Претражи Живе Речи Утехе

Председник Одељења за спољне везе Московске патријаршије у разговору за „Новости“: Спорним законом црногорска власт директно се умешала у црквене послове. Руска православна црква чврсто је уз Српску цркву и њене вјернике у њеној племенитој, светој борби коју води у Црној Гори. Народ је тамо устао да брани своју цркву, јер је огорчен контроверзним законом који предвиђа одузимање храмова и имовине. Власт у Црној Гори мора да буде свјесна да не може ићи против сопственог народа, јер јој народ то неће опростити. Ову поруку, поводом дубинске друштвене кризе која већ готово два мјесеца потреса Црну Гору, упућује предсједник Одјељења за спољне црквене везе Московске патријаршије митрополит волоколамски Иларион (Алфејев). Посјету Београду познати руски архијереј, који обавља дужност шефа дипломатије Руске цркве (РПЦ), искористио је да подржи православни народ у Црној Гори уз јасно упозорење тамошњој власти: – Предсједници држава не могу стварати цркве. На челу наше цркве је Господ Исус Христос, а њен чувар је вјерни народ. Шефови држава и влада треба да се баве политиком, а црквеним питањима нека се баве људи цркве. * Како се на свенародни покрет одбране светиња у Црној Гори гледа у Московској патријаршији? – Сличну ситуацију имали смо у Украјини. Тадашњи предсједник Порошенко умислио је да може лично да створи нову цркву, независну од РПЦ, и да ће му то помоћи у изборној трци. Претрпио је жесток пораз, али је својим дјеловањем нанио велику штету. Закон који је сада усвојен у Црној Гори отвара веома широке могућности за самовољу свјетовних чиновника. Народ је с правом огорчен. * Какав је став Руске цркве о контроверзном закону о слободи вјероисповијести? – Пажљиво пратим тамошњу ситуацију. Предсједник Ђукановић ми је послао свог амбасадора да ми оно што се тамо догађа објасни са позиције власти Црне Горе. У закону је наведено да сва црквена имовина саграђена до 1918. године прелази у руке државе, а некакав државни орган ће одлучивати о томе коме ће предати ту имовину. То је директно мијешање државе у црквене послове. Овим законом отвара се могућност да се Цркви одузимају храмови и дају било коме – расколницима, инославним хришћанима… То је са становишта цркве неприхватљиво. * Која је ваша порука хиљадама вјерника и грађана Црне Горе који мирно и достојанствено бране правду? – Десетине хиљада људи који излазе на улице у Црној Гори потврђују да је народ будни чувар Цркве и да ће је увијек одбранити. Представници државне власти који иду против свог народа и против Цркве неће добро завршити. Позивам вјернике СПЦ који живе ван Србије да се не плаше свјетовних власти, јер оне не могу уништити Цркву. Оне је могу оштетити, могу покушати да је поткопају, као што су то деценијама чиниле безбожничке власти у Совјетском Савезу. Али, чак и после свих прогона у СССР Црква је одољела, учврстила се и данас представља велику духовну и моралну силу, која духовно повезује народе на цјелокупном канонском простору Свете Русије. Дакле, не само у Русији, него и у Украјини, Белорусији, Молдавији, прибалтичким републикама, у Централној Азији, вишемилионској дијаспори. Православна црква је изнад политичких граница. * Српска патријаршија позвана је у Васељенску патријаршију на разговоре о статусу непризнате цркве у Сјеверној Македонији. Да ли је оправдан страх да се и тамо не понови украјински црквени сценарио? – Руска црква дубоко је убијеђена да питање регулисања канонског статуса православне цркве у Сјеверној Македонији треба да се рјешава искључиво путем дијалога између СПЦ и непризнате цркве Сјеверне Македоније. Патријарх константинопољски никако не припада том дијалогу. Он је умислио да му припада право да упада на канонску територију других помесних цркава и решава проблеме који тамо постоје. Тако је покушао да реши проблем раскола у Украјини, ослонио се на свјетовне политичаре који су му обећали да ће се, уколико Украјини одобри аутокефалност (не цркви или народу, већ држави) сви епископи, и канонски, и расколнички, ујединити око ње. Ништа од тога се није догодило, јер је канонска Украјинска црква остала јединствена, уједињена око митрополита Онуфрија, који је једини канонски поглавар православља у овој земљи. Вартоломејева промјена позиције под утицајем политичара, са наше тачке гледишта, канонски је преступ за који ће одговарати пред Богом. Ако се буде уплитао и у односе између СПЦ и македонске цркве, постоји бојазан да ће то произвести сличне посљедице. * Има ли наде за поновно успостављање редовног поретка у православљу, после неканонских потеза Васељенске патријаршије и њеног поглавара? – Константинопољски патријарх Вартоломеј није заинтересован за међуправославно разматрање проблема које је направио својим антиканонским поступцима. Он је заузео став да само он може да сазива међуправославна савјетовања, али то не чини. Јерусалимски патријарх недавно је иницирао сазивање једног оваквог скупа и позвао у Јордан све поглаваре помјесних православних цркава. Патријарх Вартоломеј му је одговорио веома оштрим писмом у којем га је прекорио што у преписци користи енглески језик, али и оптужио га да присваја права која припадају искључиво Вартоломеју. У ситуацији када је константинопољски патријарх одстранио самог себе као општеправославно тежиште, помјесне православне цркве ће, наравно, тражити друге могућности за дијалог и разматрање постојећих проблема. *Српска православна црква и њени вјерници изложени су великим искушењима и притисцима на Косову и Метохији, у Црној Гори, Хрватској… Како да се бори са овим проблемима? – Останите вјерни Христу, останите вјерни својој Цркви, и ничега се не бојте! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Храм Светог Саве на Врачару известио је о посети Митрополита волоколамског др Илариона (Алфејева), викара Патријарха све Русије Кирила и председника Одељења спољних црквених веза Московске Патријаршије. У пратњи викарног Епископа ремезијанског г. Стефана и академика Николаја Мухина, Митрополит Иларион је разгледао радове на мозаику и ближе се упознао са током радова на уређењу Храма Светог Саве, у којем учествују уметници из Русије, уз свесрдну помоћ Руске Православне Цркве, Председника и Владе Руске федерације - речју, целокупног руског народа. У свом каснијем обраћању 17. фебруара 2020. у крипти Храма, током представљања његове књиге, Митрополит Иларион је истакао да, увек када је у прилици, жели изблиза да се упозна са радовима на уређењу храмова, јер је тада могуће сагледати сву истанчаност и размере уметничког рада који се касније утопи у целокупни простор. Храм Светог Саве у извештају је навео: "Наш драги гост није крио одушевљење и радост што се унутрашње украшавање и уређење Храма Светог Саве спроводи одлучно и са завидном динамиком радова". Извор: Радио Слово љубве

Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион сусрео се 17. фебруара 2020. године у здању Владе Србије у Београду са министром за иновације и технолошки развој г. Ненадом Поповићем. Извор: Инфо-служба СПЦ

