Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'значај'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Према Светом Јовану Кронштанском, молитва је „непрестано осећање сопствене немоћи душевне, освећење душе и тела, предукус будућег блаженства, блаженство ангелско, киша небеска која освежава, напаја и оплођује земљу душе, очишћење и освежење мисаоног ваздуха, озареност лица, радост духа, златна нит која твар повезује са Творцем, ведрина и срчаност у свим патњама и искушењима живота“. О значају и улози молитве у хришћанском животу, разговарали смо са гостом Јутарњег програма, презвитером Браниславом Ђурагићем, парохом ветерничким. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  2. Парох паштровски протојереј Драгослав Ракић је отворио предавање и рекао да је оно конципиран тако да тема буде обрађена из перспективе монашког и породичног начина живота.. Монахиња Текла се у свом излагању о монашком начину живота, полазећи од Пресвете Богородице, дотакла примјера многих светитељки, које су својим трудом и стремљењима задобиле вјечност. Оливера Блабан теми је приступила из перспективе породице, медицине, психологије и друштвеног живота. Предавању су присуствовали вјерници са простора Светог Стефана и Будве. Извор: Митрополија црногорско-приморска
  3. Поводом освештавања новообновљене цркве Светог Стефана Штиљановића у Ђенашима, самог празника Светих Стефана и Јелене Штиљановића – славе Кола српских сестара и Дјечијег хора који носе име „Света Јелена Штиљановић“, 19. октобра је у згради Академије знања у Будви одржано предавање на тему “Васпитни значај савремене жене – хришћански аспекти”. Предавање су, у организацији Парохије паштровско-тудоровићке, одржале монахиња Текла из манастира Рустово и протиница Оливера Балабан, новинар Радија „Светигора“. Парох паштровски протојереј Драгослав Ракић је отворио предавање и рекао да је оно конципиран тако да тема буде обрађена из перспективе монашког и породичног начина живота.. Монахиња Текла се у свом излагању о монашком начину живота, полазећи од Пресвете Богородице, дотакла примјера многих светитељки, које су својим трудом и стремљењима задобиле вјечност. Оливера Блабан теми је приступила из перспективе породице, медицине, психологије и друштвеног живота. Предавању су присуствовали вјерници са простора Светог Стефана и Будве. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
  4. Предавање је реализовано у облику дискусије, гдје су двојица уважених предавача одговарала на питања модератора, свештеника Синише Шаренца и питања публике. Предавачи су на разумљив начин појаснили развој хришћанског богослужења, као и улогу богослужења на развој личности човјека. У току дискусије разговарало се о темама које се тичу евхаристијског, личног и саборног карактера како појединца, тако и хришћанске заједнице. На крају дискусије, Епископ Фотије је дао свој коментар на теме које су се чуле током излагања и нагласио значај евхаристијског сабрања и важности посвећивања пажње сваком појединцу, а нарочито дјетету. Овај, и други пројекти Мисијског фонда, реализовани су под покровитељством World Vision организације. Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске Извор: Епархија зворничко-тузланска
  5. У четвртак, 27. септембра 2018. године др Србољуб Убипариповић, доцент на Катедри за литургику и др Растко Јовић, доцент на Катедри за канонско право на Православном Богословском факултету у Београду, одржали су предавање, благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија а у организацији Мисијског фонда Епархије зворничко-тузланске, на тему: Улога и значај богослужења у хришћанском животу. Предавање је реализовано у облику дискусије, гдје су двојица уважених предавача одговарала на питања модератора, свештеника Синише Шаренца и питања публике. Предавачи су на разумљив начин појаснили развој хришћанског богослужења, као и улогу богослужења на развој личности човјека. У току дискусије разговарало се о темама које се тичу евхаристијског, личног и саборног карактера како појединца, тако и хришћанске заједнице. На крају дискусије, Епископ Фотије је дао свој коментар на теме које су се чуле током излагања и нагласио значај евхаристијског сабрања и важности посвећивања пажње сваком појединцу, а нарочито дјетету. Овај, и други пројекти Мисијског фонда, реализовани су под покровитељством World Vision организације. Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице
  6. Нова школска година у хиљадама породица ученика првих разреда отвара питање избора између верске наставе или грађанског васпитања. Протојереј ставрофор проф др. Драгомир Сандо, који је на челу Одбора за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке СПЦ за Радио Слово љубве говори о веронауци у Србији и осталим европским земљама, и истиче које су главне предности учења једног од темељних предмета српске просвете кроз векове. Звучни запис разговора Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  7. С обзиром да је у богословској мисли наше помесне Цркве очигледан недостатак рецепције теолошког прегнућа Светог Фотија Великог, не треба сумњати да је њена појава у простору нашег богословља и наше културе истински празник и позив за свестранијим учешћем у промишљању питања са којима су се сусретали Оци IX столећа, а која су - посебно у контексту екуменских изазова - актуелна и у наше време. Задатак ове студије је према томе да тачно утврди еклисиолошки значај Сабора из 879-880. године, који је био значајан за Цркву, а у крајњој линији и за цео данашњи свет. Ова студија је написана као мали допринос овом проблему са надом да ће постати повод за даље исцрпније студије о њему, да би се тако овај Сабор уместо пуког историјског догађаја укоренио у свести и богословљу Цркве и постао познат и шире у свету не би ли допринео да православно богословље изврши свој велики задатак, јер, на крају крајева, као што је веома тачно написао блажене успомене Јован Мајендорф, 'једина успешна и сигурна будућност налази се у теологији, а православно сведочење је често баш оно за чиме човечанство свесно или несвесно трага'.'' (презвитер Филип Зимарис) Извор: Српска Православна Црква
  8. Са благословом Епископа зворничко-тузланског г. Фотија, Издавачка установа Епархије зворничко-тузланске Синај издала је књигу презвитера Филипа Зимариса Историјски, догматски и канонски значај Цариградског сабора (879-880). Реч је о докторској дисертацији одбрањеној на Аристотеловом универзитету у Солуну 2000. године, а иза чијег квалитета је стао ауторитет Митрополита пергамског Јована Зизиуласа као ментора. Књигу је са јелинског превела Лада Јагушт - Аккад. С обзиром да је у богословској мисли наше помесне Цркве очигледан недостатак рецепције теолошког прегнућа Светог Фотија Великог, не треба сумњати да је њена појава у простору нашег богословља и наше културе истински празник и позив за свестранијим учешћем у промишљању питања са којима су се сусретали Оци IX столећа, а која су - посебно у контексту екуменских изазова - актуелна и у наше време. Задатак ове студије је према томе да тачно утврди еклисиолошки значај Сабора из 879-880. године, који је био значајан за Цркву, а у крајњој линији и за цео данашњи свет. Ова студија је написана као мали допринос овом проблему са надом да ће постати повод за даље исцрпније студије о њему, да би се тако овај Сабор уместо пуког историјског догађаја укоренио у свести и богословљу Цркве и постао познат и шире у свету не би ли допринео да православно богословље изврши свој велики задатак, јер, на крају крајева, као што је веома тачно написао блажене успомене Јован Мајендорф, 'једина успешна и сигурна будућност налази се у теологији, а православно сведочење је често баш оно за чиме човечанство свесно или несвесно трага'.'' (презвитер Филип Зимарис) Извор: Српска Православна Црква View full Странице
