Претражи Живе Речи Утехе

Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Његове Светости, служио је данас, 15. новембра 2023. године, на 14. годишњицу упокојења Патријарха Павла, свету Литургију и помен на гробу блаженопочившег Патријарха у манастиру Раковица, известила је за Радио "Слово љубве" Зорица Зец. Епископ Иларион је у кратком слову после помена рекао да смо се сабрали на гробу "који постаје храм", "дођосмо на празник кончине која је почетак новога и вечнога живота, а то је рађање светитеља за вечност, рађање светитеља у Богу". Након Владикиног слова, деца из Основне школе "Никола Тесла" су читала мисли блаженопочившег Патријарха Павла. Почаст вољеном српском Патријарху, крсним ходом су одали и ученици Гимназије "Патријарх Павле". Слово Владике Илариона после помена: Деца из О.Ш. "Никола Тесла": Патријарх српски Павле упокојио се 15. новембра 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду, у сну, након примања Светог Причешћа, у 10 часова и 45 минута, тек што је у већини православних српских храмова завршена Света Литургија. Напустио је овај свет у 96. години. Заупокојене Архијерејске Литургије служене су од 16. до 18. новембра 2009. године, у Саборној цркви, крај одра блаженопочившег Патријарха, а хиљаде људи су спонтано притицале у београдску Саборну цркву, у непрекидној колони, дању и ноћу, у миру и тишини, како би целивали свето тело и опростили се са вољеним Патријархом. Дана 19. новембра, када се у црквеном календару слави спомен на Св. Павла Исповедника, сахрањен је 44. поглавар Српске Православне Цркве, Његова Светост Патријарх српски г. Павле у Манастиру Раковици. У испраћају су учествовали представници свих помесних Православних Цркава. Животопис блаженопочившег Патријарха Павла Његова светост архиепископ пећки митрополит београдско-карловачки и патријарх српски Павле (световно Гојко Стојчевић) рођен је 11. септембра 1914. године у селу Кућанци, срез Доњи Михољац (тада у Аустроугарској, а сада у Хрватској) у земљорадничкој породици. Гимназију је завршио у Београду, шесторазредну Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Рано је остао без родитеља – отац је отишао да ради у САД, тамо је добио туберкулозу и “вратио се кући да умре” кад су дечаку биле три године, убрзо му је умрла и мајка. Одгајила га је тетка. Увидевши да је дете „врло слабачко”, поштедела га је тешких послова и омогућила му да се школује: иако је мали Гојко био склон „предметима где не мора да меморише, као што су математика и физика”, иако је из веронауке имао двојку, утицај родбине је превагнуо и његов коначан избор био је богословија. После завршене ниже гимназије у Тузли (1925-1929) и богословије у Сарајеву (1930-1936) дошао је у Београд где је уписао Богословски факултет. Ту је ванредно завршио преостале разреде гимназије да би могао упоредо да упише и Медицински факултет. На Медицинском факултету је стигао до друге године студија, а Богословски је завршио и ту га затиче Други светски рат. Да би се издржавао радио је на београдским грађевинама, што му није одговарало због слабог здравља. На позив свог школског друга Јелисеја Поповића одлази у овчарско-кабларске манастире где је провео остатак рата и где почиње свој монашки живот. Прво је био у манастиру Свете Tројице у Овчару а потом вероучитељ деци избеглица у Бањи Ковиљачи. Тада се тешко разболео „на плућима” и лекари су веровали да је то туберкулоза предвиђајући му још три месеца живота. Извесно време провео је у манастиру Вујан где се излечио и у знак захвалности је изрезбарио један дрвени крст и поклонио га манастиру. Замонашен је у манастиру Благовештењу 1946. године, када је унапређен у чин јерођакона. Од 1949. до 1955. био је сабрат у манастиру Рача. Школску годину 1950/51. провео је као учитељ заменик у призренској Богословији св. Кирила и Методија. У чин јеромонаха унапређен је 1954, протосинђел је постао 1954, а архимандрит 1957. Од 1955. до 1957. године био је на постдипломским студијама на Богословском факулету у Атини. Изабран је за епископа рашко-призренског 29. маја 1957. године, а посвећен је 21. септембра 1957. године, у београдској Саборној цркви. Чин посвећења обавио је патријарх српски Викентије. За епископа рашко-призренског устоличен је 13. октобра 1957. године, у призренској Саборној цркви. У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, посвећивао и монашио нове свештенике и монахе. Старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика. Често је путовао, обилазио своју епархију и служио у свим местима. Са косовским егзодусом, призренска Богословија св. Кирила и Методија је привремено премештена у Ниш, а седиште Рашко-призренске епархије из Пећи у манастир Грачаницу. Као епископ рашко-призренски сведочио је у Уједињеним нацијама пред многобројним државницима, о страдању српског народа на Косову и Метохији. Бавио се и научним радом. Објавио је монографију о манастиру Девичу, „Девич, манастир Светог Јоаникија Девичког” (1989, друго издање 1997). У Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело „Да нам буду јаснија нека питања наше вере I, II, III” (1998). Приређује допуњено издање „Србљака”, које је Синод Српске православне цркве издао 1986. године. Такође, приређује „Христијанскије празники” од М. Скабалановича. Аутор је и издања „Требника”, „Молитвеника”, „Дополнитељног требника”, „Великог типика” и других богослужбених књига у издању Синода. „Питања и одговори чтецу пред преоизводством” објављује 1988. године, а „Молитве и молбе” 1990. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака „Октоих” из штампарије Ђурђа Црнојевића. Патријарх Павле дуго година је био председник Комисије Светог архијерејског синода за превод Новог завета, чији је први превод, који је црква одобрила, објављен 1984. године, а исправљено издање тог превода 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, који је припремио и штампао „Службеник” на српском језику. Од када је постао српски патријарх, обновљено је и основано више епархија. Обновљена је Богословија на Цетињу 1992. године. Отворена је 1994. године Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи и Богословија у Крагујевцу 1997. године, као одсек Богословије Светог Саве у Београду. Основана је и Информативна служба Српске Православне Цркве. У Београду је 1993. године почела да ради Академија СПЦ за уметности и консервацију, са неколико одсека (иконопис, фрескопис, конзервација). Године 2002. настава веронауке је враћена у школе, као и Богословски факултет у оквире Београдског универзитета из кога су га комунистичке власти избациле 1952. године. Имајући у виду заслуге Патријарха српског Павла на научном богословском пољу, Богословски факултет Српске православне цркве у Београду, доделио му је 1988. године звање почасног доктора богословља. Српски Патријарх постао је 1990. године, када је на том месту наследио патријарха Германа. Био је 44. патријарх Српске Православне Цркве. Извор: Радио "Слово љубве"