Папа Фрања је у четвртак 13. фебруара 2020. примио у аудијенцију митрополита Илариона, председника Одељења за спољне црквене односе Московске Патријаршије. Уочи сусрета с Папом, митрополит се у разговору за радио Ватикан осврнуо на културне и друштвене пројекте, четири године после сусрета папе Фрање с патријархом Кирилом у Хавани, и изразио забринутост Руске Православне Цркве због прогона хришћана у свету. Уз кардинала Курта Коха, председника Папскога савета за неговање јединства хришћана, говорио је на конференцији и присуствовао концерту одржаном на тему „Светитељи – Знаци и семе јединства“. У Ватикану га је примио папа Фрања, а поподне је митрополит представио превод књиге „Смрт и васкрсење“, последњи том из серије под насловом „Исус Христос. Живот и учење“. Пре сусрета са Папом, а на крају састанка Мешовите комисије која се састала у Ватикану и размотрила културне и друштвене пројекте на којима две Цркве раде већ четири године како би оствариле главне садржаје Заједничке изјаве коју су у Хавани, 12. фебруара 2016. године, потписали папа Фрања и патријарх Кирил, митрополит Иларион је разговарао с новинарком радио Ватикана. Он је најпре казао да град Рим повезује са светим апостолима Петром и Павлом; стога – како је рекао – сваки пут кад дођемо овамо, настају посебни осећаји, јер готово можемо додирнути стару повест хришћанства. Али, истакао је, повест хришћанства се наставља, ми смо њезини учесници и, штавише, ствараоци те повести. Тачно пре четири године у Хавани се папа Фрања сусрео с патријархом Кирилом, подсетио је митрополит, и то је био први сусрет у историји једнога римског папе и московског патријарха. Ми тај сусрет сматрамо историјским, не само зато што је био први те врсте, него зато што је отворио потпуно нову страницу у односима између Руске Православне Цркве и Римске Католичке Цркве, напоменуо је и додао да је задатак Мешовите комисије применити у животу оно што су рекли и договорили се Папа и Патријарх, а у овом тренутку њихов рад се темељи на културној сарадњи и сарадњи у мешовитим друштвеним пројектима. Митрополит Иларион је потом посебно споменуо сарадњу у хуманитарним пројектима на Блиском истоку и напоменуо да је њихов приоритет пружати помоћ деци у Сирији која су у сукобима тешко телесно озлеђена те остала без руке или ноге. Реч је о врло слојевитом и скупом пројекту будући да нам циљ није само дати им протезу, него и организовати целокупну рехабилитацију која ће помоћи тој деци да се поновно укључе у друштво – истакао је митрополит. Желим да управо такви пројекти буду у средишту наше сарадње, пројекти који пружају помоћ онима који пате, болеснима, а посебно деци, јер верујем да су управо такви пројекти остварење онога што су Папа и Патријарх рекли током њиховог сусрета на Куби, али и онога што Спаситељ Исус Хистос тражи од нас католика и православних, навео је Високопреосвећени. На питање да ли је стање на Блиском истоку, за који папа Фрања наставља упућивати апеле, разлог забринутости и за Руску Православну Цркву, митрополит Иларион је напоменуо да Руска Православна Црква у потпуности дели Папину забринутост, и то је – по његовим ријечима – био главни разлог Папиног и Патријарховог сусрета одржанога пре четири године. На Блиском истоку се практички проводи геноцид над хришћанима, истакнуо је и приметио да медији и политичари са Запада дуго нису то хтели видети и говорити о тому. Управо су Папа и Патријарх били међу првима који су упозорили да је такво стање опасно, и покушали су привући пажњу светских медија. Морамо учинити све могуће како бисмо очували присуство хришћана на Блиском истоку, казао је Високопреосвећени. Осврнувши се пак на тему конференције, „Светитељи – Знаци и семе јединства“, митрополит је казао како сви добро знамо да грех раздваја, а светост уједињује. Обе наше Цркве имају столетну историју мучеништва, а могу рећи да је XX столеће било столеће мученика за милионе верника, католичких и православних – приметио је. Будући да се прогони хришћана настављају, а стручњаци кажу да је хришћанство највише прогоњена религија, иако је најраширенија, мислим да је све више потребна сарадња између католикā и православних. Ја ту сарадњу називам „стратешким савезом“ између католикā и православних. Тим изразом желим рећи да не можемо данас решити све богословске и еклисиолошке проблеме, али ништа нас не спречава да заједно радимо и да се осећамо савезницима и пријатељима. За то нам није потребан никакав теолошки договор или компромис, па ни црквено јединство, него само добра воља. Морамо схватити да је будућност хришћанства у нашим рукама, нагласио је митрополит Иларион. Извор: Инфо-служба СПЦ

Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, допутовао је 17. фебруара 2020. године у Београд. Високог госта из сестринске Руске Православне Цркве на београдском аеродрому „Никола Тесла“ дочекали су чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве: Преосвећена господа Епископи бачки Иринеј (Буловић) и крушевачки Давид (Перовић), старешина Подворја Московске Патријаршије у Београду протојереј Виталиј Тарасјев, као и др Марко Николић, заменик директора Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама Републике Србије. Како смо најавили, митрополит Иларион ће 17. фебруара с почетком у 17 часова у крипти храма Светога Саве на Врачару учествовати у приказу његовог ауторског дела „У шта верују православни хришћани“ у преводу на српски језик, док ће 18. фебруара у 12 часова одржати научно предавање на тему „Православно богослужење као школа богословља и богомислија“ на Православном Богословског факутету Универзитета у Беоргаду. Извор: Инфо-служба СПЦ

У среду 12. фебруара 2020. године свечаним евхаристијским сабрањем у цркви Рођења Пресвете Богородице у Неготину прослављена је пета годишњица постојања и слава Верског добротворног старатељства Епархије тимочке – Света Три Јерарха. Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом архијерејском Литургијом а саслуживали су му протојереј-ставрофор Ранко Јовић, јереји Марјан Керчуљ, Марко Пајчин, Марко Јокановић, ђакони Бранислав Јоцић и Вук Јовановић и архиђакон Илија (Јовановић). На литургијске прозбе одговарао је хор неготинског Саборног храма који овај празник такође прославља као своју славу. Након благосиљања и ломљења славског колача са секретаром епархијског ВДС-а ђаконом Вуком Јовановићем, Епископ тимочки обратио се сабраном народу. У пригодној беседи владика Иларион истакао је значај Света Три Јерарха за устројство Цркве и изразио благодарност за доживљено изливање Божанске благодати на светој Литургији. Потом је заблагодарио у своје лично име и у име архиђакона Илије Црквеној општини Неготин и старешини неготинског Саборног храма оцу Марку Пајчину на одеждама које су им овом приликом дароване. Посебну захвалност Епископ је упутио ђакону Браниславу Јоцићу, службенику ВДС-а Архиепископије београдско-карловачке, који је присуствовао прослави као и господину Владимиру Марјановићу, добротвору и приложнику из Београда, који стипендира двојицу студената Епархије тимочке, и уручио им поклоне као израз искрене братске љубави. По завршетку свете Литургије прослављање овог великог празника настављено је у просторијама Црквене општине Неготин где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија тимочка