  9. Користећи се Божјом речју и својим вековним искуством, Црква нам даје детаљна упутства како треба да живимо овај живот на хришћански начин. Међутим, Библија не покрива баш сваку ситуацију са којом ћемо се суочити у нашем животу. Како је онда она довољна за све етичке дилеме са којима се сусрећемо? То је место где се Хришћанска етика појављује, о којој смо данас разговарали са катихетом Бранком Калабом. Прилог смо преузели са званичне интернет странице радија Беседе View full Странице
  10. У новој емисији "Под знаком питања" на таласима Радија Слово љубве било је речи о улози Српске Православне Цркве на интернету и како препознати аутентичан, истинит и достојанствен садржај Цркве на друштвеним мрежама. Гост емисије био је Александар Арсенин, информатичар, стручни сарадник Центра за проучавање и употребу савремених технологија Српске Православне Цркве. Звучни запис емисије Извор: Радио Слово љубве View full Странице
  11. Значај Старог Завета за хришћанску теологију Родољуб Кубат Марк Шагал, Мојсеј прима десет заповести, 1956. У раној Цркви се од новозаветног доба па све до половине другог века под речју Писмо или Свето Писмо подразумевао Стари Завет. Као Писмо користили су га и наводили Христос и апостоли. Промишљања рано-хришћанских теолога о личности Исуса Христа нужно је подразумевало старозаветна обећања. То се види нарочито у формулацијама „писано је“ или „јер је тако пророк написао“. Уопште, месијански лик Христа се не може разумети без старозаветне перспективе. Он је Месија којег су најавили пророци, и у којем се „испунила Писма“. Многи догађаји из Христовог овоземног живота дешавали су се јер „je свe билo дa сe испунe Писмa прoрoчкa“ (Мт 26, 56) или „јeр сe oвo дoгoди дa сe испуни Писмo“ (Јн 19, 36). Сам Христос се често позивао на Писмо: „Зaр нистe никaдa читaли у Писму“ (Мт 21, 42; Мк 12, 10) или „Вaрaтe сe, нe знajући Писмa“ (Мт 22, 29). Он га је у неким ситуацијама тумачио: „И пoчeвши oд Mojсиja и oд свиjу Прoрoкa рaзjaсни им штo je у свим Писмимa o њeму писaнo“ (Лк 24, 27). Такође је позивао да се изучавају свети списи: „Истрaжуjeтe Писмa, jeр ви мислитe дa у њимa имaтe живoт вeчни; a управо oнa свeдoчe o мeни“ (Јн 5, 39). Поготово су се апостоли у расправама са Јеврејима позивали на Писмо. Тако се за ап. Павла на једном месту у Делима каже: „И Пaвлe пo свoмe oбичajу уђe к њимa, и три субoтe рaспрaвљaшe с њимa o Писму“ (Дап 17, 2). Писмо је и настало са циљем да буде поука и утеха Христовим ученицима „јeр штo сe рaниje нaписa зa нaшу сe пoуку нaписa, дa крoз трпљeњe и утeхoм Писмa имaмo нaду“ (Рим 15, 4). Сви ови наводи сведоче колико је Писмо, тј. Стари Завет био важан за Христа и апостоле. Рана Црква се од самих почетака саморазумевала као Нови Израил, који своје утемељење има у Старом. Истоветна аналогија постојала је на нивоу Писма. Нови Завет изникао је из Старог, који је и био „васпитач за Христа“ (Гал 3, 24). Стварност коју је најавио Стари остварила се у Новом Завету. На тим богословским основама настало је хришћанско Свето Писмо. Стога и не чуди ауторитет Старог Завета у свести раних хришћанских теолога и уопште у животу Цркве. Тај ауторитет се огледао у његовој богослужбеној употреби – химнографији и иконографији, а нарочити хришћанској теологији и егзегези. Од сачуваних светоотачких тумачења Писма, приметно је да су се свети оци у егзегези више усмеравали на Стари Завет, што је врло индикативно. Чак су и у аскетској литератури старозаветни списи имали средишњу улогу, као нпр. Псалми, Приче Соломонове или Исаија. У светописамским текстовима оци су тражили Истине вере. Поред тога, у Писму су присутни и обрасци мишљења, који су формирани већ у Старом Завету. Размишљати и говорити о Богу могуће је само кроз разумевање речи Божије присутне у Писму. Тако се у оквиру хришћанске егзегезе развила типологија, као егзегетски приступ који се заснивао на изналажењу и разумевању унутрашњих спона између старозаветне и новозаветне стварности, као и њене егзистенцијалне импликације на реалност Цркве. Готово је фасцинанатно колико су свети оци познавали старозаветне списе. За неке се, чак, тврдило да су цело Писмо знали напамет. Познавање Писма није важило само за оне оце који су били посебно усмерени на тумачења, као што су Св. Јован Златоуст, Теодорит Кирски или Св. Јефрем Сиријски, већ и на оце склоније богословским спекулацијама, као што су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики Св. Кирил Александријски или Св. Максим Исповедник. Довољно је само погледати колико је Св. Кирил опширно тумачио мале пророке, па на основу тога закључити шта му је значио Стари Завет. Истоветан утисак се стиче када се погледају Питања и недоумице (Quaestiones et dubia) Св. Максима. Све то говори колико је Стари Завет био важан, не само као духовна поука, него и као ослонац богословског промишљања. Добро је познато да још је раном периоду Цркве маркионство одбачено као јерес, јер је Маркион одбацивао Стари Завет, разликујући старозаветног и новозаветног Бога. Црква је на такве изазове одлучно исповедила да је Бог оба Завета исти Бог, који се јављао Мојсеју и осталим старозаветним боговидцима, и коначно се у пуноћи јавио у личности Исуса Христа. Стари Завет је историја кроз коју је Бог пројавио своју вољу, то значи да је Стари Завет сведочанство домостроја. Читајући Стари Завет ми разумевамо Божији домострој, а тиме и тајну Христа. Међутим, временом је Стари Завет, као и Писмо уопште, губио средишњу улогу у животу Цркве. Само разумевање Старог Завета било често превише јуридички схватано. Кроз средњи век је у ширим масама Стари Завет често био синоним за јуридичко устројство система у којем се живело. Слика строгог Бога настала је кроз призму цара, моћног суверена. Свети закони су требали да сакрализују државне законе. Касније су губитку непосредног односа са Писмом додатно допринеле историјске и културолошке околности у којима су се налазили православни народи – широко распрострањена неписменост, не само код народа него и међу свештенством и монаштвом. У смутним и тешким временима Писмо је некако гурнуто у страну, што је нужно оставило последице. То се итекако одразило на богословље тадашње Цркве, али своје одразе има и у савременом православном богословљу, у којем Писмо такође игра занемарљиву улогу. Чак код једног броја данашњих теолога и појединачно читање Писма се назива протестантизмом, а сама библистика ‘сумњивом науком’. Стиче се утисак да у нашој средини није довољно освешћено то колико су се свети оци бавили Писмом. Ни заговорници неопатристичке синтезе нису у том правцу направили некакав озбиљнији искорак. Напротив, углавном се остало на синтетичком и упегланом разумевању отаца, иако је сам покрет имао свој богословски значај. Међутим, гласовита крилатица „напред к оцима“ морала би се разумети као „поватак Писму“, јер су управо то чинили оци. Суштина проблема лежи у адекватном разумевању три основне тачке: Писмо, оци и савремено богословље. Средишње место припада свакако Писму, тако је било код отаца. Истовремено, без повратка Писму тешко је говорити о повратку оцима. Како разумети оце, ако се не разуме извор њиховог богословља? Наравно, оце треба више разумети у контексту историје тумачења Писма, али и базичног разумевања њиховог приступа Писму. У сваком случају, јасно је да темељно ишчитавање библијских текстова није specificum само светоотачког богословља, нити пак савремене библистике, као издвојене научне области. Повратак Писму јесте повратак животном реализму, питањима због којих је написан Стари и Нови Завет. Питањима којим су се бавили свети оци. Иза облака великих теолошких идеја, Писмо у средиште пажње ставља човека. У том смислу улога Старог Завета је немериво значајна. Поред већ набројених богословских аспеката присутних у предању Цркве и светоотачком богословљу, Стари Завет добија на актуелности у многим ситуацијама кроз које пролази савремени човек, Црква и друштво у целини. Силни изазови свакодневице, могу наћи своје одговоре у старозаветним списима. То се, пре свега односи на питање присуства Бога у животу човека и у свету. Улажењем у старозаветни текст стиче се религијски сензибилитет, који на позитиван начин обликује човеков светоназор. Многе старозаветне личности имају парадигматски карактер у смислу образаца понашања и деловања. У неким ликовима дубоко су оцртане карактерне особине човека, па се тако на пластичан начин приказују међуљудски односи и последице таквих односа. У том смислу Стари Завет представља архетипску стварност, која има за циљ да човеку помогне да нађе пут ка Богу и да препозна Божије реално присуство у сопственом животу. Стога се Стари Завет не може разумевати само као књига која је имала значај у предхришћанско доба, и у којој је најављен долазак Месије. Стари Завет је то и још много тога, што га чини незаобилазним и стално актуелним у временском ходу Цркве. http://teologija.net/znacaj-starog-zaveta/