Недеља 1. по Духовима Мт. 10, 32-33,37-38 Мт. 19,27-30 Вкусите и видите јако благ Господ, блажен муж, иже уповајет нањ (Пс. 33,8). Често нам се намеће искушење предубеђења, предрасуде, шта људи мисле о нама. Како они просуђују о нашем животу? Зато смо праћени бојазнима шта ће људи рећи о нама. Неки ће одобравати наш начин живота, а неки ће нас осуђивати. На пример, клерикалци и формалисти рећи ће да наша црквена заједница Светог Трифуна у Београду није ваљана са црквеноправне стране. Није ни парохијска, а ни манастирска, већ је позноранохришћанска. Збег смо између два гоњења. Неки ће одобрити, а неки ће нас осудити. У данашњем еванђелском одломку се вели да ништа не чинимо због притиска који на нас врше други људи. Господ нас храбри да о Њему слободно и јавно говоримо, те и да сведочимо без обзира на то шта ће мислити људи. Соколи нас Господ да се не бојимо и да не страхујемо, јер Отац наш Небески види и прозире срца сваког човека. Господ нам казује пример Божјег старања о птицама. Дакле, све што се збива са птицама Бог зна, па како не би знао шта ми преживљавамо и пролазимо кроз живот, будући да смо ми Његова деца. Отац наш небески сазире све наше радости, све наше жалости, све наше бриге, проблеме и искушења и учиниће све неопходно, па и насушно само да нас ништа не отуђи од Њега, који јесте Божје Царство, а ми смо у Њему цареви/свештеници, односно царице/свештенице. Ми, дакле, имамо поверења у Господа и чинимо само оно што Он благосиља и одобрава. Залутаћемо, пропашћемо испод себе самих ако својеглаво водимо свој живот. Ако смо сами себи духовници, учитељи. Залутаћемо као пиле у кучине, што каже народ. Поверимо све наше зебње, сва наша страховања или како то кажу психотерапеути: сву своју анксиозност и панику (фр. panique, изненадни пад дух-душевне усправности) Богу, и не бојмо се. Не бојмо се, већ се одважимо увек за Божју, а никада за Богу непријатељску ствар. Храбро бирајмо мир и радост, па и грабимо благодат која следује свима који следе Христа. Чувајмо се заблуде да је на овом свету све одвратно, горе од лошег, ружно, па и гадно. Клонимо се смутње да на овом свету ништа није добро/лепо, те да смо ми хришћани осуђени на ношење свог крста и да је у реду да патимо. Не, браћо и сестре, не смућујмо се том духовном заслепљеношћу, не потамњујмо наш дух-душевни састав и не замагљујмо дивно васкресењско радованије на које смо позвани. Ако смо заиста Христови, имамо и спремност за свој крст, можемо поднети брачну или монашку жртву. Питање светог апостола Петра је и наше: „Ево, ми смо оставили све и за тобом пошли; што ће дакле, нама бити?“ (Мт. 19, 27). Наша одрицања од земаљских веза из љубави према божанском и духовном су сношљива. Чин жртве у Старом завету иконизује човеково признање Божје свемоћи. Жртвовање живота у мучеништву је свето само ако је реч о жртвовању пропадљивог живота да би се посведочио вечни. Жртвовање никада не значи осакаћење дух-душевне природе. Хришћанска жртва не подразумева да будемо уцвељени и у јаду, него значи одрицање од свега онога што нас онемогућава да служимо Богу, па и да се Бог прослави у нашим животима. А то значи живети за вечност, а не за пролазност, за насладе овог света. Господ узима и носи сваку нашу жртву, свако наше одрицање због Његовог Имена и памти нас, умножава жртве и враћа нам стоструко. Он зато излива обиље Своје љубави и благослова на нас. Ако желимо да сви будемо богоугодни, данас се зауставимо под Њговим погледом и у Њему ћемо наћи љубав, извор и сва образлагања за наш хришћански живот. https://mitropolija.com/2023/06/12/protosindjel-ilarion-djurica-po-velikom-blagovoljenju-svome-uslisi-me-gospode/

