Претражи Живе Речи Утехе

Данас славимо спомен на Икону Пресвете Богородице Тројеручице. Њен настанак повезан је са чудесним исцелењем Преподобног Јована Дамаскина. Како је настала Икона, како је доспела у манастир Хиландар и колико је и данас поштована , говори отац Вељко Васиљев. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице

На празник преподобних отаца Сергија Радоњешког и Атанасија Атонског у Манастир у Јасеновцу је донета икона Светих мученика Шајкашких. Свету Литургију, у храму Рођења светог Јована Претече и Крститеља, служио је протојереј Жељко Латиновић, настојатељ Успенске цркве у Новом Саду, уз саслужење свог сабрата протонамесника Милорада Мировића. После поклоњења часним моштима Светих мученика Јасеновачких и окрепљења за трпезом љубави, коју су припремиле сестре чуварке ове велике свесрпске и свеправославне светиње, делегација из Епархије бачке је посетила Епископа Пакрачко-славонског г. Јована. У резиденцији епископа славонских, у Пакрацу, Епископу Јовану је икону Светих мученика Шајкашких уручио господин Петар Ћурђев, директор Историјског архива Града Новог Сада. Састанку са Епископом Јованом су, поред господина Ђурђева, присуствовали протојереј Жељко Латиновић, протонамесник Милорад Мировић, господин Никола Бањац, генерални секретар Скупштине Војводине, и господин Александар Јаћимовић из Новог Сада. Икону је на иницијативу протојереја Бранка Ћурчина, потомка храбрих шајкаша, а захваљујући благодарности господина Борка Илића из Новог Сада, осликао Далибор Кекић дипломирани теолог из Чуруга. На икони су представљени Свети мученици који су страдали у тзв. Рацији која се збила у јануару 1942. године. Рацију су организовали хортијеви нацисти у местима бачког потисја и подунавља, Бечеју, Чуругу, Госпођинцима, Жабљу, Ђурђеву, Мошорину, Тителу, Шајкашу, Ковиљу и Новом Саду. Том приликом су страдале хиљаде недужних мушкараца, жена, деце и стараца. Убијани су у црквама, у домовима, на улицама, бацани су под лед залеђене Тисе и Дунава, само зато што су били Срби и православни. Сада се на највећем српском стратишту и највећем светилишту, поред моштију Светих Јасеновачких мученика и поред икона светих мученика српских које су донете са различитих страна, налази и икона Светих мученика Шајкашких. Извор: Храм Свете Тројице у Пакрацу View full Странице

Реплика чудотворне иконе Пресвета Богородице Бајталске од 9. јула 2018. године налази се у Подворју Московске Патријаршије у Београду, у храму Свете Тројице на Ташмајдану, где ће остати до 18. јула. Икона је реплика иконе Богородице са Христом коју је насликао апостол и јеванђелист Лука. Претпоставља се да потиче из 18. века и имала је веома бурну историју. Икона је највероватније настала у 18. веку и налазила се у мушком манастиру у селу Бајтали које се налази 200 километара северно од Одесе у Украјини. Године 1812. током турско-руског рата, Турци су манастир спалили до темеља и све монахе убили. Икона Богородице је чудом остала недодирнута огњем, окренута лицем према земљи. Не зна се тачно ко је икону склонио и сачувао. О њој се дуго времена ништа није знало. После Октобарске револуције, чувени офтамолог Владимир Петрович Филатов је дошао у посед иконе. Пошто је успешно оперисао тадашњег вођу СССР-а Јосифа Стаљина и спасио га од слепила, на питање шта жели као противуслугу, затражио је да се сагради црква у којој ће икона Одигитрија Бајталска моћи да задобије своје место. Тадашњи први човек велике Русије, комуниста, није могао да повуче обећање да ће урадити све што доктор Филатов тражи, па је направљен храм у Одеси, близу болнице у којој је чувени офтамолог радио. Родитељи чувеног офтамолога су били ктитори храма Светог Адријана и Наталије. Прелепа икона је добила свој дом. Међутим, није дуго боравила у њему. После смрти Стаљина, на власт у СССР-у је дошао Хрушчов који се хвалио да свештеника у овој комунистичкој земљи неће бити. Ноћ пре него што су булдожери и трактори дошли пред храм у Одеси, доктору Филатову се у сну јавила Мајка Божја и тражила да икону склони из храма. Он је послушао Богородицу и однео икону на своју клинику, и тако је икона по други пут избегла уништење јер је храм порушен до темеља а све иконе изнесене испред цркве и спаљене. Године 2005. чудотворна икона је враћена у Бајтал, у женски манастир Рождество Богородице који је у изградњи. Била је потпуно црна, виделе су се само очи Мајке Божије. Стручњаци су покушавали на све начине да је рестаурирају, међутим нити су успели да схвате шта се са њом десило, ни један метод није био делотворан и вратили су је са речима да су потпуно беспомоћни. Икона је враћена у манастир где су испред ње служени акатисти, верни су се молили, тражили помоћ, певали јој песме. Мајка Божја је осетила љубав верних и почела је сама да обнавља икону, од доњег дела су полако почеле да се појављују боје – најпре црвена, па жута, па све остале. Тако је чудотворна икона Одигитрија Бајталска сама себе обновила, без додира људске руке. Од 2005. године икона је обишла многе земље делећи благодети које ова светиња дарује вернима, а забележено је да је 2012. године током боравка у Молдавији у манастиру Чуфлај надомак Кишињева икона мироточила. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Свечаном архијерејском Литургијом у чевртак 28. јуна 2018. године у Крипти Храма Светог Саве прослављен је угодник божији Свети Великомученик Кнез Лазар, коме је крипта и посвећена. Литургијско сабрање предводио је Епископ ремезијански г. Стефан, викар његове Светости Патријарха српског г. Иринеја и настојатељ Светосавског Храма. Владици Стефану саслуживало је братство Храма: протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије; јереји: Предраг Продић, Драган Шовљански, Бранислав Кличковић; и јереј Марко Максимовић, парох цркве Св. Василија Острошког на Бежанијској Коси, затим протођакон Игор Давидовић, хонорарни ђакони при Храму Светог Саве и секретар Светог Архијерејског Синода СПЦ-е; ђакон Радомир Врућинић , хонорарни ђакони при Храму Светог Саве и професор Богословије Свети Сава у Београду; као и ђакон Милош Ракетић из Епархије аустралијско-новозеландске. У својој надахнутој беседи после одељка из Светог Јеванђеља, свештеник Драган Шовљански рекао је:” И радост и туга, и песма и плач, и игра и страдање, и осмех и суза, и цвет и роса, и јунаштво и витештво и страдање – сва осећања и све наше речи стају у једно срце које се пише другачије, а значи исто – Видовдан.