Претражи Живе Речи Утехе

Линк целог текста: https://djuroviczoran.wordpress.com/повратак-оцима-после-повратка-оцима/ Августин: Novum Testamentum in Vetere latet, Vetus in Novo patet. Нови Завет је сакривен у Старом, Стари се у Новом раскрива. Questionum in Heptateuchum libri septem, 2, 73 View full Странице

Имате и линк ка видеу на Видовдану. Зоран Ђуровић: Лажни духовници | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Трулски Васељенски сабор је одржан 692. год. и донео је један канон против лажних духовника, а то правило јер и...

Danas, 26. jun 2020. Stidi se, Krizni štabu Zoran Radovanović Saopštenje BIRN-a o državi koja od svojih građana krije brojeve obolelih i umrlih predstavlja medicinsku prevaru međunarodnih dometa i značenja. Po obimu je mamutskih razmera, a po namerama je duboko nečasna. Manimo se gadljivosti, zapušimo nos, pa se primaknimo malo toj truleži. Među stručnjacima se već dugo šuškalo da jedna luciferska ruka u Institutu „Batut“ po petoro umrlih svodi na jednog i da je upravo to razlog što se već više od dve nedelje krije mesto boravka svakog takvog, navodno jedino preminulog građanina (kad bi se navelo da je Beograđanin, u Novom Pazaru bi se čudili koja je statistička rupa progutala njihovog zemljaka koga sahranjuju u limenom sanduku). Vispreni niški Amerikanac i tamošnji uspešni naučnik, D. D. Pokrajac, pokazao je koliko je neverovatna raspodela po kojoj tokom tri nedelje 18 puta umre samo po jedna osoba, a tri puta – nijedna. Koji god model da se primeni, očekivalo bi se više nula, po neka dvojka i bar neka trojka. Sve su to bile sumnje, a tek je BIRN kresnuo šibicu u lagumu gde „jakrepe memla davi“. Muk iz zvaničnih izvora i po neki nevešti pokušaj pravdanja članova Kriznog štaba pokazatelji su nastale pometnje. Kao da se traga za „dubokim grlom“ i proverava čega su se još domogla ta „novinarska njuškala“. Moguća su samo dva scenarija: ili su lekari u Štabu aktivni saučesnici jedne sramne rabote ili su žrtve čudovišne obmane, pogubne po njihovo stručno i ljudsko dostojanstvo. Obe mogućnosti zvuče neverovatno, a jedna mora da je istinita, kako je u sličnoj situaciji Šerlok Holms podučavao doktora Votsona. Radi boljeg razumevanja, približimo čitaocima smisao postojanja Kriznog štaba. Suočeni sa odgovarajućom pretnjom, recimo ebolom, stručnjaci u Africi nagnuti su nad generalštabnim mapama. Čiodama različitih glava (žutom, mrkom, crvenom) označavaju mesta sa jednim, pet ili deset obolelih. Iz naselja sa, uzmimo, jednom crvenom i tri žute čiode polaze strelice različite debljine ili boje, ukazujući na pravce kretanja zaraženih. Kod nas bi se očekivalo da se takav proces odvija pred monitorom, uz pomno praćenje svakog žarišta i dinamike zaražavanja. Ogromna je razlika da li je na mapi Srbije uneta 91 novootkrivena zaražena osoba ili ih ima 340, pogotovu kada se taj jaz između „trimovanih“ i realnih podataka ponavlja danima. Razlika vodi pogrešnim procenama, a one pogrešnim odlukama. Ako su nas svesno obmanjivali stručnjaci kojima smo toliko verovali i prema čijim podacima o brojevima obolelih i umrlih smo prilagođavali svoje ponašanje, ne očekujemo baš da, poput svojih japanskih kolega, izvrše ritualna samoubistva. Dužni su, međutim, da nam se duboko izvine, objasne svoje motive i ponizno zamole za oproštaj. Da li su, s druge strane, članovi Kriznog štaba žrtve organizovane zavere? Neko se usudio da manipuliše telom na čijem su čelu predsednica Vlade i predsednik Republike? Ili su političari u Štabu vodili „duplo knjigovodstvo“ obmanjujući stručnjake? Pokušajmo s poređenjem. Da li bi Vrhovni štab lagao Koču Popovića da u proboju ka Zelengori na levom krilu ima samo neprijateljsku četu, a čekao ga je ojačani puk, dok mu je čeono i s desne strane protivnički bataljon, a tamo se krila čitava divizija? Koji bi bio interes rukovodstva da uništi elitnu Prvu proletersku brigadu? Nikakav, naravno, osim ako se neki AVNOJ nije pripremao da bira novog Vrhovnog komandanta. Ako je ćutnja priznanje saučesništva, a jeste, poruka lekara iz Kriznog štaba će nam postati jasna koliko danas-sutra. Ispostavi li se da su oni vučeni za nos, nadajmo se da su već poslali medijima izraze svog ogorčenja, uz neopozive ostavke. Šta god da je istina, mi ostajemo po ko zna koji put surovo izdani, nakljukani još jednom toksičnom, teško podnosivom dozom poniženosti i bespomoćne uvređenosti. Ovaj autor oseća dodatnu potrebu da se izvini čitaocima. U više desetina članaka i intervjua naivno se držao zvaničnih podataka. Jadno mu je, ali je iskreno opravdanje da nije svesno varao.

Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа Пошто су се неки узбудили око Исусове преегзистенције препричаћу укратко шта износи велики Ладарија. Извор: Documenti 1969-2004, Volume 13 di Documenti: 1969-2004, Commissione teologica internazionale, (cura: Commissione teologica internazionale), Collaboratore, Luis F. Ladaria. Editore, Edizioni Studio Domenicano, 2006, 207-201.[1] 1. 1. Све док се класична христологија ослањала на тријадологију, проблем предпостојања Ис божанске природе није био претежак. Ново критичко преиспитивање Ис земаљског живота је донело проблеме. Види се у овом предпостојању један грчки мит, спекулацију која би обесмишљавала Ис људску природу. Дакле, радило би се о симболу. Ис би био неко трансцендентално биће, ишчупано из света и не би имао никакво предпостојање. 2. Испразним су се показале тезе да је извор о ПИ (преегзистенција Исусова) митолошког, јелинског или гностичког порекла. Више се базира на унутар писамским разлозима и мудросној литератури СЗ. Наглашавају се мотиви који су довели до развоја библијске хр: Специфична веза који је земаљски Ис имао са Оцем, јединствена мисија и славно васкрсење. Кроз прослављење се разуме своје порекло: севши са десне Оцу из те постегзистенције се разуме да је преегзистирао. Иде се од есхатологије ИС ка протологији и обратно. Послање Сина је неодвојиво од личности ИСХС, и оно није привремено него је све примио од Оца од вечности. Имамо есхатолошко-сотириолошку перспективу: ИСХС нас не може увести у вечни живот ако сам није вечан. Да је ИСХС од Оца, није нека накнадна измишљотина хр. Његове речи, молитва, став показују да ни најмање није сумњао да га је Отац послао. Тако се имплицитно манифестује свест коју је ИСХС имао о својој вечности. Као Син Очев треба да повеже свет са Богом (у том смислу обратити пажњу на «Ја» у синоптика и «Ја јесам» у Јн). 3. Библијско истраживање у корист ПИ износи: - Изабрање и вечно предодређење ИСХС. - Послање Сина Божијег у свет у телу. - Кеносис, Оваплоћење, смрт и славно величање ИСХС, схваћени као етапе у силаску од Оца, што сведочи о сотириолошкој вредности дела ИСХС. - ИСХС је већ био на скривен начин присутан у историји Израиља (1Кор 10, 14; Јн 1, 30; 8, 14. 58); посредник је у стварању и одржава свет у постојању; глава је тела Цркве и спаја све ствари; сви пророци и посредници који би били пре ИСХС само у субординацијском смислу у односу на њега се могу замислити: он делом и личношћу конституише есхатолошки догађај. - ИСХС има примат над космосом и саопштава Искупљење свима; то Искупљење се разуме као ново стварање. - Са прослављењем ИСХС почиње крај злим силама. 4. ПИ је концепт који није изоловано дат, него представља неку врсту бекграунда, претпоставку и разлоге осталих идеја. Стога се не треба употребљавати једнозначно. ПИ није само једна субјективна «интерпретација», него говори о стварном пореклу бића ИСХС. Не означава само да је савечан Оцу него укључује кеносис, оваплоћење, смрт на крсти, васкрсење и славно вазнесење. Потврђује Искупљење свих људи, примат над Црквом, универзално и космичко помирење. То све се представља у сотириолошкој и ставролошкој перспективи. Скоро све изјаве о ПИ су у химнама, тако да представљају исповедање и прослављање Цркве. Доксолошки карактер ПИ не искључује онај стварни, онтолошки. Не ради се о песничком заносу. 5. Префикс «пре» (пре сваке ствари, пре Аврама...) има темпоралну конотацију, због историјског карактера хр спасења, али у крајњој анализи означава апсолутни и атемпорални примат над свом тварју. Никејски симбол говори о вечности ИСХС. Тако ПИ постаје спона између христологије и тријадологије. Истинска христологија је нужно тринитарна. Најужа је веза између Сина Божијег и живота Сина на земљи. Идентитет је стваран и произилази из синовског општења ИСХС са Оцем. Све се врхуни у пасхалном догађају, јер се Син даје за живот света, чему је корен у вечном синовству, јер се Син рађа од Оца, што се у библијској историји дефинише као послање, а тај спасењски дар је могућ само ако ИСХС је рођен у Оцу, односно, остварује се у преегзистентном Сину Очевом. [1] https://books.google.it/books?id=TLKVdaW3g6EC&pg=PA207&lpg=PA207&dq=il+problema+della+preesistenza+di+Gesù+Cristo&source=bl&ots=gFGuUSK0w2&sig=dmmMauPF7tEakrt1bgfBZLkW08g&hl=it&sa=X&ved=0ahUKEwiRsey0hJbXAhWGVBQKHePfAvMQ6AEIPjAE#v=onepage&q=il problema della preesistenza di Gesù Cristo&f=false

Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду 29. маја 2020. 21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и савести како су гласали у октобру 2018. и ту су листу предали декану Зорану Ранковићу. Било је 28 потписа, а поражавајућа је за пучисте била чињеница да су били у потпуном незнању за ову верификацију, што говори колико су 2 групе апсолутно подељене. Више од апсолутне већине је потврдило валидност ННВ. Само 2 гласа су била против, Владан Перишић и Андреј Јефтић. Кисић није дошао због „стомачних проблема“, а Родољуб Кубат је нестао са седнице па су неки помислили да није отишао да се баци у мутно Дунаво! Такође, целокупно Библијско одељење, коме Кубат председава је потписало овај извештај, а пре тога се јавно одрекло Кубатових ставова и његовог бламирања ПБФ у немачким и домаћим медијима. Перишић је поновио мантру да је Савет ПБФ нелегално изабран, али су му казали: 2005/6 ти си интервенисао да се мимо протокола прими твој кандидат и изашли смо ти у сусрет. Зашто не примењујеш иста правила? – Мада, руку на срце, испоставило се да је избор Савета био легалан. Богољуб Шијаковић је покушао да игра улогу пис мејкера, али се том бонистичком дискурсу супроставио Владимир Вукашиновић, кога су, како је поменуо, пучисти оцрнили у кампањи за место декана у Блицу и Данасу (који би требало да се зове Јуче), као и у другим медијима. Напоменуо је да је на спорној седници питао 2 пута секретара Војводића и председавајућег да ли је све по закону, и Војводић је казао да су чланови Савета легално изабрани. И то никоме није сметало све док се није десило отпуштање двојице професора, па су онда Перишић, Шијаковић, Кубат и ини направили случај пред Београдским Универзитетом. И тада се кренуло са спином да је Савет нелегитиман. Ту лаж је нарочито форсирао Перишић, па су на последњој седници Савета БУ, управо декан и неки професори са Филозофског били ватрени заговорници против ПБФ. Напомињем и да су ови миротворци подбунили неколико студената да напишу писмо протеста и тако још једном денигрирају ПБФ. На жалост пучиста, инспекција Министарства просвете је потврдила у свом извештају да је све на ПБФ урађено легално, па је сада БУ потврдио декана ПБФ. Дакле, агонија у коју су пучисти увели ПБФ је окончана. Мени су најсмешнији и најимпресивнији твитови Родољуба Јат Кубата, који се жали на тужну судбину и издајство својих сабораца. Свакако ће и тај један део бити под присмотром, јер неко од „обраћеника“ то није урадио из племенитих побуда него из каријеристичких разлога. Кубат пише жалопојке, пореди свој случај са прогоном Исуса и Јована Златоустог (исто раде Артемије Радосављевић и Никодим Богосављевић). Вредни нека иду на Кубатов твитер, а лењи нека виде само ова 2: Како је враг однео шалу, тј. Сенат Универзитета у Београду је верификовао мандат декана Богословског факултета, група професора (није наведено колика) се жали Етичком одбору и омбудсману, а текст о томе пише прво перо пучиста, Јелена Тасић. Како наводи, за верификацију Ранковићевог мандата гласало је 28 од 41 присутног члана Сената. Против је био само декан Филозофског факултета Миомир Деспотовић, док су остали чланови овог универзитетског тела били уздржани. Ректор БУ Иванка Поповић је одбила да се одлаже верификација мандата декану, зато што се Сенат БУ „није одлучио за модел интегрисаног универзитета, него за заједницу независних правних ентитета и мора да се држи важећих прописа“. Горки тонови провејавају на рачун Ректора, коју су до јуче ковали у звезде, јер су били убеђени да ће подржати пучисте, али је и она схватила да мора да се ради по закону па макар сматрала тај закон и лошим. Овај манир одрицања и омаловажавања оних који се дистанцирају је раширен у пучиста, тако да су Игњатија, који се повукао са деканског места, јер су га увукли у овај рат који он није желео, после ти исти, који су му се улизивали док су га кували да подржи њихову ствар, назвали издајником. Сада ће морати да се сносе последице за клеветање сопствене установе у којој су радили. Свештеник Зоран Ђуровић ИЗВОР: Зоран Ђуровић: Слом пучиста на Православном богословском факултету у Београду | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG 21.маја Научно-наставно веће Богословског факултета је легализовало рад Савета факултета. Наиме, није се прибегло новом гласању него су чланови ННВ потписали по сећању и...

Фото: Илустрација Као члан Југословенског војног атешеа у Паризу, један од тешких усташко - комунистичких злочинаца, Стипе Гулић (усташа до 1943.) био је изашао на вечеру са породицом у есклузивни ресторан 'Болоњ' у близини Тријумфалне капије. Са женом и двоје малолетне деце. Вечера је по обичају била богата. Телећи медаљони у тартар сосу и осталим ђаконијама. На столу је било и неколико боца црних вина из најбољих француских винограда и пажљиво бираних годишта. Усред јела Гулићевом столу пришао је човек у тамном кишном мантнилу са црним шеширом на глави. Рекао је Стипету на српском: - Лепа вечера, видим! Ти баш уживаш у животу! Извукао је из десног џепа пиштољ и испалио му метак у чело који је одвалио Гулићу пола потиљачног дела његове велике и ругобне лобање. У ресторану је настала паника. Жене су биле завриштале, а мушкарци су се бацили под столове. Како је брзо ушао у 'Болоњ', незнанац који је тада упуцао човека пред рођеном децом и женом, хитро је изашао из ресторана и изгубио се у великом париском метроу. 'Злочинац' је био некадашњи Прота Сава Нинковић из села Доње Радиње у Зап. Босни... Такво убиство је страшан чин сам по себи, али то је већ 'библијска прича' о жртви, џелату и освети. Гулић је средином јуна 1942, год. са својим усташама као сатник извео из куће проту који је био удовац и његове три малолетне ћерке и све их је на Савине очи силовао, а потом заклао. Најмлађа је имала само 12 година. При том је Сатник Стипе везаном Оцу Сави рекао. - Тебе нећу под каму. Хоћу Влаху да живиш и да се сваку ноћ будиш са кривицом да ниси могао ништа учинити да спасеш своју српску пашчад! - Тог дана Прота Сава је заувек напустио цркву и дао се у потрагу за својим крвником. Тражио га је и у Загребу 1944. али није знао да је 'паметни' Стипе већ дуже време капетан у партизанима... Да је негде у Лици где је наставио свој крвави пир, сада са петокраком на капи. Стипе је био у праву. Бивши прота ноћу није могао ока склопити. Стално је сањао онај ужас из Доње Радиње. И тачно! Ништа није учинио да некако спасе своју децу. Није га занимало што то није ни могао. Увек је себе кривио. Али жудња за осветом му се из дана у дан, из проклете ноћи у ноћ, из године у годину само надимала... Тражио је тог пса ко пијан, свуда, али кад је изгубио сваку наду, од једне групе Четника из Париза је добио дојаву да је Стипе Гулић већ неколико месеци Ту и све остале информације. Питали су га да они то 'обаве' за њега јер су знали за тај монструозни 'случај.' Он то није дозволио. Хтео је да лично види човека који му је сурвао живот... Да му Он лично пресуди... Ипак у Савином злочину је било и 'достојанства'. Није му побио децу, жену. Крвник није, сматрао је да је свој рачун са Гулићем поравнао... ПРОТА САВА (1959. По истинитом догађају) SRPSKA-PORTAL.COM Као члан Југословенског војног атешеа у Паризу, један од тешких усташко - комунистичких злочинаца, Стипе Гулић (усташа до 1943.) био је изашао на вече...

