Претражи Живе Речи Утехе

Молитва је начин комуникације са Богом. У овом дијалогу човек може да Му открије све своје тежње, снове и захтеве. Али, пазите, у дијалогу, а не у монологу. Неки људи једноставно воле монолог. А други се обраћају Њему само да траже, савијајући своје прсте: „Дај ми ово, и ово, и ово“. Човек мора сазрети за молитву, доћи у посебно стање. Веома је важно да схватимо да наша физичка и духовна снага нису довољне да нешто променимо како у нашим животима, тако и у животима наше деце или најмилијих. Треба доћи до стања разбојника на крсту, који каже: „праведно смо осуђени, јер примисмо оно што је достојно наших дела“ (Лк. 23:41). Када хришћанин погреши и схвати своје грешке, он се каје и каже: „Господе, нећу да живим овако! Помози ми!" Човек који је починио грех обично разуме коме и где мора да се обрати да му се то не би поновило у животу. Постоји Бог, који ће упутити и помоћи, постоји Црква, где ће подстицати и поучавати молитви, и показати пример који треба да следимо. Сећам се једне епизоде из живота Светог Сисоја Великог. Лежао је на самрти и нешто шапутао. Питали су га с ким разговара. Подвижник је одговорио - са анђелима који су дошли по њега: молио их је да му дају више времена да се покаје. Ученици су се чудили: има ли потребе за овим? – А он је одговорио: „Не знам да ли сам започео своје покајање." Односно, верник схвата своју слабост у борби против греха. Наравно, таква свест не долази одмах. Све се учи у пракси. Треба да разумете вредност комуникације са Богом. А не : „Господе, дај ми то и то!“ — окренете се и одете, и Бог вам више није потребан. Или: „Господе, ући ћеш у мој живот када Те будем позвао". Треба да учините Христа средиштем свог живота. Тада ће живот испасти потпуно другачији. Молитва може бити различита: покајничка, захвална, у радости, у тузи. Можете тражити за себе, за друге... Имамо право да се обратимо Нашем Творцу са нашим захтевима. Како контактирати? - као деца. У буквалном смислу те речи. Деца знају да моле шта желе, и то са успехом. Тако и ми - можемо много да измолимо од Бога. Он ће дати. Али важно је запамтити: човек не може увек да предвиди колико ће бити корисно оно што је тражио. И друго: не можемо увек правилно управљати оним за шта молимо. Господ се увек радује нашој молитви, јер жели да комуницира са нама. Зашто су многи пречасни оци отишли из света у пуста места – у пећине, шуме, планине? Да се успоставе дијалог са Богом. Човек мора да се прилагоди Божијој таласној дужини да би чуо Његов глас. Управо због тога су се свети оци повукли: да ништа не може пореметити ово расположење или одвратити од општења са Свемогућим. Молитва подразумева промену погледа на свет и перцепције постојања. Без ове промене ништа се неће догодити. Када отворимо своја срца Богу, и престанемо, сликовито речено, савијати своје прсте и наређивати оно што желимо од Њега, тада ћемо имати дијалог о коме смо раније говорили. Дакле, треба се молити. Да, Господ је свезнајући. Али оно што је Њему важно јесте наша жеља да се Њему обратимо, наше поверење. Сетимо се приче о Адаму и Еви. Зар Господ није знао да ће сагрешити? - Наравно, знао је. Али Он их није напустио, није их напустио због лошег искуства, него им је дао спасење. Чувајмо у срцу лик покајаног разбојника, да не бисмо постали старији син у параболи, коме треба више него што му је дато. протојереј Ђорђе Мусић https://pravlife.org/ru/content/zachem-molitsya-ved-gospod-znaet-nashi-nuzhdy

„Тишина је тајна будућег века, а речи су оруђе овога света“, поучавао је св. Исак Сирин. Свет је заглушен од тутњаве оружја и речи. Изузетно је важно да човек прочисти уво тишином изласка сунца, пролећног цветања, првог зеленила у шуми. Тишина је спутњик свега истинског. Истинским осећањима увек треба заклон од знатижељних очију и света спасоносна тишина. Уважавање и поштовање су изграђени на способности ћутања, слушања и чувања тајни. Ћутање је сигурна одбрана. Она чува испуњеност личности. Бескрајно нижући празне речи, расипамо свој потенцијал и ресурсе. Човек мора чувати своју пуноћу. О тајни се мора умети ћутати. Тихи осмех и љубазан поглед могу вас утешити боље од било које речи. Речи често повређују. Човек не схвата пуну моћ речи. Реч је најмоћније оружје на свету. Има неограничену моћ. Од ње је све почело да буде. „У почетку беше Реч...“ Ћутање има посебну моћ. Побеђује онај ко зна да чува своjа уста и уздржан у своjим реакцијама. Неизговорена реч злата вреди. Оно што је речено остаће вековима и биће представљено на Суд Божији. митрополит Антоније ( Паканич ) https://pravlife.org/sr/content/mitropolit-antonije-pakanich-pobedjuje-onaj-ko-zna-da-chuva-svoja-usta-i-uzdrzhava-se-u

