Претражи Живе Речи Утехе

Из скорашњих неауторизованих снимака одјекнуле су као бомба у редовима тзв. другосрбијанаца Патријархове речи: „Плакао бих, вриштао бих од муке, кад видим јадницу која мења тезе, па каже ‘а зашто нису бринули се о женама, жене су угрожене’, па јесу угрожене, сви смо угрожени од тебе бре бедо једна…“. Трупе другосрбијанаца су стисле линије и као један нагрнули на српског Патријарха г. Порфирија. Како се Повереник за заштиту равноправности (на ФБ страници нису исправили повереник у повереница, па би им ваљало наплатити казну, јер не користе родно сензитивни језик; тј. требало би у Закон о родној равноправности да убаце и члан који прописује таксу за непрописно изражавање), Бранкица Јанковић препознала у Патријарховим речима, отписа: „Дубоко су понижавајуће и узнемиравајуће речи које су се појавиле у јавном простору, којима се жене називају бедницама и јадницама, посебно јер их изговара патријарх СПЦ. Додатно забрињава што такве речи долазе у тренуцима изузетно тешким за наше друштво, у којима смо се суочили са две велике трагедије и када нам смртно страдају најрањивији у душтву – деца и жене. У данима туге и бола, и када бројимо 18. жену жртву породичног насиља, и док су жене изложене разним облицима дискриминације, насиљу и агресији, најмање што се очекује од свих нас је да имамо свест о тежини и одговорности за изговорене речи“. Само особа која није стекла употребу разума, или пак је руковођена подлим мотивима, може да не види у Порфиријевој реченици сингулар, а не плурал, што је Жељко Познановић лепо приметио. Зар ово није таргетирање, етикетирање и замена теза? Атрибут бедан/бедница или именица бедник/бедница постоји у српском језику, и не служи да би се тиме окарактерисао цео род или врста, него индивидуа или група. Тако да кад кажемо: „бедни Марко“, не мислимо да су сви мушкарци бедници. Наравно да можемо тако тумачити ако смо „добронамерни“ као Јанковићка/Јанковићева, не знам одакле јој презиме, па да је не увредим. Више је него срамно помињати трагедије које су нас скоро задесиле; СПЦ је урадила што је могла, мени је запало да одржим први парастос у Ружици за пострадале. Јутрос сам био у затвору да исповедим једног младића који је убио своје родитеље. Био дрогиран. Ми радимо, а имамо незахвалну дужност да вадимо кестење из ватре. Не кажем да смо сви свеци, као што и међу неолибералима има часних људи. Иначе, Патријарх је имао више пута осврте на ову кугу убиства жена, која је иначе планетарна пошаст.[1] Не може се сваки пут говорити на једну те исту тему. Затрави се. Будући да сам живео у Риму 20 година, имао сам времена да размишљам о феминициду који је у Италији раширенији него овде. Главни мотив видим у погрешном васпитању које су мајке вршиле, јер су одгајале mammone – размажена мушка деришта која су претерано везана за мајку, тако да не могу да поднесу крај једне везе, јер вереница или жена су дужне да у њему виде бога. Сада ће повереник да каже како сам мрзилац женског рода и да мајкама приписујем сву кривицу. Није, питање је превише комплексно, а у Станковићки не видим саговорника на ову тему. Повереник је испала још и „мала беба“ у односу на председника Удружења „Маме су закон“, Татјану Мацуру. Гостовала је 14. маја 2023 у јутарњем програму Nova S[2]. Ови људи су комедија – нама веле да не знамо српски, јер језик у коме смо се родили је сада нешто друго, па нас ваља преваспитати – а сами праве невероватне грешке: И кад смо веренице, за патријарха смо јаснице и беднице. Волеле би да буду Патријархове веренице, али само ако је он по њиховом укусу! Мацура је поновила све тезе из оркестра Станковић, али је додала и од свога. Продубила тему. Тако помиње раскошну софру испред Патријарха. Порука: док народ гладује и тугује, Патријарх и попови се ождеравају. Наравно да ова комесарка није то рекла овим речима, али порука је упућена „куки и мотики“ да устане. Што је најлуђе, она вређа присутне људе (а којима се и сама обраћа), називајући их „простотом којој се Патријарх додворава“. Мисли на простаке или плебс. Добро није рекла олош, што је српски еквивалент за грчко охлос, масу која је пратила Исуса. Не може да каже да је Порфирије народски патријарх, иако слуша Азру и сл., а он то јесте – јер Азра јесте данас народњаци. Он је само „последња превара“, јер под маском модерности прикривен је фундаменталиста. Етикетирање се у овим круговима немилосрдно спроводи. Сликају те са пивом, одмах кажу: Алкохоличар! Пред трпезом: Изелица! Давно Исус рече за себе: Дођох, једем и пијем, а они веле, ево изелице и пијандуре! Дође Јован, не једе и не пије, веле, ђаво је у њему! – Неки владика који би возио Ферари, а да је по њиховом укусу, не би никада био черечен за раскалашност. Игром случаја знам да Порфирије једе нешто мање од мене, а ја једем јако мало. Сада, неко би казао: Мора да има бубине или пантљичару чим је толико мршав па му се не прима. Татјана позива, као верница/вереница Патријарха да се извини. Ми који бринемо о душевном здрављу особа које долазе у цркву, имамо највише проблема са опрелешћенима. Тако неки умисле да су свеци који лете по