово богословље остаје заправо недоступно, јер су многи његови списи грешком приписивани другој особи,[14] док значајан број њего­вих аутентичних радова није преведен на руски језик. Већина списа Светог Исаака Сирина (изузимајући „400 гностичких глава“) је доступна на руском језику, али ипак теологија овог ве­ликог писца и мистика није довољно проучавана. Изванредни сиријски аутори попут Јакова Афраата, Јована Апамејског, Јакова Сарушког и Нарсаја Великог мало су познати руским читаоцима. Сви ови аутори заслужују да буду преведени на руски језик: упознавање са овим изворима не само да би унапредило руске патролошке студије, већ и нашу перцепцију хришћанства као религије божанске љубави, тема која је свој нарочити израз нашла у списима сиријских мистичких писаца. Коптско, етиопско, арапско, грузијско, јерменско, као и друга црквено-литерарна предања готово да руски научници нису уопште проучавали. Пре револуције 1917. године, као и током совјетске владавине, појединачни источњачки рукописи су преведени и испитани од стране оријенталиста, међутим, њихово богословско тумачење се показало или тешким (јер пре револуције се оријенталисти нису много бавили теологијом) или немогућим (јер совјетски оријенталисти уопште нису били у стању да говоре о богословским питањима). Ову огромну пукотину постепено треба попуњавати. Све до недавно, руски патролози из периода пре владавине Петра Великог су имали неколико слависта: радови древних руских аутора као што су Свети Иларион Кијевски, Свети Серапион Владимирски и Свети Кирил Туровски су, пре свега, цењени због својих литерарних квалитета, као и дела Светог Јосифа Волокаломског и Светог Нила Сорског, која су се готово изричито посматрала у контексту борбе између „поседника“ и „беспоседника“. Што се тиче богослова из периода пре владавине Петра Великог, често се у њиховом раду осећао јасан недостатак вредности и стога су се са богословске тачке гледишта у малој мери и несистематски проучавали. Руска патрологија[15] као наука данас не постоји; међутим, та дисциплина је од виталног значаја. У том смислу дело Путеви руског богословља Флоровског остаје значајно као једини стварни покушај да се оствари општа интерпретација руске богословске традиције. Ипак, главна мана тог дела је већ поменута: Флоровски није могао, нити је покушао да детерминише критеријум према коме треба разумети руску теологију, као што је испитивао било који феномен из перспективе византинизма. Овде уочавамо још једну пукотину коју треба да попуне нове генерације руских патролога: стварање руске патрологије, разрађивање критеријума за проучавање руских црквених отаца, теолошко оцењивање најистакнутијих дела из руске црквене литературе. Једнако је значајно проучавање дела савремених теолога који су на било који начин наставили да развијају главне теме отачке теологије. Овде се не мисли толико на научнике попут Флоровског, Лоског и Мајендорфа, јер су они самостално допринели ризници богословског предања. Међу именима многих аутора чији радови заслужују озбиљно богословско тумачење у контексту отачког предања можемо поменути макар Силуана Атонског, архимандрита Софронија (Сахарова), оца Сергеја Булгакова и Алексеја Лосева. На крају, од суштинске је важности, као што сам раније твр­дио,[16] доћи до богословског тумачења литургијске традиције на­ше Цркве, литургијских текстова које су саставили древни (познати и непознати) богонадахнути оци, који су неодвојиви део отачке литературе. Без разумевања служења црквени живот се не може у потпуности живети; без црквеног живота, нема спасења. Литургијски текстови су школа коју сваки православни хришћанин треба да заврши. У ситуацији у којој су, због мноштва разлога (не само због литургијске употребе црквенословенског језика) литургијски текстови неразумљиви црквеној заједници, публикације које нуде литургиј­ске анализе теолошких текстова су пожељне и преко потребне. Свети оци и савременост У закључку ћу покушати да дам одговор на питање које је можда требало да буде постављено на самом почетку: Зашто уопште проучавати свете оце и шта патролози имају да понуде савременом свету? Пре свега, проучавање светих отаца, нарочито отаца Цркве Истока, пружа могућност да разумемо предање којем припадамо, да примимо саму „отачку веру“ коју су писци православног Истока сачували за нас, да дођемо у посед блага православног предања. Многи у наше доба више воле „древне обичаје“ који су заступљени на периферији Цркве и у псеудо-црквеним круговима. Ова ситуација се може превазићи само ако се „превазиђе расцепљеност између теологије и живота“,[17] ако се поврати жива веза између отачког учења и црквене праксе. Чињеница да наша црквена пракса није заснована на учењу отаца корен је многих данашњих проблема. Познавање отаца помаже православним хришћанима да пронађу свој пут у мноштву струја савремене философије и погледа на свет, да се „не заведу различитим и туђим учењима“ (Јев. 13, 9). То хришћанима помаже да разумеју себе, да изграде јасан однос са Богом, да формирају свој духовни живот. Насупрот оних који су прихватили савремена учења и психоанализу, сабори отаца одишу здравим духом, јер јасно разумеју људски ум, потребу да се надвладају човекове грешне тенденције и да се врше добра дела. Верујем да су сабори отаца далеко универзалнији од основних постулата фројдизма и примењују се на људе који живе у најразличитијим културним и временским контекстима. Отачка дела никада не губе на актуелности, јер се баве питањима на која су одговори важни како за садашњост тако и за будућност човечанства. Постало је модерно у последње време говорити о „постхришћанској ери“, о опадњу интересовања за традиционално хришћанство међу младим људима, о „хришћанству без будућности“. Прогнозе предвиђају нестанак хришћанства са религиозне мапе света у трећем миленијуму, и његовом апсорбовању од стране ислама. Желим да изразима наду да ће се ове прогнозе показати погрешним, да ће хришћани бити постојани у очувању свог учења, Цркве и Предања. Из примера моје земље видимо да хришћанска вера ни у ком случају није „остатак прошлости“, да се хиљаде и милиони људи, укључујући и младе, враћају „отачкој вери“. Желим да верујем да хришћански дух тек треба да наступи. Желим да верујем да ће 21. век посведочити о исцељењу подељености међу хришћанима и обновљењу „вере васељенске Цркве, коју је Господ дао, апостоли проповедали, а оци сачували“. Извор: Теологија.нет View full Странице

Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион посетио је на празник светог апостола Томе, 19. октобра 2018. године касарну „Никола Пашић“ у Зајечару поводом Дана јединице Команде за развој Тимочке бригаде. Владика је гостовао на свечаној Академији, којој су присуствовали бригадни генерал Јелисеј Радивојевић, заменик команданта Команде за обуку Војске Србије, начелник Зајечарском округа г. Владан Пауновић, представници Града Зајечара, културних институција Зајечара, пензионисани припадници војске као и припадници других безбедносних снага. Извор: Епархија тимочка View full Странице