Зоран Ђуровић: Кад Иван Инквизитор Марковић ископава јеретике Увод Симпатични ми у Господину Исукару, Иван Инквизитор Марковић, кога сам од милоште и Сотоном звао, је моја стара муштерија са Поука, а како сада објављујем ауторске текстове на Видовдану, нађе се позваним и овде да се појави са успутним освртом, јер поред текстова Андреја Јефтића и Кирила Ховоруна, које с правом побија, приброја ту и мој. Није одолео искушењу у току поста. Препостио. Зато бих му прописао да ових дана чита модификовану мноме Великопосну молитву Светог Јефрема Сирина: Господе и Владико живота мога у покушају, дух површног читања, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми. Дух целомудрености, тј. да се барем у току овог поста суздржавам од жене ми, смиреноумља недоступног, трпљења и симпатисања – даруј мени слуги Своме у покушају. O, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, јер ми то не полази за руком, и да не осуђујем Римског Аву нашег, јер си благословен у векове векова. Амин. Иван није лишен бледе светлости разума, али и то мало изгуби када види моје име. Он је филолог-филозоф, али и неко ко је умислио да се нешто разуме у теологију. Иван у праву Поменух да је с разлогом одбацио тезе и образложења Јефтића и Ховоруна. Драгољуб Марјановић, мој и Иванов заједнички пријатељ, је лепо приметио да Јефтић покушава да докаже на основу Прокопија да су цркве биле затворене у време Јустинијанове куге, а не примећује шта Прокопије сам каже, да су многи спас тражили у црквама и тамо умирали, што значи да су биле отворене. И на крају Јефтић закључује да су цркве биле затворене, иако сам помиње и тај податак који доноси Прокопије, да су се људи склањали у цркве! Читав тај опис је по узору на Тукидида. И Тукидид исто каже да су за време куге у Атини у доба Перикла многи спас тражили у храмовима. Тако да је Марковић у праву када каже да Прокопијевом извештају треба приступити опрезно. Такође, је у праву и око Ховоруна (мада ми није јасно где сам се ја то позивао на њега, како снатри Иван), јер чим сам био прочитао његов текст, видео сам неутемељеност његових оптужби за јерес оних који тврде да се не може заразити преко причешћа. Са друге стране су једнако суманути и његови позиви на ломаче: Бизарна Иванова површна читања Племенитом господину сам већ скренуо пажњу да нисам човек једног текста него да се сваки од њих мора пречитавати. На ову тему директно сам публиковао 7 текстова: ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, ivi, али се аргумента дотичем и другде. Дакле, Иван би сада морао да лепо прочита све ово што сам писао. И то са разумевањем и да се после тога јави са неким сувислим опсервацијама. Поштедео би нас чак и да је овај 1 текст прочитао са разумевањем, а не жељом да се по сваку цену спори. У најкраћем ћу се осврнути на неке његове примедбе, а после ћу изнети неке додатне аргументе које нисам публиковао, јер сам налазио да у овој острашћеној ситуацији нису прикладни. Иван ме је прикључио шареноликој дружби на основу само једног заједничког чимбеника, а то је моје теоријско допуштање да се добије вирус у цркви за време причешћа. Међутим, мене од многих дели то што нам премисе уопште нису исте, а то је и Иван признао, да сасвим јасно образлажем да је у причешћу реално присутан Васкрсли, док би неки моји опоненти мислили да је причешће нека слика, симбол или спомен на Исуса. Зато би за њих било неизбежно да се неко зарази, јер имамо само обичне супстанце (хлеб и вино), док је мој став да је могуће да се неко зарази, иако су могућности јако мале, вероватно и мање него од идења у куповину. Пише: „И маше (ЗЂ) добро познатим аргументом да се ето Причешће може и уплеснивити. Све и да може, у питању је Тело и Крв Бога који има и људску природу, чиме поседује и биолошки материјал. Али из тога не следи да било који биолошки агенс који иначе испољава патогене функције може исте те функције да испољава и када је у Телу Богочовека“. – Потпуно је нејасно шта жели да каже: са једне стране признаје да причешће може да се убуђа, са друге да су патогене буђи немогуће у причешћу. Као да пореди причешће са Горгонзолом, сачувај ме Боже... Да је читао упутства за свештенике, а изворе сам био навео, видео би да се такво причешће спаљује, јер није за људску употребу, иако је валидно као сакрамент. Дакле, имамо патогене буђи, али не у ономе што је Тело Христово, него у ономе преко чега нам се Оно даје, тј. у хлебу и вину. Што је најлуђе, Иван се овде позива на мој лавирани аргумент: „У светлу догме о тр. тешко је замислити да Свети Дарови могу да се укваре, или да се преко њих може пренети зараза. Наиме, кварењем би они постали нешто друго, и тешко је рећи да се кваре само акциденције, као да би оне постојале одвојено од суштине или природе“. Дакле, нико ништа од патогеног не може замислити у Васкрслом, а Иван, понављајући мој резон, само показује да није разумео о чему сам говорио. Затим: „Ничим изазван, З.Ђ. нас оптужује за афтхартодокетизам“. Опсесивац као и Родољуб Јат Кубат, пише тх за тету, а треба на нормалном српском да каже: афтартодокетизам (не чух га нигде да каже тхеос, него теос). Овде је потпуно машио тему, јер сам говорио о могућој опасности интерпретације у том кључу, али ће после бити јасније шта сам имао на уму. Наставља: „Ауктор исправно примећује да се ми не причешћујемо Христовим предваскрслим Телом, већ управо васкрслим, које је већ нетрулежно. А ако је нетрулежно, биолошки агенси који би евентуално били присутни и у томе Телу не би могли да поседују своје патогене функције“. И овде се види базично Иваново неразумевање шта је Ис васкрсло тело. Он то своди и поистовећује са светим објектом у чаши. Даље: „Кренимо сада на другу аукторову оптужу, да заступамо јерес трансупстанцијације (која је, гле чуда, службена доктрина римокатоличке цркве догматизована на Тридентинском сабору, а под утицајем Томе Аквинског)... То нас обавезује да одбацимо тврдњу З.Ђ да је у питању јерес“. Овде Иван евоцира то што сматрам католике за Цркву, па ми трља на нос да сам недоследан јер заступају јерес. Проблем је што пишем: „тако да се у догматском смислу могу наслутити 2 неправославна учења, а то су 1) афтартодокетизам и 2) трансубстанцијација“. Нисам нигде трансубстанцијацију назвао јересју, него неправославним учењем, јер оно није званично прихваћено код нас, а Ивану би било боље да се не прави паметним па да наводи нека од православних имена, јер ипак ову проблематику боље познајем, а не пишем трактате па да бих био исцрпан. Иван је пак направио целу апологију овог католичког учења, а сва његова критика на мој рачун се своди на то да се причешће претвара у некакво васкрсло тело и онда не може да ту буде ничег патогеног. Но, он ништа не објашњава ближе него се позива на слепи фидеизам. Бескорисан је за дијалог. Сада ћу отићи корак даље у образлагању како ствари заиста стоје, а не како их Мали Перица замишља. „Евхаристијски“ аргумент и отров у причешћу После објављивања текста Догматско разматрање могућности добијања вируса преко причешћа, наишао сам на интересантан чланак од Игумен Адриан (Пашин), «Евхаристический» аргумент в полемике преподобного Анастасия Синаита с афтартодокетами (Богословский вестник, 16–17. 2015. № 1 январь-март, № 2 апрель-июнь, стр. 56-68). У најкраћем ћу изнети срж овог текста. Аргумент налазимо у главном догматском делу Анастасија Синаита (VII в.) „Ὁδηγός“ (Путеводитељ), и због представљања христолошких проблема представља претходника Источника знања преп. Јована Дамаскина. Ту се образлаже да тљеност Светих Дарова, који се оставе на неколико дана, доказује тљеност Христа до Његовог Васкресења. Анастасије износи да се ми причешћујемо Телом Христовим у његовом тљеном стању, што показује тварна природа Светих Дарова, и тај „евхаристијски“ аргумент он користи искљчиво у оквиру полемике. Синаит предлаже афтартодокетима да ставе Свете Дарве у неки сасуд и посматрају шта ће се са њима десити за неколико дана. „Ако се не распадне, не промени и не поквари, биће очигледно да с правом проповедате да Христос од самог тренутка сједињења постоји савршено у непропадљивости, а ако се распада или квари, сви морате да признате једно од следећег: или то што једете, није право Христово тело, већ само слика, или да због вашег зловерја није сишао Свети Дух на њега, или да је Христово тело до Васкрсења тљено као жртва, подложно смрти и повредама, раздробљиво и јестиво“. И још: „У природу Његовог тела не само да верујемо, већ је у стварном опиту видимо и додирујемо је и причешћујемо се њоме, свакодневно по природи и истински је окушајући“. У Догматским разматрањима сам показао да оваква идеја није тачна, јер се ми причешћујемо Васкрслим Христом. Оно што је важно јесте да су и православни и афтартодокети знали да се причешће може покварити. То је зато што Дарови не мењају своју природу (како би волео Иван), иако о њима не говоримо да су после благосиљања обичан хлеб и обично вино. Да није тако, ми се никада не бисмо могли причестити Васкрслим, јер је Он у стању Будућег века. Но, постоји continuatio између нашег историјског, душевног тела и васкрслог, духовног. Рекао сам и понављам: како то заиста функционише, ваља питати неког паметнијег од мене. Игуман Адријан ће поменути да је извесни Михаило Сикидит 1190-их тврдио да се причешћујемо историјским Христовим телом. Из таквог размишљања потекло је учење о поновљеном и свакодневном понављању Христове жртве. Ово мишљење је осуђено на Константинопољским саборима 1156-1157. Ову осуду потврдио је и Константинопољски сабор сазван под патријархом Јованом X Каматиром (1198-1206) и царем Алексијем III Анђелом (1195-1203). Жртва Христова принесена је једном, а на свакој литургији хлеб и вино бивају та жртва Христовог Тела и Крви. Пашин оправдава св. Анастасија да је све ово речено само у оквиру полемике. Но, то је небитно за нашу тему. Друга тема је и историјски потврђен факт да се причешћем неко може отровати, односно да причешће није серум. Неки протестантски фундаменталисти су буквално схватили Мк 16, 18: Узимаће змије у руке; ако и смртно што попију, неће им наудити, па су у ритуалима помрли од змијских уједа. Ако би ми пак неки православни фундаменталиста приговорио како су ови јеретици, позвао бих га да нам са поскоком демонстрира своју правоверност. Имамо и најновији случај америчког јеванђелистичког бискупа, Џералда Глена, који намерно није хтео да се чува, јер је говорио да је Бог већи од вируса (каква је то мудрост!), и сада је умро од короне. У X в. грузински цар Давид је отрован причешћем које му је дао архиепископ Иларион (Ф. И. Успенский, История Византийской империи, М., 1997, т. 2. с. 433). Јерменска кнегиња Парандзем поткупила је свештеника Мрджјуника и он је причешћем отровао царицу Олимпију, јер није било другог начина, зато што је ова била јако предострожна. Није очекивала оволику количину људске злобе, тако да је са поверењем узела причешће и отровала се (Фавстос Бузанд, История Армении, 4, 15). У Хроници Биховца: 1451 г. кнез „Михајлушко“ (Михаило Сигизмундович) је сабрао војски и уз помоћ Москве узео Кијев. Велики кнез Казимир је повратио град, Михајлушко побегао у Москву, и када је био у једном манастиру, игуман, који га није волео, дао му је у причешће отров. Убио га је у моменту. Ни на Западу нису били ништа бољи, тако да је 1154 г. у Јорку отрован причешћем архиепископ Виљем Фиц-Херберт. Помиње се да када је један римски папа вероватно отрован, тако што су намазали руб Чаше, други су почели пити из Чаше кроз златну трубицу. И један и други пример сведоче да се причешће може контаминирати и да није више за употребу, иако остаје валидно као сакрамент. Јесте причешће и телесни лек, иако је првенствено храна за будући живот, али то не значи да нужно делује као медикамент или серум. Чуда су могућа, али су ретка, тако да ко није Јован Шангајски, топло му препоручујем да не узима причешће од зараженог беснилом. Сам сам описао неколико чуда преко причешћа у којима сам био протагониста, тако да су депласиране оптужбе на рачун моје вере. Није само причешће, кога Иван и ини безбожно своде на „свету ствар“, то које је подложно законима природе, него и све друге „свете ствари“, иако је причешће – да ми овај несуптилни теолог у покушају не приговори – sui generis. На интернету је описан експеримент, у оквиру којег су узети на анализу иконе из московских цркава, а добар део микроорганизама су били патогени: стафилококе, стрептококе, ешерихија коли итд. Зато се у свим црквама дезинфикују иконе и ван периода епидемије. Не бих помињао и тровања светом водицом, јер су то ретки случајеви, али их има. Према томе, Ивану би било паметно да узме од почетка да пређе градиво па да онда каже нешто сувисло, без да плива слободним стилом и одузима нам време. Московљани о причешћу и вирусу Иван је већ назвао патријарха Кирила и митрополита Илариона неверницима и новотарцима, али ми је до његовог мишљења као до ланог снега и зато бих изнео скоре гледе Алфејеве: „...Чаша и кашичица нису заштићени од присуства бактерија и вируса... ревнитељи који се бахате (кочопере) својим Православљем...не слушати ревнитеље и њихову фарисејску проповед о 'маловерју'... – Какву реакцију Ви добијате од парохијана, верујућих на последње решење Синода, на инструкције, на конкретне предузете мере? – Генерално, реакција је позитивна, благодарна и смирена. Али постоје људи који покушавају да искористе ситуацију како би, како се каже, 'преврнули чамац', поткопали поверење ка свештеноначалницима. Један ђакон недавно је написао: 'Хтео бих да поставим нашим јерарсима питање: зашто ви тако брзо, без борбе, под хуманистичким сосом 'бригом о ближњем' продајете слободу Цркве? За православне људе је очигледно да кроз Свето Причешће никаква инфекција се не преноси. Мислити другачије је богохуљење'. Хтео бих да поновим оно што је Црква последњих дана говорила много пута: ми чврсто верујемо у то да се никаква зараза не може пренети кроз Свете Дарове. Тело и Крв Христову верници примају 'на исцељење душе и тела', то јест они сами јесу извор исцељења. Али Чаша и кашичица за причешће – то су ти предмети који нису заштићени од присуства на њима бактерија и вируса. Због тога се предузимају специјалне мере за њихово санирање. Ка томе се морамо односити са смирењем и спокојем. Они који се данас бахате својим Православљем, који са гордошћу говоре да 'исповедници у карантин не иду', понашају се не јеванђелски, већ фарисејски. Они се користе кризом ради промовисања себе: погледајте, говоре, ја нисам такав као остали људи, ја сам исповедник вере, а не попут Патријарха и осталих архијереја. Ово је неодговорно и егоистично понашање. Не бојиш се да се заразиш сам, мисли о другима. Такве људе не можете убедити у супротно, али ја бих хтео да се обратим ка онима који се под утицајем ових проповедника могу саблазнити. Верујте ми, драги моји, Свјатјајши Патријарх и Свештени Синод не познају горе од наших преподобно-ревнитеља Свештено Предање Цркве. Кад се инструкција припремала, проучавали су се преседани. На крају крајева, Црква се није први пут суочила с епидемијом (Не боишься заразиться сам, подумай о других, Митрополит Волоколамский Иларион (Алфеев). Беседовала Ольга Липич. Источник: РИА Новости 24 марта 2020 г.)“. Ово промишљање је сасвим у складу са препорукама Синода СПЦ (акт Бp. 254, 25. март 2020) подручним епископима: „препоручујемо да у светом Путиру сваки пут буде довољно Крви Господње, а честице Тела Господњег да не буду велике, тако да причасник, довољно отворивши уста, може да се причести, а да га света ложица и не дотакне“. Ложица или л'жица (словенски) је кашичица. Док Руси дезинфикују кашичице, овде се то избегава јер иста не додирује уста причасника. На тај начин се причешће неће контаминирати. И ово је у складу са канонском праксом, мада мало опуштеније него по старим прописима. Овако је јасно да се преко причешћа нико не може заразити, а не да се позива на неко дезинфекционо својство причешћа, боже ме сачувај! Радо ћу одговорит нашем другару Инквизитору ако узме да лепо прочешља моје аргументе из набројаних текстова, али ако ми напише нешто у овом стилу, онда га препуштам нирвани. Рим, 14/04/2020 Извор: Зоран Ђуровић: Кад Иван Инквизитор Марковић ископава јеретике | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG УводСимпатични ми у Господину Исукару, Иван Инквизитор Марковић, кога сам од милоште и Сотоном звао, је моја...

