Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'идентитета'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Српска православна црква била је и остала темељ на којем се постојано изграђивао идентитет православних Срба, рекао је Његова светост патријарх српски Порфирије на свечаном отварању научног скупа “Стогодишњица васпостављања Српске патријаршије” у Београду. – Иако је неспорно да је за опстанак једног народа особито драгоцјен национални и биолошки идентитет, ипак је најважнији духовни идентитет – он је корен, основа, база, јер је човек духовно биће, којем није довољна само материјална перспектива, биолошко постојање и има потребу за метафизичким укорењењем – рекао је патријарх Порфирије. Патријарх је указао да је, захваљујући управо таквом идентитету, не само очуван васколики православни српски народ, већ је то доприносило и још доприноси опстанку и српске просвјете, културе, па чак и државотворности. Говорећи о историјату обнове Српске патријаршије, патријарх Порфирије подсјетио је да су се прије више од 100 година сви архијереји СПЦ заједно са хиљадама православних Срба из свих ослобођених и уједињених српских земаља сабрали у Сремским Карловцима 12. септембра 1920. године ради обнародовања указа о васпостављању Пећке патријаршије и саборном јединству православних српских црквених области уједињених у једну аутокефалну Српску православну цркву. – Цариградска патријаршија је одговарајућим црквеним актом – свеправославно прихваћеним Томосом, 19. фебруара 1922. године, потврдила уједињење вишевековних православних црквених области, као канонско, док је наша помесна црква призната за сталну и заувијек као сестринска црква свих аутокефалних православних цркава – рекао је патријарх Порфирије. Српски патријарх нагласио је да је, стога, овај јубилеј повод за обнову благодати у литургијском и богословском смисл, како у Српској православној цркви, тако и у цијелој саборној и апостолској цркви од краја до краја васељене. Ректор Универзитета у Београду Владан Ђукић подсјетио је у обраћању да се прије 100 година, послије великих страдања и побједа у балканским и Првом свјетском рату, у српском народу догодило интелектуално и духовно ослобођење. – У покрету обнове и јачања националних институција пре 100 година створени су услови за успостављање јединствене Српске патријаршије, наследнице Пећке патријаршије из периода од 14. до 18. вијека – рекао је Ђукић. Он је подсјетио да је Православни богословски факултет, иако један од оснивача Универзитета у Београду, заједно са Филозофским, Медицинским, Правним и Технолошким факултетом, удаљен са београдског универзитета 1952. године и да је у његовом очувању све до 2004. била пресудна подршка Патријаршије СПЦ. Добродошлицу званицама пожелио је декан Православног богословског факултета Зоран Ранковић, а свечаном отварању присуствовали су и декан Факултета безбједности у Београду Владимир Цветковић, архијереји СПЦ, професори и студенти факултета. Скуп је на Православном богословском факултет почео молитвено, светом литургијом коју је предводио патријарх Порфирије, а радни дио скупа, који има мултидисциплинарни приступ у освјетљавању стогодишњице постојања обновљене Српске патријаршије, одржан је у великом амфитеатру Православног богословског факултета. Извор: РТРС
  2. Моје ће бити да у име свих изнесем оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви, па ако хоћете, и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм Земљиног шара, рекао је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору за РТС. Навео је да је референдум на Косову извршен 1389. године и да је Косово, не само колевка нашег народа, већ и кивот препун моштију светих. Његова светост патријарх српски г. Порфирије је рекао да је, по устоличењу, први осећај и доминантни осећај који га је држао неколико дана, и још траје, осећање страха пред великим изазовима, али и бременом које, у принципу, носи било који патријарх. "У исто време, морам да кажем, сећајући се речи апостола Павла, који кад себе представља онима којима се кроз своја писма обраћа да би их поучио, каже за себе, слуга Божји и апостол Христов, за наду у живот вечни. Зашто то каже? Зато што с једне стране, управо љубав нових која ме је дочекала на овом новом положају, даје снагу и храброст. С друге стране, ове речи апостола Павла јасно говоре о томе ко треба да буде и какав треба да буде патријарх, али и шта је црква у принципу", навео је патријарх српски Порфирије у ексклузивном разговору у емисији Упитник. Навео је да ће његово бити да у име свих изнесе оно што је на добро и што је на корист нашем народу, нашој цркви и нашој држави, али и свим члановима наше цркве који се налазе широм планете. "Референдум на Косову извршен је 1389. године на Видовдан" Говорећи о Косову и Метохији, патријарх Порфирије је навео да у овом тренутку, физички, наша држава није присутна тамо у пуном смислу те речи, али да је "суштински Косово део Србије". "Референдум на Косову извршен је 1389. године, на Видовдан, и Косово је напросто за нас не само колевка нашега народа, то је и кивот препун моштију светих. Косово није само геополитичко питање за нас, него је то заиста за нас тема нашега идентитета. Ја сам потпуно сигуран да, без обзира на реал-политичке околности које нису ни најмање наклоњене нашем народу, и наша држава чини све дипломатским и стратешким методама како би се, пре свега, сачувао мир и како би се учинило што више за добро нашег народа", истакао је патријарх српски. Додао је да мисли да нико патриотски расположен не може помислити да Косово није део Србије. "Шест векова је Косово молитвена прича, молитвена тема за нас Србе и после шест векова ми смо остали на Косову и Косово је остало унутар Србије. Према томе, разговарати о заједничком животу да, али све мимо тога и изван тога, што се тиче цркве, било би одрицање од нашега бића", нагласио је патријарх Порфирије. Подсетио је да је постао монах на Косову, у Дечанима. "Мој први епископ био је блаженопочивши патријарх Павле и он је говорио да је молитва најјаче оружје против зла и још је додавао, ако је Бог са нама, не може нам онда нико ништа. Ја верујем да Бог јесте са нама, јер када је реч о Косову, истина је на нашој страни у потпуности", навео је патријарх. "Морамо да негујемо сећање, али да се боримо против злопамћења, треба да гледамо у будућност" Патријарх Порфирије је од 2014. године био митрополит загребачко-љубљански. Навео је да му је жао што ће се физички одвојити од многих људи које познавао у Хрватској, али и од верног православног народа с којим је, како каже, тек започео да прави црквену заједницу. Говорећи о Јасеновцу и другим стратиштима у Хрватској, патријарх српски је навео да су многи наши сународници страдали због тога што су православне вере. "Морамо да негујемо сећање и да памтимо, али у исто време као хришћани да се боримо против злопамћења, јер морамо гледати у будућност. Не смемо дозволити ни на који начин у тој култури сећања да будемо заробљени било којом врстом осветољубивости и мржње зато што ћемо поново себе заробити. Та спирала зла која је почела некада неће имати крај". Поручио је да се о свему мора разговарати и да је то једини начин да се иде даље. Навео је да посета папе Србији зависи од много фактора. "Нарочито важне и епохалне догађаје везане за Цркву ја нећу промишљати сам и све мора бити продукт саборног промишљања и молитвеног промишљања и разговора нашег Сабора читаве Цркве", истакао је патријарх. Додао је да до сада није било иницијативе Ватикана, а ни обрнуто. Говорећи о питању аутокефалности православне цркве у Македонији, патријарх Порфирије је навео да неће имати више разумевања у односу на своје претходнике. "Свако од нас оставља неки своји посебан печат и дакако да ми је суштински стало да се превазиђе раскол са македонском црквом. Овог тренутка је наша црква после Нишког договора нашла решење да за охридског архиепископа постави и изабере архиепископа Јована, тако да сви православни верници имају могућност учествовања у литургијском животу, али та тема остаје отвореном и ја верујем да ће наш Сабор бити спреман да се дође до решења које је у складу са канонима без икаквих политичких утицаја и притисака", истакао је патријарх. "Познавао сам и познајем велики број политичара" Патријарх Порфирије је рекао да је познавао и да познаје велики број политичара и изван Србије и да ни са једним није имао проблеме. "Неко ће рећи, а има таквих гласова, он је неко ко мења партије, као да сам ја политичар. За мене је политика амбијент у којем црква између Сциле и Харибде, поистовећења са политиком и сукобљавања са друге стране са политиком, треба да пронесе управо реч о Христу. Христос је наша мера. Ми проповедамо живот вечни", навео је патријарх. Подсетио је на речи Светог Серафима Саровског, који је рекао: "Стеци мир у себи и многи ће наћи мир у теби". "Ако неки политичар, лекар, новинар, стекне мир Христов у себи, тај посао којим се буде бавио биће обасјан и прожет његовим миром", истакао је патријарх српски. Навео је да се црква не може поистоветити ни са једном политиком, али да сведочи суштинску саборност у Христу. Истакао је да је са свим политичарима у Хрватској имао једнако отворено расположење и како је навео, "ваљда је Бог хтео да ни са једним није имао проблем". "За све што је требало за Цркву, за мој народ, у две речи сам успевао да реализујем. У Србији, не морам наводити имена. Nomina sunt odiosa, како кажу Латини. Многе политичаре сам познавао и то оне који су водили државу и познајем и имао блиске сусрете са њима, разговоре, али никад то своје познанство нисам злоупотребио, чак ни у смислу манастира у којем сам боравио, иако је мој манастир, док сам живео у Ковиљу, први добио у процесу реституције своју земљу", навео је патријарх Порфирије. Навео је да су у манастир Ковиљ, у којем је боравио 30 година, долазили многи политичари. "Могу да поменем да је долазио Ђинђић. Њега могу да поменем, пошто, Бог да му душу прости, отишао