Претражи Живе Речи Утехе

У току још увек ванредног стања у коме радимо, у Томину недељу ове, 2020. године, телефоном смо забележили разговор са протојерејем Небојшом Тополићем, старешином храма Рођења Пресвете Богородице у Земуну. Звучни запис беседе Замолили смо нашег госта да нам појасни шта св. Апостол Тома представља некада и сада, а чини се и убудуће, зашто је нас хришћане заболело његово неверје, откуда оно када је све време био у прилици да види дела Господња? У светлу ових дана у коме православни хришћани и поред трпљења, послушности и одговорног понашања доживљавају велике притиске од једног дела јавности, постављамо помало незахвално питање о. Небојши - који је подсећамо дуги низ година провео уз блаженопочившег Патријарха Павла - како би се, по његовом мишљењу и искуству, Патријарх Павле поставио и шта би урадио у овој ситуацији? Зашто су неки медији дочекали оболевање Епископа ремезијанског Стефана као доказ да ето хришћани 'нису у праву'? Подсећамо се и побусаног понедељка и значаја молитвеног спомињања наших упокојених предака у ове дане Васкршње радости. "Полазиште хришћанског веровања је љубав и само срцем можемо да препознамо Бога" подвлачи о. Небојша и каже да св. Апостола Тому "можемо да ставимо у контекст оних који нам данас траже логичке и спознајне доказе о Васкрсењу". "Хришћанска вера је нешто изнад границе разумног схватања и рационалног" каже о. Небојша који додаје да су "и поред те привидне недоказивости - милиони људи прилазили и данас прилазе Христу. Да ли они имају логички приступ и доказе?" пита наш гост. "Телесни вид више није потребан када се срце распламти вером" поручује старешина Богородичине цркве у Земуну и појашњава да је "вера надрационална али је истовремено и знање срца које је просветљено Духом Светим". "Трудите се да вам речи буду благе, а докази јаки" једна је од мисли блаженопочившег Патријарха Павла на коју је о. Небојша подсетио у овој емисији. "Ми смо се уљуљкали у свом комформизму, очекујући од овога света да нам верује" рекао је о. Небојша и подсетио да као хришћани "не треба да очекујемо од света милост, већ од Господа, и милост и радост – радост проузровокану страдањем". Извор: Радио Слово љубве

Са званичне интернет странице свете царске лавре манастира Хиландара доносимо звучни запис литургијске омилије високопреподобног архимандрита Методија, игумана хиландарског. Отац Методије је беседу изговорио у пету недељу Великог поста, 5. Априла 2020. Лета Господњег.

У суботу 26. октобра када наша Црква молитвено прославља светог мученика Карпа и свету новомученицу Злату Меглинску, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован началствовао је литургијским сабрањем у храму Светих апостола Петра и Павла у Неменикућу. Епископу су саслуживали: протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник опленачки протојереј-ставрофор Миладин Михаиловић, јеромонах Петар (Драгојловић) старешина манастира Пиносава, протођакон Иван Гашић и ђакон Филип Јовановић. Звучни запис беседе Самој светој Литургији претходило је, на предлог свештеника, протојереја Новака Илића, рукопроизвођење у чин чтеца господина Дејана Јоксимовића и господина Станка Станковића из Неменикућа. Лепоту литургијског сабрања у Неменикућама увеличали су чланови певачког друштва “Српски православни појци” из Београда са којима су заједно појали верни народ и ђаци веронауке. Обративши се присутнима надахнутом беседом Преосвећени Владика говорио је о доброти Божијој, милости Божијој, љубави Божијој, о томе како је Бог сажаљив према човеку и да Господ осећа како радост човечију, тако и и његову патњу. Све ово нам потврђује и данашње Јеванђеље, у којем смо чули да је Господ исцелио жену која је дванаест година боловала од течења крви. Ова жена није патила само због физичке тешкоће болести, већ је њен бол био много већи, односно онај душевни бол, јер је због своје болести од околног народа сматрана нечистом. Стога се ова жена није усуђивала да дотакне руку Христову, али је имала такву веру да је сама рекла: “Ако се само дотакнем хаљине Његове, оздравићу” (Мт 9,21). И видевши ту веру Господ наш Христос јој из свог човекољубља рече: “Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је” (Мт 9,22). Из ових речи Господњих видимо да је вера основ нашега живота. Али не било која вера, не