Зоран Ђуровић: Утук на Латиновића Иако Теологијанет, у духу демократије и права на одговор, није објавила мој осврт на текст др Владимира Латиновића (ВЛ), овај се по крајњој кенози удостојио да на том сајту одговори на моје замједбе. Укратко, а даље ћу се осврнути детаљније, искурс ВЛ се може сажети: Ви, српски теолози, пишете само с емоцијама јер сте глупи јер су емоције лоше, а ја пишем строго научно, а онда вели два реда даље: пишем на молбу пријатеља. Пола текста је it is all about me, ја сам геније, а онда чим почне теологија прва идеја је Solа Scriptura. Друга теза је „да сте можда у праву“. Трећи одговор: то тако тврде православни теолози, али ја нисам такав. Четврто, о пелагијанизму ћу да вам откријем топлу воду, јер ето то је прва и последња политичка одлука у историји. Боље да не пише на српском или барем не на рачун православне теологије, јер нас за протестантском хистеријом боли уво. Сам пак ВЛ је студирао на ПБФ, али је студирао код Владана Перишића правећи му полице. Како му је Владан био учитељ, није ни за чудити да је овај протестант DOC! Неке опсервације: 1) ВЛ исписа тираде како сам манипулисао, јер сам рекао да његов докторат није објављен, нити да га је Брил објавио 2015, како је било најављено. Иако сматрам да је смешно да морам овде да се правдавам, морам рећи да мој докторат јесте публикован… И не само што је публикован него је објављен од једног од најеминентнијих немачких издавача (Aschedorff). Ово је тачно. Но, није тачно да сам свесно слагао, јер у претраживачу нисам нашао његову тезу (италијански гугл уме да прави ове шале), а кад се ВЛ самоцитирао у првом тексту, није ни навео место и годину штампања. Зато сам погрешио, али остаје да му Брил није штампао 2015 тезу, док је Ашедорф штампао први том 2018, тако да је и ВЛ „слагао“. Ако сам ја лажов, онда је по реципроцитету то и ВЛ. Наравно просто знатижеље ради занима ме на ком то Универзитету дозвољавају докторске дисертације од 1100 страна, које се касније морају да објављују у томовима? Који је то ментор прихватио? Која је то комисија читала? Не кажем да није могуће, само веома је необично свима осталима који су имали лимите од 250 до 300 страна за докторате. Мени је речено ако то што желиш не можеш да напишеш на 300 страна, немој ни да пишеш. А само по себи нуди и објашњење што није објављено. Но, верујемо Латиновићу на реч. Опет манипулишем, јер сам тврдио да не пише бестрасно него да услиши молбе пријатеља. Овај део се односи на моју изјаву: „Али овога пута, на молбу пријатеља и под теретом савести, желео бих да напишем нешто у вези са схватањем причешћа, тј. његовог дејства на оне које га примају.“… Ја сам текст написао на молбу пријатеља (множина, не једнина [онда се напише пријатељâ])… Моје мешање је мени само нашкодило, али не жалим што сам то учинио, јер неке жртве и циљеви су вредни страдања (Јован 15, 13). Нема сасвим објективног писања, како је тврдио и Ханс Кинг, али ни трунке објективности нема када ВЛ хоће да пострада ради високих циљева и саможртвује се за пријатеље који, како рекох, седе у мишијим рупама и моле се Богу да помру чланови Синода СПЦ! Чиме је та молба пријатељâ мотивисана, видећемо после. 3) Опет манипулишем, јер велим да ВЛ пише у секташком духу, где се Оци представљају некаквим будалама и онима који немају везе са Писмима. „Секташтво“ је у суштини управо и главни проблем ЗЂ-а (то се у психологији зове пројекција) и то својеврсно „научно секташтво“. Он уопште не схвата шта је наука (конкретно патристика), јер се његови текстови (као и они које је линковао) састоје од гомиле неповезаних, набацаних цитата светих отаца скупљених са свих страна (вероватно по патристичким лексиконима) у циљу доказивања одређене поенте. Латиновић не разликује књижевне жанрове, и коме су намењени текстови. Моје научне текстове није читао. Карактеристика пак секташа је да каже: Од мене почиње свет, ја ћу вам тумачити Писма, јер Оци немају благе везе са Библијом. То је, друже, секташки начин писања. На остала блебетања и малициозности нећу одговарати, јер то није намена овог текста. 4) Латиновић одговара на моју примедбу: „У Новом Завету нема ни помена о исцељујућим дејствима причешћа. Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“(ВЛ). Ово је бесмислено. Сам он је то причешће, и што би, поред себе живога правио некакво причешће? Друго, тајна евхаристије је установљена кад су га ухапсили, па свакако није било времена да би је он употребљавао. На то вели: Дакле, по мишљењу ЗЂ-а, Христос би да га нису „ухапсили“ употребљавао причешће да лечи и то је његов доказ да у Новом Завету постоји помен о исцељујућим дејствима причешћа? ВЛ закључци су ингениозни. Нигде не следи да замишљам како би Ис после причешивао, кад то није радио ни пре, него сам обесмислио његову тврдњу (што није било тешко) да Хр није причешћем лечио људе. Требаш бити заиста обдарен па да поред живог Ис тражиш да Он носи у торбици причешће па да тако лечи. Мислим и да када би поново Ис пљунуо у земљу и тиме помазао очи ВЛ, оне се не би отвориле! Уместо врдања и манипулација било би боље да нам (он и остали) наведе конкретан цитат из Новог Завета који показује да је неко веровао у исцељујуће дејство причешћа. Што се тиче изјаве да је „Христос сам причешће“ (са којом се, наравно, слажем [плашим се да се не слажемо, јер ко зна шта ВЛ тиме подразумева, а онда би, када би то разумео, схватио зашто му је бесмислено питање што Ис није лечио причешћем!]) саветовао бих му да размисли о овоме: Христос је на последњој вечери био присутан лично. Како је уједно и он и причешће могао да буде Христос? Јесу ли у соби била два Христа? Да ли се Христос, који је исто јео од хлеба и пио из путира, причестио сам собом (аутофагија?). Ако је он ученицима дао себе, зашто је и он лично уопште јео од хлеба и пио од вина? Саветујем ЗЂ и онима који слично мисле да прочитају неколико књига на тему символичког и реалног присуства Христа у причешћу. Наше данашње схватање реалног присуства није нужно било и схватање ране Цркве, тј. барем не већине источних светих отаца. Ово је код нас дошло највећим делом под утицајем западне цркве и израз је њихове средњевековне побожности. Сасвим је јасно да ВЛ верује у симболичко присуство ИС у причешћу, док сам ја заостао и латиномислећи, јер верујем у реално његово присуство у причешћу. О овоме сам писао годинама, како је Ис присутан, и како је могао да причести апостоле, док рационалиста ВЛ покушава да проблем покаже нерешивим, и као аргумент за причешће као симбол користи то да не може Ис да буде истовремено на 2 места, као и да би дошло до аутофагије. Проблем није присуство 2 Ис, него присуство једног те истог Ис на 1.000 места истовремено кад се служе литургије. Писах да је то зато што се оприсутњује он као Васкрсли и који је у aevum, вечности другог реда. Како је у тој вечности Ис, који је исти јуче, данас и сутра, стога је могао да буде и у хлебу и вину и сам лично са апостолима. На истини начин је био и у гробу и у рају с разбојником. Зато је могао и да се преобрази, јер је отворио врата Царства Божијег апостолима и зато су га видели у слави. А како је могао да буде у слави, кад се још није био вазнео, или како је могао пре тога да причести апостоле? Самоједење није резервисано само за Њега, него и за све нас. Јер смо сви део тог мистичког тела, тако да си и са собом причешћујемо. Али то тело није ово земаљско, него преображено и уједињено у Христовом, и то нам се даје реално у причешћу, а не да нам се даје неколико грама меса и крви како би да ми ВЛ импутира. Сада ће он можда рећи: ок, могу тако да буду ствари, али Оци нису то тако замишљали како ти говориш. Немамо формулисан ни догмат о Св. Тројици у Писмима, нити срећемо термин једносушни, па ипак сматрамо јеретицима они који то не исповедају. Дакле, предањска учења су дубоке рефлексије Цркве на оно што латентно и у заметку постоји, тако да се учење о причешћу као и телесном леку није појавило у 4. веку када Оци више нису знали Писма, него измишљали људска предања, па ће сада да нас Латиновић очисти те накупљене прашине! Но, заметак имамо у Павла, Еф 2, 4-7: „Али Бог, богат у милосрђу, због велике љубави своје којом нас је заволео, нас, који бејасмо мртви због грехова, оживе са Христом: благодаћу сте спасени. И са Њим заједно васкрсе и заједно посади на небесима у Христу Исусу, да би показао у вековима који долазе огромно богатство благодати своје преко доброте према нама у Христу Исусу“. Сада би ВЛ рекао да то Павле није мислио озбиљно, али тако не мудрује св. Јован Златоусти, па упућујем на In epistulam ad Ephesios (homiliae 124), 4, 1-2. Златоусти ће рећи да не разуме баш како то функционише, али да је тачно да смо на Небесима, јер смо повезани реално са Главом. Верујем да је јасно зашто ВЛ тврди да причешће није лек, јер оно није ИС ХС, него његов симбол. А ко се икад симболом излечио? Питање је да ли ВЛ уопште верује и да је ИС заиста лечио, јер може да се позове на то да је он чинио знамења, знакове који би указивали на Њега. Осврнух се на ВЛ приведена Дела 20, 7-12, јер се ВЛ питао што младића Павле не излечи причешћем. Што се тиче ваших „медицинских разлога“ хлеб нису морали да му гурају у душник. Могли су га једноставно помазати причешћем како то видимо на осталим примерима. Нигде не видимо у НЗ да се неко помазивао причешћем. Позивајући се на примере из 4. века је анахронизам. Такође, нигде не видимо да су апостоли носили причешће у торбици, као што то данас имамо са причешћем за болеснике или потребите. Дакле, није Павле имао „причешће при руци“, него је после преломио хлеб у заједници (11-12). А Савле је могао бити крштен па не прогледати, већ прогледати тек од евхаристије кад је први пут учествовао. Дакле у најбољем случају овде крштење може бити сматрано лековитим. Крштење може, али не може и причешће? Где је ту логика? Написах: „ВЛ неопрезно наведе управо текст који је против њега, јер читамо у 11-12: „Онда изиђе горе па, преломивши хлеб и причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде. А младића доведоше живог“. Овде имамо идеју чудотворења по причешћу“. Одговара: Ово је класична замена теза. Очигледно је младић прво био исцељен, па је тек онда примио причешће. И то је ЗЂ-у јасно, те стога уводи идеју „чудотворења по причешћу“ која је смешна (јер сад више нема доказа да је чудотворење могуће кроз причешће, па је ето могуће после, што је доказ да причешће лечи?). Шта то уопште значи и где сам ја уопште говорио о чудотворењу по причешћу? ВЛ није разумео шта сам казао: Нисам рекао да је младић после причешћа оздравио, него да је оздравио после Павловог причешћа, а сам опис догађаја је алузија на чудотворење Илијино и Ис. Или можда ВЛ сугерише да Павле није исцелио младића? Пре ће бити да је ломљењем хлеба потврђено да је Павле аутентичан Ис следбеник и да дар чудотворства има по Ис, али то бива после причешћа (што свакако не значи да Павле и пре причешћа није био чудотворац). Тако је, како ми се чини из овог контекста, причешће овде имало улогу потврду вере и Павлове мисије као и дара исцелења који долази од Ис. Нећу наводити све што пише ВЛ, нити ћу се бавити свим аргументима, јер већину сматрам ирелевантним и у пуко надгорњавање, али не могу да прескочим овај бисер суптилног доктора: јер не размишљам црно-бело већ увек допуштам могућност да грешим, осим кад му ја демонстрирам да греши!:))). Исто је бисер на мој приговор да он сматра да је изнад васионских сабора (писац је ваљда хтео рећи „васељенских“?). То је мој стил писања популарних текстова, да би се слабије верзирани заинтересовали, а конкретно овај израз рабим због Никодима Милаша. Корен речи је исти а исто је и значење. Људима буде интересантно па се заинтригирају, као нпр. ВЛ а ову реч. Из дремежа пробудим зилоте убацивањем речи их хрватског, или старе заборављене изразе. У својој посланици Ефесцима св. Игњатије Богоносац, рекао бих неопрезно, користи медицинску терминологију и говори о причешћу као о „леку бесмртности“ (φάρμακον αθανασίας [треба: ἀθανασίας]) и противотрову за смрт (αντίδοτος του μη αποθανείν [треба: ἀντίδοτος τοῦ μὴ ἀποθανεῖν])“… „Могуће је наравно да Игњатије ове термине користи и свесно, и да он заправо одражава религијске праксе његовог времена везане за причешће или пак да би се борио против њих.“ Дакле ја сам у добром академском маниру оставио могућност да Игњатије заиста сматра причешће леком (што је мање вероватно јер он као његове ефекте види само то да је оно извор вечног живота и бесмртности). Игњатије заиста сматра причешће леком и то би Латиновић знао да чита лексиконе као ја.:))) Не треба му замерити, јер он чита само оригинале па не може све да држи у глави. Могао је пак да погледа референцу коју сам привео (Еф 7, 2) па би онда знао шта Игњатије мисли: Eἷς ἰατρός ἐστιν, σαρκικός τε καὶ πνευματικός, γεννητὸς καὶ ἀγέννητος, ἐν σαρκὶ γενόμενος θεός, ἐν θανάτῳ ζωὴ ἀληθινή, καὶ ἐκ Mαρίας καὶ ἐκ θεοῦ, πρῶτον παθητὸς καὶ τότε ἀπαθής, Ἰησοῦς Χριστὸς ὁ κύριος ἡμῶν. „Један је Лекар, и телесни и духовни, рођени и нерођени, Бог јављени у телу, у смрти Живот истинити, и од Марије и од Бога, најпре страдалан и онда нестрадалан, Исус Христос – Господ наш“ (прев. Атанасије Јевтић). Лекар меса (σάρξ), тела нашег. Дакле, сасвим је јасно да се мисли на лекара и тела, као и духа човечијег. Међутим, ми треба да се уплашимо и прихватимо шта мисли ВЛ, јер се Игњатије неопрезно изражава! Просто ме обузме милина кад се сетим да ВЛ неколико редова пре тога тврди да он не пише црно-бело, а овде каже: он као његове ефекте види само то да је оно извор вечног живота и бесмртности. ВЛ је „научнички“ пошао од предубеђења да за Игњатија причешће не може бити телесни лек, и изоколо нам сугерише како је то каснији отачки спис где се већ види декаденција, а он нам помаже да то исправимо. Игњатије се наслања на апостолско доба, и могуће је да је слушао Јована Богослова (Јероним), а пострадао је у Риму 105-135 г. (не улазим у расправу о години). Пошто је реч о субапостолском добу, Латиновићу је битно да дискредитује Игњатија, али је испало да је дискредитовао себе. Бриљира и кад тврди: Он обећава (ЗЂ) да ће из извора доказати да је рана Црква веровала у исцелитељско дејство причешћа и онда наставља са цитатима светих отаца који говоре о томе да је Христос био лекар (ни један једини цитат о исцелитељском дејству причешћа!), да би на крају завршио констатацијом да је доказао да су рани оци веровали у исцелитељско дејство причешћа. И притом мене оптужује да сам шарлатан. Ако неко не може да повеже да су Оци Исуса доживљавали као Лекара и лек, и то телесног, ја сам ту немоћан, јер Латиновић негира да је причешће Ис Хс. Ко је видео Лекара који не лечи и лека који је бездејствен? Све су то беспућа људског резона када се порекне идентичност ИС ХС са причешћем. Да ли наведени аутори говоре о неком Лекару Ис који је на Небу и одозго шаље заслужнима (пелагијанска јерес) исцелења? Не. Тада се долази до ВЛ закључка да су већ први Оци изопачили апостолско учење, а Оци 4 века зацементирали ту наопаку доктрину о причешћу као леку. За ВЛ не постоји типос као књижевна фигура (иако ју НЗ широко употребљава), јер покушах да му објасним тип пасхалног јагњета који се испунио у Ис, како верују апостоли, али би им се ВЛ смејао у лице. Ис који је лечио телесне недуге, а обећао је да ће свагда са својима остати, испада да није више овде и да не лечи! Али јесте у ломљењу хлеба, па зато нестаје са очију апостола када сам прелама хлеб, јер се сада Он даје у том хлебу. И да би разумели да је у њему, зато ишчезава пред апостолима. Наравно да НЗ не доноси ad litteram доктрину о евхаристији како је изнесох на основу отачких рефлексија, али је заложена ту и мислимо да Ис није слагао да ће нам послати Утешитеља који ће нас упутити у сваку истину. Што би требало да нас поучава ако је све већ речено у Библији? Неки секташ ће ме питати где се у Библији налази реч Тројица, које нема нигде, и по први пут се јавља у Тертулијана, и испало би, ако бисмо следили резон ВЛ, да ју је Тертулијан измислио и неопрезно се изразио и да она нема упоришта у Писмима! Истина је да се по принципу Solа Scriptura у НЗ не види директно да се причешће доживљава као лек, али је то јасно из околних доказа (неко нпр. чак само на основу околних доказа може бити осуђен за убиство). Зато се доктрина о причешћу као телесном леку не јавља изненада, а ВЛ нигде не показује мотиве за јављање такве „изопачене“ доктрине. За разлику од њега ја сам, верујем, изнео разлоге зашто је то учење исправно и да је само синтеза ранијих интуиција и пракси. Питање које ВЛ не може у себи да реши је питање односа Писма и Предања, и ту је сав проблем. А то се питање решава не на докторату него већ у основној школи и веронауци. Такође, када ВЛ наводи из Кирила Јерусалимског, пример надалеко изношен, да хришћани умачу прст у причешће и мажу тиме, никако не значи да је ту праксу измислио Кирило, него да је чинила део предања јерусалимске Цркве, мада не знамо када је тачно настала. Огроман је број ранохришћанских списа за које знамо да су постојали, али да су изгубљени, као и оних који су дошли некомплетни до нас или у фрагментима. Претендовати да нешто категорички тврдимо при оваквом стању извора, је талибански. Можемо за нешто децидирано изјавити само када имамо недвосмислено сведочанство, као нпр. у случају св. Амброзија који је први у литургији увео 386 г. песме које нису из Псалтира. Можемо да се питамо који су мотиви иза тога, али не можемо да тврдимо да је то погрешно јер га нема у НЗ или у раних отаца! Амброзије је био новотарац!:))) Сада долазимо и до мотива зашто ВЛ узлишава молбе својих пријатеља (Владан Перишић, Благоје Пантелић, Максим Васиљевић, Родољуб Кубат, Вукашин Милићевић…), а он се састоји у томе да се покаже да Црква гоји неписамско и неправославно учење о причешћу као леку, и тиме се убцује у полемику око причешћивања у току епидемије, подржавајући изоколо став да причешће нужно доводи до заразе, а тиме заостали и мрачни Синод СПЦ учествује у помору народа немајући никакве пастирске бриге о њему! Са друге стране је ова просветљена дружина, која се залаже за просветитељство, хуманизам, ничим условљену слободу итд. Зато се ВЛ допада пелагијанска јерес, јер је она све типовала на човека и његову снагу и врлину, где нема потребе за преображавајућом благодати. Не желећи да се расправљам са ВЛ око проблема пелагијанизма, јер је очигледно да суптилни доктор нема везе са тим питањем, навешћу само став Јулијана Екланског који представља срце пелагијанске доктрине: a deo homo emancipatus est (Човек је независан од Бога). Зоран Ђуровић