У четвртак 26. августа, Његово Преосвештенство Епископ топлички Г. Јеротеј, викар Патријарха српског служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Симеона Миторочивог на Новом Београду, уз саслужење свештенства Архиепископије београдско-карловачке. У својој беседи Епископ Јеротеј је истакао значај и лепоту икона: ,,Треба рећи да је на неки начин свака света икона чудотворна, јер је свака оргинална и пред сваком се молимо Светитељу који је на њој изображен. Али постоје неке посебне иконе које су сликали Свети Божији људи, Свети иконописци, зографи, који су приликом сликања своју веру, љубав, поштовање према тим светитељима на неки начин уградили, материјализовали, у те свете иконе. И управо та њихова вера и љубав, која је насликана, то ми сви видимо када погледамо те свете иконе да су оне лепе и благодатне.“ Такође је у беседи додао: ,,Треба да знамо да када се молимо Светитељима, и када тражимо у својим молбама да нам Они помогну, да нас исцеле, да је то једна врста разговора са Њима. Нема ту никакве магије, у нашој вери увек постоји једна доза слободе коју је Господ омогућио.“ Извор: Телевизија Храм

Краљ који није веровао у Божју доброту имао је роба који би у свим околностима увек рекао: „Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини грешке!’“ Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст. Љут и без имало исказивања захвалности што је спашен, краљ упита роба: „Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.“ Роб му одговори: „Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не греши!“ Бесан због одговора, краљ је наредио да роба стрпају у тамницу. Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања људи. На олтару, спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст. У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела, може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља. Након повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба. Рекао је: “Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен.“ Међутим, имам једно питање за тебе: „Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у тамницу?“ Роб је одговорио: „Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов. Ми се често жалимо у животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и да све има своју сврху. Свако јутро, предај свој дан Богу, немој бити у журби. Моли Бога да надахњује твоје мисли, води оно што радиш и ублажује твоје осећаје. И немој бити уплашен. Бог никада не греши! Знаш ли зашто је ова порука за тебе? Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке… Извор: Епархија жичка

За вријеме најновије голготе нашег народа на Косову и Метохији, 1999. године, мученичком смрћу страдала су, од руке шиптарских терориста, два монаха – отац Харитон из манастира Светих Архангела код Призрена и отац Стефан из манастира Будисавци код Клине. Звучни запис емисије Светоархангелски монах Харитон (Лукић) је киднапован 15. јуна 1999. године у Призрену. Његово обезглављено тело нађено је годину дана касније од стране Комисије за ексхумацију, у селу Тусус код Призрена. Утврђено је да је глава одсечена оштрим предметом. Кости руке биле су поломљене, као и кичма, којој је недостајало неколико пршљенова. Одјећа је у предјелу срца била избодена ножем. Свој монашки пут отац Харитон (рођен 1960) започео је у манастиру Црна Река 1995. године, а 1998. је у манастиру Светих Архангела код Призрена замонашен, што је било прво монашење у овој светињи после 550 година. Игуман Светиње Светих архангела у Призрену у клисури призренске Бистрице, Архимандрит Михаило говорећи за наш Радио о ратним годинама страдања