Претражи Живе Речи Утехе

Беседа Aрхиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија на Тројчинданском црквено-народном сабору за одбрану светиња у Подгорици: Ријеч је Христова, драга браћо и сестре, коју непрекидно слушамо кроз вијекове, па ево чули смо је и данас: Ја сам свјетлост свијету ко иде за Мном не иде по тами него задобија свјетлост вјечнога и непролазнога живота. Та Христова свјетлост вјечна и непролазна, Он као вјечна свјетлост је она сила која сабира кроз вјекове све истинске и праве, честите људе Богом просвећене, сабира сву творевину и просвећује. У својим дубинама сва творевина је обасјана том Божанском Христовом свјетлошћу. Свјетлошћу која просвећује и сабира нас и Цркву Његову ево већ двије хиљаде година, као што су и прва Црква, први ученици Христови, били сабрани у Горњици Сионској једнодушно чекајући да се испуни обећање Христово да ће им послати Духа Светога који ће их увести у сваку истину. Сабрани једнодушно чули су вјетрове око њих и у виду огњених језика сишао је Дух Свети на свакога од њих појединачно, просветлио их и они су почели да говоре разним језицима. Од тада до данас испуњавају заповијест Христову Идите и крштавајте све народе у име Оца и Сина и Духа Светога, учећи да држе све што сам вам заповиједио. И Ја сам са вама до краја свијета и вијека. Јеванђеље Христово се проповиједа свакоме створењу, свакоме човјеку, сваком земаљском народу, данас више него икада. Нема народа земаљског и нема језика на коме се не чита ово Свето јеванђеље и на коме се не проповиједа Христос као вјечна и непролазна свјетлост. И нема људске душе која у дубини не чезне за том вјечном свјетлошћу, јер ова земаљска свјетлост која нас и данас грије, и она је Божији дар, али она је само симбол те Божије свјетлости живога Бога као живота и као свјетлости која обасјава привремено и натапа земљу и обасјава је да би се на њој рађао живот. Божанска свјетлост је вјечна. Она натапа и обасјава људска срца и душе и обдарује их вјечним и непролазним животом, вјечним и непролазним здрављем, вјечном и непролазном мудрошћу. Овај сабор данас овдје Светотројичин, није ништа ново ни овом граду, ни овој земљи, ни овом народу. То је сабор који траје вјековима. Сабор који се ових дана, нарочито сјутра за Тројичиндан, сабира широм васељене и прославља се Христос као вјечна Божанска свјетлост на свим земаљским језицима. Нема краја земаљског гдје се данас не служи ова Света литургија и нема језика, од кинеског, јапанског, јелинског, јеврејског, руског, српског, американскога и других знаних и незнаних језика на којима се не свједочи ова велика и света истина која нам се открила и подарила, истина о Богу који је дошао међу нас и постао као један од нас. Истина о савршеном Богу који је открио Себе и Своју тајну људском роду и о савршеном човјеку који се кроз тог и таквог Бога појавио на земљи и савршени човјек је онај на који је призван човјек и призвано сво човјечанство да постане члан тога и таквога Христа Бога нашега и човјечанства вјечнога и непролазнога. Свјетлост која даје вјечно и непролазно значење и смисао човјеку и људском достојанству. Рађање од мајке је рађање за овај привремени живот, а тек онда када то рађање кроз Тајну светога крштења у име Оца и Сина и Духа Светога Бога љубави кад оно задобије тај Христов квасац – Богочовјечански квасац, тек тада човјек постаје биће рођено не за смрт и пролазност, за зло и за мржњу, него биће рођено за бесмртност за непролазност и за вјечност. Гријех и смрт су опака зла и невоље које господаре људима кроз историју, а та свјетлост Божанска Духа Светога јављена на Тројичиндан и објављена, она је ту да уништава зло, мржњу, да уништава диобе међу људима, да уништава прије свега и изнад свега смрт као најопакије зло које пријети човјеку и човјечанству и од тада до данас постоје двије врсте сабора овдје на земљи и два пута којима ходе људи и народи земаљски. То је сабор у име те Божанске љубави Бога Оца, Сина и Духа Светога, сабор који је овдје сабран данас и који се сабира широм свијета у име Божије, сабор који је сабор љубави према Богу и љубави једних према другима и други сабор, који је сабор око демонске сатанске силе, богоборне силе која носи зло, мржњу, раздоре, која уништава и скрнави људско биће, ум и срце, људску заједницу, земаљске народе, сабор око вјечнога живота вјечном свјетлошћу обасјан и сабор око смрти, пролазности и ништавила. Само та два сабора постоје овдје на земљи, од времена Христовог до данас и постојаће до краја свијета и вијека. А тај зли и опаки сабор диоба и мржње и зла, тај сабор непрекидно прогони, и то је рекао Господ у Јеванђељу, оне који се сабирају у Његово име, јер је рекао Господ за Своје ученике, и прве, и данашње, и оне будуће, да ће бити гоњени и прогоњени имена Његовога ради. Али да се не боје. Он је са њима и међу њима, Он им даје снагу и побједу над злом, над мржњом, над богубиством, братоубиством, над сатенском силом, на свим оним што угрожава човјека смрћу, ништавношћу и пролазношћу. И тако ево до данас и ми овдје пред овим светим Храмом Христовог Васкрсења, који није ништа друго него је онај живоносни гроб Христов из кога је засијала светлост Христовог Васкрсења. Сабрани пред њега и ми се клањамо Христу Богу нашем, сабрани око имена Његовог, Његовом љубављу, љубављу према сваком створењу, на првом мјесту љубави према живиме Богу, љубављу једни према другима, љубављу и према онима који нас мрзе и који нас прогоне и који покушавају своје лажне законе да намећу људима, посебно Цркви Божијој. Дакле, само љубављу ми ратујемо кроз вјекове против зла, против гријеха, против смрти, против безбожништва и против нечовјештва. То је оно наше чиме се бранимо и чиме свједочимо да смо синови свјетлости а не синови таме, синови божанске богочовјечанске