  12. Значај Старог Завета за хришћанску теологију Родољуб Кубат Марк Шагал, Мојсеј прима десет заповести, 1956. У раној Цркви се од новозаветног доба па све до половине другог века под речју Писмо или Свето Писмо подразумевао Стари Завет. Као Писмо користили су га и наводили Христос и апостоли. Промишљања рано-хришћанских теолога о личности Исуса Христа нужно је подразумевало старозаветна обећања. То се види нарочито у формулацијама „писано је“ или „јер је тако пророк написао“. Уопште, месијански лик Христа се не може разумети без старозаветне перспективе. Он је Месија којег су најавили пророци, и у којем се „испунила Писма“. Многи догађаји из Христовог овоземног живота дешавали су се јер „je свe билo дa сe испунe Писмa прoрoчкa“ (Мт 26, 56) или „јeр сe oвo дoгoди дa сe испуни Писмo“ (Јн 19, 36). Сам Христос се често позивао на Писмо: „Зaр нистe никaдa читaли у Писму“ (Мт 21, 42; Мк 12, 10) или „Вaрaтe сe, нe знajући Писмa“ (Мт 22, 29). Он га је у неким ситуацијама тумачио: „И пoчeвши oд Mojсиja и oд свиjу Прoрoкa рaзjaсни им штo je у свим Писмимa o њeму писaнo“ (Лк 24, 27). Такође је позивао да се изучавају свети списи: „Истрaжуjeтe Писмa, jeр ви мислитe дa у њимa имaтe живoт вeчни; a управо oнa свeдoчe o мeни“ (Јн 5, 39). Поготово су се апостоли у расправама са Јеврејима позивали на Писмо. Тако се за ап. Павла на једном месту у Делима каже: „И Пaвлe пo свoмe oбичajу уђe к њимa, и три субoтe рaспрaвљaшe с њимa o Писму“ (Дап 17, 2). Писмо је и настало са циљем да буде поука и утеха Христовим ученицима „јeр штo сe рaниje нaписa зa нaшу сe пoуку нaписa, дa крoз трпљeњe и утeхoм Писмa имaмo нaду“ (Рим 15, 4). Сви ови наводи сведоче колико је Писмо, тј. Стари Завет био важан за Христа и апостоле. Рана Црква се од самих почетака саморазумевала као Нови Израил, који своје утемељење има у Старом. Истоветна аналогија постојала је на нивоу Писма. Нови Завет изникао је из Старог, који је и био „васпитач за Христа“ (Гал 3, 24). Стварност коју је најавио Стари остварила се у Новом Завету. На тим богословским основама настало је хришћанско Свето Писмо. Стога и не чуди ауторитет Старог Завета у свести раних хришћанских теолога и уопште у животу Цркве. Тај ауторитет се огледао у његовој богослужбеној употреби – химнографији и иконографији, а нарочити хришћанској теологији и егзегези. Од сачуваних светоотачких тумачења Писма, приметно је да су се свети оци у егзегези више усмеравали на Стари Завет, што је врло индикативно. Чак су и у аскетској литератури старозаветни списи имали средишњу улогу, као нпр. Псалми, Приче Соломонове или Исаија. У светописамским текстовима оци су тражили Истине вере. Поред тога, у Писму су присутни и обрасци мишљења, који су формирани већ у Старом Завету. Размишљати и говорити о Богу могуће је само кроз разумевање речи Божије присутне у Писму. Тако се у оквиру хришћанске егзегезе развила типологија, као егзегетски приступ који се заснивао на изналажењу и разумевању унутрашњих спона између старозаветне и новозаветне стварности, као и њене егзистенцијалне импликације на реалност Цркве. Готово је фасцинанатно колико су свети оци познавали старозаветне списе. За неке се, чак, тврдило да су цело Писмо знали напамет. Познавање Писма није важило само за оне оце који су били посебно усмерени на тумачења, као што су Св. Јован Златоуст, Теодорит Кирски или Св. Јефрем Сиријски, већ и на оце склоније богословским спекулацијама, као што су Св. Атанасије Велики, Св. Василије Велики Св. Кирил Александријски или Св. Максим Исповедник. Довољно је само погледати колико је Св. Кирил опширно тумачио мале пророке, па на основу тога закључити шта му је значио Стари Завет. Истоветан утисак се стиче када се погледају Питања и недоумице (Quaestiones et dubia) Св. Максима. Све то говори колико је Стари Завет био важан, не само као духовна поука, него и као ослонац богословског промишљања. Добро је познато да још је раном периоду Цркве маркионство одбачено као јерес, јер је Маркион одбацивао Стари Завет, разликујући старозаветног и новозаветног Бога. Црква је на такве изазове одлучно исповедила да је Бог оба Завета исти Бог, који се јављао Мојсеју и осталим старозаветним боговидцима, и коначно се у пуноћи јавио у личности Исуса Христа. Стари Завет је историја кроз коју је Бог пројавио своју вољу, то значи да је Стари Завет сведочанство домостроја. Читајући Стари Завет ми разумевамо Божији домострој, а тиме и тајну Христа. Међутим, временом је Стари Завет, као и Писмо уопште, губио средишњу улогу у животу Цркве. Само разумевање Старог Завета било често превише јуридички схватано. Кроз средњи век је у ширим масама Стари Завет често био синоним за јуридичко устројство система у којем се живело. Слика строгог Бога настала је кроз призму цара, моћног суверена. Свети закони су требали да сакрализују државне законе. Касније су губитку непосредног односа са Писмом додатно допринеле историјске и културолошке околности у којима су се налазили православни народи – широко распрострањена неписменост, не само код народа него и међу свештенством и монаштвом. У смутним и тешким временима Писмо је некако гурнуто у страну, што је нужно оставило последице. То се итекако одразило на богословље тадашње Цркве, али своје одразе има и у савременом православном богословљу, у којем Писмо такође игра занемарљиву улогу. Чак код једног броја данашњих теолога и појединачно читање Писма се назива протестантизмом, а сама библистика ‘сумњивом науком’. Стиче се утисак да у нашој средини није довољно освешћено то колико су се свети оци бавили Писмом. Ни заговорници неопатристичке синтезе нису у том правцу направили некакав озбиљнији искорак. Напротив, углавном се остало на синтетичком и упегланом разумевању отаца, иако је сам покрет имао свој богословски значај. Међутим, гласовита крилатица „напред к оцима“ морала би се разумети као „поватак Писму“, јер су управо то чинили оци. Суштина проблема лежи у адекватном разумевању три основне тачке: Писмо, оци и савремено богословље. Средишње место припада свакако Писму, тако је било код отаца. Истовремено, без повратка Писму тешко је говорити о повратку оцима. Како разумети оце, ако се не разуме извор њиховог богословља? Наравно, оце треба више разумети у контексту историје тумачења Писма, али и базичног разумевања њиховог приступа Писму. У сваком случају, јасно је да темељно ишчитавање библијских текстова није specificum само светоотачког богословља, нити пак савремене библистике, као издвојене научне области. Повратак Писму јесте повратак животном реализму, питањима због којих је написан Стари и Нови Завет. Питањима којим су се бавили свети оци. Иза облака великих теолошких идеја, Писмо у средиште пажње ставља човека. У том