Видовдан је опредељење за Царство Небеско, за вечне духовне вредности, вечну истину, правду, наду и вечни живот и тим вредностима је Свети Кнез Лазар испуњавао свој живот и за њих је тај исти живот и положио – то је свето-лазаревски завет и аманет сваком Србину, у њему се рађамо, трајемо и умиремо!” – истакао је отац Драган. Овом свечаном и надасве значајном празнику Видовдану, придружила се још једна велика радост, а то је дочек копије иконе Мајке Божије Млекопитатељнице из манастира Хиландара са Свете Горе Атонске. Икона – коју су урадили светогорски иконописци и освештали је у Кареји где се чува оригинал – поклон је Храму Светог Саве г. Слободана Симића из Варварина. Са Свете Горе, из српске лавре манастира Хиландара, донео ју је јереј Предраг Продић са господом Драганом Пантелићем и Александром Видовићем, испраћени том приликом од Хиландарског игумана архимандрита оца Методија и братства. Мноштво верног народа сабрало се овим несвакидашњим поводом, под куполом Заветног Храма српског народа на Врачару, како би целивали икону Пресвете Богородице Млекопитатељнице, и узели благослов од Његовог Преосвештенства новохиротонисаног Епископа Стефана. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Питање студента са предавања – Ако Црква, као што сте рекли, представља икону (-слику) будућега Царства, да ли би се унутар историје могла тражити и икона будућег пакла? Одговор митр. Јована Зизјуласа- Свакако. Имамо много икона будућег пакла, али, природно, не можемо их поистоветити са Црквом. Предукус пакла човек периодично и трајно задобија у историји, као што и предукус Царства Божијег задобија у одређеним тренуцима, а пре свега у светој Евхаристији. Света Евхаристија представља тренутак када стичемо предукус Раја, предукус Царства Божијег. Наравно, унутар стварности Цркве не можемо створити икону пакла, чак ни делимичну, а да при том – врло је значајно ово ваше питање – не изопачимо природу Цркве. Рећи ћу то и обратним редоследом: често постоји опасност (а та опасност је стварна) да Цркву толико изопачимо да она од иконе Есхатона, иконе Царства Божијег, постане икона пакла. То чине јеретици. Ако је јерес озбиљна и смртоносна ствар, то је управо зато што изопачује икону Есхатона, чини је другачијом и уводи некакво иконично изображавање које не потиче од Царства Божијег, него од онога што није Царство Божије; а то је пакао. Навешћу вам неколико конкретних примера: ако свету Литургију савршавамо, претпоставимо, само за белце а искључимо црнце, само за мушкарце а искључимо жене, само за образоване а исључимо неписмене, само за богате а искључимо сиромахе, само за студенте, само за адвокате или само за лекаре, онда је то икона пакла. Јер, то ће се збивати у паклу. А то је предукус пакла, који задобијамо сваки пут када, по критеријумима овакве врсте, себе одвајамо од ближњега. Овим сам хтео да кажем, а то је веома озбиљно, да Црква врло лако може да буде изопачена у икону пакла, а да тога и не буде свесна. Врло сам Вам захвалан што сте поставили ово питање; можда Ви и нисте имали на уму ово што сада говорим, али то је веома озбиљан проблем. Црква би, дакле, по сваку цену требала да задржи такву своју структуру да представља икону Царства Божијег. Због тога треба да негодујемо сваки пут када се она изопачује, а нарочито када се изопачује света Евхаристија. Јер, на тај начин у њу могу ступити елементи овога света. А овај свет је икона пакла; али овај свет у смислу палога света, у смислу греха, са свим својим тежњама ка деобама, као што су ове које сам вам навео, али и на многе дуге начине. Због тога ми се често дешава да доспевам чак до типолатријских агонија. Када, на пример, видим да се сечење артоса (= хлеба) врши после светог Причешћа, или када видим да поједини свештеници не причешћују вернике, него их остављају да се причесте после отпуста, или после преклоњења колена на дан свете Педесетнице, када се савршава Вечерње следећега дана, или после освећења воде на Богојављење, тада ми је веома тешко; чини ми се, наиме, да се тамо дешава нешто веома озбиљно и да се извргава икона Царства Божијег. Коначни циљ, а то је учествовање у Трпези Царства Божијег, заједничарење у животу Божијем – а ка њему нас води целокупна света Евхаристија – претвара се у нешто друго, у некакво другачије искуство коме, како се чини, није циљ ово учествовање у Трпези Царства, у животу Божијем, у животу Свете Тројице, него му је циљ нешто друго. Дакле, свему овоме треба да приступамо са страхом и трепетом. Јер, као што сте рекли, постоји опасност да Црква престане да буде икона Царства Божијег. митр. Јован Зизјулас, Еклисиолошке теме, Беседа, Нови Сад 2001, 85 -87. Живим за Есхатон

У Београду на Звездари, у православном храму Светог великомученика кнеза Лазара, налази се чудотворна икона Светог великомученика Мине. „Икона је нечујно дошла, тако да се ни до данас поуздано не зна када и како је доспела у овај храм, али какко је време одмицало, тако се глас о њој све више ширио. Тако бива и данас. Икона се објављује својим чудотвроним дејством“, пише у књизи Чуда Светог Мине у Београду, аутора Јована Јањића. Према његовим наводима у овој књизи, пред овом иконом „небројено много људских душа је нашло утеху, исцељење и пут до онога што чиста срца желе“.

У сусрет великом хришћанском празнику, 2. априла 2018. године са почетком у 13.00 часова у Малој галерији Дома Војске Србије биће отворена изложба икона ђакона Срђана Радојковића. Изложба "Страдање и Васкрсење" је подељена у две целине, прву целину изложбе чине Покрови, монохромни прикази Христовог распећа и страдања, прожети патњом и болом наговештавају и симболично представљају Страсну седмицу. Друге део изложбе чине иконе са темом Васкрсења, уз присуство јачег и интезивнијег колорита, указују нам на радост Васкрсења и уводе нас у Светлу недељу.На отварању изложбе икона говориће: потпуковник Биљана Пашић, начелик Одељења за Заједничке послове Медија центра „Одбрана“ и аутор изложбе ђакон Срђан Радојковић.Изложба ће бити отворена до 14. априла 2018. године.