било кава вера, поготово не сујеверје, не маловерје, већ вера јеванђелска, као што је била у овој жени, она вера за коју Господ и нама каже да ћемо моћи и брда да премештамо уколико је имамо макар у мери зрна горушичиног. То је вера која нас чини правим људима, Божијим људима, вера која нам помаже да дођемо до правога знања. Сво знање које стекнемо у своме животу није спасоносно уколико у њему нема вере. То наравно не значи да не треба да стичемо знање, али морамо и знати да вером ходимо, а не знањем, како каже свети апостол Павле. Јер знање људско, без вере производи гордост, сујету. Вера нас заправо уводи у знање. Вера је свеосвећујућа, како кажу свети оци. Вера је свевидеће око, јер вером видимо Бога. Вера је душа која види Бога, осећа Бога, а преко Бога она види и човека. Без Бога не можемо сагледати ни заволети човека, а не можемо ни човека без Бога. Другим речима без богољубља нема ни човекољубља, а без човекољубља нема ни богољубља. Вера је лични сусрет са Христом, али нам је уз веру потребна и благодат Божија. Јер благодаћу Божијом се спасавамо, каже свети апостол Павле. У прочитаној данашњој посланици, свети апостол Павле поручује хришћанима да не примају узалуд благодат Христову. А благодат је сам Господ наш Исус Христос. Благодаћу живимо, благодаћу се спашавамо и зато често и понављамо речи на светој Литургији: “Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас, Боже, благодаћу Твојом”. У Христу, у Благодати, је наше освећење, наше преображење, наше обожење. И примљена благодат може не користити примаоцу уколико је човек злоупотреби. Као што нам и вера не помаже уколико је злоупотребимо, а ни љубав, која је веза савршенства, не помаже нам уколико је злоупотребимо и уколико је сведемо на интерес. Уколико све то злоупотребимо онда значи да не живимо у благодати Божијој. То ће значити да не живимо у Духу Божијем већ да живимо у духу своме, духу овога света. Дух овога света нам говори да је све и сва у овоме свету, да на овоме свету опстајемо и да на овоме свету и нестајемо. То је доказ да не живимо у благодати Божијој, доказ да немамо веру у васкрсење и живот вечни који су основ наше вере. Благодат Божија нам се даје кроз свете тајне и свете хришћанске врлине, али она у нама остаје бесплодна уколико је не унесемо у свој живот, у своју природу, у своје биће у које нас је Господ из небића привео, тј. уколико благодат Божију не унесемо у душу своју”. После свете Литургије, трудом оца Новака, старешине храма, за све присутне уприличена је трпеза љубави, након које је Преосвећени Владика обишао рушевине манастира Кастељана са архитектом господином Вујадином Радованићем, као и будућим пријатељима манастира. Извор: Епархија шумадијска

Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служиo je у суботу, 7. септембра 2019. године Свету архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог у Нишу, при Богословији Светог Кирила и Методија у Нишу. Звучни запис беседе Преосвећеном Владики саслуживали су ректор протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић као и професори Богословије у Нишу, а лепоти Свете Евхаристије допринело је и појање нишких богослова. Након заамвоне молитве прочитана је молитва за почетак школске године, а Владика је након Свете Литургије покропио ђаке. Преосвећени Владика је након Литургије пожелео професорима и ђацима пуно успеха у раду и учењу у новој школској години. Епископ нишки је срдачну добродошлицу пожелео ђацима који су ове године уписали први разред Богословије Светог Кирила и методија у Нишу и одлучивши се да "се овде уче и припремају за служење Цркви Божјој и Олтару Божјем". Када хоћемо да саградимо добру кућу, увек прво радимо добре темељ - да би та кућа била стабилна, јака и да би дуго трајала. Тако и ми овде у овој школи управо радите те темеље на којима ћете градити вашу животну кућу и зато се трудите да ти темељи буду добри, јаки и чврсти" рекао је између осталог Владика Арсеније у свом обраћању богословима. "Сутра ћете бити пастири цркве. Међу вама су будућу свештеници, професори, монаси, Епископи. Међу вама је будућност Цркве Христове. Зато се трудите да стекнете што више знања, да наставите и даље да се усавршавате на богословским школама, јер знање је богатство, на коме ћете изградити и своју и будућност наше Свете Цркве" поручио је Владика младим богословима који су уписали први разред нишке Богословије." Извор: Радио Глас