смислу улога Старог Завета је немериво значајна. Поред већ набројених богословских аспеката присутних у предању Цркве и светоотачком богословљу, Стари Завет добија на актуелности у многим ситуацијама кроз које пролази савремени човек, Црква и друштво у целини. Силни изазови свакодневице, могу наћи своје одговоре у старозаветним списима. То се, пре свега односи на питање присуства Бога у животу човека и у свету. Улажењем у старозаветни текст стиче се религијски сензибилитет, који на позитиван начин обликује човеков светоназор. Многе старозаветне личности имају парадигматски карактер у смислу образаца понашања и деловања. У неким ликовима дубоко су оцртане карактерне особине човека, па се тако на пластичан начин приказују међуљудски односи и последице таквих односа. У том смислу Стари Завет представља архетипску стварност, која има за циљ да човеку помогне да нађе пут ка Богу и да препозна Божије реално присуство у сопственом животу. Стога се Стари Завет не може разумевати само као књига која је имала значај у предхришћанско доба, и у којој је најављен долазак Месије. Стари Завет је то и још много тога, што га чини незаобилазним и стално актуелним у временском ходу Цркве. http://teologija.net/znacaj-starog-zaveta/ Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг
  13. Појашњавајући смисао поста кроз примере из Светог Писма Митрополит је истакао и значај поста као припреме за велике празнике међу којима је и празник Рођења Христовог за који се управо припремамо. „Овај пост, као и неки други постови, пре свега Васкршњи пост, јесте пост у част неког догађаја из живота Господа нашега Исуса Христа. Овај конкретни пост везан је за Његово рођење. Тај празник Рођења Христовог јесте празник мира. Празник када шаљемо поруке мира једни другима и када се шаљу поруке мира читавом свету. Празник који се још у нашем народу и нашој Цркви назива мирбожење. -Бог је увео пост када је Адаму и Еви рекао да не једу са дрвета познања добра и зла. Реч пост толази од грчке речи нистево што значи не једем. Бог каже Адаму: „Са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи“. -Адам, који је све добио од Бога па и овај постојећи свет који је рај или храм који му је дат да у њему служи, је требао својом слободном вољом да прихавти ту Божију заповест у којој се већ у почетку открива смисао поста.“ На крају Митрополитовог излагања предавање је обогаћено дијалогом између присутних и Митрополита кроз питања и одговоре на њих. Друго предавање у Божићном циклусу предавања одржаће презвитер Раде Деспотовић из Љубљане, на тему У светлости Твојој видимо светлост. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  14. У среду 06. децембра 2017 год. отпочео је нови Божићни циклус предавања у организацији Црквене општине загребачке. Прво предавање у овом циклусу одржао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. др Порфирије, на тему Смисао и значај поста у хришћанском животу. Сва места у свечаној сали СКД Просвјета су и овога пута била попуњена. Појашњавајући смисао поста кроз примере из Светог Писма Митрополит је истакао и значај поста као припреме за велике празнике међу којима је и празник Рођења Христовог за који се управо припремамо. „Овај пост, као и неки други постови, пре свега Васкршњи пост, јесте пост у част неког догађаја из живота Господа нашега Исуса Христа. Овај конкретни пост везан је за Његово рођење. Тај празник Рођења Христовог јесте празник мира. Празник када шаљемо поруке мира једни другима и када се шаљу поруке мира читавом свету. Празник који се још у нашем народу и нашој Цркви назива мирбожење. -Бог је увео пост када је Адаму и Еви рекао да не једу са дрвета познања добра и зла. Реч пост толази од грчке речи нистево што значи не једем. Бог каже Адаму: „Са дрвета од знања добра и зла, с њега не једи“. -Адам, који је све добио од Бога па и овај постојећи свет који је рај или храм који му је дат да у њему служи, је требао својом слободном вољом да прихавти ту Божију заповест у којој се већ у почетку открива смисао поста.“ На крају Митрополитовог излагања предавање је обогаћено дијалогом између присутних и Митрополита кроз питања и одговоре на њих. Друго предавање у Божићном циклусу предавања одржаће презвитер Раде Деспотовић из Љубљане, на тему У светлости Твојој видимо светлост. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска View full Странице
  15. Једна од великих и чистих радости хришћанског живота јесте пријатељство. Али је пријатељство и нешто више од радости. Оно је богатство душе, улепшано светлошћу, радошћу и блаженством. Колико ли је њих данас жељно топлине и нежности пријатељства? На колико ли је страна на књигама, рукописима, документима, на колико ли различитих типова споменика, кипова, слика или фотогра-фија има забележених успомена пријатељства? Та ове белешке укоравају времена и догаћаје кроз светло вечне вредности хришћанског пријатељства. Но многи су људи многих времена дали суд о вредности обичног пријатељства. Стари му људи посвећују храмове, споменике, расправе, дијалоге, поезију, часове у школским програмима, те перипатетичне дискусије, те академске, па скупоцене и разноврсне. Имена појединих људи су доспела, да буду уписана у историју светске културе, јер писаху златне странице о врлинама пријатељства. То су имена Хомера, Платона, Аристотела, Цицерона, Плутарха и др. Сви су стари људи у пријатељству гледали једно „разумевање пуно добре воље и љубави за све послове Божанске и за све послове човечности" (Цицерон). Али хришћанство је дало пријатељству неограничену вредност, где оно иде до највећег пожртвовања. Такво је пријатељство донео, проповедао и практично спровео Наш Спаситељ Господ Исус Христос у времену свог земаљског живота. Христово је пријатељство љубав Христова, праведна, без примеса, љубав тотална. Он лечи болесне, храни гладне, васкрсава мртве, помаже невољнима, не тражећи ништа у замену. Оваквим су пријатељством били надахнути и кренули Његовом стазом многи хришћани, верујући чврсто, у лековиту снагу Нашег Спаситеља, „јер су неизмерно волели болесног." Какво дивно пријатељство показује Спаситељ према Св. Ап. Јовану, те према Св. Ап. Петру, кога је поздравио и коме је опростио и после његовог трократног одрицања. А какво ли је тек пријатељство показао према своме непријатељу Савлу, начинивши од њега великог пријатеља Апостола Павла, начинивши од њега „сасуд изабрани" за Своју Науку. А потом према свима Ученицима, које спасава од морске буре, а и према свима људима, ради којих је и дошао на овај свет и ради којих и полаже свој живот на Крсту. Али Он кроз ово пријатељство објављује, да истинито пријатељство тражи љубав овенчану жртвом: "Јер нема веће љубави од оне, да неко положи душу своју за пријатеље своје" (Јн. 15,13). Св. Апостоли и Св. Оци су посејали семе неисказаног пријатељства наслеђеног и показаног на примеру Спаситељевом. Не може се речима исказати нити словима исписати, колико је семена овог пријатељства бачено на душе милиона себичњака првих хришћанских векова. Ми и данас са узбућењем читамо о самилости себичњака Онисима, у стиховима Св. Ап. Павла. Св. Црква је накићена мноштвом пријатеља, који кроз векове сијају као бисер велике вредности на Њезиним грудима, као што су: Св. Игнатије и Поликарп, учени Климент и Ориген, Кипријан и Понтије, ерудите Евсевије и Памфило, Св. Атанасије и Антоније, Св. Василије Велики и Григорије Назијанзин, итд. итд. Пријатељство је у хришћанству процветало као ружа благодати, смерности, доброчинства и љубави. Оно је непходна атмосфера хришћанског живота. Св. Јован Златоусти има узвишено мишљење о пријатељству: „Пријатељ је пожељнији од овоземаљског живота. Многи су се људи, после смрти својих пријатеља, молили Богу, да више не живе. И заиста, пријатељ је вољенији од саме светлости. За нас је боље да се и сунце угаси, него