Светом архијерејском литургијом коју је у Цетињском манастиру са свештенством служио Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, свечаном празничном Литијом с иконама на Цетињу је 25. фебруара прослављена Недјеља православља, у спомен на побједу православних на VII васељенском сабору над јересју иконоборства. Звучни запис беседе У литургијској проповиједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је рекао да се на данашњи празник сјећамо свих који суод памтивијека истински служили Богу, ходили за Њим, слушали науку Његову и постали Свети оци. „Бог није Бог мртвих него живих, Бог није философа, није далеки, одсутни, него је Бог који се јавља, који се открива, који се дарује, који говори кроз пророке, кроз судије, кроз цареве древне и списе њихове свете, све до Светог Јована Крститеља. А онда се јавио својим рођењем у пуноћи свога божанства откривши пуноћу људске природе, не само Божанскога бића“, казао је Митрополит црногорско-приморски. Он је рекао да Црква Божија живи свједок живога Бога, кроз вјекове, на свим земаљским језицима, међу свим земаљским народима. „Сви су призвани да постану чланови једне, свете, саборне и апостолске Цркве Божије. Нема људскога бића које није призвано, као што су били призвани безбројни људи кроз вјекове. Свако људско биће је призвано да приђе Њему, да се срете са Њим и да буде живи свједок живога Бога“, објаснио је Владика. Митрополит Амфилохије је додао да творевина свједочи Бога и да је сам човјек најузвишенија икона живога Бога, јер је по лику Његовом створен. „Он је тај који га свједочи ликом својим чудесним, својим бићем, својим умом, својим срцем, својом душом. И свједочи га својим тијелом, које је призвано да буде храм Духа Светога животворнога. Тако је, дакле, и Црква у својој цјелини свједок живога Бога, икона Његова. Он је икона Бога Оца невидљивога, а Црква Божја, Свети Божји људи на првом мјесту, и свако људско биће је жива икона Његова, Христова икона. Отуда и поштовање светих икона, прије свега Њега, као иконе Бога Оца невидљивога, а онда и поштовање Пресвете Богородице, светих апостола, светих пророка, светих Божјих људи“, рекао је он. Рекао је да Црква слика иконе, не да се њима клања, него да преко њих узносимо ум свој прволиковима, Господу, Пресветој Дјеви, светим Божјим људима. „То посвједочујемо преко светих икона, као и преко ријечи, преко списа, преко свега онога чиме су Црква и Божји људи свједочили кроз вјекове. Свједочимо Њега да је Он заиста постао човјек, да је постао опипљив, описив. Цјеливајући икону, ми се не клањамо ни дрвету ни камену нити бојама, него се преко икона узносимо свој ум и своје срце Њему, вјечноме Сину Божјему, и Богочовјеку“, казао је Митрополит Амфилохије. Након причешћа вјерних из Цетињског манастира је кроз град Цетиње, по вишедеценијској традицији кренула празнична Литија с иконама, а предводио ју је Митрополит Амфилохије. Прошла је поред цркве Рођења Пресвете Богородице на Ћипуру, Влашке цркве и назад према Цетињском манастиру. На улазу у манастирску порту прочитан је Синодик православља из 842. г. којим је анатемисана јерес иконоборства. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

Икона Богородице Млекопитатељнице позната је од давнина на хришћанском Истоку. Иконописана на основу истине Јеванђеља: да је Пресвета Богомајка дојила оваплоћеног Господа Христа као Сина Свога, што је она жена у Јеванђељу исповедила речима упућеним Христу: "Блажена утроба која Те је носила, и дојке које си сисао" (Лк 11,27). О тој истини су такође говорили и писали и Свети Оци Источне Цркве. Тако свети Јефрем Сиријски каже, у песмама на Рођењу Христовом: "Из утробе Дјевине изашао је Младенац, и млеком се хранио, и растао је поред деце - Син Господара свега. Света Дјева-Мајка давала је Христу млеко, и Он се као човек хранио Њезиним млеком. Када се Господ хранио млеко Маријиним, тада је точио живот свему свету". За светим Јефремом певао је о Богородичином дојењу Господа млеком и свети Роман Мелод, а његове и других црквених песника химне о томе ушле су у богослужења наше Цркве и налазе се у црквеним књигама из којих певамо службе Христу и Богоматери. Једна од тих црквених песама исписана је на Хиландарској Икони Млекопитатељници у Карејској Испосници Светог Саве: "Златоплетени стубе, и дванаестозидни Граде, сунцеточни Престоле, Столицо Цара, несхватљиво је чудо: како млеком храниш Господа!?" - (Егзапостилар на Успеније Пресвете Богородице). Сходно овом светом Предању Цркве, настале су иконе Богородице Млекопитатељнице, познате још од старине у Светој Земљи, Сирији, Египту и уопште у православној Византији, затим и код Православних Словена, најпре код нас Срба, а онда и код Руса. У Српској Цркви позната је фреска Богородице Млекопитатељнице у Пећкој Патријаршији из времена Архиепископа св. Данила (почетак 14. века) и у Науму код Охридског језера (такође из 14. века) али су оне настале највероватније по угледу на Икону Млекопитатељницу коју је Свети Сава донео у Хиландар из Свете Земље. По усменом предању сачуваном у манастиру Хиландару, данашња Хиландарска икона Богомајке Млекопитатељнице налазила се у Лаври Св. Саве Освећеног, удаљеној двадесетак километара од Јерусалима. Свети оснивач ове највеће Лавре на Истоку, свети Сава Освећени, по коме је свети Сава Српски добио име, пред своју блажену смрт је пророчки говорио окупљеној братији монасима, који су окрживали његов одар, да ће после много времена Лавру походити један монах племићког рода са Запада, по имену сава, коме они треба као благослов да дају икону Мајке Божје Млекопитатељнице и такође његов игумански жезал. Од тада је прошло много времена, готово седам векова, и братија памтијаше заповест свога духовног оца, преносећи с колена на колено завештање великог Светитеља. И заиста, почетком 13. века, на свом ходочашћу у Свету Земљу, дође из Србије Свети Сава, први Српски Архиепископ и Чудотворац, да посети манастир Светог Саве Освећеног код Јерусалима. Када је с Архиепископ Сава прилазио кивоту у коме су почивале мошти св. Саве Освећеног, игумански жезал паде са зида пред ноге светог Саве Српског и поколони му се , а иона Богородице Млекопитатељнице покрену се на свом постољу. Манастирска братија најпре ћуташе, а потом казаше пророчанство Саве Освећеног, у неверици да се оно сада остварује пред њима. Кад год је тих дана боравка у Лаври свети Сава Српски улазио у манастирски храм, ова се сцена поновљала. Тек после његовог трећег уласка у храм, братија му саопти завештање духовног Праоца. Пророчанство се, дакле, остварило! Тада су, из љубави и милоште према Светом Сави Српском, а по завештању Преподобног Саве Освеженог, икона Млекопитатељница и игумански жезал поклоњени Архиепископу Српском, а уз њих још и позната чудотворна