Покров Пресвете Богородице сабрао свештенослужитеље и вернике у манастиру Буково 14. октобра 2018. године, поводом славе манастирског Параклиса. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светом архијерејском литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана манастира Буково, и великог броја свештеномонаха и свештеника из тимочке и других Епархија. Прославу празника употпунили су својим појањем хорови Саборне цркве из Зајечара и храма светог Георгија из Књажевца. У својој беседи владика Иларион је честитао празник свима сабранима у овој светињи и поздравио игумана Козму и сво богољубиво монаштво, свештенство, представника Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама, председника општине Неготин, чланове хора, децу и сав верни народ. Истакао је значај данашњег празника и обиље духовне радости која се излила на верни народ у овој древној светињи која надкриљује град Неготин и стоји на „гори“ и „златном неготинском брду“, поносу целога овога краја.- Велика је радост данас, рекао је владика, што у овај васкршњи дан стојимо сабрани овде, где нас закриљује Пресвета Богомајка, као некада верне у цркви Влахерни, и нема сумње у њену помоћ и њено заступништво. Саборност јесте мерило наше вере и истине коју носимо у себи. Време посвећено Господу у светоме храму је благословено, јер је овде Господ са нама и увек ће бити са нама у оној мери у којој ми желимо да будемо са Њим – рекао је владика. Подсетио је и на речи светог владике Николаја, који каже да је Покров још само једно додатно сведочанство величине Пресвете Богородице за сав род људски, јер она штити све оне који јој са вером прилазе и траже њено заступништво. Зато је потребно да будемо спремни, духом бодри и крепки за свако добро дело и да тако узрастамо у Господу, молећи се за милост Његову речима – Господе, смилуј се на нас по своме човекољубљу, а не по заслузи нашој – нагласио је владика. Рекао је да ћемо сви једнога дана бити позвани да сведочимо Господа, баш као и многи народи који су и сада у рату и прогањани, као у Сирији, и ако је потребно да страдамо,ми ћемо страдати за веру нашу, али спремни бивајући у заједници са Богом, окрепљени у цркви Божијој на светим богослужењима. Владика је захвалио свима који су данас дошли и пожелео да понесу благослов својим домовима из ове светиње. Домаћин славе била је породица Владе Марјановића из Неготина. У манастирском конаку приређена је славска трпеза за све вернике и поклонике који су данас посетили манастир Буково. Извор: Епархија тимочка View full Странице

Светом архијерејском Литуријом коју су служили Преосвећени Епископи тимочки г. Иларион и Епископ пожаревачко-браничевски г. Игнатије, прослављен је Крстовдан 27. септембра 2018. године у Саборном храму Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Саслуживали су свештенослужитељи Епархије тимочке и браничевске. Сабраном верном народу беседу је произнео Епископ Игњатије, подсетивши на значај овог великог хришћанског празника. Светој литургији је присуствовао и г. Милета Радојевић, директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Министарства правде Владе Републике Србије. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Епископ пожаревачко-браничевски др Игнатије, који је недавно изабран за Декана Православног богословског факултета у Београду, у оквиру посете Епархији тимочкој поводом Трећег фестивала хришћанске културе, претходног дана је у духовно – мисионарском центру Гостопримница одржао предавање и представио новообјављена дела оца Георгија Флоровског у издању Епархије браничевске. Извор: Епархија тимочка View full Странице

Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски др Иларион стигао је 25. септембра 2018. године у Београд. На аеродрому Никола Тесла високог госта дочекали су чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубански др Профирије и Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј, декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду протојереј-ставрофор проф. др Предраг Пузовић и Преосвећении Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. У среду, 26. септембра 2018. године, с почетком у 12 часова, у свечаној дворани Ректората Универзитета у Београду биће организованa свечанa промоција Митрополита волоколамског г. др Илариона (Алфејева) за почаснoг доктора Универзитета у Београду. На предлог Православног богословског факултета Сенат Универзитета је донео одлуку о додели почасног доктората за допринос научно-богословском истраживању и напретку теолошке мисли на српском говорном подручју Митрополиту волоколамском г. др Илариону (Алфејеву). Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У Грачаници је прослављено Рођење Пресвете Богородице, у народу познатије као Мала Госпојина, слава Општине Грачаница. Свечану литургију је служио Архимандрит Иларион, уз саслужење монаштва и свештенства Епархије рашко-призренске, који је и предводио свечану славску литију улицама Грачанице. “И тек живећи у цркви, ми можемо да кажемо да ум Христов имамо, не наш ум, не наше расуђивање, људско, погрешно, ограничено, које је у крајњој линији глупо, него имамо мудрост Христову која надилази нас саме. И зато су људи који су се приволели истини Божјој, били мудрији од гомиле многих научењака и људи који су сматрани за нешто велико у цркви”, рекао је у беседи Архимандрит Иларион, наводећи пример преподобног Оца Јустина, кога је комунистичка власт држала под присмотром, а који је био само монах, али је помогао и учинио да се цела српска Црква обнови, а патријарси су ишли код њега да се саветују, међу којима и блажено почивши Патријарх Павле. “Незаустављива сила истине Божје коју проповеда наша Црква, а посебно монаси, који су независни, који су увек били савест наше Цркве, на исти начин како су то били пророци у оно време старозаветно, када су опомињали и властодршце и друге, када су осећали да не иду путем истине Божје. Ето тако, треба да се враћамо Мајци Цркви, јер она је та која не дели, него она која сабира, јер је то и смисао Цркве, а када говоримо о Цркви, треба пре свега да се сетимо Мајке Божје, јер да није било ње, не би било ни Цркве. Мајка Божја је представник наш у тајни спасења”, наставио је беседу Архимандрит Иларион. “Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени. Друге истине нема. Ове променљиве, такозване истине и процене се мењају, из месеца у месец, из недеље у недељу, али истина Божја, као и овај Свети храм постојано стоји већ вековима. Нека нам лепота Грачанице и Дечана, а посебно Дечана у ове дане, буду сведоци где је истина, где је лепота, где је постојаност, па и где је мудрост и кога треба слушати”, закључио је Отац Иларион, честитајући верницима празник уз традиоционално “Нека је срећно и Богом благословено”. Неколико стотина верника, представници локалне самоуправе Грачанице и делегације Суботице, Берана и Новог Сада, присуствовали су Литургији. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