небу, други да су „нормални“ верници; једна, филозоф, ми каза давно: Јесте да сам некрштена, али сам православка! Не знам да ли је и Мацура из тог клуба… Свој бесловесни дискурс је завршила тиме да „повлачи сваку лепу реч о особи која оволико мрзи жене“. Неко са Nova S је био довољно интелигентан да из видеа постованог на ЈТ исече то што сам у стримингу гледао, јер је видео да се ова залауфала и почела да се котрља низ брдо без икаквих кочница. Уклонили су дебилоштину. Рат против Порфирија се водио док је он био још епископ, а таргетирани су били све особе које су му блиске: неке су прогласили силоватељима, друге папистима итд. Водили су рачуна о сваком детаљу. Нисмо ми били гађани, него он. Проблем је сада што су самом Патријарху нацртали мету, означили га као мизогена, тако да када се сам шета (што бих му препоручио да више не ради), свака која флипне може да удари на њега. Припрема се идентична атмосфера која је претходила атентату на Ђинђића. Ради других, а не комесарки, појаснио бих један моменат. Сваки дискурс је амбијетализован. Овде имамо свечани ручак, што није академски простор. Потпуно је небитно што су неки „добронамерни“ снимали Патријарха испод стола (били по задатку), или преко пута. Патријархов речник и геста су такви да не могу да по својој природи одговарају екстремистима са леве или десне. Ни фундаменталистима, ни хипицима. Чуди ме да ови модернисти не верују психолозима који тврде да и псовка може бити лековита, као и ружно, бурлескно и увредљиво. Пре њих је исто говорио св. Августин, као и грчки филозофи. Када питате другосрбијанце о Исусу, они ће вам рећи да је био јако фин и пристојан човек, са дубоком емпатијом. By the way, Мацура говори да се ваља убацити предмет емпатија у ОШ, а колико су она и њене колегинице показале емпатије, или научне скрупулозности, па да све лепо провери, видесмо довољно. Патријарх је утемељен на Писмима и Оцима. Не може се очекивати да и речник или forma mentis му нису у складу са истим изворима. Исус уредно вређа људе, како сам навео у једном тексту. Тако каже: лажов, лисица, куче, разбојник, пас, свиња, сатана, перверзњак, неверник, зао, прељубник, злотвор, будала, пород отровница, слепац, лицемер, змија итд. Када се напише неко ново Писмо, ја ћу веровати у такво, али за сада знам ко су ми мајка и отац, брат или сестра. Да ме пак неко силује и да ме тера да певам Интернационалу, мало је много. [1] https://www.youtube.com/watch?v=G-Ab1UGtIIA [2] https://www.youtube.com/watch?v=bF2Kv0HBd8g

Протојереј проф. др Зоран Ранковић, Декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду је гостујући у нашој емисији "Епархија инфо" позвао све заинтересоване за упис на ову, највишу образовну институцију СПЦ, да документа за пријемни испит предају 01. и 02. септембра, како би могли да изађу и на пријемни испит 05. септембра текуће године. На основу резултата биће састављена ранг-листа студената, те ће најкасније до 15. септембра следити упис свих кандидата који су положили пријемни испит. Наш уважени гост говори о пријемном испиту који садржи питања из богословља и опште културе и подсећа која су све документа потребна за пријаву. "Има још нешто мање од десет слободних места на буџету и око 60 места за самофинансирајуће студенте", напомиње о. Зоран. Чућете такође и колико је цењен ПБФ у нашем друштву и из којих то разлога влада велико интересовање међу младима за упис на ову високообразовну институцију СПЦ. Разговор са о. Зораном Ранковићем: Све важне информације о упису на Православни богословски факултет Универзитета у Београду, можете пронаћи на ОВОМ линку, а цео разговор са о. Зораном можете чути у оквиру наше емисије "Епархија инфо" од 22. августа 2022. године. Ваш радио "Слово љубве" Извор: Радио "Слово љубве"

Свети Григорије Синаит једном приликом рече: Не постоји ствар на свету толико света и савршена коју би Бог могао створити, а да је човек својом перверзијом не би могао упропастити. Можда и би, ако би је створио ван човековог домашаја, али у овом свету је то чак и Свемогућем немогуће. Свечеву сентенцу би неуки могао прочитати као да он негира Божију свемогућност, која је за нас постала аксиом, а интелигентан би се замислио шта нам поручује. Књига Постања нам у првој глави говори да је Бог створио овај свет као веома добар. Створио је и један ограђени врт – Рај – у који је увео Човека да га обрађује и чува. Из отачке егзегезе знаћемо да је тај Рај ова земља. И који би хришћанин данас могао рећи да не треба да чувамо ову планету? Ниједан. Нигде нема проблема? Не би се рекло, јер како описа неко историју математике: у почетку су бројали овце, а онда су се ствари закомпликовале. Опет: ко би имао шта против аутомобила који нема никакву емисију штетних гасова или буке? Нико. Међутим, сви знамо да се до „чисте“ енергије долази преко нечисте (чврста, гасовита и течна горива). Сви то знамо, али идеолози чисте енергије прећуткују њен „нечисти“ део. Чиста енергија иде у пакету са нечистом. Но, иако се то зна, парола о чистој енергији се уредно користи, јер се рачуна са већином коју сачињава непросвећена маса. Тако свака добра