нашег народа, Светиња и монаштва, сјетио се блаженог спомена оца Харитона, додајући и да је, иако година највећег страдања, 1999. година била година највеће љубави и благодати између нашег народа. Отац Данило игуман манастира Бањска, рођени Призренац, говорећи за емисију “Косметска кандила“ сјетио се свог дјетињства у Призрену, живота прије и после ратних страдања у овом граду, говорио је и о својим сјећањима на мученика монаха Харитона. Отац Данило је међу последњима видио оца Харитона баш када је кренуо на свој последњи земаљски пут послушања. “Не могу описати невјероватно смирење које је зрачило из погледа оца Харитона. Ширио је мир на све нас јер је из њега зрачила молитва“-каже отац Данило. Отац Стефан (Миленковић) игуман манастира Зочиште памти страдање нашег народа током ратних година када је гледао како се пале Светиње, како за пар дана нестаје наше историјско и културно наслеђе. “Људима је за један дан нестајало све оно што су годинама, деценијама, па чак и вијековима стицали. Расељавање људи са својих вјековних огњишта је оно што најупечатљивије памтим, поред киднаповања и страдања оца Харитона“- сјећа се свог сабрата отац Стефан. Извор: Радио Светигора

На празник Светог свештеномученика Платона Бањалучког, 5. маја 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион началствовао је светом Литургијом у манастиру Буково уз саслуживање сабраће ове свете обитељи. У свом обраћању, Епископ Иларион је најпре честитао монаху Платону имендан и свима пожелео срећан празник. Тумачећи свето Јеванђеље владика је истакао да Господ није учинио никаква чуда у Капернауму не због немоћи своје већ због неверја и равнодушности тамошњег народа. „Нека би нам Господ даровао све оно што је добро и корисно, а Он најбоље зна шта нам је и када потребно“ закључио је Епископ тимочки. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

У недељу о митару и фарисеју, када наша Православна црква прославља успомену на Пренос моштију Светог Јована Златоуста, у својој првој канонској посјети парохији љељеначкој боравио је Епископ зворничко-тузлански г. Фотије. Свету архијерејску Литургију, у храму Свете Тројице у Љељенчи, Преосвећени владика Фотије је служио уз саслужење пароха бијељинских, протојерејâ-ставрофорâ Жике Мићановића и Горана Ненића те протођакона Богдана Стјепановића. На Светој Литургији је узело учешће мноштво народа како ове тако и сусједних парохија, нарочито оних најмлађих који су великом броју приступили Светом Причешћу. У својој бесједи, Епископ Фотије је честитајући данашњи празник, кроз примјере из приче О царинику и фарисеју из данашњег Светог Јеванђеља, говорио о правој и истинској вјери, о битности искреног покајања и исповјести, као и начину припреме правог вјерника за приступ Светом Причешћу. ''Свако од нас зна шта Бог треба да му опрости, јер имамо савест која нас испитује и говори нам шта не чинимо добро. Да слушамо своју савест онда бисмо дошли код свога свештеника и исповедали се и кајали као цариник из данашње јеванђељска приче'' - поручио је Епископ Фотије. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Богословије Светог Петра Цетињског предводио је вечерас молитвени вход улицама Подгорице у знак протеста против неуставног закона о слободи вјероисповијести у којој су учествовале хиљаде вјерника који поручују: „Не дамо светиње!!!“ Литији је претходио Молебан Пресветој Богородици који је служен у подгоричком Саборном храму Христовог Васкрсења. По повратку литије пред храм окупљене је благословио Његово преосвештенство Епископ јужноамерички Руске Заграничне Цркве Г. Јован, чије присутво је доказ да се за ову нашу борбу за одбрану Светиња далеко чуло. Владику Јована најавио је протојереј Мирчета Шљиванчанин парох подгорички. Поздрављајући бесједом сабране вјернике протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског, који је предводио вечерашњу литију је поручио: „Нека се чије наш глас и бат наших корака подгоричким асфалтом и до Москве и до Брисела и до Вашингтона и нека се зна како мала Црна Гора брани велике Светиње“. Извор: Радио Светигора