На празник Светог пророка Захарије и праведне Јелисавете 18. септембра 2018. године, Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково, уз саслужење манастирског братства. Владика је честитао имендан протосинђелу Захарији, сабрату овога манастира и са њим преломио славски колач, пожелевши му пуно духовних радости и да му помоћник у монашком подвигу и трпљењу, увек буде свети Захарије. Живот монаха, свештенослужитеља, није лак ни једноставан, јер су присутна многа искушења ради сведочења истине у овоме свету. Владика је подсетио на богоугодан живот светих Захарија и Јелисавете, који се наизглед нису много разликовали од других људи, али је њихово срце било пуно љубави Божије, па им је Бог даровао сина највећег као човека рођеног од жене. И тада је народ ишчекивао спасење, и многи су клонули духом, а само најјачи су истрајавали. У садашње време у нашем народу многи су клонули заборављајући да су деца Светосавља, јер се сусрећемо са многим искушењима, и наш народ је притешњен са свих страна. Владика је истакао важност молитве за мир и спасење Цркве Божије, јер не треба да нас плаше свакодневна догађања и проблеми у Цркви и држави. Све што нас сналази као православне Србе је начин да се кроз трпљење и искушења спасавамо. Господ ће по милости својој дати све што је добро народу своме, јер овде у свету помоћи немамо, већ је једино наше уздање у Бога – рекао је владика у својој беседи. Извор: Епархија тимочка View full Странице

Високопреосвећени митрополит Иларион је одржао предавање у Лисабону на тему будућности хришћанства у Европи. Одмах је истакао да је тема веома актуелна, јер, према данашњој статистици, хришћанство је најпрогоњенија религија на свету, кад више од 200 милиона хришћана бива подвргнуто разним истјазањима у више од 50 земаља, а да не говоримо о новим изазовима који ударају у основне моралне императиве и традиционалне вредности. Митрополит је навео чињеницу да је хришћанство културно преобратило европске народе и оставило снажан печат на поглед на свет новообраћених, на њихово друштвено уређење. Хришћанство је постала државна религија многих европских држава у којима је извршило моћан утицај на развој права и на изградњу друштвеног морала. Хришћански проповедници су заједно са доношењем Благе вести на европски континент донели и просвету; Црква је постала извор писмености за народе, а храмови и манастири центри образовања. У многим великим манастирима оснивају се прве библиотеке, а локални житељи се спремају за свештенички или монашки чин. Јеванђељски идеали су надахнули Европејце да остваре невен-дела из области архитектуре, примењених уметности, живописа, музике, књижевности. Ова остварења су ушла у ризницу европске културе, постала су заједничко добро целокупног човечанства. И данас се многобројни туристи надахњују достигнућима сликара и вајара посвећеним јеванђељским и новозаветним темама, а која украшавају катедрале европских градова, чувају се у музејима или у галеријама. Међутим, са настајањем Новог доба појачане су секуларне идеје, настао је нихилизам и релавитизам на духовном и моралном плану. У Европи су ови процеси били повезани са крвавим револуцијама 17. и 18. века - енглеском и француском, које су довеле до слабљења хришћанства и измене личне карте Европе. Данас житељи европског континента, сматра Високопреосвећени, у великом броју не идентификују себе са хришћанством. Анкете проведене у Великој Британији показују да више од половине њених становника – први пут у историји – не сматрају себе припадницима било које религије. У анкети коју је провео Национални центар социјалних истраживања Британије 2016. године, уз учешће 2042 одраслих, њих 53% одговорили су на питање „религиозна припадност“ варијантом „без религије“. Међу лицима узраста од 18 до 25 година проценат нерелигиозних још је већи – 71%. Ради поређења, када је 1983. године проведено слично истраживање, само је њих 31% одговорило да не исповеда ниједну веру. У континенталној Европи ситуација се чини да је гора. Подаци анкете проведене 2014-2016. сведоче да већина младих (више од 50%) у старости од 16-25 година у земљама као што су: Чешка, Естонија, Швајцарска, Холандија, Мађарска, Белгија, Француска, Финска, Данска, Норвешка, Шпанија, уопште себе не доводе у везу са неком религијом. У Португалији тај показатељ износи 42%. Секуларна идеја, која све више и више улази у ум људи, крајње је негативно настројена према религији, посебно према хришћанству; она у религиозној вери види свог идеолошког притивника. Под окриљем секуларног хуманизма јавља се представа о апсолутном достојанству човека и постојању такозваних „универзалних“ вредности које треба да су у основи неке глобалне цивилизације. Међутим, под универзалним вредностима не сматрају се више духовно-морални оријентири који су у основи свима религијама и једнако обавезни и за верујуће и за неверујуће људе (Не убиј, Не кради, Не сведочи лажно и др.). Хуманистички морал потиче из гледишта да је једино ограничење људске слободе - слобода других: морално је оно што не утиче на интересе других; неморално је оно што нарушава њихову слободу. Схватање апсолутне моралне норме, као и схватање греха, у савременој хуманистичкој етици потпуно одсуствује из разлога што она одбацује Бога и оне законе које је Он дао људској заједници. Али, ако морал постане релативан, онда се слобода претвара у распуштеност из разлога што је само моралност способна да ограничава и управља према добру слободни избор човеков. Високопреосвећени Митрополит се позива на истраживање спроведено у САД и Енглеској, из којих се види да Европа постаје једини континент на свету где се број хришћана постепено смањује. Са 560 милиона људи 2015. године, биће их 501 милион 2050. године. То је зацело поражавајућа прогноза и одражава тужну тенденцију на верској карти Европе. Он се позива и на стање хришћана у САД, где је интересовање за религију веће него у Европи, где, штавише, они који себе сматрају „неверујућим“, верују у постојање Бога. Митрополит жали што је у великом броју европских протестантских Цркава дошло до црквеног признања и благосиљања једнополних веза, што представља капитулацију пред светском либералном идејом о правима и слободама човека. Неке добро организоване мањинске групе са успехом намећу своју вољу већини под изговором поштовања људских права. Заправо, људска права су постала оруђе за манипулисање већином. Високопреосвећени се пита зашто је Европа као историјски