љубави, а не синови мржње, синови јединства са Богом живим истинитим, и јединства свих нас у једној Божијој заједници сабираној од свих земаљских народа, заједници за коју не постоје границе. Демонске силе и зли људи постављају границе и покушавају да границама зауставе ту живу воду која тече и која протиче кроз људску историју и у наша времена. Постављају границе и оно што је Божије проглашавају да је оно нечовјечно а нема човјечности без онога што је Божанско. И они који су убијали Бога Оца и које га данас убијају они су били и не само богубице, оцеубице, Оца Небескога, него братоубице. Нажалост ви сами знате да се овдје код нас на богоубиству рађало крваво братоубиство, и можда ријетко гдје у свијету као што се то догодило у Црној Гори, братоубиство у име Маркса и Енгелса, у име Стаљина и Броза, братоубиство које је затровало многа људска срца мржњом, деобама, свађама и оним што разара јединство и заједништво и у једном народу и у једној Земљи, и у читавом свијету. Овај сабор наш,он је лијек од таквог братоубиства и богоубиства, и позив свима на заједницу са живим Богом, за задобијање те вјечне свјетлости и задобијања тог и таквог братства и братске заједнице која је сачувана оваквим саборима који су били и у древна времена овдје код нас. Ено прочитајте Горски вијенац на Тројичиндан сабори су били и на Ловћену, тамо гдје се испратила мржња, гажење светих моштију Ловћенског Тајновидца и скрнављење храма Његовог који је он пројектовао. И срушиле су тај храм богаубице и братоубица. Ми се надамо и овај сабор се моли и тражи од оних који су данас на власти у Црној Гори да се исцијели тај братоубилачки, богоубилачки дух који се на Ловћену одвио, гдје је и грб онај Црне Горе чак уништен и срушен, и да се вратимо Тројичинданским саборима, да се врати и Црква Светог Петра Цетињског на Ловћен и да се врати утамничени владика Раде у онај зиндан пагански, да се врати овоме народу и његова љубав и његова вјера у живога Бога јер је онај који је пјевао Христу Богу чудесну пјесму О преблаги Тихи Учитељу, слатка ли је света бистра вода с Источника Твога бесмртнога Васкрсењем смрт си поразио, земља слави свога Спаситеља. Тако владика Раде, тако Свети Петар Цетињски, тако Свети Василије Острошки! Зато они који би хтели да скрнаве мошти светитеља наших, да разбијају те саборе око ћивота Светог Василија, Светога Петра Цетињскога, ове и овакве саборе, нека се врате себи, својој савјести Богу, нека се врате и нека доносе законе који су сагласни вјековном предању овога народа и Црне Горе а ти закони су они које је писао Свети Петар Цетињски који почињу са ријечима у име Оца и Сина и Духа Светога животворне Тројице. Тако су почињали закони Светога Петра, Светог Василија, Петра Ловћенског Тајновица, дај Боже да и њихови потомци такве законе пишу и да не угрожавају једни друге, да не стварају раздоре и мржњу и да на њима граде будућност Црне Горе, него да граде на ономе на чему је саграђено све што је часно и честитао кроз историју Црне Горе до данашњег дана а то јесу управо овакви сабори љубави Божије, богољубља и сабори братољубља. Нека би Господ који је свјетлост овога свијета и свјетлост која свијетли у тами историје човјечанства данас и свјетлеће до краја свијета и вијека, неко обасја наша срца и срца свих људи, првенствено они који су овдје наша браћа у Црној Гори. Нека обасја срца њихова и наша и срца и свих људи земаљских народа, да сви једним срцем, једном душом, једним умом прослављамо Бога љубави, савршенога Бога и савршенога човјека Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега коме нека је слава и хвала у вјекове вјекова. Амин! Извор: Митрополија црногорско-приморска

Помаже Бог, браћо и сестре, Користим прилику да, пре него што ступимо у арену врлина Великог Поста, затражим од свих чланова Поука опроштај, уколико сам неког речима или виртуелним поступцима ожалостио или увредио. Свети Јован Лествичник упозорава: “Ко у разговору с другим људима упорно настоји да наметне своје мишљење, макар било и тачно, треба да схвати да болује од болести ђавола!“ Уз ниски поклон, молим за опроштај! Повлачећи се, колико је то у нашим околностима могуће, уз радостотворни плач покајања у тиховање и великопосне службе, од срца вам желим благословено начало свете Четрдесетнице, уз жеље да од ноћи јутрењује дух сваког члана овог сајта, Њему, Богу нашем, јер су заповести Његове светлост на земљи. “Започнимо светло време поста, и предајмо духовном подвигу, очистимо душе, очистимо тела, постећи од сваке страсти као и од јела, уживајмо у духовним врлинама које са љубављу чинимо, да се сви удостојимо видети свето страдање Христа Бога, и свету Пасху у духовној радости!“ o. Мирољуб

Иницијатори формирања посебне цркве у Украјини говоре о светлости, али ка свом циљу иду са речима злобе и мржње. Да би га постигли спремни су да униште животе људи и заузму храмове, рекао је патријарх московски и целе Русије Кирил током освештења Храма мученице Татјане у Москви. „У братској Украјини се дешавају врло тешке ствари: знамо да су силе зла устале на православну цркву. Послушајте оне који се боре за такозвану независну цркву, послушајте њихову интонацију и речи. Каква је то злоба и мржња! Сви они који данас желе да формирају такозвану независну цркву и да би то учинили спремни су да униште животе других људи, црквени живот, упадну и заузму цркве и манастире… Зар је тај језик силе језик Божји?“, обратио се патријарх Кирил окупљеним верницима. Према његовим речима, расколници покушавају да представе идеје таме као нешто светло и позитивно. „Послушајте лидере раскола, с каквом мржњом говоре. Зар је то пастирски говор, зар су то речи љубави? Једни су наследници светлости светаца, у светлости, док други падају под власт таме. Треба само пажљиво слушати оне који говоре о светлости док се налазе у тами“, нагласио је руски патријарх. Он је изразио наду да никакви расколнички покрети, никакво учешће световне власти, никаква злобна и ратоборна реторика неће одвојити вернике од живота у Божјој светлости. https://pravoslavie.ru/srpska/117774.htm?fbclid=IwAR3qWJ4WW50i-lQoIRKl3HpRB5rsGCsb5pibSWskQuhlMKQXVPXATnPBLZ0