Зоран Ђуровић: Свети Архијерејски Синод СПЦ између левице и деснице 11. априла 2020. 1) Десничари критикују Синод као млак и као тело које не штити права верника. Једном речју, да издаје виталне интересе Цркве. Прича око Корона вируса је компликована и не може се једнозначно читати, јер се не уклапа ни у теорије завере ни сасвим у неку нову пошаст. Не постоји један модел којим би се овај феномен могао објаснити. Зато имамо различите стратегије држава, а које су само апроксимативне. Чуло се свашта и све супротно томе. Наравно да су опозиције критиковале све стратегије држава, како оне пермисивне, тако средње, па и ригидне. Британска тактика брзог заражавања народа, да би се дошло до сиве масе која ће развити отпорност, сада је коригована. У Европи су Швеђани опуштени, а Бјелоруси се понашају као да нема вируса. Моја маленкост је од старта узела да плаши Србе (многи пријатељи, па и они у мантији су ме критиковали, али сам познат да не причам да бих угодио људима), јер живим у Италији. Нисам веровао кад сам видео да се Вучић смеје. Убрзо је изгубио осмех, али иако је предузео чак престроге мере по мом искуству, не бих га критиковао у овом тренутку јер је то некорисно, односно, контрапродуктивно би било. Најмање што нам сада треба је свађа, али неки ни пред Короном не презају. Ригидне мере Владе према Цркви су у доброј мери изнуђене неодговорним понашањем једног дела клира и верника који су фундаменталистички резон помешали са побожношћу. Неки су јавно казали да им Патријарх не може ништа, а како Његова Светост нема полицију, Држава је узела ствари у своје руке. И сада десничарски фундаменталисти критикују Синод као да он забрањује верницима да дођу на службу! Овим критичарима бих поменуо да су Руси побожнији од Срба – Алфејев је пренео наређење Патријарха Кирила да се не долази на службу, а ако Руси могу да седе кући, могу ваљда и Срби. У Московским црквама могу да се причесте 2-3, али претходно да се телефоном најаве свештенику. Да не помињем и неке од источних земаља, али и западних које су у потпуности забраниле службе. Код нас се оне редовно врше, али само са свештеником и појцем. Ваљда ће после ове кризе пи-ар Вучићев добити отказ, јер се председник понашао крајње непријатно, иако га симпатија и природно не краси. Тако да смо добили право за псе да могу да се шетају за време литургије, док људи не могу у храмове! Не верујем да је то случајно пало предлагачу на памет, јер смо ми земља која је са Коштуницом пропустила да изврши лустрацију, илити што би рекли Николај и Јустин: Срби се не покајаше! Шта год да буде у наредном периоду, то ваља прихватити са смирењем, јер Бог није задужио неког ађела који би лупао рецке онима који долазе у цркве. Колико се чује из обавештених кругова, Буловић је тражио да се цркве отворе за три дана Васкршњег празника. Остаје да се види шта ће од тога бити, јер се томе лако може удовољити без обзира на критике 2) левичара. Ови наши модернисти, хуманисти, просветитељи итд., отишли су толико далеко да Синод оптужују за ширење заразе и убијање људи. Иако сам образложио колико сам могао, да је теоријски могуће да се неко и преко причешћа зарази, таква могућност је минимална. Да ли може или не да се вирус пренесе и овим путем ми не можемо децидирано одговорити, јер се то никада научним опсервацијама није утврдило и остало је у области вере. Но, да постоји ризик то је сасвим јасно, јер овде у Италији имамо већ 100 свештеника који су умрли од Короне (ако они немају кашичицу!). Да не помињем број заражених, нарочито међу часним сестрама. Свесни да се вирус преноси капљичним путем, у Синоду су донели упутство епископима да се причешће сипа у уста верника без да се кашичицом додирне иједан део причасниковог тела. Но, то левичарски и либерални медији нису пренели. Ова суманута прозивања за намерно убијање верника су у равни са зилотским фантазијама како папе кољу новорођенчад и пију им крв! Друго, прогресисти би морали да знају да би за исти злочин били оптужени и наша Влада, као и све пермисивне владе у свету. Ствари ни најмање нису црно-беле како би ови желели то да представе. Наиме, мој стари пријатељ, о. Ненад Илић, који је бескомпромисни бранилац права Кашичице, сведочи (имам потврде и од других пријатеља из Холандије) да у Амстердаму на литургији може да буде до 30 људи, и сви се класично причешћују. Питам: Да ли то Холандска Влада не жели уствари да поубија православце? Други пример: „Председник Владе Аустралије Скот Морисон говорио је у свом званичном обраћању јавности о Православној цркви Аустралије и о Светим службама у наступајућој Великој седмици, наглашавајући да се ради о посебном богослужењу, које захтева присуство више од две и три особе и завршио је назначавајући да ће Влада Аустралије у овом периоду показати разумевање за храмове Православне цркве. Председник Савета православних канонских епископа Аустралије Архиепископ Макарије из Васељенске патријаршије срдачно се захвалио г. Морисону у име свих православних заједница на разумевању и добром расположењу власти што схватају да је Велика седмица посебан догађај за православне хришћане“. Нико благоразуман неће помислити да Председник Морисон жели да помори православце. Овај његов став добија на тежини када се зна да у самој Аустралији су затворене границе између држава чланица. Зато се помолимо Господу да уразуми ове клеветнике Синода, а да дâ и добар савет нашим властима, да се угледа на ове светле примере из туђих православљу земаља и да управо у светлости дочекамо Васкрсење Господа нашег Исуса Христа! Зоран Ђуровић www.vidovdan.org