је несрећно, Богу на истину, али то мало ко зна. Чак ни они који су из његове партије и који су њега наследили то не знају, а ја сам и њих познавао и никада нисам говорио о томе", рекао је патријарх. "Никада нећемо издати православну цркву и свој народ" Казао је како су му неки познаници из света политике рекли како је "издао ове, а сада се приклонио овима". "Никада нећемо дозволити, јер и такве гласине постоје, да ћемо на било који начин изневерити предање цркве и поредак цркве. Ако хоћете да употребим и ту реч, никада нећемо издати православну цркву и никада нећемо издати и свој народ. Ја сам у Хрватској овако говорио. Спреман сам, са Светога Духа, то је место на ком сам становао, на коленима да идем до Јелачићевог трга, знајући у дубини своје душе шта чиним, ако би то резултирало добром за мој народ у правом смислу те речи, шта год ко рекао", нагласио је патријарх. Рекао је да сматра да постоје многи вуци у јагњећој кожи који би хтели да пошто-пото унесу раздор у Цркву, али да је потпуно сигуран да се то не може десити зато што је срце цркве живи Бог који се зове Исус Христос. Патријарх је поручио да ће он увек апеловати на превазилажење сукоба и неспоразума и да ће апеловати на дијалог и разговор. "Из тога, сигуран сам, проистећи ће, у најмању руку, боље упознавање, а из тога онда боље разумевање, а када постоји елементарно разумевање међу људима, па макар ето и на политичкој сцени, верујем да може доћи до мирнијих услова живота", казао је патријарх. Говорећи о истополним заједницама као захтеву који долази из Брисела, патријарх Порфирије је рекао да је брак појам из Старог завета и да Брисел врши не само политичке већ и друштвене притиске на државе које треба да постану чланице. "У том смислу, када је реч о евентуалном закону, наравно да ми не можемо бити за то да се истополне заједнице назову истим именом као заједнице мушкарца и жене, у најмању руку", истакао је патријарх српски. Говорећи о епидемијској ситуацији, патријарх Порфирије је навео да смо дужни да поштујемо лекаре и слушамо све противепидемијске мере, али и да у размишљање о мерама морају бити укључени и социолози и психолози и свештеници. "Дубоко верујем да је могуће да и у овим условима какви су данас организовати богослужења и све верске обреде тако да поштујемо епидемиолошке мере и да чувамо тако оног другог од себе", истакао је патријарх. Извор: РТС
  3. Америци се не пише добро. Није ни за ликовање. Ми старији знамо како је изгледало то функционисање по кључу и до чега то доводи. Одлична анализа из одбитка - преко филма. Нова правила за доделу Оскара. Вреди видети. https://www.facebook.com/dakon.ilic
  4. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице
  5. Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо
  6. Недавне изјаве предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, да ће без обзира да ли се то некоме свеђало или не, његова администрација наставити рад на стварању самосталне Цркве Црне горе, може се разматрати као последњи напор да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета. Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије путем фалсификованог референдума, па све до данас, нова нација „црногорци“ грађена искључиво на анти српској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције, сталним нападима на СПЦ и оптужбама за одговорност за све могуће и немогуће неуспјехе Црне Горе, уласком у НАТО без воље народа, признањем независности Косова није успјела да заживи. Да је заиста тако свједочи чињеница да је ново настали црногорски идентитет био прихваћен само малим процентом стновништва и то искључиво том категоријом људи који су у свему томе видјели личну прије свега материјалну корист. Вјештачко прихватање наметнутих нових симбола, заставе, језика истовремено било је формално прихваћено и од стране националних мањина Хрвата, Бошњака, Албанаца, који су одувијек као и Срби у Црној Гори само по географском опредељењу мјеста живљења били Црногорци, а по своме идентитету остали носиоци свог изворног националног бића. Апсолутно идентично као и Срби који живе у Војводини, Крајини, Лици који се по територијалном називу те области гдје вјековима живи српски народ називају Војвођанима, Крајишницима, Личанима. Очигледно да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци, условљавања нису дали очекивани резулта због чега се на директном удару и то веома суровом нашла Митрополија Црногорско-приморска. Препознавши СПЦ као главну препреку на путу к остварењу безумне идеје стварања новог идентитета путем којега би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против Црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којег би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918 била национализована и тим самим била одузета од СПЦ. Овакивм и сличним законима само би се озаконили и легализовали вишегодишњи напади и притисци на СПЦ и створили услови за отворено гоњење каноских православних вјерника. Да својим активностима власт у Црној Гори врши дискриминацију на религиозној основи са циљем подривања СПЦ, свједочи и отворена подршка расколника и лажнога свештеника Мираша као поглавару секташко-јеретичке организације у овој земљи. На основу поменутог закона расколници у Црној Гори почели би насилно да отимају црквену имовину СПЦ, што би изазавало отворене сукобе у црногорском друштву са катастрофалним последицама. Тешко је претпоставити какав би хаос настао и међубратски сукоби када би неко покушао да захвати светиње попут Острога, Режевића, Цетињског манастира које за сваког православног црногорца важе за зјенице сопственога ока. Политички режим у Црној Гори сматра да само тако то јесте стварањем аутокефалне црногорске цркве може остварити и идеја о новом савременом црногорском идентитету који нема ама баш ништа заједничко са српским етносом. Стратегија манипулације идентитетом врши се уз помоћ система забране изворног првобитног националног идентитета и вјештачког наметања нечега апсолутно новога што нема своју ни историјску, ни културну, па ни духовну основу. Циљ овакве политике састоји се у стварању таквог идентитета који би срушио и погазио све оно што је свето у црногорском народу ради наде на љепшу европску будућност са свим њеним савременим вриједностима. На тај начин стратегија манипулације усмјерена је на промјену суштинских елемената етничког идентитета који су управо препознатљива ознака за Православни народ у Црној Гори. У теорији све би то било врло једноставно и наизглед врло лако остварљиво. Међути господа црногорски политичари заборављају да је земља Црна Гора не само земља са великиом историјом и богатом хришћанском традицијом, већ да је то светосавска земља у којој још увијек живи народ који већински исповједа Православну вјеру. Да нема многовјековне историје, богатог културног и духовног наслијеђа које је запечаћено живим свједочанством многобројних цркава и манастира, па и у крајњем случају живога већинскога православног народа идеја независне црногорске цркве можда би и могла видјети свјетло дана. Стварање лажног идентитета и стварње неканоске цркве у народу чије је национално биће проткано светосавским идентитетом апсолутно је нереална мисија без обзира колико јака била пропагнада и намјера да се уз помоћ државних института она оствари. Етничко самопознање толико је велико у православном народу у Црној Гори да било какави покушаји манипулације имају само контраефекат и обавезују вјернике да се у својој борби за очување изворног идентитета и канонске цркве буду још радикалнији и одлучнији. Ту чињеницу треба да усвоје сви представници црногорске власти и да управо та чињеница буде полазна тачка унутрашње државне политике. Схватање фундаменталних основа и идентитета свога народа од стране власти треба да олакша црквено-државни дијапог и створи благопријатне услове за развој душтва, Сама идеја стварања аутокефалне црногорске Цркве кроз политику подривања канонске Црногорско-приморске митрополије осуђена је на пропаст јер нема утемељење у самоме народу. Деценијска пропаганда усмјерена на отуђивање црногорског друштва од српског националног бића која је била мотивисана политичким разлозима није донијела ништа друго до само већу подјелу и раздор црногорског друштва. Већ унапријед осуђени пројекат стварања аутокефалне Цркве у Црној Гори наишао је на осуду од стране осталих Помјесних Православних Цркава, прије свега најбројније Руске Православне Цркве која је својом синодском одлуком оштро осудила политику власти у Црној Гори и изразила своју бригу због тешког положаја православних вјерника у овој земљи. Историја свједочи да свако гоњење на Цркву, чинило је Цркву још јачом, а њене вјернике још више оданијим јевађељском завјету. Антицрквени закони, притисци на Цркву и вјернике у Црној Гори имају само један циљ, а то је последњи покушај да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета без српског етноса. Оваквом политиком власт у Црној Гори жели да обезбједи будућност својих партијских амбиција и одвуче пажњу народа од реалних проблема социјалног карактера који су изузетно присутни у овој земљи. Извор: ИН4С
  7. Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско- духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега“. Звучни запис емисије Други дио разговора са архимандритом Савом (Јањићем) о манастиру Високи Дечани, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице. Отац Сава говори о томе како се ратне 1999. године љуљало кандило пред фреском Мајке Божије у припрати дечанског манастира и како је Мајка Божија успјела да сачува ову Светињу и дечанско монаштво. Дечански игуман се осврнуо и на актуелна дешавања око покушања отимања храма Светог Николе на Новом Брду нагласивши да су наше Светиње на Косову и Метохији живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега. Извор: Радио Светигора Косметска кандила VIII • Радио ~ Светигора ~ SVETIGORA.COM Манастир Високи Дечани Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и...