Људска историја је својеврсни океан бола и патње. На овој планети је готово свакодневно присутно насиље човека над човеком, народа над народом. Постоје зла и патње које није проузроковао човек, али се оне некако лакше подносе од оних које наноси човек човеку. Ове патње у зло увлаче, готово увек, и саму жртву зла. Зато је историја драматична борба добра и зла, сукоб мирнодопске и ратне психологије и логике живота које се искључују. Историја је „трагедија греха“ и „мистерија спасења“ (Г. Флоровски). У ратовима се преокрене свест, менталитет, карактер, „превреднују се све вредности“. Зато се мирнодопском логиком не може оцењивати и вредновати рат. У рату, по неписаном правилу, свака страна за себе мисли да је невина жртва, а она друга злочинац, да она води одбрамбени а други агресивни рат. Трећа страна, она неутрална, најчешће гледа на једну страну у рату као добру, а другу као злу. Друга страна (противник, непријатељ) се апсолутно дехуманизује, са њим се поистовећује апсолутно зло. Отуда је њено истребљење пожељан циљ или прихватљиво средство. Ако се не може уништити, онда је нужно да се потчини или асимилује. На почетку рата релативно је лако одредити шта је агресивно а шта одбрамбено, ко су зликовци, а ко жртве. Касније то разликовање постаје магловито јер се жртва и злочинац испреплићу кроз сам чин насиља. Тако, јучерашње жртве постају данашњи злочинци, а данашњи злочинци сутрашње жртве. Пројекција кривице у другоме и рационализација (самооправдање) властитог злочина својствена је палој људској природи. Само мали број појединаца је у стању да призна грех и кривицу. Пројекцију кривице и рационализацију злочина психоанализа тумачи као осећај кривице. Сваљивање кривице на друге нема много смисла ако не осећамо кривицу и грижу савести. Након сваког рата стране у сукобу теже или порицању, или поравнању кривице. Неки „ситни“ преступи се још некако и признају, док се они тежи прикривају. Што се код другог осуђује код себе се толерише. На једној се умањује а на другој страни увећава број жртава. Многи говоре да нису знали за злочине, да против тога ништа нису могли, да су они чињени из осећања дужности и обавезе. Чињени су злочини јер су их и други чинили. То није саосећање са свим жртвама рата, него управо пребијање дугова, компензација кривице. Порицање или признање кривице замењује се њеним потискивањем. У таквом духовном стању оно што се догодило (одговорност, кривица, злочини, чињенице, историја) суштински се нити прихватају нити одбацују. Рационализација злочина, пројекција кривице, одбијање признања кривице је у неку руку чин инфантилне самозаштите, страх од казне. Зло и патња који се подносе у рату тумаче се као незаслужени. У овом тренутку је непотребно говорити о пореклу зла у свету и суштини рата. Суштински проблем и питање гласи: како људи (жртве рата) да уклоне бол и патњу које су проузроковали рат и ратни злочини? Рат као највећи злочин тражи одговор. Први одговор, или прва реакција јесте наношење зла извору мога зла (освета). Зло се нуди као решење зла. Жртви се тако намеће зло као излаз из бола и патње, односно зла. У томе она види једини лек и излаз. Ово и јесте трагично јер овако зло увлачи и саму жртву у своју уништавајућу стихију. Освета, макар била „заслужена“ и реципрочна увек представља увећани злочин. Нанесено зло код жртве зауставља време. Одредница времена постаје тренутак када се зло догодило. Жртва је принуђена да се стално враћа у доба догођеног злочина (злочини се морају памтити, „не сме се заборавити“). Она је тако осуђена да све посматра кроз зло које јој је нанесено. Она стално изнова проживљава зло. Савремено спектакуларно приказивање злочина, ако не по намерама а оно по последицама, држи управо саме жртве у једном трагичном стању. Отуда зло и злочин није само поднесено насиље у рату већ је зло и принуда на непрестани повратак (духом и мислима) на оно што се догодило (непрестано поновно проживљавање рата). Није зло само пасивност и немоћ у тренутку догађања злочина. Зло је и немогућност, неспособност мисаоног, психолошког и духовног одвајања од догођеног зла, немоћ да се то стање промени. Тако зло наставља да претрајава. Прикованост за прошлост (време догађања зла) чак се сматра дужношћу, нормалним стањем. Ослобађање од трагичне прошлости тумачи се као чин издаје. Током последње деценије 20. века, на просторима бивше Југославије одиграо се један сурови, трагични, бесмислени грађански рат, па и један мини светски рат. Што би рекао Иво Андрић – у том рату је свако чинио и трпео насиље. Толика ерупција мржње и насиља, толика рушилачка стихија и помама, тешко се може схватити људским умом. О том рату свако има своју истину. Те су истине дијаметрално супротне. Нажалост, не верујем да ће икада у потпуности бити реконструисана тзв. објективна истина. Ово из најмање два разлога: први што људи по својој природи (а из егоистичних интереса) исте ствари и догађаје различито виде и памте. Други, што постмодерна епоха не тражи да се истина открије (нити је битно што се и како догодило) већ да се истина произведе и наметне. Није важно како је било већ како и зашто се нешто проглашава истином. О овом, а и сваком другом, рату постоји „режим истине“ (М. Фуко). Да би сте истину произвели, неопходне су многоструке присиле. Истина није оно што се догодило већ оно што хоће победник и најмоћнији друштвени ауторитет. Помоћу ратне пропаганде, користећи чак и методе испирања