Његово преосвештенство епископ дизелдорфски и цијеле Њемачке Григорије изјавио је Срни да је увјерен да српски народ у Црној Гори врло добро зна шта је Црква, на каквим је темељима израсла, чија је и како се за њу и њена добра треба борити. Коментаришући усвајање Закона о слободи вјероисповијести у црногорском парламенту за који Митрополија црногорско-приморска тврди да ће се њиме отети имовина СПЦ у Црној Гори, владика Григорије је рекао да се свештенство и народ у Црној Гори понашају за сваку похвалу с обзиром на неправду која им се брутално наноси. - Може се рећи да су на висини Јеванђеља, досљедни начину на који се Црква вјековима суочава са неправдом - истакао је владика Григорије. Посланици Скупштине Црне Горе усвојили су ноћас спорни Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном статусу вјерских заједница на сједници током које је забиљежен низ инцидентата, укључујући хапшења најмање 18 посланика опозиционог Демократског фронта. Из СПЦ раније је саопштено да тај закон представља основ да држава отме црквену имовину и да ће се тај акт односити на више од 650 светиња, укључујући манастир Острог. Извор: РТРС

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије позвао је данас црногорску власт да се уразуми и не објављују рат против Бога, и да не настављају богоборно дјело својих претходника безбожника. Он је поручио да није лако против Бога ратовати и да ко год је Богу објавио рат зна се како је завршио. Звучни запис беседе Митрополит је ово поручио у манастиру Жупа никшићка, гдје је на дан молитвеног сјећања Светог Амфилохија Иконијског, свог имендана, служио Литургију са Високопреосвећеним Митрополитом михаловско-кошицким Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгијом, Преосвећеним умировљеним Епископом средњеевропским г. Константином и домаћином Преосвећеним Епископом будимљанско-никшићким г. Јоаникијем. Митрополит Амфилохије је казао да је све у 2000. годишњој историји Цркве Божје у знаку Христовог распећа и васкрсења, и да је у том духу Јеванђеља призван и живот свих нас. Он је изразио жаљење што је у ово наше вријеме Влада Црне Горе наставила гоњење Цркве Христове: „Наставља се оно што се догађало кроз вјекове у име тзв. културе, заборављајући, а то јесте велика несрећа, да култура постоји зато што постоји култ. Тамо гдје нема култа, молитве какву смо ми овдје служили, нема ни културе. Култура је само љуштура онога што је суштина свега онога што су људи истински стварали кроз историју и суштина људског живота.“ Изразио је Архиепископ цетињски и наду да ће Бог да уразуми, како је рекао, оне које је вријеме избацило на површину, на власт у Црној Гори да не објављују рат против Бога: „Нијесу они први. Од проклетога цара Дукљанина Диоклецијана и Нерона, па онда редом до наших времена било је тих богобораца, читаве империје. И од ниједне данас нема стрва. Последња моћна богоборачка империја била је она бољшевичко-титоистичка. Ко се надао да ће она да нестане и пропадне! Нема данас ње, али има, нажалост, њених насљедника, и ових на Западу, који се све више одричу Христа Бога и Његове истине, Њега као пута истина и живота.“ Нагласио је да новотитоисти, сљедбеници наших титоиста, настављају то богоборно дјело својих претходника безбожника: „Није лако против Бога ратовати и нека их Бог уразуми да не објављују рат Богу, јер ко год је Богу објавио рат зна се како је кроз хиљаде година завршио. Да се и њима то не догоди, нек се врате Богу, вјери Божијој, изворној Црној Гори Светога Петра Цетињскога, Светога Петра Ловћенскога Тајновидца, Црној Гори краља Николе која је била крштена Црна Гора и клањала се Христу Богу распетоме и васкрсломе, Њему служила. И све што је градила, градила је у име Божје, до оне ловћенске срушене и оскрнављене, обурдане капеле. Све је грађено у име Божје, за славу Божију и за част народа хришћанскога овога мјеста. Надамо се у Бога, има још наде да се и ови наши врате себи, свом разуму, да се врате својим прецима, светима оцима нашим, нарочито оцима светородне лозе Петровића, Светом Василију Острошком.