Др Владимир Латиновић, удостојивши српску теолошку сцену, написа текст Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље. Уследила је полемика са о. Слободаном Лукићем, овде и овде. Не знам нешто више о ВЛ јер његов докторат није публикован, мада је 2014 помпезно најављено да ће га Брил штампати 2015, а данас смо 2020, тако да је ВЛ докторант по правилима која важе где сам ја докторирао. ВЛ је изразио жељу: „Редакција, наравно, може да настави да објављује овакве одговоре. Ја на њих убудуће нећу одговарати и нећу се даље „ћерати“ све док не видим одговор који је теолошки промишљен, поткрепљен аргументима из Светога Писма и других релевантних извора и, пре свега, логички утемељен. И уколико ме неко суочи са бољим аргументима и изворима од ових мојих, радо ћу признати да сам погрешио.“ – коју ћу му драге воље услишити, јер сам и сам писао на ову тему: 01, 02, 03, 04. Латиновићев текст није безинтересан, што и он сам тврди, тако да иако се слажем да се преко причешћа може пренети зараза или болест, базе за наше тврдње су сасвим другачије, а тотално му је неутемељено да Писма и Предање негирају причешће као телесни лек, јер оно може бити, како мислим, али не и нужно, и телесни лек. Ту је ВЛ од Лукића тражио да му покаже одакле се појавило погрешно учење да је причешће телесни лек, тј. где је прочитао догму о томе да се зараза не може пренети причешћем, иако је сам порадио на томе у кратким цртама. Тако да је чудан његов захтев. Но да видимо Латиновићеву аргументацију. 1) „У Новом Завету нема ни помена о исцељујућим дејствима причешћа. Христос није користио причешће да би исцељивао болесне“. Ово је бесмислено. Сам он је то причешће, и што би, поред себе живога правио некакво причешће? Друго, тајна евхаристије је установљена кад су га ухапсили, па свакако није било времена да би је он употребљавао. „Савле није прогледао и постао Павле под дејством причешћа и није васкрсао мртвог младића који је пао са прозора причешћем, иако му је оно било одмах ту при руци (Дела 20, 7-12)“. Не даје се причешће некрштеном. Савле је морао бити најпре крштен, како и видимо из Дела. Младић је погинуо, како су неки мислили, а Павле је рекао да је само кататоничан (мада је ово можда по: Није умрла, спава). Било би сулудо гурати некоме хлеб у уста а овај не може да гута. Још у душник да му угураш па да га дотучеш. ВЛ неопрезно наведе управо текст који је против њега, јер читамо у 11-12: „Онда изиђе горе па, преломивши хлеб и причестивши се, дуго говораше све до зоре, и тако отиде. А младића доведоше живог“. Овде имамо идеју чудотворења по причешћу. Добро пак вели Латиновић да НЗ сматра оним преко се чега достиже живот вечни, а ту бих скренуо пажњу да је то управо идеја спасења, односно телесног здравља, јер се васкрсло тело доживљава као тело, иако духовно. Пише даље: „Нигде ни речи о телесним дејствима осим у случајевима када злоупотреба причешћа у сврху опијања узрокује болест и слабост… То је, у изузетно натегнутом смислу, уједно и најближи пример исцелитељског дејства причешћа који се може наћи у Новом Завету, јер ако причешће може изазивати (телесну) болест могло би, барем теоретски, да има и супротан ефекат“. То није натегнут смисао, јер предозирање или погрешна употреба лека може довести до болести и смрти. Сада долазимо и до недемонстриране тезе ВЛ да се у хришћанству развило погрешно учење о причешћу као леку. Као једини аргумент је употребљавао: То ја тако сматрам, али то није аргумент. Сасвим потписујем пак његову тврдњу: „Не сматрам да сам (и поред доктората на тему евхаристије) најстручнији да пишем о тој теми“, и ваљало је да послуша тај савет разума. Прво што се да запазити је да аутор не види никакву continuatio између СЗ типа пасхалног јагњета и НЗ стварности тог јагњета. Ис Хс је пасхално јагње. А оно се конзумирало у знак спасења од буквалне, телесне смрти. Леп текст о симболу и реалности, односно значењу избављења преко Јагњета имамо у Јована Благојевића. Зато НЗ слика Ис као Спаситеља човека, а тада још нисмо имали идеју подвојености на душу и тело, осим у минорним јеврејским круговима (нпр. у есена, како сведочи Јосиф Флавије), је укорењена у вековном јудејском предању. Знак доласка Царства Небеског су била и исцелења која је Месија вршио (Мт 12, 28). Он је био лекар, иако нигде није назван као таквим, осим у народу. Наиме, индиректно је сам себе назвао лекаром (ἰατρός) у Лк 4, 23: „Свакако ћете ми рећи ову пословицу: Лекару, излечи се сам“. Лекаром су га сматрали у народу јер је и лечио, али и код противника, тако да не користи случајно овај апелатив. Опет га налазимо у Матеја и Марка, где о себи говори као о лекару (Мт 9, 12; Mк 2, 17; Лк 5, 31), а поготово Лука 5, 43-4 сугерише о њему као правом Лекару: „И беше нека жена болесна од течења крви дванаест година, која је све своје имање потрошила на лекаре и ниједан је није могао излечити; и приступивши састраг, дотаче се скута хаљине његове, и одмах стаде течење крви њене“. Ако је, дакле, Ис био и Лекар, што је несумњиво на основи НЗ текстова, тада Латиновићу не преостаје друго него да докаже да у причешћу није Ис, и да нам објасни како је то наједанпут субапостолским оцима, а затим и апологетима пало на памет да измисле тезу о причешћу као и леку! Плашим се да када бисмо следили његову логику, онда бисмо поништили и све одлуке васионских сабора, јер би оне биле накнадне измишљотине Отаца које немају директног упоришта у Писмима. Међутим то није тако, јер рефлексије и св. Игњатија, као и наведеног Кипријана, не висе у ваздуху. Но, јасно је да је Латиновић и изнад васионских сабора, када се бласфемично изражава на рачун св. Августина и не прихвата осуду пелагијанаца за јерес на Ефеском сабору. Мој магистарски се тицао Августина и пелагијанаца, и ове јефтине бљувотине на његов рачун су сасвим депласиране. Како је ВЛ „просвећен“ научник, скрећем му пажњу да је Јасперс убројао Августина у геније људског рода, док је Јулијан предат забораву, а нема га ни у теологији, за разлику од осуђених Евагрија, Теодора, Оригена итд. Да се вратим на тему. Ис се не јавља само у НЗ као лекар. Имамо схватање Хр као „лекара телесног и душевног“ у креду Игњатијевом (Еф 7, 1-2), што је почетак 2. века, али и у хетеродоксним списима као што су Дела Јованова 108, или Дела Томина 156. Та функција Хр се проширила и на његове ученике, тако да су они сада лекари, а Талмуд забрањује по цену смрти да се иде код хришћана на исцелење. Ми смо негде у доба медицине која није одвојена од религије, култа Асклепија, а имамо и чувене лекаре као Галена и Сорана, Хипократа… Ис је постао компетативан. Јустин ће рећи да је Логос постао човек „да би учествујући у нашим немоћима, могао да их излечи“ (Друга Апологија, 23, 4). За Иринеја је Ис добри лекар који покушава да излечи болесни људски род (Против јереси, 3, 5, 2; 4, 22, 7). Слику Бога Лекара има и Тертулијан (Против Маркиона, 1, 22; 3, 17). Ис као Лекар је највише потенциран у александријском озрачју (Климент, Педагог, 1, 83, 2-3). Климент у полемици са гностицима наглашава да Ис лечи тело и душу, лечи парализованог, васкрсава Лазара (Педагог, 1, 6, 1-4; Стромата, 3, 15, 104, 4). Ориген ће наставити да развија идеју Ис Лекара у многим списима, а назива га лекаром тела и душа у Омилија на Луку, 13, 2-3; Омилији на Јеремију, 18, 5. Не бих наводио многобројне друге списе Отаца, који показују бесмисленом Латиновићеву тезу да се изнебуха појавила идеја Ис као лекара, односно причешћа као медикамента. Ако зажели, могу га упутити на друге текстове. Имамо сасвим јасну линију отаца која води „крају петог и до средине шестог века, у време кад је вера у телесну лековитост причешћа била већ чврсто установљена“. И ВЛ мисли да је то случајно, односно накарадно учење које се ваља истранчити из Цркве. Просто је невероватно шарлатанство у коме Латиновић жели да нам представи ране западне оце као помало ретардиране, па да су они унели неку забуну, односно измислили да причешће може да лечи и тело, али не штеди ни источне. Човек је сума Отаца! Још само да му видимо објављени докторат, као и Перишићеву фамозну библиографију у најави од преко 10 година. У науци ова претенциозност није пожељна, дисквалификује те. 2) Латиновићу не недостаје само вера (то не тврдим, мада је јасно, али би било превише лично па то остављам Вишој инстанци), него научничка акрив(б)ија. Учење Цркве о Ис као Лекару је несумњиво, а не „неопрезно“ или погрешно, како би хтео ВЛ. Само неко ко није стекао употребу разума би пак тврдио да је причешће (Ис Хс) лек по себи. Није, али може да буде. Да је тако, онда нико не би умро од хришћана. Дакле, причешће није лек за телесну бесмртност, јесте за следећу фазу у којој ћемо се наћи, али се не може негирати и да је и телесни лек, само зато што умиремо. Наиме, користимо и друге лекове, они нам помажу, оздрављамо, али не можемо да живимо вечно. То не значи да ови лекови нису лекови. Јесу, али привремени. Тако и причешће може да буде привремени лек за неку болест, али је првенствено лек бесмртности. И то јасно пише у Јеванђељу, што потврђује и Латиновић. Тако се Лекар душа и тела, ваља узети у ширем контексту, и укључити и божански промисао, који би требало да нам даје оно што је на нашу корист, иако тога нисмо свесни, али и не даје нам. Верник, који се нада да је сједињен са Лекаром зато може мислити и да му је телесно здравље од Лекара. Ако је код Старих важила: У здравом телу здрав дух, овде би било: У здравом духу зраво тело, мада не и нужно. Промисао онемогућује нужност као и магијски приступ. 3) Иако су депласиране Латиновићеве теолошке тврдње око причешћа, добре су ове око могућности заразе. Добре су по себи, јер их и ја делим, али су нажалост интересне, јер се јављају у време када се напада Синод као затуцан и реакционаран, а без да се осврне на друге владике које спроводе једнаку праксу. И још Латиновић, са безбедне дистанце, штити неисповеднике који су у мишијим рупама. Пише: „Али овога пута, на молбу пријатеља и под теретом савести, желео бих да напишем нешто у вези са схватањем причешћа, тј. његовог дејства на оне које га примају. Разлог је горући: епидемија коронавируса који угрожава људске животе, те реакције односно нереакције одређених црквених великодостојника (укључујући и оне највише), које више припадају неком прошлом времену, него овом савременом у коме живимо“. Нека ми допусти Латиновић, али ја му у савест ни најмање не верујем, јер му је отрована молбом пријатеља. Да је текст био написан само са гледа епидемиологије, разумео бих га, али је написан у секташком духу, где се Оци представљају некаквим будалама и онима који немају везе са Писмима, а онда и Синод следбеником таквог мрачњаштва, тако да је текст до дна компромитован и нема никакве везе са науком. Рим 28.03.2020 Зоран Ђуровић

Зоран Ђуровић: Свети Оци и епидемија | Видовдан Магазин | Српска традиција и национални интерес VIDOVDAN.ORG Пошто су се појавили неки духовни билдери, верујући који и планине померају, и шаљу у народ неодговорне поруке...

Да ли је могуће оболети преко примања причешћа које се у Православној Цркви од 9. века обавља са кашичицом, а не одвојено (посебно се узимао у руку хлеб, а посебно вино, као и данас у Јаковљевој литургији), како је била стара пракса? Питање је актуелизовано у нашим данима појавом пандемије Корона вируса. У католичкоји Италији су чак забранили мисе, а на то неки православни теолози гледају подсмешљиво и као јасним знаком недостатка вере. Једнако гледају и на неке православне првосвештенике који су предузели неке заштитне мере. Тако имамо текст митрополита месогијског Николаја, који је постао виралан, а хвали га о. Ненад Илић, као и многи зилотствујушчи, међу којима и наш владика Сергије. Тамо читамо: „Да ли је могуће да Тело и Крв нашег Господа и Бога инфицира наше тело и нашу крв? Да ли је могуће да ће свакодневно двехиљадегодишње искуство бити урушено рационалношћу и хладном плиткошћу савремене епохе? Верници се вековима причешћују, како здрави тако и болесни, из исте Света Чаше и истом светом кашичицом, које никада не дезинфикујемо и никада се никаква болест није појавила. Болнички свештеници, чак и они инфективних клиника и одељења, причешћују вернике, а након тога са побожношћу и сами употребљавају остатке истог Божанског Причешћа и без обзира на све то, ови свештеници настављају да живе веома дуго. Свето Причешће је оно најсветије што Црква и људи имају, највећи лек икада душе и тела. Ово је учење и искуство наше Цркве. Они који не вјерују у Васкрсење Господа…“ Теолошки одговор Да би дали теолошки одговор, мора најпре да знамо шта је Причешће, а затим и историјске праксе и догађаје који нам указују на православно разумевање ове Свете Тајне. Зурлотство нам овде ништа не може помоћи, него познавање теологије. Причешће је есхатолошко тело Оваплоћеног Сина Божијег, Исуса Христа, који је имао једно индивидуално тело као и свако од нас, али које је специфично јер у себи садржи све свете од постања света, као и оне који ће се у историји тек родити, али су већ сада садржани у том есхатолошком, небеском Телу. То није ово наше, психичко тело, које има актуелне кости, месо и крв. Оно је васкрсло и преображено тело. Да није такво, Исус не би могао причестити Апостоле на Велики Четвртак, јер би им дао само одушевљено тело, а не ово духовно. Наиме, ни Апостолима ни нама се не даје по неколико грама меса и крви. То замишљају ови који мисле да је причешће света ствар, неки амулет. Када би то било тако, онда бисмо упали у небројене апорије. Св. Тома Аквински је расправљао да ли се миш, који за време мисе украде св. хлеб са трпезе, причестио или не? Причестио би се када би то била овоземаљска крв и тело. Нажалост, таква мисао – иако погрешна – сапостоји у свести хришћана. И сада нам прави ове лажне проблеме, али и опасне, јер може да подспеши помор народа. Да ствари нису биле најјасније сведочи и канонска забрана у св. Григорија Александријског, званог Велики, који забрањује женама да се причешћују за време менструације. Сличних забрана имамо и ако некоме крваре десни или има неку другу хеморалгију. Наиме, мисли се да се та храна (причешће) помешала са нашом крвљу и онда се избацује ван. Но, тако испада да су жене као у неком флиперу, па су час у Цркви као Телу Христовом, а час нису. Св. папа Григорије Велики или Двојеслов је допуштао женама да се причешћују у циклусу, како читамо у његовом писму св. Августину, Просветитељу Енглеске. Поред тога што бисмо – ако би ови теолози били у праву – само потврдили старе паганске оптужбе за канибализам, рушили бисмо и пост, јер бисмо јели мрсно. Уз то ако бисмо варили то месо, оно би било пропадљиво, и никакав будући живот или небески нам не би гарантовало, јер је трулежно. Ако је пак нетрулеживо, зашто га онда једемо и где се оно акумулира? Причешће је реално општење са Царством Божијим, које је Исус Христос. Зато је оно нераспадиво и улази у нашу димензију времена и простора али њоме не може бити обухваћено него нас смешта у себе. Реч је о том сједињењу, а не о неком физичком процесу храњења. Ту слику употребљава апостол Павле када се позива на то да ће муж и жена бити двоје у телу једно, а то му изображава јединство које је између Христа и Цркве. Зато је причешће антитип, како га назива св. Григорије Богослов, јер хлеб и вино су елементи који реално садрже Васкрслог, али и који задржавају своја физичка својства. Ништа стога не може да задржи Васкрслог, али сами елементи хлеба и вина могу и да се убуђају и покваре. Но, чак и отровано причешће је и даље светиња. Но, никоме га не бих дао. Причешће се назива и леком бесмртности, али у смислу који сам навео, а не да је лек као сваки други, јер видимо да сви умиру. Мада, ко верује у Ис неће видети смрти никада, чак иако умре, јер улази у нову, васкрслу димензију, али у коју улази већ овде кроз причешће, које је то васкрсење. Да причешће није св. објекат, навешћу неки пример. Саблажњива је епизода из беседе 8, 7, 18 св. Григорија Богослова, која је надгробно слово његовој св. сестри Горгонији, која је тешко оболела и одбацивши сва лекарства, она је прибегла Лекару свих, прионула је са вером ка жртвенику. Тамо је наслонила и главу, на саблазан наших талибана, јер жена не може да дира Часну трапезу. Онда је уценила Исуса и обећала да се неће удаљити од жртвеника док не оздрави! На крају је сама узела (гле дрскости!) причешће и намазала цело своје тело њиме! Вероватно сви знате шта је цело тело – обухвата и груд и задњицу и … Данас би је спалили, тј. бацили у лудницу, али је Горгонија оздравила. Поштено је „извређала“ причешће, још је оно отпало са ње и ко зна где све завршило. Но, она је у нашем календарчету. Наравно да је после умрла, али се чудо десило на поуку свима нама (не читати српски превод ове беседе, не ваља ништа). Други пример је од св. папе Григорија Великог (Gregorius Magnus, Dialogi, II, 24, De sancto Benedicto abbata Casini in Italia, ordinis benedictini fundatore), који наводи епизоду из живота св. Бенедикта Нурсијског (хвалим те Боже, па овога нашијенци не зову Венедикт). Родитељи једног монаха дођоше преподобном Бенедикту да га моле да Бог помилује њиховог умрлог сина и нареди земљи да држи његово тело, јер га је земља избацивала. Бенедикт „узе малену частицу Пречистих Тајни, и нареди да је чесно метну на груди умрлога, па да га сахране. Када то би урађено, тело његово остаде у гробу и земља га више не избациваше“. Намерно сам привео превод из преподобног Јустина Ћелијског, јер је он речит, управо зато што је погрешан (мада Јустин ово није преводио са оригинала; дакле, већ су реинтерпретације биле урађене). Он говори о креираној свести током векова причешћа као светог објекта, како на Истоку, тако и на Западу. Наиме, у оригиналу пише: Quibus vir Dei manu sua protinus communionem dominici corporis dedit dicens: Ite, atque hoc dominicum corpus super pectus eius cum magna reverentia ponite, et sic sepulturae eum tradite. „Њима човек Божији предаде без премишљања, руком својом, причешће Тела Господњег, рекавши: Пођите, и с великим поштовањем ставите Тело Господње на његове груди, и тако га сахраните“. Латински оригинал је писан у другачијој опцији од словенске интерпретације, па се ту каже да овај одмах даде својом руком Тело Господње. У словенском преводу немамо да он није часио часа, а такође се причешће покушава умањити, свести скоро на нафору, па се вели малену частицу Пречистих Тајни, као да је то нека трунка, а трунка је од 5 грама Тела Христовог! Дакле, није то цело Тело Господње, а знамо сви (претерујем да знамо сви) да је свака честица цело Тело (рецимо, 80 кг). Сам Јустин није замишљао да се причешћује неким окрњеним Христом. Ово сведочанство св. Григорија и Бенедикта је у било у колизији са каснијом византијском унификацијском праксом, јер се на Трулском сабору, канон 83, вели: Мртвима не давати евхаристију, јер је речено: Узмите, једите (Мт 26, 26), а они не могу ни узети ни јести. – Наравно да канон није настао случајно, јер се имала и ова пракса. Сада, када имате канон, који је из ваше Цркве, он се користи као базука за потирање пракси које нису ваше него из других Цркава. Но, како имате ове „туђе“ свеце у календару, не можете да их пострељате, па се онда муља у пропагандним текстовима и преводима. И све се користи против свих, као што и сада имамо у ситуацији око Короне. Интересантно је запазити и у светосавској иконографији где се јављају анђели који прикупљају крв Христа на крсту, да не би случајно пала на земљу, али се она свакако на Голготи слива на Адамову лобању, кога треба да оживи. Сигурно је да се та Ис крв није слила на Адамову лобању, нити га је то оживело. На фресци из Студенице видимо анђеле који имају пехаре (путире) да сакупљају Ис крв да се не проспе на земљу, а такође и прекривене руке, јер се Свето не сме дотицати! Та пракса је забрањена Трул. 101: Онај ко узима причешће, нека крстолико склопи руке; не сме да донесе неку посуду у коју би ставио причешће, јер је достојнија слика Божија – човек, од бездушне твари. Да се одлучи онај ко то чини, а такође и онај ко тако даје и причешће. Шта око Короне? Зилоти који се ругају опрезнима у овој кризи су сасвим неодговорни. Црквени канони забрањују трчање на мучеништво. Тако се и апостол Петар дувао и после издао Христа. Ми овде имамо људе који једноставно изазивају Бога и ближње. Потписник ових редова је неко ко употребљава причешће после свих, тако да приговори о неверовању не стоје. Но, у ванредним ситуацијама су и ванредне мере. Сахраних јуче једну жену у ванредној ситуацији, али се опело обавило у нешто обезбеђеним околностима. Да ли сам запатио вирус, то не знам да вам кажем. Напомену наш познати историчар, Драгољуб Марјановић: „Има у Пидалиону Св. Никодима Агиорита његов коментар на 28. канон Петошестог сабора, процедура како причешћивати у време епидемија, поготово оне за које се зна да су заражени. Подразумева испирање путира и кашичице у сирћету ради дезинфекције“. Ваљда нико неће оптужити Агиорита да је „безбожни и богомрски католик“, као Ава Римски? Наравно да су Ава и Агиорит православци. Но, у магије не верујемо нити у неке сумануте „теологије“, иако не негирамо чуда. Ми овде имамо проблем разумевања светости. Нпр., освећујемо реку – као што се на Богојављењу освећују све воде – а из те реке пију меда, зека, бака и дека, како вели наш владика Григорије, али и врше нужду, а ми једнако освећујемо те воде. Иако су ту пишкили меда и мали Перица. Узмите стари и прашњави босиљак и свештајте водицу у неком суду, она ће се обојити и покварити временом. Десило ми се једном да сам повраћао после причешћа, јер сам у Јасенку код Смедерева мењао свештенике Дишиће, а они су имали неки бакарни путир који је оксидирао па се направио малахит, хидроксидни бакарни карбонат (сетите се бакарних кровова који су позеленели), који је отрован, а он и плави камен, који је његова варијанта, користе се за прскање лозе и других биљака. Ја сâм користим малахит у сликању, али нисам толерантан ако га једем. Па макар он био и у причешћу. После сам им сакрио тај путир и нисам хтео да им га дам док ми нису обећали да ће га понети на поправку. У Италији смо имали случај Дон Клаудија Албанита, кога су отровали варикином у причешћу, али је претекао. Неки бојовници су хтели да кажу како ће се страх од Короне (не пива, него вируса) искористити да се литије у Црној Гори зауставе, и тиме су неодговорно исполитизовали реалну опасност. Бојовничка акција ме подсећа на ситуацију када је византијски цар позвао на бој против непријатеља, па ће сви који погину у том рату отићи директно у рај, док je патријарх осуђивао ту лудачку пропаганду. СПЦ у ЦГ је пак реаговала одговорно и обуставила литије до даље, како сам и предвиђао, без или са вирусом, мада инсајдерски подаци ми говоре да има короне у ЦГ. Прећуткивање и увођење ванредних мера у ЦГ је само у корист власти, јер желе да кажу да се они брину о грађанима, мада је та брига… да не користим тешке речи и кварим овај текст. Кад је Катнић признао да има корупције у ЦГ и позвао Дикеја да дође у хотел, то само значи да је дотерало цара до дувара. Ваља раслојити лејере и поступати како нам Господ заповеда. Свештеник Зоран Ђуровић View full Странице