бастион хришћанства данас постала главном локомотивом и проводником таквих разорних процеса и идеја. Савремено слабљење хришћанства у западном свету може се упоредити са ситуацијом у Руској империји пред 1917. годину, о чему је говорио Свјатејши патријарх Кирил. Значајну улогу у ширењу секуларних идеја врше и поједине секуларне европске државе својим утицајем на Цркву. Архитекте секуларног друштва разрадили су јуридичку страну питања: формално можете припадати било којој вероисповести, али ћете бити подвргнути у најбољем случају укору, а у најгорем – прогањау уколико желите своје поступке да мотивишете верским убеђењем. Ако лекар, нпр., одбије да изврши абортус или обави еутаназију позивајући се на своје верско убеђење, он онда нарушава закон. Ако сте, пак, свештеник и живите у земљи у којој су озакоњене једнополне везе, ви немате много шанси да одбијете такав „пар“ са венчања и да на томе остане а да вас не казни држава. Тако је председник Владе Шведске Стефан Левен изјавио да сви свештеници Шведске Цркве имају да венчавају једнополне парове, направивши следеће поређење: ја правим паралелу са медицинском сестром која одбија да обави абортус. Ако си запослена као медицинска сестра, дужна си да умеш обавити абортус, и тебе се ништа друго не тиче... Тако је исто и са свештеницима“. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

View full Странице

У Недељу 9. септембра 2018. године, на празник Сабора српских светитеља, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион служио је cвету архијерејску Литургију у цркви Св. великомученика Георгија у Бору, уз саслужење братства овога светога храма. Велики број деце са својим родитељима, наставницима, вероучитељима и верним народом са радошћу је дочекао свог епископа који је по завршетку литургије са свештенством одслужио и молебан за почетак нове школске године благосиљајући сваки њихов труд усмерен ка напретку. Молитвеног учешћа у овом светом сабрању узео је и градоначелник града Бора господин Александар Миликић са својим сарадницима. Беседом коју је произнео владика је, осврнувши се на јеванђељску причу о талантима, подсетио да је поред талената и знања које имамо и које стичемо, битна и неопходна врлина како би оно што смо стекли изграђујући себе у трудовима многим користили на добро својим ближњима, породици, пријатељима, а самим тим и својој Цркви и држави. Након благословене трпезе љубави, уприличене у парохијском дому цркве преосвећени владика је, у пратњи директора Опште болнице у Бору, господина Горана Јоксимовића, старешине борског храма протонамесника Радоја Мијовића, као и господина Миливоја Ристића, председника борског Црквеног одбора, обишао и параклис посвећен Св. бесребреницима Козми и Дамјану, који је уређен у склопу борске болнице. Извор: Епархија тимочка View full Странице

У априлу 2018. године Цариградска патријаршија је донела одлуку да прихвати на разматрање питање о давању аутокефалности „православним верницима у Украјини“. Епископат канонске Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије се једногласно изјаснио за очување њеног постојећег статуса. Међутим, Цариград је упркос његовој вољи приступио практичној реализацији пројекта украјинске аутокефалности. У коминикеу Генералног секретаријата Светог Синода Цариградске Православне Цркве који је објављен 7. септембра 2018. године говори се о томе да су двојица њених јерарха – Архиепископ памфилијски Данило (САД) и Епископ едмонтонски Иларион (Канада) именовани за „егзархе“ Цариградске патријаршије у Кијеву. О насталој ситуацији и реакцији Московске Патријаршије на наведене одлуке у програму телевизијског канала „Росија 24“ говорио је председник Одељења за спољашње црквене односе Митрополит волоколамски Иларион. — Хајде да за почетак још једном објаснимо гледаоцима ко су егзарси и зашто су ови епископи именовани за Украјину из САД и Канаде. Зашто су они потребни? — Грчка реч „егзарх“ значи „начелник“. Егзарсима су се називали руководиоци великих црквених области. Осим тога, реч „егзарх“ се користи у значењу „специјални изасланик“. Мислим да се у овом случају ради о двојици специјалних представника Цариградске патријаршије који треба да дођу у Кијев како би припремили додељивање аутокефалности Украјинској Цркви. — Одмах бисмо желели да разјаснимо следеће: Украјинска Православна Црква (јер су ови егзарси упућени ради аутокефалности „православних верника Украјине“) спада у област одговорности Московске патријаршије. Да ли је Украјинска Православна Црква молила за аутокефалност или се ради о „Кијевској патријаршији“ која покушава да се одвоји? — Украјинска Православна Црква није тражила аутокефалност. Напротив, на Архијерејском саветовању које је недавно одржано у Украјинској Православној Цркви сав епископат се једногласно изјаснио за очување њеног садашњег статуса. Украјинска Црква је Црква која има самоуправу у саставу Московске патријаршије. Ово јединство Руске Православне Цркве постоји већ 1030 година, потиче из 988. године кад је кнез Владимир покрстио Кијевску Русију. И сада су ови егзарси (односно специјални представници) Цариградске патријаршије именовани како би спровели одлуку о аутокефалности, коју канонска Украјинска Црква није тражила. О аутокефалности су говорили расколници, и то нису за њу заправо молили, већ су изјавили да, ето, ми ову аутокефалност имамо и ви само треба да је признате. Да би наши телевизијски гледаоци схватили шта је аутокефалност објаснићу да је то такође грчка реч која се преводи као „самостално управљање“; она означава потпуну црквену самосталност. — Шта мислите, зашто се Цариградска патријаршија одлучила на овај корак – практично расколништво или његову подршку? — У Цариградској патријаршији је у последњих непуних сто година настала својеврсна папистичка доктрина, папистичка самосвест. Подсетићу да је историјски прва катедра у хришћанском свету била римска катедра, у сваком случају, од IV века Римско царство је заузимало главно место у свету. Али је у истом овом IV веку цар Константин преместио престоницу у град Константинопољ који је сам основао. На II Васељенском Сабору је донета одлука о томе да катедра у Константинопољу треба да има једнаке привилегије као римска катедра. Кад се у XI веку десио раскол између Рима и Константинопоља у породици Православних Цркава Цариградска патријаршија која је раније увек заузимала друго место, сада је заузела прво. Ово првенство се у Православној Цркви никад није схватало као првенство власти или јурисдикције. Односно, за разлику од католицизма где постоји представа о томе да се римски папа налази на челу целе Васељенске Цркве, и да се он доживљава као извор за давање овлашћења другим епископима, у Православној Цркви је увек постојао други систем. То је систем Помесних Православних Цркава од којих свака има самосталност и