“ Питајући коме сад треба да припадне манастир Светог Василија Острошког, Митрополит је казао да чак ни послијератни безбожници нијесу отимали храмове већ земљу, истичући да је Црква православна у Црној Гори ових дана од министра правде тражила да се прво врати оно што је отето и опљачкано од Цркве Божије послије рата. „Ево како они одговарају, неће да враћају, него оће да наставе и даље! Неће дати Бог! Ја се надам и молим Богу да им просвети разум, савијест и свијест да се врате сами себи, светињама и светим оцима нашим: Светом Василију Острошком, Светом Петру Цетињском, Светом Амфилохију и Григорију, које данас прослављамо, Светим мученицима, Свештеномученику Јоаникију и 120 свештеника које су њихови претходници убили у Црној Гори.“ Уколико би наставили започето дјело отимања и гоњења Цркве, то би био стид и срам Црне Горе и Црногораца, без обзира како се овдје осјећали: „Стид и срам пред Европом и пред свијетом. Надамо се у Бога да тога неће доћи, и да ће поново засијати име Божије и служење Богу и да ће се они вратити светињама, култури, односно култу, служби Божјој – Светој литургији да би знали шта је то култура и шта су дјела руку људских“, закључио је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У кратком интервјуу за Телевизију "Галаксија" из Чачка, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић је говорио о хришћанском животу у 21. веку, посебно истакавши да су верујући људи они који васколики свој живот утемељују на црквеном етосу, препуштајући се вољи и бомоћи Божијој. Према речима Цетињског пароха и ректора Цетињске богословије: "Наша Црква после 800. година аутокефалности има снагу да на благодатан, благословен и пастирски начин решава савремене проблеме, због тога нам ових 800. година посебно значи". Извор: Ризница литургијског богословља и живота

РЕАГОВАЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКЕ 12. јануар 2019. ПО КО ЗНА КОЈИ ПУТ – О ЦРКВЕНОЈ ИМОВИНИ? У божићње благе дане, када православни вјерници широм Црне Горе и свијета прослављају празник Христовог рођења, по ко зна који пут је медијски отворено питање својинских права над црквеном имовином. У суштини, углавном се понављају исти ставови и од истих актера (посљедњи у низу је већ више пута у разним верзијама објављени текст Н. Аџића ”Држава Црна Гора је била власник црквене имовине над православним храмовима”, који је објављен на порталу ЦДМ 8. јануара 2019.г.). Евидентно је да се у јавности није примила несувисла теза да је ”држава Црна Гора власник црквене имовине”, па се по ко зна који пут рециклирају и у ново паковање пакују раније саопштавани ставови, а све са циљем да се јавност изнова увјерава да је питање својинских права Цркве над православним храмовима и манастирима онако како је презентовано кроз причу о ”непостојећој својини” и ”незаконитој, несавјесној и манљивој (вициозној) државини”. Чињенице, као и фактичко стање ствари, најбоље демантују оне који износе такве тврдње и за идеолошке и антицрквене потребе изводе погрешне закључке. Прије свега, и посљедње зрнце евентуалне аргументације као теме за размишљање разбија сијасет квалификација и непримјерених израза који са навођењем титулаа историчара и правника немају никакве везе. То непобитно потврђују коришћени изрази: ”импортована СПЦ од анексије и окупације Црне Горе 1918. године”, ”посљедњи реликт окупације и анексије Црне Горе”, ”политичка институција која је опасна по безбједност и која нарушава уставно-правни поредак и суверенитет Црне Горе”, ”институција стране државе”, ”најмање религијска установа и хришћанска црква”, ”политичко-идеолошки мастадонт”, ”демонов шегрт”, ”зло коме се мора легално и легитимно стати на пут”, ”Прокрустрова постеља за Црну Гору и Црногорце”, ”узурпатор и крадљивац”, ”пошаст”, ”идеолошко-политички канцерогени преживјели стуб”, ”рудиментарни и опскурни експонент освајачке и асимилаторске великосрпске политике” итд. Ствар је једноставна и једноставно је на њу одговорити ако се има у виду право. Наиме, ако се од Цркве као вјековног и данашњег власника црквене имовине медијски, тј. на неправни начин тражи правни основ за стицање права својине над православним манастирима, храмовима и другом покретном и непокретном црквеном имовином и истовремено тврди да је наводно Књажевина и Краљевина Црна Гора ”била власник црквене