идеја може да буде первертирана, изопачена. Наиме, већина не зна протагонисте или мотиве који стоје иза реченог. Зато нас неће изненадити да неко гура из себичних интереса једну причу у коју уопште не верује. Фамозан је пример двојице америчких конгресмена, који су били најрадикалнији гониоци геј популације, а ухапшени су – сваки понаособ – за опсцене хомосексуалне публичне чинове! Секуларна рука моћи је увек била укрштана и у Цркви. Тактике ратовања су и у њој биле присутне, јер да није тако, не би постојали расколи. Дакле, да не замишљамо новогодишње балоне и лилихипе. Проблем који сада испливава и у оквиру СПЦ је покушај да се она увуче у „блато“ политике, боље речено, у политиканство. И онда бива осуђивана ако се не одазива на та прозивања. То је оно о хуманистичким вредностима које нико не би негирао. Популизам је изузетно јако оружје, али које погубљује слабе који падну на њега. Сетимо се Наполеонове Француске, Хитлерове Немачке, Павелићеве НДХ… Ту смо имали vox populi, али се показало да не важи да је то увек и vox dei. Бергман је тапшао Хитлеру. Максенције обећа Ромејима гратис жито и ослобођавање од пореза, али нису знали да то важи само за патриције. То је било прећутано. Тако се и сада прећуткује ко финансира ове који се боре за заштиту грађана у Србији. Ко манипулише са нашом екологијом. Свака тема је добра за дељење народа. Републиканци и демократе у САД се деле по питању екологије. Не улазећи у расправу, кажем само да је земља претрпела неколико ледених доба, без да је било „прљаве“ човекове технологије. Короне ће бити и за време демократа и за време републиканаца. Нас питају шта је став Цркве о вакцинацији? Није безначајно питање, али може бити и небезазлено. Јер, тиме пудите паству; ако кажете: вакцина је јединоспасавајућа, избацујете из Цркве невакцисане, и обратно. СПЦ је оставила то на савест сваког човека. Ово пак не треба схватити као линију мањег отпора (да би се имала лукративна добит), него као излазак у сусрет и слабима и јакима. Патријарх каза да одговори бивају јасни онима који се везују за Христа у Цркви његовој. Додао бих: не онима који верују вуцима у јагњећем руну (cf. Мт 7 , 15).

Појам јавности који се појављује у наслову овог огледа се може одредити на различите начине. Ја ћу га тумачити као отворени комуникацијски форум који је отворен за све, сви му могу приступити при чему се актери публици обраћају или директно или путем медија. Ипак, и поред тога што се Црква а и други актери примаоцима поруке обраћају и директно, јавност данас углавном функционише посредством медија који и јесу основна тема нашег скупа. Лака доступност и једноставна употреба најразличитијих штампаних и електронских медија чине оквир изван кога је немогуће замислити живот савременог човека. При томе је њихова снага и утицај на друштвени и индивидуални живот огромна. У дану, готово у тренутку, медији могу појединца да уздигну на највиши пиједестал друштвене похвале, али, исто тако, у тренутку могу да га свргну у најдубљи понор друштвеног презрења и одбацивања. Медијски живот или медијска слика о некоме или нечему је за многе од суштинског животног значаја. Исто то можемо рећи за институције, друштвене појаве и догађаје. Њихова медијска интерпретација пресудно утиче на даље друштвене токове и промене. Зато и можемо да говоримо чак и о добијеном или изгубљеном медијском рату читавих држава и народа или, пак, о нечијој медијској смрти. Снага медија је не само огромна у савременом друштву већ и неупитна. Свако ће се данас сложити са тврдњом да су медији изузетно значајан друштвени фактор који је немогуће игнорисати. Међутим, ако је тако лако увидети и детектовати друштвену снагу медија није нимало лако одговорити на питање како смо до ове ситуације дошли. Који су то друштвени токови омогућили медијима да задобију толики утицај на савременог човека који, по некима, далеко превазилази утицај и Цркве и државе, а какав је на пр. утицај телевизије. Просечан грађанин Србије у просеку проведе између 4 и 5 сати дневно испред ТВ екрана[1]. Дакле, прво питање које постављам у овом огледу је како смо до овога дошли. Мој покушај објашњења, и то ће нужно бити само покушај и тек један од увида у сложена друштвена кретања европских друштава са хришћанским предањем која се не дају ухватити у једноставне мисаоне схеме, се заснива на проницљивим, а понекад и духовитим, ставовима једног значајног социолога религије са наших, балканских простора, Жељка Мардешића. Његова основна поставка у тумачењу је да је процес секуларизације који карактерише поменута друштва двострук, он не само да секуларизује одређене религијске садржаје већ, истовремено значи и сакрализацију неких других[2]. Људско друштво и појединац се непрестано налазе у потрази за светим. Тај се порив из човека не може одстранити. Такође и простор светог не може остати празан. И зато историја европских друштава у модерности и постмодерности показује непрекидне токове секуларизације једних и сакрализације других садржаја. А све је почело потискивањем религијских садржаја у приватност и на друштвену маргину онда када они више нису