Претражи Живе Речи Утехе

Последњих година пажњу верника, али и критичара изазива манастир Тумане. Једно је сигурно - ОВА СВЕТИЊА НИКОГА НЕ ОСТАВЉА РАВНОДУШНИМ. Отворено о Туману, збивањима у њему, разговарамо са игуманом манастира архимандритом Димитријем (Плећевић). Пре седам година дошли сте у овај манастир, како је све изгледало? Заправо 16. октобра 2021. навршава се пуних седам година од нашег доласка у Тумане. Сусрет са самом Светињом био је дирљив, али и потресан. Све је било у лошем стању, манастир је био буквално празан и сем старе игуманије у дотрајалој кући није било ничега. Почели смо од нуле. Међутим, већи проблем од тих животних неуслова био је тај што је живот манастира замро и што је људским немаром доведен пред само гашење. Стање је практично било такво да смо се покајали што смо прихватили ту одговорност да ревитализујемо тај манастир. Али уз помоћ Божију нисмо се предавали и обнова је почела својим током. Дефинитивно из тадашње перспективе нисмо могли да замислимо да ће након само пар година слика и ситуација бити дијаметрално другачија. Опишите нам Ваше прве импресије када сте дошли у Тумане! Искрено говорећи, први утисак био је запањујући. Тумане је увек био манастир за који се у народу знало и нисам могао да верујем да је био у толико лошем стању. Али, са друге стране, сусрет са Св. Зосимом, али и са дивном мати Серафимом, био је укрепљујући и заиста је уливао наду да ће све бити добро. О томе сам детаљно писао у књизи "Манастир Тумане чудо љубави Божије". Свакако, од првог тренутка било је јасно да је долазак у Тумане у том тренутку обострано определио путању и наших живота, али и самог манастира. Прича за себе јесте обретење моштију и прослављење Св. Јакова. Тај догађај је означио нову наду у мисији ове Светиње. Постоји мишљење да је прича о чудима светитеља у Вашем манастиру исфорсирана и поставља се питање да ли је тих чуда у том интензитету било и раније? Будући да смо у Браничевској епархији били и пре Тумана слушали смо о чудима Св. Зосима. Када смо примили управу у Туману био сам зачуђен народним причама о томе. Локални житељи су најприродније говорили о случајевима где су људи после молитве проходали, проговорили, добили пород и тако редом. Лично сам био скептик слушајући те примере и гледајући стање у којем је манастир био. Чак сам једном и прокоментарисао братији: "Ако је Св. Зосим толики чудотворац, зашто дозвољава да му се манастир распада?” . Да ли сам тиме побудио реакцију Светитеља или је просто наступила пуноћа времена не знам, али је чињеница да је народ све чешће долазио из разних крајева, чак и других вера, сведочећи благодатну помоћ од моштију Преподобних. Тако је до данас. Мислим да нема континента до кога о томе није допро глас. У почетку ми нисмо то бележили. Видевши да се сведочења умножавају и да народ свакодневно долази са својим искуствима, почели смо најпре да записујемо, а потом и да снимамо сведочанства, ради аутентичности. Важно је напоменути да су и у старини сви путописци бележили управо чињеницу да је Св. Зосим чудотворац и да му народ због тога у великом броју долази. Према томе од када је Тумана, Бог га је благословио да буде ходочасничко место, а његове је Светитеље украсио даром чудотворства. Примедба је и зашто објављујете чуда? За нас који живимо у Туману та примедба је нешто неосновано и апсолутно неприхватљиво. Посебно из разлога што се не можемо оглушити о вољу и слободу онога који сведочи. Са друге стране, ко смо ми да сакривамо и гушимо јасно изливање благодати Божије? Ругачи туманских чуда требало би да виде са којом љубављу и радошћу они који су доживели благодатну помоћ Светитеља долазе да благодаре. Они нас буквално вуку за рукав да испричају шта имају. Њихова сведочења неретко буду дубоко потресна. На лицима тих људи видите огромну захвалност. Клеветници иду толико далеко, да шире причу како ми људима плаћамо да сведоче. То говори о ономе што они носе у срцу. Вероватно би они то радили! Уосталом, исцељујући Товију арханђел Рафаило је рекао "Тајну цареву добро је чувати, дела Божија славно је објављивати". Туманска чуда израз су Божије воље и немају никакве везе са нама, већ су плод