ниједна се не потчињава другој. Дакле, Цариградска патријаршија која се нашла на првом месту стицајем околности, у ХХ веку (тачније, 1920-их година) почела је да развија схватање о сопственом првенству које претпоставља и извесна специјална права или привилегије. Кад је почетком 60-их година било постављено питање о томе да би било добро одржати Свеправославни Сабор, Православне Цркве су се сложиле да модератор овог процеса буде Цариградска патријаршија, али не зато што Цариград има неке посебне привилегије, као што сад тврди, већ зато што су се тако договориле све Православне Цркве. Мислим да би, кад би Цариградска патријаршија стварно била сила која окупља Цркве и помаже у решавању ових или оних несугласица, оваква институција заиста била потребна у Православној Цркви. Нажалост, Цариградска патријаршија делује потпуно другачије. Она није у стању да реши сукобе који се појављују међу Црквама (на пример, између Антиохијске и Јерусалимске). Уместо да помаже Помесним Православним Црквама да превладавају расколе који се појављују, она сама иде путем подржавања раскола. — Што се тиче права Цариградске патријаршије... Ево, на пример, патријарх Вартоломеј тврди да Цариградска патријаршија има искључива права на решавање проблема у православном свету. Полазећи од онога што сте управо рекли, испоставља се да се представници Руске Цркве не слажу с таквим ставом? — Ми се с таквим ставом категорички не слажемо. Ево, имам у рукама превод говора патријарха Вартоломеја који је одржао пред пуним саставом епископата Цариградске Цркве пре неколико дана. У овом излагању он каже да је „Цариградски патријарх – глава тела Православља“, да је „почетак Православне Цркве – Васељенска патриајршија“, да „Православље не може да постоји без Васељенске патријаршије“. А како је, опростите, Црква постојала до IV века кад није било никакве Васељенске патријаршије? А како је Црква постојала кад су васељенски патријарси падали у јерес? Понекад нас неки оптужују за то да је Руска Црква наводно самостално прогласила своју аутокефалност, зато што је кад је средином XV века изабран Митрополит московски Јона то учињено без сагласности Цариградског патријарха. А како је Русија могла да добије његову сагласност кад је Патријарх цариградски био у унији, у јереси? Он нам је послао митрополита који је помињао римског папу и који је после изгнања постао кардинал Римокатоличке цркве. Дакле, претензије Цариградске патријаршије не просто на првенство части, већ на нека специјална права и привилегије су потпуно неоправдане. — А да ли Цариградска патријаршија може да изда томос о аутокефалности? — Цариградска патријаршија је историјски понекад издавала томосе о аутокефалности... — ...Има преседана? — Да. Постоји неколико Помесних Цркава које су добиле томосе од Цариграда, али има и Цркава које га нису добиле. Ево, на пример, Руска Православна Црква. Она није добила томос о аутокефалности, али кад је у Москви изабран патријарх, ово дело није потврдио само Цариградски патријарх, већ су то учинила четворица патријараха: цариградски, александријски, антиохијски и јерусалимски. Односно, то је личностима четворице патријараха то је била саборна одлука све пуноће Цркве која је постојала у том тренутку – они су примили петог патријарха у своју породицу и то је постао Патријарх московски. — Данас је усвојена званична изјава Синода Руске Православне Цркве. О одлуци да се двојица егзарха пошаљу у Кијев у изјави се каже: „Ове радње доводе у ћорсокак односе између Руске и Цариградске Цркве и представљају реалну опасност по јединство целог светског Православља.“ Како ће Руска Православна Црква убудуће општити с Цариградском патријаршијом? Да ли ће захтевати да на неки начин промени свој став и да ли уопште постоји таква пракса? —По свему судећи, средства црквене дипломатије су данас немоћна да реше овај проблем. Ви, наравно, знате да је патријарх Кирил пре неколико дана отпутовао за Истамбул како би се срео с Цариградским патријархом. Морам рећи да је наизглед то био врло цивилизован, љубазан, па чак и братски разговор. Нажалост, цариградска страна, као што се види из активности које су затим уследиле, не само да није услишила наше аргументе, већ је с наше тачке гледишта, поступила подло и вероломно. Зато што шаље у Кијев своје егзархе без договора, не само с Патријархом московским, већ чак и с Митрополитом кијевским за којег је патријарх Вартоломеј више пута рекао да га Цариградска патријаршија признаје као јединог канонског поглавара Православља у Украјини. Данас смо дали ову изјаву надајући се да ће они поново размотрити своју одлуку и да никакви егзарси неће отпутовати у Кијев. Међутим, уколико ова одлука не буде промењена бићемо приморани да предузмемо узвратне мере. И сад се у саставу нашег Светог Синода ове мере већ разматрају. —Које су узвратне мере које могу бити предузете у датој ситуацији? — Могу бити предузете најразличитије мере. Нећу о њима говорити пре него што буду усвојене, зато што ћемо у свакој фази оставити нашим, за сада још увек партнерима, могућност да се предомисле и да промене своје одлуке. Зашто кажемо да ове одлуке доводе у ћорсокак дијалог између наших Цркава и да представљају опасност по цело Православље? Зато што, као прво, сад у суштини не постоји никакав дијалог – постоји монолог Цариграда који тврди да има искључива права, који каже да је катедра Кијевске митрополије пренета у Москву без дозволе Цариграда. Изјављују да је, кад је 1686. године Кијевска митрополија ушла у састав Московске патријаршије, то наводно учињено на привременим основама и да Цариград никад није престао да сматра Украјину својом канонском територијом. А зашто сте онда ћутали преко триста година? Зашто то нисте тада изјавили? Зашто нисте говорили о томе да је то ваша територија, него сте се сад одједном тога „сетили“? Као прво, категорички се не слажемо с лажним тумачењем историје: у повељи Патријарха цариградског Дионисија која је послата Патријарху московском Јоакиму 1686. године нема речи о привременом карактеру преласка Кијевске митрополије у састав Московске патријаршије, нити о било каквим претензијама Цариграда на ову територију. Као друго, сама тренутна ситуација кад се Цариград на тако апсолутно дрзак и циничан начин меша у послове друге Помесне Цркве не само да доводи дијалог у ћорсокак, већ доводи до опасности од настанка раскола у васељенском Православљу. Уколико Цариград до краја реализује свој подмукли план давања аутокефалности, то ће значити да ће аутокефалност добити извесна група расколника. Канонска Црква неће прихватити ову аутокефалност. Ми у Руској Цркви, наравно, нећемо признати ту аутокефалност. И нећемо имати другог излаза осим да прекинемо општење с Цариградом. А то значи да Цариградски патријарх неће више имати права да се назива, као што то сада чини, „поглаварем 