5. јуна 2023. године, у Миленијумској кули на Гардошу у Земуну отворена је изложба иконописачке школе Свети Лазар иконописца Марије Бајић, саопштила је Информативна служба СПЦ. Изложбу "Боје благодати Божје" је, у име Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, отворио Његово Преосвештенство Епископ новобрдски и викар Патријарха српског г. Иларион. Изложба је изазвала велико интересовање, посебно због великог броја деце која похађају ову школу. Деца су владику Илариона дочекали молитвом на коју је Преосвећени, преневши благослове и молитве патријарха Порфирија, узвратио пригодним речима: – Посебно ми је драго што у овој школи иконописа Свети Лазар има деце различитог узраста… Иконе су прозор у вечни живот а вама децо желим да овим бојама изразите што више лепоте, да то буде вама на радост и вашим ближњима како би прослављали Бога кроз прозор који гледа у вечни живот. Иконописачка школа Свети Лазар делује од 2010. године. Посетиоци изложбе могу да виде радове преко двадесеторо деце различитог узраста као и радове петоро одраслих полазника. Поставка ће бити доступна за разгледање до 8. јуна 2023. године. Извор: Информативна служба СПЦ

Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион, викар Патријарха српског, присуствовао је у петак, 19. маја 2023. године свечаној академији "На претке се угледам - у ближњем се огледам" у Шестој београдској гимназији. ТВ Храм Том приликом, Преосвећени Епископ Иларион обратио се пригодном беседом. Свечана академија одржана је у оквиру манифестације "Дани патријарха Павла" коју су организовали професори и ученици Шесте београдске гимназије. ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ТВ Храм ИЗВОР: ТВ ХРАМ

Његово Преосвештенство Епископ новобрдски г. Иларион служио је 5. фебруара 2023. године, у Недељу митара и фарисеја, свету архијерејску Литургију у храму Светог Илије у Миријеву. Том приликом епископ Иларион је рукоположио вероучитеља др Александра Милојкова у чин ђакона. https://spc.rs/episkop-ilarion-rukopolozio-dr-aleksandra-milojkova-u-cin-djakona/

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион посетио је у петак, 13. јануара 2023. године, Установу за дневни боравак деце и омладине ометене у развоју „Облутак“. У пратњи јереја Марка Радосављевића, секретара Верског добротворног старатељства Епархије тимочке ђакона Вука Јовановића и секретара Епархије ђакона Уроша Памучара, Владика Иларион поделио је штићеницима ове установе божићне пакетиће. Овом приликом васпитаници „Облутка“ извели су приредбу за драге госте, након чега је Епископ тимочки провео неко време у разговору и дружењу са њима и њиховим васпитачима. Извор: Епархија тимочка

На Бадњи дан 6. јануара 2023. године, после Литургије коју је служио у Саборној цркви, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион је са својим сарадницима посетио Дечје одељење и Породилиште Здравственог центра Зајечар. Том приликом, а уочи најрадоснојег хришћанског празника – Божића, Владика је пригодним даровима обрадовао малишане, мајке и запослене. Извор: Епархија тимочка

Епархија тимочка је најавила велико освећење Храма Светог Вазнесења у Метовници, у недељу 19. јуна, када ће свету Литургију служити Владика тимочки г. Иларион и том приликом ће освештати ову богомољу. Извор: Епархија тимочка