Према класичној дефиницији авве Евагрија “Ако си богослов, молићеш се исправно. А ако се молиш исправно, ти си богослов.“ Према традиционалном православном схватању, теологија није ни наука, ни ученост, ни академско проучавање. Бити теолог значи имати искуства личног сусрета са Богом кроз молитву и богослужење. Теологију би требало да надахњује Бог; она не би требало да буде човечија реч, већ реч Духа изговорена људским уснама. Прави хришћански богослов је онај који може да ћути све док Свети Дух не дотакне струне његове душе. Право богословље се рађа само онда када људска реч утихне, а реч Духа навире из душе. Од тог тренутка се “љубитељ речи“ претвара у “љубитеља мудрости“, реторичар – у теолога. По Светом Григорију Низијанзину, не може свако бити богослов, већ само онај који чисти себе зарад Бога. Не могу сви учествовати у богословским расправама него само они који то могу чинити на исправан начин. Коначно, не може се ни свако богословско питање разматрати јавно. Теолошка расправа није за свакога. Говорим вам, није за свакога – то није баш јефтино и лако прегнуће… Она мора бити сачувана за одређене прилике, за одређену публику, и одређене границе се морају поштовати. Она није за све људе већ само за оне чије је знање проверено и поуздано, и, што је још важније, који су већ прошли, или, у најмању руку, пролазе кроз очишћење тела и душе. Теологија, по Светом Григорију, није друго до успињање ка Богу. Григорије користи традиционалну представу Мојсија на Гори Синају да нагласи како је прави теолог само онај ко је кадар ући у облак и сусрести се с`Богом лице у лице. У овој вишезначној, алегоричној слици, Мојсије символише особу чије богословље проистиче из искуства сусрета са Богом. Аарон представља неког чије је богословље засновано на ономе што је чуо од других; Надаб и Абиху оличавају оне који тврде да су теолози јер заузимају високо место у црквеној хијерархији. Али ни познавање туђег искуства нити црквени чин никоме не дају право да себе проглашава богословом. Они хришћани који чисте себе у складу са Божјим заповестима могу узети учешће у богословским расправама; они који нису очишћени – не би требало. Према томе, очишћење душе је неопходан предуслов за бављење богословљем. Његова је сврха садржана у изреци: “Зар није говорити о Богу предивна ствар? Али је још већа очистити себе зарад Бога.“ Овде, очишћење (катарза) није супротстављена богословљу; пре је теологија то усхођење до врха Синајске Горе које је неоствариво без очишћења. Оно што је потребно за бављење теологијом није толико интелектуални напор, нити спољашње образовање или начитаност, већ најпре – смирење и скромност . Према Григорију, смирење није у нечијем спољашњем изгледу, који може често обманути, па чак и у нечијем односу према другима, већ у његовом опхођењу (ставу) према Богу. Свети Григорије сматра да није смирен онај ко говори мало о себи, или ко говори у присуству неколицине, али ретко, или онај ко „говори о Богу суздржано, ко зна шта да каже, а шта да прећути“. Другим речима, свако може бити добар хришћанин, али није свако способан да истражује дубине учења, где многе ствари треба прекрити апофатичком тишином. Свако може размишљати о питањима богословља, али не може свако бити упућен у његове тајне. Сви хришћани морају очистити себе за Бога: што је човек очишћенији, то су јасније речи Духа из његових устију. Истинско богословље се пре рађа из тихог и скрушеног стајања пред Богом неголи из спекулативног умовања о теолошким питањима. Можемо приметити да је овакво схватање битно другачије од онога што уобичнајено сматрамо „теологијом“. Једна од трагичних последица разилажења између хришћанске теорије и праксе, између вере и знања јесте та, да у данашње време знање о богословским стварима не подразумева нужно и постојање вере . Можете бити теолог а не припадати ни једној црквеној заједници; у принципу, ви чак и не морате веровати у Бога да бисте постали дипломирани богослов. Богословље је сведено на један од предмета људскога знања и стављено раме уз раме са хемијом, математиком или биологијом. Још једно разилажење који би требало поменути јесте и оно између теологије и богослужења. За православног богослова, богослужбени текстови нису једноставно дела изванредних теолога и поета, већ такође и плодови молитвеног искуства оних који су задобили светост и обожење (теозу, ??????). Богословски ауторитет богослужбених текстова је, по мом мишљењу, већи од оних из дела Отаца Цркве, јер није све из њихових дела једнаке богословске вредности и није све усвојено од пуноте Цркве. Богослужбени текстови, напротив, прихваћени су од целе Цркве као “правило вере“(kanon pisteos), они се читају и певају свуда у Православним Црквама већ вековима. За све ово време, свако погрешна и Православљу страна идеја која се могла увући, било због неразумевања или пропуста, бивала је уклањана самим црквеним Предањем, остављајући чисто и исправно учење, обучено у поетске форме црквених песама. Пре неку годину сам наишао на краћи чланак у журналу Коптске цркве у којем се каже да је та црква одлучила да из служебника уклони молитве за оне који су заточени у паклу, јер су те молитве “у супротности са православним учењем“. Збуњен овим чланком, одлучио сам да упитам неког представника коптске цркве о разлозима за такав потез. Када се указала прилика, поставио сам то питање једном коптском митрополиту, који је на то одговорио да је одлуку донео Синод јер, по њиховом учењу, ниједна молитва не може помоћи онима у паклу. Рекао сам митрополиту да у литургијској пракси Руске Православне Цркве и осталих помесних Православних Цркава постоје молитве за оне који су заточени у паклу, те да ми верујемо у њихову спасоносну снагу. Ово је изненадило митрополита и он је обећао да ће детаљније проучити тај проблем. Током овог разговора са митрополитом ја сам изнео своја размишљања о томе како неко може отићи веома далеко, па чак и изгубити битна учења вере, због тежње да се исправљају богослужбени текстови текстова. Православни богослужбени текстови су значајни због своје способности да изнесу тачно мерило богословске истине, тако да човек мора увек потврђивати теологију користећи богослужбене текстове као водич, а не обрнуто. Правило вере (Lex credendi) произилази из правила мољења (lex orandi), а догме се сматрају божанским откровењем јер су произашле из молитве и јер су откривене Цркви у њеним божанственим службама. Тако, ако постоји неко неслагање у разумевању догме између извесног богословског ауторитета и богослужбеног текста, радије бих дао предност овом другом. И ако би нека уџбеник догматског богословља садржао гледишта различита од оних које имамо у богослужбеним текстовима, онда би требало исправити уџбеник, а не богослужбене текстове. Још више је недопустиво, по мом гледању на ствар, преправљање богослужбених текстова по угледу на савремене норме. Релативно недавно је Римокатоличка црква одлучила да уклони такозване “антисемитске“ текстове из службе на Велики Петак. Неколико чланова Православне Цркве је почело са пропагирањем идеје ревизије Православних служби, са намером да их учини ближим савременим стандардима политичке коректности. На пример, покојни протојереј Серџ Хакел из Енглеске, активни учесник јеврејско-хришћанског дијалога, предложио је уклањање свих текстова из служби током Страсне седмице који говоре о кривици Јевреја за смрт Христа (упореди његов чланак “Како западна теологија после Аушвица кореспондира са савешћу и службама Руске Православне Цркве“, у Теологији после Аушвица и њеним односом са Теологијом после Гулага:Последице и закључци, Санкт Петерсбург, 1999, на руском). Он такође тврди да само “површно и селективно“ читање Новог Завета наводи читаоца на закључак да су Јевреји разапели Христа. У стварности, наглашава, то је учинио Понтије Пилат и римска администрација, који су највише одговорни за Исусово осуђивање и распеће. Ово је само један од многобројних примера за то како извртање lex credendi (правила вере) неизбежно доводи до “исправки’ у lex orandi (правилу мољења), и обратно. Ово није само питање преправљања богослужбеног предања, него и преиспитивање хришћанске историје и учења. Главна тема сва четири Јеванђеља јесте сукоб између Христа и Јевреја, који на крају за њега захтевају смртну казну. Конфликт између Христа и римске администрације није постојао, она је била умешана само зато што Јевреји нису имали права да извршавају смртну казну. Ово је све толико очигледно да не изискује даље објашњење. Тачно тако је и древна Црква разумела Јеванђелску причу и то се разумевање одразило у богослужбеним текстовима. Међутим, савремена правила “политичке коректности“ налажу другачију интерпретацију са жељи да не само црквене службе, већ и саму хришћанску веру ускладе са модерним трендовима. Православно Предање поседује довољан број “одбрамбених механизама“ који спречавају стране елементе да продру у богослужбену праксу. Имам на уму оне механизме који су употребљавани када би се погрешна и јеретичка мишљења уводила у богослужбене текстове под изговором њиховог исправљања. Један пример за подсећање је тај, што је несторијанство почело са предлогом да се замени широко употребљаван термин Theotokos (Богородица) са Christotokos (Христородица), који се Несторију чинио прикладнијим. Када је стављен тај предлог, активиран је један од одбрамбених механизама: православни народ је постао огорчен и протестовао је. Касније, други механизам је покренут, када су се теолози састали да расправљају о проблему. Коначно, сазван је Васељенски Сабор. Ту се испоставило да је то опасна христолошка јерес која је вребала прерушена у наизглед безопасну богослужбену иновацију, и као таква је и осуђена од Сабора. Поновно откривање везе између богословља, богослужења и делања, између lex orandi (правило мољења), lex credendi (правило вере) и lex vivendi (правило живљења) јесте један од хитних задатака богословског образовања у 21. веку. Целовита представа о “теологији“ као искључиво књишком знању мора се довести под знак питања. Сама идеја “богословског факултета“ као једног од многих других на световном универзитету мора се поновно размотрити. Појмови као “не-конфесионална“, “непристрасна“, “објективна“ или “свеобухватна“ теологија као супротност “конфесионалне“ или “искључиве“ морају се преиспитати. Извод из предавања Епископа Илариона (Алфејева) одржаног на Виклиф колеџу Универзитета у Торонту (Wycliffe College, University of Toronto) Извор: Светосавље