Зоран Ђуровић: Подмукли рат северноамеричких владика против СПЦ У више ауторских текстова писао сам прошле године о раду на одцепљењу северноамеричких епископа од СПЦ. Посебан нагласак сам имао на Максиму Васиљевићу, јер га и лично знам, наиме, били смо школски. Други разлог је лежао у томе што је он био портпарол америчког тројца и кренуо је у отворену борбу против светосавља, где је Светог Саву прогласио криминалцем, а онда је, кад су се ствари закувале, па је морао по свом устаљеном обичају да лиже пљунуто, узео да фалсификује свој инкримисани текст на свом порталу, популарно знаном као Теологијањет. Раскринкан је био у неких 5-6 писаних лажи које је без зазора износио у нападу на епископа Иринеја Буловића. Нећу се бавити најновијим памфлетом из ове кухиње: „У одбрану истине и јединства Српске Православне Цркве“, који је објављен на званичној интернет страници СПЦ за Северну, Средњу, и Јужну Америку, 24.02.2020. Овај текст су надмоћно деконструисали епископи Митрофан канадски и Кирило буеносајрески и јужноцентралноамерички, а који су нелегално били одстрањени из рада Савета за Америке. За малу децу је било накнадно оправдање да нису позвани грешком! Тројац не одустаје од апологетике сопствених поступака, тако да испада да смо се сви напили луде воде и не разумемо ову високу науку и филозофију. Добро приметише Митрофан и Кирило: „Из тог разлога испада помало парадоксално да су наша браћа Архијереји из САД пристала да се сазове Црквено-народни Сабор на Флориди, где треба да се пониште све њихове одлуке са ”крњег” Сабора из Чикага, од јула месеца прошле године, и истовремено да наступају на том Сабору са најновијим текстовима који су усмерени на потврду и оправдање њиховог досадашњег рада. Још је парадоксалније да се стално понавља тврдња да на ’’крњем’’ Сабору у Чикагу ”није донета никаква одлука”? Тиме се вређа основна интелектуална висина тела и архијереја наше Цркве као и еминентних стручњака из области права који су већ више пута образложили неуставну позадину ”крњег” сабора из Чикага од јула прошле године“. Да, вређа нам се интелигенција. То је лајтмотив који се провлачи у свим наступима Тројца, па ћемо га наћи и у писму „Владе Дивца и виђених Срба“. „Свако ко тврди Светом Синоду да владика Лонгин, владика Максим или владика Иринеј желе одвојити наше епархије од Српске Православне Цркве или нема сазнања и погрешно је информисан, или злонамерно лаже. Заиста, чини се да ове дезинформације ствара и шири једна мања група клеветника док огромна већина наших верника у парохијама широм Америке подржава наше владике. Молимо вас да не узимате у обзир слабо информисане позиве једне неколицине клеветника како не би сте реметили мир и хармонију огромне већине“. Барем 10 пута је Максим поменуо како га Буловић не разуме. За мене се подразумева да не могу да га разумем, јер сам ја обични поп. Ова парола је у складу са централном идејом овог клана, наиме, да су они модерни и напредни, разумеју науку и дарвинизам, биоетичке проблеме и сексуалне, па, једном речју, нису затуцани. Зато се ките славним именима из спорта, културе и науке. Потписник овог писма је и члан “Српских Аполо 7” Давид Вујић, који је био коришћен претходних месеци као доказ затуцаности синодалаца, јер Буловић и Перовић кобајаги негирају да је човек слетео на месец и зато нису дали светосавски орден Вујићу, а за то га је предложио Добријевић! Но, добро је послати поруку како су синодалци затуцани! Наравно да ни Дивац ни Вујић нису писали ово писмо, јер рукопис одаје Добријевића, који је, како рекох, предложио Вујића за орден, а са Дивцем иде на Аустралиен Опен кад игра Ђоковић и тамо скупљају хуманитарне прилоге. Дивчева госпођа је директорица ове организације и за то прима плату, што није никакав грех, као што није грех ни скупљање овог новца. Дивац је аутор овог писма као ја студије о космичким зрацима... Тројац и придружени су озбиљна екипа и раде капиларно. Нико их не сме потценити. Видимо да овде користе лична познанства. Обичан човек је чуо за Владу Дивца, али није за Давида Перовића. Игра се са именима. Опаснија и безочна борба је преко медија и она се води непрестано. Први портал је био Теологијањет, а сам Благоје Пантелић, Максимов другар, ме је био позвао да сарађујемо. То се никад није остварило, јер стомак за тако нешто немам. Никли су као печурке после кише и други, као Директно са Иваном Ивановићем, па Црквена истраживања/ктуелности са Бачановићем, који је вероватно и иза твитера На Поукама банован итд. Ту је удомљен и григоријепоклоник Никола Станковић, који је избачен са Тв Храма. Имамо целу екипу ђедоиманих и сл. Карактеристично за ове беспризорне ликове је да кују у звезде Григорија, Максима, Атанасија, Амфилохија, и подржавају пучисте на Православном Богословском Факултету: Перишића, Кубата, Шијаковића, Вилотића, Јефтића... док сатанизују синодалце. Слика је црно-бела. Иако се епископи-налогодавци не оглашавају на овим порталима, никада се од њих нису оградили, јер су најамници на истима њихови посланици. Исус ће рећи да ћемо по делима познавати добро и зло. Ђедоимани На Поукама банован је скоро написао како треба да купим вијагру да бих задовољио своју жену, како је Порфирије Вучићев сарадник у признавању КиМ, да је Давид душевни болесник, Иринеј Буловић убица, а Патријарх без мушких атрибута. И упитах лика да неће сада да напише и неки пригодни текст о Исусовој молитви... Таса, Амфилохије и други не могу да негирају да су ово њихови духовни плодови. Ево ко их брани. И то не само ови ђедоимани, него и отворени атеисти, либерали и декларисани хомосексуалци и наркомани, што се видело ових месеци око ПБФ. Од почетка смо имали ово вређање интелигенције и негирање чињеничног. Најтежи ударац је Тројац имао због извештаја проте Велибора Џомића, који може некоме да буде несимпатичан, али нико не може да каже да је лимитиране интелигенције. Патетично делује када Тројац декларише оданост СПЦ и да се никада не би одвојили. Без стида пишу нешто што свако може да провери: „Као што је објашњено у оснивачким актима сваког од ентитета... коначни ауторитет/власт у сваком од ових световних ентитета припада „службеном положају епископа“ епархије које се то тиче, а за „службени положај епископа“ је јасно назначено да га контролише Свети Архијерејски Сабор СПЦ на основу власти Светог Сабора да поставља и смењује епископе са тог положаја/службе. Оснивачки акти ових ентитета јасно показују да је активни епископ онај који је валидно постављен од Светог Архијерејског Сабора СПЦ, и да уколико Свети Архијерејски Сабор постави новог епископа, тај нови епископ ће преузети власт над ентитетом. Ове ентитете опслужују директори и службеници постављени од валидно постављеног епископа, да би управљали и руководили корпорацијом“. Ово је лаж, јер по Устав, општа правила и уредбе, једнообразна правила и уредбе за парохије и црквено-школске општине српских православних епархија у Сједињеним Америчким Државама, чл. 14, 2 пише: „Епархијске Архијереје за Српске Православне Епархије у Сједињеним Америчким Државама бира Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, првенствено од кандидата предложених од Епископског савета, који може да се консултује с ким нађе за сходно“. СПЦ Сабор не може да постави свог кандидата на САД епархијама, па и сада не може, по њиховом Уставу, да смени неког од епискпа! Овиме су се широм отворила врата за раскол, јер ако би Синод или Сабор сада рашчинио или пензионисао неког од епископа у САД, то не би имало ефекта пред САД бирократијом. Могли би само да га моле да се умирови, али видесмо и Атанасија колико се смирио по одласку у мировину. Још 6. јуна 2017 Илиној корпорација из 1935 конвертована је у непрофитну Илиној корпорацију. Априла месеца 2017, „на основу препоруке нашег спољашњег адвоката, име Илиној Корпорације из 1935. промењено је од „Српска Православна Црква у САД и Канади“ у „Српске Православне Епархије у Сједињеним Државама Америке“. Сада нећете веровати: Промену имена из 2017 године правдају актом из 2018, а у коме се не помиње то име! Дакле, већ су урадили све на своју руку, а онда, пост фестум се позивају на акт који тада није постојао! Пишу: „Као резултат претходно наведених тачака..., Свети Архијерејски Сабор је у мају 2018. године донео следеће одлуке...: Усвојити предлог... Лонгина,... Максима и... Иринеја, те, на основу члана 13. тачка 8. (15) и члана 33. Устава Српске Православне Цркве у Северној и Јужној Америци..., одобрити територијално ограничење овог Устава искључиво на српске православне епархије у Сједињеним Америчким Државама. С обзиром на ово, садашњи Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну и Јужну Америку преименовати у Епископски савет Српске Православне Цркве за Северну, Средњу и Јужну Америку, са ингеренцијама највише црквено-јерархијске власти Српске Православне Цркве на том подручју“. Успостављање пак Српских православних епархије у САД омогућава подвођење истих и другим канонским јуриздикцијама. Јер смо имали, нпр., руске епархије под Цариградом на Западу. Национални предзнак не значи ништа. Сулудо је од ових кад нас убеђују да то појачава везу са матицом! Врата су се отворила и за друге вукове који би да откину део, а мислим на ткз. Слободну СПЦ. Сада су се активирали. То не треба потцењивати, јер се у бари, када се подигне муљ, лови. Њихов актуелни епископ Христифор је бивше духовно чадо Амфилохија Радовића, биран 2-3 пута за епископа, био у разним јуриздикцијама старокалендарским и заграничним, а био је у фракцији која је канонизовала (РИПЦ) Гермогена (карловачки синод РЗПЦ), кога је Павелић довео за владику Хрватске Православне Цркве, коју је, гле случаја, признавао Фанар али не и титулу патријарха за Гермогена. Вук длаку мења... Лже епископ Христифор је направио свој Синод, тако да може да покрије Аустралију, САД и западну Европу. То што голобради Христифор прави селфије и у католичком је имиџу, никоме од „истинских“ православаца не би сметало. Имамо остатке те цркве у САД, а они су победили и Лонгина на суду. У тој чорби су сви пријатељи и „пријатељи“: Лонгин са финансијером Слободњака г. Ратком Нешићем, Амфилохије са Лонгином који му је дао новац за Светигору, Добријевић са Радовићем се удружује у литије са Мајком Помпеом, иако је Амфилохије Добријевића раскринкао пред Синодом, Максим са Амфилохијем и Тасом, а ови се нервирају само око његовог дарвинизма, док му таоизам хвале... И кад имамо сав овај хаос и неморал, онда се не можемо чудити што нам кола иду на доле. Налазимо се у пандемонијуму. Григорије мрзи Џомића али воли Јаоникија. Добријевић упорно прогања попа Сашу Војводу... капиларно. Све је прецизно. Разапињу Митрофана, Кирила проглашавају за глупака. Покрећу петицију за рашчињење Буловића. Ја сам пак аутокефалан, научник и уметник, па не могу да ме рашчерече као колегу Сашу. Иако би то радо учинили. За не веровати је ова количина акумулиране мржње и жеље за профитирањем. Уздам се пак у Патријарха и његову снагу и разбор. И молим се за то.