да останемо без пријатеља". Пријатељство заузима безброј страница у светим књигама, почев са Св. Писмом, пролазећи кроз Св. Предање и до данас. У XII веку Теодор Теодром посвећује читаву поезију од пет стотина песама пријатељству... Техника, наука, конгреси разних типова, на разним странама света су остварења великог пријатељства. И баш зато, у овој нервозној, несигурној светској ситуацији пријатељство би могло да одигра значајну улогу на остварењу мира у свету. Историја нам јасно сведочи, да је пријатељство моћни фактор човечности, који ствара слогу мећу људима. Зато Спаситељ упућује својим ученицима ове речи: „Од сада вас нећу више називати слугама, јер слуга не зна шта ради његов Гооподар. Него вас називам својим пријатељима, јер све што сам чуо од Оца Свога показао сам вама” (Јн. 15,15). Пријатељство је снажно морално оружје против ратова, јер оно разара непријатељства, оно обара самовољу, оно руши лакомост и друге пороке. Пријатељство је брана, заштита, радост. Оно је поштење и нада наша, објашњава Св. Јован Златоусти. „Пријатељ, који верује, јесте наша јака заштита. И онај, који је пронашао таквог пријатеља, он је пронашао једну ризницу” (Сирах. 6,14). др Јоан КОМАН са румунског превео: Иван ПЕТРОВИЋ Теолошки погледи, 2/73, стр. 156/157
  16. Вашој пажњи препоручујемо један оглед о пријатељству, аутора, оца Јоана Комана (1902-1987), свештеника Румунске Православне Цркве, водећег румунског патролога и дугогодишњег ректора Богословског факултета у Букурешту. Текст у преводу Ивана Петровића је објављен у другом броју "Теолошких погледа" 1973. године на странама 156-157... Једна од великих и чистих радости хришћанског живота јесте пријатељство. Али је пријатељство и нешто више од радости. Оно је богатство душе, улепшано светлошћу, радошћу и блаженством. Колико ли је њих данас жељно топлине и нежности пријатељства? На колико ли је страна на књигама, рукописима, документима, на колико ли различитих типова споменика, кипова, слика или фотографија има забележених успомена пријатељства? Та ове белешке укоравају времена и догаћаје кроз светло вечне вредности хришћанског пријатељства. Но многи су људи многих времена дали суд о вредности обичног пријатељства. Стари му људи посвећују храмове, споменике, расправе, дијалоге, поезију, часове у школским програмима, те перипатетичне дискусије, те академске, па скупоцене и разноврсне. Имена појединих људи су доспела, да буду уписана у историју светске културе, јер писаху златне странице о врлинама пријатељства. То су имена Хомера, Платона, Аристотела, Цицерона, Плутарха и др. Сви су стари људи у пријатељству гледали једно „разумевање пуно добре воље и љубави за све послове Божанске и за све послове човечности" (Цицерон). Али хришћанство је дало пријатељству неограничену вредност, где оно иде до највећег пожртвовања. Такво је пријатељство донео, проповедао и практично спровео Наш Спаситељ Господ Исус Христос у времену свог земаљског живота. Христово је пријатељство љубав Христова, праведна, без примеса, љубав тотална. Он лечи болесне, храни гладне, васкрсава мртве, помаже невољнима, не тражећи ништа у замену. Оваквим су пријатељством били надахнути и кренули Његовом стазом многи хришћани, верујући чврсто, у лековиту снагу Нашег Спаситеља, „јер су неизмерно волели болесног." Какво дивно пријатељство показује Спаситељ према Св. Ап. Јовану, те према Св. Ап. Петру, кога је поздравио и коме је опростио и после његовог трократног одрицања. А какво ли је тек пријатељство показао према своме непријатељу Савлу, начинивши од њега великог пријатеља Апостола Павла, начинивши од њега „сасуд изабрани" за Своју Науку. А потом према свима Ученицима, које спасава од морске буре, а и према свима људима, ради којих је и дошао на овај свет и ради којих и полаже свој живот на Крсту. Али Он кроз ово пријатељство објављује, да истинито пријатељство тражи љубав овенчану жртвом: "Јер нема веће љубави од оне, да неко положи душу своју за пријатеље своје" (Јн. 15,13). Св. Апостоли и Св. Оци су посејали семе неисказаног пријатељства наслеђеног и показаног на примеру Спаситељевом. Не може се речима исказати нити словима исписати, колико је семена овог пријатељства бачено на душе милиона себичњака првих хришћанских векова. Ми и данас са узбућењем читамо о самилости себичњака Онисима, у стиховима Св. Ап. Павла. Св. Црква је накићена мноштвом пријатеља, који кроз векове сијају као бисер велике вредности на Њезиним грудима, као што су: Св. Игнатије и Поликарп, учени Климент и Ориген, Кипријан и Понтије, ерудите Евсевије и Памфило, Св. Атанасије и Антоније, Св. Василије Велики и Григорије Назијанзин, итд. итд. Пријатељство је у хришћанству процветало као ружа благодати, смерности, доброчинства и љубави. Оно је непходна атмосфера хришћанског живота. Св. Јован Златоусти има узвишено мишљење о пријатељству: „Пријатељ је пожељнији од овоземаљског живота. Многи су се људи, после смрти својих пријатеља, молили Богу, да више не живе. И заиста, пријатељ је вољенији од саме светлости. За нас је боље да се и сунце угаси, него да останемо без пријатеља". Пријатељство заузима безброј страница у светим књигама, почев са Св. Писмом, пролазећи кроз Св. Предање и до данас. У XII веку Теодор Теодром посвећује читаву поезију од пет стотина песама пријатељству... Техника, наука, конгреси разних типова, на разним странама света су остварења великог пријатељства. И баш зато, у овој нервозној, несигурној светској ситуацији пријатељство би могло да одигра значајну улогу на остварењу мира у свету. Историја нам јасно сведочи, да је пријатељство моћни фактор човечности, који ствара слогу мећу људима. Зато Спаситељ упућује својим ученицима ове речи: „Од сада вас нећу више називати слугама, јер слуга не зна шта ради његов Гооподар. Него вас називам својим пријатељима, јер све што сам чуо од Оца Свога показао сам вама” (Јн. 15,15). Пријатељство је снажно морално оружје против ратова, јер оно разара непријатељства, оно обара самовољу, оно руши лакомост и друге пороке. Пријатељство је брана, заштита, радост. Оно је поштење и нада наша, објашњава Св. Јован Златоусти. „Пријатељ, који верује, јесте наша јака заштита. И онај, који је пронашао таквог пријатеља, он је пронашао једну ризницу” (Сирах. 6,14). др Јоан КОМАН са румунског превео: Иван ПЕТРОВИЋ Теолошки погледи, 2/73, стр. 156-157 View full Странице
  17. Симеоновско-савинска просвета, органски везана за Студеницу и њено првобитно назначење, и по свом садржају и по својим циљевима и методима по много чему је другачија од онога што се данас подразумева под појмом просвете. Европска просвећеност свела је мање више просвету на школско образовање, знање н практично умење. Студенички симеоновско-савински тип просвете разликује се од оваквог типа просвећености и схватања васпитања не само по томе што придаје изузетан значај моралном образовању и обликовању људске личности, него и по самим основама васпитања уопште, као и по поимању људске личности и људске заједнице, и њиховог крајњег назначења. Студеничко просветно предање је засновано на непатвореним новозаветним темељима и Христовој науци, пронетој н доживљеној кроз палестинско-синајски и светогорски животни опит и искуство, с једне стране, али и кроз скоро хиљадугодишње цариградско-источно ромејско (византијско) искуство сагласија (хармоније) Цркве и државе, с друге стране. За поближе упознавање са студеничким типом просвете треба првенствено имати у виду да је Студеница основана за монашко општежиће, по цариградским и светогорским „образницима“. Како каже Свети Сава у Житију свога оца Симеона Немање, основана је „на покој и умноженије јединоких чина“ (монашког чина). [2] И као што је, образац Хиландарског типика био Евергетидски цариградски типик, на исти начин он је био и образац Студеничког типика као основног обрасца целокупног живота у Студеници, а преко ње и Жиче касније и у другим манастирима широм српских земаља. Пишући, пак, Студенички типик, или како је назван „Образник Светога Саве“,[3] Свeти Сава нема за циљ да даде само спољашњу уредбу о устројству и животу у манастиру. Он, пре свега, својом изузетно снажном и препорођеном личношћу, преноси у Студеницу, а преко ње у целу Србију, живо монашко предање и опит Свете Горе и других духовних центара Истока, нарочито оних у Цариграду; Палестини (Лавра Светог Саве Освећеног) и на Синају. То је чињеница од далекосежног значаја не само за наше монаштво и његов духовни живот, него и за српску просвету уопште. Манастири су кроз цео Средњи век па и до најновијих времена били жижа културног живота и просвете Српског народа. Преко Студенице и других манастира, преко њиховог устројства и живих, примера у њима, преко дела духовних писаца и Светих Отаца, превођених у манастирима и манастирским испосницама, и преко њих преношених до владарских дворова и себарских колиба – уткивало се .