вере народа и слободе Светитеља пред Господом. Примедбе бивају и на рачун медијске експонираности манастира и коришћењу друштвених мрежа. Шта о томе кажете? По мени је то изузетно поље за мисионарење и ширење Јеванђељске истине. Човек у 21. веку функционише на другачији начин у односу на пређашње време. Ми смо медијски и интернет простор искористили за Црквену мисију, као и за представљање духовног богатства које манастир Тумане поседује. Нама је од изузетне важности то да међу братијом не постоји неговање култа личности. У центру живота манастира је Св. Литургија и уређен богослужбени живот. Вест је данас новост која траје пар минута. У медијима је заступљено све, а најмање Црква и њена мисија. То је наш проблем, односно наша грешка. И нема разлога да се љутимо на оне који говоре, када ми ћутимо. Што се тиче друштвених мрежа, то је данас простор у којем су људи непрекидно. У мору садржаја један импулс о Господу, Цркви може преобратити човека и навести га на стазу хришћанске истине. Чини ми се да смо ми са ове стране Црквене службе (свештенослужитељи, предавачи, вероучитељи) тотално неспремни за тај вид мисионарења. Народ Вам долази са свих страна. Молитве се читају свакодневно. Какве им поуке упућујете? Заиста народ долази од свуда у Тумане. Али они не долазе због нас или код нас, већ долазе код Св. Зосима и Св. Јакова, молећи их да их они заступају пред Богом. Дан почиње Св. Литургијом и предивно је видети на стотине људи који се у Светој тајни Причешћа сједињују са Христом. То је слика живе Цркве. Трудимо се да људе упутимо да буду црквени и да не заборављају своје парохијске цркве. Из тог разлога код нас нема крштења, венчања, исповести, то је на свештеницима. Подсећамо их на тај начин да је хришћански живот неодвојив од заједнице и да он сам није индивидуалан. У томе се састоји и разлог зашто увек молитве читамо групно. Покушавамо колико то можемо да те људе утешимо. У Туману се доста полаже и на гостопримство. Кафа, сок, ратлук, пециво, колачи, било какво да је послужење обрадује народ, јер виде и осећају да неко о њима брине и да су добро дошли. Постоји и мишљење да сте комерцијалан манастир? То могу да мисле људи који у Туману никада нису били или су пак дошли са предубеђењем или чак злонамерно. Ако су присуство људи у светињи или пак цене у манастирској продавници комерцијала, онда је то иста ситуација у свакој цркви или манастиру. Јер манастир живи, у њему се гради и обнавља. За седам година изграђена су два нова конака, обновљен стари, црква комплетно реновирана, обновљена гостопримница, сазидани економски објекти, воденица и мини зоо врт. Обновљена је испосница, уређена порта и пратећа инфраструктура, озидано речно корито. Република Србија урадила је два паркинга и пут до испоснице. У току је изградња гостинског конака. Све то нико нигде не може однети, већ остаје овде у светињи и омогућава јој нормалан живот и пријем великог броја ходочасника. Ту су и чувене свеће за молитву? Да, поједини злонамерни људи, неки на жалост и у мантијама, шире неистиниту причу како су свеће за молитву у ствари улазница у Туман. То је свакако небулоза и лаж. Ми смо заправо наследили тај обичај који је од старине негован овде. Људи су долазећи у манастир за молитву прилагали свеће за олтар. Данас те свеће, које људи држе упаљенима за време молитве, а које су симбол Христове светлости и истине, поред олтара сијају и на прелепом туманском полијелеју, дајући изузетну лепоту богослужењу. Рецимо код Св. Јована Руса на Евији постоји посебна традиција и место где људи у знак духовног приноса прислужују свеће. Ту нема никада задњих намера, то је чиста и жива вера народа. Људи из Светиње са вером односе воду са извора Св. Зосима, уље из кандила која горе код моштију и делиће одежде светитеља. Тиме у своје домове носе благослов светиње, а средства која су оставили у манастиру њихова су лепта у обнови. И људи то са великом радошћу чине, јер виде голим очима колико се у Туману гради, али и колико манастир помаже потребитима. Реците нам нешто о хуманитарним акцијама? Манастир је формирао мисионарски центар "Св. Јаков Тумански" чији је циљ издавачка делатност, али и хуманитарне