И у Куриру нешто паметно VREME JE DA ZNATE ISTINU! Prof. dr Vujčić vam otkriva sve o zdravoj hrani, farmakomafiji, čudotvornim lekovima... Doktor 30.05.2017. 17:04h Koliko puta ste u svojoj okolini ovo čuli - postoje 4 bele smrti; okani se crvenog mesa, ono je kancerozno; jedi samo sirovu hranu; koristi B17 protiv raka; vakcine su opasne... Da bismo jednom zauvek rešili sve dileme u vezi sa pravilnom ishranom, "čudotvornim" lekovima, zdravim i štetnim navikama potražio sam savet stručnjaka. O svemu što vas je ikada mučilo a tiče se gore navedenog pitao sam dr Zorana Vujčića, redovnog profesora na Hemijskom fakultetu u Beogradu. U cilju razbijanja mitova o lekovitim preparatima, "epohalnim" otkrićima, (ne)zdravoj ishrani profesor Vujčić je pokrenuo i svoj blog gde se hvata u koštac sa svim onim neargumentovanim i netačnim informacijama koje su godinama unazad preplavile i medije i društvene mreže. Istrajan u toj borbi i nesebično posvećen nauci, profesor Vujčić je prava osoba da vam pokaže kako su vas, u vezi nekih stvari, potpuno pogrešno učili. Kako ste došli na ideju da pišete o mitovima koji kruže a tiču se ishrane, lekova, alternativne medicine...? Ideja je nastajala postepeno, od interakcije sa studentima koji su dolazili sa zabludama da je žuti šećer zdraviji od belog, da mleko varenjem može da se pretvori u sumpornu kiselinu, da se petrolejem može izlečiti rak. Ipak glavni okidač je bio konjski šampon, kome samo ime kaže da je namenjen konjima i prodaja u Liliju kao čudesnog šampona od koga raste kosa i ćelavima. Moja žene Mira je tada rekla, morao bi da napišeš nešto da ljudi ne veruju u ovakve gluposti. Tako se rodila ideja o blogu, a FB je još efektniji u pravoj borbi protiv raznih pokvarenjaka koji prodaju B17, petrolej, sumnjive kapsule svega i svačega protiv raka, šećerne bolesti i dr. Zdravstvenih problema. Koliko su naši ljudi danas spremni da čuju istinu da su godinama bili u zabludi? Nimalo. Neobrazovanost je tako visoka, da je to naprosto neverovatno. Ako svršeni faramaceuti i lekari preporučuju da se pije limun kako bi se zabazio (zaalkalisao) organizam, šta očekivati od nekoga ko je brzinski protrčao kroz srednju školu ili je pak završio društvene nauke. Ono što nam fali je efikasna država. Protiv muljatora možemo da se borimo virtualno. Ali ne mogu da razumem da državni organi ne preduzimaju ništa protiv onih koji decu leče preparatima za dezinfekciju bazena ili ih klistiraju kafom. Ostavljaju ih bolesne i pod temperaturom da se organizam sam izboru. Ne dozvoljavaju vakcinaciju. Jedan od masovnih povika danas koji čujemo je – hrani se zdravo, mani se mesa, drži se sirovih namirnica... Da prvo to raščistimo – šta je po Vama zdrava ishrana? Nema je – naprosto. Može da bude samo manje ili više nezdrava. Ljudi su u principu licemeri. Svi bi kvalitet, ali da se on nikako ne plati. Pile koje trči po dvorištu i kljuca mora da košta bar 3 puta više od degenerisanih hibrida, koji imaju kvalitet mesa kao da jedete nakvašeni papir. Sirovo nije zdravo iz mnogo razloga. Pre svega zbog manipulacija i transporta pod izuzetno nehigijenskim uslovima. Pisao sam o tome kako sam u u jednoj prodavnici kupio buđave kokosove orahe, na pijaci povrće kome se skida sloj po sloj dok truli na tezgi. Sad zamislite kada se sva ta prljavština umuti mikserom u smuti i date detetu da popije. Zaista se pitam koji to roditelj ima tako zlo srce. Zna se šta može sirovo (npr. banane, ali nikako spanać). Kuvanjem mnoge hranljive stvari postaju dostupnije, a škodljive naprosto izreaguju. I da ne zaboravimo, kuvanjem se ubijaju mnoge patogene bakterije. Meso nije ništa ni zdravije, niti nezdravije od povrća. Meso je puno hormona, antibiotika i mogućih mikotoksina. Povrće je znatno bogatije mikotoksinima, teškim metalima, herbicidima i pesticidima. Upravo kao što smo i mi puni svim tim hemikalijama. foto: Profimedia Ima li istine, i koliko, u štetnosti mesa, posebno crvenog? Šta je sa mesnim prerađevinama? Da li je sve to kancerogeno kao što neki govore? Crveno meso je štetno ukoliko je jedina hrana. Preterivanje je ključ generisanja većine problema. Mesne prerađevine su industrijska hrana, puna aditiva, nepotrebnih dodataka, palmine masti, stabilizatora mase, ugušćivača, veštačkih boja i sl. Znate i sami da je (naravno u vicu) PAŠTETA nastala ka odogovor kasapina, PA ŠTETA je da se baci to đubre. Bolje je da ga neko pojede. Naravno da nije sve kancerogeno. Ali neke supstancije prosto jesu. Evo šta je zajedničko sirovom spanaću (i kuvanom u manjoj meri) i kobasicama, viršlama i paštetama – natrijum nitrit. Da li je kacerogen? Bez sumnje jeste. Sve je uvek u dozi. Što se više unosi, rizik je sve viši. Kako Vi kao hemičar objašnjavate rak? Šta se dogodi u našem telu pa dođe do pojave tumora? Rak je bolest sa mnogo lica. I mnogo načina nastajanja. Od hemijskih agenasa, npr. dima cigareta kao zbira čitave šume jedinjenja, do mnogih aditiva u hrani i rizičnim jedinjenjima u vodi, čuvenim pićima vaše i naše mladosti. Tu su i onkovirusi, piraleni i hiljade drugih rizika. Suština je u poludelim ćelijama koje se množe bez kontrole. Znači da je organizam izgubio osobine kontrole i eliminacije. Nema nikakve veze sa fejsbuk histerijom o baznim i kiselim namirnicama. Jadni su mi neki popularni lekari – nutricionisti koji uvode razne režime za regulaciju pH tela, svesno obmanjujući pacijente. Ne zaboravimo ni nasledne faktore. Uz to, realno, koliko puta ste videli trudnicu u poodmakloj trudnoći kako stratveno puši. A toksini uleću u krv, napadaju ćelije i molekule DNA. Veliki je to rizik, za još neformiram organizam. Da pređemo sada na „preparate“ i „borce“ protiv raka koji kruže u medijima – B17, soda bikarbona, petrolej, ulje od konoplje, pečurke itd. Kažite nam nešto o svakome. B17 je toksični glikozid, na kome su muljatori i apoteke pokvareno uzimale hiljade evra. Dosta sam pisao o tome na svom blogu, pa da ovde ne uzimam prostor. U suštini nikada nije prijavljen nijedan zvanični, dokumentovani slučaj izlečenja. Zato su izmislili Hunze i po celom svetu eto otrovnih koštica. Rekao bi čovek da Hunzi ima bar 300 miliona, koliko ima proizvoda na tržištu. Soda bikarbona, odlična za ubijanje žgaravice. I za ribanje proteza. I nema farmaceutske bez aluminijuma. Nikada alumijum nije ni bio u sodi bikarboni. Jeste u nekim starim verzijama praška za pecivo. Sada nije ni tu. Petrolej je gorivo za petrolejke, otrov za ljude. Jedan moj kolega bloger je pio petrolej, jer je bio u terminalnoj fazi raka. Uništio mu je i želudac, izgubio je kilažu i napravio nepopravljivu štetu unutrašnjim organima. Pa ko normalan može da daje savete da se popije nafta ili benzin. A petrolej je samo jedna frakcija nafte. Pečurke su dobra hrana i pojačivači imunog odgovora. Čudesnih nema. Ima samo onih koje izazivaju ili smrt ili imaju halucinogeni efekat. Ulje od konoplje, pri čemu se misli na terpensku smešu jeste polazna sirovina za neka korisna jedinjenja. Može zaista da olakša neke tegobe. Ali nije lek. Zato jeste droga. Ne treba zaboraviti i da postoji pravo ulje, koje se dobija iz semenki konoplje. Ono je samo hrana, bez fiziološkog dejstva. foto: Thinkstock Pored ovoga mnogo se priča o jačanju imuniteta vitaminima i raznim suplementima. Koliko je to dobro ili ne? Nosi li to sa sobom neki rizik po naše zdravlje? Nakon veoma ozbiljnih studija zaključak je više nego nedvosmislen. Suplemente mora da odobri lekar. Vitamin D i karoteni mogu da budu izazivači raka ako se unose na sopstvenu procenu da vam organizam zahteva vitamine. Ne zaboravite da se do pre jednog veka nije ni znalo za vitamine, a sada kao de nekima otvorilo šesto čulo, pa znaju kada im organizam nešto traži. Opet su u pitanju doze. Čak ni najtarija zabluda da povećani unos vitamina C sprečava prehladu nije tačna. No, zgodno je širiti takve priče, jer se onda bogate određene grane koje niti imaju vezu s hemijom, niti farmacijom. Na kraju krajeva sve gluposti o čudotvornim lekovima lansirali su novinari, ekonomisti i drugi nestručnjaci vezani za zdravstvo. Kad je hrana u pitanju onda mnogi ističu kako je bitno na koji se način ona sprema. Da li je zaista prženje toliko štetno? Pržena hrana jeste i štetnija i kaloričnija. Tu nema dileme. Naročito ako se ulje značajno pregreje, meso i povrće roštilja. Ali ako i nastaju radikali koji takođe mogu da dovedu do oštećenja DNA, zato uzimamo salate i voća koja su bogate antioksidantima. Kuvano, dinstano i pečeno je svakako mnogo kvalitetnija i bolja hrana. Nažalost nekada je pržena daleko ukusnija. Zato povremeno uzimanje nikoga neće ubiti. Šta je sa uljima? Da li je zaista suncokretovo toliko štetno? Ulja su podjedanko štetna i korisna. Suncokretovo ulje je najjeftinije i izvuku mu i dušu. Stalno imate teorije koje jednu mast brane, pa napadaju. Ono što pamet nalaže jeste promena. I vrste ulja i zamena ulja svinjskom mašću ili lojem. Svakako da je kokosovo ulje najopasnije, ali eto i ono se sada proklamuje kao eliksir mladosti. Maslinovo ulje recimo nije za prženje, ali jeste za sve ostale načine pripreme hrane, a svakako da je najbolje u salatama. Ali nikako u količinama koje su u reklamama. Nema ulja koje je kardioprotektivno, pa eto još jedne zablude vezane za omegol i maslinovo ulje. Kome, po Vašem mišljenju, odgovara plasiranje o lekovitosti B17, sode bikarbone i sličnih proizvoda? Kome je u interesu priča o tome kako se treba okaniti mesa, mlečnih proizvoda? Napraviti lek je veliki posao. Lako je homeopatskim „lekarima“ da prodaju šećerno-alkoholne vodice ili šećerne kuglice koje ništa ne leče, a koštaju. Pravi lek košta od 100 miliona evra do 1 milijarde. I to svakako neko mora da plati. A B17 prodaje svaka priučene prodavačica u (ne)zdravoj hrani, lakomi apotekari, prevaranti i muljatori. Soda bikarbona košta 1 evro po kilogramu. Prepakovana na 100 g cena raste 17 do 25 puta. Svakome u lancu prodaje se isplati. Ako bi moj fakultet krenuo da prodaje sodu bikarbonu bez aluminijuma, odmah bi nas kaznili. Zato je imate u skoro svakoj apoteci. Kako je to moguće? Šta radi država dok se FB javno oglašava Orgonska soda bikarbona kao najmoćniji lek protiv raka? Kako je moguće da ga do sada nisu uhapsili i doveli u neku TV stanicu da se javno izvini zbog obmane i pohlepe. Za priče o mleku, mesu i jajima krivi su agresivni vegetarijanci – pomodari. Zabavno mi je kad kreću u napad na krave, jer bože moj zagađuju vazduh zbog produkcije metana, pri čemu puše, voze kola i jedu povrće koje se proizvodi na njivama koje obrađuju multitonski traktori, žderači nafte. foto: Thinkstock Ima onih koji za sve krive farmaceutsku industriju govoreći kako se radi o nekoj vrsti farmakomafije. Koliko je istine u svemu tome? Koliko ja znam svetom upravljaju političari, ne farmaceuti. Ako je nešto trulo u sistemu, ne treba lek tražiti farmaceutskom fakultetu, već u ekonomskim krugovima koji imaju svoje omiljene poslušne političare. Profit vlada svetom, ne obrazovanje, kvalitet, znanje ili ljubav. Prosto, golo, pohlepno srebroljublje. Nažalost idemo ka dnu civilizacije. Uz to, današnje generacije se uz androide pretvaraju u zombije. Tek će njih biti lako izmanipulisati. O vakcinama se i u svetu ali i kod nas mnogo govorilo i govori. Koji je Vaš stav – vakcinacija da ili ne? Da li su po Vama sve vakcine koje deca danas primaju neophodne i da li su one bezbedne? Vakcinacija DA. Obavezno i to po preporuci svetske zdravstvene organizacije. Na nevakcinaciju u zatvor. Za „pravo na samoodlučivanje“ da li vakcinisati decu ili ne – nikako. Vakcine su daleko bezbednije od roditelja koji puše u stanu u kome je dete. Viču, svađaju se i stersiraju dete. Autizam ne izazivaju vakcine po svim svetskim istraživanjima. Ako ne verujemo u nauku, onda je vreme da se goli i bosi vratimo u pećine, hranimo se korenjem i bobicama i čekamo sa zebnjom kišu ili sunce. Ne mogu a da Vas ne pitam o tzv 4 bele smrti koje su se, barem u onome što se čuje i čita poslednjih godina, nadvile nad nama. Šta je prava istina? Ljudska neobaveštenost je čudo. Hajde da vidimo kako to smrt može da izazove mleko, šećer, so, mast, brašno. Kako? Dobro, postoji mogućnost da se čovek udavi u mleku, da mu zastane šećer u grlu, da se oklizne na mast i udari glavom u neku ivicu. Sva ova hrana je podjednako smrtonosno kao i svaka druga. Da je bila tako opasna, nas ne bi bilo. Šta su ljudi jeli? Žitarice, meso, mast. Ali ako neko stalno soli hranu, skočiće mu pritisak. Ako jede stalno i mnogo masno skočiće mu holesterol. Ali ako jede sve masno na ulju može da otkoči inflamatorne reakcije. Kao i uvek tajna je tako jednostavna, da je prosto neverovatna. Umerenost, raznovrsnost i ako je ikako moguće fizička aktivnost. Mene daleko više plaše sirovaši, oni koji piju masne bademove čorbice koje je neko pogrešno nazvao bademovo mleko, hodaju bosi, primenjuju urino-terapiju, leče se homeopatski i ne vakcinišu decu. Smeši nam se srednji vek. Šta najviše po Vama utiče na ljudsko zdravlje? Koji oblik zagađenja? Duševno. I siromaštvo. Kada je država bogata i društvo je zdravije. Ne mora svako tatino (ili mamino) dete da dobije džip i divlja po gradu da bismo znali da je živ(a). Duhovno i naučno uzdizanje nam hitno treba. Ili ćemo propasti i kao ljudi i kao narod. Svesni smo da se većina voća i povrća prska raznoraznim hemikalijama. Da li je dovoljno takve namirnice samo oprati ili, kako neki govore, one moraju da odstoje u vodi pa tek onda da se detaljno operu? Pranje ne pomaže. Nekada je bila verzija jedna jabuka dnevno i nema potrebe za doktorom. Sada sam siguran da je obratno. Jedna jabuka dnevno (26 puta se prska u toku proizvodnje) i sigurno ćeš morati kod doktora. Pranje mora da bude kratko i da se voće odmah pojede ili da se povrće odmah obradi. Nisu naši stari bili glupi kada su voće prskali krečnim preparatima, a voće pre obrade potapali u kreč. I jeli kuvano slatko ili džem. Voda najčešće ne rastvara ta jedinjenja koja su na površini voća i koja su deo opšteg zdravstvenog rizika. Ako proizvođač ne poštuje karencu, ili dozu eto problema. I ovde je glavni krivac profit. Mnoge sorte koje su bile otporne na bolesti nisu opstale jer su imale značajno manji prinos. Zdravstvena ispravnost nikome više nije važna. Ni proizvođačima, niti konzumentima. Šta mislite od kuda sve te bolesti? Pre svega zbog neadekvatnog hranjenja. Ima li kraja tome? Naravno. To će biti kraj civilizacije. Sada postoje i sokovnici za hladno ceđenje soka pomoću kojih se, kako se tvrdi, dobija mnogo više hraniljivih materija iz voća i povrća. Oni su znatno skuplji od običnih sokovnika, pa nam dajte savet da li je to još jedan marketinški trik ili ne? I da li je bolje voćku pojesti ili od nje praviti sok? Marketing je čudo. Najbolje voće je ono koje se lagano jede i žvaće. Sokovnik je opet tu zbog profita i da se ne lažemo zbog ukusa. Mnoge voćke daju bolje sokove, nego što same imaju takav ukus. Obični sokovnici su sasvim u redu. Nema potrebe da se bacaju pare. Mada su najbolji sokovnici oni koji daju odvojeno sok i pulpu. Ta pulpa je odličan koncentrovani izvor valakana. Sok od jabuke (one 26 puta prskane) je uvek odličan. Da li je kombinovanje namirnica o kojima se priča mit ili ne? I šta je sa čuvenom pričom o baznim i kiselim namirnicama i uticaju na naše zdravlje? Mit, marketing religija. Kiselo i bazno su notorne gluposti, koje su lansirali publicisti uz izmešljenu priču kako su još 1934. to naučnici tvrdili. Nisu. pH krvi ako se promeni za više od 0,1 pH jedinice (normalna je 7,3-7,4) nastaju ozbiljni zdravstveni problemi. Zamislite kako čovek popije limunadu i odmah mu se promeni pH. Kada bi stvarno bilo to tačno umro bi brže nego da je u pitanju anafilaktička reakcija. I za kraj tema - ljubav. Ovo zbog toga jer je neko jednom napisao da su ustanovili da je ljubav ništa drugo do proizvod odredjenih hemijskih reakcija u mozgu. Ima li istine u tome? Naravno. U životu je sve hemija. I ljubav i mržnja i rađanje i smrt. I to je ciklus kruženja elemenata u prirodi. Autor: Petar Latinović