У понедељак, 22. јула 2019. године, када наша Црква слави успомену на Светог свештеномученика Панкратија, Светог Теодора и Свете мученике гламочке и куленвакуфске, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Господин Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светога Саве на Аеродрому у Крагујевцу. Епископу су саслуживали: ректор крагујевачке Богословије протојереј-ставрофор др Зоран Крстић, протојереј-ставрофор Живота Марковић, протонамесник Бранислав Матић, јереј Александар Зафировић (Епархија рашко-призренска), јереј Милош Ђурић и ђакон Урош Костић. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juli2019/aerodrom22072019.mp3 У својој литургијској беседи на одломак из Јеванђеља по Матеју (гл.13, 10-23), Преосвећени Владика је рекао: “Господ својим ученицима каже да је њима дато да знају тајне. О каквим се тајнама тачно ради и коме су заправо ове речи упућене? Ове речи се односе на све људе који су себе лишили гордости и сујете, односе се на оне који ревнују за веру, који ревнују кроз пост, молитву, добра дела. Мало касније писац Јеванђеља каже: “Њима није дато”. Ово “њима” се односи на оне који нису у Цркви и који су далеко од Христа. Ко није у Христу како може да зна шта је у Богочовеку? Знање тајне Христове је дар, дар који се даје, али се никоме не намеће и оно се даје онима који се боре против греха, страсти и онима који чине добро. Јеванђелске речи “ко има даће му се, а ко нема узеће му се и оно што има”, значе да онај ко буде имао вере даће му се изобилно знање тајни Христових. Свако створење је створено од Бога и има дар од Бога. Наш први дар је наша душа. Да би знали тајне Христове потребно је да будемо искрени једни према другима, јер духовним очима видимо оно што телесним не можемо”. Извор: Епархија шумадијска

„Људска ријеч само је слика једног вањског утиска. Слика је допутовала као дојам кроз наше око или кроз наше ухо или мозак и, претворивши се тамо у ријеч она је као пчела из кошнице излетјела по нове дојмове у природи, и тако се гомила у људском мозгу језично благо као хиљадугодишњи мед људског искуства. Низови ријечи излазе из нашег мозга као гости из расвијетљене куће, утисци утјечу у мождане станице као возови у колодвор, а над нашом можданом кором лете слике дојмова као метеори. Ријечи нису друго него одрази појединих дојмова у мозгу.“ „Многопоштованој господи мравима“ М. Крлежа Читајући критику коју је на рачун антинаучног друштва упутио амерички молекуларни биолог и члан организације American Council on Science Алекс Березов, подсетих се његових речи из чланка под називом „The New Dark Age“ у ком каже: „Европски политичари, новинари и грађани треба да се ангажују у јавној расправи. Треба да одлуче какву врсту друштва желе. Оно које ће се темељити на науци и доказима или оно које ће почивати на псеудонауци и празноверју? Иронично је да је континент који се бизарно хвали окретањем од религије, религију заменио свим могућим постмодернистичким глупостима и псеудонауком. Добродошли у „Ново Мрачно Доба“.[1] Да ли је ово друштво заиста Друштво Новог Мрачног Доба? Може ли друштво у ком је образовање маргинализовано, а јавни простор уступљен тренутним трендовима, идеологији баналности, полуинформацијама, површним ослањањем на традицију коју ретко преиспитујемо и коју подразумевамо као такву, умети да одговори на изазов постмодерне? Позивањем на традицију, повратком на „стара правила“, њеним изучавањем, постајемо анестезирани данашњим стањем ствари и у таквом контексту постајемо неспособни за разумевање времена у ком живимо. Тако се ослањањем на правила која не одговарају савременом добу, на мисао која не описује савременог човека, на архајске доживљаје због којих смо лишени сазнања и квалитетног садржаја, наш повратак традицији претвара у антиинтелектуализам. Прегршт неупотребљивих информација којима смо засути уместо најбољих садржаја којима ће човек коначно достићи меру властитих могућности и моћи да одигра улогу Deus ex machina. Да ли новонастала ситуација појмовног схватања стварности око нас утиче на наш језик, тачније немогућност да истим изразимо себе, проблеме које можда мисаоно препознајемо али због удаљености од језика не умемо да их прецизно