мозга, центри моћи, у свест људи„програмирају“ истину. Истина о рату (зашто не рећи и о Сребреници, Рачку, Меркалама итд.) производи се да би се спроводила и правдала одређена политика. Колико до јуче балкански народи, поготово Срби, оптуживани су да су оптерећени историјом (прошлошћу). Данас се од њих ултимативно захтева да се суоче са прошлошћу (и то искривотвореном). Изнуђује се признање кривице чак и за геноцид, иако то још ниједан суд није утврдио. У циљу наметања истине ратни злочини се медијски промовишу на један бестидан начин, што само подстиче на нова насиља и освете. Убијање и насиље, рушење и разарање на једној страни је пожељан и „хуман чин“, а на другој „ратни злочин“. Кад једни приказују и говоре о злочинима онда је то „ратно хушкање“, кад то други раде то је „откривање истине“ која треба да произведе катарзу. Кад једни говоре о својим жртвама онда је то кривично дело, смртни грех. Кад то други чине то је „света дужност“, „дуг према жртвама“, „пијетет према жртви“. Све то не доприноси помирењу и преображају. Напротив то подстиче на притајене жеље за осветом, пригушење мржње, или, деструктивно, патолошко, самоосуђивање. С једне стране, оправдано се указује да постоји индивидуална а не колективна кривица. С друге стране, ти исти траже колективно признање одговорности чак и за она (не)дела која нису учињена. Ако су сви одговорни, нико није одговоран. Ако су сви криви, нико није крив. „Тамо где су сви криви нико не може бити осуђен“ (Хана Арент). Више не суде само судови. Сада се ствара атмосфера да свако свакоме суди. Свако нормално људско биће осуђује ратне злочине. Код нас ако то не чините свакодневно преко медија импутирају вам да се саглашавате са злочинима, чак да сте њихов инспиратор. Неправедна правда Како после рата и наметнутог мира на овим просторима обновити покидане везе, васпоставити нарушено поверење, заједнички живот или мирољубиву коегзистенцију (сапостојање, суживот)? Како људе ослободити бола и патње које је рат проузроковао? Нема лаких и једноставних одговора и решења. За то је потребно много добре воље, истинољубивости и стрпљивости. Преко ноћи се не може обновити све што је рат разорио. То је мукотрпан процес. Велика опасност прети да се не дође до жељеног циља ако останемо на позицијама правног и моралног идеализма, ако реалне и конкретне људе прилагођавамо апстрактним нормама, тим пре што је за наше време избегавање одговорности постало начин живота и што норме, закони (правни и морални) нису ништа друго до озакоњење воље најмоћнијег друштвеног ауторитета. Не живимо у свету апсолутне правде већ у свету мање или веће неправде. Ништа осим љубави не може бити савршена правда, али у свету који у злу лежи не можемо без несавршене и зато углавном неправедне правде. Треба и морамо прихватити судове против насиља и ратних злочина (ово се односи на домаће, међународне судове, укључујући и Хашки суд) без обзира што се некада и њихове пресуде могу претворити у насиље суда. И несавршени судови су бољи од безвлашћа (анархије). Најтежи злочини се дешавају тамо где је безвлашће, где држава толерише насиље и злочине. Иако казне и судови не укидају насиље, злочине и само зло, они су неопходни у овом палом свету. Покајање, праштање, помирење Најпоузданији пут да се заустави зло, да се људи и народи исцеле од ратних траума и страхота јесте лично покајање, опраштање и помирење. Мржњу укида љубав. Зло се побеђује добрим. Ненасиљем се истински искорењује насиље. То сведочи вековно хришћанско искуство. Ове егзистенцијалне категорије (не само морални постулати) имају универзално значење и важење. Покајање, праштање и помирење је слободни, унутрашњи индивидуални чин. Они се не могу наметати споља. Они нису нужност. Не може се неко (народ) претворити у машину за опраштање и помирење. Само жртва може да опрости. Опраштање је увек усмерено на починиоца а не на почињено зло. Опростити не значи аутоматски некога амнестирати од одговорности и кривице. Опраштање није могуће ако починитељ зла не признаје кривицу и не тражи опроштај, ако се не каје. Опростити значи одвојити злочинца (грешника) од злочиначког дела (греха). Треба осуђивати грех (злодело) а не грешника. Зато је праштање дар жртве извршиоцу зла. Етимологија речи у романским језицима – con-dono, per-dono, par-don и германским Ver-gebung, for-giveness у својој основи има дар. У српском језику реч опростити је ушла из прасловенске речи прост, што значи слободан, ослобођен. У том контексту опростити значи ослободити се зла, болне прошлости. Опраштањем жртва се ослобађа зла које јој је нанесено и почиње нови живот. Кад жртва прашта то је често најтежа казна за злочинца. И обратно: злочинца најбоље штити жртва која узвраћа истом мером. Опраштањем жртва не само што дарује свог мучитеља већ себе ослобађа гнева, мржње, бола и патње, мучног сећања на прошлост и тако ствара предуслове за поновно успостављање радосног осећања живота. Покајање, праштање и помирење не спадају у природна својства људског бића (људске природе). Човек је по природи далеко више осветник. Опростити може само онај ко је у стању да победи своју властиту природу. Праштање је дар Божији, који се даје онима који имају поверења у Христа, који воле Бога, који у сваком човеку, ма ко и какав био, гледају икону Божију, брата, друго Ја. Да не би остали на позицијама апстрактног хришћанског идеализма и морализма, треба нагласити да љубав, покајање, праштање и помирење не искључују постојање судова и поштовање правних норми, и изрицање казне за починиоце ратних злочина. Црква указује стално на неопходност постојања реститутивне правде, правде која успоставља односе, обнавља живот и поверење које је прекинуто и нарушено. Казна као лек да. Казна као одмазда и освета не, јер се тиме не решава проблем. Сви људски судови, сви закони не укидају зло и злочине у свет, они их само у мањој или већој мери смањују и ублажују. Прикривање, толерисање злочина, из ових или оних разлога, јесте нови злочин. Нажалост, и говор о злочинима може да подстиче нове злочине. Ништа тако није болно и бестидно као када се жртве, бол и патња људи инструментализују за остварење ове или оне политике. View full Странице