У уторак, 28. јануара 2020, у галерији Музеја Хајдук Вељка отворена је изложба „Kормилари цркве и сведоци векова“ аутора Горана Јанићијевића и Миодрага Милутиновића. Изложба „Kормилари цркве и сведоци времена“ обухвата портрете архиепископа српских, патријараха српских-пећких, затим патријараха обновљене Пећке Патријаршије, карловачких митрополита и патријараха српских од уједињења помесних цркава до данашњих дана, историју осам векова српске цркве од Светог Саве до Патријарха Иринеја – истакла је на отварању изложбе у галерији Музеја Хајдук Вељка, у оквиру светосавке светковине, др археологије Маја Живић, директор зајечарског Народног музеја. Изложба је већ приказана у оквиру Фестивала хришћанске културе у Зајечару, а у Неготину је плод сарадње зајечарског Народног и Музеја Kрајине у Неготину. „Пред нама су портрети наших архиепископа и првојерараха наше Цркве. Управо благодарећи њима који су се налазили на челу наше Цркве која је постала самостална 1219. године, са титулом архиепископија свих српских и поморских земаља, 1346. године уздигнута на ранг патријаршије, благодарећи њиховом труду, њиховом залагању, њиховом одрицању, самопрегорним жртвама, молитвама доспели смо и допловили и до ове 2020. године. Пуно је у ових осам векова уткано љубави, знања, мудрости према Богу и своме роду од стране свих оних који су се налазили на челу наше свете мученичке и страдалне Српске Православне Цркве”, истакао је јереј Марко Пајчин, парох неготински. Један од начина да се омогући ретроспективни увид у осмовековну историју СПЦ као аутокефалне, јесте подсећање на личности које су се налазиле на њеном челу – рекао је један од аутора изложбе Горан Јанићијевић. „Наша светосавска Црква испунила је осам векова свога постојања као самовласна и као она која сведочи веру својих чланова и свог целог организма и оно што заиста њу чини посебним је управо то што је то питање аутокефалности било довођено у питање и било искушавано, као и народ и црква је поделила то бреме историјско, и у том смислу смо се ми одлучили да прикажемо личности које су на овај или онај начин понели велики крст за ту цркву и који су заправо на путу Светог Саве бивали као дрво маслине засађено у рају“, рекао је на отварању изложбе Горан Јанићијевић, који је епископу тимочком Илариону уручио портрет Никодима Тисманског који је по предању ктитор манастира Буково, Вратне и Манастирице. Изложбу је отворио Епископ тимочки Иларион који је истакао да је свака „света литургија, али и плод литургије, па и оваква духовна дешавања светковина“. „Ово је заиста значајан део историје којег ми у датом тренутку често нисмо ни свесни. Kолико је значајна ова изложба, и уопште ова духовна дешавања, а посебно када стојимо пред ликовима ових светитеља који су се борили за устројавање и очување онога што је највредније за човека, а то је слобода и вера у слободној држави“, рекао је, између осталог, владика тимочки Иларион. Свечано отварање изложбе „Kормилари цркве и сведоци векова“ увеличао је и Хор Цркве Св. Тројице под управом Светлане Kравченко. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

У недавном интервјуу датом ТВ каналу „Росија-24“ митрополит волоколамски Иларион одговорио је и на питање новинарке поводом предлога патријарх Крила да се и руски језик може користити на богослужењу. Питање: Његова Светост патријарх Кирил недавно се дотакао питања употребе руског језика у богослужењу. С обзиром на навику већине православних на црквенословенски језик, да ли је то револуција? Митрополит Иларион: Мислим да овде неће бити револуције. Патријарх је позвао на веома промишљено, уравнотежено и тачно коришћење руског језика у богослужењу, где је паства за то припремљена. На пример, рекао је да се на руском језику на богослужењу можете прочитати одломак Апостола или Еванђеље или нејасан текст из Старог завета. Али то ни у којем случају није питање провођења потпуне русификације богослужења и није напуштање црквенословенског језика. Много је начина да богослужење учинимо разумљивијим него што је то данас. Даћу пример из властите праксе. Служим у парохији, у цркви на Ординки, где и Апостол и Еванђеље читамо на црквенословенском језику. Али увек имамо неко кратко време пре причести мирјана када свештеник изађе и проповеда. Током ове проповеди он на руском језику протумачии одломак Апостола и одломак из Еванђеља. Сада говоримо само о овој врсти делимичне употребе руског језика, али никако о било каквој реформи и револуцији. Извор: Инфо-служба СПЦ