300-милионског православног становништва на планети“ – бар половина православаца га више неће признавати. Односно, он ће у суштини својим активностима поделити Православље у целом свету. — Надајмо се да до тога неће доћи. Још једно питање. Догађаји о којима говорите унеколико подсећају на међународне односе у току последњих година. Личе на мајдан, само у Цркви: егзарси из САД и Канаде иду у Украјину да се договарају о црквеној независности, раскол у Цркви... Како се људи у Цркви односе према спољнополитичким изазовима и према томе што се овде углавном не ради о вери, о бризи за паству, већ више о политици? Да ли се слажете с овим? — Наравно, све ово се дешава у ситуацији оштрих политичких сукоба. Не само то, није случајно што Цариградски патријарх тако жури. Он види да су дани тренутне украјинске власти одбројани: на пролеће следеће године ће бити избори и врло је вероватно да ће на власт доћи нека нова сила која више неће подржавати ове папистичке претензије Цариграда. Зато ће се потрудити да свој прљави посао обаве што је могуће пре. Занимљиво је да се ове одлуке о аутокефалности Украјине подударају с одлукама о додели аутокефалности такозваној Македонској Цркви, а то ће већ значити директан сукоб између Цариграда и Српске Цркве. При чему је Српска Црква учествовала на Критском Сабору на којем ми нисмо учествовали, али према њему има потпуно исти однос. Узгред речено, ако говоримо о томе да Цариград Критски Сабор позиционира као својеврстан свеправославни, као Свети и Велики Сабор чије одлуке сви треба да поштују, зашто их не поштује сама Цариградска патријаршија? Ових дана су донели сензациону одлуку о томе да свештенослужитељу – свештенику или ђакону – у случају да га напусти жена, може бити дозвољено да ступи у други брак. То не само да крши каноне Васељенских Сабора, већ је у директној противречности с одлуком Критског Сабора у којој се каже да свештенство представља препреку за ступање у нови брак. Тешко ми је чак и да замислим како намеравају да венчавају ове свештенослужитеље. На пример, да ли ће свештеник стајати на венчању у раси и са крстом или ће се пресвући у сако? Како ће ови свештеници бирати жене – хоће ли их тражити међу својим парохијанкама? Овакви канони нису случајно донети, то је учињено како би се Црква заштитила од саблазни. Пошто сам, без договора с другим Помесним Црквама подрива канонско устројство Цркве које је настало у току векова Цариградска патријаршија у суштини излази из онога што називамо канонским пољем, односно из правног поља васељенског Православља. — Владико, у завршетку нашег разговора, волели бисмо да још једном прецизирамо: Цариград је изјавио да ће послати егзархе, Московска патријаршија је данас одговорила својом изјавом, и сад чекамо следеће кораке. У принципу, не зна се кад ови егзарси треба да отпутују. Или од давања изјаве до самог путовања може проћи доста времена? Да ли ће одуговлачити? — Мислим да неће одуговлачити, али и ми треба да причекамо видимо хоће ли ови егзарси отпутовати, да ли ће Цариград променити своју одлуку или неће. Зато смо у својој изјави истакли да ћемо, наравно, учинити узвратне кораке. Мислим да време предузимања ових корака зависи непосредно од динамике развоја пројекта „додељивања аутокефалности“, другим речима, легитимизације украјинског раскола, на чему Васељенска патријаршија тренутно ради, што представља директну претњу по јединство Православља у свету. — Хвала Вам на овом интервјуу. Извор: Православие.ру View full Странице

На празник Успенија Пресете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Иларион служио је свету архијерејску литургију у Минићеву код Књажевца. Епископу су саслуживали архијерејски намесник зајечарски протојереј Игор Ивковић, надлежни парох јереј Никола Трифуновић, јерођакон Илија (Јовановић) и ђакон Вук Јовановић. Појао је хор зајечарског Саборног храма. Велики број верника је испред храма дочекао радосно свог Архијереја и присуствовао светој литургији. По завршетку Литургије, Епископ је преломио славски колач са домаћицом славе г. Видом Павловић из Минићева, која је колач предала будућим колачарима Саши и Сандри Јеленковић из Витковца. Епископ је у својој беседи говорио колико је у данашњим страдалним временима битно да себе научимо послушању и да сведочанства о томе тражимо у дивним светитељима цркве, а један од највећих примера јесте Мајка Божија коју данас прослављамо. У порти храма организован је пригодан програм у коме су учествовали етно група „Ђурђевак“ из Бора и црквени хор из Зајечара. Епископ је са свештенством и верницима потом посетио изложбу икона под називом „ Из душе“ сликарке Зорице Цветковић, која је отворена у Етно кући у Минићеву, као и изложени део архиве књига и црквених предмета које храм из Минићева чува од освећења до данас. Уследила је трпеза љубави, на којој је владика подсетио „ колико је важно трудити се свакодневно, а уколико то чинимо у славу Божију, онда нећемо остати без награде“. Епископ је захвалио старешини храма и црквеним одборницима на топлом дочеку и лепој организацији храмовне славе, са жељом да у будућим временима будемо истрајни у свему и да овакви сусрети буду чешћи. Уз појање „Исполаети Деспота“ и благослов који је Архијереј упутио свим присутнима испратили смо нашег светог владику, са жељама да се сусрет што пре понови. јереј Никола Трифуновић Извор: Епархија тимочка View full Странице

Хришћанство и секуларни хуманизам углавном приписују различито значење идеји достојанства и слободе личности. У религијској традицији појмови достојанства и слободе личности директно произилази из концепта њеног божанског исходишта. Библијска и хришћанско предање говоре о томе да је човек створен по икони и подобију Божијем (Пост. 1, 26; 5, 1), при чему се икона поима као нешто што му је дато од почетка, а подобије као известан потенцијал који мора да оствари. Свети Јован Дамаскин види икону Божију у умној природи личности и у постојању слободне воље, док подобије схвата као „сједињење са Богом кроз врлину колико год је то могуће“. [Тачно изложење православне вере II, 12] У самој сржи источне хришћанске антропологије налази се учење о обожењу (theosis) – потпуно уподобљење Богу, у којој личност благодаћу постаје оно што је Бог по природи. Обожење је циљ хришћанског живота и достиже се заједничким творачким напорима, сарадњом и синергијом између Бога и човека. Ово потребује својевољно и свесно одбацивање греха и усмерење слободне воље ка врлини. На путу уподобљења Богу човек није лишен слободе, већ његова слободна воља ступа у хармонично јединство са вољом Божијом. Према хришћанском учењу, највеће достојанство човека лежи у слободној реализацији сопственог потенцијала уподобљења Богу. Учење о првородном греху, према којем је првобитна богостворена природа човекова прошла кроз тотално извитоперење, што