Извор: http://spc-berlin.com/2018/03/21/игуман-манастира-пиносава-о-петар-у-го/ Игуман манастира Пиносава, о. Петар у гостима нашој заједници СУБОТА, 24. март 2018. год. П р о г р а м: 18,00 час.—Вечерње богослужење 18,30 час.—Предавање на тему «Клони се од зла и чини добро“ (Пс. 37,27) После предавања, разговор са духовником НЕДЕЉА, 25. март 2018. год. 10,00 час.—Св. Литургија и беседа о. Петра View full Странице

Проблем зла у хришћанству, исламу и будизму http://sozbg.rs/tribine/problem-zla-u-hriscanstvu-islamu-budizmu/ објавио СОЗ у Трибине У понедељак, 8. маја 2017. године, у читаоници одељења уметности, одржана је трибина на тему ,,Проблем зла у хришћанству, исламу и будизму“, у организацији Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке и Библиотеке града Београда. Учесници трибине су били: доц. др Андреј Јефтић (Православни богословски факултет), др Сеид Халиловић (Центар за религијске науке ,,Ком“) и проф. др Душан Пајин (самостални истраживач). Модератор трибине је био г. Велибор Мартиновић, вероучитељ. Доц. др Андреј Јефтић је започео своје излагање речима да, с обзиром на интересовање које је тема трибине изазвала, проблем зла не представља једну интелектуалну тему и један рационалан проблем, већ да он представља један дубоки животни проблем. Са философске тачке гледишта, др Јефтић је навео две врсте приступа злу: с једне стране, злу можемо приступати као проблему, рационалном и интелектуалном, док, с друге стране, злу можемо приступати и као тајни, тј. то се дешава у ситуацији када трпимо и када се налазимо у непосредном сусрету са злом. Др Јефтић је наводио поједина места из светоотачких дела која се односе на тему трибине, док је излагање завршио речима да је Христос са нама током свих наших патњи и страдања, и да без обзира колико нам се застрашујуће чинило зло, завршну реч ће на крају ипак имати Добро, захваљујући чињеници да је кроз Христа добро однело победу, чињеницом да смрт није имала завршну реч, већ Васкрсење и живот. О божјој правди и проблему зла у филозофској баштини ислама говорио је др Сеид Халиловић, члан Савета оснивача Центра за религијске науке „Ком“. Према његовим речима, муслимански филозофи нипошто не желе да оповргну реалност зла, међутим они истичу да зло није примарни егзистент и отуда, неисправно је говорити о начелу које би створило зло. У другом делу свог излагања, Халиловић је објаснио да, према исламској филозофској космологији, зло и добро нужно постоје заједно. Он је установио да без зла не би постојала ни жеља да се приближавамо добру, и додао да свако биће добија постојање у оној мери у којој му то дозвољавају сопствене онтолошке могућности. На крају, Халиловић је говорио о васпитним користима зла и искушења као кључа човековог трајног блаженства. Проф. др Душан Пајин је напоменуо да у будизму постоји одређени број надљудских злих бића, као што је Мара, која персонификује смрт, а повезује се са епидемијама и смртоносним болестима, као и са убијањем и разарањем. Она, као богиња смрти, влада чулном сфером у свету богова, и настоји да отежа живот подвижницима на различите начине. У будизму, као и у хришћанству и неким другим религијама, одређена зла сила се активира када се суочи са миром подвижника као својеврсним изазовом. Проф. Пајин је закључио своје обраћање навођењем неколико начина помоћу којих се будисти штите од утицаја зла. Након наведених излагања, трибина је настављена живим и динамичним дијалогом у препуној читаоници одељења уметности Библиотеке града Београда. Преузето из: Православље, бр. 1204, стр. 39. Дарко Стефановић СОЗ Архиепископије београдско-карловачке Šta je zlo? Iz ugla hrišćanstva, islama i budizma Ana Bojanović http://samoobrazovanje.rs/sta-je-zlo/ Neizbežno pitanje koje se svakome, bilo da je u pitanju ateista, suvi racionalista, agnostik ili posvećeni vernik, kad-tad nametnulo jeste: otkud toliko zla na ovom svetu? Kakvo je njegovo poreklo? Ima li zlo neki viši smisao? Šta je, najzad, zlo? Problem zla jedan je od središnjih teoloških problema svake monoteističke religije, koja tvrdi da je čitav svet stvorio jedan svemogući i beskrajno dobri tvorac-bog, ali i svakog čoveka, nezavisno od njegove veroispovesti. U čitaonici Gradske biblioteke Beograd u ponedeljak, 8. maja 2017. godine, održana je nesvakidašnja, ali sudeći po broju zainteresovanih posetilaca i aktivnih učesnika, veoma zanimljiva i u današnje vreme verovatno preko potrebna, intrigantna tribina o definiciji zla i načinima njegovog tumačenja u okrilju triju možda najvažnijih i najmnogobrojnijih svetskih religijskih i filozofskih tradicija: hrišćanske, islamske i budističke. O ovoj temi govorili su svakako dobro obavešteni i pozvani poznavaoci i predstavnici pomenutih doktrina: Andrej Jeftić, profesor-asistent na Fakultetu za teologiju Univerziteta u Beogradu, zatim Seid Halilović, član Saveta osnivača centra za religijske nauke „Kom“ i Dušan Pajin, profesor na Fakultetu za filozofiju, urednik časopisa Kultura Istoka i član Estetičkog društva Srbije. U ovom kratkom članku pokušaćemo da na sažet način predstavimo i pomirimo ova tri donekle različita, a u velikoj meri podudarna viđenja porekla i značenja zla. Epikurov paradoks Još mnogo pre nastanka hrišćanstva, stari Grci su se bavili ovim pitanjem. Poznat je tzv. Epikurov paradoks, gde se on pita: Bog ili želi da ukine zlo, a ne može; ili