У име Оца и Сина и Светога Духа. Данас се Црква сјећа Свете Марије Египћанке, чије житије сви добро познајемо, јер се у цјелости чита у пету недељу Великог поста и зато што су га многи од нас више пута читали код куће. У питању је веома дирљива прича о жени која је младост провела у страстима, али је потом, опоменута гласом Пресвете Богородице, напустила свјетски живот, отишла у пустињу и тамо великим подвизима достигла високу светост. Често чујемо да је Марија Египћанка била блудница, односно, модерним речима, проститутка. Али то није тако било – о томе се не говори у житију. Напротив, говорећи старцу Зосими о својој младости, она помиње да је свој живот провела као блудница и да је видела задовољство у животу са различитим мушкарцима, али да притом није узимала новац за то, већ је зарађивала за живот пређом. . Односно, Марија Египћанка је била једна од оних младих жена (и данас их има много) које мисле да је срећа људског живота у томе да се добије што више задовољстава: ако је згодан момак негдје у близини, зашто не ступити са њим у физичку блискост? Многи млади момци мисле на исти начин: кад виде лијепу дјевојку, зашто не би легли са њом у кревет? Врло често се на тај начин млади упознају. Такво слободно понашање доводи до тога да када, сазријевши, ови млади људи пожеле да заснују породицу, не успијевају, јер су се развратили; јер не знају шта су то чедност и брачна вјерност; јер им је лако варати свог супружника, као што је било лако дјевојкама да излазе са момцима или момцима са дјевојкама прије брака. Једном ријечју, по мјерилима савременог свијета, у животу Марије Египћанке није било ничег посебног прије него што је кренула на пут покајања. Била је једна од многих девојака које су живјеле за своје задовољство. Уживала је не само у мушкарцима, већ и у доброј храни, вину, музици. О свему томе говорила је старцу Зосими када ју је он питао за њен живот. Но, када ју је глас Пресвете Богородице зауставио на прагу храма, када је дјевојка одједном схватила да је читав њен живот грешан од почетка до краја – не зато што гријеши на неки посебан начин, него просто зато што живи као и већина – ради сопственог задовољства, задовољавајући своје страсти – тада њено срце тражи подвиг. И Марија, исповједивши и причестивши се Светим Христовим Тајнама, одлази у пустињу да започне нови живот и искупи се за своје гријехе. Из житија Свете Марије Египћанке знамо да је првих седамнаест година њеног боравка у пустињи било вријеме жестоке борбе, јер чим би узела каквог сувог коријења да једе, сјетила би се укусне хране и оних алкохолних пића којим се наслађивала прије одласка у пустињу. Ђаво је искушавао Марију сјећањима на музику коју је раније слушала, јер знамо да музика може бити најразличитија: и чедна, која узноси душу, али и развратна, а млади, нажалост, углавном слушају управо такву музику. Ове године су за њу биле године непрестане борбе са самом собом, са својим страстима, којих је морала да се ослободи подвигом сопственог живота. А онда, после седамнаест година подвига, како је преподобна Марија објаснила старцу, постало јој је лакше да живи, јер су је напустила сјећања на њен прошли живот и зато што је благодат Божија почела да делује у њој све јаче. У тренутку, када старац Зосима сусреће подвижницу, на њеном тијелу није било одјеће, но и тијела готово да није било – осушило се, а кожа јој је поцрњела. Зосима у први мах није могао да повјерује да је то жена, мислио је да види некакво привиђење или изнемоглог и мршавог пустињака. Као таква се Марија Египћанка приказује на канонским иконама – са таквим тијелом, да уопште не разликујете да ли је женско или мушко, јер је њено тијело било потпуно исцрпљено. Страсти су је напустиле. И Господ је толико просвијетлио преподобну Марију да је, иако никада није држала Библију у рукама и није знала да чита и пише, цитирала ријечи из Светог Писма. За вријеме молитве преподобна се уздизала у ваздух. Знала је име старца Зосиме, који јој је пришао, иако га раније никад није видела, тј. Господ јој је дао и дар прозорљивости. Када кажемо да је Света Марија Египћанка примјер успона човјека од великог гријеха до велике светости, то је заиста тако. Али само морамо запамтити да се у свом свјетовном животу, углавном, ни по чему није разликовала од обичних младих жена којих данас има много. Управо када ју је просвијетлио глас Пресвете Богородице, Марија је схватила сву дубину свог отпадништва од Бога и схватила: да би се приближила Царству Божијем, потребно је у потпуности да промијени свој живот. Господ нам каже да се Царство Божије с напором осваја, и подвижници га задобијају (Мт. 11:12). Ови напори се морају чинити током читавог живота. Преподобна Марија Египћанка ради Царства Небеског оставила је све што је имала, сва задовољства земаљског живота. Господ и Пресвета Богородица не позивају све нас да идемо у пустињу, да се одрекнемо земаљског живота, да се одрекнемо земаљских задовољстава, Црква нас благосиља да живимо у свијету, али запамтите да је Царство Божије унутар нас и да пут до њега није лак ниједном човјеку, јер лежи у самоодрицању и покајању, а покајање за сваког од нас почиње чињеницом да схватимо грешност свог живота, да схватимо да није све на корист човјеку, по ријечи апостола Павла: „Све ми је дозвољено, али све не користи“ (1 Кор. 6:12). Не доноси нам духовну корист све што нам свијет који нас окружује пружа. Пут покајања, који почиње човјековим схватањем сопствене грешности, сопствене слабости, спознајом да начин живота са страстима и стихијама овога вијека не води у Царство Небеско, треба да траје за нас не само током Великог поста, већ и току читавог нашег живота. Велики пост је вријеме чистог покајања, када нас Црква позива да преиспитамо свој живот. Али то не значи да чим се пост заврши, а то ће ускоро бити, треба заборавити на покајање и препустити се страстима, јести било коју храну која нам је доступна у било којој количини, узимати алкохолна пића и слушати било коју музику. Не. Морамо пазити на себе. Морамо се побринути да наш живот буде чедан, да нас духовно просвијетљење које доживљавамо у данима Великог поста не напусти ни када се Велики пост заврши. Можда је зато Црква установила празновање сјећања на Свету Марију Египћанку пред крај Великог поста: да бисмо још једном размислили шта значи покајање, шта значи промијенити начин живота и како се заправо треба да крећемо путем у Царство Небеско. Амин.

Председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије, митрополит волоколамски Иларион упутио је честитку Предстојатељу Српске Православне Цркве поводом Крсне славе. У честитки стоjи: Ваша Светости! Срдачно Вам честитам Крсну славу. Небески покровитељ Ваше Светости - човек ,коjи послат од Бога (Јн. 1, 6), свети Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован, јавио се да обрати срца отаца к деци и невернике к мудрости праведника, и да приправи Господу народ готов. (Лк. 1, 17). Оjaчани молитвеним заступништвом овог великог светитеља Божијег, трудите се да подражавате његове врлине у несебичним трудовима на пољу препорода црквеног живота, помажући многима да свим срцем прихвате Христа, да се врате својој очинској вери и духовним корењима. Будучи да сте одабрани на Српски Патријаршијски престол, Ви се брините око целе богољубиве пастве храма Светог Саве, упућујући паству ка животу, у сваком добром делу да будете плодни, и да растете у познању Божијем, (Кол. 1: 10). Молитвама светог Јована Крститеља нека вам Господ пошаље мир, добро здравље и своју свемоћну помоћ у Вашоj Патријаршијској служби. С љубављу у Рођеном Христу, Председавајући Одељења за спољне црквене послове Московске Патријаршије митрополит волоколамски Иларион Извор: Мospat.ru

У Недељу светих отаца 2. јануара 2021. године, када наша света Црква молитвено прославља сећање на Светог Игнатија Богоносца, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион служио је свету архијерејску Литургију у манастиру Буково уз саслужење протосинђела Симеона, протојереја Игора Ивковића и јерођакона Марка. У току Литургије Епископ је преломио славски колач који је принео монах Игнатије, сабрат манастира Буково, прослављајући свог небеског заштитника. Беседећи о данашњем празнику владика Иларион је рекао да старозаветни Христови преци по телу нису могли да се причешћују и сједињују са Господом онако како ми то данас чинимо, те је њихова вера почивала на ономе што је записано а не на ономе што су својим очима видели или што су могли да окусе својим чулима како ми то данас чинимо причешћујући се. Управо та њихова непоколебљива вера у једнога Бога завређује да их се Црква сећа и молитвено их прославља. Подстичући вернике да чешће долазе на свету Литургију и причешћују се, владика је закључио – Црква Христова је наш дом много више него што су то куће у којима смо рођени. Тамо где смо рођени, рођени смо за смрт и пролазност а Црква је наш дом где се рађамо и обнављамо за живот вечни. Извор: Епархија тимочка

У среду 6. октобра 2021. године, на празник Зачећа Св. Јована Крститеља, у Зајечару се обележава сећање на чудесно јављање Пресвете Богородице Пећке која је у време ратних сукоба 1944. године заштитила Зајечар. Узносећи молитве Пресветој Богомајци, Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим литургијским сабрањем уз саслуживање зајечарских свештенослужитеља. Честитајући свима овај благословени дан владика Иларион је изразио наду да ће ускоро бити усвојен предлог да овај датум буде дан града Зајечара. Након Литургије Епископ је позвао све окупљене вернике да се литијским ходом упуте ка кући у чијем се подруму појављивао лик Пресвете Богородице Пећке у периоду од 6. до 8. октобра 1944. године непосредно пре ослобођења града, где ће се служити Молебан. Овогодишњи колачар био је старешина зајечарске цркве протонамесник Зоран Голубовић а залог кумства за наредну годину узела је госпођа Сузана Милошевић. Извор: Епархија тимочка