акције. Оне се састоје у помоћи сиромашнима, лечењу болесних, снабдевање домова за сиромашне и незбринуте, као и болнице, храном и осталим потребним средствима. Акције су јавне и то са циљем да буду пример и другима да се пробуде и истински, у име Христово, буду ближњи онима око себе. Како видите монашки живот данас? Реците нам нешто више о животу Ваше монашке заједнице? Узевши у обзир да се бројно стање нашег народа из године у годину смањује а да је стопа наталитета ниска, те да су миграције озбиљан и неповољан фактор, јасно је да и манастири по питању подмлатка трпе исте последице. У нашој Цркви догодио се духовни процват деведесетих година и мислим да монашки кадар из тог времена јесте кичма Цркве данас. Међутим, за нас који смо у манастиру, пре свега квалитет увек бива изнад квантитета. Нека буде људи колико Бог да у заједници, али је важно да буду здравог духовног поимања и спремни да понесу крст једни других у име Господње. Прави пример и узор свима нама јесте манастир Ковиљ. Сигуран сам да ће патријарх Порфирије, као човек дубоког монашког настројења учинити све да и данас обнови монаштво у читавој Цркви. Онако како је то учинио у своје време у Ковиљу. Он је човек дубоког монашког опита и то је за монахе и монашке кандидате јако важно. Да осећате и знате да вас неко разуме. Тако да сам дубоко уверен да и по том питању нашу Цркву чекају бољи дани. Што се тиче братства у манастиру Туману, њега чине млади људи, искрени боготражитељи и свима њима ово је први манастир, односно братство у које су ступили. Живот им је у практичном смислу испуњен богослужењима, која су код нас потпуна и обимна, као и у послушањима. У великом и посећеном манастиру немогуће је извлачити се тек тако. Велику радост ми причињава и чињеница да братију овог манастира чине људи који су јасно дефинисани у својој вери. Пре свега, они су литургијски људи. Тако да у међуљудским односима влада искрена хришћанска љубав и једномислије. Када се јави искушење, што је људски и природно, превазилазимо га одмах и трудимо се да ми владамо ситуацијом, а не да она влада нама. И у томе је кључ духовног напретка. Зидате нови конак. Можете ли нам рећи нешто више о том пројекту? Овде свакодневно долази велики број људи. Неки од њих превале стотине километара. Има болесних, старих, исцрпљених. Има оних који ради благослова желе да преноће у манастиру. Зато се и јавила потреба за једним већим објектом који би могао да угости тај број ходочасника. Планирано је да у њега може да се смести 120 људи. Имаће два стамбена спрата, док би на трећем била библиотека и сала за предавања. Народ са великом љубављу узима учешће у овом пројекту. Сваког дана поред реда за цркву, имате ред у коме људи чекају да упишу своје прилоге за изградњу овог конака. То јасно говори о љубави и везаности народа за ову Светињу али и о томе колико је тај народ препознао наш труд и залагање. Ваша порука народу? Порука народу би била да своје животе проводе са смислом, знајући да је земаљско пролазно, а да је само вечност непролазна. Да у том схватању у име Христово воле једни друге и буду деца Цркве, која је предукус Царства Божијег већ овде и већ сада. То се постиже трудом и залагањем у чињењу добра, са положеном надом, не у себе, већ у Господа.

Ново издање емисије "Живе речи" можете погледати уживо у среду 11. новембра 2020. лета Господњег од 20ч. Емисија ће почети акатистом Светом Арсенију Сремцу, другом архиепископу српском. Специјални гости овонедељне емисије биће јеромонах Петар (Драгојловић), игуман свештене обитељи манастира Пиносава у Епархији шумадијској, док ће наша уметничка гошћа бити Јелена Антић, иконописац и рестауратор. Модератор емисије: катихета Бранислав Илић

Током боравка у Аустралији, по позиву и са благословом Његовог Преосвештенства Епископа аустралијско-новозеландског Г. Силуана, игуман Светог манастира Хиландара архимандрит Методије разговарао је са дописником РТС-а Драганом Цараном. Снимак можете погледати на линку продукцијске куће makVideo из Сиднеја: ОВДЕ Извор: Хиландар

Доносимо репортажу Телевизије Храм о свештеној обитељи манастира Светог Николе на Озрену и разговор са игуманом архимандритом Гаврилом.