  8. Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар на Православље у цјелини и његово саборно јединство. Сагласно традицији и светоотачком учењу Православне Цркве свако нарушавање црквенога јединства у својој суштини је антиканонско и антијевађељско дејство. Раскол подрива сам појам јединства Цркве, а црквено једиство је једна од главних идеја устројства црквенога организма уопште. Због тога је раскол апсолутно не прихватљива појава за богословску православну мисао и црквено сазнање и по својој природи је један од највећих и настрашнијих гријехова. Многовјековна историја постојања Православне Цркве биљежи многобројне случаје расколничких појава присутних у многим помјесним Православним Црквама. Историјске анализе показују да су расколи били изазвани различитим узроцима, од којих су увећини случајева били ислључиво политичке природе. Жеља да се кроз нарушавање црквеног јединства изазове нестабилност црквенога живота и тим самим остваре личне амбиције појединаца или расколничких група у потпуности даје одговор на питање које се тиче природе и појаве самог појма раскола. За разлику од неких ранијих времена, када су расколи носили личносни карактер, савремена историја свједочи нам појаву нове форме раскола која се пројављује кроз стремљење ,,аутокефализације,, православних цркава по територијалном предзнаку. Такву ситуацију данас видимо у земљама бивше Југославије, прије свега у Македонији и Црној Гори и исто тако у Украјини, бившој совјетској републици у којој после Русије живи највећи број православног народа. Ова нова расколничка појава везана је искључиво за процес стварања вјештачких нација и измишљених идентитета код те категорије људи који постају жртве западноевропске пропаганде. Због тога са пуним правом можемо рећи да савремене расколничке појаве које на све начине покушавају да разбију јединство Православне Цркве, данас имају нову форму у начину дјеловања, а у суштини су остале исте и непромјенљиве. Стварање кризе иднетитета међу православним народима, које се темељи на потрошачко-хедонистичком ситему вриједности, без Јеванђеља, није ништа друго него савремени удар на Православље у цјелини и његово саборно јединство. Тровање правослвних народа духом сепаратизма у Македонији, Црној Гори и Украјини може да буде излјечено и побјеђено једино кроз процес враћања народа који живе у овим земљама изворном идентитету под окриљем Цркве. Данашња примарна улога Православне Цркве је да кроз чување здравог и изворног идентитета свога народа очува јединство Православне вјере. Управо је деценијско и систематско отуђивање народа у Македонији, Црној Гори и Украјини од свог изворног идентитета и припадности своме националном бићу (у првом случају од српског, а у другом у Украјини од руског), створило плодно тло за појаву расколничких идеја у овим православним земљама. Политички мотивисано стварање новог идентитета по територијалном признаку широко је отворило врата за удар на Православље и јединство наше свете вјере у цјелини. За Православну Цркву сваки раскол па и онај најмањи је трагедија и отворена рана за цијело васељенско Православље. Од раскола страдају највише вјерници и друштвена заједница у цјелини. Због тога кроз саборно јединство и искрени братски дијалог све Помјесне Православне Цркве треба да улажу више труда и напора да се на адекватан начин супроставе савременим расколничким тенденцијама и појавама. А тај труд и напор биће животно способан и успјешан само ако буде утемељен на принципима свештених канона Цркве и искрене бриге сваке Помјесне Православне Цркве да се очува јединство Православне вјере. Поглавари Помјесни Православних Цркава треба да схвате да се кроз очување националног идентитета православних народа чува и саборно јединство Правослаља, које је гаранција слободе и националне културе са њеним богатим православним наслеђем. Извор: ИН4С
  9. „Српство је духовни појам“ поручио је Игуман Манастира Високи Дечани, архимандрит Сава Јањић у разговору са протонамесником Слободаном Алексићем за радио „Источник“ Епархије Ваљевске. Дечански Игуман је подсетио да се у овој години када обележавамо 800 година аутокефалије Српске православне цркве заправо подсећамо шта је Свети Сава нама оставио и шта је Светосавље. „Светосавље је душа онога што називамо Српством. То је заправо један аутентичан израз Православља у српском народу који је наш народ вековима повезивао без обзира где он живео, без обзира под којим властима, у којим државама и на којим просторима јер Срби данас живе широм света. Дакле да ли су они рођени у Америци, Западној Европи, Аустралији, Новом Зеланду, да ли су Срби из Лике где их је на жалост мало остало јер су прогнани, Срби са Косова, Срби из Црне Горе...Сви они истовремено, наравно, имају своје локалне традиције и поносно је рећи „Ја сам из Херцеговине“. Тамо људи поносно кажу „Ја сам Херцеговац“. Као што у Црној Гори која има и традицију државности у којој је Црква увек била важан фактор, с поносом могу рећи „Ми смо Црногорци“. Али то не негира чињеницу да смо сви ми Срби и да нас обједињује Светосавље, да нас обједињује то опредељење за Царство Божије а не за царство овога света“ – истакао је отац Сава. Он је поручио да је српство нешто што не зависи од физичких и политичких граница већ да је оно нешто што пре свега зависи од тога колико смо ми остали верни оном идеалу који су нам Свети Сава, Немањићи и многи свети оствили и које нас повезује и чини Народом Божијим: „Они су нам обезбедили посебно и аутентично место у историји Европе и света, оставили нам предивне манастире као путоказ нашем народу и свима онима који траже пут ка Христу. Зато је врло важно да се увек томе враћамо и да се српство не тумачи као један уско етнички појам, нешто што је засновано само на језику. Имамо Србе који чак и не знају да причају српским језиком јер су рођени у свету али се осећају као Срби и врло је важно да се српство сачува посебно сада када обележавамо 800 година самосталне наше Цркве и посебно се сећамо Светога Саве као духовног утемељитеља наше помесне Цркве и његовог дела у нашем народу али и дела свих оних који су њему следовали, наравно следујући Јеванђељу Христовом“ – поручио је отац Сава. Дечански Игуман је подсетио да је Манастир Високи Дечани у последњих двадесетак година колико је прошло од рата на Косову и Метохији претрпео четири минибацачка напада од стране локалних Албанаца: „Хвала Богу није направљена већа материјална штета и није било жртава. Бог нас је сачувао. Било је 2014. године и исписивање графита на зидинама Манастира „ИСИС, УЧК, Калифат долази...“ то је било оно време пораста исламизма на жалост и овде на простору Косова и Метохије. У 2016-ој години је чак и једна наоружана група од четворице албанаца од којих су двојица била на међународној црној листи као чланови ИСИС-а су ухапшени испред Манастира. Што показује да су били спремни да направе неки напад. Због свега тога Манастир Високи Дечани једини су верски објекат наше Цркве на Косову и Метохији који је под војном заштитом мировних снага КФОР-а“. Отац Сава каже да је ситуација за сада мирна али подсећа да су Високи Дечани једини верски објекат на целом европском континенту који је под оваквом војном заштитом: „То само показује колико смо и даље угрожени јер постоје дефинитивно и групе и појединци који су спремни да униште овај Манастир и нас протерају, јер су Високи Дечани пре свега један симбол српског постојања, православља и једне традиције која овде живи вековима, захваљујући пре свега Светом Краљу Стефану Дечанском као утемељитељу ове свете обитељи и његовим моштима које живо напајају све оне који овде долазе“ истакао је отац Сава. Он је подсетио да се Манастир Високи Дечани суочава и са бројним другим проблемима институционалне природе јер албанске власти на Косову сада на разне начине покушавају да оспоре права наше Цркве и нашег народа: „Албанске власти су после рата на Косову 1999. године 24 хектара манастирске земље једноставно преписали као да је то власништво општине. Нама је дозвољено од стране мисије Уједињених Нација да користимо ту земљу док се то судски не реши. Решено је, веровали или не, тек након 16 година и то одлуком највиших судова на Косову укључујући и одлуку Уставног суда из 2016-е који је потврдио одлуку Врховног суда и самим тим донета је коначна одлука да је то земља Манастира Високи Дечани и да она треба да се региструје на Манастир. Реч је о обрадивом земљишту и једној предивној шуми борова која се налази овде изнад Манастира. Међутим локалне власти (у општини Дечани) неће ту одлуку да спроведу. Они једноставно желе то да оборе или једноставно да прође неко време и да они постигну оно што желе“ – истиче отац Сава и такође подсећа да Манастир Високи Дечани такође имама проблем и са покушајем градње пута непосредно уз сам Манастир: „Поред Манастира пролази локални пут, али косовске власти, посебно општина Дечани и поједини њихови кругови желе да направе један транзитни међународни пут који би повезивао овај део Косова и Метохије са Црном Гором, са општином Плав која је већином насељена Албанцима иако је по законима Косова, по закону о специјално заштићеној зони који су међународни представници издејствовали, забрањено било каква врста изградње индустријских објеката али и транзитних путева у непосредној близини Манастира. Дакле то је став свих представника ЕУ и америчке амбасаде на Косову, међутим опет имамо константна настојања да се то уради и хоће да нас доведу до једног свршеног чина, да се направи пут и с једне и с друге стране заштићене зоне, а заштићена зона је једна од највећих, практично скоро 600 хектара земље. То је дакле простор где не сме ништа да се ради без посебних сагласности да се не би нарушио изглед околине Манастира. То је јако значајно и боримо се да то остане у косовским законима али постоји опасност да једнога дана они једноставно укину те законе и повластице које је наша Црква добила захваљујући нашој дугогодишњој борби да остваримо своја