može, ali ne želi; ili pak ni ne može, ni ne želi. Ako želi, a ne može, onda je nemoćan. Ako može, ali ne želi, onda je zao. Ali, ako Bog može i želi da ukine zlo, otkuda onda zlo u svetu? Definisati zlo uopšte nije tako jednostavno kao što deluje s obzirom na rasprostranjenost upotrebe ovog pojma. To je tako jer je prvenstveno u pitanju vrednosni sud, zatim zlo je uvek relativno, a mnogi misle da je zlo uopšte tek racionalni konstrukt (naročito ako govorimo o tzv. moralnom zlu), u zavisnosti od tačke gledišta, jer šta predstavlja zlo za jednog čoveka, neće to uvek biti za drugog. Čovek makijavelističke orijentacije, međutim, uopšte neće trošiti vreme na bavljenje ovim pitanjem, niti prilagođavati način svog ponašanja, okupiran ostvarenjem sopstvenih ciljeva, podstaknutih isključivo ličnim koristoljubljem ili ličnim osećajem dobrobiti koji isključuje sve druge, a mnogi su, nažalost, danas takvog opredeljenja. Lajbnic Lajbnic: prisustvo zla u svetu nije dokaz da je Bog zao ili nesavršen, već da je pružio slobodnu volju čoveku. Jedan od prvih koji se posle starih Grka bavio pitanjem teodiceje (lat. theodiceia – pitanje opravdanja Boga s obzirom na prisustvo zla u svetu), uvodeći ovaj pojam u svom istoimenom delu, je prosvetiteljski filozof nemačkog racionalizma, ali i hrišćanstva, Gotfrim Lajbnic (1646-1716). On je ipak, svoju nedoumicu razrešio zaključkom da je ovo jedan od najboljih mogućih svetova – najsavršenija moguća forma tvoračke sile i da evidentno prisustvo zla u svetu nije dokaz da je Bog zao ili nesavršen, već da je pružio slobodnu volju čoveku. On Boga vidi kao osnov unapred utvrđene harmonije svih delova ovog sveta. Gospodin Andrej Jeftić istakao je da problem zla u hrišćanskoj tradiciji nije samo racionalan konstrukt, već je prvenstveno egzistencijalan (životni) problem. On napominje da se zlo u hrišćanstvu poima prvenstveno kao tajna ili problem života i smrti i da hrišćanstvo ne sadrži konačno razrešenje ovog problema, sem u liku Isusa Hrista i njegovog iskupljenja ljudskih greha. U hrišćanskoj doktrini ovo pitanje je razmatrano najpre u Svetom pismu, a zatim i spisima tzv. Svetih otaca. Tri vrste zla po hrišćanstvu U ovoj tradiciji zlo se uglavnom može podeliti na tri vrste: metafizičko zlo (svet i svaki primer života u njemu je konačan, ograničen, završava se), prirodno zlo (prirodne nepogode i katastrofe, bolesti i nepredviđeni događaji) moralno zlo (ono što ljudi čine jedni drugima). U ranohrišćanskoj interpretaciji zlo se često posmatra kao Božije vaspitno sredstvo, kao testiranje vere (setimo se starozavetne priče o rabu Božijem, Avramu) ili pak, kao pružanje primera ostalim vernicima. U kasnohrišćanskom tumačenju nailazimo na priču o stvaranju prvog čoveka, Adama. Naime, kušanjem sa drveta saznanja, čovek je okusio zlo i postao mu podložan. Dakle, odgovornost za zlo snosi sam čovek: ono je produkt njegove radoznalosti i nepokornosti, odnosno slobodnog izbora da se odupre Božijoj naredbi da ne kuša plod sa drveta saznanja (Bog je rekao: Nemoj. A ne: Ne smeš). Isus Hristos u različitim interpretacijama Bog nije tvorac zla niti odgovoran za njega: ono je produkt čoveka Tako dolazimo do zaključka da je radoznalost verovatno neizbežan sastojak i filter svačije samoizgradnje, samoaktualizacije. Stoga, prema hrišćanskoj doktrini, Bog nije tvorac zla niti odgovoran za njega: ono je produkt čoveka, odnosno bića od boga stvorenog, upravo zahvaljujući obdarenosti slobodnom voljom (poput Lucifera, palog anđela, a nekadašnjeg Božijeg miljenika, koji se odmetnuo od svog tvorca). Drugo pitanje je da li je ljudski rod dovoljno zreo za slobodu i snošenje njenih posledica. Tako veliki pisac hrišćanstva, Dostojevski u romanu Braća Karamazovi, u epizodi o velikom inkvizitoru tvrdi da je sloboda veoma diskutabilna s obzirom na mogućnosti ljudskog roda, da predstavlja veliki teret za nejaka ljudska pleća i smetnju za ljudsko društvo te da bi institucija crkve trebalo da je ograniči. Nešto slično tvrdi i Tomas S. Eliot u svom filozofskom spevu Četiri kvarteta: Ljudski rod ne može podneti suviše realnosti. Možda su nam i neka vrsta ropstva i zablude potrebni da bismo lakše podneli surovu stvarnost. Međutim, sloboda je jedini zalog autentičnosti dobra jer dobro koje proističe iz straha ne bi predstavljalo pravi izraz ljubavi prema tvorcu (ili bilo kojem od boga stvorenom biću). Ipak, odgovor na pitanje zla u hrišćanskoj doktrini, ističe Andrej Jeftić, leži verovatno u tajni Isusa Hrista, koji nije više starozavetni indiferentni bog, imun na našu patnju, o kome i Ivan V. Lalić piše u svojoj filozofskoj poemi Četiri kanona kad kaže: Tvrd je na suzama tvorac. Isus Hrist, kao metafizička sinteza hrišćanske filozofije, silazi u poprište života, među stradanje i patnju, suočavajući se sa smrću i iskupljujući ljudski rod. On pati za nama i sa nama, fundamentalno zainteresovan za problem zla. Kroz njegov lik u hrišćanstvu dobro odnosi pobedu nad zlom, kroz vaskrsenje i večiti život. Islamska baština o zlu Gospodin Seid Halilović je na jedan smiren, veoma upućen i živopisan način predstavio osobenosti svima nama nešto manje poznate islamske tradicije i filozofskih učenja koja je prate. On ističe tri osnovne naučne discipline u okviru filozofske baštine islama: dogmatičku filozofiju (koja se temelji na prenetim izvorima svetog teksta), islamsku filozofiju (peripatetičku filozofija) i doktrinarni sofizam (direktan plod mističkog otkrovenja). Osnovni metod filozofije islama je demonstracija, dakle putem primera se sve objašnjava. Dominantna filozofska škola islama je transcendentna filozofija, čiji je glavni predstavnik Mula Sadra Širazi (1572-1640), a najpoznatiji zagovornici su Ajatolah Motahari i Alame Tabatabai. Osnovna dilema transcendentne filozofije islama odnosi se, kako ističe gdin Halilović, na pitanje da li postoje dve različite kategorije postojanja: dobro i zlo i da li te dve različite kategorije imaju različito ili isto ishodište. Ova dilema razrešava se zaključkom da je bog apsolutno biće, neograničene milosti i moći, stoga i dobro i zlo proističu iz tog jednog apsolutnog izvora. Zlo je realno, ali nije primarni egzistent. U razmatranju ovih pitanja ističu se dva metodološka pristupa: Muslimanski filozofi insistiraju na tome da je dobro – postojanje, a zlo ne-postojanje. 