Архимандрит Порфирије са сабратом оцем Пантелејмоном обрео се у Ваљевској епархији да се поклони моштима Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина Ћелијског, уз чије је књиге као црноризац стасавао. Тридесет година службовао је на Светој Гори, у манастиру Симонопетра. Од 2007., по благослову Митрополита веријског Г. Пантелејмона, управља манастиром Продрома, који је посвећен Светом Јовану Претечи. У Епархијском дому Епархије ваљевске архимандрита Порфирија и јеромонаха Пантелејмона примио је Епископ ваљевски Г. Милутин. У братској љубави разговарало се о многим важним темама. За гостопримство, оци из Грчке не штеде речи благодарја, као ни хвале за духовно наслеђе српског народа. Приликом боравка у Ваљеву, посетили су и Међуопштински историјски архив, изложбу „Ваљевска болница“ аутора Велибора Видића, и ближе се упознали са страдалном историјом ваљевског краја у доба Великог рата. Оче Порфирије, добро дошли у Ваљево и Ваљевску епархију! Какве утиске ћете понети одавде и како се осећате међу нама? Архимандрит Порфирије: Једном приликом у манастир Симонопетра на Светој Гори дошао је отац Атанасије Јевтић (потоњи Епископ захумско – херцеговачки) и ја сам му био домаћин. Питао сам га:“Желиш ли да једеш нешто? Желиш ли да останеш код нас? Чиме можемо да те послужимо?“ Од седамдесетих година отац Атанасије и наш старац Емилијан су пријатељи, као браћа. Питао сам оца Атанасија: “Шта желиш да радиш?“ Он ми је одговорио: “У кући мог брата, могу да радим шта год хоћу, то је и моја кућа.“ И тако се и ми данас осећамо овде. Од суботе, када смо стигли у ваш град, осећамо се као код куће. То је дивно… Овде сте дошли да се поклоните моштима Светог Владике Николаја и Оца Јустина у манастирима Лелић и Ћелије. Колико сте пре доласка овде знали о њима, њиховим књигама, проповедима, животима уопште? Ми знамо за Оца Јустина од 1978 – 79. године. Тих година је објављена његова књига „Човек и Богочовек“. Та књига и још две књиге о животу Светог Силуана и „Писма Старца Јосифа“ направиле су духовну револуцију у Грчкој и највећи број нас, који смо постали монаси седамдесетих година, постали смо то читајући те књиге. Наравно, имали смо своје духовне оце као што је био старац Емилијан, игуман манастира Симонопетра на Светој Гори. Променили смо своје животе због тих књига. Волели смо ове људе и пре него што су званично проглашени за светитеље. Због тога нам је тешко да кажемо „Свети Силуан“ или „Свети Јустин“, јер кад користите реч „свети“ можете замислити икону коју сликате, стављате на зид и стојите поред ње. То је у реду, али светитељи су били људи као ми, постали су свети, али су нам блиски. Мислите, не би требало да буде емотивне дистанце између њих и нас? Наравно, нема дистанце. Сви смо православни хришћани и сви смо у Цркви. Светитељи су били као ми и ми, такође, имамо прилику да достигнемо светост. За време свог земаљског живота, Отац Јустин био је својеврсна савест српског народа у доба комунизма. Шта његова личност и све што нам је оставио значи данас у 21. веку, времену неких другачијих, али једнако јаких искушења? Светитељи су увек били савест. Били су и болесни, били су и избеглице… Писали смо о животу једне Гркиње, која је дошла у Грчку из Понта, данашње турске области. Живела је веома тешким аскетским животом. Говорим о Светој Софији из Клисуре. С благословом старца Емилијана, дошли смо у контак са око 150 људи који су били њени савременици. Упокојила се 6. маја 1974. Свега неколико људи ју је „препознало“, већина је говорила да је померила памећу. Данас, у манастир Рођења Пресвете Богородице у коме је живела долазе бројни аутобуси и више хиљада књига о њеном животу се продаје сваке године. Сада, светитељи постају центар живота стотинама људи. О Оцу Јустину смо учили из књиге „Човек и Богочовек“, о Светом Владики Николају из књиге „Касијана“. Нисам сигуран колико издања те књиге имају до данас, свакако много. Књига „Човек и Богочовек“ је мало „тешка“, док је „Касијана“ много једноставнија. Шта желим да кажем? Наше место постаје наш аскетски простор, али светитељи га својим делима осветљавају. Они нас чине пламеном вере. Верујем да што је светитељ просторно даљи, све више људи у заједници му прилази. Отац Јустин је записао да ће Ваљево бити „центар духовног живота Србије“. Овде је подигнут храм Светом Нектарију. Прошле године део његових моштију је донет у Ваљево. Дакле, Светом Владики Николају и Оцу Јустину придружио се Свети Нектарије из братске нам Грчке. Како ви то доживљавате? Ако сте ван свог краја, трагате за оним што би вас подсетило на дом. Улазећи у Ваљево, на неколико места видели смо