је последица пада, значајно је у хришћанској антропологији. Првостворени човек није имао склоности ка греху: његова слободна воља била је у послушности и хармонији са божанском вољом. Међутим, након што је човек окусио „са дрвета познања добра и зла“, тј. заправо узео учешће у злу и греху, његова слободна воља се нашла пред сталним избором између добра и зла. У сваком тренутку у животу човек мора да врши овакав избор, и да би исправно одабрао, мора свесно да управља своју вољу ка добру. Свети Максим Исповедник говори о присуству „слободне воље“ у човеку, која је у његовом првоствореном стању увек стремила ка добру, али која у палом човеку може бити усмерена ка неприродном – злу, греху и пороку. Истовремено, према Максиму, постоји и „воља разликовања“ која је својствена личности и може правилно да усмери природну вољу, окрећући је ка добру и чистећи је од греха. У Исусу Христу, који је био савршен Бог и савршен човек, слободна воља човекова је увек била у хармоничном јединству са Божијом вољом, док је код обичних људи који нису достигли светост слободна воља често у конфликту са божанском вољом. Зато хришћанство, као и секуларни хуманизам, говоре о достојанству и слободи личности, али за разлику од потоњег, хришћанство инсистира на томе да принцип слободе мора да буде добро избалансиран са принципом личне духовне и моралне одговорности пред Богом и другим људима. Свакако да је идеја одговорности, такође, присутна у хуманизму, међутим, са одсуством апсолутних моралних норми овај принцип једноставно указује на ограничења слободе једне личности, слободом других људи. Са становишта атеистичког хуманизма, остварење потенцијалне слободе није ништа друго до неометана реализација личности у свим њеним жељама и настојањима, изузев оних које оматају остварење сличних жеља других људи, као и испуњење оних права човекових која не угрожавају права других. То доводи до релативистичког тумачења свих моралних норми и духовних вредности. Ништа није норма и вредност само по себи, ако је једини критеријум човекова слободна воља. Свака личност може да дефинише сопствене вредности према којима се управља у зависности од сопственог погледа на свет, жељâ, тежњи, навика, усмерења, и свака личност има право да установи сопствене норме понашања засноване на личном поимању добра и зла. Постоје правне норме које омогућавају усклађивање и садејство слободâ појединаца у савременом секуларном друштву и оне гарантују свакој личности да оствари своје слободе без угрожавања слободâ других људи. Међутим, крајњи циљ атеистичког хуманизма је ослобођење личности од свих спољашњих ограничења слобода, укључујући оне моралне норме које јој намећу друштво и држава. Захтеви за успостављање такозваног „планетарног хуманизма“ унутар овог контекста уопште нису случајни. Ова идеологија пропагира постепено ослобођење човечанства да би могло да се „ослободи од метафизике или теологије“ [Хуманистички манифест 2000, погл. III], као и од повезаности са вредностима карактеристичним за појединачне земље, нације и државе. Идеју формирања света без државних, културних и цивилизацијских ограничења су већ заговарали поједини философи просветитељства, но сада, за време периода глобализације, ова идеја коначно бива остварена у пракси. Лидери глобализације и активисти „планетарног хуманизма“ се заједнички старају о њеном остварењу: претходни највероватније због политичких и економских разлога, потоњи због својих погледа на свет. Корени савременог секуларног хуманизма се могу наћи у антрополошком учењу философа просветитељства, који су први у савременој историји отворено поставили изазов хришћанској антропологији. Тежиште важности су у потпуности пренели на људски разум који би, како им се чинило, могао свету да донесе духовни и материјални просперитет. Уздање у тријумф здравог разума, позитивни карактер научних и техничких достигнућа и апсолутно вредновање научних открића постали су камен темељац философије просветитељства. Током тог периода дошло је до неприродног супротстављања између науке и религије: наука се сматрала водећом прогресивном силом, док је религија била препрека на путу свесветског просперитета. Најрадикалнији просветитељи су у потпуности одбацили религију и настојали да је искорене, док су они мање радикални признали њену неопходност инсистирајући на искључивању из социјалних, политичких и образовних сфера. Расправа између просветитеља и Цркве није у толикој мери била дискусија о Богу колико о човеку, његовој природи и сврси, слободи и достојанству. Антрополошке премисе теорија просветитељства су се са хришћанског становишта смaтрале изузетно погрешним, што је онемогућило било какве покушаје да се ова теорија имплементира у стваран живот. Одбацивши хришћанско учење о грешној и несавршеној људској природи, просветитељи су са великом оптимизмом усвојили, у основи нереалистично и утопијско становиште о могућностима људског ума. Апсолутизујући људску слободу, потценили су њен негативан и деструктиван потенцијал, који долази до изражаја када људска делања нису одређена апсолутним моралним нормама и њихове аспирације и инстинкти нису виши духовни идеал. Погрешно поимање људске слободе и њених могућности исказано у становишту које је заступано у добу просветитељства и разрађено од стране философског материјализма деветнаестог века, послужило је као основа за неколико значајних социјално-политичких пројеката због којих је човечанство платило високу цену. Први такав пројекат била је Француска револуција као директна инкарнација просветитељског учења, од којег су револуционари наследили не само идеале слободе, братства и јединства, већ и негативан став према религији. Просветитељи су хришћанству поставили интелектуалан изазов, док је револуција покушавала да га уништи физички: Волтер је потписивао своја писма са: Écrasez l’infame! [„Згњечите срамно (Цркву)!