1) Zlo je nepostojeće. Starogrčki filozofi takođe su tvrdili da je zlo nepostojeće, iako evidentno. Stoga čovek mora da se bori protiv zla. Metafizički uzrok zla je neizostavno pitanje. Muslimanski filozofi insistiraju na tome da je dobro – postojanje, a zlo ne-postojanje. Na primer, ne možemo posedovati siromaštvo, jer siromaštvo ne postoji po sebi, već kao odsustvo bogatstva; smrt je praznina ili nedostatak života, a bolest nedostatak zdravlja. U tom smislu zlo je nepostojeće. Islamska filozofija se kreće oko ideje o aktivnom, postojećem, životodelatnom principu dobra i njegovoj suprotnosti u ideji zla, odnosno svega suprotnog od dobra. Ako je dobro postojanje i punoća, zlo je nepostojanje i praznina. Glavna ideja je da nešto nepostojeće ne može da ima uzrok, a ono što postoji ima uzrok i to je svevišnji tvorac. To je ilustrovano primerom svetlosti i senke: uzrok svetlosti je sunce, a uzrok senke je nepostojanje svetlosti ili odsustvo sunca. Džamija sa zlatnom kupolom, Jerusalim 2) Zlo je uvek relativno – drugi metodološki pristup objašnjenju problema zla. U skladu je sa islamskom baštinom ili učenjem po kojem postoje dve vrste stvarnosti: – samostalna realnost (postoji po sebi) i – relativna realnost (uspostavlja se upoređivanjem sa nečim drugim). Zlo je uvek relativno jer zavisi od tačke posmatranja. Na primer, otrov zmije nije zlo za zmiju, već njen odbrambeni mehanizam, dok je za žrtvu u koju se ubrizga zlo. Osnovno filozofsko pitanje islamske baštine je da li svako postojanje istovremeno samostalno i relativno postojanje? Relativno postojanje nije realni egzistent jer je apstrahovano iz realnog postojanja. Bog stvara samo samostalno postojanje (stvarnost), kome mi zatim pripisujemo osobine (apstraktne). Na primer, rečenica ponovljena tri puta svaki put će imati istu samostalnu realnost, a to da je ponovljena tri puta mi ćemo joj pripisati, a zatim to svojstvo možemo i tumačiti na određeni način. U islamskoj tradiciji ne može se govoriti o uzroku relativnih postojanja. Relativna postojanja nemaju apsolutan uzrok. Tako, zlo nema uzrok, ali ono predstavlja nedostatak dobra. Ostaje otvoreno pitanje zašto bog nije popunio tu prazninu beskonačnom milošću i da li je uopšte moguć univerzum bez zla, gde bi svi ispunili svoje želje? Prema islamskoj filozofskoj kosmologiji, dobro i zlo su u univerzumu nerazdvojni. Umesto isključivanja zla, zapitajmo se da li je patnja isključivo zla ili može doneti i nešto dobro. Prema ovakvom viđenju, lepota sveta je u raznolikosti. Kada bi sve bilo lepo – lepota bi izgubila svoj smisao. Kada bi svi bili šampioni, biti prvi izgubilo bi smisao. Kada bi život bio večan, tako isto, večnost bi izgubila smisao. Sva bića su ograničena svojim ontološkim mogućnostima. U posudu može stati samo onoliko tečnosti koliko zapremina tog suda dopušta. Kad bog stvori nešto, on stvara stvarno postojanje, čije osobine se kasnije egzistencijom apstrahuju i dobijaju određeni smisao: Zaista, s mukom je lakoća (Kuran, XCIV: 5, 6) Iskušenja, teškoće su ključ savršenstva blaženosti. Zlo nas vodi ka dobru. Nije u pitanju stanovište prema kojem posle zla dolazi dobro, nego su oni međusobno prožeti. Osnovno zlo – iskušenja su za odabrane ljude, kao eliksir života i dokaz posebne ljubavi Božije. Putovanje se odnosi na duhovno putovanje ka vrlini. Gospodin Halilović priveo je kraju svoje nadahnuto tumačenje stihovima čuvenog persijskog pesnika Hafiza Širazija (1325-1388): Noć rastanka, puna straha, Svud su vali i vrtlozi, Otkud znaju kako nam je Bezbrižni na obalama. Zlo u budističkoj tradiciji Statua Bude Kontekst budizma najviše se razlikuje od tradicije hrišćanstva ili islama po motivu reinkarnacije. Budizam prihvata ideju reinkarnacije koja služi bilo kao objašnjenje za postojanje zla koje snalazi čoveka, bilo kao kazna za rđava dela iz prošlih života. Reinkarnacija je način rešavanja problema zla iz prethodnih života. U hinduizmu, o kojem je govorio gospodin Dušan Pajin, javlja se određeni broj nadljudskih bića, a najbitnija je Mara, koja personifikuje smrt (bliska je Mori iz naše tradicije ili Moiri iz starogrčke tradicije, u značenju sudbine, konačnosti). Ona vlada čulnom sferom. Često se naziva i Namući, a mi ćemo odmah primetiti etimološku sličnost sa glagolom namučiti se iz srpskog jezika, koji je još jedan dokaz o indoevropskom poreklu našeg jezika i prenosivosti simbola u jeziku. Mara je ta koja iskušava Budu tako što mu ili nudi carstvo ili svoje tri ćerke kao ljubavnice… Tako su čulno i duhovno postavljeni u neposredan susret / sukob. Prema budističkoj doktrini, osnovno obeležje života je patnja, a oslobođenje od patnje moguće je jedino uzdizanjem do prosvetljujućeg stanja nirvane. Nirvana je ideal utrnuća. Podrazumeva stanje blažene nezainteresovanosti kako za dobre, tako i za loše stvari u životu, potpuno oslobođenje od patnje, ali istovremeno i oslobođenje od očekivanja, želja i strasti, jer upravo one vode u patnju. Stoga jogiji u budizmu primenjuju višečasovnu, a često i višednevnu meditaciju, tokom koje ne zadovoljavaju ni osnovne fiziološke potrebe, nadajući se da će tako stupiti u stanje prosvetljenja. Ukoliko se postigne stanje nirvane, čoveku