изрекнемо? И да ли због ње губимо могућност да се тачно дијагностикујемо и одредимо? Можемо ли се извући из заглушености сазнавања? Човек промишља, учи, закључује, ствара и тако је мисао постала језик, а заједно их треба користити као средство разума и утицаја на потенцијално болна препознавања и не дозволити лично утапање у прописане норме и конвенције, губећи тако аутентичност и непоновљивост. Лудвиг Витгенштајн, један од утемељивача аналитичке филозофије, установио је и нову филозофску парадигму, односно обрт ка језику. Његова теза гласи да је „мој свет мој језик“ и да су „границе мог језика границе мог света“, те да је „мишљење нешто што претходи говору као његов нужни предуслов“. Како наглашава Витгенштајн, треба „да се истакне чињеница да је говорење језика део једне делатности или животне форме.“[2] Колико је језик значајан за наше мишљење, макар то била скромна помисао о физиолошким потребама, како мисао претварамо у језик и колико смо способни да овладамо употребом речи? Мисао урања у дубину, пење се у висину своје ширине и у свом пространству непостојаних граница формира реч. Тако на новонасталим нивоима усложњава језик и прецизно бираним речима даје одговоре на стварност. Мисао служи језику да јасно изрази наш идентитет, додуше флуидан и протејски, али који настаје кроз језик и у њему. Има једна занимљивост везана за лобању Ренеа Декарта. Наиме, научници су, проучавајући је, открили да она, иако наизглед једнака другим обичним лобањама, у подручју фронталног кортекса има истурен један део који је управо задужен за начин процесуирања значења речи.[3] На то колико је ово утицало на великог мислиоца наука ће дати коначан одговор, али је чињеница да бар делимично сазнајемо како је и зашто овај „отац“ модерног мишљења, припадник рационализма, који је сматрао да је разум, независно од спољашњег света и чулних утисака, главни критеријум знања, умео тако дубоко да промишља и пренесе језиком то искуство.[4] „У почетку беше Реч“. Реч нас је формирала и надаље формира нашу културу, мишљење и целокупан наш живот. Помоћу речи, кроз магију откривања себе, проширујемо свакодневни поглед на свет. Човек неусловљен социјалним, стекнутим и уписаним нормама у виђењу света и културе, човек изван просека масе, лепше ће креирати свој свет језика, па самим тим и свој идентитет. Потрага за одговорима на многа питања управо је условљена језиком. Да ли нас и та потрага, а не само одговори, доводи до преображаја, у животу који је заплет пун понављања, али са увек новим изазовима које треба изразити истим тим језиком на потпуно нов начин? И да ли је средство самоспознаје, та главна протеза која нам служи, управо Реч? Дугачак пут лутања и тражења себе изискује разговор са собом. Захтева директну суоченост са имагинарним, или пак истинским собом, трансформисаним собом, изискује суочење са стварношћу и својим деловањем у њој. Спознаја тако бива једино могућа ако буде препозната мишљу, односно речима. Модеран човек је дужан да буде залог свести свог доба, залог промене и искорака унапред. Усредсређивањем на духовност и изоштравањем сопственог знања постаје могуће достизање врховне спознаје која се у цркви остварује у Христу. Тако знање бива средство постизања смисла живота. Велики руски редитељ Андреј Тарковски поставља себи питање: „Шта треба да радим када сам прочитао Откровење? Потпуно ми је јасно да ја више не могу бити исти као пре, не само зато што сам се променио, него зато што ми је било речено: будући да знам то што сам сазнао, дужан сам да се променим.“ [5] Ако уронимо у сам појам еволуције, као прихваћене законитости развоја феномена које данас разматрамо, видећемо да су филолози углавном прихватили становиште да су језици настали кроз развој, а не да су се вештачки формирали. Постмодерни теоретичари су тврдили да је језик неухватљив и произвољан. Промишљање себе кроз процес промене језика, промишљање о сопственој природи, не затвара нас у границе наше форме. Напротив, преиспитивањем себе излазимо из оквира и оно надаље бива саморефлексија која имплицира модификовање наших емоција и доживљаја. Викторијанском снагом и ренесансним језиком речено: ми постајемо уметници и креатори себе самих. Саморефлексија, преиспитивање наших дела, одражава наш преображај. Свака теорија о стварању је теорија о променама. Материја и енергија у свом кретању мењају облик. Ако овоме додамо Дарвиново мишљење да се слобода мишљења најбоље унапређује постепеним просветљењем људских умова, а да то просветљење следи из напретка науке, нема нам куд него да поверујемо и њему и апостолу Павлу који нас учи: „ Зато вас, браћо, усрдно молим Божјом самилошћу да своја тела дате као жртву живу, свету, угодну Богу, да служите Богу користећи свој разум.