права“ истиче отац Сава. Дечански Игуман каже да братство Манастира Високи Дечани тренутно броји 22 брата у манастиру, монаси и 4 искушеника и да тренутно имају и два нова кандидата за искушенике: „Дакле број се сада повећава, можда нас и буде 24 ускоро, Боже здравља. Колико год, важно је да живимо у миру, слози и љубави, имамо све више посетилаца, гостију, нарочито наших ходочасника, тако да су недељом и празником наше Литургије заиста јако посећене. Имамо много наших људи који долазе, много више него икада раније, чак и у периоду пре рата, што је прилично охрабрујуће“ радосно истиче отац Сава. Игуман Високих Дечана посебно наглашава да је Косовски завет оно што извире из самог Јеванђељ и да он није нека нова идеологија или неко претварање вере у српску етно идеологију већ да је Косовски завет наш аутентични израз и доживљај Јеванђеља: „Косовски завет је у нашем народу остао упамћен, не само као историјски догађај, него пре свега као један избор између царства земаљског и царства небеског. Свети Цар Лазар ишао је у бој да брани своју земљу а не да убије себе на Косову Пољу. Ишао је да победи, да одбрани земљу али је био спреман и да положи свој живот. Он је желео да одбрани своју земљу, светиње, свој народ и био је спреман да положи живот за свој народ. Он је дакле имао избор и могао је да претпостави свој неки лични интерес и да направи договор са турским султаном, да видећи њихову моћ и силу, преда ову земљу и овај народ другој држави, другој власти. Међутим он је ишао и против јачег противника са чврстом вером у Бога. Он је пострадао и та његова жртва је остала забележена у народном сећању и пре свега у сећању наше Цркве као пример опредељења да је за малена земаљско царство а небеско сада и довека. И заиста, да је Лазар био само један обичан владар и Кнез, остао би забележен као такав и као многи владари и кнежеви у Европи тога времена. Међутим, он је ипак Свети великомученик Кнез Лазар, који вековима надахњује својим примером и зато се и окупљамо на Видовдан, управо да би смо обновили то сећање и то опредељење. Да увек и у свако време треба да будемо свесни да се цео наш живот креће у избору између пролазних и приземних интереса овога света и Царства Божијег“. Отац Сава је истакао да је Царство Божије пре свега у нама и да га задобијамо обновом лика Божијег у себи: трудом, покајањем, молитвом, променом начина размишљања и живота - и да се на тај начин ми опредељујемо за Царство Божије које је већ овде и сада: „Кроз Свету Литургију, кроз живот наше Цркве, кроз љубав, праштање, доброчинства и солидарност са онима који страдају пројављујемо и показујемо Царство Божије и то је тај избор у сваком времену. То није само нешто на пољу политике иако се врло много односи и на оно што се дешава у нашој историји. Наш народ је много пута у својој историји био у прилици да бира између тога да изабере један лакши или тежи пут. Тако је било и 1914. године, ето прошле године смо обележили стогодишњицу велике победе у Првом светском рату која, на жалост, није достојно обележена онако како је заслужила, што показује да смо великим делом изгубили много тога од идеала људи тога времена. Србија је 1914-е била у готово безизлазном положају, исцрпљена балкансим ратовима, осиромашена, против ње су биле велике царевине, али она није ушла у рат са једном сулудом намером да се самоуништи, већ да се брани и сачува своје достојанство и нико није могао ни да помисли да ће српска војска само 4 година касније победоносно ослободити не само Србију него и остале српске земље и бити победнички дочекана широм, касније, краљевине СХС односно Краљевине Југославије и бити један фактор обједињавања људи. Постојала је та жеља да сви Јужни Словени који су вековима живели под страном окупацијом буду напокон заједно, у једној држави. Тако да је српски народ увек носио један слободарски дух, дух опредељења за Царство Божије и имао је ту једну наду“. Отац Сава подсећа да српски народ кроз историју у најтежим ситуацијама никада није посустајао и никада се није предавао дефетизму. „На жалост, сада живимо у времену кад се неки наши политички представници предају дефетизму, гледају и сувише земаљски, гледају и сувише логиком овога света и онда су, тога ради, спремни да се одрекну онога чега наши преци никада нису били спремни да се одрекну и да жртвују, онога што вековима наши преци никада нису ни размишљали ни помишљали да жртвују - а то је Косово и Метохија“ истиче отац Сава и додаје: „Косово и Метохија јесте тренутно окупирано, јесте тренутно под једном страном влашћу. Ми не негирамо Албанцима који овде живе њихово право да овде живе, њихову слободу, као и свим другим људима на свету који треба да живе, али не смеју ни они то право да негирају нама и не смеју да негирају нашу историју и наша легитимна права, међународна права и законе који дефинишу, хвала Богу, код многих земаља у свету Косово и Метохију као део Србије без обзира што ми овде немамо све елементе наше власти. И зато је заиста сулудо помислити да ико има право и да икоме може пасти на памет да потпише и прихвати предају Косова и Метохије зарад, наводно, неке боље будућности која је потпуно неизвесна и са друге стране да се одрекне онога што ни по уставу ни по јеванђељу нема право да уради. Дакле ми не тражимо никакве ратове никакво жртвовање људи и Црква то стално потврђује кроз одлуке Светог архијерејског Сабора које су врло јасне. Дакле какво дељење Косова и Метохије?! Па то је подела Србије! Неки су хтели да поделе Косово и Метохију између Србије и Албаније и тиме да се простори где живи већина Срба на Косову и Метохији нађу заувек на просторима једне земље у којој ускоро не би било ниакквих трагова српског постојања, где би све наше светиње и све што остане било заувек отуђено од нашег народа по први пут у својој историј. Зато је то јако озбиљно питање и зато то није политика као што нас неки оптужују да се ми бавимо политиком, него то је једно опредељење за Царство Божије. Јер уколико се ми одрекнемо Косова и Метохије, уколико нас неко натера да ми референдумом или како год – потврдимо као народ ту одлуку неких политичких власти и тих који то планирају или желе, у том случају ћемо као народ понети једно колективно проклетство. И ту је Црква заправо главни стуб једног хришћанског отопора који подсећа и апелује на савест и апелује на народ да останемо храбри и да покажемо солидарност и Бог ће нас погледати, као што нас је погледао и у Првом светском рату, као што нас је погледао толико много пута у историји и даће нам да сачувамо достојанствено као један народ Божији пре свега. У противном бићемо претворени поново у једно племе на маргинама историје које ће се изгубити у једном „Мелтинг поту“ светске глобализације и где ћемо изгубити све елементе наше традиције, нашег идентитета. Једноставно заправо неће више бити ни наслеђа Светога Саве, нећемо бити оно што смо били и нећемо моћи да сачувамо оно предање које су нам оставили наши преци. Зато је Црква ту да нас стално на то подсећа. То није никаква митологија, то није никакав национализам, то је све засновано на једном Јеванђељском опредељењу за царство Божије, а земаљска Царства су била и пролазила. И проћи ће. Али наш избор и очување ових светиња и нашег народа пре свега је наш главни интерес, и као Црква пре свега смо ту да будемо чувари тога и ми овде и сви верници, свештеници, Епископи наше Цркве где год они били по целом свету, сви они заједно стоје на том једном заједничком фронту очувања нашег духовног идентитета и лика Христовог у свима нама“ истакао је отац Сава Јањић. Отац Сава каже да су Amici di Decani организација коју је формирао италијан Франческо Скарфи пореклом са Сицилије из Сиракузе: "Он је одушевљен једном посетом Манастиру Високи Дечани одлучио да постане православан и то не само православни хришћанин него и монах. И он је замонашен овде у Манастиру Високи Дечани. Он се бави хуманитарним радом и већ годинама са том организацијом коју сачињавају бројни наши пријатељи из Италије међу којима су неки значајни интелектуалци, професори, бивши официри који су били овде раније, пар генерала, дакле врло угледне личности које својим ауторитетом и прилозима омогућавају да се прикупе одређена средства за помоћ људима. Посебно је доста урађено последњих пар година на плану организовања операција за децу са Косова и Метохије којој је била потребна посебна медицинска помоћ у Италијанским болницама. Имамо и доста добар одзив њихових волонтера. Велико пријатељство у италијанском народу имамамо, много смо пријатеља стекли и та организација пре свега повезује нас са једним народом који је по много чему близак нама и то је један много леп пример солидарности који охрабрује" - поручује Игуман Високих Дечана архимандрит Сава (Јањић). Извор: Телевизија Храм