путоказе на којима пише „Храм Светог Нектарија“ и рекли смо:“Ми смо код куће“. Отишли смо у манастир (Јовања) где је на зиду стајала икона Светог Нектарија, али били смо мало даље од ње па нисмо јасно видели о ком се светитељу ради. У том тренутку, игуман Михаило је узео икону и донео до мене и тад сам видео да је Свети Нектарије. У нашем времену Свети Нектарије је светитељ који превазилази све границе, јер нам је показао да су сви људи тамо где је Црква. Свети Нектарије је „народни светитељ“, као и Свети Николај, али ко је Отац Јустин схватате онда када својим носом и уснама додирнете његове мошти. Мирис који долази из моштију Оца Јустина не знам да ли се може поредити са мирисом било којих моштију светитеља. Са Светим Димитријем можда… Кажем то, јер је Отац Јустин из наших дана. Није важно како неко живи, али је важно како може да „обради“ своје срце да у њега уђе Свети Дух – аскетским подвигом, мучеништвом, теологијом… Циљ је исти – постати сличан Христу, увести Га у себе. Кажите нам нешто о манастиру у коме служите и свему ономе што сматрате интересантним да поделите са нама… Ми монаси смо сиромашни. И од сиромашних монаха не можете да добијете ништа. Али, и ви и ми имамо богату прошлост. Наши родитељи су богати и земља коју смо од њих добили је једина коју имамо, и то најпре треба да знамо. После тога, морамо да знамо да треба да је обрађујемо и учинимо већом. Да чувамо своје наслеђе… На пример, не чујем овде гусле. Не знам да ли их овде у Ваљеву свирате, али док сам службовао на Светој Гори одлазио сам у Хиландар и слушао гусле. Монаси су певали песме Владике Николаја уз њих. Желео бих да кажем једно велико ХВАЛА Епископу ваљевском Г. Милутину, који нам је дао благослов да посетимо његову епархију са благословом нашег старца архимандрита Јелисеја, игумана манастира Симонопетра. Добили смо и дозволу нашег Митрополита Пантелејмона и од суботе смо. Игуман сам манастира Продрома (Скит Верија) који је врло стар, основан у 9. веку, и врло важне личности су потекле из њега. У нашем манастиру имамо велико благо, главу Светог Климента, архиепископа охридског. Он води порекло из нашег краја и био је ученик Светих Кирила и Методија, просветитеља балканских народа. У 14. веку у наш манастир је дошао Свети Григорије Палама са својим ученицима, међу којима су била и његова браћа. Његов најмлађи брат Теодосије се ту упокојио и сахрањен је у околини манастира. Сестра Светог Григорија Паламе Епихарија живела је такође у овој области, у граду Верији. Такође, у 14. веку у нашем манастиру живео је Свети Теодосије, који је донео исихастички дух у Бугарску. У 16. веку ту је живео Свети Дионисије, који је основао киновијска братства и сестринства у планинама Верије, у Тесалији и Македонији. Дакле, из овог манастира долазе велики људи и поносни смо на то. Ваљево је такође веома богато и ако људи из Ваљева схватају какво благо имају, Ваљево ће постати истинска духовна мајка целој Србији. Када неко из Грчке то каже, осећамо се заиста поносно… Морате бити оно што сте – деца веома богатих родитеља. Морате гајити, користити и унапређивати оно што су вам родитељи дали „у мираз“. А колико то вреди говори вам и чињеница да на интрнету на грчком језику можете наћи сваког дана, посебно суботом и недељом, говоре Светог Владике Николаја, Новог Златоуста. Такође, од 2009. године, откако сам игуман манастира, ми сликамо иконе Оца Јустина, пре него што је канонизован. Јако нам је драго што смо овде и захвални смо веома Владики Милутину, сестринству манастира Ћелије и игуману манастира Јовања, архимандриту Михаилу, на свему што су нам овде пружили. Разговарала Јадранка Јанковић Извор: Епархија ваљевска

О. Данило: Вратимо се Богу и Цркви, имајмо веру непоколебљиву, чувајмо оно што смо наследили, а нисмо зарадили, будимо одговорни и достојни својих предака. У последњој недељи пред Божићни пост, новембра месеца 2018. године, у манастиру Бањска се окупио велики број верника са разних страна да својим присуством увеличају венчање Радомиру Бараћу из Јошанице и Јелени Спасић из Велике Хоче. Младенцима и гостима домаћин је био игуман Бањске протосинђел Данило. Искористили смо овај дивни повод да са оцем Данилом попричамо о овом догађају, о богатој историји манастира Бањске, али и о Призрену и манастиру Свети Архангели из којих је отац Данило начинио прве кораке ка Богу и монашком животу. Помаже Бог, оче Данило, У Бањској је данас служена Света тајна венчања, а Ви сте, као игуман ове велике светиње били домаћин и оцима који су дошли да чинодејствују у венчању, и младенцима и сватовима. Кажите нам шта је то што младе људе доводи у Бањску да