икона Богородица звана Тројеручица. На свом повратном путу из Палестине у Србију, Свети Архиепископ Сава отиде прво у Свету Гору у свој манастир Хиландар где остави у неотуђиво наслеђе као најлпши украс чудотворну икону Тројеручицу, а игумански жезал остави у келији званој Моливдоклисја у Кареји (сада се чува у Испонсници-Типикарници Св. Саве у Кареји). Чудотворну икону Богородице Млекопитатељнице свети Архиепископ Сава је поставио на иконостас келије Испоснице-Типикарнице у Кареји, коју је посветио Светом Сави Освећеном. Јединствена у православном свету Икона Богородице Млекопитатељнице представља Младенца Христа како, држан на рукама Богородице, сиса дојку на грудима Свете Богомајке. Друга знаменитост, везана за ову чудотворну Икону, јесте њено место на иконостасу, крај Царских Двери. Мимо обичаја наше Цркве, из велике љубави према Мајци Божјој, Свети Сава је на иконостасу поставио Млекопитатељницу као престолну икону на десну страну, где се према канону Православне Цркве поставља икона Спаситеља Христа, коју је зато поставио на леву страну од Царских Двери. Оваквих случајева има још у Православљу. Овој Светој Икони Богородице Млекопитатељнице многи благочестиви православни хришћани обраћају се с вером и молитвом, и преко ње од Богомајке и Господа добијају благодатну помоћ за спасење. Нарочито то чине побожни поклоници када дођу у Типикарницу-Испосницу Светог Саве у Кареји. Нека је Пресвета Богомајка Млекопитаељница на помоћи свима, нарочито српској деци и мајкама. Отац Никодим Хиландарац Типикар Испоснице Светог Саве у Кареји, Света Гора View full Странице

Неко баца, неко чува, неко спаљује, неко даје црквењацима. Црквењаци обично избаце остатке кађења и нафоре испод неког дрвета "да се не гази" а остало се углавном спаљује. Имамо у цркви један сто где се донесу стари часописи, књижице и остало па узме ко хоће. Ја спаљујем и то не само своје него ми ближњи донесу шта имају: разно од кандила, кађења, бочице, кесице и вате са ужеглим уљем, поцепане и оштећене иконе, текстове, календаре и све остало црквено што не би да баце. Када се накупи доста онда наложим добру ватру у шпорету напољу и кренем полако. Ако имам вишак тамјана ставим на плотну па мирише цело двориште и пола улице

1. Према једној поучној причи у XVIII веку један познати монах, велики аскета и духовник, дошао је да прослави Васкрс у Цариграду. Током Страсне недеље учествовао је у богослужењима и дивио се устрајности народа у строгом посту и другим подвизима. Међутим, све то му је било помућено са саблазни коју је доживео видећи тај исти народ који је виком, песмом, колом и пуцањем прославио долазак Најславнијег дана – Васкрсења. То га је дубоко узнемирило, па се повукао у келију у Патријаршијском двору где је био смештен. Након неког времена, своје неспокојство и разочарење саопштио је и самом патријарху. Саслушавши га патријарх му је одговорио: „Истина је да се, заиста можда и превише веселе и радују, и да се то може чинити и претераним и непримереним, али онај ко је у стању да се толико радује Васкрсењу Христовом, у стању је и да сутра пострада за Христа. Не осуђујте их, пустите их нека се веселе! “ Сам плес је тековина целокупног људског рода и среће се у свим културама и цивилизацијама кроз све векове као спонтани израз радости и прослављања. Свети плесови постоје у многим религијама као део богослужења. Плесати се може појединачно, у пару и у колу. Играње кола, као феномен, је било познато још у античко доба. О томе сведоче сачуване вазе, фреске и мозиаци те други археолошки докази, на којима се виде младићи и девојке како играју, како појединачно, тако и у заједници, у колу. У самој Библији постоји више сведочанстава о плесовима којима је прослављан Бог, или неки значајан догађај из историје спасења. Стари завет је препун сведочанстава о колима и плесовима,[1] а на пар места коло је уско повезано са самим богослужењем. (Пс.150:4) Једнако и Нови завет јасно сведочи о испреплетеном односу наше вере и плеса. Примера ради, повратак блудног сина је између осталог прослављен и колом. Христијанизацијом јелинизма ти антички плесови су постали део нашег хришћанског етоса. Међутим, иако хришћанство нема никакав свети плес, рекли бисмо да специфично хришћански плес ипак постоји. То су они плесови и игре какви су нам непосредно познати из нашег народног предања и етоса у виду народног кола, а који су узрочно-последично повезани искључиво за хришћанско - православно поимање Цркве као једног Тела. Нажалост, у нашем богословљу то литургијско порекло и смисао народних колâ и игарâ нису у довољној мери расветљени, нити објашњени. Једнако, у савременој српској култури па чак и Цркви, цивилизацијска димензија и значај наших народних колâ и игарâ за наш европски и хришћански идентитет нису прихваћени, те последично ни вредновани. Заправо, мало је позната сâма чињеница да искључиво европско - медитерански народи који су христијанизовали своје културе и предањâ играју народна колâ. Па тако, данас колâ играју сви традиционално православни народи у источној и југоисточној Европи, хришћани Блиског истока (Сирија и Палестина), Ирци, Нормани, хришћани са крајњег југа Италије, те муслимани на Балкану и у Кападокији. Стога, сагледавајући ове податке можемо закључити да искључиво православци и њихови (релативно недавно) потурчени или покатоличени потомци, те они народи који су били у живом и непосредном контакту са православном културом и духовношћу играју колâ, док сви остали само плешу. Ова чињеница постаје јаснија и објашњива у светлу богословског објашњења самог феномена. 2. Познато је, да је Западу, након завршетка процеса вишевековне интерполације додатка Filioque у веру и духовност Цркве, Дух Свети, који чини и сабира заједницу је остао, условно речено, по страни у односу на Оца и Сина. То је имало читав низ директних и индиректних последица, и то не само на индивидуализацију вере и литургије, него и њихових изражаја у целокупном народном животу и етосу. За западног хришћанина који је почео да се моли сâм, да се причешћује сâм, да ради само за себе, постало је и нормално и природно да плеше сâм. Из тог разлога, плесови западних хришћана нису колâ, него самостални плесови појединаца у којима, ма како они били усклађени међу собом, у принципу и у коначници, свако плеше сâм за себе. Из тог разлога на Западу су, једино релативно географски изоловани наследници тзв. „келтског православља“, попут Ираца и Нормана, међу којима индивидуализација, коју је започело Филиокве, а касније усавршила протестантска реформација, није успела у толикој мери да уништи идеју и осећај заједнице, наставили до нашег времена да играју народна колâ. За разлику од плесова других европских народа, а посебно других културâ и цивилизацијâ, хришћанско (православно) народно коло претпоставља и захтева постојање и остварење заједнице, и то хришћанске заједнице - Цркве. Наше народно коло има своју унутрашњу логику, законитости и принципе, који су најтешње повезани са православном еклисиологијом, односно еклисиологијом неподељене Цркве првог миленијума. Заправо, детаљнијом анализом феномена народног кола, којим смо још увек и поред свих неприлика благословени, долазимо до закључка да је народно коло реализација православног литургијског поретка у свакодневном животу. Па тако, баш као што је случај и са литургијом, сâм човек, не може да игра коло. Осим тога, да би се играло коло, није довољно тек просто знати кораке, или чак имати осећај за ритам и музику. За истинско играње кола, потребно је оно исто што је потребно и за учешће у Цркви, а то је пре свега жеља, а онда и способност, да се они други (лево и десно од нас) осете и доживе као једно Тело. Нико не може да игра у колу, уколико форсира само себе и свој ритам, и ако не доживљава другог, не само као део себе, него као једно са собом. Онај други (човек) који је услов нашег учешћа у колу, постаје наш једини оријентир и критеријум. Занимљиво је и то, да се у колу, као и у Цркви, амортизују баш сви недостаци, па тако, они који играју боље, надопуњују и прикривају слабости и недостатке оних који играју лошије. Коло није хаотично, него је увек у поретку. У колу се увек зна ко је вођа кола, и ко где стоји, па чак и онда кад се чини да је све у хаосу. Поједини православна народна кола оцењују као фалократичне споменике из прошлости замерајући им полну подељеност, једнако као и што Цркву осуђују и посматрају као женомрзачку мушку шовинистичку установу. У том смислу, треба рећи да позиција жене у колу је специјална, односно посебна. Она није једнака и идентична позицији мушкарца, како су то као врхунски идеал прокламовали просветитељство и рационализам, а прихватило наше друштво, него просто другачија или различита, што опет само по себи не значи да је жена у колу неравноправна, или потлачена. То у пракси просто значи да жена не игра мушке мотиве, као што ни мушкарци не играју женске кораке и фигуре. Иако су већина колâ православних народа условно и модерним језиком речено „унисекс“ јер и мушкарци и жене играју истим интензитетом и истим покретима, унутрашња динамика и поредак кола чини не само да се сваки од играча осећа задовољно и остварено својом улогом, него и да сваки од њих управо на том специфичном месту има могућност да најбоље допринесе хармонији целокупног „тела“ које пулсира, односно да зрачи и сија. Наше народно коло, као и Цркву, увек води један, док други истовремено за њим следе и прате. Терминологија којом се описује овај за наш народ спонтани процес је изузетно значајна, како за правилно разумевање догађаја кола, тако и саме православне црквености. Па тако, по народном језику први у колу тек просто (пред)води, док остали украшавају коло. Музика кола увек прати тог првог, који сам одређује ритам и правац, има исту улогу и логику коју има и црквено појање. У стара времена, сваки играч предводник је имао „своје“ коло, и свирачи су га увек лично познавали и свирали су према његовим капацитетима и афинитетима. Дакле, као што појци прате и прилагођавају се литургу, тако се и народна музика прилагођава и усклађује са способностима предводника кола, а не обрнуто. Осим тога, свако од колâ православних народâ је обојено карактеристичним психолошким особинама и вредностима тог одређеног народа и поднебља у ком живе. Тако су колâ горштака различита у односу на кола равничарског становништва или нпр. на колâ градског становништва. Чак и унутар једне те исте друштвене заједнице колâ се драстично разликују. Примера ради, у Смирни су посебно коло играли месари (касапини) тзв. хасапико, плес који је добио светску славу помоћу филма „Грк Зорба“, а сасвим другачије, по ритму и корацима, су нпр. чланови кожарског еснафа или пекари. Ово сведочи не само о здравој индивидуацијји и изражавању сопствености унутар једне шире заједнице, него и о личносном односу међу члановима, односу који би требао на идентичан да се остварује у Цркви кроз све њене изражаје - почевши са Светим тајнама, па све до њених других пројавâ. 3. Суштинска веза између народног кола и православне еклисиологије није ограничена само на сличности ових спољашњих и унутрашњих структурâ. Народно коло је, пре свега, природни продужетак литургијског или било ког другог црквеног сабрања. Кападокијски хришћани су нам сачували предање и записе о различитим колима за различите црквене празнике. Тако је, на пример, после литургије на празник светог Василија све до малоазијске катастрофе 1923. из самог храма свештеник са неком патерицом - штапом, предводио специфично коло, које би се играло око храма. И данас на неким егејским острвима након чина венчања у храму првим колом које води свештеник се изводе младенци. Позната су кола која су се играла само за Васкрс, коло за Томину недељу, за поједине Богородичине празнике итд. Слични обичаји постоје и данас у Тракији, где се нпр. на празник Светог цара Константина и свете царице Јелене игра посебно коло, у коме играчи носе њихове иконе.[2] У сваком случају, свако од тих колâ је различито и готово захтева посебну богословско - литургичку студију која превазилази оквире овог чланка. Међутим, оно што је суштински важно за Цркву јесте да коло као природни продужетак црквеног сабрања јесте и један облик њеног мисионарског деловања. Учећи се да играју кола млађи, пре свега, узрастају у православном етосу, помоћу кога касније детерминишу свој став према животним изазовима – заједништву, сарадњи, сексуалности, пријатељству и многим другим питањима која заокупљају човека. Због свега овога од виталног значаја за саму Цркву јесте подршка друштвима и програмима који популаришу народна колâ. Уколико су прилике већ, на несрећу, такве да држава није у стању да (из националних разлога) негује институцију народних колâ, сâма Црква има потребу да их негује, али не из национално - романтичарских мотивâ спасавања Српства, него пре свега, због овде само укратко изложених литургијских и еклисиолишких принципâ на којима је заснована како сама црквена организација, тако и народно коло. Због тога, сами свештеници требају да знају и умеју да играју народна кола, како због личног сведочења пастви, али једнако и због сопственог духовног узрастања. Пре свега, што је сасвим јасно да сви који знају да плешу, да играју и да се радују, знају шта је и Православље и спремни су да умру за Христа, као што рече на почетку цитирани патријарх. Дејан Мачковић Summary Although Christianity itself doesn’t have its specific religious dance, we could say that specifically Christian dances exist. Those