  10. У оквиру свечаности поводом прославе Светог Симеона Мироточивог, патрона Митрополије црногорско-приморске, синоћ, 22. фебруара, у препуној крипти Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици одржано је Косовско-метохијско вече на којем су представљене књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, Епископа Атанасија (Јевтића). Прилог радија Светигоре (звучни запис) Промоцији су присуствовали Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски чувар најсветијег Трона пећкога г. Амфилохије, Њихова преосвештенства господа епископи милешевски Атанасије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије, умировљени захумско-херцеговачки Атанасије и архимандрит Сава (Јанић), игуман манастира Високи Дечани, бројно свештенство и монаштво, вјерни народ. Епископ милешевски Атанасије казао је да је поимање Косова и Метохије одређено самим поводом окупљања око личности Светог Симеона Мироточивог и Светога Саве и њиховог дијела, 800-годишњице самосталног организовања Српске православне цркве односно, како је невео, 800 година зрелости управљања собом. „Наш народ српски, просторе на којима живи доживљава у свјетлости Јеванђеља Христовог с обзиром да су наши преци током 800 година организованог живота и дјеловања на овим просторима изабрали да слиједе задатак који је Господ Исус Христос дао својим ученицима: Ви сте свјетлост свијету.“ Он је казао да када говоримо о Косову и Метохији треба да имамо пред собом оно шти су наши преци већ створили на том простору, имајући на уму Христове ријечи: Ко хоће за Мном да иде нек се одрекне себе и узме свој крст и иде за Мном. „Ми смо на испиту, али то је одговоран испит који није само за нас јер слиједимо Христову мисију- спасење свијета“, казао је владика и рекао да је врло битно да се сабирамо око онога око чега су се окупљали и наши преци. Књиге „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“ је представио протојереј-ставрофор др Велибор Џомић који је подсјетио да је Меморандум СПЦ о Косову и Метохији Свети архијерејски сабор усвојио 2003. године, и да је он од тада званични документ наше Цркве. Прво издање је објављено убрзо по усвајању, док је друго издање објављено 15 година касније: „Меморандум, о КиМ Светог архијерејског сабора СПЦ је један од најбољих, а свакако и најсажетији документ о косовско- метохијској рани и проблему. Сав саткан од чињеница и истине, лако провјерљивих, али и потресних података, Меморандум служи српском читаоцу, али и иностраном како би се лакше упознао не само са ставовима и предлозима СПЦ о КиМ, него и са његовом историјом и проблемима, о којима не само говори него и свједочи Српска црква кроз свој епископат, свештенство и вјерни народ вјековним присуством, животом, страдањем и старањем за живот, безбједност, опстанак и напредак Срба, али свих осталих на КиМ.“ Говорећи о књизи „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, отац Велибор је казао да косовско- метохијски циклус Епископа Атанасија започет прије шест деценија, није завршен и да управо то потврђује ова програмска књига о КиМ у којој је објављено десет писама и апела: „Епископ Атанасије и овом приликом, на свој начин, али из новог угла зацјељује живу косовско- метохијску рану свог народа кроз јасно указивање на погубан наум дириговане режимске трансформације КиМ као срца Србије у некакав “ Гордијев чвор“ или „канцер Србије“. Епископ Атанасије је један од ретких, чак и у нашој Цркви, који је то међу првима препознао и јавно реаговао.“ Прота Велибор је истакао да су „Апели и писма“, без сумње, зборник новијих историјских извора о КиM у једном од најтежих периода у његовој историји, чији смо тужни, али не и безнадежни савременици. Од десет објављених докумената један је из 1982. године и један из 1999. а остали су новијег датума, од 2012 до 2018, што се поклапа са доласком Српске напредне странке и Томислава Николића на власт у Србији коме је у писму 2012. године указао на смисао и значај КиМ: „Још тада је, иако у том тренутку то нико није помињао, готово пророчки скренуо пажњу да се косовско- метохијско питање не може решавати референдумом и упозорио да ниједна Српска Влада, најмање Председник Србије, нема право да потпише било какву одлуку којом би судбина КиМ била предата у руке пљачкашима, окупаторима, злочинцима над Српским народом и његовим Светињама.“ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић је нагласио да су „Апели и писма“ програмска књига за очување Србије на КиМ, али и Срба на КиМ и кроз њих свих нас који смо, како је истакао, недостојни тог великог залога и благослова који смо наслиједили од предака и задужили од потомака: „У овој књизи се налазе одговори и на питања шта треба и шта никако не треба радити на КиМ.“ Сабранима се обратио и архимандрит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је пренио поздраве и благослове Епископа рашко-призренског г. Теодосија и дечанске братије, а прије свега благослов Светога краља Стефана Дечанског. Свједочећи о стању на КиМ, отац Сава је говорио о забринутости нашега народа који је, поред свих страдања, храбар и одлучан да остане на својим вјековним огњиштима. „Забринут је наш народ због опасности, можда и први пут у својој историји, да се сами сагласимо са одсјецањем КиМ једном заувјек, не само политички већ од бића самога нашега народа. Суочавамо се са наставком раније, посебно за вријеме комунизма, започетог процеса тјерања да се сами одрекнемо КиМ и да народ и Црква прихвате то као најбоље рјешење.“ Игуман дечански је казао да владика Теодосије са свештенством и монаштвом свједочи све што се дешава на КиМ и да је њихов посао да пале свијетло, а да народ мора да нађе начина да не дозволи да се одрекнемо КиМ. „КиМ није питање политике и територије. За нас је Косово и Метохија ризница нашег хришћанског идентитета. Без њега можемо лако да престанемо да будемо народ Божији јер се на њему налазе светиње које стално казују и опомињу нас ко смо били, шта јесмо и шта треба да будемо“, казао је архимандрит Сава и додао да су косметске светиње и светитељи обиљежили КиМ као свештени простор који је наш ДНК. Црква о КиМ говори вјековима, својим дијелима и молитвама, а у новије вријеме је врло јасно изнијела и свој став кроз Меморандум о Косову и Метохији и саопштења Светог архијерејског сабора СПЦ, који су јасно и недвосмислено рекли шта не би смјело да деси: „Ми тиме не преузимамо улогу политичара, нити намјеравамо да водимо револиције, али не смијемо да ћутимо и да се саглашавамо са оним што обесхрабрује наш народ. Људи су заплашени, збуњени….Већ су спремили кофере, бојећи се шта ће они, од којих су очекивали да буду заштитници Срба, не само сјеверно већ и јужно од Ибра, да договоре на тајним састанцима са онима са којима се добро разумију и кроје нам судбину. А они хоће да подијеле КиМ – тијело српскога народа.“ Он је казао да је то само увод у једaн шири пројекат и процес расрбљивања, рассветосављења нашега народа и нагласио да је КиМ за нас Свети олтар коме се приноси хљеб и вино: „Хљеб са косовских житница а вино из метохијских винограда. Сво КиМ је у знаку хљеба и вина – Тијела и Крви Господње и зато је то простор који нико нема право да отуђи, преда, да га се одрекне. Ако треба вјековима да чекамо слободу борићемо се за бољи живот. Треба разговарати, радити на унапријеђењу нашега живота, али никада на овај начин када се говори о коначном рјешењу који ће неки договорити на тајним састанцима и онда обавјестити народ и Цркву. “ Архимандрит Сава (Јанић) је упозорио да ћемо понијети велико проклетство, и као народ и појединачно, уколико будемо ћутали и позвао на молитву Богу да спријечи оне који одлучују о КиМ да учине зло. Његово преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки г. Атанасије је у свом слову о КиМ указао на дугогодишњу комунистичку забрану, коју је усвојио и садашњи режим у Србији, помињања назива Метохија због тога што се из самога имена закључује да се ради и манастирском посједу. „Ријеч КиМ испуњује цијело биће, срце и душу нашега народа. У овим књигама се бавимо њиме. Меморандум је био поклич једног слободарског, поносног и јуначкога народа, док власт жели да питање КиМ ријеши издајом. Најновија је тврдња да ћемо добити Републику Српску. Али не можемо мијењати, давати срце наше за једну покрајину.“ Владика је нагласио да је посебно важно да наш народ остане на КиМ и да треба да помажемо свој народ. Указао је на недомаћинско понашање власти у Србији и лицемјерство Европе која је створила гасне коморе за дјецу, и сад ћути над свим што се дешава православним хришћанима у срцу Европе. „Сада на КиМ имамо око 1300 цркава и манастира, а највеће и најважније су у Метохији. Иако је власт избрисала Метохију, она се не може избрисати јер је дубоко укоријењена у наше биће заједно са Косовом и зато увијек треба говорити Косово и Метохија“, казао је владика Атанасије и додао да ћемо издржати, само треба да се стално молимо Богу да буде: Догодине у Призрену. Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је благословио Косовско-метохијско вече истичући да косовско-метохијски разговор траје без прекида већ 600 и више година: „КиМ је у жижи свјетских збивања од 1389. године када су звонила звона у Нотр Даму у Паризу, а тако је то и у ово наше вријеме. На Косову је настављена битка свјетских размјера и представља почетак оног што се данас догађа у Украјини, Блиском истоку, Палестини. Та збивања су, дакле, наставак онога што се догађало на КиМ.“ Осврнуо се на признање тзв. независног Косова од стране актуелне власти за коју је рекао да је рођена из Брозове Црне Горе: „Нема срамнијег чина за Црну Гору од тог признања, а следбеници истога, бившег, господара у Србији настављају ту причу. Кад ствари мјеримо историјски, мислим да Црна Гора и Србија никада нијесу пале на тако ниске гране као сада у ово наше вријеме.“ Додао је да Црква, која је 500 година чувала душу и образ КиМ, нашега народа и цијелог Балкана, наставља то да ради и данас а да је ово што се догађа данас наставак пето вјековног ропства: „Наставља се шесто вјековна прича на Балкану, ми смо носиоци тога, а ове књиге које вечерас представљамо су свједочанства онога што је Црква радила и што ради и данас“, казао је Митрополит и подсјетио да не треба изгубити из вида још једно изузетно свједочанство, Задужбине Косова и Метохије које су доживјеле допуњено издање. Он је казао да је утјеха у мрачном времену издајства, али и смушености народа, то што никада није толико написано значајних дјела о КиМ као посљедњих 30 година. „Толико је написано драгоцјених свједочанстава о КиМ из којих проговара изворна душа народа. Црква је све вријеме робовања и под турском влашћу, и прије ових савремених следбеника султана Мурата, била уз народ и чувала његову душу. Носећи крст, наша Црква чува душу хришћанске Европе Светих Петра и Павла, Светих римских епископа … душу Европе Фрања Асишкога.. Виктора Игоа, Шарл де Гола… То је Европа која је сада нестала.“ Своје обраћања, на представљању књига „Меморандум СПЦ о Косову и Метохији“ и „Писма и апели за Српско Косово и Метохију“, Епископа Атанасија (Јевтића), Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је завршио стиховима Ловћенског Тајновидца: Нада нема више ни у кога, до у Бога и у своје руке. Надање се (не безнађе) наше закопало на Косову, у једну гробницу: „Нема светије, пророчкије ријечи од те ријечи владике Рада записане 1847. године када су Косово и наш народ били у много тежем положају него што је данас, али народ није изгубио наду, него је на тој косовско- метохијској гробници саградио наду и будућност.“ Извор: Митрополија црногорско-приморска