у српско народно биће, и постајало његова „колективна свест“, оно што смо назвали „палестинско-синајски и светогорски животни опит и искуство“, тј. живо источноправославно просветно Предање. Све то би било неоствариво, бар не ни у приближно толиким и таквим размерама, без личности Симеона и Саве, двојице главних неимара Студенице и утемељитеља студеничке просвете. Срби су, колико нам је познато, једини народ у свету чија је целокупна историјска судбина утемељена на две светитељске личности: на свецу владару и државотворцу и на свецу оснивачу Цркве и кроз њу и у њој уобличитељу народног духовно-културног бића. Без те историјске чињенице просто је немогуће схватити прошлост Српске Цркве и државе, као ни токове српске просвете и културе. На сродности по телу (отац и син) и духовној једнодушности Симеона и Саве саграђени су не само Хиландар и Студеница и светородна лоза Немањића; него н Српска држава и Црква, као и унутарње сагласије и целовитост српског културног просветног и народног бића до најновијих времена. Стефан Немања „обнављањем своје домовине“,[4] а oба, Симеон и Сава, градњом Хиландара и Студенице, постају и остају извориште и „образник“ саборности и сабраности српског свеукупног историјског постојања. Они то постају како својом телесном и духовном сродношћу и једнодушном усмереношћу истим и крајњим циљевима свог личног и народног заједничког живота, тако и преко плодова те њихове сродности и једнодушности, првенствено преко из, њих израслог немањићко-лазаревићког сагласја измећу Цркве н државе, на начелима устројства источно-ромејске (византијске) државности и црквености. Лични животни пут Симеона и Саве постају образац пута њихове државе и Цркве, њиховог узајамног сретања и прожимања. Пошто је обновно своју дедовину Стефан Немања се, одазива позиву Савином и преко Студенице иде Хиландару и Светој Гори. Осетивши да су све лепоте и части овог света „као дим“, привучен вечном Христовом љубављу он почиње да се брине о својој души и о дану у који ће стати на Страшин Суд.[5] Брига о „дедовини“, брига је о своме и народном телу; брига о својој души прераста у бригу о души свог народа. Већ у Студеничком типику Свети Сава указује, преко откривања човековог устројства, на људску меру устројства и дубљег смисла не само Студенице него и целокупног друштвено-црквеног бића Српског народа. Јер, по Студеничком типику, као што је човек „сложен“ од душе и тела тако је састављено „сложено“ и све оно што постоји у манастиру н што се у њему збива, Манастир има, као и човек, своју „душу“. То је „богољепна служба“, тј. богослужење и молитвено-литургијско оприсутњење у њему Царства небеског. Тело је сам манастир као грађевина и све оно у њему што је неопходно за наше тело (храна и др.).[6] Тај податак, који по самој природи ствари постоји у човеку и који се разоткрива у устројству Студенице, остварујући се кроз „образник Светог Саве“ (типик), показује се као основа историјског устројства друштвено-црквене „заједнице Немањићке државе и Цркве. Држава се доживљава као човеково тело а Црква – као душа тога тела. Одричући се на сабору у Студеници (1196. г.), свога престола ради „благога ига Христовога“ и постајући заједничар „часнога и ангелскога и апостолскога образа“ иночког, Симеон Немања тим својим чином исказује стремљење дубљем смислу и себе и своје државе. Као што брига о свом телу или стројење манастирске грађевине не смеју бити сврха саме себи, тако ни стварање државе, закључујући по овом чину Немање државотворца, није и не може бити и самосврха, још -мање принудом и нужношћу оковани историјски самодовољни поредак. Као што би живот у; свету за Светог Симеона био „као дим“, без откривања дубљег христоликог и богочовечног смисла, тако би и његова државна творевина, ограничена на биолошко-социјалну раван, без отворености за Царство небеско, била бесмислена. Из овог животног чина Немање као човека и као државотворца очевидно је да он на државу не гледа као на затворену и обоготворену реалност него као на припрему и неопходни предуслов за нешто савршеније. Заједништво у држави је предуслов и припрема вечног и неуништивог заједништва људи у Цркви. Док Стефан Немања тако греди Светој Гори и небеском Јерусалиму, његов син Сава се креће у обратном смеру. Он се из Свете Горе, са своје Горе Преображења, враћа задужбини свога оца Студеници, а ;преко ње целој Немањићкој Србији, да јој подари оно за чим је његов отац кренуо у потрагу. Путеви њих двојице се укрштају у Хиландару н Студеници а преко њих и у њима и њиховом двоједном делу – укрштају се путеви њихове Цркве и државе. Свети Сава постајући, својим повратком, за свој народ „наставник пута који води у живот“, показује и открива свом народу смисао и значај Цркве. Она је позвана да у границама пролазног и привременог заједништва и живљења посведочи оно што је вечно и непролазно; да собом открије вечне димензије историје и људског бића, личног и заједничког. Да се потруди да своју вечну истину оваплоти у свакидашњи људски живот, дајући бесмртни смисао људском заједништву на земљи. Као и свему ономе што човек ради и гради и од чега живи у времену и простору. Какву дакле, хоће државу и Цркву Симеон и Сава? Хоће државу отворену за вечност и Цркву погружену у време и временске токове и људску свакодневицу, до самоодрицања и голготског саможртвеног даривања. Ова симеоновско-светосавска замисао добила је у складно грађеној и леполикој Студеници свој символ и видљиви ;знак, своје опипљиво-знаковито оваплоћење. Из ње кроз њу над, вековима струји и открива се та симеоновско-савинска саборност, то свето јединство вере и живота, делања и мишљења, хоризонтале и вертикале живљења. Студеница је сва крстолика и крстоносна па отуда и христоносна. Својим стремом небу и својом заокругљеном приземљеношћу и присном људскошћу, том својом крстоликошћу, она заиста постаје „корен“ и извор наше истинске просвете и саборне просвећености – Овоме да додамо и оно: Својом спољашњом мермерном романиком и унутарњом источноромејском (византијском) загрљеношћу са Тајном и присношћу са Богородицом „наставницом“ и добротворком и од ње рођеном Богочовеком, она је сама по себи светлост богопознања и просвећења, опипљиво сазвучје и јединство Истока и Запада, неба и земље, Бога и човека.