У понедељак 27. јануара 2020. године свечаном архијерејском Литургијом у Зајечару прослављен је празник Светог Саве првог Архиепископа српског. Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживали су свештенослужитељи зајечарског Саборног храма, а у славу оца српске цркве, духовности и писмености појао је Дечји црквени хор под руководством професорке Наташе Јовановић. По завршетку свете Литургије чланови Дечјег црквеног хора отпевали су Светосавску химну, након чега је владика Иларион свој присутној деци уручио светосавске пакетиће које је и ове године обезбедила организација „Наши Срби“ из Чикага а отац Игор Ивковић поделио је књиге „Приче о животу Господа нашег Исуса Христа“, дар Библијског друштва Србије. Прослава Савиндана настављена је пригодним културним програмима у свим зајечарским школама. Светосавска академија у Зајечару У Народном позоришту Тимочке Крајине „Зоран Радмиловић“ у Зајечару 27. јануара 2020. године одржана је Светосавска духовна академија под покровитељством Града Зајечара и Епархије тимочке. Црквени хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару означио је почетак Академије својим извођењем Светосавске химне а потом су ученици Основне школе „Десанка Максимовић“ из Зајечара извели представу по тексту „Небеска Литургија“, Светог владике Николаја (Велимировића), коју су припремили са својим наставницима – Стеваном Јовановићем, Бранкицом Потић, Оливером Илић, Станојем Јовановићем, Наташом Јовановић и вероучитељем Предрагом Радосављевићем. Након свечаног програма окупљене је поздравио Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион који је најпре изразио задовољство због тога што је ова Академија плод заједничког рада цркве и градских установа, а затим се пригодном беседом обратио пуној сали позоришта. Епископ Иларион је, читајући одломке из „Охридског пролога“ Светог владике Николаја, истакао да иако видимо само материјални и пролазни свет који нас окружује треба да се трудимо да гледамо на онај духовни и бесмртни, да тежимо да очистимо умрљани Божји лик у својим душама и да покушамо да сачувамо оно добро што нам је у аманет оставио отац наш Свети Сава како бисмо се са њим срели у Царству небеском. Учесницима и организаторима Епископ је уручио пригодне поклоне и захвалнице док су награђени на овогодишњем Конкурсу примили награде пре почетка Академије у фоајеу Позоришта где је отворена изложба ликовних радова. У бројној публици, између осталих, били су помоћник градоначелника Зајечара Саша Ивановић, чланови Градског већа – Селена Стојановић и Вујадин Милошевић, директори и наставници основних и средњих школа, представници културних градских установа и свештенство Епархије тимочке. Извор: Епархија тимочка

У уторак, 14. јануара 2020. године, свeчаним евхаристијским сабрањем у Зајечару прослављен је празник Обрезања Господњег и празник Светог Василија Великог. На светој архијерејској Литургији Његовом Преосвештенству Епископу тимочком г. Илариону саслуживало је свештенство Саборног храма а допринос празничном сабрању дао је и зајечарски црквени хор. У продужетку Литургије служен је молебан за нову годину а након тога владика тимочки је благословио и преломио славски колач са овогодишњим домаћинима – Сашом и Славицом Марковић. Част да наредне године буду колачари имаће Миодраг и Бранкица Петковић. Окупљенима се потом обратио јереј Драган Блинџов који је подсетио да је ломљење колача на Светог Василија Великог увело једно молитвено друштво при богомољачком покрету још тридесетих година прошлог века а захваљујући верним женама наше цркве та традиција опстаје до данас. Прослављање празника настављено је у парохијском дому где је приређена трпеза љубави за све присутне. Извор: Епархија тимочка

Трећег дана Божића, на дан Светог првомученика и архиђакона Стефана, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у цркви Св. великомученика Георгија у Кладову уз саслужење протојереја-ставрофора Милана Благојевића, протојереја Драгана Ивановића, протонамесника Зорана Голубовића, протонамесника Дејана Пајића, протонамесника Душана Динића и архиђакона Илије (Јовановића). Свечани дочек Епископу су приредили најмлађи Кладовчани – основци али и бројни верници са свештенством храма. Захваљујући традиционално доброј и успешној сарадњи Црквене општине, вероучитеља и Управе Основне школе „Вук Караџић“ из Кладова, храм је, због благовремене организације вероучитеља Николине Србуловић и Дарка Јокића, био испуњен ученицима од првог до четвртог разреда. За овакав одзив деце веома је заслужна госпођа Гордана Јовановић, директорка школе и њена заменица Катарина Томић, затим учитељице разредне наставе, посебно учитељица Марија Будујкић. На крају Свете Литургије Епископ се обратио верном народу надахнутом беседом којом је похвалио ученике рекавши да је ово „добар пример када има више деце него старијих у храму“, онда је честитао славу и имендан свима који прослављају Светог Стефана истакавши његову веру и првомученичку жртву. Преневши верном народу поруку о искушењима и страдању у којем се налази народ, архијереји, свештенство и монаштво у Црној Гори, на Косову и Метохији и у Украјини, Епископ је нагласио: Црква није појединац већ заједница сабрана око Тела и Крви Господа Исуса Христа, где смо позвани на литургијско и молитвено сабрање и јединство у молитви Богомладенцу Христу зарад спасења васцелог Православља од искушења овога времена. Црква Св. великомученика Георгија у Кладову је по благослову владике тимочког Илариона ових дана дочекала икону Пресвете Богородице Колочке која се у време благоверног кнеза Андреја у месту Колочи у руској области Можајск 1413. године на дрвету јавила извесном земљораднику Луки. Ова чудотворна икона помаже до данашњега дана свима који од ње молитвено траже помоћ. Извор: Епархија тимочка

Владика Иларион: „Свети Николај нас изнова подсећа да треба да служимо Господу у врлини, у самоодрицању, али увек са свешћу о томе да смо део заједнице a никада као појединци.“ И ове године, на Никољдан, када буковско братство слави свог заступника, у овом манастиру је служена света архијерејска Литургија. Литургијом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион уз саслуживање игумана ове свете обитељи – архимандрита Козме (Радовића), протосинђела Захарије (Митића), настојатеља манастира Св. Тројице код Књажевца, сабраће манастира Буково: јеромонаха Еноха (Стојаковића) и архиђакона Илије (Јовановића) и зајечарског ђакона Уроша Памчара, секретара ЕУО Епархије тимочке. Лепоти богослужења допринело је појање суводолске монахиње Херувиме (Марковић) као и појање Хора Саборне цркве Рођења Пресвете Богородице из Зајечара. У цркви Св. Николе, која је била мала да прими све верне који деценијама духовно стасавају уз ово братсво, Његово Преосвештенство је на Литургији рукопроизвео архимандрита Козму и протосинђела Захарију у чин духовника, поверавајући им тиме одговорну дужност духовног очинства. Искрено верујем да ће ова двојица посленика, моје сабраће и ваших драгих свештенослужитеља, одлично обављати своју назначену службу, нека им Господ буде помоћник, укрепитељ и надахнитељ на том путу – рекао је владика у беседи. Честитавши окупљенима овај велики празник Епископ је свима пожелео добро здравље и дуг живот због ревности у Цркви Христовој ради задобијања Царства. У манастирској трпезарији је након Литургије уприличена свечана славска трпеза за све присутне. Извор: Епархија тимочка