Његово Преосвештенство Епископ тимочки господин Иларион началствовао је светим литургијским сабрањем у недељу 26. септембра 2021. године у зајечарском Саборном храму. Преосвећеном Епископу саслуживали су протојереј Игор Ивковић, протонамесник Зоран Голубовић и ђакон Урош Памучар. Повезана вест: Устоличен Епископ будимљанско-никшићки Методије (Остојић) Тумачећи прочитану јеванђелску перикопу о свадби царевог сина, отац Игор је истакао да она треба да нам буде опомена да се врлински припремамо за сваку Литургију и да не дозволимо да нас овоземаљске бриге и муке одвоје од Господа и Цркве Његове. По завршетку свете Литургије сабране вернике поздравио је и владика Иларион и упућујући молитвене честитке новоустоличеном Епископу будимљанско-никшићком г. Методију пожелео да на многаја љета мудро и уз Божју помоћ води поверен му народ. Извор: Епархија тимочка

Његово Преосвештенство Епископ тимочки Г. Г. Иларион у ексклузивном телефонском укључењу у програм Радија Глас, говорио је о IV Фестивалу Хришћанске културе који је у организацији Епархије тимочке одржан од 13. до 21. септембра 2021. године у Зајечару. Звучни запис беседе У разговору смо говорили и о овогодишњој доброј посећености фестивала, на коју је према речима Владике Илариона понајвише утицао одабир садржаја, међу којима посебно место заизимају премијерно приказани филмови о Светом Василију Острошком и Светом Нектарију Егинском, као и значајан део програма који је посвећен Фјодору Достојевском. Преосвећени Епископ препознао је велики значај будуће сарадње са медијима, посебно локалним медијимa у Зајечару, као начин да се подигне свест о значају ове важне културне манифестације у овом граду. Епископ је истакао и важност ненаметљиве, а квалитетне понуде духовних садржаја кроз предавања истакнутих савремених мислилаца који не долазе директно из редова црквене организације. Извор: Радио Глас

У уторак 14. септембра 2021. године, када наша света Црква молитвено празнује почетак Црквене нове године, Њихова Преосвештенства епископи тимочки Иларион и стобијски и мјестобљуститељ струмички Давид началствовали су торжественим литургијским сабрањем на темељима ранохришћанске базилике на касноантичком локалитету Феликс Ромулијана. Њима су саслуживали игуман манастира Савина Макарије, настојатељ манастира Св. Тројица код Књажевца протосинђел Захарија, сабрат манастира Буково протосинђел Симеон, архијерејски намесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан Бобан Јокић, старешина борске цркве протонамесник Радоје Мијовић, парох заклопачки јереј Рајко Раич, зајечарски парох јереј Новак Бојанић, архиђакон Илија и ћакон Урош Памучар. Лепоти богослужења допринео је хор Преподобне мајке Ангелине из Никшића. Поздравивши драге госте и захваливши им се на молитвеном учествовању, Преосвећени Епископ Иларион беседио је сабраном верном народу. Постоје два извора за нас хришћане, један је извор благодати и благослова а то је Бог наш и Црква Његова. Други извор благоразумности и расуђивања нашег је историја и оно што нам Црква сведочи, оно што нас учи Библија. Потребно је да се напајамо на оба извора – и на извору благодати и на извору знања и црквеног Предања, рекао је владика тимочки. Такође, Епископ је подсетио да хришћански труд, молитва и ревност морају бити удружени са покајањем, смиреношћу, љубављу према Богу и ближњима и са свешћу да смо слуге непотребне. За крај, владика Иларион пожелео је свима благословено ново црквено лето. После Литургије отворена је изложба Мирне Јовановић „Запад у источном руху“ а затим је изведен драмски приказ биграфије Достојевског, професора књижевности Стевана Д. Јовановића, под називом „Лаку ноћ Фјодоре“. Извор: Епархија тимочка

Његово високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион, председник Одељења за спољне црквене везе Московске патријаршије, посетио је 6. септембра 2021. године храм Светог великомученика Георгија у Будимпешти. Повезане вести: Одржан сусрет председавајућег ОСЦП-а и потпредседника мађарске владе Митрополит Иларион састао се са амбасадором Русије у Мађарској Високог госта из сестринске Руске православне цркве дочекао је Његово преосвештенство Епископ будимски г. Лукијан са свештенством из Будимпеште. Владика Лукијан је срдачно поздравио Митрополита Илариона пожелевши му добродошлицу у Мађарску где је допутовао како би учествовао у раду 52. Међународне евхаристијске конференције у организацији Римокатоличке цркве. Владика Лукијан је заблагодарио Митрополиту за сву подршку и помоћ коју Руска православна црква пружа својој сестринској цркви – Српској патријаршији, а нарочито приликом градње и завршетка радова на храму Светог Саве у Београду. Владика Лукијан је пренео Високопреосвећеном Митрополиту поздраве Његове светости Патријарха српског г. Порфирија и чланова Светог архијерејског синода Српске православне цркве. Митрополит Иларион је заблагодарио Епископу Лукијану на срдачној добродошлици и благослову да у недељу, 5. септембра 2021. године, молитвено учествује у Светој литургији у Саборној цркви у Сентандреји. Митрополит Иларион се такође присетио своје архипастирске службе у Аустрији и Мађарској када је веома присно сарађивао са владиком Лукијаном и изразио захвалност Српској цркви за подршку по питању црквеног проблема у Украјини. Након поклоњења и посете светом храму, архијереји су се задржали у срдачном разговору о положају Православне цркве и изазовима са којима се она суочава у свету. Митрополит Иларион је приликом растанка изразио жељу за поновном посетом Мађарској и заједничким служењем у Будимпешти. Извор: Епархија будимска

Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион прославио је 10. августа 2021. године, седму годину од устоличења у трон Епископа тимочких. Тим поводом, катихета Бранислав Илић говорио је о овом јубилеју, епископској служби, а са слушаоцима Радија Слово љубве поделио је неке личне успомене и осећања, везане за Епархију тимочку и некадашњег игумана манастира Буково архимандрита Илариона - данас Епископа тимочког. Живећи у дечјем узрасту у Епархији тимочкој, имао сам част да се често сусрећем са тадашњим игуманом манастира Буково, архимандритом Иларионом - данашњим Епископом тимочким. Љубав тадашњег оца Илариона према деци била је тако чиста, искрена и велика, да смо се сви угледали на њега бивајући радосни јер је он сваку своју реч сведочио делом. Иако је био игуман, он је делио братији и послушницима послушања, али је у извршавању тих послушања био најревноснији, није му било тешко да са радошћу изврашава неко послушање које је својствено неком послушнику. Тај етос и начин живота пренео је и на своју архипастирску службу, јер његова делатна љубав и очинска брига говоре више од било које речи, истакао је катихета Бранислав Илић говорећи за Радио Слово љубве о Епископу тимочком г. Илариону. Нека Господ подари нашем владици Илариону духовне и телесне снаге, да на многа и блага лета узноси славопој Господу нашем, да као архипастир Богом чуване Епархије тимочке мудро води поверено му духовно стадо, ходећи ка радости Царства небеског које већ овде и сада предокушавамо у Тајни над тајнама - светој Евхаристији, закључио је катихета Бранислав Илић. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

О седмој годишњици архијерејског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона, за Радио "Глас" Епархије нишке, говорио је новосадски катихета Бранислав Илић. Повезан садржај: Катихета Бранислав Илић: Епископ Иларион - Служитељ љубави Божје Звучни запис разговора Према речима катихете Бранислава Илића, преданим служењем и истрајавањем на тешком и трновитом, али спасоносном путу, овај отачаствени архијереј Цркве Божје у Епископији тимочкој, свештенство и поверени верни народ смирено и усрдно својим личним примером духовно руководи, на тај начин сведочећи истинитост поуке Светог Јована Златоуста који каже: Сви треба да гледају на епископа и да по његовом животу уређују свој сопствени живот. Божанственом пастироначалнику Христу, било је угодно да пре тачно седам година узведе у почаст Вишњег звања, архимандрита Илариона (Голубовића), игумана свештене обитељи манастира Буково, и да му благодаћу Духа Светога пројављеном кроз Архијерејски Сабор отачаствених архијереја СПЦ, повери на архијерејско старање знамениту Епархију тимочку, украсивши је многочисленим даровима, и препоручивши је мудром руковођењу словесног стада. Брижном очинском љубављу и надахнутом архијерејском речју Његово Преосвештенство Епископ тимочки Иларион, мудро и смирено са љубављу поучава поверене му пастире да са смиреношћу и мудрошћу напасају Цркву Господа и Бога, коју Он стече Крвљу својом. У савременој епохи нивелисања и гажења традиционалних духовно-етичких вредности, предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој, постао је неустрашиви заштитник свог многострадалног народа бранећи православно јединство и духовно здравље нашег благочестивог народа који је суочен са великим искушењима, како споља, тако нажалост, и изнутра, закључио је катихета Бранислав Илић. Извор: Радио Глас