[7] Саграђена двојицом светитеља, прожета богочовечном сагласношћу душе и тела, спољашњег и унутрашњег, државе и Цркве, личног и заједничког, Студеница показује да је главни циљ просвете задобијање светости и вечне богочовечне светлости. Тако су светост и вечна; богочовечна светлост и преображење њоме постали једном за свагда призив и безмерна мера целосног раста друштвено-црквеног и културног бића Српског народа. На тој светлости и преображењу заснована просвета, и усмерена таквој светости, обујима собом и захтева преображај целокупног устројства и свих облика људског живота, личног н заједничког, као и саме природе у којој човек живи и у којој се рађа. Тај једном за свагда Студеницом постављени заједнички циљ двоједног друштвено-црквеног бића Српског народа био је и остао извор и надахнуће свих његових историјских великих прегнућа и остварења. Сад ћемо се на основу овог крајњег увида у темеље и крајње циљеве студеничке просвете задржати конкретније на неким од важнијих аспеката његових основа и доприноса Студенице образовању и културном напредовању Српског народа у целини. 1. Студеничка просвета је незамислива без праве вере, благочешћа. То је просвета заснивана на Домостроју о нашем спасењу „припремљеном пре векова“, Домостроју који се врхуни у оваплоћењу Бога Логоса. Света Симеон одлазећи у Свету Гору, оставља завет свом народу да чува праву побожност и призива на „веру у „Свету и Једносушну н Нераздељну Тројицу, којом се у крштењу просветисмо“.[8] Такође и Свети Сава, у својој, другој Студеничкој беседи, као и у свим својим списима, призива на веру у Христа, на држање његових заповести, предања његових Апостола и на неодвајање од црквеног сабора (= сабрања) преко кога се стреми и достиже у сједињење мноштва људи богоизабраних у сједињење Свете Тројице. [9] Свети Сава, тражећи од свога оца да дође у Свету Гору, поставља за циљ њиховог заједничког боравка на овом „огњишту врлина“: „Да пошаље нам Владика Христос Пресветога Духа свога и обнови у нама образ Трисветлога Божанства, и за љубавно последовање њему, усели се у нас и обитељ у нама сатвори.“[10] По Доментијану, Свети Симеон и Сава су и „уздигнути на просвећење и божанско научење западне стране“ управо том и таквом вером. Зато они шире и просвећују свој народ тим „богоразумним учењем“ и духоносним знањем. [11] Шта се подразумева у то време под појмом просвете а и касније у средњевековној Србији, најбоље се види из једног текста монаха Григорија (XV век) у коме се захтева: „не от писаниј или књиг просвештати се, но чист разум имуште Духа благодетију освештати се. и јакоже књиги чрнилом, сице срдца наша Духом Светим написана имети“.[12] Очевидно, то је и крајњи циљ зидања Студенице: да се у њој као обитељи и кроз њу – људи преображавају у „обитељ“ Духа Светога. За студеничке просветитеље Симеона и Саву образовање не значи (као данас) стицање знања него обнављање у нама образа „Трисветлога Божанства“ силом Духа Светога. Наставник или „наставитељ“ је пре свега онај који показује прави пут који води у вечни живот. Таквог пута је „путеводитељица“ и „наставница“ Пресвета Богородица, али и Свети Сава и остали светитељи. Под појмом пак „васпитања“ у студеничком типу просвете још увек се подразумева целосно храњење, отхрањивање, питање. Тако када Стефан Првовенчани говори о „воспитанију“ које је примио од оца, под њим подразумева целокупно своје телесно и духовно уздизање и узрастање. [13] У истом ; смислу Теодосије говори за Немању да је синове и кћери обучио ‘“светим књигама“ и благим обичајима“.[14] И Доментијан каже за Светог Саву да су га родитељи васпитавали „у великој љубави, благоверју и чистоти“. [15] 2. Симеон и Сава пре свега уче правоверју и покајању и ревносном живљењу;по Богу. Њихова просвета је, органски везана за покајање, за духовно-морално узрастање па тек онда за знање. У њој личност просветитеља, наставника, игра прворазредну улогу, што се показало и на њиховом примеру и њиховом значају за обликовање и образовање Српског народа. Симеону као „апостолу свога отечества“, као „мосту који води у вечни живот“, „умном граду отечества свога“, како га назива његов биограф, треба, по Светом Сави, следовати „просвећеном савешћу“, „вером чистом и душама преочишћеним“[16] Њему и њему сличнима, а какав је био и сам Свети Сава, треба следовати јер је он тако заволео Бога „да ниједној од његових светих заповести не даде да падне на земљу него их све прихвати у свети ум свој и у недра душе своје, и на олтару срца свога написа“.[17] Светитељи уче својим животом и примером, али и својом смрћу и својим посмртним чудотворним дејством. Такви су били Симеон и Сава али и Симеонов други син Стефан Првовенчани, монах Симон, у народу познати као „Свети Краљ“. Нарочити значај за просвету Српског народа имале су после њихове смрти њихове свете мошти. Почевши- од преноса Симеонових моштију мироточивих из Хиландара у Студеницу, као и преноса Савиних моштију из Трнова у Милешево, преко великог поштовања моштију Светог Краља па све до спаљивања моштију Светог Саве и бројних преношења из места у место моштију Монаха Симеона, мошти њих тројице су вршиле (и врше) огромни утицај на духовни живот и самосазнање Српског народа; Благодарећи присуству њихових моштију Студеница (односно Милешева) постаје сабирно сочиво српске душе. Преко њих као ктитора и преко њихових моштију Студеница задржава првенство међу српским манастирима и мећу свим српским духовним центрима. „Ту опипљиво започиње; и опипљиво се продужује светородна ; лоза Немањића. Од мира Светог Симеона није замирисала само Србија, оно је допирало и много даље, на пример, до Русије, приликом одлазака студеничких монаха у Русију ради скупљања милостиње.[18] Није никакво чудо што студенички монаси и народ ништа није толико и тако љубоморно чувао као мошти Светог Краља које су безброј пута ношене из Студенице и враћане у њу. Да поменемо само једно од новијих њихових преношења из Манастира Каленића у обновљену Студеницу (1839. г.) и његов значај за духовно буђење и обједињавање Србије у прошлом веку.[19] 3. У непосредној вези са личностима светих Ктитора Студенице и њиховим светим моштима и њиховом значају за просвету Српског народа јесте и студеничко монашко, општежиће, устројено по „образнику Светог Саве“, као и студенички сабори и празници на које се народ вековима скупљао. У досадашњем ,проучавању Манастира Студенице као и наших других манастира, том најважнијем и најбитнијем садржају манастирског живота и његовог ширег вековног зрачења, придаван је веома мали, боље рећи скоро никакав значај. Обрађивана је архитектура, књижевност, пластика, живопис и др. Манастира Студенице (и других манастира), што значи, оно што Свети Сава назива у Студеничком типику „манастирско тело“. Монашко општежиће као вековни студенички начин живљења, литургијска молитвена сабрања унутар манастира, верност српског народа завету Светог Саве да се не одваја „од црквеног сабора“, тј. од литургијских сабрања и светог причешћа Телом и Крвљу Христовом, све то што у ствари представља истинску „душу“ Манастира Студенице, као да је превиђано н занемариван његов изузетни значај. У општежићу и на тим вековним саборима у Манастиру Студеници народ је просвећиван не пасивним примањем истина вере и живота, него динамичним учествовањем и међусобним сједињавањем „мноштва људи богоизабраних“ у једно Тело и у љубави Свете Тројице. Прворазредан је значај манастирског општежића и манастирских сабора и празника за развијање друштвене и социјалне свести српског народа кроз векове, за развијање духа заједништва, мобарства, једнакости у њему. То је тема којој би требало посветити посебну пажњу и то не само што се тиче Студенице него и уопште монашког општежића, преко Студенице и других манастира утканог у душу српског народа, као и теми црквених сабора и празника. Ми овде само указујемо на њу и њен изузетни значај за српску просвету, образовање и васпитање, како у кругу манастирског живљења, тако и у оквиру породице као и на много ширем друштвеном и народном плану. 4. Са тим у вези је и буђење, обликовање и чување националне свести Српског народа која је просто необјашњива без Манастира Студенице. С правом је још у прошлом веку писао М. Б. Милићевић: „Не видевши Студенице, Србин не може имати појма о прошлости рода свога.