се венчавају и крштавају своју децу, шта је то што их веже за ову светињу? Бог Вам помогао и добро дошли. Данашњи дан је био дан радости. Јутрос је била Света Литургија, након тога је било венчање, наших драгих младенаца Радомира Бараћа и Јелене Спасић. Данас је заиста било посебно. Наша Јелена је из Велике Хоче, а брат Радомир је из околине Лепосавића. Радомир живи на обронцима планине Рогозне где се налази манастир Бањска тако да је Бањска данас ујединила Метохију и Рогозну, север Косова и Метохије. Млади људи долазе да се венчавају у Бањској као и на другим местима где су наши манастири, наше цркве. Људи осећају ту топлину светиње и одазивају се нашим светим прецима који су нам ово подигли, изградили да се ми окупљамо, служимо Богу и молимо у њима. Овим дивним људима који су данас ступили у брачну заједницу благословом Божјим и наше свете цркве дошли су многи пријатељи, оци свештеници из других парохија, сестре монахиње из Црне Горе, сви смо се данас окупили да заједно се Богу помолимо за младенце да буду прави хришћани, достојни својих светих предака и да им на неки начин дамо подршку и узвратимо љубав који они пружају нашем народу где год он живи. Јелена је, као што знате, чланица ансамбла Косовски божури , који је састављен од наше омладине са Косова и Метохије. Они гостују по нашим крајевима, манастирима, широм Србије и Црне Горе, Републике Српске и света и проносе истину Косова и Метохије, буде наш народ да не забораве корене и на тај начин повезују све крајеве где год живи наш народ. Ансамбл Косовски Божури је са другим хуманитарним организацијама учествовао у хуманитарним концертима којим су помогли манастир Бањску? Тако је. Манастир Бањска се обнавља, а Косовски Божури су помогли. Прошле године као и ове је био организован концерт Фондације Делије за Косово и Метохију у Херцег Новом на којема су учествовали Косовски божури. Захваљујући њиховом труду ми смо обновили улазну грађевину, монументалну манастирску капију по узору на средњовековну кроз коју је пролазио и улазио у манастир Св. краљ Милутин. И данас су кроз ту капију прошли младенци. Споменули сте, оче, краља Милутина, он је подигао манастир Бањску. Можете ли наше читаоце упознати са историјом манастира Бањска? Манастир Бањску на обронцима планине Рогозне подигао је наш највећи задужбинар Св. краљ Стефан Урош Други Милутин 1313. године. Манастир је посвећен Св. архиђакону и првомученику Стефану заштитнику светородне династије Немањића. Од многобројних Милутинових задужбина Бањска се издваја по својој монументалности и архитектури. Изградњу манастира краљ Милутин је поверио свом духовном оцу и саветнику, некадашњем игуману Хиландарском и потоњем Архиепископу српском Св. Данилу Другом који је овде био први игуман и Бањски епископ. Најбољи мајстори онога времена градили су манастир Св. Стефана. Несумњиво је да су, поред домаћих мајстора, градитељи били и мајстори из Византије и из града Котора са Јадранског приморја. Манастирска црква својом фасадом од камених блокова у три боје јасно показује изразите утицаје архитектуре Тоскане и Апулије. Скулпторална декорација портала и прозора изведена је у духу романике. Ктитор је богато даривао своју задужбину са 75 села и 8 катуна Светостефанском Хрисовуљом, повељом која је до данас сачувана у Султановом сарају у Цариграду. Манастир је постао четврти по части међу царским лаврама средњовековне Србије. Краљ Милутин је и био сахрањен у овом манастиру? Св. краљ Милутин се упокојио у Неродимљу 1321. године и по његовој жељи сахрањен је у Бањској. Три године након упокојења чудесна знамења и виђења јављала су се на краљевом гробу те је игуман Сава са братством одслужио свеноћно бденије и отворивши гроб извадили су краљево тело потпуно цело и нетљено. Мошти Св. краља Милутина биле су пренете у кивот и положене пред Христовом иконом. Ту су почивале све до доласка Турака у Србију, а онда су пренете у Трепчу, данас Стари Трг, надомак Косовске Митровице. Одатле су 1460. однете у Софију у Горнобањски манастир. Данас се мошти Св. краља Милутина налазе у цркви Св. Недеље у Софији која је у народу позната као црква Св. Краља. Тако, на неки начин, Св. краљ Милутин спаја наша два православна народа: српски и бугарски. Имамо и Житије краља Милутина? Да. Житије Св. краља Милутина написао је Архиепископ Данило Други, а Службу Св. краљу Бањском нешто касније је написао Патријарх Данило Трећи који је у Бањској замонашен. И Бањска је, оче, попут многих наших светиња, кроз векове страдала? Бањска је пуно страдала заједно са својим народом. У 17. веку манастир је највише разорен. У Аустријско-турском рату и једна