имовине” онда би, по свакој логици, прво требало од државе тражити правни основ, а не обрнуто! Углавном се користе изрази ”држава Црна Гора” и ”Црна Гора” иако се држава до 1918. године није тако звала. То се намјерно чини како би се повлачио знак једнакости између Књажевине и Краљевине Црне Горе као државе са монархијским обликом владавине у којој је био примијењен систем државне вјере и данашње секуларне Црне Горе као државе са републиканским обликом владавине у којој је примијењен систем одвојености цркава и вјерских заједница од државе. Не постоји документ од 1860. године до данас на основу кога би могло да се тврди и докаже да је Књажевина, а потом Краљевина Црна Гора била власник православних и римокатоличких цркава, као и исламских џамија. Отуда се, ради скретања дискусије у погрешном смјеру, намјерно прескачу веома важне чињенице да су, сходно чл. 716. Богишићевог Општег имовинског законика (ОИЗ), ”цркве и манастири, као и друге црквене установе којима ту особитост признају црковна правила и црковна власт, имаоници”, тј. законити власници црквене покретне и непокретне имовине. Такође, намјерно се, ради доказивања жељених и ненаучно постављених циљева, прескаче и чл. 14. истог Законика који Цркви заједно са ”(владарском) Кућом, општином, државом и закладом” признаје статус власника, тј. имаоника у Црној Гори. Чега је Црква била власник ако, како се несувисло тврди, није била у позицији власника црквене имовине? Да ли је неко данас кадар да пронађе у било ком архиву документ на основу кога би се утврдило да је Књаз/Краљ Никола, на примјер, поништио повељу Ивана Црнојевића о Цетињском Манастиру? Наравно, није него ју је 1895. године потврдио. Дакле, Црква је одувијек била законити власник, а не држалац своје имовине као што је и држава била власник своје имовине. Исти је случај и са вјерским објектима који су одувијек у власништву вјерских институција исламске и римокатоличке вјероисповијести у Црној Гори. На исти правни начин је, сходно одредби из става 2. члана 716. ОИЗ, регулисано питање имаоништва, тј. власништва ”цркава и црквених уредаба других хришћанских исповиједи (тј. римокатоличке) које држава признаје”. Исто је, сходно чл. 717. ОИЗ, важило ”и за све нехришћанске богомоље и друга постојана вјерска уређења (мухамеданске џамије – тако стоји у тексту ОИЗ), уколико је држава саму вјеру признала”. Вриједи поменути и да је сходно чл. 129. Устава Црне Горе из 1905.г. ”унутрашња управа Мухамедове вјероисповијести припадала муфтији црногорском”, Римокатоличке Цркве Арцибискупији Барској, а Источно-православне Цркве Митрополији црногорској односно Архијерејском Сабору. Шта су имовинска питања Цркве него, прије свега, питања унутрашње црквене надлежности? Поједини тумачи црквено-правне и државно-правне историје не знају за 38. канон Светих Апостола којим је прописано сљедеће: ”Епископ нека се стара о свима црквеним стварима и нека њима побожно управља, јер Бог све надзирава”. А Свети Апостоли кроз 41. канон заповиједају да ”епископ има власт над црквеним стварима. Јер ако му треба повјерити драгоцјене душе људске, далеко му више треба заповиједати о стварима тако да се по његовој власти све управља”. Ово су најстарија правила о црквеној имовини на простору на коме се данас налази Црна Гора и непромијењено важе у Цркви Христовој од раног хришћанства и древне Диоклијске Епископије и Епископа Евандроса до данашњег Митрополита Црногорско-Приморског Амфилохија. Та канонска правила о црквеној имовини су поштована у вријеме Књажевине и Краљевине Црне Горе. Иста правила важе и за имовину Римокатоличке цркве у Црној Гори, тј. Барске надбискупије и Которске бискупије. И прије постојања државе Црне Горе, дакле прије XV вијека, важило је канонско правило да се res sacra (свете ствари) не могу продавати, односно то су биле и остале res extra commercium (ствари изван правног промета). Али, њима се увијек управљало сходно одредбама Светих Канона и предања Цркве управо од овлашћених црквених великодостојника. Уосталом, зар то не потврђује и Јован Сундечић у чланку ”Финанцијална реформа у Црној Гори године 1868.”(”Орлић”, Цетиње, 1869.