se ukazuje mogućnost da istupi iz točka večitog rađanja koji se naziva samsara ili večitog kruženja reinkarnacije duše ili da se u sledećem životu rodi kao bolje i srećnije biće. Prema budističkom učenju, postoje četiri osnovne istine: patnja – život je uvek prožet patnjom; nastanak patnje (reinkarnacija kao lanac uzročnosti – samsara); prestanak patnje (postizanje nirvane, kao gašenja žeđi za životom) i usavršavanje u vrlini (čije faze su etika, duhovna disciplina i mudrost). Budistička etika podrazumeva načelo uzajamnosti, koje postoji i u hrišćanstvu: ne povređuj druge ukoliko ne želiš da budeš povređen. Još jedna oblast susreta budizma i hrišćanstva nalazi se u navođenju deset rđavih dela (analogon nalazimo u hrišćanskih 10 zapovesti), među kojima se ističu predrasude i zablude. U budistički pakao se ne dospeva na osnovu božije volje, već na osnovu loše karme. Krajnji cilj i razrešenje problema zla u budističkoj tradiciji predstavlja izlazak iz tog kruga večitog kruženja, izlazak iz samsare. Osnovni načini zaštite od zla u budističkoj tradiciji su izgovaranje mantri (koje su analogne hrišćanskim ili islamskim molitvama) koje služe poboljšanju karme i kao pomoć na putu ka buđenju ili postizanju nirvane; zatim nošenje amajlija (na primer, crvena nit, ili konac kao univerzalan simbol od Japana do Srbije ili svevideće oko, koje postoji, začudo i u Sabornoj crkvi u Beogradu) i izgradnja kipova Bude, često izuzetno velikih proporcija (čiji analogon u hrišćanskom svetu nalazimo u džinovskoj statui Spasitelja iznad Ria de Žaneira i nalazi se na listi sedam svetskih čuda). Kroz ovaj plodan dijalog različitih religijskih baština pokušali smo da osvetlimo i donekle bolje razumemo problem zla u svetu, a nadam se da će svako od nas o tome razmisliti na krajnje ličan način i pokušati da odgonetne njegov smisao i umanji njegovo dejstvo u svom malom krugu delovanja koje se, najzad, svakako, odražava na ukupno stanje stvari.

Позивамо вас, да у понедељак, 8. маја 2017. године, у 19 часова, у читаоници одељења уметности Библиотеке града Београда (Кнез Михаилова 56) присуствујете трибини на тему „Проблем зла у хришћанству, исламу и будизму“. О овој теми говориће: доц. др Андреј Јефтић (Православни богословски факултет, Београд) др Сеид Халиловић (Центар за религијске науке ,,Ком“, Београд) проф. др Душан Пајин (самостални истраживач, Београд) Модератор: ма Велибор Мартиновић (вероучитељ) Трибина се одржава у организацији Светосавске омладинске заједнице Архиепископије београдско-карловачке и Библиотеке града Београда. Улаз је слободан. http://sozbg.rs/dogadjaj/problem-zla-u-hriscanstvu-islamu-budizmu/ https://www.facebook.com/events/415087702204591/

Посебно за сајт поуке.орг др Владимир Коларић наставио је да се бави значењима у светски познатим детективским романима савременог шкотског писца - Ијана Ренкина. „И изађе уз страшну рику“: Ијан Ренкин о природи зла Док у свом првом роману, „Чворови и крстићи“, водећи савремени писац детективских романа Ијан Ренкин (Ian Rankin), ослањајући се на „Злочин и казну“ Достојевског истражује мотив искушења, у другом роману о инспектору Ребусу, под називом „Жмурке“ (Hide and Seek), ослањен на Стивенсоновог „Доктора Џекила и господина Хајда“, истражује природу зла. Од мотива наркоманије и проституције које изобличавају људски лик, преко фасцинације злом у виду окултно-магијских техника и пракси, зло се у овом роману у основи „материјализује“ у систематизованој и институционализованој похлепи моћника овог света, који не само своје материјално благостање, него и задовољство којим испитују границе људске изопачености, темеље буквално на лешевима одбачених и нејаких. Мрачни Хајд, као демонско и од јавности скривено лице овоземаљских моћника (доктора Џекила овога света), овде није оваплоћење зла као посебног „ентитета“, те фантазије поклеклих пред „светом овим“ и његовим пројекцијама, већ метафора једног систематизованог, нормализованог и институционализованог насиља, на које смо или навикли, па га не примећујемо, или пред и под којим смо застрашени или поткупљени, или просто отупели, погнули главу, јер су нас научили да је то живот, и да тако, што тематизује и велики Стивенсон у својој изузетној причи „Крадљивац лешева“, постајемо „зрели људи“. Џон Ребус се у овој својој рањавајућој борби са „светом“ директно суочава са његовим најјачим оружјима: понудама Златног телета и прихватањем вредносног система по којој је сваки камен Вавилонске куле вреднији од оних који је - гоњени бичевима господара и читавим системом илузија - граде у својој крви и зноју. Његова снага у тој борби је непристајање на морални компромис, а који се по правилу налази негде у домену удобности и похоте, као и, ништа мање - у маниру велике „антимасонске“ традиције британске литературе, која је убрајала и такве ауторе какви су Честертон, Агата Кристи или К. С. Луис - у одбијању да се институција замени конспирацијом. И најважније - на хришћанској вери, у сталној од Ребуса бурно проживљаваној драми између греха и радости, у вери која не може да прихвати да је од Бога створени свет исто што и Хад, а људи не творевине и усиновљена деца Божја, него демони или тек демонска играчка и храна. Трезвеност и дубоко животно искуство које зна да се нема због чега поклањати пред злом - највећа су вредност лика инспектора Ребуса и Ренкинових романа. Они нам помажу у оном у чему нам је добра литература увек помагала - да не залутамо. Да не поверујемо како зла у свету нема, али ни да је оно све. О првом роману Ијана Ренкина написао сам текст објављен у „Православљу“, у целини доступан на: https://www.academia.edu/31415257/Vladimir_Kolari%C4%87_Dostojevski_u_pet_O_Dostojevskom_i_veri_kod_Ijana_Renkina_Pravoslavlje_1198_ . View full Странице