“[20] Тај значај Манастира Студенице не протеже се само на Немањићки и постнемањићки период историје Српског народа, него и на период турског ропства као и на збивања у новијој српској историји, нарочито после великих Сеоба преко Саве и Дунава. Гроб Светог Симеона и ћивот Светог Краља имали су значење националног символа, нарочито у турско Доба и после Сеоба, до Будима и Сент Андреје, као и на свим просторима до којих су Срби: допирали и на којима су боравили. Већ Арсеније IV Шакабента, на бакрорезу Манастира Студенице наговештава своје националне и политичке идеје преко хералдичког паноа са композицијом Светог Саве и српским светитељима Лозе Немањића. Ради се о обнови култова српских владара и националних светитеља, што ће касније доћи до још већег израза у гравирама, иконама и фрескама на тлу целе Карловачке митрополије.[21] Постоје још два таква студеничка бакрореза (из 1740. и 1758. г.) који такође развијају националну свест српског народа, преко патријарашког и црквеног обједињавања српских земаља.“[22] Карађорђе, вожд Првог српског устанка, и те како је свестан значаја Студенице за буђење српског народа, као и Милош Обреновић после њега. Карађорђе даје Студеници прилоге заједно са другим српским првацима, његова супруга Јелена везе покров за ћивот Светог Краља. Снага светитељевих моштију и страх од њега преноси се чак и на Турке и то у моменту спаљивања Манастира (1806). Избеглим калуђерима са моштима Турци поручују: „Ако се не врати светац и цркву и долни камен претурићемо. [23] 5. Посебан значај Студенице за српску просвету види се у писаној и преведеној књижевности и књижевним делима, која управо у Студеници има своје зачетке. У Студеници је 1208. године настала прва биографија Светог Симеона. као и његова Служба. Написао их је сам Свети Сава. Тај његов спис постао је надахнуће студеничког ктиторског живописа. Ту преко њега започиње веома важан култ светородне Лозе Немањића који ће доћи до пуноће у живопису Грачанице, Пећи, Дечана. Студенички и Хиландарски типик, Хиландарска повеља и други „образници“ овог симеоно-савинског периода постаће узор каснијим делима сличне врсте. У Студеници су током векова писане и преписиване многе књиге, то нарочито важи за Испосницу Светог Саве. У „пештери више Студенице“ помињу се преписивачи књига: све до XVII века.[24] Кад је Свети Сава дошао у Студеницу: „цео свој род учаше покајањем празноверју“. [25] За њега Теодосије каже да и пре него што је постао архијереј, идући по свој земљи својега отечества апостолски проповедаше Еванђеље… проповедаше крштење… јереси разораваше, цркве подизаше… и украшаваше своје отачаство обичајем и законом христоименитих људи“.[26] У својој каснијој просветитељској делатности, поред ширења духовне књижевности и свога апостолског рада; Свети Сава се највише ослањао на своје Студеничке и Хиландарске ученике од којих су многи били постављени и за епископе, проповедајући и просвећујући народ. Из круга студеничких монаха било је и касније епископа, мећу њима се поред Светог Саве нарочито истакао у време Уроша I архиепископ Јоаникије.[27] Помиње се, као преписивач старих повеља и игуман студенички Сава.[28] Може се слободно рећи да је српска писана реч и књижевност потоњих времена започела у Студеници са првим биографијама Саве и Стефана Првовенчаног, и са Студеничким типиком. Студеничка библиотека је била вероватно веома богата, али због честих рушења и паљења самог манастира од ње нам је веома мало сачувано. Калуђер Софроније из Испоснице Светог Саве бележи да је у Каци Светог Саве „храњено много драгоцених старих рукописа, али их је он, пре бекства (после пада Србије 1813. г.). не желећи их оставити непријатељу све живој ватри предао“.[29] До данас је сачувано једно рукописно Еванђеље из почетка XVI века; већина осталих сачуваних књига су из XVII-XIX века, највише штампаних у Русији. Међу њима је најзанимљивија „Меч духовни“ Лазара Барановича (1666. г.) и Требник Петра Могиле (XVII век).[30] Значајан је Студенички зборник звани „Отечник“, преписан у XV веку. У њему се поред подвижничко-моралних поука налазе и правни списи: Властарева синтагма и Душанов законик. Овај студенички рукопис данас се налази у Архиву ЈАЗУ у Загребу. Његов текст објавио је В. Мошин у „Старинама“, књ. 42. 1949. године.[31] Као преписивач и изворни списатељ у Студеници истакао се у XVIII веку студенички игуман Константин. Он, на пример, преписује у Пешти (1742. г.) Бранковићеву хронику, завршивши рад ,у Студеници (1748). Он је писао и Родослов Српских знаменитих људи „српске господе“, као и Посланицу руском цару о невољама Манастира Студенице.[32] Проучене су неке од његових песама. [32a] 6. За српску културу и просвету, нарочито на пољу неимарства, од нарочитог је ,значаја студеничка архитектура. Она у себи сједињује византијску градњу са мраморном одећом и украсом романских цркава. Но њена пластика није искључиво романског стила, као што се обично мисли, него има и византијских елемената (на пример, лик Богородичин у типману на рељефу). Студеница тако везује органски Рашку и Српско приморје са византијским неимарством, постајући надахнуће осталим грађевинама Рашке школе али и касније. У Студеници је грађено и дограђивано не само у време првих ктитора, него и касније у време Радослава (припрата), краља Милутина (дивна архитектура спојена са живописом у Краљевој цркви Св. Јоакима и Ане), али и у XV и XVI веку (сачуваnе фреске из 1569. године). [33] Као централна грађевина Рашке стилске; групе цркава Студеница утиче на Жичу, Градац, Дечане, Св. Архангеле у Призрену и др. Са својим кулама, саборним храмом Богородице Добротворке и другим храмовима, и параклисима она је упечатљиво деловала на свест народа тако да народ околних места и данас каже, кад иде у, Студеницу: „Идем у град.“ У једном писму студеничких монаха руском цару наводи се (1663. г.) да у манастиру „има тринаест олтара који служе Господу“. [34] Треба поменути и значај студеничке пластике за развој пластике на каснијим манастирским грађевинама све до Каленића. [35] У Манастиру је била заступљена и примењена уметност чувана у храму и богатој манастирској ризници: сасуди, одежде, реликвијари с моштима, петохлебнице, плаштанице, ставротеке и др. са пореклом, од Палестине, до Москве, Цариграда и Приморја. [36] Што се тиче студеничког живописа о њему је много и подробно писано. Ми ћемо овде само истаћи .чињеницу да је за његов први и најзначајнији слој најзаслужнији Свети Сава. Он не само што је одабрао најбоље живописце тога времена него је и сам активно учествовао у живописању што се види из откривеног записа у кубету Богородичине цркве: „И мене работавшаго помените Саву грешнаго.“[37] Студенички живописац, како онај из Богородичне цркве тако и онај из Краљеве цркве дају тон осталим задужбинама и задужбинарима каснијих времена (Сопоћани, Милешева и др.). Обновљени живопис из времена Патријарха Макарија (XVI век) такође опонаша онај из XIII века.[37] Оно што треба још подвући јесте унутарње следовање и узајамно прожимање у Студеници литургијског поретка, заснованог на типику Светог Савe, и архитектуре, житијских текстова и ктиторских сликарских композиција. Све то опет израста органски из истог доживљаја вере истог духовног опита. Живопис је у слику преточена библијска истина, али и бојама оприсутњена небеска заједница Светих у литургијску заједницу у храму сабраних верника. Све је ту целосно и целовито, све заједно сабрано и на истом месту обједињено: Бог и човек, небо и земља, живи и мртви, преображена творевина и дела руку људских у иконе н иконостасе претворена. Томе се у Студеници вековима приступа и у то се ураста, и тако биће постаје целовито и дубоко, напитано и васпитано и образовано и просвећено, правом храном и светлошћу и истинским „образницима“. Управо је та целовитост основно својство студеничке симеоновско-савинске просвете.
×
×
  • Креирај ново...