“ (Римљанима 12:1) Кантовским језиком речено треба да испитамо субјективне моћи ума да бисмо смели тврдити да је наше сазнање истинито. Треба да „будемо храбри и користимо разум“. „Јер сад видимо као у огледалу, у загонетки, а онда ћемо лицем у лице; сад знам дјелимично, а онда ћу познати као што бих познат.“ Огледало је симбол саморефлексије, удвајања, али и другости. Саморефлексија је способност ума да на свесном нивоу промишља о себи. Једна Магритова слика, на којој он приказује британског песника Едварда Џејмса који стојећи испред огледала не види свој лик, већ своја леђа, често ме нагони на страх да је немогуће спознати свој лик до краја. Али која су то помагала која нам служе да у тој потрази напредујемо? Једно су сигурно језик и култура, а друго, што обухвата све, јесте наше образовање. Наш одраз, наша сенка, јесте суочавање, препознавање, прихватање и могућност поправљања деформисаног себе, оног што у одразу видимо. На другој слици, насловљеној Лажно огледало, исти уметник приказује велико око у чијем средишту су облаци. Наше око је наше чуло вида, али може ли се њим спознати свет, своје ја, и каква је разлика и однос између ума и наших чула при сазнајним процесима? Апостол Павле нам говори да сада видимо „као у огледалу“, замагљено, а да ћемо у Есхатону успети да спознамо као што смо спознати. Да ли нас онда то спречава да у овом предокушају ипак употребимо и очи, и срце и сва чула да бисмо коначну спознају учинили смисленом? Чувени књижевник Хорхе Луис Борхес у својим делима на фантастичан начин меша фикцију и реалност, користећи многе параболе као што су тигрови и лавиринт, али и параболу огледала. Као дете се плашио огледала, тачније страха да у њему неће видети свој лик, него туђи. И не само да се неће препознати, него да га неће видети, да ће му огледало показати туђе лице или неку безличну маску која скрива нешто страшно. А страх се показао као оправдан јер је касније од свог оца наследио прогресивно слепило. Но Борхеса губљење вида није одвојило од напредовања и даљег стварања. У том стању схвата да су његове очи заправо лажно огледало.[6] Тако урањањем у себе, у читање које је по сопственом сведочењу волео више од писања, страх ишчезава и остаје смисао који је за Борхеса знање по себи. Овоме можемо додати и Сартрово разумевање свести: „Ја не могу да будем предмет за себе сама, јер јесам оно што јесам, ослањајући се само на своја средства, рефлексиван напор према подвајању завршава у неуспеху, ја увек схватам сам себе.“[7] Још један пример параболе огледала налазимо у поеми „Црни човек“ Сергеја Јесењина у којој он својим песничким и човечијим „ја“ напада црног човека и с надљудском снагом се суочава са двојником. У драматичном тренутку пред огледалом, суочен са злом, песник у личној драми, у оваплоћењу личне борбе против себе као највећег непријатеља, разбија огледало. Сам црни човек на тај начин не бива убијен и борба и даље траје, јер остаје и даље пред огледалом, само разбијеним. Огромна је борба у спознаји себе и тешка су сазнања себе у безнадној души, а тек „када познаш самог себе, тада можеш познати и Бога, и сагледати мишљу твари“, учи нас преподобни Нил Синајски. Постоји сведочанство Максима Горког који каже да је једва суздржавао сузе када је слушао Јесењина док рецитује монолог Хлопуше, и да је дубоко потресен плакао када му је овај изрекао једну од првих верзија „Црног човека“. Борба и суочавање са самим собом је одувек присутна у човеку. Пушкин, Едгар Алан По, Чехов, Гогољ, Шекспир су само неки који нам у својим делима доносе ту личну човекову драму. И онда нам постаје јасно и Августиново чуђење над чињеницом да људи путују да би се дивили висини планина, великим морским таласима, широком пространству мора, кружењу звезда, а пролазе покрај себе и не зачудивши се. Парчад разбијеног огледала, када их саставимо и склопимо у једну слику, можемо да замислимо као детаље наших искустава у упознавању себе. Ту парчад успевамо да интегришемо помоћу свести и разума, јер “све оно што опажамо у било ком тренутку формира нашу свест, што свесно искуство чини истовремено најближим, најфамилијарнијим и најмистериознијим аспектом наших живота.”