могли да обезбеде мир и хомогеност друштва услед верских ратова и распада јединства Западне Цркве и када су, пре свега науком, доведене у питање основе хришћанства, јединство и сигурност, односно свето је требало потражити у другим сферама. Простор из кога је истиснута Црква и хришћанство сада испуњавају држава и државна политика кроз 19. и прву половину 20. века у форми национализма. Тако су, како духовито примећује Мардешић, политичари заузели место свештеника једне нове религије национализма са свим елементима религије: светиње у виду државе и нације, политичаре као жреце, националне хероје са својим житијима, прославе и славља националних празника и који сви заједно обезбеђују јединство и сакрализацију државе и националног. Али, точак истовремене профанизације и сакрализације се ту није зауставио. Држава и национално нису могли на дужи период да задовоље неутаживу људску потребу за светим. Исто оно што су политичари урадили Цркви и хришћанству десило се и њима. И баш у тој тачки духовне историје почиње постмодерност са својим крајем „великих прича“ 19. и 20. века и сумњом у све велике институције модерности почевши од државе. Политичари су десакрализовани и од пророка нове религије се претворили у ситне бирократе забављене „прагматичним“ стварима. На њихово место су у нараслој култури потрошње и хедонизма дошли богаташи и богатство, а онда за њима и на послетку и оно што нас занима, медији. У наше су дане медији испунили тај простор сакралног и обоготворили сами себе. „После религије свештеника, политичара и трговаца сада је на ред дошла религија забављача и опсенара. Реч је поближе о новој култури медија која је повезала цели свет у један јединствени систем познанства и домовинства“[3]. Тако медији постају незаобилазни фактор друштвене кохезије и средство кроз које постмодерно друштво усамљених појединаца спознаје себе и своје заједништво. Људско заједништво у постмодернитету тежи да буде посредовано, да се не остварује више „лицем к лицу“ већ кроз и уз помоћ техничких помагала и медија. Сакрализовани медији се тако појављују као искључиви критеријум, као врховни судија, као једини простор у коме обитава истина. Чега нема у медијима, заправо и не постоји. Историја се на овоме сигурно неће зауставити, а шта ће десакрализовати медије остаје нам да сачекамо и видимо. Као што сам већ напоменуо, овакав упрошћен, схематизован увид у историјске и духовне токове је више него мањкав, али, ипак, указује на разлоге латентног неповерења које се осећа у односима Цркве и медија. Усудио бих се да кажем да то понекад личи на борбу око сакралног простора. Међутим, на крају овог ретроспективног дела треба напоменути једну непобитну чињеницу. Религијске поруке, искуства и сведочанства нужно губе неке од својих најдубљих димензија кад прођу кроз медије. Таква искуства не трпе посреднике. Она „живе“ само у аутентичном људском заједништву, у миру и без медијске буке. И заправо, тек са овом констатацијом почиње разматрање односа Цркве и медија у српском друштву. Другим речима, ако не може у потпуности, вероватно може делимично и ограничено. Из ове перспективе посматрано да видимо шта на ову тему кажу Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве[4]. 2. Социјална концепција Руске Православне Цркве С обзиром да се ради о највећој православној Цркви и њеном званичном документу изнети ставови имају теоријску тежину и релевантност и за нашу средину. На невелике четири и по стране под називом Црква и световна средства јавног информисања[5] у општим цртама се назначује однос Цркве и медија. Оно што је на први поглед приметно, сем констатације да средства информисања играју све већу улогу у савременом свету, не улази се у дубљу анализу места, улоге и начина функционисања медија у савременом друштву. Наглашава се сарадња Цркве са медијима јер они треба да буду средство преношења поруке Цркве најразличитијим слојевима друштва. Сарадња треба да буде заснована на начелима узајамне одговорности што, од стране новинара подразумева веродостојно преношење информација које су му стављене на располагање. Констатује се, затим, да у тој сарадњи може да дође и до конфликата а да у таквим случајевима могу да буду одговорни и свештенослужитељи и верни: Узајамни односи Цркве и световних средстава јавног извештавања понекад се кваре кривицом самих свештенослужитеља и верника, у случајевима, например, када се новинарима неоправдано ускраћује приступ информацијама или у случајевима нездравог реаговања на оправдану и корисну критику. Слична питања треба решавати у духу мирног дијалога, са циљем превазилажења неспоразума и наставка сарадње[6]. И у нашој средини су честе примедбе новинара на овакво ускраћивање информација или, чешће, на неблаговремено пружање информација. Животни ритмови Цркве и медија су по правилу неусклађени. У завршном делу Концепције се говори о могућности, начину и разлозима прекида односа Цркве са појединим медијима. У суштини, овај текст не изазива готово никакву проблематику и утисак је да РПЦ од световних медија очекује само коректну сарадњу а да је акценат на медијима који су у