Српска Црква се није плашила да изјави неслагање с делатношћу Васељенске Патријаршије по питању Украјине. У свечаној сали Московске Духовне Академије Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски Иларион, председник Oдељења за међуцрквене односе Московске Патријаршије, одржао је 17. децембра 2019.г. предавање на тему „Међуправославни односи у данашње време”. Током предавања студенти су могли да чују какво је стање у православном свету, како је црквена криза у Украјини и делатност Васељенске Патријаршије по том питању утицала на односе међу помесним православним Црквама. Присутни су такође чули из прве руке како је текао процес припреме учешћа Руске Православне Цркве на Свеправославном Сабору на Криту, и због чега је делегација Руске Цркве ипак одустала од учешћа на поменутом догаћају одржаном 2016. године на том острву. С обзиром на актуелност теме црквене кризе у Украјини, Митрополит је пружио ретроспективни преглед догађаја који су претходили стварању нове некаканонске структуре на канонској територији Украјинске Православне Цркве Московске Патријаршије. Истакнут је “допринос” Васељенске Патријаршије и западних политичких интереса у продубљивању раскола у Украјини. Као одговор онима који сматрају да прекид општења са Васељенском Патријаршијом затвара могућност дијалога, Митрополит је изјавио да Руска Црква није затворила врата за дијалог, већ је у тој ситуацији применила црквене каноне који забрањују литургијско општење са онима који ступају у заједницу са расколницима. На крају предавања Високопреосвећени је позвао да бранимо украјинску браћу, да се молимо за јединство Православне Цркве и, по речима апостола Павла, имамо мир са свима (Рим 12,18). После предавања студенти Московске Духовне Академије имали су несвакидашњу прилику да лично поставе питања Митрополиту у вези са актуелним дешавањима у православном свету. Истакавши да српски народ молитвено подржава православну браћу у Украјини, јер на примеру Македоније и Црне Горе зна колико је тешко када братски народи ступају у конфликт, упитали смо Митрополита да ли је планирани свеправославни скуп у Јордану, који је патријарх јерусалимски Теофил предложио током своје недавне посете Руској Православној Цркви, могуће организовати уколико на њему не буде присуствао Васељенски Патријарх? Митрополит Иларион је у свом одговору нагласио доследност Српске Православне Цркве у подршци коју је пружила Руској Православној Цркви по питању Украјине. Такође је било истакнуто да се патријарх Иринеј и Синод СПЦ нису уплашили да изјаве своје неслагање у вези са делатношћу Васељенске Патријаршије по питању Украјине. Одговарајући на питање о свеправославном скупу, Високопреосвећени Иларион је изјавио да ће Руска Црква подржати иницијативу Јерусалимског Патријарха, јер само свеправославним решењем може се превазићи раскол у Украјини. Изразивши забринутост због могућег притиска са стране Запада на представнике помесних православних Цркава да не иду на поменути скуп, Митрополит је рекао да чак и уколико не буде било могуће да сви представници помесних православних Цркава буду присутни, скуп ће бити саветодавног карактера, јер је дијалог свакако бољи неко никакав дијалог. Из Московске Духовне Академије, Николај Сапсај Извор: Инфо-служба СПЦ

Потоцима твојих суза бесплодну пустињу си обрађивао и уздасима из дубине душе, умножио си великим трудом своје таланте. Био си свећњак свету, сијајући својим чудесима, Иларионе оче наш: Моли Христа Бога, да спасе душе наше. Житије преподобног Илариона Великог

Митрополит Порфирије: „Величина Пресвете Богородице јесте у томе што је читавим својим бићем послушала и прихватила реч Божју као начело свог живота.“ -ФОТОГАЛЕРИЈА- Светим литургијским сабрањем у манастиру Буково, 14. октобра 2019. године, свечано је прослављена слава манастирског параклиса Покров Пресвете Богородице. Њихова Високопреосвештенства Митрополит загребачко-љубљански Порфирије и Митрополит видински Данило и Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион началствовали су светим Евхаристијским сабрањем уз саслужење свештенослужитеља Епархије тимочке, Епархије шумадијске и Митрополије видинске. Окупљеном верном народу обратио се Митрополит Порфирије који је у својој беседи истакао да спасење читавог људског рода долази преко Пресвете Богородице. Нека би Господ просветлио наше душе и наша срца да непрестано призивамо Пресвету Богородицу да буде наша заштитница јер она, подвргнувши своју вољу и читаво своје биће вољи Божјој, има слободу да без задршке заступа све оне који јој се обраћају, рекао је Митрополит. Затим је окупљенима честитао овај велики празник , а оцу Козми и петогодишњицу његовог увођења у трон буковских игумана. Присутнима се обратио и Епископ тимочки Иларион који је изразио захвалност Митрополитима на молитвеном сабрању и најавио почетак фрескописања овог параклиса. Домаћин славе ове године био је г. Оливер Милуновић са породицом из Неготина, а за наредне године је донета одлука да не буде посебног домаћина већ да свако ко може и жели, а у договору са игуманом манастира, допринесе организацији славе. На тај начин ће многи моћи да буду домаћини у овој светињи. Молитвено учешће у литургијском сабрању узели су др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама у Министарству правде, г. Владимир Величковић, председник општине Неготин и г. Драган Поповић, председник оппштине Мајданпек. Свету литургију својим појањем улепшао је хор Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

У недељу седамнаесту по Духовима, 13. октобра 2019. године, у Зајечару, свету архијерејску Литургију служили су Њихова Преосвештенства Епископ тимочки г. Иларион и Епископ пакрачко-славонски г. Јован уз саслужење свештенослужитеља зајечарског намесништва. Након тумачења јеванђелског одељка о Хананејки која моли Христа да излечи њену ћерку, владика Јован је истакао да смо сви ми, примивши реч Божју, позвани да станемо око свете Трпезе где више нема званих и незваних, господара и паса, где смо сви браћа. Епископ Јован је затим позвао сабрани народ да у суботу 16. новембра 2019. године дође на освећење обновљеног храма Светих апостола Петра и Павла у селу Кућанци, храма у ком је крштен блаженопочивши патријарх Павле, а који је 1992. године разорен до темеља. Добро нам дошли да, пре свега, прославимо патријарха Павла коме је 15. новембра десет година од блаженог упокојења. Нема разлога да сумњамо да је патријарх Павле свети Божји човек. Ако он то није, онда нема Божјих људи на земљи, слагали су нас, рекао је владика Јован. Архијерејску литургију појао је Дечји хор Саборног храма у Зајечару. Извор: Епархија тимочка