Радијски водитељ Зоран Модли умро је у 71. години у Београду после краће и тешке болести. Био је дугогодишњи водитељ и аутор бројних емисија на три програма "Радио Београда". Први је водио емисију из авиона, док пилотира. Аутор је "Пилотске књиге". Зоран Модли је био један од најпознатијих српских радио-новинара и диск-џокеја. Рођен је 1948. године у Земуну, где је ишао у гимназију. Завршио је Вишу ваздухопловну пилотску школу, био је пилот и пилотски инструктор. Почео је каријеру диск-џокеја почетком седамдесетих година 20. века у београдским дискотекама. Издао је плочу "Зоран Модли и летећа дискотека" и био је уредник једне рубрике у музичком магазину Џубокс. Модли је са Бором Ђорђевићем почетком 1975. године основао групу "Хајдук Станко и јатаци", у којој је био певач, али су имали само два сингла, "На путу за Стамбол" и "Анђелија, чувај се Турака". Био је веома популаран радио-водитељ током осамдесетих када је имао емисију "Вентилатор 202", у којој је кроз тада чувену "Демо топ 10 листу" на "Двестадвојци" скоро целу деценију активно промовисао младе домаће рок групе. "Вентилатор 202" био је уједно и прва радијска емисија посвећена рачунарима и првим комјутерским програмима. Модли је преко радија пуштао нешто што је личило на шуштање и крчање. То су, заправо, били нови компјутерски програми које су код својих кућа снимали на касете они слушаоци који су тада имали ране моделе првих рачунара у Србији ("Спектрум", "Комодор 64", "Галаксија"). Оставио је неизбрисив траг својим чувеним шпицама и џингловима који су у то време били заштитни знак "Двестадвојке". Емисију "Модулације" Модли почиње на Радио Пингвину у мају 1993. године. Емитује "Модул топ-тен" врх листу МОД датотека, рудиментарне рачунарски створене музике. Ова емисија се 1995. године сели на Радио Београд 202, а 1996. године добија награду "Дискоболос" за најбољу радио и ТВ емисију о рачунарима. Убрзо се опет враћа на Радио Пингвин уз нови назив "Модулације – The Next Generation", а потом прелази на "МИП радио", где остаје до 1999. године, када се емисија гаси. Од 2000. покреће емисију "ЗАИР" (Закон акције и реакције) која је годину дана емитована на Радио Београду 202, а потом на београдској Радио Лагуни и на више независних радио-станица у Србији и региону. Од 2002. године прави технолошки искорак јер се емисија спрема унапред у кућним условима и на рачунару, а прослеђује се мрежи локалних радио-станица путем интернета, а може се преузети са Модлијевог сајта. Модли се трудио да буде иновативан и први је водио емисију из авиона, док пилотира. После више од 20 година проведених у "Јату", где је управљао "боингом 727", наставио је пилотску каријеру као капетан у приватној авио-компанији "Принц авијејшн", све до 15. јула 2010. године, када је доживео удес на аеродрому Брач склизнувши са писте млазним пословним авионом. Авион је изгорео, али су посада и путници изашли неповређени. После тог удеса, Модли је напустио каријеру пилота. До детаља је описао свој последњи лет у првом поглављу "Пилотске књиге". Модли је писао и књиге намењене популаризацији пилотског позива. Објавио је седам књига о пилотској професији, летењу и авионима. Информација о времену и месту сахране Зорана Модлија биће накнадно објављена. Сарадња са "Радио Београдом" Модли је сарадњу са Радио Београдом започео као гимназијалац 1965. у емисији "Састанак у 9 и 5" на Другом програму. Радио је као сарадник у емисијама Првог програма – "Вече уз радио" и "Ново, актуелно, занимљиво", када је написао низ текстова за песме Лоле Новаковић, Драгана Антића, Дијега Варагића и друге звезде шлагерске музике. Најдуже је сарађивао са Радио Београдом 202. Писао је текстове за водитеље вечерњег програма, а касније је, као већ познат диск-џокеј, 1979. године покренуо авангардну емисију "Вентилатор 202". Био је активан на више приватних радио-станица, да би се вратио Радио Београду 202 са емисијама "Модулације" и "ЗАИР". Заслужан је и за неке од иновативних и пионирских подухвата "Двестадвојке", од којих је најчувенија емисија "из ваздуха" коју је, летећи изнад Београда, водио из авиона. Преминуо Зоран Модли WWW.RTS.RS Радијски водитељ Зоран Модли умро је у 71. години у Београду после краће и тешке болести. Био је дугогодишњи водитељ и аутор бројних емисија на три програма "Радио Београда". Први...

Danas, 5. februar 2020. „Patriotski naučnici“ satanizuju protivnike Zoran Radovanović Prošla su već dva meseca od kada je, poslednjeg novembarskog dana, u Kosovskoj Mitrovici održan Prvi srpski lekarski kongres o posledicama NATO bombardovanja, a u javnosti još uvek odzvanjaju poruke s tog skupa. Razlog produženog eho efekta je njihova verbalna zapaljivost. Ona je pojačana odsustvom disonantnih tonova, kao posledicom ograničenja kriterijuma pozivanja samo na istomišljenike. Tako je lako „utvrđeno“ i kao najcitiranija poruka Kongresa preneto da je tokom 2019, čak i pre nego što se završila, od raka u Srbiji obolelo 58.000 ljudi. S takvim odnosom prema istini, učesnici su mogli navedenom broju da dodaju još po neku nulu. Metod koji su koristili odgovarao bi računanju broja đaka u školi povlačenjem recke za svakog ko prođe hodnikom. Inače, stručnjaci okrenuti realnosti znaju da je merodavan Registar za rak, da odgovorno i savesno prikupljanje podataka dugo traje i da je tek nedavno ustanovljeno da je broj obolelih od raka u Centralnoj Srbiji i Vojvodini 2016. godine malo premašio 40.000. Ponovljena je ranije često navođena izmišljotina da je broj obolelih od raka krvi i krvotvornih organa naglo skočio 2006. godine, mada je iz stručnih krugova argumentovano dokumentovano da je ovih malignih tumora te godine bilo čak nešto manje nego prethodne godine. Provučena je, opet bez ikakve materijalne osnove, konstatacija kako se među decom iznenada pojavljaju tumori karakteristični za odrasle osobe, te da, navodno, svojim tokom odudaraju od svih očekivanja. Lako dokaziva istina je da dečji onkolozi odriču postojanje takvih promena, te da podaci jasno ukazuju da rak dece uzrasta 0-14 godina u Srbiji učestvuje sa 0,65 odsto u obolevanju, a sa 0,15 odsto u ukupnom umiranju od raka. Ti procenti odgovaraju stanju u drugim zemljama ili su čak niži nego drugde. Pošto je „utvrđena“ nepostojeća epidemija raka, prešlo se na otkrivanje njenog uzroka. U skladu sa već oprobanim scenarijem, kao glavni krivac označen je osiromašeni uranijum (OU). Po tom, čak i za radikalne političare neuobičajeno autarkičnom viđenju stvarnosti, Srbija se doživljava kao jedina merodavna sredina u kojoj se može sagledati uticaj OU na ljudsko zdravlje. Potpuno se ignorišu najautoritativnije naučne ustanove u svetu, posebno Međunarodna agencija za izučavanje raka, po kojoj uranijum, čak i ako je obogaćen, nije svrstan među preko 500 sigurnih, verovatnih, pa čak ni mogućih kancerogena. Te klasifikacije drži se, inače, ceo svet. Ide se još dalje, pa se do besmisla preuveličava efekat desetak tona OU palih na našu bivšu saveznu državu, od toga 90 odsto na KiM. Jedna tona OU, koliko je pogodilo Centralnu Srbiju, ugrađena je u krila samo jednog aviona tipa Boeing 747-100 radi balansiranja. Tolika količina OU nađe se u zemljištu koje uzore traktor za dan-dva, a više od toga baci se po našim njivama sa veštačkim đubrivom svake sezone. Otuda se naglasak stavlja na onih 10 odsto uranijumskih metaka koji su pogodili čvrste ciljeve i usled eksplozije dospeli u vazduh. U Centralnoj Srbiji se oko 100 kg OU na taj način pretvorilo u aerosol. Dovođenju u realne okvire opet će pomoći jedno poređenje: kada je 1992. avion pogodio dve 11-spratnice u amsterdamskom predgrađu, isparilo je oko 150 kg OU, ali su holandske zdravstvene vlasti ocenile da za preživele stanare ne postoji nikakav rizik od OU. Tamo su, dakle, bezbedne komšije koje su se nadisale OU iz susednih stanova odnetih u vazduh, a kod nas se, stotinama kilometara od Pčinjskog okruga i KiM, navodno masovno umire iz istog razloga!? Vrhunac cinizma je što učesnici skupa u Kosovskoj Mitrovici, napadno odbojni prema naučnoj stvarnosti, nastavljaju da šalju poruku kako „cela ova priča mora da bude apsolutno oslobođena politike“. Nažalost, njihove očne kapke čvrsto stiska upravo politikantska obojenost. Iz takvog svetonazora proizišla retorika, zasnovana na podozrivosti prema zapadu, proširena je i na navodnu opasnost od uvoznih vakcina. Razumljivo je što „patriotski naučnici“ (koji, da budemo jasni, diskredituju i patriotizam i nauku) u odsustvu argumenata pribegavaju satanizaciji protivnika. Zastupnici činjenica i naučnih saznanja bivaju proglašavani NATO agentima i farmakomafijaškim plaćenicima u najcrnjem ždanovljevskom maniru (reč je o birokrati, a ne vojskovođi Ždanovu). Na njih se još samo ne bacaju kletve. O rezultatima takve „naučne razmene mišljenja“ mogu da svedočim iz ličnog iskustva. Krajem prošle godine, na nasilno prekinutom zasedanju Suda časti Lekarske komore zbog antivakcinaške aktivnosti šikanirala me je, uz po neki bubotak, grupa poluuniformisanih ljudi sa bedževima na nekom istočnoslovenskom jeziku. Jednog od prethodnih dana, pred predavanje u Nišu o raku i njegovim uzrocima, obavešten sam da ne brinem, jer je u sali policajac u civilu, a ispred zgrade su uniformisana lica. Završavam ovaj tekst, u utorak po podne, pred polazak na promociju knjige „Grip“ u Kolarcu, a treba da budem srećan što o bezbednosti učesnika brine policija, kao o skupu povišenog rizika. Nije zato čudno što je u Srbiji malo javno deklarisanih boraca ne samo za naučnu istinu, već i za argumentovanu naučnu polemiku. Malo gde u svetu, a nigde u Evropi, ljude koji se strogo drže naučne literature ne proganjaju ostrašćeni sledbenici neke, ma kakve ideologije. Nisu krive te zavedene kavgadžije spremne na fizički obračun, već stručnjaci koji ih koriste kao džarač radi svojih interesa.

Случај папе јеретика, Хонорија I Одредницу о овом проблему имамо у Question d’Onorius у Dictionnaire de Théologie Catholique (vol. VII, coll. 96-132), и јасно је да се бестрасно треба бавити овим врућим кромпиром, јер је овај случај изношен против догме о незаблудивости папе. Хонорије је владао од 625 до 638, у периоду монотелитске кризе у којој је император Ираклије тражио од Константинопољског патријарха Сергија да нађе компромисну формулу између монофизита (једна природа и личност у Ис Хс) и дифизита (2 природе у једној личности). Компромис рађа нову јерес монотелита и моноенергита где се потврђују 2 природе у Хр, али једна воља и једна енергија. Ову јеретичку формулу одбацује јерусалимски пт. Софроније. Сергије пише Хонорију „да убудуће нико ме не буде допуштено да тврди 2 операције у Христу нашем Богу“. Хонорије га подржава и пише му: „воља нашег Господа Исуса Христа је била само једна (unam voluntatem fatemur), због тога што је наша људска природа усвојена од божанства“, али је позвао Сергија да не шири то учење. Преписку имамо у актима VI васионског сабора, Трулског (Mansi, Sacrorum conciliorum nova et amplissima Collectio, vol. XI, coll. 529-554) и прештампана је на лат., гр. и фр. Arthur Loth, La cause d’Honorius. Documents originaux avec traduction, notes et conclusion, Victor Palmé, Paris 1870; нет: https://books.google.it/books?id=EWlQAQAAMAAJ&hl=it&source=gbs_book_other_versions). Ираклије 638 издаје монотелистички Ектесис (Изложење) за целу империју. Опозицију има у новом папи Мартину који у Латерану сазива сабор на коме је мозак био Максим Исповедник. Император их прогони обојицу, а они се данас славе као свеци. Трулски сабор 680 у присуству папских легата враћа православну веру. Међу анатемисаним монотелитима је и Хонорије. На XIII сесији од 28 марта 681, пошто су анатемисали јересијархе, веле: „Са њима одбацујемо из свете Цркве Божије и анатемишемо и Хонорија, папу старог Рима, јер смо нашли његово писмо Сергију чије је мишљење овај у свему следио и ратификовао његова безбожна учења“ (Mansi, XI, col. 556). 9 августа 681, на крају XVI сесије поново се анатемишу ови јеретици и Хонорије са њима:: „Sergio haeretico anathema, Cyro haeretico anathema, Honorio haeretico anathema, Pyrro, haeretico anathema“ (Mansi, XI, col. 622). Анатемише се и у догматском декрету са XVIII сесије одржане 16 септембра (Mansi, XI, coll. 636-637). Трулска акта ратификује св. папа Лав II (682-683). Папа вели да је Хонорије издао апостолско предање (Mansi, XI, col. 733). И друге папе су поновиле осуду, као и васионски сабори из 787 и 869-870. Amann сматра неприхватљивом позицију великог кардинала Баронија који је тврдио да су акта на том месту фалсификована (Бароније као наш вл. Атанасије). Амана такође не убеђују покушаји као онај св. Roberto Bellarmino, где се негирају очигледне грешке у Хоноријевим писмима (пуке вратоломије), и с правом примећује да онда ови узимају да кажу како васионски сабор може да греши! Јер, ако Хонорије није исповедао јерес, онда су трулски оци пали у заблуду, као и папе које су га анатемисале. Признаје се да је васионски сабор незаблудив, али да се заблуде могу јавити у редовном понтификалном Магистерију Цркве. Стога је још и I Ватикански сабор инсистирао на свечаном проглашењу једне догме која би била обавезна за све вернике (Mansi, LII, coll. 1204-1232). Хоноријева писма не задовољавају овај услов; ван свакое сумње су Учитељске, али у том редовном научавању могу да папе падну у заблуду. Дакле, папе могу да падну у јереси, али се сматра да их не може изрећи ex cathedra. Тако бенедиктинац Dom John Chapman, држи да Хоноријева изјава није била ex cathedra: „Хонорије је био заблудив, био је у криву, био је јеретик, управо зато што није са ауторитетом прокламовао, како је морао учинити, петровску традицију Римске цркве“ (The Condemnation of Pope Honorius (1907), Reprint Forgotten Books, London 2013, p. 110). У тим писмима нема анатема које су нужне за једну догму типа ex cathedra. Верујем да је овај приступ реинтерпретирања догме о незаблудивости разуман, јер се тако може укључити и саборска свест цркве, која се, изгледа, формулацијом ex sese искључила. То је посао сада католичких теолога, али је велики искорак што се већ искристалисало мишљење да је папа итекако погрешив и у питањима вере, ако она изражавају његово приватно мишљење и немају никакву „машинерију“ иза себе и предискусију. На делу је такав нови приступ благословио папа Франциско. Надајмо се да ће успети за његовог понтификата да се реши овај проблем, јер ако дође на Петрову катедру неки незаблудиви талибан, одоше па-па наше екуменске наде. Приредио Зоран Ђуровић Рим, 12.10.2016

Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства. Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе. Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs. С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама. У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги? – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега. Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике. Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net. Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији. Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали? – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери. Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити? – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза. Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити? – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут. Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу? – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило. Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква? – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике... Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи. Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто? – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“? Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја. У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике? – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :). Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици? – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста. Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани. Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ? – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације. Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег? – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може. Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад? – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље. Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике? – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама. Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању? – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам. Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто? – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори. Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању? – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком. Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли? – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији. Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори? - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству. То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију. Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву. Извор: Еспресо View full Странице