Поводом седме годишњице архијерејског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког г. Илариона „Ништа није веће од љубави. Јер љубав је слава и савршенство свих врлина. Све друге врлине и дела људска јесу као удови духовног човека, а љубав је глава и сједињење целог човека. Са љубављу је спојено и високотворно смирење и милостивост, и човекољубље, ради којег је и Бог постао човекˮ. (из 33. главе Хиландарског типика) Пуних седам година Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион, наставља и сведочи ову заповест о љубави према Богу и ближњима. Ако ме љубиш, напасај овце моје, каже Господ Апостолу Петру. Својим служењем владика нам поручује да ми љубав према Богу показујемо, меримо и проверавамо односом према ближњима. По апостолу и јеванђелисти Јовану, љубљеном ученику Христовом, то значи не љубити речју ни језиком него делом и истином (уп.1.Јов.3,18). У овом времену великог отуђења, изразитог разједињења и цепања људске целовитости због недостатка љубави, Господу је било угодно да кормило Цркве Божје у Епархији тимочкој делатном љубављу руководи Епископ Иларион, који нам је постао истински учитељ љубави. Од свих нас се тражи једно исто, живот у љубави према Богу и ближњима. Зато и говори Господ: Као што ја вас љубих, да и ви љубите једни друге. По томе ће сви познати да сте моји ученици ако будете имали љубав међу собом (Јов. 13, 34-35). Служба епископа се састоји у томе да он у Истини и у љубави проповеда Јеванђеље сваким својим дахом. Утврђујући сваку душу поверену му у вери и побожности, приносећи евхаристијски Принос за њихово спасење. Према сведочанству Светог Игнатија Богоносца Епископ се налази на месту и по обличју Христовом. На том и таквом месту позван је да служи свима, и да се разапиње за многе по речима Господњим: „Син човечији није дошао да му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе” (Мт 20,28). „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом" (Д.Ап. 20.28). Страшне су ово речи, јер је Епископ као Божији домоуправитељ позван да напаса стадо Христово, које је Господ искупио на крсту и призвао у вечну заједницу са Оцем и Духом Светим. Својим седмногодишњим служењем на трону Епархије тимочке, Епископ Иларион сведочи да је трон епископа који следује Христу истовремено и крст Господњи, јер ходећи за Христом епископ је позван да ходи путем Његовог страдања, да би се тако удостојио Васкрсења и непролазне славе Царства Небеског. Архипастир Епархије тимочке труди се да служи „најмањој браћи Његовој” (Мт 25, 40) сабирајући све и свакога, и гладне и жедне, потребите и унижене, сиромашне и богате, трудећи се да свима буде духовни отац сведочећи љубав Божју на коју смо сви призвани. Тихо и ненаметљиво служећи и очински се старајући према свештенству, монаштву, катихетама и вероучитељима, предстојатељ Цркве Божје у Епархији тимочкој равнује и своје кораке упућује према речима из 16. канона IV Васељенског Сабора, који гласи: „одређујемо пак да месни епископ има показати човекољубље према њима (клирицима)”. Једино истинско мерило у проповедању речи љубави Божје сагледано је у речима богомудрог Апостола Павла који вели: „Свима сам био све не бих ли некога задобио за Христа” (1Кор 9, 22). Ове чудесне речи делатне су у архипастирском служењу Епископа Илариона, јер бивајући неуморан у мисији, како речима тако и делима, владика сваком човеку приступа на „голубијим ногамаˮ (како је говорио преп. Јустин ћелијски), трудећи се да љубав Божју усади у сваком човеку. Древни хришћански писац каже да хришћани на земљи живе али обитавају на небу и да им је свака земља отаџбина, али и поред те истине, ипак су на земљи странци. Тај парадокс наше вере је управо темељ поимања стварности у којој живимо за вечност, али истовремено остајући дубоко укључени у све токове земаљског живота. Да духовни живот није незаинтересованост за свет око нас, већ жива и стална свест да овај живот није наше крајње исходиште и да не може да буде мерило вредности за које живимо, сведочи велико мисионарско-катихетског прегалаштво Епископа Илариона које се посебно пројављује кроз Фестивал хришћанске културе, који већ пуних шест година својим постојањем и садржајима низводи небо на земљу, а нас уздиже ка небу. За ову седму годишњицу архипастирског служења владике Илариона, везано је и неколико важних јубилеја светитељâ из рода нашега. Ове године навришло се 350. година од упокојења Светог Василија Острошког, а сећамо се и великих јубилеја светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева. На овај празнични дан торжества и радости, заједно са свима који усрдно молитвено учествују у годишњици хиротоније нашег владике, молимо се Господу да му подари љубав и мудрост Светог Василија Острошког, а надахнутост и речитост Светог владике Николаја, како би у свом архипастирском служењу на многа и блага лета следио њихов пример уподобљавајући се једином Пастиреначелнику Христу. Долгоденствуј, Преосвештени Владико, на многа и блага лета! Катихета Бранислав Илић **** Повезани текстови поводом годишњицâ Епископа тимочког г. Илариона: Катихета Бранислав Илић: Епископ Иларион – неуморни проповедник еванђеља и љубави Божје Катихета Бранислав Илић: Пет година преданог и плодоносног архипастирског служења Његовог Преосвештенства Епископа тимочког Илариона Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Они који не желе да се вакцинишу против вируса корона преузимају на себе грех који ће цео живот да искупљују, саопштио је шеф одељења Московске патријаршије за спољне црквене односе Иларион. Детаљније: Руски владика: Ко се не вакцинише, до краја свог живота ће искупљивати свој грех RS.SPUTNIKNEWS.COM Они који не желе да се вакцинишу против вируса корона преузимају на себе грех који ће цео живот да искупљују, саопштио је шеф одељења Московске патријаршије за спољне...