г.) у коме се говори да је књаз Никола потврдио да је ”беспосредни одговорник за добра црковна Митрополит Иларион и други који би га насљедио”. Ограничења у погледу обима располагања црковним добрима нису ништа друго до ограничења из канонског права која и данас важе и која не спори клир, а ни вјерници Цркве. Простор не дозвољава да се шире елаборира како је књаз Никола 29. јуна 1895.г. одредио ”да се сва лактарина, што су дужне плаћати куће вароши Цетиња, сакупља у засебну манастирску касуса свим осталим приходима са манастирских земаља у цетињском пољу и да манастир овај свој годишњи приход сваке године улаже у куповину непокретних добара у Нашој држави, како би тим своју данашњу имовину умножио те и даље у будућности могао благотворно дјеловати у области Свете Православне Цркве и српскога народа”. Ово није потребно коментарисати ни лаику, а не правнику. Необавијештене или недовољно упућене правнике и историчаре ваља информисати да и данас Пријестоница Цетиње Цетињском Манастиру, сходно уговору, плаћа закупнину за манастирску земљу коју користи. Не би ваљда плаћали да је ријеч о државној имовини? Ако већ не могу да покажу документ из кога би се видјело да је држава Црна Гора до 1918.г. била власник имовине Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице онда је сасвим нормално да не може бити ни документа из кога би се видјело да се она одрекла права које није ни имала. Колико је логично да се неко одриче нечега што нема и што никада није ни имао? Данас је ствар у правном погледу суштински иста иако је државна власт, сходно уставном систему одвојености цркава и вјерских заједница од државе, сама себе удаљила од могућности да буде покровитељ и заштитник православне вјере и Цркве као што је била у Књажевини и Краљевини Црној Гори гдје је Православље било проглашено и штићено као државна вјера. Држава Црна Гора ни данас, као што се види из бројних прописа и докумената, није власник вјерских објеката Православне Цркве, Римокатоличке Цркве и Исламске заједнице. Даље, важећи Закон о својинско-правним односима у Црној Гори прописује да су правна или физичка лица која су уписана у катастру непокретности власници, тј. носиоци права својине над непокретним стварима. Затим, прописује и то да се савјесност држаоца претпоставља, али некима то и није много важно. И, на крају, ваља добро прочитати важећи Закон о државној имовини у коме је прописано да држава ”располаже културно-историјским добрима, ако нијесу у својини других правних и физичких лица”. Цркве и манастири свакако јесу у својини Митрополије Црногорско-Приморске као правног лица у Црној Гори. Држава је власник културних добара као што су музеји, галерије, бисте и споменици револуције. Ако је 1852.г. и владавином књаза Данила започета изградња Црне Горе као модерне правне државе онда би се, користећи логику заговорника ненаучних и идеошких антицрквених ставова, могло тврдити и да је Митрополија до тада била власник свеукупне државне имовине. Не знамо како би изгледало у јавности када би неко од црквених великодостојника данас заступао такве тезе које се по анахроности мјере са неодрживим тезама да су братства и племена и данас правна лица у Црној Гори. Ограничење права својине над заштићеним покретним или непокретним добром никако у правној науци не значи укидање права својине власника. Примјера ради, данас неко у своме дому у Црној Гори може да има породичну славску икону стару три вијека коју је држава прогласила за покретни споменик културе. Да ли би се могло тврдити да њен власник више није њен власник, иако су му постављена одређена ограничења у погледу начина одржавања, али и држави обавеза у погледу правичне накнаде за ограничења и накнаде за одржавање споменичког добра које је препознала као јавни интерес. Црквена имовина је у Црној Гори увијек била под режимом црквених правила, а тек потом и под режимом државног законодавства – и тек када је настајало, а то значи много касније. Државна власт Књажевине и Краљевине Црне Горе се јављала као благочестиви чувар и патрон Цркве, митрополита, свештенства, монаштва, манастира, цркава и црквених добара, а не као конфискатор и узурпатор тих добара. Књаз-Господар