  11. Поздравна реч декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду на Светосавској академији 27. јануара 2003, објављенa у: Са теолошке тачке гледишта, Београд: ПБФ–ИТИ, 2010, 151–152. Ваша Светости, Ваше Еминенције, Ваше Екселенције, Часни оци, драги гости, дозволите ми да вас, између две трпезе: оне духовне са које долазимо, тј. божанске литургије која је par ехсеllеncе место сусрета човека са Богом, и оне телесне на коју ћемо отићи (после празника за уши који нас очекује) а која је трпеза такође својеврсна агапа (трпеза братске љубави), дозволите ми, велим, да вас од свег срца поздравим и пожелим вам добродошлицу на Теолошки факултет. А заиста сте нам сви добродошли, јер вашим доласком сведочите да не заборављате Теолошки факултет, да не заборављате Цркву, да не заборављате ни Св. Саву који је непосредни повод нашег данашњег окупљања. И одиста не треба заборавити Св. Саву, јер бисмо заборављајући њега убрзо заборавили и ко смо и шта смо и зашто смо. Зар нас није Св. Сава учио да смо без Бога и без утемељења у Богу (како личног тако и свенародног) налик на гордошћу надуване мешине које се пробуше и издувају чим налете на прво трње овоземаљских искушења, па је зато на српски језик неуморно преводио и дописивао богонадахнуте и богомудре оце Цркве, а исто тако цркве и манастире неуморно подизао и обнављао, не би ли нам указао на пут ка ономе без кога смо само прах и пепео. И зар нас није учио да смо издвојени од других људи и народа налик на изоловани поточић коме прети опасност да заврши као устајала бара, па је зато, непрестано путујући, градио мостове и са источним и са западним народима, пријатељујући са свима и бивајући свима све, само да их придобије. Отуда сваки онај који инсистира на српству Св. Саве, а не на његовом хришћанству, није од њега научио ништа. Свети Сава је на овај свет дошао као Србин, а напустио га као хришћанин, јер су све овоземаљске одреднице (попут крви, тла или нације) људима његових размера преуске и претесне да би се у њих удобно сместили. И такав став није његово приватно постигнуће, него дело Духа Светога који надахњује Цркву и свакога истински црквеног. И као што белац или црнац крштењем водом и Духом не престају да буду бели или црни, али бела или црна кожа престаје да им, у Цркви у коју су крштењем ушли, даје идентитет, тако исто идентитет у Цркви престаје да им даје припадништво одређеној друштвеној класи или неком народу. Идентитет у Цркви човек задобија искључиво из односа који преко Христа у Духу Светоме има са Оцем небеским. Све остале особине које је имао (боја коже или очију, припадништво класи, раси, полу или нацији) он уласком у Цркву додуше не губи, али оне престају да за хришћанина буду одлучујуће, престају да му дају идентитет који он сада црпи не из карактеристика овога света, него (парадоксално) из будућег царства Божијег. Па ако, по сведочењу Апостола Павла, у Христу нема ни мушког ни женског, ни Грка ни Јеврејина, онда свакако у Христу и у његовој Цркви не сме бити ни Немца ни Италијана, ни Србина ни Хрвата, ни Руса ни Јапанца, него само Христос сав у свему. Тако и ми, љубљени моји, благодарећи Богу што за вековни узор имамо оваквог духовног горостаса који надраста све људске, „исувише људске“, поделе, осим оних које бескомпромисно деле добро од зла и праву од криве вере (јер је она прва спасоносна, а ова друга душепогибељна), имајмо за извор свог идентитета само благу Христову личност, а за руковођење при делању само чисту љубав Христову, без обзира на цену коју ћемо баш због тога морати да платимо кнезу овога света. И колико год висока та цена била, не заборавимо ни то да ни једна цена није превисока када је у питању царство Божије, царство Христа Богочовека, коме нека је слава са светима његовим (међу којима је и српски лучоносац Св. Сава) у векове векова. Амин. Извор: Теологија.нет
  12. Они који користе друштвене мреже неретко се сусрећу са лажним профилима храмова, парохија, свештенства и монаштва, што представља кривично дело. О томе колико је ово раширен проблем и како се са њим суочава Црква говорио је Александар Арсенин, стални стручни сарадник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  13. "После разматрања приповести о Каину и Авељу, окрећемо се нарацији о Јакову и Исаву, приповести у којој приповест о првој браћи добија своју антитезу. Припремајући се за ово излагање ослањао сам се на ранија истраживања, али када сам се изнова окренуо библијском тексту из њега су исијали моменти који су ми до тада промицали. У томе је свакако помогло и уочавање књижевних облика са којима смо се упознали приликом разматрања Пс "Господ је пастир мој." Тако ослањајући се на претходне теме хватамо се у коштац са једном од најинтригантнијих библијских приповести." Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке
  14. У оквиру циклуса предавања Разговори о вери у конаку Капеле Свете Петке, у недељу, 17. јуна, предавање под називом "Изградња идентитета - како је Јаков постао Израиљ" одржали су ма Јован Благојевић, теолог и Андреа Костић, психолог. Модератор је Стеван Јовановић. "После разматрања приповести о Каину и Авељу, окрећемо се нарацији о Јакову и Исаву, приповести у којој приповест о првој браћи добија своју антитезу. Припремајући се за ово излагање ослањао сам се на ранија истраживања, али када сам се изнова окренуо библијском тексту из њега су исијали моменти који су ми до тада промицали. У томе је свакако помогло и уочавање књижевних облика са којима смо се упознали приликом разматрања Пс "Господ је пастир мој." Тако ослањајући се на претходне теме хватамо се у коштац са једном од најинтригантнијих библијских приповести." Извор: Црква Ружица и Капела Свете Петке View full Странице
  15. Одсуство југословенског идентитета је чињеница због које се распала Југославија, оценили су данас учесници панела „Од Крфске декларације и заједничке државе до југосфере”. Професор Факултета политичких наука у Београду Драган Ђукановић каже да је Тито био против концепта југословенске нације, а још један од разлога распада Југославије била је и геостратешка политика, тачније, окренутост Словеније и Хрватске ка Средњој Европи, док је остатак земље био везан за Балкан. „Идеја југословенства била је еманципаторска, и афирмисала је начело народности и питање статуса етничких мањина у Југославији”, сматра Ђукановић. Његов колега, професор Филозофског факултета у Љубљани Божидар Јездерник, оценио је да у Југославији није било национализма, како се иначе мисли, и да је та држава нестала зато што није грађен југословенски идентитет. „Нико није правио Југословена, као што је Италија правила Италијане”, изјавио је он. Јездерник је рекао да се у Југославији, када је основана по завршетку Првог светског рата, поставило питање шта радити са војницима који су ратовали на обе стране. „Србија је била разорена, а међу онима који су то починили били су Хрвати, Бошњаци, чак и Срби, а одједном су сви они постали браћа. О томе се није говорило, то је гурано под тепих, али није умрло и букнуло је 90-их”, указао је Јездерник. Према његовом мишљењу, Титовом смрћу нестало је „везивно ткиво” које је повезивало републике бивше Југославије. „Сем тога, није било ни југословенског национализма, а национализам је услов за опстанак једне земље”, оценио је професор са Љубљанског универзитета. Он је оценио да „југосфера” никада није била на нижем нивоу у последњих 100 година, него што је данас. Професор је подсетио да се име Југославија први пут спомиње у словеначким новинама 1848. године, а да се данас словеначки идентитет, како каже, гради на принципу негације. „Данас се инсистира на томе да нисмо Југословени, а познато је колико је Словенија жалила за краљем Александром И Карађорђевићем којем је у Љубљани подигнуто пет споменика, који су срушени током италијанске окупације у Другом светском рату. Тито никада није добио толико споменика у Љубљани”, поручио је Јездерник. Књижевник Мухамед Баздуљ је сагласан са Јездерником да су Југословени постојали и пре него што се формирала Југославија, јер није се створила држава па нација, као што је случај са Италијанима. „Југословенски народ су раздвајале религије, али их је спајало језичко јединство које је било важније од религије”, сматра Баздуљ. „Друга Југославија је и умрла 1967. године када је донета Декларација о хрватском књижевном језику”, оценио је Баздуљ. Додао је да за разлику од Хрвата, Отон Жупанчић и многи други словеначки писци били су спремни да одустану од словеначког језика као стандардног. Каже да они који су заговарали Југославију били млади, сиротиња и еманциповани грађани, док је политичка и остала елита имала антијугословенске ставове. Говорећи на панелу, историчар Предраг Марковић је истакао да идентитети нису фиксирани, већ да су они једна привидна појава, а да их је у Југославији, каже, било више. Он сматра да је Иван Мештровић учествовао у националном идентитету Југославије, а да је на крају завршио као хрватски националиста који се разочарао у југословенску идеју. Земље бивше Југославије, поручује Марковић, су схватиле да је Југославија шанса да се превазиђу трибалне разлике, да се створи велика држава која ће допринети модернизацији и у то је веровала и културна елита. „У Србији 1914. нико није био против Југославије, сви су веровали да је то добра прилика за Србе”, каже Марковић. Комунисти, поручује он, покушали су да идеју југословенства базирају на систему вредности, те је њихов систем био више налик на данашњи амерички, него европски.