власништву Цркве. Мора се признати да је РПЦ посебно добро развила различите врсте електронских медија. Међутим, и поред непроблематичности текста једну реченицу из текста ћу искористити као повод за образложење, по мом мишљењу, кључне проблематике у односима, не само Цркве и медија, већ и неспоразума на релацији Црква шире друштво. Узимам је као пример могућих неспоразума у нашем, а не руском друштву. Та реченица гласи овако: „Важно је имати на уму да обавештавање гледалаца, слушалаца и читалаца мора да се заснива не само на чврстој привржености истини него и на бризи о моралном стању личности и друштва, што подразумева афирмисање позитивних идеала, као и борбу против ширења зла, греха и порока“[7]. За активне чланове Цркве став је кристално јасан, али да ли и за целокупну јавност. Овде се одвајам од руске друштвене стварности јер она није предмет нашег размишљања и окрећем се нашој ситуацији. 3. Верујући људи и модерно друштво У савременом, транзиционом српском друштву се могу идентификовати елементи менталитета три епохе: традиционалне, затим модерности и постмодерности. За претпоставку је да наше напредовање у евроинтеграцијама значи и уподобљавање структуре српског друштва структурама развијених европских друштава. Транзиција и има такав циљ. То даље значи да се српско друштво креће ка моделу сложеног, издиференцираног, плуралистичког друштва што оно делимично већ јесте, а да напушта моделе и менталитете који су карактерисали како традиционална тако и модерна друштва. Постмодерно, плуралистичко друштво је друштво без средишта и то не грешком, већ на основу искустава 20. века када су две велике идеологије, нерелигијског типа, фашизма и комунизма, извршиле хомогенизацију друштава и довеле човечанство до руба пропасти. На рушевинама тог искуства савремени човек различитим друштвеним механизмима спречава било коју идеологију, било ког типа – религијског или нерелигијског, да постане владајућа, односно превладавајућа. Основна претпоставка таквог виђења је легитимно, паралелно и равноправно постојање различитих погледа на свет и различитих антропологија, док је државни апарат идеолошки неутралан, а законска регулатива покушава да задовољи и обухвати све те погледе на свет. Савремено плуралистичко друштво (бар теоретски) напушта идеју једне друштвене истине и гради себе, из врло конкретних и поменутих историјских разлога, као друштво без средишта. Тако, у јавној сфери више не постоје „веће“ и „мање“ истине, а посебно не „опште“ истине које су по својој природи и мимо људског пристанка и слободе, општеобавезујуће, већ су све оне равноправне и подразумевају слободно заступање и изношење у јавном дискурсу. О овој чињеници треба добро да размисле верујући људи и да схвате механизме и логику савременог тренутка у односу на плурализам погледа на свет јер тај механизам и њих штити од свих будућих, евентуалних, идеолошких прогона. Нико више нема никакав идејни монопол, а држава треба да заузима став идеолошке неутралности. Са овог становишта се онда може поставити питање у вези са реченицом на основу које сам и почео разматрање менталитета постмодерног друштва, а то је: да ли се сви можемо сложити око тога како ће медији афирмисати позитивне идеале. Који су то идеали? Затим, како ћемо се сложити око тога шта значи ширење зла, греха и порока. Залагање у јавности за постизање консензуса да, давање готових решења не. Другим речима, најразличитије друштвене групе ће врло различито одговорити на постављена питања и то верујући људи треба не само да прихвате већ и да подрже да би и они сами имали право да јавно износе мишљења и ставове засноване на вери. И управо овакву ситуацију подразумева плуралистичко друштво из чега и црпи свој назив и због чега га карактеришемо као друштво без средишта. Појачаћу још свој став мишљењем да верујући људи не само да треба да подрже овакав друштвени модел већ и да буду његови највећи заговорници јер он обезбеђује слободу вероисповести и враћа веру у јавну сферу одакле је, у приватност, била прогнана од стране модерности. Верујући човек се овде, с правом, може запитати да ли то онда значи одустајање од истине. Ако она није једна и једина и за све важећа, онда су све вредности релативне што би у крајњој инстанци могло да значи издају сопствене вере. Ова лекција толеранције је врло тешка за верујуће људе, али не само за њих већ, како ћемо видети мало касније, и за многе представнике медија, само са других позиција. Осврнимо се, накратко, на значење толеранције кроз пример верске толеранција а са циљем покушаја давања одговора на тешко питање да ли толеранција, не само верска, значи издају сопствене вере, ставова и убеђења. 