are the folk dances of Orthodox nations in Eastern Europe and Middle East who are danced in special manner, in circle. These dances differ from other non Orthodox nations dances, in a way that they proceed from basic principles of Orthodox Ecclesiology of local Church. Those national dances of Orthodox Christians are structurally organized like Eucharistic community in a sense that they are always in specific order, led by one but danced by many, adjusted to possibilities and capacities of each individual person, as well as adjusted to every specific local geographical, social or cultural surrounding etc. These dances demand not talent, skills and technique but above all capability and desire to understand and feel the other, the fellow brother next to you like one with you, like One Body. So, these folk dances upgrade at the same time the Orthodox ethos of dancers teaching them on non verbal and subconscious level about brotherhood, love, sexuality, sharing etc. and consequently they provide excellent possibilities Christian mission. Having this in mind, we can say that while preserving and supporting folk dance projects and groups, Church protects hers essential interests. ----------------------------- [1] Пс.30:11;42:4;9:14;68:3, Суд.24:21, 11:34, 1.Цар 18:26, 1.Дн.15:29, 16:31 итд [2] О свему овоме може се сазнати више у Центру за Малоазијске студије у Атини. (Κέντρο μικρασιατικών μελετών, Κυδαθηναίων 11, Πλάκα / Αθήνα ) Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Молим браћу и сестре,уколико неко има оригинал репродукцију (не фотокопију) овог изображења Владимирске иконе пресвете Богородице да ми се јави..хтео бих да је купим. Treba da bude štampana NIKAKO fotokopija. Samo ovakva ne njene druge izrade (izobraženja). Dakle samo ovaj prikaz neuokvirena. Štampani prikaz je veličine A3 format (oko 35x30). Molim ako je neko ima da mi javi. Cena (100€) je viša iz emotivnih razloga iako je reprodukcija. Najbolje se prepoznaje po slovima sa strane koja su sa strane oreola. Дакле плаћам је 100€. https://uploads.tapatalk-cdn.com/20171019/c6bda6cd7352596a728c0cdc4ee28415.jpg[/img]

Молим вас ако неко зна да ми каже како се зове ова икона Пресвете Богородице -

Ову причу смо чули од монахиња из обитељи манастира Преподобног Прохора Пчињског, који се налази на југу Србије, свега неколико километара од границе са Македонијом. Када смо ушли у манастирску продавницу запазили смо необичну икону: био је то светац са крстом у руци (значи то је мученик или исповедник), али није био обучен у традиционалну одежду, већ у војничку униформу. Неко из наше групе је претпоставио да се пред нама налази лик руског Војномученика Јевгенија Родионова, који је до смрти остао веран Христу и одбио да у заробљеништву скине крст са врата, после чега су га мучки убили муслимански чеченски терористи. Али испоставило се да то није био случај: као што смо установили, на икони није био представљен руски војни грб, већ српски. Дохватили смо се лупе и прочитали текст: «Св. Јован Руски исповедник. Помоћник Српском народу». Превод нам, очигледно, није био потребан, али зашто је Свети Јован, руски светац из 17. века, био у савременој српској униформи? Како то да растумачимо? Разуме се да су сви свети наши помоћници, и ту њихова националност нема неки велики значај. Тако се ми молимо за небеску подршку и Светом Георгију Победоносцу или Исаку Сирину, Николају Чудотворцу, или пак Мојсеју Мурину. Па ипак, зашто се баш на овом месту налази наш овоземаљски (дај Боже и небески) сународник, Свети исповедник Јован Руски? Монахиње су нам објасниле шта је посреди. Сви ми памтимо страшно НАТО бомбардовање 1999. године, због кога је колевка српског Православља, Косово и Метохија, подпала под апсолутну власт исламиста и њихових газди, НАТО «миротвораца». Сећамо се и подсмешљивих васкршњих честитки, које су окупатори исписивали на својим бомбама и ракетама. Од њихових бомби погинуло је више хиљада људи, а главне жртве су били обични људи. Као што је напослетку признао и високи представник УН-а за људска права у бившој Југославији Јиржи Динсбир, балканска операција НАТО је узроковала више цивилних жртава него косовски конфликт, због чијег решавања је та операција и била покренута. Нанета је страшна штета животној средини у Србији, разрушена је привреда. Ако узмемо да у овај час Србија како-тако долази к себи, после много година, а њен народ је, ма како год страшно то звучало, навикао на сталне ратове, онда можемо претпоставити да би завладао потпуни хаос и да би било много више невиних жртава да то бомбардовање није било прекинуто. Да, Србија је морала да то прихвати како не би била у потпуности уништена и разорена. Притом, сами знате да се на тадашњу Русију, вечну наду Срба, није могло рачунати. Али су се зато на руске свеце увек могли ослонити. Исповедник Јован је светли пример кроткости под таквим околностима, у којима су се тада нашли Срби. Он је био у турском заробљеништву и својом кроткошћу је многим људима открио пут ка Христу. Да, у његовом животу није било велике световне победе, није било труба и фанфара, али било је победе Христове, победе кроткости, тихе и светле победе Бога, коме је ближи «глас тих и танак». И, како су нам испричале монахиње, Свети Јован Руски се одевен у српску униформу јавио једном светогорском монаху, који се усрдно молио. Светац му је рекао: «Идем да помогнем браћи Србима.» Следећег дана, 10. јуна 1999. године, НАТО бомбардовање је заустављено… За хришћане су времена увек тешка, и оно у коме живимо није никакав изузетак. Ако обратимо пажњу на то шта се дешава на Косову и Метохији, тим пре схватамо да се живот на том подручју ни у којем случају не може назвати мирним и срећним. Али се, упркос свему, јеванђељска проповед наставља. И, како су нам рекли монаси овдашње обитељи, неки локални Албанци или чак војници НАТО-а, који су се испрва доста агресивно или с ниподаштавањем односили према Православљу, у један мах постају хришћани: некима од њих очи отварају чудеса, а другима тај исти «глас тих и танак», упознавање са тихим светом Христове љубави, која побеђује свако оружје. Тако да је исувише рано отписивати Православље на Косову и Метохији. Ако је један свети руски сужањ, кроз своју кроткост, могао да приближи Христу на хиљаде људи, зар не могу поновити његов подвиг хиљаде православних Срба, који су се нашли у заробљеништву на сопственој родној земљи? Петар Давидов С руског Александар Ђокић 06 / 10 / 2017 православие.ру View full Странице