  16. Извештај са предавања Македонски идентитет у контексту југословенске идеје 04 субота нов 2017 Posted by Стање ствари Златко Крамарић на трибини о македонском идентитету (Фото: Фејсбук страница Института за европске студије) У Београду, 20. септембра, у Институту за европске студије, одржана је трибина „Македонски идентитет у контексту југословенске идеје“. Трибина се састојала од уводног предавања хрватског македонисте, политичара и дипломате Златка Крамарића и дискусије са публиком која јој је следила. Уводну реч на трибини имао је директор Института за европске студије Миша Ђурковић који је указао да је Златко Крамарић једно од најзанимљивијих имена на хрватској интелектуалној сцени последњих двадесетак година. Ђурковић је истакао да Крамарић у својој личности обухвата значајна искуства научника, политичара и дипломате. Крамарић је редовни професор на Свеучилишту Јосип Јурај Штросмајер у Осијеку где предаје македонску књижевност, културу, културну антропологију и теорију књижевности. Био је градоначелник Осијека, посланик у хрватском Сабору у више мандата, амбасадор Републике Хрватске у Скопљу као и генерални конзул Републике Хрватске у Бања Луци. Аутор је низа интересантних књига међу којима су Македонске теме и дилеме (1991), Идентитет, текст, нација (2009), Политика, култура, идентитет (2013), Југославенска идеја у контексту постколонијалне критике (2014), Носталгија: кратка повијест заборава (2016). Модератор трибине био је Стеван Гајић. И поред тога што је тема трибине била дефинисана као питање македонског идентитета у контексту југословенске идеје то је био само широки оквир онога што је изречено. Крамарић се дотакао широког опсега тема везаног за југословенско искуство, идентитетске проблеме, однос хрватског и македонског националног покрета, и других које су везане за његов истраживачки и списатељски рад али и оне са којима се лично сусретао током практичне дипломатске и политичке каријере. Крамарић је указао да наслов трибине који је договорио са својим београдским колегама одражава чињеницу да у Србији дуго нема релевантног македонисте. Иако има помало академских или публицистичких покушаја нема систематског бављења овом темом – српска македонистика практично да не постоји. Крамарић је навео како се случајно определио за македонистику пошто је после студија добио понуду да буде асистент за македонску књижевност. Његова намера је пре била да се бави хрватском и српском књижевношћу. Но, како је ступио на ово истраживачко поље увидео је његову комплексност и изазовност. Истакао је као значајан истраживачки подстицај чињеницу да је много тога важног што се у Македонији дешавало, дешавало се уз помоћ хрватске политике. Подсетио је да је још у 19. веку значајан зборник за македонски национални развој штампан у Загребу и како су у међуратном периоду хрватски политичари водили политику према Македонији која није била у сагласју са званичном. После рата неки од Хрвата који се нису понели исправно али који се нису ни много огрешили послати су по казни у Македонију. Међу њима су били и многи лекари, правници и интелектуалци других занимања. То је, оценио је Крамарић, била добра подлога за његово бављење македонистиком. Навео је, међутим, како је у почетку његове истраживачке каријере, тај рад превасходно представљао вежбу из академске акрибије – примењивање савремених увида теорије књижевности на поједине текстове македонских аутора и указивање да неки од њих могу успешно да се носе у ситуацији када су подвргнути овом теоријском апарату. Ситуација се променила са продубљивањем југословенске кризе крајем осамдесетих година. Подсетио је да је на последњем конгресу југословенских слависта у Новом Саду, октобра 1989. у свом излагању заговарао тезу, који је раније заговарао Стане Ласић, о немогућности комуникације између југословенских књижевности и култура. То је према Крамарићевој оцени била једна контроверзна и помало јеретичка теза. Указао је да је у свом раду истакао како интегралистички процеси нису могли да дају резултат и да југословенског културног простора једноставно нема. Према његовом суду темељи таквог стања постављени су на српско–хрватској линији неких двадесетак година раније. Указао је како је имао приличних проблема да објави овај рад у Хрватској а о зборнику са конгреса више није могло бити ни речи због политичких превирања која су наступила. Чланак је успео да објави у „Оку“ које је, према његовим речима, било ригидни бољшевички часопис са превасходном намером да оштро критикује све манифестације хрватског национализма. Крамарић је навео како је једна од најважнијих његових тема била „хрватска шутња“ у југословенском политичком животу. Страх је, по његовом суду, у великој мери обликовао политички живот, обесхрабривао многе од учешћа у политици и можда дао прилику неким екстремнијим политичким опцијама да испливају и заузму истакнуто место. Подсетио је на речи историчара књижевности Зорана Крамара да „код нас“ увек превладају леви или десни екстреми, „Москва или Берлин“, а да тиха већина увек прећути сусрет са историјом. Крамарић је указао да се на постјугословенском простору десило једно велико „измишљање традиција“ без истински креативног осмишљавања како се односити према реалним историјским традицијама и шта отуда пригрлити као позитивне тековине. У случају Македоније запитао се зашто се одустаје од кирило–методијевске традиције и бежи се у нешто гротескно. Крамарић је изнео мишљење како је проблем са политичким елитама на постјугословенском простору то што не постоји договор које традиције би требало оценити позитивно, и како их укључити у савремени културни развој а које опет треба одбацити као неупитно негативне. Истакао је да он у својим књигама није приступао као апологета југословенства већ као неко ко је хтео да критички преиспита појам „југословенског културног простора“ који многи и даље користе иако је по његовом суду он одавно испражњен од значења. После уводног предавања у коме су назначене кључне теме Крамарићевог рада и интересовања уследила је дискусија. Пошто је тематски опсег Крамарићевих истраживачких интересовања прилично широк и расправа која је уследила била је разноврсна и садржајна. Пошто је тешко тематски груписати одговоре у овом извештају ћу ток расправе приказати као вишеауторски интервју што одражава и структуру догађаја. Расправу је отворио Миша Ђурковић питањем како је после Другог светског рата дошло до конструкције македонског идентитета и како се он одређивао према бугарском и српском идентитету? Крамарић је указао да данас Македонија у Србији није трауматично место и да се много релаксираније приступа односима са Македонијом. Навео је да се Македонци после Другог светског рата политички везују за Београд иако Загреб има незанемарљив културни утицај. Први који је правио извесне проблеме Београду је Крсто Црвенковски. Крамарић је нажалост овде пропустио да разјасни да ли се Београд метафорично спомиње као југословенска престоница или као тобожње извориште српске политичке моћи и последично политичког утицаја. Без овог разјашњења тешко је разумети прави смисао његовог одговора. Навео је такође да је Киро Глигоров био изузетни политички акробата способан да се носи са менана у оквирима социјалистичког политичког система. Код њега је, према Крамарићевом мишљењу, све до половине 90–их година остао некакав рецидив пројугословенске политичке оријентације. За Крамарића је у политичком развоју Македоније од изразито великог значаја „политичка видљивост“ албанског фактора након слома социјалистичког поретка. Наиме, према његовом суду, пре промена крајем 80–их и почетком 90–их година албански елемент био је готово невидљив у македонској политици. ВМРО је, наводи даље, игнорисао овај политички фактор и због тога све до 1998. и поред своје снаге не долази на власт, препушта победе јер неће да пактира са Албанцима. Други проблем савременог македонског политичког развоја, вели Крамарић, је проблем имена. Албанци постају нервозни и кажу да не желе да буду таоци македонске тврдоглавости. Крамарић мисли да сам избор америчког амбасадора у Скопљу, Брајана Хојт Јиа, САД указују да је Македонија важна тема и да потенцијално може доћи до озбиљних тектонских поремећаја. По његовом мишљењу до знатнијих промена може доћи ако Албанија постане чланица Европске Уније а притом пре тога не дође до разрешења проблема македонског имена и потпуног регулисања односа Македоније и Грчке. Тиме би се македонски Албанци на известан начин нашли у талачкој позицији! „Није лако бити Македонац“, закључио је свој коментар о овом скупу проблема Крамарић. Горан Николић је поставио питање у вези са дијалектом на коме је писан зборник македонске књижевности из 1939. године и да ли је тачно да је приликом избора званичног дијалекта један од примарних критеријума био да он што мање личи на бугарски. У другом питању Николић је затражио да Крамарић као „бањалучки конзул“ прокоментарише сличности и разлике између данашње Босне и Херцеговине и некадашње Југославије. Крамарићев одговор био је прилично кратак с обзиром да је први део питања искључиво фактографске природе: за дијалект је изабран средњомакедонски дијалекат који би, како је Крамарић рекао, вероватно изабрао Вук Караџић да је био Македонац и да је учествовао у кодификацији македонског језика. Што се тиче паралела између БиХ и СФРЈ Крамарић је указао да се може сагласити са речима Милорада Додика који понекад наводи да га сарајевски политичари помало подсећају на Слободана Милошевића с краја 80–их година. Историчар Предраг Марковић питао је какве су планове заговорници Балканске федерације по окончању Другог светског рата имали са Егејском Македонијом. Крамарић се оградио да као неисторичар не може детаљније да прокоментарише ово питање и да му није познато да се неко од македонских истраживача темељније бавио овим проблемом. Према његовом мишљењу пројекат Балканске федерације је нешто чиме су се југословенска и бугарска политика бавиле ан пасан у једном кратком послератном периоду и да је упитно колико је где се овај пројекат налазио између замисли и политичког оквира који је потребно имплементирати. Владимир Тодорић је укратко прокоментарисао однос Слободана Милошевића према Македонији. Сложио се са оценом да су данашњи српско-македонски односи релативно релаксирани. Он је указао да је за разумевање прилика почетком 90–их на овом подручју важно пратити односе између Слободана Милошевића и Грчке. Грчка је Милошевићу била потребна као „испуст“ према Западу док су и Грчки интереси за блиским везама са Југославијом били незанемарљиви. Упитао је да ли су Крамарићу познати неки планови за територијалним променама који су стварани између Југославије, Грчке, Бугарске а који су морали имати благонаклоност и код других држава региона, као што је Румунија. Други проблем на који је Тодорић указао је чињеница да Бугарска, иако признаје македонску државу не признаје македонску народност нити језик. Питао је Крамарића да ли је упознат са анализом Бугарске академије наука генезе македонског језика и какво је његово дипломатско искуство у сарадњу са македонском политичком елитом? Крамарић се овде више концентрисао на анализу савремене македонске политичке елите. Према његовом суду, ВМРО је идеолошки прилично празна и реч је, према његовом мишљењу, о класичним технократама који знају да „добро зараде новце“ (за разлику од Љупчета Георгијевског, код кога је идеолошки моменат имао великог уплива). Крамарић је оценио да је слична ситуација на читавом постјугословенском простору и да је на сцени генерација политичара испражњених од сваке иделогије. Навео је да су његова искуства са бугарском елитом другачија и да је у размени мишљења са бугарским стручњацима стекао утисак како они разумеју у ком је правцу пошао историјски ток, да је он можда могао поћи и другим путем, али да је то пре ствар академског домишљања него активне политике. Душан Ђурић, историчар и публициста, упитао је о утицају протестантског фактора у хрватској политици наспрам римокатоличког који се у јавности перципира као одлучујући. Крамарић је оценио да и поред свог присуства протестантска заједница нема значајнијег утицаја на јавни и политички живот у Хрватској. Хрватска се по његовом мишљењу тако с правом превасходно перципира као римокатоличка земља. Јован Бабић, професор Филозофског факултета у Београду, поставио је питање које се односи на идентитет савремених Македонаца односно на словенско–антисловенску дихотомију која постоји у јавној свести а једним делом и у академској заједници. Бабић је питао да ли негирање словенског порекла Македонаца може да има знатнијег утицаја на развој македонског културног идентитета? Крамарић је оценио да не верује да ће тако нешто проћи. Он је, како каже мимо дипломатског протокола, протестовао када се суочавао са оваквим тенденцијама. Мишљења је да је реч о инцидентима који не могу имати трајнији или дубљи утицај и да теза о старомакедонском пореклу Македонаца припада маргинама академског живота и зони псеудоисторије – сличних тенденција има и у Србији и у Хрватској па оне немају значајнији утицај. Историчар Момчило Диклић питао је Крамарића да прокоментарише једну епизоду из историје развоја македонског националног идентитета: колико су политички договори Јосипа Броза Тита и Георгија Димитрова имали утицаја и да ли је њихова политичка делатност била усмерена на слабљење српског карактера ове области. Крамарић је у духу умерене безобалности оценио како сумња да је Титова намера била усмерена против Србије и да у његовом деловању у вези са Македонијом не би могао да види елементе антисрпске политике. Нешто детаљније опсервације и питања поставио је Стеван Гајић, политиколог и сарадник Института за европске студије. Прво је указао да је тачна Крамарићева опсервација како Македонија није „трауматично место“ српске свести али да је, према Гајићевом суду, разлог томе што је српски идентитет насилно и брзо угушен у раној фази социјалистичке Југославије. Македонија је, казао је Гајић, била у српској свести повезана у јединствени простор „Старе Србије“. Он је исказао своју бојазан да ове две области могу бити поново повезане, у домену актуелних политичких догађаја, ако Бугарска поведе интензивније деловање у овом подручју. Друга ствар на коју је указао је паралела између „политичког појављивања“ Албанаца у Македонији и сличног процеса који се десио у случају Мађара у Словачкој. Коментаришући ове наводе Крамарић је указао да он као грађански оријентисани политичар увек жели да верује како се ствари неће развијати у најгорем могућем смеру. У Југославији је, подсетио је Крамарић, промакао однос Македонаца и Албанаца с обзиром да је пажњу привлачио однос Албанаца и Срба на Косову и Метохији. Албанци у Македонији, за разлику од Косова и Метохије, нису имали никакав инситуционални оквир. Он је навео како је још у Југославији могао да чује бојазан појединих македонских политичара у вези са бројношћу албанског становништва. Крамарић је оценио како лично нема осећај да Бугарска може да води активнију политику на овом простору – из превасходног разлога што јој недостаје снага за тако нешто. Трибина је завршена опсервацимаја и питањима Мише Ђурковића. Изразио је своју бојазан да идентитетска питања могу да буду веома политички осетљива па можда могу да воде и у насилне ситуације у Македонији. Сложио се са Крамарићевим оценама о слабом стању македонских студија у Србији али је указао да у Србији ипак има специјализованих истраживача за ово подручје (посебно историчара и стручњака који се баве црквеним питањима). Према Ђурковићевом оцени црквено питање у односима између Србије и Македоније је питање које се вештачки одржава и које би са лакоћом било разрешено када такво решење не би опструирале Сједињене Америчке Државе. Односе између Срба и Македонаца Ђурковић је оценио као изванредне и да не постоје било какве претензије према Македонији какве имају сви њени суседи. Ђурковић је затражио Крамарићев коментар у вези са двема темама: о субверзивној идентитетској политици Хрватске наспрам српског простора, што се некада одвијало у Македонији а сада се одвија у Црној Гори и у вези са предвиђањем шта ће се збивати са Македонијом пре свега у идентитетском кључи односно да ли ће се она претворити у двојну државу? Крамарић је своје излагање закључио уверењем да мисли како су великодржавни пројекти ствар прошлости и да сумња да Тирана настоји да обухвати просторе „Велике Албаније“ као и да сумња да би политичке елите тих простора лако прихватиле прикључење. Он је оценио да је Македонија у сваком случају недовршена држава а Софијску платформу је оценио као покушај да се македонска политичка обезбеди са бугарског бока. Македонију је тешко извести као унитарну државу. Албанцима је, истакао је Крамарић, Охридски споразум дао извесну групу контролних механизама којима снажно могу да утичу на македонске прилике. Закључио је своје излагање речима да политичке елите морају да буду одговорне али да он сам верује у будућност Македоније јер нико није спреман да повуче први корак. Као што ће читаоци овог прегледа лако уочити трибина је била разграната, тематски разноврсна и веома садржајна. Међутим, неки ће можда уочити, између осталог, претеранo Крамарићевo поуздање у тренутни међународни и либерални поредак. Да ли ово поуздање утемељено у стварним приликама остаје и даље упитно. Аутор: Милош Милојевић Погледајте још
  17. У емисији „Спутњик интервју“ разговарали смо о националном идентитету. Шта је национални идентитет и како се гради? Колико су Срби свесни свог националног идентитета? Да ли идемо ка патриотизму или шовинизму? Када су Срби имали најјаче изражен национални идентитет, а како га доживљавају млади нараштаји? Гости емисије Спутњик интервју били су историчар Чедомир Антић и песник Љубивоје Ршумовић.
×
×
  • Креирај ново...