[8] Томе нас учи и свети Јован Златоусти када каже: „Како онај ко је познао себе познаје све, тако онај који не зна себе не може познати ни ништа друго.“ Естрагон у драми „Чекајући Годоа“ дели судбину са Владимиром који му каже: „Увек ми пронађемо нешто, зар не, Владимире, што нам створи утисак да смо живи?“ У тој драми апсурда, неверица писца да ипак постоји рационални и уређени универум се проширује и на могућност језика да изрази суштину ствари и буде средство сазнања? Чекајући извесног Годоа протагонисти, који су представници целог људског рода, убијају време у необавезном, усиљеном разговору. Када им се на сцени придружи други пар, схватамо да време у ком се налазе Владимир и Естрагон заправо стоји у својој пасивности чекања, док се другој двојици праволинијски креће. То време које тече јесте и време које се мења. Кроз њихове кратке реплике и бесмислено чекање схватамо „апсурдни положај човека у свету у коме не постоји трансценденција која га осмишљава.“ Али у том пасивном чекању време не доноси метаноју. Ако узмемо да је Бекетов Годо Бог, да је оно што јунаци чекају спасење, намеће се питање могу ли га задобити својим пасивним чекањем? Одговор је очигледан: чињеница да постоји само чекање без кретања већ је сама по себи апсурдна.[9] Да ли је могуће да човек промени себе и стварност властитом снагом и индивидуалношћу? Да ли је машта довољна? Да ли је довољно само поверовати да би се достигла коначна индивидуална промена? Или је у човековој властитој жељи да напредује одговор на његову вечност? Да ли је лична спознаја, речи које је описују, данас добила нову конотацију у којој не распознајемо њену изворну снагу и вредност? Из снаге ума и знања, из маште и људске имагинације је једино могуће истински стварати. „На тржишту реч креативност данас означава произвођење идеја које са могу применити у практичним стратегијама увећавања профита. Извитоперавање њеног значења траје тако дуго да та реч тешко може пасти на ниже гране. Више је не употребљавам; препуштам је капиталистима и професорима да је злоупотребљавају до миле воље. Али имагинацију не дам. Имагинација није средство за стицање новца. Нема је у речнику прављења профита. Она није оружје, мада су из ње потекла сва оружја и мада од ње зависи њихова употреба или неупотреба, што, уосталом, важи и за све други алатке и њихове употребе. Уобразиља је фундаментални начин мишљења, суштинско средство постајања и остајања људским бићем. Она је алат ума.“[10] Време игра значајну улогу и у Јовановом Откровењу. За Апокалипсу Тарковски каже да је она највеће поетско дело створено на земљи. „Ми живимо материјализовано, понављајући о постојању простора и времена. То јест, ми живимо захваљујући пристуству овог феномена, или двеју феномена, и врло смо осетљиви на њих зато што они ограничавају наше физичке оквире. Али, као што је познато, човек је створен по слици и прилици Божијој, и према томе, има слободу воље и способност да ствара… У Откривењу Јовановом речено је: Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих. То јест, равнодушност, неучешће, изједначује се са грехом, са преступом пред Творцем.[11] Једанпут сам питала пријатеља: „Шта је то пакао?“ Одговорио је кратко: „Пакао је рутинизација живота.“ Пут до себе је често дуг. Живот је ткање себе, проналажење и прихватање новог себе, сигурно не потпуно новог, али оно бар једним делом, оним најлепшим, као палимпсест, ново писање на оструганом. Ми смо нестални, недовршени, несавршени, али спремни на прихватање и љубав према промени. У сталном смо кретању напред, у потрази за знањем, светлошћу, за истинским духовним бићем себе, у откривању непроцењивог себе, у тражењу истинске лепоте људског живота и постојања, људске креативности и стваралаштва, јер оно што „делимично знамо“ одређује наш трајни одјек у вечном и оном потпуно спознатом, савршеном. Знање нам пружа шансу да афирмишемо сопство. Кроз Реч, Речју кроз себе-себе остварујемо. Све оно лепо, истинито, добро и љубавно, Речју препознајемо у сваком тренутку. Можда не потпуно, овде