је у то вријеме представљао извор закона, па је нашао за сходно да, како је наведено, разлучи, тј. раздијели три врсте имовине у Црној Гори: црковну као прву, затим државну и, најпосле, владарску имовину. Да је црквена имовина била државна онда Књаз Никола не би разлучивао, тј. не би правио правну разлику у једној имовини и штитио црквену имовину. Ваљало би да се Сундечићев текст о финанцијалној реформи у Црној Гори пажљиво прочита. Иначе, овако јасна ствар није јасна само онима који, из својих разлога, не желе да им буде јасна, а у таквој ситуацији им се не може помоћи. Зато се и догађа да постоје особе које тврде да је ”разграничење између државних и црквених имања” у Црној Гори извршено 1868.г. а одмах за тим, потпуно нелогично, и да је држава, наводно, била власник црквене имовине. Зашто би се онда нешто ”разграничавало” или, да употребимо термин Књаза Николе и Јована Сундечића, правно ”разлучивала црковна, државна и владарска имовина”? Да не отварамо питање чије су биле задужбине које су завјештане Цркви и црквеним установама, а не држави Црној Гори кроз историју? Ако је у чл. 718. Богишићевог Законика наведено да се управа црковних добара првенствено одвија по унутрашњим актима Цркве онда се морамо запитати: који су то унутрашњи акти Цркве? То су, дакле, Свето Писмо, Свети Канони Апостола, Васељенских и Помјесних Сабора, Светих Отаца и други црквено-правни прописи. Ти важећи црквени прописи никада у Књажевини и Краљевини Црној Гори нису били у супротности са државним законима, али, руку на срце, ни државни закони те старе Црне Горе нису били у супротности са канонским правилима Цркве што се лако може провјерити упоређивањем. Вријеме које је остало иза нас је било другачије и зато се данас налазимо у позицији да преко медија објашњавамо правне и црквене аксиоме. А што се тиче данашњег времена – ствар је јасна као бијели дан! Митрополија Црногорско-Приморска и друге епархије, цркве, манастире и остале црквене установе су се као правни субјекти уписивали у катастарске књиге на исти начин и по истим правним основима као и сви други субјекти права – правна и физичка лица – у Црној Гори. Црквени и правни субјективитет Митрополије Црногорско-Приморске у Црној Гори је исти као и прије 1918. године. Она је само 1918-1922. године обновила јединство са Пећком Патријаршијом, у оквирима Српске Православне Цркве, сачивавши своју самосталност и власништво над црквеном имовином. Патријаршија Српска није титулар црквене имовине у Црној Гори, како се упорно подмеће ради обмањивања неупућених читалаца. На крају, остали смо и остајемо без одговора на питање: да ли је држава била и да ли је сада власник имовине Исламске заједнице и Римокатоличке Цркве у Црној Гори? И ко је био власник црквене и имовине других вјерских заједница на територији која се није налазила у Књажевини и Краљевини Црној Гори, а која се данас налази на територији Црне Горе? Ипак, изрази и формулације који су коришћени у тексту указују да се позива на прогон Цркве, митрополита, свештенства и православних вјерника и да је ”вакат” да се то учини. То забрињава више од, по ко зна који пут, саопштених антицрквених ставова, јер је ријеч о јавном позиву на прогон и насиље. митрополија црногорско приморска

Сваки двадесети мисли да је Христос рођен на Васкрс, а сваки десети не зна да је Витлејем мјесто рођења Исуса Христа, али 7 од 10 тврди да веома добро зна историју Христа. Опрос 2000 человек показал, что каждый 20-й не смог назвать имен родителей Иисуса, а трое из 10 не подозревали, что Иисус был плотником. Около 16 % думали, что он был безработным. Каждый 20-й думает, что среди даров, которые волхвы принесли младенцу Иисусу, был осел, а еще 5 % считают, что существует звезда, названная в Его честь. Каждый 10-й не смог назвать имя Иуды, который предал Иисуса, и один из 100 человек считает, что его предала мать, Дева Мария. Почти четверть не знали, что Страстная Пятница – день, когда Он умер на кресте. Истраживање је такође показало да само троје од десет британаца зна о Исусу из Светог Писма. Иницијатор овог истраживања је телевизијски канал „History“. Извор: Митрополија црногорско-приморска