Прије 800 година Свети Сава је за првог зетског епископа поставио свог ученика Илариона, из племена Грађани у Ријечкој нахији. У етнографском зборнику „Ријечка нахија у Црној Гори“ Андрије Јовићевића, који је издат 1911. године, можемо наћи вриједне записе о поријеклу породице Епископа Илариона и народном предању како је постао ученик Светог Саве. Јовићевић пише да је Иларионов дјед био Србин из Призрена, а да се његов син Љеш доселио у Зету, у мјесто Шишовиће (племе Грађани, Ријечка нахија). Љеш је имао четири сина: „Најмлађи Илија пошао је са Светим Савом и доцније постао епископ Зете; а остали му се синови поженише“. Од једног Илијиног брата потичу Шишовићи, који су се преселили у данашњу Зету, а од другог брата, чији се син кнез Илија назвао по дједу Љешевић, потичу из Грађана братства: Поповићи, Кнежевићи, Петровићи, Вуковићи и Милановићи (које заједно називају Липовци). По народном предању предак Кнежевића и Поповића у Грађанима живио је у Шишојевићима и имао је четири сина. Илија, најмлађи његов син, чувао је стоку по Сјенокосу. У то доба Св. Сава дође из Приморја и нађе чобане гдје ручају, а Илија не руча. Сава га упита: „Зашто не ручаш? – На то Илија одговори: Још нијесу звонила звона небеска. Сава легне да спава, а рече Илији да га пробуди кад зазвоне звона небеска. Илија га пробуди кад чу звона небеска и ручао је заједно са Савом. Ту Сава удари три пут штапом у земљу и истече вода, која и данас постоји и зове се Савина Вода, и нареди чобанима, да ту саграде цркву Шишојевићи, Дупиљани, Брчељани и Подгорани. Ови послије сазидају цркву, посвете је Св. Јовану (23. септембар) и назову је Иван-црква (23. септембар зову Ивањ-дан, и тај дан многи славе тамо). Племена, боље рећи, села, која цркву саградише, сваке су године с крстима свраћали код ове цркве, докле је год постојала ту. Не зна се, ко је цркву срушио. Данас се око ње ископавају многи гробови“. Епископ Иларион је једно вријеме столовао у Манастиру Св. Архангела на Превлаци у Боки которској, а потом у Манастиру Св. Николе на Врањини на Скадарском језеру. У каталозима се Епископ Иларион помиње: 1219, 1220, 1233, 1241. и 1242. године. Повеља Светог Саве Манастиру Св. Николе на Врањини из 1233. године представља свједочанство о томе да је Иларион био први зетски епископ. Постоји мишљење да је Епископ Иларион на почетку столовао у Манастиру Дрпе (Св. Марка) у Подгорици, односно у Манастиру Златици, древнохришћанском епископском сједишту, и да је нешто касније сједиште епископије пренијето у Манастир Св. Архангела на Превлаку. Епископ Иларион се упокојио на Врањини гдје је и сахрањен. Ово потврђује натпис на једној гробници у Манастиру Св. Николе на којој се налазио натпис „Овдје се представи раб Божији Иларион, епископ зетски, градитељ овога светог мјеста“. Јован Маркуш Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион (Алфејев), председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије, говорио је на Међународном форуму новинара ангажованих при црквеним медијима, одржаном 6. септембра 2019. године у Будимпешти. Поздравивши учеснике симпосиона уприличеног у главном граду Мађарске, Митрополит волоколамски је истакао да је служба медијског делатника важан део мисије Цркве у савременом друштву. Верник који ради у црквеним медијима позван је да буде проповедник Исуса Христа и Његове еванђелске науке. Задатак новинара на пољу делања при црквеним медијима јесте – бити сведок Еванђеља. Да би могао искрено и часно да говори о животним питањима која се тичу сваког човека, медијски делатник при црквеним медијима и сâм мора да буде частан. Штавише, он је призван да у свој професионални рад утка хришћанске моралне идеале. Немогуће је искрено писати о породичним вредностима, многодетности, љубави и жртви супружника, уколико је сâм аутор далеко од тога да те вредности оличава у свом животу. Пажња савременог човека прелази из сфере традиционалних медија у сферу интернет технологијâ. Такав развој медијâ доноси нове мисионарске могућности. Црква настоји да те сфере медија активно користи како би на што квалитетнији и бољи начин ширила и проповедала Реч Божју и чувала традиционалне хришћанске вредности. Није тајна да се у информационим ратовима увек користе лажи. И данас се информациони рат води против хришћанства, води се како против саме вере тако и против Цркава и њихових представника. Шта је оружје новинара у таквом рату? Не усвајати недобронамерне поступке појединих световних медијских установа. Из историје хришћанства и новије историје ми можемо да наведемо многе примере хришћанске одважности људи који су одбијали да чине било шта противно Божјим заповестима. Такви примери требало би да буду нама надахнуће и да нам покажу да нисмо сами, већ да је Христос увек са нама, поручио је председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. Извор: Инфо служба Епархије бачке

После одслуженог акатиста Пресветој Богородици у Саборном храму у Зајечару, Епископ тимочки г. Иларион је освештао новоподигнуту продавницу-сувенирницу која се налази у порти овог храма. На свечаном отварању продавнице-сувенирнице Епископ је истакао да ће она, заједно са Саборним храмом и Гостопримницом красити град Зајечар и пружити духовну корист онима који прихватају од њеног изобиља. Продавница-сувенирница ће бити отворена од понедељка до суботе од 7:30 до 19 часова, а недељом од 7:30 до 14 часова. У добро опремљеној продавници-сувенирници могу се наћи разноврсне књиге и иконе, ствари потребне сваком хришћанском дому, свеће и производи из манастира Букова (вина, ракије, чајеви и мед). Извор: Епархија тимочка

Архимандрит Иларион (Лупуловић): „Мој живот се дијели на живот прије и живот после мог првог доласка у Високе Дечане. Умјетност је кључ за разумијевање живота у Христу“. Звучни запис емисије У другом дијелу разговора Архимандрит Иларион говорио је о обнови манастирског живота у Драганцу која је допринијела опстанку локалног становништва. Он је говорио и о свом животном путу који га као студента прве године Факултета драмских умјетности у Београду, заједно са другом са класе Ненадом Јездићем, први пут доводи у Високе Дечане, од када се његов живот у потпуности мијења. Отац Иларион, прије доласка у Високе Дечане био је познати млади позоришни глумац, више пута награђиван за свој рад Растко Лупуловић. Добитник је ,,Стеријине награде” и награде “Зоран Радмиловић” а у рок групи “Kанда, Kоџа и Небојша” потврдио се се и као добар музичар.У трену када су се многа врата отварала пред њим одрекао се глуме, музике, славе и световног живота и кренули на свој пут ка Богу. Он нам је испричао како се то догодило, да по ријечима аве Јустина сагледа себе са тачке гледишта вјечности. Отац Иларион говори и колико је остало оног умјетничког у њему, Растка који се жртвовао да би се родио Иларион. Он каже да већа благодат засјењује ону мању, монаштво је својом благодаћу засјенило глуму. „Косово је темељ Горњег Јерусалима макар тог српског одјељења чији се темељ већ гради. Треба да помогнемо Богу у томе да градимо и да се уграђујемо у њега. Немојмо да протрчимо кроз Косово, него га доживимо, загрлимо и орадостимо своја срца том његовом крстоваскрсном тајном. Да осјетимо да, иза те горчине у коју се закопало наше надање, долази заправо радост Вассдкрсења, свјетлост преображаја и вјечног сијања славе Божије“- порука је оца Илариона Србима. Он каже да је живот непрекидна умјетност успостављања и одржавања односа, грађења Цркве и то је оно што је надахњујуће. „И умјесто да умјетност буде наш живот, наш живот постаје умјетност. Само је ствар избора како ће човјек да се постави. Треба да идемо путем слободе радости и љубави, остварујући се кроз љубав према Богу и људима. Гдје нас такав пут одведе то је наше право мјесто. Бог ће дати сваком по његовом срцу али ми треба искрено да тежимо истини“- каже отац Иларион. Извор: Радио Светигора

У уторак, 27. августа 2019. године упокојила се у Господу монахиња Евдокија (Плавшић), која је скоро шездесет годдина провела у манастиру Суводол. Монахиња Евдокија рођена је 1936. године у Шипову, БиХ, одакле је у манастир Суводол дошла 1960. године. За монахињу је пострижена 1967. године од стране епископа Емилијана (Пиперковића). У четвртак 29. августа 2019. године, Епископ тимочки Г. Иларион служио је заупокојену Литургију и у наставку монашко опело уз саслужење свештенослужитеља Епархије рашко-призренске и тимочке. Владика је беседио сабраном сестринству, верницима и родбини упокојене монахиње о томе да сваки човек напушта овај свет у тренутку када је то воља Божија, али са надом на вечни живот, и то је истина која је дарована човеку од васкрслог Господа нашега Исуса Христа, коју ми верујући са радошћу дочекујемо. Људи се целог живота труде да забораве и избегну сеђање на смрт, јер је духу овога света неразумљив и супротан Дух Јеванђеља где не постоји страх од смрти, већ нада на живот вечни, по речима светог апостола Павла „ Где ти је смрти жалац…“ Смрт је само пролаз кроз врата ка Царству Небеском. Владика је подсетио на монашки живот монахиње Евдокије, која је заједно са осталим сестрама поднела у трпељивости многе муке да би одржале манастир живим у једном тешком безбожном времену претходних готово шест деценија. Владика је истакао да се људи у овоме свету боре за власт и богатство, а не за мир и покој, и одатле многе невоље долазе, јер шта вреди човеку ако цео свет задобије, а души својој науди и ако не оствари заједницу са Живим Богом кроз Цркву своју. Нека свеблаги Господ буде свима нама милостив и новопретстављеној монахињи Евдокији дарује Царство Небеско. Извор: Епархија тимочка

Митрополит Иларион (Алфејев): „Нико не може да поколеба нашу свету Православну веру коју ми сведочимо целокупним нашим живљењем“. Њихова Преосвештенства епископи бачки Иринеј, моравички Антоније и мохачки Исихије, као и протопрезвитер Владан Симић, бораве од 22. августа 2019. године на поклоничком путовању светињама на северу Русије. Епископи су саслуживали Његовом Високопреосвештенству Митрополиту волоколамском г. Илариону (Алфејеву), који је началствовао светом архијерејском Литургијом у Псковско-печерском манастиру, 28. августа, поводом престоног празника наведене свете обитељи у Русији. Честитавши славу настојатељу манастира, Митрополиту псковском и порховском г. Тихону и братству свете обитељи, председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије пожелео је срдачну добродошлицу гостима из Српске Православне Цркве. Српска Православна Црква увек је била блиска са Руском Православном Црквом. Наши народи су једне вере и истога порекла. Ту блискост ми осећамо нарочито сада када је Руска Црква изложена преступима Константинопољске Патријаршије, која је повредила канонски простор наше Цркве у Украјини, насупрот црквеним канонима и целокупном канонском и историјском Предању. Ниједна помесна Православна Црква није признала тај бесправни чин патријарха цариградског. Српска Црква је одмах реаговала и подигла свој глас против таквог делања, и данас ми стојимо заједно насупрот безакоњу које се одвија, молећи се Пресветој Богородици да се оконча настала пометња у Православној Цркви. У току сваке свете Литургије узносимо посебне молитве за јединство Православне Цркве. Верујемо да наведени догађаји неће поколебати ни нашу – Руску Православну Цркву, ни читаву Православну Цркву у свету. Током историје Цркве било је цариградских патријараха који су били јеретици, било је оних који су били одступници од Православља, било је и оних који су били унијати, а Црква је као таква постојала, и као таква ће постојати. Нико не може да поколеба нашу свету Православну веру коју ми сведочимо целокупним нашим живљењем. Сама чињеница да сте се ви, драга браћо и сестре, данас сабрали у тако великом броју, у Псковско-печерској Лаври, ради молитвеног прослављања Пресвете Богородице, јесте пројава видљивог сведочанства снаге наше вере. Савршивши свету Литургију сачинићемо опход око овог светог манастира, са молитвама, појањем и уз читање Јеванђељâ. Поћи ћемо тим путем пратећи Пресвету Богородицу, чија ће чудотворна икона бити ношена испред нас. Пожелео бих свима да, као што ћемо данас ходити око свете обитељи ове, следујући Пресвету Богородицу, тако и на свом животном путу следимо Бога, Пресвету Богородицу и свете угоднике Божје. Верујем да ће Мајка Божја увек штитити од сваког зла Својим светим омофором нашу свету Цркву, нашу вољену Отаџбину и све нас, навео је председник Одељења за спољне црквене везе Московске Патријаршије. По завршетку Литургије одржана је литија око Псковско-печерског манастира, једног од највећих и најпознатијих мушких манастира у Русији. Митрополит је још једампут поздравио епископе Српске Православне Цркве, који бораве у вишедневној посети Руској Цркви. Особито бих заблагодарио Вама, драги владико Иринеје! Ви сте један од веома значајних јерараха Српске Цркве. Ви сте водећи богослов. Ви сте човек који, у нашем времену, стражари над канонским црквеним Предањем. У духовној борби против оних који дејствују из таме овога света, ми се ослањамо на такве људе као што сте Ви, и благодаримо Вам на чврстом, доследном, смиреном и богословски утврђеном ставу који Ви изражавате – како у Српској Православној Цркви, међу грчким архијерејима – тако и на Међуправославним саветовањима. Нама је данас веома потребно такво сведочење. Желео бих да Вам, у своје лично име, у име Његове Светости Патријарха московског и све пуноће Руске Православне Цркве, изразим захвалност за такво чврсто канонско држање, нагласио је митрополит Иларион Алфејев. Извор: Инфо служба Епархије бачке

-Слава манастира Грачанице- Манастир Грачаница, задужбина Светог краља Стефана Милутина, прославила је своју храмовну славу - Успење Пресвете Богородице. Свету Литургију служио је, са благословом Преосвећеног Епископа рашко-призренског г. Теодосија који се налази у посети Епархији западноамеричкој, архимандрит Иларион, игуман манастира Драганац, уз саслужење архимандрита Луке, игумана манастира Карно код Сребрнице, и свештенства приштинског намесништва. -На овај велики празник сви заједно треба да се молимо Мајци Божјој, а посебно монахиње, јер је она њихова родоначелница. Благослов, милина и радост - који долазе из искуства док смо у мајчином загрљају били у овој светој обитељи, са овим сестринством и народом који походи свету Грачаницу, са овом децом која долазе овде да се моле и уче да закораче на пут спасења - воде нас кроз живот који је тежак, али и благ, јер је у дубини свега истина Божја која непрекидно сија, беседио је архимандрит Иларион. Окупљеним верницима празник је честитао и отац Лука, игуман манастира Карно код Сребренице: -И данас исповедамо да смо Срби Лазареви и да стојимо на српском Косову и да кажемо да је ово наше у векове векова, тако је било и биће, ко доживи видеће. Који год човек овде дође, како крочи на Косово његов се живот под ногама сигурно промени. То важи и за нас у Републици Српској, који се молимо Мајци Божјој и Христу Богу нашем, и сведочимо увек да смо опредељени за Царство небеско, оно које је вечно. Пред сам крај свете Литургије обављен је чин литије, освећења воде и благосиљања славског жита и колача, после чега је архимандрит Иларион честитао славу игуманији Стефаниди и сестринству манастира Грачанице, али и свима сабранима у тој свештеној обитељи. Поред неколико стотина верника, Литургији су присуствовали и председник општине Грачаница г. Срђан Поповић, шеф руске канцеларије у Приштини г. Андреј и г. Елефтериос Карабилас, атеше при Канцеларији за везу Грчке у Приштини. Манастирску славу обележиле су и друге манифестације у Грачаници, док су свете Литургије поводом празника Велике Госпојине служене и у Високим Дечанима, Девичу, Соколици, манастиру Успења Пресвете Богородице у Ђаковици... Поводом славе, на платоу у центру Грачанице отворен сајам меда у организацији Удружења пчелара Нуклеус и подршку Канцеларије за Косово и Метохију. Свечано је било и у Високим Дечанима где је светој Литургији присуствовао већи број верника, посебно прогнаника са простора Ђаковице и Пећи. Ђаковчани ни ове године нису могли да свој празник прославе у Успењском манастиру код мати Теоктисте која их је очекивала и где је Литургију служио протосинђел Андреј Дечанац. Литургији у Дечанима присуствовали су амерички амбасадор у Приштини г. Филип Коснет са супругом и амерички генерал Шон Харис са сарадницима. Извор: Српска Православна Црква