и привремено, али оно у Нади да ћемо бити спознати. ------------------------------------------------------ [1] https://www.acsh.org/news/2017/06/21/new-dark-age-eu-court-issues-insane-ruling-vaccines-11468 [2] Л. Витгенштајн, Л, Филозофска истраживања, Нолит, Београд, 1980. [3] Journal of the Neurological Sciences, Volume 378, „The brain of René Descartes (1650): A neuro-anatomical analysis“ [4] Р. Декарт, „Реч о методи доброг вођења свог ума и истраживања истине у наукама“, у: Расправа о методи, Естетика, Ваљево-Београд 1990. [5] У Лондону 1984. године, у оквиру Сент Џејмског фестивала, била је организована ретроспектива филмова Андреја Тарковског који се у то време, поставивши у театру Ковент Гарден оперу „Борис Годунов” Мусоргског, спремао за снимање „Жртвовања”. У неколико наврата је говорио на тему „Стварање филма и одговорност уметника” и одговарао на питања публике, а у једној од лондонских цркава одржао је „Слово о Апокалипси”. [6] Џ. Вудал, Човек у огледалу књиге (Живот Хорхеа Луиса Борхеса), Бранко Кукић и Уметничко друштво Градац, Чачак – Београд, 2004. [7] Ж. П. Сартр, Биће и Ништавило/ Оглед из феноменолошке онтологије, Београд, Нолит, 1984, стр. 280. [8] M. Velmans, S. Schneider, The Blackwell Companion to Consciousness, Published December 1st 2006 by John Wiley & Sons. [9] T. F. Driver Beckett by the Madeleine, From Columbia University Forum (Summer, 1961.) [10]U. K. Le Guin, Words Are My Matter: Writings About Life and Books, 2000-2016 / Reči su moja stvar: Zapisi o životu i knjigama, 2000-2016. [11] А. Тарковски, „Слово о Апокалипси”. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу по Божићу, 13. јануара 2018. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије походио је паству своју у пљеваљском крају, служећи Божанску Литургију у храму Светог Великомученика Георгија на Гукама. Звучни запис беседе Саслуживали су протојереји-ставрофори Боривоје Пантић, Огњен Перковић и протођакон Никола Перковић. У беседи Владика се осврнуо на речи Светог Апостола Павла којима нас подсећа да је Црква Божија, коју је засновао Бог Цркву као своју заједницу и он као Апостол од самога Бога је постављен да ту Цркву која је Божија он надзире, изграђује божанском проповеђу и знањем које је примио од Господа Исуса Христа јер је он Њега лично видео и лично знао и од Њега научен Њега проповедао: – Свети апостол Павле намерно подвлачи и наглашава да за своје знање о Господу, о Богу, он није ишао на нека посебна места знања, није ишао да ослушне шта причају људи, није се од људи учио божанском знању него од Бога. Он није куповао своје знање, оно што је он предавао људима после него је предавао људима оно што је од Бога чуо и од Бога научен био. – И сада имамо тај континуитет Цркве, трајање Цркве кроз векове и трајање истог тог знања и исте те заједнице. Црква је дакле Божија и знање у њој је Божије, и народ у њој је Божији народ. Утицаји овог спољашњег света ту не могу продрти и покварити и помутити. И од нас, опет по Светом апостолу Павлу, тражи се да будемо духовно јаки и истрајни, издржљиви. Није духовна снага само у способности стварања великих дела, него и у способности одржавања онога што већ постоји, у способности идења напред, у способности истрајавања на путу који је прави пут и који је већ показан и прокрчен. Способност духовна па и физичка јесте и у томе да можемо успешно да следимо оне који су успешно пред нама ишли, који нас успешно и паметно, мудро и храбро предводе, способност идења за њима, неизостајања, да не клонемо на путу, да не залутамо, да нас неко не одведе са правог пута неком својом обманом, поручио је Преосвећени сабраној пастви. Извор: Епархија милешевска

Отац Предраг је са нама подијелио своја сјећања на свој први сусрет са Светим Василијем Острошким. Шта је то духовно сљепило и како да духовно прогледамо објаснио нам је отац Предраг тумачећи јеванђелску причу на Недјељу о слијепом. Како да се исповиједамо на прави начин и колико је битно да искреном исповијешћу чистимо своју душу и од најмањих гријехова. Отац Предраг нам је говорио и како да побиједимо страх, посебно код младих људи и шта је прави живот у покајању. На ова и још многа питања добићете одговоре од оца Предрага Видаковића у овој нашој емисији, коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора