Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'звона'.
Found 19 results
-
Света Литургија у Новој Пазови и освећење звона
a Странице је објавио/ла JESSY у Остале вести из Цркве
У Новој Пазови ће у недељу, 17. јула, бити свечано - Владика сремски г. Василије освештаће звона за нови храм светог архиђакона Стефана. Детаљи су на плакату, који је објавио Радио Српски Сион Епархије сремске. Извор: Радио "Слово љубве"; Радио Српски Сион -
Четири највећа, клатећа звона, постављена су у југозападном звонику, и клате се у правцу исток-запад ка савској долини. Осталих 45 звона чини карилон и смештена су у северозападном звонику. Првих девет звона из Инсбрука стигло је на Светосавски плато 31. октобра 2001. године, а 40 преосталих три недеље касније. Пошто су сва звона освештана, започело се са њиховим постављањем 1. децембра 2001. године. Звона имају и пријемник тачног времена атомског сата из Штутгарта, тако да се са великом прецизношћу означавају сати, половина сата и четврт сата. Свако звоно Храма светог Саве има свог дародавца чије је име на њему уписано. Донатори су углавном Београђани и Срби из расејања. Највеће звоно тешко је 6.128 кг, следеће 3.650 кг, а најлакше има 11 килограма. Карилон (са 45 звона) тежи око 19.000 кг. Заједно, са четири клатећа звона, укупна тежина достиже 23.755 килограма. Највеће звоно је пречника 204 цм, а најмање 20 цм. На великим и средњим звонима налазе се по четири ликовна орнамента: печат светог Саве, византијски орао по нацрту арх. Александра Дерока, многокрсник проф. Боривоја Анђелковића са ознакама ИС – ХС – НИ – КА (Исус Христос побеђује), те лик светог Саве који је пре Другог светског рата насликао академски сликар Владимир Предајевић. Такође, на звонима се налазе библијски текст и ћирилични натпис по жељи дародавца. Мала звона, до тежине 150 кг, из акустичких разлога немају орнаменте него само име дародавца и многокрсни венац. Велика (клатећа) звона додатно красе круне са карактеристичним анђеоским ликовима. Карилон је високовредан и компактан концертни инструмент (звона у хроматском низу од e1 до c4 чине карилон, а звона у тоновима: g, a, c¹, d¹ су клатећа звона). Светосавски карилон има четири и по октаве. Свако звоно има основни тон и још 50 аликвотних тонова. Управо је највећа уметност да се ови тонови ускладе, и то се ради електронским путем. Звона карилона на Храму свакодневно у подне свирају Химну светом Сави, а сваког сата рефрен. Њен пробни снимак начињен је у звоноливници „Grassmayеr”. Својевремено су исказивана потпуно опречна мишљења о томе да ли је у православљу обичај да се свира звонима. Карилон је познат у традицији православних и других хришћанских народа, посебно су бројни у Русији и нешто мање у Грчкој. У Русији је музика за звона наменски компонована, а у руским манастирима постоје школе за свирање на звонима. У Српској православној цркви извођење мелодија на више звона повезано је са материјалним могућностима и поседовањем већег броја звона. У црквама које имају три и више звона то је уобичајено, а посебну традицију у том погледу имају цркве у Војводини и Хрватској. Посебно је познат карилон у цркви манастира св. Пантелејмона на Светој Гори, у којој се замонашио свети Сава. ЗВОНО У СПОМЕН ПРВОМ ПРЕДСЕДНИКУ РЕОСНОВАНОГ ГЛАВНОГ ОДБОРА ДРУШТВА ЗА ПОДИЗАЊЕ ХРАМА ДР ЗОРАНУ ЂИНЂИЋУ Друштво за подизање Храма светог Саве на Врачару одлучило је да у марту 2003. године, намени 40.000 долара за звоно d¹, у спомен на блаженопочившег премијера Србије др Зорана Ђинђића, првог председника Главног одбора обновљеног Друштва за подизање Храма светог Саве на Врачару. У званичном саопштењу Друштва истиче се: „Ово ће бити наш симболичан израз благодарности човеку који је улагао себе на добробит очувања духовности и традиције целог српског православног народа. Као председник Главног одбора Друштва за подизање Храма светог Саве, почивши премијер Србије др Зоран Ђинђић, улагао је све своје снаге да, после много година духовног страдања, светосавска саборност васкрсне у Србији. За почившег премијера изградња Храма, као остварење заветне мисли српског православног народа, била је историјска част и прилика ове генерације да доврши оно што су преци започели током прошлог века, да се саставе све покидане нити са прошлошћу и на сигурне темеље поставе све наше тежње ка будућности”. На звону d¹ је исписано: „Иако су многи, једно су тело, а Христос је глава цркви, Он је спаситељ тела. (Кор 12:12, Еф 5:23) – у спомен Зорану Ђинђићу председнику Г.О. Друштва за подизање Храма светог Саве.” Извор: Храм Светог Саве -
Звона на многим црквама и манастирима на Косову и Метохији су се огласила у знак жалости поводом упокојења Митрополита Црногорско приморског г. Амфолохија, а служени су и помени за покој његове душе у свим храмовима где је то било могуће. Поменом су се од Митрополита опростили професори и ученици Призренске богословије Помен је служен и у капели богословије Св. Кирило и Методије у Призрену, где се кратком пригодном беседом од Митрополита опростио проректор Богословије отац Исидор: -Децо и професори, сазнали смо да се упокојио Митрополит Амфолохије, један од великих отаца кога смо од милости звали ђед, човек кога смо удостојени заиста у овом свом веку да познајемо, да се са њим молимо, да се из његове руке причешћујемо. Достојни наследник апостола и отаца цркве, онај који је благодаћу и дејством Светога Духа у цркви Божјој произвео и родио оне које ми данас називамо оцима, отишао је у наручје Господу ка коме је целог живота хитао, отишао је тамо да се са Св. Василијем Острошким, Петром Цетињским и Петром другим Његошем пред Господом за нас моли. Ми као људи који верујемо у васкрсење знамо да је жив Бог наш, жива ће бити душа наша и да заиста имамо пред Господом Живога молитвеника Митрополита Амфилохија. Туга у Великој Хочи У Великој Хочи су се звона у знак жалости за великим пријатељем овога села Митрополитом Амфилохијем, огласила истовремено са звонара три цркве у селу: Св. Јована, Св. Николе и Св. Стефана. А у цркви Светог апостола и јеванђелисте Луке, парох великохочански отац Миленко Драгићевић је рекао окупљенима да је у празничном дану, када се славе Свети Лука и Свети Петар Цетињски пуном радости и тужан јер је до њих стигла вест о Митрополитовом упокојењу: -Данас је леп дан, Божји дан који нам је Бог дао, да га прослављамо и све да чинимо у славу Божју. Тешко је рећи данас, али морам рећи да је тужно овде кад смо чули вест да се упокојио Митрополит црногорско приморски Амфилохије који нас је овде кад је нама било најтеже посећивао и давао нам речи утехе. Нека Свети Лука прими његову душу где праведници почивају. Помен служен и у Ораховцу И у цркви Успења Пресвете Богородице у Ораховцу мештани су се окупили на литургији и помену који је за покој душе Митрополита Амфилохија служио парох ораховачки отац Веља Стојковић. Обраћајући се окупљенима по завршетку помена, отац Веља је рекао: -Помолисмо се за покој душе блаженопочившег Митрополита Амфилохија сећајући се како је он када је најтеже било на просторима Косова и Метохије од 1998. и 1999. године био са нама. И како је налазио времена и храбрости да тела или посмртне остатке наших Срба који су страдали, гинули од непријатељских руку по пољима, по јаругама, по потоцима и свуда где год би их нашао сакупљао, обављао опела и сахрањивао. Он је величина и као човек и као духовник, али и ништа мање као велики борац у оном тренутку када је најтеже било. Јер како се каже,, У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци“ Његово јунаштво јесте да је он Бога носио у сваком трнутку, да се није бојао за свој живот, иако је било и по његов живот ризично, али Господ увек устроји када су најбоље жеље и најискреније онда се има снаге, има се воље, има се и енергије да се поднесе и издржи сав терет који је пред нама. Нека је покој његовој души и вечан му спомен! Рука помоћи и утехе Србима у Ораховцу и Великој Хочи Са великом тугом смо примили вест да се упокојио Митрополит Амфилохије. Упоредо са том вешћу код Срба Велике Хоче и Ораховца оживеле су успомене на Митрополитове посете у време када је Метохија горела, када су Срби на сваком кораку убијани, киднаповани, када је народ као обезглављен протериван из својих кућа и гледао у Небо тражећи спас. Заврнутих рукава и загрнуте мантије, Митрополит је ходао по крвљу натопљеној Метохији и покушавао да помогне колико је и како могао. Молио се, крштавао и сахрањивао, доносио хлеба и млека за уплашену децу, спуштао руке на њихове главице, и из ока пуштао сузу за погинулим, искасапљеним старцима, старицама, младићима и децом… Његова рука на глави уплашене мајке Видосаве Матић у Ораховцу децембра 1999.године када су јој одвели два сина у неки затвор КФОРа, остаће ми заувек у сећању као рука утехе спуштена на главе свих нас престрашених Срба у Ораховцу и Великој Хочи. Памтићемо га и као кума Косовских божура, ансамбла деце са Косова и Метохије, које је прво он примио у незавршену крипту храма у Подгорици, истог оног храма где је себи наменио место вечитог почивалишта. Ниједна слава ил годишњица у Црној Гори за Митрополита није била замислива без деце са Косова и Метохије, без песме са Косова. А исто тако, ни велики празници и јубилеји на Косову и Метохији, нису били замисливи без Митрополитовог присуства. Од Пећке Патријаршије, Дечана, Зочишта, Призрена, Велике Хоче, Ораховца, Грачанице… увек је ходао усправно гледајући у Небо јер је знао да док је тог погледа и молитве има наде за Србе и српске светиње на Косову и Метохији. И последње сећање ћемо носити на Митрополита као человођу литија за одбрану светиња у Црној Гори, које смо ми Срби са Косова и Метохији доживели као литије и за одбрану светиња на Косову и Метохији, за одбрану светиња свуда. Иако смо тужни због његовог упокојења, срећни смо што добијамо новог молитвеника пред Господом који ће сада са Неба спуштати руку на наше главе када нам помоћ буде потребна. Оливера Радић, професор из Ораховца Извор: Митрополија црногорско-приморска -
Његова Светост Патријарх српски Г. Г. Иринеј борави у Православној Епархији нишкој 3. и 4. октобра 2020. године, поводом освећења великих светиња у Куршумлији и Пролом Бањи. Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније је, са Његовим Преосвештенством Епископом тимочким Г. Г. Иларионом, са црквеним клиром и верним народом богоспасаване нишке Епархије, дочекао Његову Светост Патријарха српског Г. Г. Иринеја у суботу, 3. октобра 2020. године, у порти манастира Светог Николе у Куршумлији. Радост због доласка поглавара Српске Православне Цркве била је утолико већа и због тога што током обележавања великог јубилеја у септембру 2019. године Свјатјејши Патријарх, због здравственог стања, није могао и физички присуствовати овом радосном Евхаристијском сабрању. Свјатјејши Патријарх и Преосвећене Владике тимочки Г. Иларион и нишки Г. Арсеније, најпре су присуствовали вечерњој служби којом је началствовао архимандрит Серафим (Мишић), уз саслуживање архимандрита Рафаила (Голушина), архимандрита Дамаскина (Грабежа), протојереја-ставрофора Милутина Тимотијевића, ректора Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу, протојереја-ставрофора Бранислава Цинцаревића, старешине Саборног храма у Нишу, протојереја-ставрофора Слободана Петровића, архијерејског намесника топличког, протојереја-ставрофора Ненада Микића, пароха првог нишког, протојереја Душка Капларевића, архијерејског намесника топличког, јеромонаха Атанасија (Марковића), јеромонаха Јефрема (Шекарића), протођакона Стевана Кричке и ђакона Ђорђа Филиповића. Надахнуту беседу о манастиру Светог Николе у Куршумлији произнео је Владика нишки Арсеније, заблагодаривши Поглавару Српске Цркве што је издвојио своје драгоцено време, да у овом важном тренутку за нашу Епархију буде са верним народом Епархије нишке, на чијем челу је био скоро пуне три деценије. Благољепију богослужења допринели су изврсни појци наше Епархије протојереј Владица Савић, парох пети нишки и професори Богословије "Светих Кирила и Методија" у Нишу - протојереј Дејан Крстић и јереј Стефан Цинцаревић. На Светој служби одговарао је и део Великог хора НЦПД "Бранко", предвођен диригентом госпођом Саром Цинцаревић. Након вечерњег богослужења Његова Светост Патријарх Иринеј на платоу испред храма освештао је нова звона за северну кулуа, чија је реконструкција завршена ове године. По освећењу звона, Патриајрх Иринеј је произнео надахнуто слово, изразивши радост што види обновљену светињу, која га је, како је рекао, увек подсећала на човека без руку. Свјатјејши је заблагодарио добротворима који су помогли да се храм обнови, и истакао да је ово знак да се српски народ враћа себи и својим коренима. Патријарх је изразио наду да ће и друга Немањићка светиња - манастир Пресвете Богородице, чији се темељи налазе недалеко од куршумлијског манастира, такође дочекати да буде обновљен. Потом су високим црквеним признањима одликовани сви добротвори, институције и појединци, уз чију подршку је обновљена северна кула, једне од две најстарије задужбине Великог жупана Стефана Немање, у којој је 2019. године торжествено обележен велики јубилеј - 850 година Немањиних задужбина. Орденом Светог Саве 1. степена одликован је велики добротвор Цркве господин Радован Раичевић из Плочника, генерални директор ад ''Планинка'' у Куршумлији, док су Орденом Светог Саве 2. степена одликовани господин Владан Вукосављевић, министар културе и информисања, Општина Куршумлија и Акционарско друштво ''Планинка'' из Куршумлије. Господин Радољуб Видић председник Општине Куршумлија, награђен је Орденом Светог Краља Милутина, док је одликовање Орден Светог Романа Ђунишког 2. степена уручено господину Драгославу Илићу из Куршумлије, господину Златку Вељовићу из Куршумлије, господину Радоју Павловићу из Претежана и господину Жарку Ђурићу из Калудре. Такође, Архијерејске грамате добили су Републички завод за заштиту споменика културе – Београд и Завод за заштиту соменика културе – Ниш. Верни народ који је у великом броју дочекао Његову Светост Патријарха Иринеја и након вечерње службе наставио је да долази да заблагодари Господу у овој светињи и да присуствује овом историјском догађају - дану када ће на храму бити постављена јединствена звона, пристигла из Аустрије, која ће, ако Бог да, позивати верни народ овог краја на молитву, на многа лета. Извор: Радио Глас -
Да ли срце памти? Препознаје ли предјеле и људе које је вољело и пошто оконча један и започне неки сасвим нови живот у грудима другог човјека? Дуго је ова и слична питања постављао себи Јохан Вагнер, Њемац племићког поријекла, велепосједник у чијим грудима је куцало Срце Србина са Косова и Метохије Јована. Звучни запис емисије Гост емисије “Косметска кандила“ био је аутор потресног романа “Српско срце Јоханово“ предсједник Удружења “Поета“, рођени Косовац Веселин Џелетовић, који иако више не живи тамо увијек бди над Косовом и Метохијом. Рођен у Сувом долу код Липљана Џелетовић каже да успомене и завичај нико никада не може да ишчупа из његове душе и да се увијек радо враћа на Косово и Метохију. Потресну причу “Српско срце Јоханово“ преточио је најприје у поему а затим и роман. “Овај роман је плод једног сусрета. Лично сам упознао човјека који носи срце киднапованог Србина са Косова и Метохије, 2004. године у вријеме када се још није говорило о трговини органима и када је све то за мене било непознато. Прича коју ми је испричао произвела је тако велики бол у мени, који је дуго тињао, да сам поему ,,Српско срце Јоханово“ написао за два сата. На молбу великог броја људи, који су на интернету прочитали поему, на основу ње сам написао и роман који је до сад доживио четрнаест издања јер су се за ову причу сва врата отварала и роман је сам налазио пут до својих читалаца. Ова прича је преведена на руски (три издања), италијански, грчки и јерменски језик. Истина је као вода која сама налази свој пут, нешто је увијек отварало та врата и тјерало да се та страшна истина о страдању Срба на Коосву и Метохији сазна“- каже Веселин Џелетовић. Џелетовић каже да се на једној сахрани на Косову срео са човјеком који носи срце Србина. “У периоду од три године, колико је он долазио на Косово и Метохију да види дијете, ја сам водио разговоре са њим и испричао ми је цијелу своју причу. Тај Њемац је оболио од тешко болести срца и плус тога је имао увећано срце. Доктор му је рекао да му нема спаса и дао му двије-три године живота рекавши да му је једини спас да се уради трансплатација органа, што значи да се нађе неки донор за срце и упутио га хуманитарној организацији “Евротрансплант“ да тамо покуша да нађе донора за срце. Ту су му рекли да је последњи на листи чекања и да тек за неких двије године може наћи донора. Тада му је пришао један од седамдесет координатора који раде у тој хуманитарној организацији и рекао да срце може и да се купи. Не знајући о чему се ради он је пристао да купи срце и дао огромну суму новца. Операција и постопративни ток прошли су у најбољем реду. Јохан са новим срцем почиње нови живот, почевши да сања неке слике које никад раније није сањао. Због свега тога он је пожелио да сазна ко је тај човјек због кога је жив и који му је спасао живот. Јавио се оном координатору и добио име и презиме човјека са Косова и Метохије. (Изгледа да су Срби, када су били киднаповани из својих кућа, били приморани да потпишу папире да су донори органа, чиме су то Шиптари покушали да све то уведу у легалне токове). Сазнавши ко је човјек чије срце носи, он је кренуо пут Косова и Метохије да, с обзиром да је племићког поријекла и јако богат, понуди новац породици човјека због кога је жив. Отишао је до његове куће гдје је доживио онај преломни сусрет са дјететом Србина чије је срце сада куцало у његовим грудима. Много је заволио дјечака, толико да је када га је срео први пу, срце само хтјело да искочи из његових груди. И дјечак је много заволио Јохана. Након што је мајка дјетета извршила самоубиство, Јохан је добио необјашњив порив да усвоји дјечака, јер није могао да се смири док то не учини. Због свега тога Јохан Вагнер ми је и испричао ову истину. Међутин, стриц није желио да дијете да на усвајање иако је и сам много заволио Њемца, с образложењем да не жели да дјечак, као последњи представник њихове породице буде поунијаћен, да пређе у католике. На то је Њемац рекао да то није никакав проблем јер ће и он прећи у Православље што је и урадио. Тако је Јохан усвојио малишана“-прича Џелетовић Планира се и екранизација романа “Српско срце Јоханово”, како би цио свијет видио какав је погром извршен над Србима, као и какво је било уништавање наших светиња, да би свијет био упознат са нашим страдањем. Џелетовић каже да је задивљен улогом високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија и свештенства Српске правосолавне Цркве за вријеме страдања нашег народа на Косову и Метохији. “Поносан сам што припадам народу чији су Митрополит Амфилохије и наши свештеници духовни вође. Сјећам се када су једном селу сахрањивали тројицу људе које су шиптари убили, били су ту италијански војници, новинари и репортери. За вријеме опијела зачули су се пуцњи са свих страна. Италијански војници и репортери су одмах полијегели на земљу. Митрополит Амфилохије и отац Радомир Никчевић су и даље стајали и служили опијело као да њима ти меци ништа не могу и као да их уопште не дотичу. Пред таквим сценама осјетите велики понос“-каже Џелетовић говорећи о немјерљивом значају Митрополита Амфилохија у борби за Светиње и народ на Косову и Метохији додајући да у тој борби морамо бити заједно и у Црној Гори и на Косову и Метохији. Џелетовић пише нови роман о Милошу Ћирковићу који је сам остао да брани Бело поље код Пећи. Роман ће посветити великодостојницима, монаштву и свештенству наше Свете Цркве. У емисији доносимо и поему,”Српско срце Јоханово“ коју, уз звуке гитаре, изводи Протојереј-ставрофор Војислав Билбија. Извор: Радио Светигора-
- 1
-
-
- радио
- светигора:
- (и још 13 )
-
Искрено смо изненађени и разочарани текстом који се данас појавио у косовским медијима под насловом ”Српска црква у Приштини против Ковида-19 бори се непотврђеним руским моделом”. У тексту се помиње да су грађани у суседству цркве наводно ”узнемирени буком” која долази од звона. Овај садржај објављен је и на другим косовским медијима јавног сервиса РТК и порталима Телеграфи, Бога Сот, Косоварја итд. У тексту се наводи изјава Агима Муслиуа ”безбедносног експерта” који тврди да је реч о ”примитивној и провокативној руској методи”. Муслиу у наставку говори о ”дезинформацијама из Русије”, да се ”људи из српске обавештајне службе крећу у свим црквама” па закључује ”сходно томе где је српска обавештајна служба ту је и руска”, па је зато по Муслиуу реч о хаосу из Москве”. Епархија рашко-призренска Српске Православне Цркве у ово трагично време пандемије корона вируса са жаљењем прима овај текст који дубоко превазилази најпристојније границе професионалног новинарства и представља пример таргетирања Српске Православне Цркве на Косову и Метохији која овде вековима постоји. Пре свега треба се подсетити да се звона нису појавила у Русији, већ у Италији у Кампањи у 5. веку и да се вековима у хришћанском свету користе не само за оглашавање редовних служби, већ и у тренуцима великог страдања, помора или друге трагедије, како у православном, тако и у римокатоличком и протестантском свету. Свако вече цркве у Амстердаму звоне у звона у знак солидарности у време пандемије. Разлог за то јесте пре свега да се људи подстакну на молитву, на солидарност и да на моменат прекину редовне послове и сете се Бога, без обзира којој вери и конфесији припадали. У прилогу нашег одговора наводимо неколико западних сајтова из којих се види да је иста пракса уведена и у западним хришћанским, пре свега римокатоличким, срединама широм света, од Америке, Канаде, Француске, до Аустралије и Филипина, а не само у православним срединама. Звук звона, уосталом, као и молитва мујезина за минарета 5 пута дневно, има првенствени циљ да позове на молитву и то није спорно за никога ко верује у Бога и поштује друге. Овим показујемо солидарност коју наша Црква осећа за све грађане Косова без обзира на веру и језик јер сви смо једнако угрожени пандемијом. У време звоњаве звона молимо се за све болесне, не само у нашој средини, већ широм света, за оне који се несебично брину о њима у болницама, и узносимо молитву Богу да епидемија престане и да се живот врати у нормалне оквире. Звоњава звона, као и позивање на молитву са минарета, регулисано је законодавством Косова у децибелима и сваки добронамерни читалац може сам да закључи да хришћанска звона не стварају нимало већи звучни ефекат него ли молитве са десетина џамија по већим градовима. Звона су део цивилизације европског континента на коме живимо и јако је лоше да са Косова иде глас да она некоме сметају. У сваком случају, Епископ Теодосије је донео одлуку да се у цркви Св. Николе у Приштини престане са чешћим звоњењем иако парох приштинске старе цркве о. Саша Митровић тврди да му се нико од околних комшија није пожалио, а да су неки чак изразили подршку. Наша Епархија изражава искрено очекивање да у овом времену хуманитарне катастрофе која је задесила цео свет неће бити више оваквих чланака, нити коментара необавештених и очигледно недобронамерних ”експерата”, већ да ће нас све ово најновије страдање подстаћи на солидарност, међусобно разумевање и надилажење свих политичких и међу-националних разлика, којима, није место у време када имамо толико оболелих, посебно старих лица. У невољама увек треба да будемо заједно и покажемо пре свега један комшијски дух и толеранцију јер живимо на простору где вековима постоје различите верске традиције које треба да живе у миру и поштовању. Из Канцеларије Епархије Рашко-призренске Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска -
Саопштење Митрополита Амфилохија: Молитвом и звоњењем звона против епидемије!
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Његово високопреосвештентво Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије упутио је данас архијерејским протопрезвитерима, старешинама храмова и управама манастира Митрополије акт о молитви и звоњењу звона поводом епидемије. “У ове дане, када се цијели свијет суочава са опаким вирусом који је одговоран за велики број смртних случајева широм свијета, наша Света Црква се моли Господу нашем Исусу Христу, који је Једини прави Љекар душа и тијела, да покаже милост своју, заустави ширење ове опаке болести и помилује сав људски род. Овим вам се налаже да на крају сваког богослужења, прије самог отпуста, наглас читате молитву против епидемије, састављену од стране Његове Светости Патријарха румунског г. Данила”, каже се у Митрополитовом акту. Такође, подсјећајући на свједочанство древног црквеног предања о звоњењу звона за вријеме разних епидемија (нпр. куга и шпањолка), актом се налаже да у свим храмовима у периоду од 8 до 20 часова, у временском интервалу од 2 часа, звоне звона (у трајању од 5 минута) до окончања епидемије. Благотворност ове праксе потврђују и научна истраживања која је у своје вријеме спровео руски научник и еколог Фотије Јаковљевич Шипунов: ”Црквена музика, а нарочито звоњава црквених звона, благотворно дјелује на људско здравље. У руским лабораторијама, помоћу огледа, утврђено је да осцилација ултразвучног дијапазона црквених звона одбија бациле куге, затим вирусе и друга инфективна обољења која се преносе ваздухом”. “Молимо се пред десницом Светог Јована Крститеља и ћивотом Светога Петра, да нам у овом часном посту свима подари покајања, као и за здравље свих вас и свега народа”, закључује се у акту Његовог високопреосвештентва Архиепископа цетињског Митрополит црногорско-приморског г. Амфилохија. Извор: Митрополија црногорско-приморска-
- 1
-
-
- саопштење
- митрополита
- (и још 6 )
-
Саопштење Епископског савјета Епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори. Обавијештавамо све свештенство, монаштво и вјерни народ Митрополије црногорско-приморске, Епархије будимљанско-никшићке, Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке да ће се, поводом изгласавања дискриминаторног Закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница који је по свему уперен против Епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори, чиме је погребено право и правда у Скупштини Црне Горе, на свим храмовима, на свака два сата, звонити заупокојена звона до Божића и да ће после вечерњих служби бити служен Молебан Пресветој Богородици који се служи у невољама и искушењима која снађу Цркву Божију и њене вјерне. Епископски савјет Епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори Извор: Епархија будимљанско-никшићка-
- 4
-
-
-
- цркве
- православне
- (и још 11 )
-
Храм Светог Василија Острошког у Нишу (у изградњи) добио пет звона
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Епархија
Први пут у историји нишког насеља Дуваниште зачула су се црквена звона, која су у порти храма Светог Василија Острошког дочекали Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније, са представницима града Ниша, свештенством и верним народом. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190625-105325-185_27_128_46-221.mp3 Овим поводом разговарали смо са старешином храма протојерејем Предрагом Радосављевићем, који нам је говорио о процесу израде ових ретких звона, посебном труду који су у најизазовнијем подухвату у својој, преко две стотине дугој, традицији израде црквених звона имали мајстори из грчке радионице "Αφοι και Υιοί Γαλανοπούλοι", о дародавцу господину Данилу Николићу, адвокату из Ниша и свим трудбеницима који уз благослов и залагање Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Г. Арсенија раде на подизању храма Светог Василија Острошког у нишком насељу Дуваниште. Извор: Радио Глас -
Звоне звона у Призрену: Српски орлићи у непобедивој мисији усред царског града
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Поучни
Звоно са балкона чика Симине зграде огласило је протеклог викенда крај петогодишњег школовања четврте генерације матураната васкрсле призренске Богословије. Обновљена Богословија Ћирила и Методија била је 12 година измештена из тог града у Ниш због непријатељског окружења у ком се налазила након рата 1999. године. У мартовском погрому 2004. запаљени су сви објекти Богословије, као и православне цркве у Призрену. После скромног повратка у обновљено гнездо на Бистрици, како ово место ђаци називају у химни коју певају својој школи, испраћај четврте генерације орлића који напуштају гнездо велики је разлог за радост. Дан после традиционалног звона за крај школовања и бацања бомбона са балкона млађим ђацима, матуранте смо затекли у Македонији, где певају на хуманитарним концертима чији је приход намењен народним кухињама на Косову и Метохији. Димитрије Николић из Крушевца каже нам да ће пет интернатских година памтити по дружењу са ђацима, али и по ништа мање важном дружењу са професорима. „Развили смо пријатељски однос који се одразио и на резултат, сви смо одлични или врлодобри, сада планирам да упишем Теолошки факултет у Солуну“, каже Димитрије. „Имам четири сестре, једино сам мушко, али родитељи су ме подржали када сам одлучио да упишем Богословију, уопште се нису плашили што је то на Косову, што је Призрен град какав јесте, што живимо као у енклави. Ипак мислим да им је много лакше пала одлука о Солуну него она о Призрену“, каже уз осмех Димитрије. Матурант Миленко Срејић из Ниша каже да је, у односу на друга места на Косову, Призрен ипак миран град у коме данас живе Албанци, Турци и нешто Срба. Ипак, све ове године морали смо да размишљамо о безбедности, јер најмлађи ђаци имају само 14 година и долазе из другачијих делова Србије, каже он. „Они нису баш навикли на такво стање, па смо из предострожности често излазили у пратњи професора или су млађи ђаци излазили са старијима. Није то било сасвим слободно кретање, било је углавном по центру града“, прича нам Миленко. Ипак, каже да ће му царски град остати у најлепшим успоменама, јер је то град-музеј. У сећање му се урезала тврђава Каљаја која стоји храбро над Призреном као сведок векова, али ће у срцу носити наше цркве. „Носићу Храм Светог Ђорђа, посебно поглед преко моста када се прилази том храму, буквално је окупан сунцем које излази изнад планине и стоји храбро насред Призрена, пркоси вековима, али и свим догађајима. Сам Призрен је васкрсли град, иако је 2004. било то што је било, трудом владике Теодосија и добрих људи који су изашли у сусрет, и сама Богословија је обновљена и васкрсла из пепела“, каже Миленко за Спутњик. На Теолошки факултет у Београд ће, каже, понети и љубав коју је добио од свих људи које је сусретао на Косову и Метохији. Са собом ће понети и најважнију лекцију коју су их професори у Призрену научили — да увек буду ту једни за друге. „Прво што су нас научили, око чега су се стално трудили, јесте да будемо као браћа, да никада нема одвајања. Рецимо, ако изађемо, а неко нема пара за кафу, да се нађу, да нико не оскудева ни у чему, да сви имају једнако. То заједничарење се на нас рефлектовало и из литургијског живота, заједничког причешћивања на Светој литургији“, прича Миленко. Ови младићи још не знају шта их чека после даљег школовања, али Душан Ковачевић, који је на Косову домаћи, из Штрпца је, има план. Нада се да ће га пратити Богородица Љевишка, такође жели да студира у Грчкој, за шта је добио благослов владике Теодосија. „Након студија у Солуну имам велику жељу да се вратим у Призрен и да ту будем свештеник. Надам се да ће се та моја жеља и испунити. Имам брата и сестру, они су старији од мене, породични су људи. Подржали су ме, наравно, као и родитељи, поносни су што сам завршио Богословију у Призрену. Знају за план и подржавају то што сам кренуо овим путем и радују се што имам жељу да се вратим на Косово и да у Призрену живим“, каже Душан. После концерата у Куманову и Скопљу, матуранти ће се прво поново врати у царски град на Бистрици да би са професорима и млађим колегама прославили школску славу, Свете Кирила и Методија, али и да би пред комисијом и изаслаником Светог архијерејског синода положили матурски испит зрелости. Поред свега што су научили у протеклих пет година, богослови из школе одлазе као једни од најбољих појаца Српске православне цркве. Црквено појање на овом месту се посебно негује захваљујући професору Дејану Ристићу и јеромонаху Никити. Објавили су и це-де под насловом „Славни граде“, са песмама са Косова и Метохије, чија је српска промоција одржана у Српском народном позоришту у Новом Саду, а европска у Берлину. Млади богослови, а посебно њихови професори свој рад промовишу на друштвеним мрежама. Сматрају то важним, јер показује да је, поред свих недаћа, радост живота увек присутна на овом месту, пре свега у молитви, али и у песми која се готово увек ори из школе, задужбине Симе Андрејевића Игуманова, основане давне 1871. године. Извор: Спутњик -
Страх је пресудио, због њега десет дана нисмо успели да убедимо ниједног избеглог Србина из Неродимља да нам покаже пут до овог места и свој крај Од српског дома остао је само овај праг Преко остатака капије улази се у густо растиње, у сигурну заштиту од сваког погледа. Управо је то прва брига: избећи сваки поглед, сакрити се. Испод тог крова од бршљана, багрема и колутова купине не види се ништа, а остаци гробова на стрмој падини вире из земље, поломљени и изврнути. Ни они се више не могу видети. Само понеко име и много пужева на изданцима дрвећа, на гробљу у Неродимљу. Среда, пред Васкрс. Овде дуго није долазио нико, нема ни остатака свећа. Чују се гласови на албанском. „Овде је сигурно, је ли неко почео да се окупља око вас? Идите ви, направите један круг око села, па се вратите”, шапућем у телефон Синиши Живићу, најбољем познаваоцу путева на Косову и Метохији. Остаје се међу неродимским именима, сунце је иза брда и смањено је светло. Са поломљених плоча чита се Велизар, Милутин, Тројан, Манаска... Шабић Наћа је једини имао среће, његова хумка је читава. Имају ли ови људи потомке и јесу ли заборављени? Изнад некадашњег комплекса био је велики бор што га је, према народном предању, засадио цар Душан. Одмах је спаљен 1999. године, али су усред ове шикаре израсла два нова стабла бора. Остатке Цркве Светих арханђела није могуће наћи, можда је под отпадом и смећем или је на крају, поред новог пута и нових албанских кућа. У прах су претворени различити слојеви фресака од 14. века до 1700. године. Од свега је остао звоник, из њега штрче нагореле греде. Лекар Иван Радић из Урошевца, радећи у неким страним и хуманитарним организацијама, чуо је да Албанци говоре како после разарања свих светиња овог краја ноћу звоне звона са срушених неродимских цркава или са минираног манастира Светог цара Уроша Нејаког Немањића, који се налази изнад села. Крећемо даље у потрагу за фрагментима уништеног српског живота између лепих албанских домова. Професор географије Драган Кукурековић из Доње Гуштерице код Липљана показује остатке бетонских греда на месту где му је живела тетка. Знао је сваку воденицу на реци Неродимки: „Овде је била воденица Калуђерка, имала је четири камена”. Ту је стара школа, амбуланта, оронули соцреалистички дом културе. „Овде су живели Парлићи”, препознаје свештеник Саво Шмигић остатке кућа и завичаја своје супруге у крају који се зове Доње Неродимље. Остатке цркве овде нисмо успели да пронађемо, као што десет дана нисмо успели да убедимо ниједног избеглог Србина из Неродимља да нам покаже пут до овог места и свој крај. Страх је пресудио. Њихов земљак Златан Крстић одселио се одавде пре 40 година, долазио је повремено код мајке, чешће након очеве смрти, па је и 14. априла дошао до Урошевца да узме нека документа. У рату није учествовао, није ни био ту, али га је Башким Нуха „препознао”, показао прстом на њега и оптужио га за ратне злочине. Спроведен је у посебно чувани затвор код Подујева. Башким се састајао са Златаном протеклих неколико година, јер су завршавали документацију за превод земље коју је породица Крстић продала породици Нуха још осамдесетих година прошлог века. „О исходу поступка заиста не бринем и сигуран сам да ће Златан бити ослобођен. Једино забрињава његово здравствено стање. У протеклих шест месеци пет пута је оперисан”, каже његов адвокат Дејан А. Васић. Човек је невин и страх који је произвело његово хапшење једнако је разоран као систематско уништавање српског Неродимља. У ранијим ропствима, ратовима, окупацијама и међусобним обрачунима овде су, ипак, преживљавали људи. Од летњих двораца Петрича, неутврђених српских престоница, отворених и лепих места остало је локално становништво, снажно предање, свет приче и легенде, писани извори и догађаји који су месту дали снажну особеност и положај у историји. Овде је испустио душу највећи градитељ цркава и покровитељ уметности код Срба Милутин Немањић, а десет година касније, 1331, ту су се сукобили његов син Стефан Дечански и ојачали краљевић Душан, потоњи српски цар. Одатле је Дечански краљ одведен у Звечан и погубљен. Несигурна времена распада државе, несрећни и фатални пораз Мрњавчевића на Марици 1371, а потом, неколико месеци касније, и смрт цара Уроша, последњег великог Немањића, дали су много повода да се око Неродимља исплете легенда. Као у витешком роману, смењују се пријатељства и издаје, властољубље и смерност, светост и Божја казна. Одговоре на питање због чега се догодила пропаст делимично је давало предање, а патријарси после обнове Пећке патријаршије под Соколовићима, Мехмед-пашом и Макаријем постају чувари државности и наследници Немањића. Тако ће, двеста година по Урошевој смрти, запустело Неродимље наново извести на историјску позорницу патријарх Пајсије Јањевац у „Житију Светог цара Уроша”. Неуморног путника, брижног чувара књига, обновитеља цркава, писца и дипломату тргао је из сна последњи Немањић реченицом: „Зашто ме забораву предадосте?” Та реченица је повод за настанак драме у Неродимљу, а у њој Вукашин убија Уроша, који се потом јавља као светитељ и обновитељ места. За њега патријарх Пајсије те 1594. године каже „да је и црквено кубе коначно пало, и пребивалиште постаде разбојницима и зверима, и пуно смећа беше, јер се нико није бринуо о томе”. Где су данас цркве Неродимља, где су данас људи Неродимља и да ли смо их предали забораву? Ко се брине о њима, ко склања ово смеће са њих? Никола Лукић је имао пет месеци када су га однели из Неродимља ратне 1999. године. Данас, осмехнут, с пијуком у руци ради на обнови манастира Светог Димитрија у Сушици код Грачанице. Копа пажљиво између старих зидина и новог конака. Тројан Парлић, из старе породице учитеља и међуратних песника, дочекује госте у манастиру Грачаница, тумачи ликове и композиције фресака, говори на неколико језика шта је то толико важно и вредно у последњој задужбини краља Милутина. У завичај није отишао деценијама, не може ни уочи овог Васкрса, има нека унутрашња сила која га зауставља. Исто је и са Славком, он се на помен свога краја само мало замислио и одговорио: „Не могу у Неродимље”. Златан Крстић је сада невин у затвору. Он је на врху пирамиде страха, раздвајања и разарања која је овде вековима начин живота. Опис патријарха Пајсија који говори о запустелом Неродимљу после двеста година од пропасти државе сличан је разарању и стању које се затиче данас, двадесет година после рата, у двадесет првом веку. У турском ропству преживели су људи, данас је овде тешко пронаћи трагове српског присуства. Хоће ли страх, уочи овог Васкрса, предати забораву Неродимље и хоће ли му следећег пролећа неко доћи да запали свећу, поред кућа од којих су остале греде што личе на костуре, поред рушевина цркава, поред старих школских зграда, поред поломљених гробова утонулих земљу и шикару. Крвави сукоби у којима су страдали и Албанци 1999. године, послужили су за коначни обрачун са Србима. Зато никад нећемо знати у којем се правцу окреће циклично зло и страдање. Време је такво да никад нећемо знати коме звоне звона Неродимља која повремено чују локални Албанци. http://www.politika.rs/scc/clanak/428450/Kome-zvone-nerodimska-zvona
-
На Дан крштења Русије у свим храмовима огласиће се звона
a Странице је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Вести из Православних помесних Цркава
Извор: Митрополија црногорско-приморска -
У свим храмовима Руске православне цркве у сећање на Дан крштења Русије зазвониће звона. По благослову Његове светости Патријарха московског и целе Русије Кирила, 28 јула 2018 године, звона ће зазвонити у подне по локалном времену, у свим храмовима и црквама Руске православне цркве ( у Москви – у 12:15). По први пут, 2012 године звона су звонила и ујединила храмове и манастире Русије, Украјине, Белорусије, Молдавије, Азербејџана и Казахстана. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице
-
Изградњу спомен-цркве је благословом Епископа Лаврентија, заједно са свештенством, монаштвом и верним народом овог краја иницирао протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије који и сам потиче из ових крајева и који је казао да је више је него очигледно да љубав и слога подижу ову богомољу, поводом 100 година од завршетка Великог рата, у којој ће бити и стална поставка о биткама и јунацима међу којима су били и Краљевић Ђорђе Карађорђевић, наша чувена сликарка Надежда Петровић, браћа Рибникар. Храм се гради на земљишту које је после Другог светског рата до недавно представљало сеоуску утрину мештана села Дујевац и Селанац, који су својеручним потписима здушно подржали поменуту идеју и дали свој пристанак за изградњу Храма. Звона која су освећена даровао је Епископ шабачки г-дин Лаврентије са свештенством, монаштвом и доброчинитељима из Лознице, а једно звоно даривао је Јордан Секулић из оближњег села Планине код Крупња. Поред свечаног чина освећења звона и крстова, у темеље спомен-храма положена је и оснивачка повеља коју је потписао Владика Лаврентије и одслужен парастос јунацима који су своје животе дали за слободу своје Отаџбине у Првом светском рату. Епископ шабачки г-дин Лаврентије заблагодарио је добротворима и свим људима добре воље који пружају свој допринос у изградњи спомен-храма Светог Стефана Високог а у славу и част јунака из Првог светског рата. Владика је рекао да ће овај Храм бити извор наше радости, нашег физичког и духовног здравља и омиљено место састајања. Он је подсетио на речи наших великих ратника који су се борили на Мачковом Камену: „Чувајте и ви Отаџбину 'вако – па ће нама бити и у гробу лако“. „Треба ли овим речима шта додати? Угледајмо се на те велике родољубе који су се Отаџбине ради одрицали свега па чак и сопственог живота. Нека и овај Храм буде доказ да нисмо заборавили те велике жртве јер чување од заборава тих витешких момената из наше прошлости улива снагу и вољу у будућа поколења да и они са таквим жаром и одушевљењем чувају своју Отаџбину“ – поручио је Владика Лаврентије. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић скренуо је пажњу на чињеницу да се људи који пишу наставни план и програм све мање сећају периода када су наши јунаци у Првом светском рату давали своје животе бранећи Отаџбину, бришући из те наше славне историје многа значајна имена. Он је поручио да ће у овом Храму бити стални час историје који ће све оне који у Храм буду долазили на најадекватнији и најрелевантнији начин упознати са оним што се за време Првог светског рата на овим просторима догодило. Уз Божију помоћ, велико освећење спомен-храма Светог Деспота Стефана биће извршено у септембру ове године, у данима када се пре тачно сто година на овом простору одиграла чувена битка на Мачковом Камену. Све додатне информације о изградњи спомен-храма на Мачковом Камену можете наћи на интернет презентацији www.crkvamackovkamen.rs -
У недељу, 15. Јула 2018. године у присуству великог броја верног народа Епископ шабачки г-дин Лаврентије је на Мачковом Камену са свештенством осветио звона и крстове за спомен-храм посвећен Светом Стефану Високом чија изградња се успешно наставља недалеко од спомен-костурнице, а који се подиже у славу и част див јунака Великог рата који су своје животе за Отаџбину дали на планини Јагодњи и на Дрини. Изградњу спомен-цркве је благословом Епископа Лаврентија, заједно са свештенством, монаштвом и верним народом овог краја иницирао протојереј-ставрофор Стојадин Павловић, директор Патријаршијске управне канцеларије који и сам потиче из ових крајева и који је казао да је више је него очигледно да љубав и слога подижу ову богомољу, поводом 100 година од завршетка Великог рата, у којој ће бити и стална поставка о биткама и јунацима међу којима су били и Краљевић Ђорђе Карађорђевић, наша чувена сликарка Надежда Петровић, браћа Рибникар. Храм се гради на земљишту које је после Другог светског рата до недавно представљало сеоуску утрину мештана села Дујевац и Селанац, који су својеручним потписима здушно подржали поменуту идеју и дали свој пристанак за изградњу Храма. Звона која су освећена даровао је Епископ шабачки г-дин Лаврентије са свештенством, монаштвом и доброчинитељима из Лознице, а једно звоно даривао је Јордан Секулић из оближњег села Планине код Крупња. Поред свечаног чина освећења звона и крстова, у темеље спомен-храма положена је и оснивачка повеља коју је потписао Владика Лаврентије и одслужен парастос јунацима који су своје животе дали за слободу своје Отаџбине у Првом светском рату. Епископ шабачки г-дин Лаврентије заблагодарио је добротворима и свим људима добре воље који пружају свој допринос у изградњи спомен-храма Светог Стефана Високог а у славу и част јунака из Првог светског рата. Владика је рекао да ће овај Храм бити извор наше радости, нашег физичког и духовног здравља и омиљено место састајања. Он је подсетио на речи наших великих ратника који су се борили на Мачковом Камену: „Чувајте и ви Отаџбину 'вако – па ће нама бити и у гробу лако“. „Треба ли овим речима шта додати? Угледајмо се на те велике родољубе који су се Отаџбине ради одрицали свега па чак и сопственог живота. Нека и овај Храм буде доказ да нисмо заборавили те велике жртве јер чување од заборава тих витешких момената из наше прошлости улива снагу и вољу у будућа поколења да и они са таквим жаром и одушевљењем чувају своју Отаџбину“ – поручио је Владика Лаврентије. Протојереј-ставрофор Стојадин Павловић скренуо је пажњу на чињеницу да се људи који пишу наставни план и програм све мање сећају периода када су наши јунаци у Првом светском рату давали своје животе бранећи Отаџбину, бришући из те наше славне историје многа значајна имена. Он је поручио да ће у овом Храму бити стални час историје који ће све оне који у Храм буду долазили на најадекватнији и најрелевантнији начин упознати са оним што се за време Првог светског рата на овим просторима догодило. Уз Божију помоћ, велико освећење спомен-храма Светог Деспота Стефана биће извршено у септембру ове године, у данима када се пре тачно сто година на овом простору одиграла чувена битка на Мачковом Камену. Све додатне информације о изградњи спомен-храма на Мачковом Камену можете наћи на интернет презентацији www.crkvamackovkamen.rs View full Странице
-
Принцеза Даница Карађорђевић, супруга принца Филипа, породила се данас и добила сина. Принцеза Даница Карађорђевић, супруга принца Филипа, породила се данас и добила сина. У част рођења малог принца огласило се 49 звона на Храму Светог Саве у Београду. Протеклих дана Карађорђевићи су са нестрпљењем очекивали рођење дечака. - Ово је први пут у историји да ће 49 звона највећег православног храма на Балкану објавити такво рођење. Камен темељац Храма Светог Саве положили су 10. маја 1935. године краљ Петар II (отац престолонаследника Александра) и митрополит црногорски Гаврило, будући патријарх Србије Гаврило - саопштио је раније Краљевски двор. Принц Филип изјавио је недавно да је сваки тренутак најбољи за родитељство. - Оно у нама буди жељу да напредујемо и идемо даље у нове победе. Пред нама је ново животно поглавље које дочекујемо с великом одговорношћу којом ћемо приступити свим новим дужностима, улогама и изазовима које нам заједнички живот доноси - рекао је Филип. новости View full Странице- 9 нових одговора
-
- 8
-
-
-
- наследника
- саве
- (и још 7 )
-
Карађорђевићи добили наследника, одјекују звона са Храма Светог Саве
a Странице је објавио/ла Драгана Милошевић у Друштво
Принцеза Даница Карађорђевић, супруга принца Филипа, породила се данас и добила сина. Принцеза Даница Карађорђевић, супруга принца Филипа, породила се данас и добила сина. У част рођења малог принца огласило се 49 звона на Храму Светог Саве у Београду. Протеклих дана Карађорђевићи су са нестрпљењем очекивали рођење дечака. - Ово је први пут у историји да ће 49 звона највећег православног храма на Балкану објавити такво рођење. Камен темељац Храма Светог Саве положили су 10. маја 1935. године краљ Петар II (отац престолонаследника Александра) и митрополит црногорски Гаврило, будући патријарх Србије Гаврило - саопштио је раније Краљевски двор. Принц Филип изјавио је недавно да је сваки тренутак најбољи за родитељство. - Оно у нама буди жељу да напредујемо и идемо даље у нове победе. Пред нама је ново животно поглавље које дочекујемо с великом одговорношћу којом ћемо приступити свим новим дужностима, улогама и изазовима које нам заједнички живот доноси - рекао је Филип. новости -
-
РТС: Звона храма Светог Саве (ВИДЕО)
тема је објавио/ла Поуке.орг - инфо у Духовни живот наше Свете Цркве
View full Странице
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.