и друга војска користиле су комплекс манастира као војно утврђење. Турци су цркву делом претворили у џамију, а делом у стамбени простор. Ослобођење од Турака 1912. године манастир је дочекао у рушевинама. Ко је и када извршио прву обнову Бањске после тог периода? Црква Св. архиђакона Стефана у Бањској је обновљена залагањем професора и архитекте Ђурђа Бошковића 1939. године када је црква озидана печеном циглом и покривена дрвеном кровном конструкцијом. Манастир је служио само као парохијска црква више деценија, да би промислом Божјим и благословом наше Цркве и уз помоћ наше државе године 2004. године после више векова запустелости манастир оживео. Те године сте Ви оче дошли у манастир Бањску из Призрена, тачније из манастира Св. Архангели. Можемо ли да се подсетимо и тог периода Вашег живота, пре Бањске? Ја сам у Призрену, тој старој српској престоници и рођен, у делу града недалеко од друге Милутинове задужбине цркве Богородице Љевишке у коју сам често одлазио. У нашем дому се постило и одлазило у цркву. Од малих ногу редовно сам, најчешће са својом бабом, ишао на литургију и причешћивао се. Сећам се дивних Богослужења на којима је служио владика Павле (блаженопочивши наш Патријарх Павле) којег смо ми деца често сретали на улицама Призрена и прилазили му за благослов. А како су изгледали Ваши први сусрети са монаштвом? Моји први сусрети са монаштвом били су са монахињама из манастира Св. Тројице код Мушутишта. Сећам се мати Иларије, храбре и неустрашиве игуманије и сестре Херувиме, која је због свог крхког здравља долазила у Призрен код лекара и често би нашој кући и одседала када није било превоза ка Мушутишту. Од сестре Херувиме сам добио песмарицу о Св. Сави и први пут слушао о Св. Симеону и Сави, о Светој Гори где је био њен братанац монах. Сестра Херувима, та тиха и кротка монахиња благе нарави, на коју ме данас ликом потсећа мати Исидора из Гориоча, је саставни део мог сећања на детињство. У Призрену сте, оче, дочекали и 1999.годину? Страдање нашег народа и Цркве дочекао сам у родном граду 1999. године, дане када је српски народ пролазио голготу, киднаповања, убиства и прогон са својих вековних огњишта. Многи драги људи,рођаци и пријатељи са неописивим болом и тугом напуштали су своје домове. Били су то заиста дани када су живи завидели мртвима. Заједно са народом из Призрена одлазе епископ и свештенство у манастир Грачаницу која постаје седиште Рашко-призренске епархије. Благословом владике тада сам и ја дошао у манастир Грачаницу из које се након две године враћам у родни крај као искушеник у манастиру Светих Архангела. У Св. Архангелима се живот одвијао у свакодневним богослужењима и послушањима, онако како је то тада било могуће. Манастир су чували немачки војници КФОРа, а нашег народа избројати на прстима руку. А онда је дошао 17. март 2004. и ,,Мартовски погром“... Мартовски погром 2004. године је донео нова страдања по читавом Косову и Метохији. Шиптари су читав Призрен, векове српског постојања за ноћ спалили. Горела је цела Поткаљаја и Пантелија стари српски део града, све призренске цркве биле су спаљене. Манастир Светих Архангела такође није био поштеђен. Разјарена маса Шиптара када је у граду спалила све српско и цркве и Богословију кренула је ка манастиру. Војници Кфора тада брзином евакуишу и одводе братство манастира у оближње село Средску. Баш тога дана игуман Герман и ја, тада искушеник, били смо на путу. У повратку за манастир, у току пута стизале су нам вести о страшним дешавањима и да нам је конак спаљен. Тадашње манастирско братство је било упорно и тражило је да се опет врати у манастир? Да, месец дана касније, враћамо се у манастир. Више месеци смо живели под шаторима са намером и упорношћу да спаљени конак обновимо. Благодарећи Богу и добрим људима, несебичној љубави нашег народа Сиринићке жупе и пријатеља манастира Св. Архангела из Горњег Милановца и других приложника обновљен је мањи монашки конак на месту некадашње дуборезачке радионице. У новом конаку урађена је и капела Св. Лазара Четвородневног. И тако манастир наставља да живи. Исте године Ви долазите у манастир Бањску? Те 2004. године месеца јула васкрсава након више векова Милутинова Бањска. Обновљен је унутар комплекса монашки конак и формирано је ново братство од монаха из више манастира наше Епархије. Међу њима сам и ја. Долазим у Бањску где исте године уочи ктиторске славе Св. краља Милутина примам монашки постриг. Било је то прво монашење после више векова. Како је манастир изгледао те године? Осим обновљеног конака за монашко братство на осталим деловима манастирског комплекса није ништа рађено. Сама