Археолози су у бугарској тврђави Русокрасто у југоисточној Бугарској откопали ретку икону на слоновачи из 10. века, за коју се верује да је припадала неком члану из византијске царске породице. Тврђава Русокрасто је била поприште последње веће војне победе средњовековног Бугарског царства пре него што је то место пало у турске руке касније током истог тог века. У тој борби цар Александар Другог бугарског царства поразио је византијског цара Андроника III Палеолога. Икона на слоновачи, на чијој су предњој страни изображени Арханђел Гаврило и Свети Василије Велики са урезана два крста на реверсу, „представља крајње редак и племенит проналазак“, речено је у покрајинском Историјском музеју у Бургасу. Верује се да је лик Арханђел Гаврило био саставни део композиције Благовести и да је икона била једна у саставу триптиха. Византијска царска породица је била „једна од ретких која је могла набавити слоновачу која је иначе била веома скупа у средњем веку – скупља од злата“, речено је у овом саопштењу, где је такође истакнуто да таквих икона на слоновачи у свету нема више од 15. Само је једна таква позната у Бугарској – икона Успења Пресвете Богородице у Великом Трнову. Извор: Православие.ру (превод – Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава | View full Странице

Икона Свете Матроне са Стаљиновим ликом | Бранко Ракочевић | 03.06.2015. На Прохоровском пољу у Белгородској области, где је 12. јула 1943. г. вођена једна од највећих тенковских битака у историји и где јеоподигнут музеј посвећен чувеној Курској бици, пводом прославе 70. годишњице Победе над фашизмом, приређена је свечана церемонија доделе књижевне награде „Прохоровско поље“. Ово престижно кнњижвно признање установило је 1999. г. нациоално-конзервативни Савез писаца Русије уз подршку Владе Белогородске области и Белогородске Староскољске епархије Руске Православне Цркве (РПЦ) Икона са ликом Јосифа Стаљина-главни догађај Како пишу руски медији и портали, главни догађaј приликом доделе нагрaде је била икона са ликом Јосифа Стаљина, коју је у салу унео Александр Проханов, познати руски писац и глвни уредник недељника „Сутра” (Завтра), а затим је јеромонах са Свете горе Афиноген одржао богослужење посевћно Стаљиновој икони. Проханов је такође позвао јеромонаха Афиногена и на редовни плеум Савеза писаца Русије који делује од 1991. г. након раскола некад јединстевне, моћне и утицајне совјетске књижевничке организације од које су настале нацонално-конзервативна и либерално-демократска фракција. Врховни вођа и учитељ, генералисмус Јосиф Џугашвили је на икони „Пресвете Богородице“ приказан у лику Деве Марије. Политиколог Алексеј Ворбјев је потврдио меидјима да је икона освештана. Икону је осликао рибински иконописац по наруџби и Изборског клуба чији је представник Проханов. Изборски клуб окупља ултра конзервативне присталице Владимира Путина међу којима су и председник покрета „Антимајдан“ историчатр Николај Стариков и бивши предавача на Московском државном уноверзитету „Ломоносов“ (МГУ) Александр Дугин. Стаљин као Мојсије Прохорин сматра да је победа Русије у Великом отаџбинском рату носила мистични и религиозни карактер и да то Стаљина чини сличним Мојсију. „Стаљин је на овој икони представљен као војсковођа победник, лидер са заставом победе, док на његовој глави сија икона Пресвете Богородице. Ту икону не треба схватити као икону светог Јосифа, не, над Стаљиновом главом као и над главом његових сабораца нема златних ореола, то је икона Пресвете Богородице. А она, та икона, симболизује и државу, победу Светла над Тамом, она надкриљује својим покровом ту грандиозну групу победника”, изјавио је Проханов. Различита мишљења иконописаца Иконописци имају разлиичта мишљења кад сликањем обогтворују тако противуречне личности као што је био Јосиф Стаљин. У Рибинском одељењу Савеза сликара Русије многи су изјавили да се никад не би прихватили сличног посла, али међу онима познатим ликовним ствараоцима који нису чланови сталешког удружења живописца, има и оних који би се прихватили сличног посла кад би им био понуђен. Аутор иоконе „Пресвете Богродице“ је категорички одбио сваки коментар. Белогородска епархија одбила своје учешће у ритуалу Истовремено Белгородска митрополија је одбила не само да учесвује, него и да присуствује ритуалу богослужења на Прохоровском пољу изјаснивши се против одређених ликова осликаних на икони. Официјелно саопштње на сајту Епархије Црква се огалсила офицјелним саопштејем на сајту Епархије: „Премда је слика урађена иконописним стилом, ипак, из више разлога, она се не може сматрати иконом. Најпре зато што ниједан лик на њој осликан није од стране Руске православне цркве уврштен у свеце. Други разог је што су неки ликови обоготворени на њој били отворени прогонотељи цркве. Трећи разлог је што јеромонох господина Прохарова не припада клеру Белогородске митроплије.” Икона - својеврсни манифест и илустација идеје тзв. „грађнке религије“ На сајту надлежне Митрополије, у званичном саопштењу-документу се даље истиче: „Слика коју су по наруџбини Изборског клуба урадили уметници из града Рибинска, представља својеврсни манифест и илустарцију идеје тзв. „грађанске религије“ која је у протовуречности са боготвроном религијом и Православном црквом. Литију за упокојење је вршио „Атонски јеромонах Афиноген“, (како су га представили, који је уставри „приручни“ јеромонах господина Прогнова. Одговор Проханова Проханов: И вође које су вршиле репресије могу се сматрати „светим“ ако су победили силе које су угрожавале опстанк нације Са своје стране, аутор романа „Дрво у центру Кабула” и „Господин Хексоген“, Александр Проханов, сматра да се и оне вође које су криве за репресије свеједно могу сматрати „светима” ако су извојевали победу у сукобу са мрачним силама намереним да угрозе постојање нације. „Отуда се и Мао Це Тунг, који је убио многе људе исто као и Мојсије, збг кога је страдао велики број Јевреја могу потенцијлно сматрати веома узвишеним, малте не светим људима>… < Тако на пример, мој књижевни учитељ, Јуриј Трифонов, чијег је оца стрељао Стаљин, који је пошто му је погубио оца сину доделио Стаљинову награду. И Јуриј Валентинович Трифонов је примио ту нагрду сматрајућои при том да поступа и морално и логично.” Икона са Стаљионовим ликом пронађена у Никоајевској цркви у Москви још 2010. Jош пре пет година новинари високотиражног руског листа „Московски комсомолац“ (Московский комсомолец, МК) пронашли су у једној престоничкој цркви икону са ликом Јосифа Висарионовича Стаљина, о чему је тада писао не само овај лист, него и други руски медији. Реч је о невеликом храму Светог Николе који се налази између зграда Руске државне бибилиотеке. Око десет метара од улаза у храм, виси велика икона Свете Матроне Московске упоредо са приказима главних момената из живота светице чудотворке. На једној од тих композиција Матрони Московској друштво прави нико други него – Јосиф Џугашвили лично! Ништа се не зна о настанку иконе О настанку иконе ништа није познато, а