4. Верска и свака друга толеранција Етимолошки, толеранција проистиче из латинске речи tolerare што значи подносити, трпети. У општем смислу под толеранцијом подразумевамо спремност неке особе да подноси туђи облик живота, туђу веру или туђи поглед на свет иако то представља неку врсту сметње за ту особу (пасивна толеранција) или пак, активно подржавати нечији став иако се он разликује од мог става (активна толеранција). Верска толеранција се може окарактерисати као, у вери утврђени, став према ближњему. Она претпоставља моју веру али и веру мог ближњег која је различита од моје, а коју ваља толерисати било пасивно било активно. У питањима вере она се не односи на изрицање било каквог суда о истинитости неке вере или уверења. То је практичан захтев људског заједништва и саживота са људима другачијих уверења и другачије вере. Верска толеранција као и свака друга, не покреће питање ко је у праву, то питање у оквирима верске толеранције остаје нерешено, заправо уопште се не поставља. Овде се срећемо са још једним врло важним, рекли бисмо кључним елементом питања верске толеранције – а то је питање истине које се поставља у монотеистичким религијама. И управо је питање истинитости било и још увек јесте у најтешњој вези са верском толеранцијом. Проблем можемо да искажемо на следећи начин: има ли заблуда право на живот и постојање? Ако хришћани непоколебљиво верују да је Христос, не једна од многих истина, већ Истина писана великим почетним словом, није ли онда пожељно да се сви, чак и употребом мање или веће силе приведу познању Истине. Са друге стране, уколико би се хришћани залагали за верску толеранцију или за крајњи исход верске толеранције која је апсолутна слобода вере, да ли би то значило њихово признање релативности сопствене вере и сопствене истине. На крају се целокупна проблематика може свести на дилему: истина или индивидуална слобода? Одговор на ово питање би, можда, био најлакши уколико бисмо искључиво остали у оквирима Јеванђеља али када у одговор укључимо и друштвене акценте и схватања улоге религија у различитим историјским епохама ствари се драматично компликују. Религија у традиционалним друштвима има политички карактер, у смислу да је једна од њених улога и хомогенизација друштва зашта су сви владари Истока и Запада у прошлости били врло заинтересовани. У таквим се друштвеним околностима појављује следеће мишљење: питање вере није само ствар појединца већ и заједнице која треба да буде јединствена и монолитна. Онда када се повређује принцип јединства заједница не само да она има права већ има и обавезу да кажњава јеретике или припаднике других вера. Уколико и када дође до конфликта између права заједнице и права појединца предност треба дати заједници. Модерна друштва по овом, као и по многим другим питањима имају дијаметрално различит став у односу на традиционална. Она се карактеришу, како смо већ рекли, као плуралистичка што и у питањима вере подразумева превагу индивидуалне слободе над колективом (што је суштина свих савремених људских права) док су према свакој „објективној“ истини скептична. И остаје нам сада да коначно одговоримо на постављено питање, за верујуће људе можда најважније, а то је да ли они могу помирити захтев за истином са захтевом за верском толеранцијом али искрено, на основу своје вере, а не на основу захтева времена које им у овом тренутку не дозвољава нетолеранцију према другим људима различитих конфесија и вера, а са којима живе заједно. Истина или оно што појединац држи за истинито није ни толерантно ни нетолерантно. Истина никоме није нанела штету. Тек наше понашање према ближњему може бити толерантно или нетолерантно. Како је већ наглашено толеранција оставља по страни питање истинитости нечије вере или става. Она је искључиво наш однос према другоме који другачије мисли или верује. Христос је свима који у Њега верују дао нови и непроцењиви дар познања Истине и хришћани су дужни да тај дар понуде и другима али никада насилно. Истина и насиље нису ни појмовни а ни практични пар који би се уклапао у хришћанско разумевање сведочења и ширења хришћанства. Истина и љубав према ближњему јесу тај појмовни пар и највиши гарант верске толеранције. У односу на проблем односа између истине и личне слободе и става давања приоритета личној слободи у односу на објективну истину, а у складу са савременим друштвеним акцентима, за хришћане треба да буде неупитан јер је дубоко јеванђелски. Приступ Истини је немогућ изван личне слободе и личног пристанка. По мом мишљењу, претензија на апсолутну истинитост сопствених ставова у јавности је и узрок кључних неспоразума Цркве и исте те јавности. А све се врло једноставно може решити ако у сопствене ставове уметнемо додатак – ми верујемо да…, на основу наше вере сматрамо да…, у складу са Јеванђељем мишљења смо да… и сл. Овакав начин изношења ставова не подразумева потребу хомогенизације друштва по традиционалном моделу, а што чине искази попут српски народ.., сви ми… и сл. И оно што је најбитније, не подразумева политичност коју носи свака хомогенизација, а истовремено се и показује уважавање оних који друкчије мисле. Толеранција, у назначеном смислу, је претпоставка успешног изласка Цркве у јавност. 