црква Св. Стефана је била у лошем стању. На зидовима од печене цигле озиданим 1939. биле су позамашне рупе и пукотине кроз које је струјао ваздух и улазиле ситне шумске животиње, а кровни покривач је све више прокишњавао. Делови малтера са сводова су свакодневно отпадали. Велики јубилеј, 700 година манастира (2013), Бањска је дочекала са црквом у таквом стању. Те исте године саниран је кров на цркви. Тек после две године (2015) дуго очекивана помоћ наше државе и Завода за заштиту споменика културе је стигла и почињу радови на конзервацији трпезарије и других угрожених делова манастира. Исте године унутрашњост цркве је обимним радовима добрим делом обновљена, оригинални делови су конзервирани, а нови омалтерсани. Захваљујући прилогу једне честите породице из Пећи реконструисани су иконостас и под и на тај начин црква доведена у примерено стање. Рекли сте оче, да је у оснивачкој повељи манастир Бањска имала у поседу многа села и катуне. Да ли данас манастир поседује земљу и од чега манастир живи? Манастир данас нема у поседу обрадиву земљу, а наша економија јесте производња манастирског пива. Неизмерно смо захвални Канцеларији за Косово и Метохију Владе Републике Србије која нам је помогла отварање занатске пиваре при манастиру. Иначе. за оне који не знају, традиција пиварства у нашим манастирима датира још из средњег века. У Бањској повељи има помена о снабдевању манастира сладом и хмељем који се користе у производњи пива. Бити игуман велике светиње као што је Бањска је велика част али и велика обавеза. Успете ли понекад да одвојите време и одете у Призрен? У родни Призрен одлазим, не тако често, ал се радујем свим срцем сваки пут када одем. Најчешће одем на славу манастира Св. Архангели, мојој другој кући. Понекад, када се пружи прилика обиђем и друге светиње у Призрену. Морам признати да су у мени тада помешани радост и туга, а пробуде се и стара сећања на родни град и људе којих више нема. По предању оче, у Призрену је постојао велики број цркава? Косово и Метохија јесу Света земља српска, а град Призрен наш Јерусалим. Предање нам говори да овај древни град имао цркава колико дана у години. До данас је сачувано преко 10 цркава у самом граду међу њима и наша катедрална црква Богородице Љевишке, затим црква Св. Ђорђа, Св. Николе, Св. Спаса, Св. Врача и друге. Да ли је и у селима у околини Призрена било цркава? Каква је данас ситуација, ако знамо да су многа села после 1999. обесрбљена? Готово да није било села у Призренском крају без цркве или црквишта док топоними многих места указују на вековно присуство нашег народа. Поменућу село Љубижду покрај самог града, у којој је до прогона Срба 1999. године било седам цркава. У Средачкој Жупи на обронцима Шаре изнад Призрена налазе се бројне старе цркве, својим фрескама и иконама веома значајне за нашу историју и сведоче о народу који је овде вековима живео и стварао. Јесте ли скоро обилазили нека од тих села, посетили светиње Средачке жупе? Летос сам неке од тих цркава обишао. Нажалост, у селима Средачке жупе је све мање наших људи, углавном је старачко становништво остало. У летњем периоду буде више нашег народа. Сабирају се посебно око празника Велике Госпојине, око цркве Пресвете Богородице, најпоштованије светиње у овој Жупи. Нажалост, има и оних који продају земљу својих предака, али с друге стране имамо и часне људе који и ако живе у туђини пуних срца преносе љубав млађим нараштајима према родном крају. Овде морам да споменем породицу Славише Радивојевића из Средске као светли пример. Они су обновили породичну цркву и породичну кућу у насељу Милачики и сваке године долазе у своје село. Ето, оче, разговарајући, прошетали смо Призреном присетили се историје Бањске, а данашњи младенци су, као и Ви животом, спојили Метохију и Север Косова. И шта би, на крају могли, поручити Србима широм света, одавде из Милутинове Бањске, са Косова и Метохије? Данас није нимало лако бити православни Србин на Косову и Метохији али ни нашим прецима није било лако живети и опстати на овим просторима. Били су то људи јаке вере у Господа спремни и на жртву када је то било неизбежно. Зато и ми данас вратимо се Богу и Цркви имајмо и ми веру непоколебљиву, чувајмо оно што смо наследили, а нисмо зарадили, будимо одговорни и достојни својих предака. Извор: Православие.ру

Интервју можете преузети на линку у .pdf формату ОВДЕ

Звучни запис разговора

Архимандрит Данило Романов и протојереј-ставрофор Бранко Тапушковић говоре за Радио Светигору о условном договору Грчке и Македоније о називу државе и ситуацији поводом раскола тзв. Македонске православне цркве. Звучни запис разговора