у цркви нису хтели да одају име њеног аутора. Са своје стране преосвештени отац Владимир, старешина храмова Централног округа, претпоставља да је храм Светог Николаја добио икону на дар. Што се пак аутора иконе тиче, отац Владимир не искључује могућност да је ово дело са Стаљиновим ликом могао насликати један од иконописаца Покровског манастира у којему се чувају мошти свете Матроне. „Очигледно, неко је осликао Стаљина, а ко би то могао бити, о томе засад само круже гласине, и ништа се поуздано не може рећи док се не сазна пуна истина“, рекао је отац Владимир репортеру МК. Легенда да је Стаљин посетио Матрону Московску у новембру 1941. Распрострањена је легенда по којој је Јосиф Стаљин посетио Матрону Москвоску 1941. на почетку рата. Управо је тај момемнат и осликан на икони која виси у храму Светог Николаја. Руска Православна Црква, (РПЦ), а такође већина свештеника и верника категорички негирају да је икад Стаљин посетио Матрону, сматрајући то најобичнијом, чак и гнусном измишљотином. И раније је било покушаја канинизације Јосифа Висарионовича Подсетимо да ово није био први пут како руски медији откривају покушаје „канонизације“ Јосифа Висарионовича. Године 2008. избио је скандал око храма Свете кнегиње Олге из Стрељне, (Лењинградска област) где је била нађена икона исте те свете Матроне Москвске, а с њом упоредо је у приордној величини био насликан Стаљин. Икону су на крају склонили, а игуман Јевстафије (Жаков) који је икону истакао, ражалован је у обичног свештеника. Он је тада икону однео кући где је окачио на почасном месту. Скандал је је давно заборављен, а побуњеног игумана се мало ко сада сећа. Од тада је у обитавалиште свештеника - стаљинисте почело право ходочашће. Да би видели лик вође, његови обожавтељи су долазили и из иностранства Оживљено сећање на игумана –стаљинисту, оца Јестафија (Жакова) Ипак је репортер „Московског комсомолца“ покушао и успео да оживи сећање на свештеника стаљинисту оца Јестафја (Жаркова). Тако је к оцу Јевстафију у походе дошао један Италијан у знак захвалности Стаљину што је у унверзитетима у СССР-у увео катедру Римског права, у том моменту јединствену у Европи. Ходочасник Стаљинове иконе био је иначе, професор Римског права. „Ја сам за време Стаљина проживео 12 година, то је тада била прелепа земља. Детињство ми је прошло у Иванову, где сам учио и школу. У нашем малом граду се нису дешавала убиства, а и мањи облици насиља су се догађали врло ретко. Све девјке су до удаје остајале девице што је врло важно, јер сматрам да је сваки грђански брак срамота, уколико није потрђен и црквенм. Године 1947. више није било глади. Тај период је завршен. У продавницама су се појавили лепи и укусни прехамбени артикли. Мој отац, професор је као и наш сусед, шофер ватрогасних кола, могли су да купује деликатесе …”, сећа се рашчињении игуман Јевстафиј (Жаков). Остао је и даље побожни стаљиниста, напустио је дефинитвно храма Свете Олге у Стрељни, а све те неприајтности је доживео због “нестандардне“ иконе. Добио је ново намештење: настојника храма Рождества светог Јована Претече у тврђави Орешек у Шлиселбитгу, рушевини која се налази у ужансом стању, нема крова, а недостаје јој и један зид. „Никако ћу се ипак снаћи”, објашњава ражаловани игуман. “Поставићу сточич и почећу да служим. Доделили су ми и четири помоћника, и храм покушаћу да обновим храм. Шљисебирг за мене није обично мето. У њему су обесели брата од стица мога деде који је заједно са другим завререницима покушао да извршио атентат на цара Александра III. Деди је било име Александр Иљич Уљанов. Моја баба Јевдокија Александровна Ардашева припадала је роду Уљанових по линији Александара Бланка. Можете замислити како су сви Александрови другови одгурнули свештеникову руку пружену за последње целивање. Једино мој предак то није урадио“, с поносом истиче рашчињени игуман храма Светог Николаја у Москви, страдао због превелике однаости икони Матрони Московској са ликом великог вође, отац Јевстафиј (Жаков). Од лекара за лепрозне болести постао свештеник И сама биогафија оца Јевстафија (Жакова) је необична. Пре него је постао свештеник, радио је као лекар у служби хитне помоћи у једом заводу за лепрозне. Посветио се цркви кад је схватио да га је лекарска пракса довела до душевног растројства. „Престао сам да жалим болеснике” прићао је Жаков и уплашио се. Године 1987. рукопложио га је за свештеника будућин птријарх московски и целе Русије Алексеј II. Како је настала идеја да се уради икона са Стаљиновим ликом? По речима оца Јевстафија, до идеје иконе са Стаљиновим ликон дошао је након што је видео вођу у храму Светог Николаја у Москви. После тога је замолио иконописца Иљка Пивника да наслика увеличану копију светониколске иконе. Плаћен му је хонорар у износу од 35 хиљада рубаља прикупљених доборовољним прилозима. Света Матрона Стаљину: „Нека сви иду из Моксве, а ти остани овде. Црвени петао ће победити црог петла.” „Историја о Матрони је необична”, прича отац Јевстафиј. „Упознао сам се са очевицима тих догађаја. Седамдесетих година сам разговарао с извесном Анастасијом, старицом која је дошла у Петербург из Москве. Примила ме је у своје друштво зато што сам био лекар и помагао сам јој: мерио сам јој притиск, преписивао лекове, итд. И тако ми је Анасасија једном испричала: „А знаш ли ти да је Стаљин долазио био код иконе Матроне за време рата?” Испоставило се да је старица некад била у персоналу који је обслуживао храм. И видела како се једног дана испред дома светице зуставио аутомобил из кога је изашао Стаљин у пратњи још једног човека. Ушли су у њен дом и задржали се у разговру с њом око пет минута. Матрона је рекла генералисимусу: „Нека сви иду из Москве, а ти остани овде. Црвени петао ће победити црног петла.” Те речи и данас круже Русијом“, каже отац Јевстафиј I и наставља: „Не разумем због чега се 2008. г. подигла онолика бука. Светица је на икони благословила вођу. Људи због тога треба да се радују.” Нажалост, сви људи се нису радовали Али, нажалот, нису се сви људи рдовали. Нашле су се неке старице-активисткиње које у покренуле кампању против оца Јевстафија. Оне су писале жалбе црквеним властима, медијима, оптужујући га за мрачњаштво. Треба истаћи да је и то да је И отац Јевстафиј имао своје заштинике у високим духовним круговим. Зато је и икона још извесно време могла да виси у храму, а онда су је одатле „транспортовали“ код свештеника кући. Отац Јевстафиј нема деце, премда се у младости често заљубљивао. Правда се да је остао неожењен и без порода „зато што његовој мајци није била по вољи ниједна снаха у најави”. Бранко Ракочевић http://mojenovosti.com/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=9&idnovost=109875&Ikona-Svete-Matrone-sa-Staljinovim-likom#.WVZcloTyvmE