“] „Човечанство неће бити слободно све док последњи краљ не буде задављен цревима последњег свештеника“, тврдио је Дидро. „Човечанство је рођено слободно, али је свуда у оковима“, говорио је Русо. Француска се подигла и кренула за пискаралима. Монархија се урушава. Луј XVI, Марија Антоанета и аристократе су одведени на гиљотину. Црква је похарана и опљачкана. Разум је тријумфовао над вером и створио септембарске масакре, терор, Робеспјера и диктатуру, Бонапарту и царство и пола века европских ратова из којих Француска никада није повратила своје јединство и примат. [Patrick J. Buchanan, The Death of the West, New York: St. Martin’s Press, 2002, p. 264.] Ове кратке описе револуционарних догађања у деветнаестом веку у Француској изнео је конзервативан амерички политичар. Несумњиво да се многи Французи неће сложити с њим, будући да потичу из земље у којој је паљење Бастиље национални празник. Међутим, немогуће је одбацити историјску чињеницу да револуција нити је водила ослобођењу од окова, о чему су просветитељи маштали, нити до јединства или братства. Сасвим супротно, достојанство личности о којој је толико говорено током периода просветитељства је окрутно погажено репресијом и гиљотином. Други на широкој социјалној скали пројеката је Октобарска револуција. Њену идеолошки основу чини немачки материјализам, који је генетски повезан са просветитељством и Француском револуцијом. Овај пројекат је светском пролетеријату поставио задатак саздања бескласног друштва у коме ће бити искључена експлоатација од стране другог људског бића. Маркс је тврдио да је пут до достизања таквог друштва социјална револуција, која би у цивилизованим друштвима требала спонтано да се одвија. Револуција би најпре требала да доведе до свргавања постојећих режима и успостављања диктатуре пролетеријата, а затим до стварања бездржавне структуре широм света која се зове комунизам. Заиста, у оваквој структури нема места за религију коју је Маркс називао „опијумом народа“. [Karl Marx, Zur Kritik der hegelschen Rechtsphilosophie, in: Karl Marx und Friedrich Engels, Werke, Band 1, Berlin: Dietz Verlag, 1976, S. 378.] Социјална револуција се заиста догодила, али не у свим земљама истовремено. Десила се само у једној, и, као што нам је добро познато, није довела до стварања комунизма, већ до милиона жртава и деценија најсуровијег терора. Трећи социјално-политички пројекат који би требало да поменемо је немачки национал-социјализам. Његове идеолошке основе су формиране под утицајем ничеанског учења о смрти Бога: човек је преузео место „убијеног“ Бога у овом систему. Оба идеолога, и Ниче и Хитлер, дубоко су у својој суштини били антихришћански. Хитлер је намеравао да створи нову религију у којој су као највише вредности требале да буду постављење раса и крв. Још 1933. године је говорио о свом покушају да „искорени хришћанство у Немачкој, потпуно га уништи до најситнијих детаља“ и замени га „богом природе, богом тог народа, богом његове судбине и крви“. „Доста расправе – Стари Завет, Нови Завет чак и помињања Христа… све је то исто, јеврејска обмана. Све је то иста ствар и неће нас ослободити“, писао је Хитлер. [Г. Раушнинг, Говорит Гитлер. Зверь из бездны, Москва 1993, стр. 51–54] Нацисти нису имали довољно времена да искорене хришћанство у потпуности или створе нову религију и усаде је у масе. Па ипак, током дванаест година њихове владавине у Немачкој било је довољно да отпочну Други светски рат, униште милионе људи и почине зверства без преседана у историји човечанства. Иако се несумњиво суочавамо са три веома различита социјално-политичка пројекта, много тога им је заједничко. Најпре, посматрано из хришћанске перспективе, они извиру из лажне антрополошке премисе и изопачених претпоставки о слободи и достојанству личности. Друго, одбацивање традиционалног система вредности и замењивање различитим утопистичким идејама. Треће, доведени су до крајности, неразумном и нељудском мржњом према хришћанству. Као последица, сва три пројекта су се катастрофално одразила на човечанство и нанела му неизрециве патње. Савремени секуларни хуманистички пројекат се, доиста, у многим аспектима разликује од горе поменутих. Поређење са национал-социјализмом и комунизмом би несумњиво дубоко увредило савремене хуманисте. Хуманизам друге половине двадесетог века изражен у „Универзалној декларацији о људским правима“, јавља се као реакција на „варварска дела која савест човечанства пуне гађењем“ [Универзална декларација о људским правима, Преамбула.], тј. као реакција на нацистичке злочине. Међутим, хуманисти одбијају да сагледају везу између ових злочина и антрополошких теорија које су формиране у уму атеиста и француских просветитеља осамнаестог века и које су развили материјалисти деветнаестог века. Хуманисти не признају да је „хуманизација“ морала кроз одбацивање религиозних норми бити главни разлог монструозности француских револуционара и касније комуниста и нациста. Савремени хуманисти не одбацују генетску везу свог погледа на свет са философијом просветитеља, нити са резултатима до којих су такви погледи довели током историје. Савремени хуманисти се, такође, нису дистанцирали од антихришћанског патоса просветитељства. Напротив, они и даље инсистирају на некомпатибилности хришћанства са прогресом, вере са разумом, религије и науке. „Вера у молитви коју Бог услишује, подразумева живот и старање о људима, да чујемо и разумно њихове молитве, и да можемо да им у томе помогнемо, побољшана је и осавремљена вера,“ прокламовали су аутори Хуманистички манифест из 1973. године. [Хуманистички манифест II, Увод, изд. American Humanist Association] „Обећања о бесмртном спасењу или страх од вечног проклетства су илузорна и штетна. Они одвраћају људе од савремених брига, од самоактуелизације, од сређивања социјалних неприлагођености… Традиционалне религије су… препреке људском напретку“. [Ibid., погл. Религија] Историја човечанства је још једном показала утопијски карактер и деструктивност хуманистичких теорија изграђених на извитопереним антрополошким парадигмама, на одбацивању традиционалних вредности и религијских идеала, као и на одбацивању божански установљеним моралним нормама. Међутим, све до недавно су се такве идеје могле реализовати у појединим земљама. Идеја „планетарног хуманизма“ је опасна јер полаже право на светску доминацију, називајући се нормом коју сви људи морају да прихвате и усвоје независно од свог националног, културног и цивилизацијског идентитета. Усађене секуларне хуманистичке идеологије на планетарном нивоу би могло да доведу до колапса не само на нивоу једне или неколико земаља, већ читавог света. Николај Берђајев је 1946. написао: „Хуманизам, и сходно томе достојанство човека се поново може успоставити само из религиозних дубина… Достојанство личности претпоставља постојање Бога.“ [Николай А. Бердяев, „Пути гуманизма“, Истина и откровение, Санкт-Петербург, 1996, стр. 194.] Ове речи великог руског философа, које је изрекао мало пред крај Другог светског рата, одражавају поимање хуманистичких карактеристика од стране традиционалног хришћанства. Црква атеистима одбија право да монополизују идеју „хуманизма“ и изједначава га са милитантним атеизмом. Црква се противи дискредитовању традиционалних вредности, наводно, у име установљења слободе и достојанства човека. Црква одолева покушајима да религију назове реликтом прошлости и да је избаце из друштва, наводно, у име тријумфа хуманизма. Црква одбацује мит да је наука, наводно, доказала погрешност основних постулата религијских учења. Црква своје разумевање достојанства и слободе личности сматра највишим обликом хуманизма, не мање „специфичним“ и „прогресивним“ од антрополошких теорија савремених агностика и атеиста. Извор: Теологија.нет View full Странице