5. Друга страна проблема Међутим, верујући људи су тек једна страна проблема. Друга су, од стране медија, новинара или других актера, пречесто фаворизовани, такође, идеолошки ставови, али из периода модерности. То су добро познати ставови о Цркви као друштвено дестабилизујућем фактору, о вери којој није место у јавној сфери, о секуларној држави, и то не идеолошки неутралној и схваћеној као сервис грађана, већ, напротив, као кључном и активном носиоцу идеологије секуларизма. Из перспективе плуралистичког друштва не постоји никаква разлика између ставова који се ослањају на менталитете традиционалног друштва и ставова утемељених на секуларизму. И једни и други су идеолошки, политични и не могу полагати право на апсолутну истину. У анализи о питању абортуса у нашој јавности која је саставни део овог пројекта[8] колегиница Јоцић и ја смо установили управо ову идеолошку подлогу која је извор предрасуда о Цркви и остатак једне претходне епохе. У том смислу ни модернисти, баш као ни традиционалисти са својим сном о златним епохама које ће се вратити, нису научили лекције духовне историје савременог друштва. А основна лекција коју треба да савладају је да се модерност са својим просветитељским духом и бескрајним поверењем у људски разум исцрпела у Аушвицу, гулагу и Голом отоку, показујући колико и људски разум може бити друштвено разорна снага а не само верски ратови са којима је почела епоха модерности. Као што сам већ рекао, баш из ових историјских разлога савремено плуралистичко друштво позива све у сферу јавности, без обзира на порекло и корен убеђења и ставова, али са основном претпоставком толеранције и залагања за опште добро. Тако се, по мом скромном мишљењу, нетолеранција у српској јавности појављује као основни проблем већине актера само из различитих идеолошких упоришта, а која потичу из различитих, али подједнако окончаних историјских епоха. На крају, уместо закључка, јер не знам какав бих закључак извео сем да се сусрети и прилагођавања Цркве и медија настављају са неизвесним резултатима, желео бих да укажем, опет на основу пројекта, свим службама у Цркви, а посебно теолозима, да у јавности готово да нема озбиљних и кључних хришћанских тема. Оне само спорадично уђу у фокус јавности тек када се повежу са неком секуларном темом као на пр. са економијом и проневерама или луксузом, са скандалима или, пак, са савременом човеку омиљеним темама животне среће, здравља, дијете и кулинарства. Суштинска тематика хришћанства је за медије неинтересантна. Ово видим као изазов и прилику за нашу теолошку мисао. Извор: Епархија шумадијска

Није битна молитва него ваш дух. Њега треба да градите и негујете. Јер смо створени по лику али морамо да се трудимо да и наликујемо на лик божански који нам је утиснут. Зато је молитва ка Богу, кроз Исуса, непрестана али никад опсесивна. Јер вели да са мало речи кажемо, пријавимо оно што нам фали. Не може се Бог умолити. Зато треба да му се радујемо на свему што нам даје. Никада малодушни. Стално као Јаков у борби са њиме, никад равнодушни. Живимо у усраном времену, мада ко зна историју, ни друга нису била много боља. Било неког благостања па се људи уљуљкивали и заборављали на Бога. Али и сада, када нестајемо, понашамо се као тврдоврати Израиљ. Нећемо да чујемо његову благу реч. Бич и беда који су нас снашли су као избрисали сваку наду и радост у нама. То је оно: Убио Бога у њему! Тога не треба да буде међу вама. Мора радост и благодарност на сваком удисају ваздуха који имамо. Без љубави смо ништа. Само земља. Каже Јерма: Молитва тужног не лети на Небо! Не разумите погрешно: молитва очајника који није очајан лети на Небо! Иако си умртвљен, дај Духу да из тебе завапи: Авва, Оче! То је Дух усиновљења који смо примили, не хулимо на њега. Он нас радује. Зато заборавити на фрустрације. Не бити маловерни. Молећи се са вером видите да нисмо само прах, него да има неки траг божански на нама. Да га нема не бисмо лудовали и молили се. Били бисмо као бесловесне звери. Запао нам је горак колач, у овој нашој ситуацији, али може да се иде напред само са надом коју љубав са вером опредмећује. Да вам Господ буде испред лица! Он се поистоветио са нама. Неће вас заборавити. Нисмо особа кад се споје сперматозоид и јајна ћелија. Растемо полако. Ми смо биће у настајању. Растући, и наша молитва и срастање са Господом ваља да буду такви. Да постанемо као дрво у чијем хладу ће се одмарати птице. Не постоји никаква магијска молитва или рецепт за „праву“ молитву. Постоји само обликовање твог духа. Што рече Исус: „Иштите само Царство небеско, све остало ће вам се додати“. Тако и ви: Тражите да волите Господа. Остало следи. Не мислите да је „све остало“ безвезе. Не… Уживајте у томе и благодарите Дародавцу. Јер нас он кроз све то полако узводи себи. Али су његови дарови. Његова лепота и доброта. Укуси, мириси форме којима се дивимо су божанским проткани. Нећеш доћи до Бога презирући све ове кораке. Ходајте полако и уздајте се у Оца. Од њега смо и није нас заборавио. Све муке које пролазимо су из тога да нас учини себи достојнима. Да нас награди. Верује да ми можемо да му кажемо да хоћемо са њиме. И Он, испражњен од себе, нас испуњава и узводи себи. Поштује нас како нас нико никада није поштовао. Имао је поверења у нашу слободу, у нашу могућност да волимо. То је молитва. Наравно у једној димензији коју сам хтео да осветлим, а да помирим оно што је наоко противречно: „Молите се непрестано“ и „Молите се са мало речи“. Прво се односи на непрестано васпитавање нашег духа у врлини, друго на неке конкретне потребе и кад помало шмерцујемо по саставима. За ово друго се радујем са вама, јер ја више не верујем у чуда, јер су она стална, а за прво се увек плашим, да ми не каже: „Не познајем те!“ Ништа смо, драги моји, али смо и богови. Трудимо се око првог, не презиримо шансу коју смо добили. свештеник Зоран Ђуровић

Јереј др Зоран Ранковић, декан Православног Богословског Факултета Универзитета у Београду, у разговору за Радио "Слово љубве" појашњава начин битисања Факултета у оквиру Универзитета и улогу Светог Архијерејског Синода СПЦ у животу и раду ове образовне институције. Питамо нашег госта како гледа на живот ПБФ када је реч о искушењима кроз која је пролазио током свог стогодишњег трајања, па и данас, да ли нови захтеви и изазови који се стављају пред Цркву Христову данас могу да угрозе њену мисију и која би порука била садашњим и будућим студентима и професорима. Звучни запис разговора Декан ПБФ подсећа да живот Факултета данас истовремено има једну двојност – не одваја се из окриља Цркве, а опет припаја се и прилази у окриље академске заједнице познате као Универзитет у Београду. "Та двојност је препозната и са том двојношћу, двоструким покровитељством и улогом, ПБФ функционише на Универзитету у Београду", рекао је наш гост. Говорећи о плејади изузетних Срба који су у прошла, а и ова наша времена светлели целокупном друштву и оставили, а и још увек остављају, неизбрисив траг у српском народу, о. Зоран Ранковић је закључио да „академски начин живота без духовне димензије на ПБФ не може да опстане – претвара се у празан академизам“ и подсетио на речи св. Аве Јустина о тумачењу Светога Писма, да је „потребно ући у дух Светога Писма да би га тумачили“, дакле, "потребно је да тим учењем живимо" наглашава Декан ПБФ. "Наш живот у Цркви почива на љубави", каже Декан ПБФ и да ако то имамо у виду онда његова порука свим студентима али и свима онима који би икада желели да се упознају са учењем Цркве гласи - "живећи у љубави приближавамо се Богу". "Основа тога да ми испуњавамо Јеванђеље и тај начин живота који је Господ пред нас поставио јесте послушност" наглашава Декан ПБФ и појашњава да "из послушања Цркви проистиче и та могућност да ми на тај начин живимо, јер када улазимо у Цркву прихватамо Христово учење и наше умовање прилагођавамо Јеванђељу и искуству Цркве". "Свакодневно читање Јеванђеља, Псалтира и учешће у богослужењима јесте нешто што наш ум преображава и доводи га у сагласје са Јеванђељем", рекао је о. Зоран Ранковић дајући као својеврсну поуку и живописан пример на самом крају емисије. Извор: Радио Слово љубве

Провизорни текст из Јерминог Пастира: Десета заповест I. - Уклони сву тугу од себе, јер је она сестра сумње и гнева... Зар не схваташ да је туга најзлобнији од свих духова и најштетнији за слуге Божије? Она уништава човека као ништа друго и избацује из њега Духа Светога... II. Слушај сада, будало, како туга изгони Духа Светога и како опет спасава. Када сумњивац због своје сумње не нађе успеха ни у једном послу, тада туга улази у срце такве особе, загушује Духа Светога и протерује га. А када гнев и јако огорчење преплаве човека из неког разлога, онда опет туга уђе у срце, он тугује због свог дела, каје се што је лоше направио. Чини се да је ова туга спасоносна јер подразумева покајање. Али у оба случаја туга растужује Духа Светога... Туга због нервирања због лошег поступка није лоша туга, али такође вређа Духа Светога. Зато уклони тугу од себе и не вређај Духа Светога који живи у теби, да не би гунђао против тебе Господу и повукао се од тебе. Јер Дух Божји који пребива у овом телу не трпи тугу... Зато се обуци у радост, која увек има благодат пред Господом и Њему је угодна, и у њој уживај. Свака радосна особа чини добро и размишља добро, презирући тугу. Тужна особа увек мисли зло. Прво, јер жалости Духа Светога, који је радосан дат особи; и друго, јер тако чини безакоње, не молећи се Господу и не исповедајући му се. Молитва тужне особе никада не досеже престо Божји. И упитах га: - Зашто се, господине, молитва тужног човека не уздиже до жртвеника Господњег? „Јер,“ одговори, „туга пребива у његовом срцу. Туга помешана са молитвом не дозвољава да чист дође до престола Божјијег. Као што вино помешано са сирћетом више нема исту пријатност, тако ни туга помешана са Духом Светим нема исту молитву. Стога се очисти од зле туге и живећеш с Богом, и сви ће живети с Богом, само ако одбаце тугу од себе и обуку се у радост.

Линк целог текста: https://djuroviczoran.wordpress.com/повратак-оцима-после-повратка-оцима/ Августин: Novum Testamentum in Vetere latet, Vetus in Novo patet. Нови Завет је сакривен у Старом, Стари се у Новом раскрива. Questionum in Heptateuchum libri septem, 2, 73

Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин." "Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори." „Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново. "Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене." А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником.