Претражи Живе Речи Утехе

Наш драги брат, форумаш-католик @kopitar, скренуо нам је пажњу на значајну промјену у изузетно важној ватиканској Конгрегацији за доктрину (наук вјере): подсјетимо се кардинал Рацингер потоњи папа ју је водио за вријеме Јована Павла II. Поуке новог "чувара учења" католика, мислимо да су значајне и за нас православне и зато их радо преносимо и на дан молитвеног спомена Светог угодника Јована Битољског, Шангајског и Сан-Франциског. PROMJENE U VATIKANU Tko je mons. Luis Ladaria Ferrer – novi prefekt Kongregacije za nauk vjere? “Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život”, riječi su novog prefekta Kongregacije za nauk vjere, španjolskog isusovca mons. Luisa Ladariu Ferrera. Foto: alfayomega.es Nakon pet godina službe, njemačkog kardinala Gerharda Ludwiga Müllera na čelu Kongregacije za nauk vjere naslijedit će španjolski isusovac, 73- godišnji nadbiskup Luis Francisco Ladaria Ferrer. Ovaj “ljubazni” i “pouzdani” isusovac, kako su ga okarakterizirali njegovi studenti i kolege profesori s Papinskog sveučilišta Gregoriana, rođen je 1944. godine u španjolskom gradu Manacoru (Majorca). Nakon studija prava na Madridskom sveučilištu 1966. godine, mons. Ladaria ulazi u Družbu Isusovu, te odlazi u Frankfurt gdje na isusovačkoj filozofsko-teološkoj školi svetog Jurja završava studij teologije. Doktorirao je na Papinskom sveučilištu Gregorijana 1975. godine s disertacijom “Duh Sveti kod sv. Hillarija iz Poitiersa”, a ljubav prema crkvenim ocima zahvaljuje svojim profesorima, izvrsnom poznavatelju patrologije i mentoru ocu Antoniu Orbeu, te o. Juanu Alfaru i Zoltanu Alszeghyju. Važnost crkvenih Otaca za njega je neizreciva budući da je riječ o “izvoru koji izvire odmah nakon apostolskog razdoblja”, a njihovo proučavanje pomaže nam pristupiti svježini evanđeoske poruke, Isusu Kristu. Po povratku u rodnu Španjolsku o. Ladaria predaje povijest dogmi na Papinskom sveučilištu Comillas. Godine 1984. postaje profesor na Gregorijani, a od 1986. do 1994. godine obnaša i službu vicerektora Sveučilišta. Od 1992. godine sudjeluje u radu Međunarodne teološke komisije, a tri godine kasnije, odlukom pape Ivana Pavla II., postaje savjetnik Kongregacije za nauk vjere. U ožujku 2004. godine o. Ladaria imenovan je generalnim tajnikom Međunarodne teološke komisije, a u srpnju 2009. papa Benedikt XVI. imenuje ga tajnikom Kongregacije za nauk vjere i naslovnim nadbiskupom Tibike. Odlazak jednoga od svojih najomiljenijih profesora studenti Gregorijane dočekali su s tugom, a za oca Ladariu profesorska služba na ovom glasovitom isusovačkom sveučilištu bila je od neizmjerne važnosti jer je, kako kaže, “životom u međunarodnom okruženju, sa studentima iz stotine različitih zemalja, različitih jezika, rasa i kultura”, iskusio “zajedništvo u ljubavi prema studiju, ali iznad svega u ljubavi prema Gospodinu i Njegovoj Crkvi”. Tijekom svoje službe u Kongregaciji za nauk vjere, mons. Ladaria bio je savjetnik u Kongregaciji za biskupe, te Papinskom vijeću za promicanje jedinstva kršćana, a od 2009. godine sudjeluje i u razgovorima s Društvom svetog Pija X. Papa Franjo imenovao ga je predsjednikom Povjerenstva koje bi trebalo proučiti pitanje đakonisa u Crkvi. Teološki opus ovog izvrsnog teologa i vrsnog poznavatelja otačke teologije uključuje preko 20 knjiga i oko 90 znanstvenih članaka. Njegov teološki profil možda najbolje ocrtava odgovor koji je dao u razgovoru za magazin 30 Giorni, a u kojemu je na pitanje smatra li se umjereno konzervativnim teologom centra, kako ga mnogi opisuju, odgovorio: “Moram reći kako ne volim ekstremizme – bilo progresivne, bilo tradicionalističke. Vjerujem kako postoji via media (srednji put), kojim ide većina profesora teologije – kako rimskih tako i u Crkvi općenito – što smatram ispravnim, premda svatko od nas ima svoje posebnosti, jer, Bogu hvala, ne kopiramo (ponavljamo), nismo klonovi.” U istom razgovoru mons. Ladaria naglasio je kako je zadaća Kongregacije za nauk vjere “promicanje i zaštita katoličke vjere”, ali najprije promicanje, a potom, ako je neophodno, njezina zaštita. Osobito vrijedno pozornosti je njegovo razmišljanje o krizi koju Crkva prolazi u vremenu snažne sekularizacije, a čiji je glavni uzrok nedostatak molitve Crkvi. “Živimo u vremenu sekularizacije u kojem se čini da je molitva beskorisna, i to je veliki problem. Potrebno je vratiti se temeljima, razumjeti što je molitva i što znači naš odnos s Bogom… Zla u Crkvi dolaze zbog nedostatka molitve. Moramo obnoviti svoj odnos s Bogom jer on pokreće naš život. “Pravednik će od vjere živjeti”, kaže sveti Pavao citirajući Habakuka, a ta vjera izražava se u molitvi”, kazao je u razgovoru za španjolski portal Alfa y Omega. Komentirajući skandale koji potresaju Crkvu, mons. Ladaria rekao je kako oni imaju veliki utjecaj na kršćanski život jer predstavljaju negativan primjer. “Svi znamo važnost primjera. Dobrog puta i lošeg puta. Moramo nastojati ostaviti dobar primjer… Moramo moliti Gospodina da nam pomogne svjedočiti… a promjena započinje našom promjenom. Bog kroz molitvu mijenja ljude, a time i svijet”, kazao je mons. Ladaria. Molimo Gospodina da blagoslovi našeg novog pročelnika Kongregacije za nauk vjere i podari mu mudrost, ustrajnost i odvažnost u njegovu radu! Miodrag Vojvodić | Bitno.net View full Странице

Анђелковић, Радун: Срамна хајка против СПЦ због Брнабићке Од ВИДоВДАН-11. јуна 2017. Срамна хајка против СПЦ због Брнабићке У низу медија покренута је безочна кампања против Српске православне цркве. На агресиван начин СПЦ се осуђује што се противи да Ана Брнабић постане председница владе Србије. Наводно, СПЦ иза кулиса притиска Вучића да се определи за неко друго кадровско решење због сексуалне оријентације министарке. Да ли је тако или не – немамо довољно информација. Из јавно изречених ставова представника СПЦ не делује нам да је тако. Међутим, и да јесте – па шта? Црква има право да изнесе свој став јавно или се бори за његово уважавање у кулоарима власти тихо, у вези са свим битним друштвено-политичким питањима! Некоме то значи, некоме не. И то је легитимно. За део грађана СПЦ је само „невладина организација“ те њени ставови за њих немају тежину. Ипак, за већину Срба, уверени смо, СПЦ је и даље темељна национална институција. Срби вековима нису имали своју државу. Док су чамили под отоманском и хабзбуршком окупацијом – суочени са покушајима покатоличавања и исламизације, те на тај начин однарођивања – чувар националне идеје била је Српска црква. Она нас је одржала и хвала јој! Очувала је традиционалну етику, култ државности и ослободилачки полет. Плод тога је била обнова српске државности. Модерна српска држава је, без претеривања, дете Српске цркве и црквено-народне традиције. Није обрнуто! Уз сво уважавање концепта секуларне државе, то увек морамо да имамо у виду. Било који властодржац, данас јесте сутра га неће бити. Идеологије и странке пролазе. Државна уређења се смењују. Али СПЦ остаје и чува душу нашег народа. Зато нико нема право да омаловажава тај стуб нашег националног, верског и државног идентитета. Ко жели да се залаже за оног или овог кандидата за премијера – његово је право. Ко је против њих – важи исто. Тако је када се ради о грађанима Србије, али неко себи даје за право да поменуто право ускраћује Српској православној цркви. Срамота! Авет титоизма лебди над Србијом и исијава из многих који се заклињу и у некакве европске вредности. Лично али и у име редакције сајта Видовдан одлучно осуђујемо такву праксу и примитивне, тоталитарне насртаје на СПЦ. Никоме не смемо дозволити да омаловажава нашу најважнију историјску и националну институцију! Апелујемо на све национално свесне и одговорне грађане да се одлучно одупру харанги против СПЦ ако се она настави, те из перспективе односа према Српској цркви сагледају и оцене понашање водећих српских политичара. Како се они односе према СПЦ, тако се, између осталог, и ми поставимо према њима! Драгомир Анђелковић и Бранко Радун

У уторак, 7. марта 2017. године, у оквиру 34. заседања Савета за људска права Уједињених нација (УНХЦР), одржана је у сали палате Уједињених нација у Женеви Међународна конференција под називом Узајамно поштовање и мирољубив суживот као услов за међуверски мир и стабилност; подршка хришћанима и другим заједницама. У раду конференције је учествовао и Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски г. Андреј који се присутнима обратио са посебним рефератом. Епископа Андреја пратили су на овај важни догађај парох женевски јереј Александар Ресимић и секретар Црквене општине у Женеви г. Владимир Станковић. Седници је присуствовао и амбасадор Србије при Уједињеним Нацијама г. Владислав Младеновић са сарадницима који су одлично организовали протокол учешћа Преосвећеног Епископа г. Андреја. Конференцију су организовали високи државни и црквени представници Русије, Свете столице, Јерменије и Либана, а подржали су је сталне мисије при УН у Женеви Србије, Бразила, Грчке, Кипра, Мађарске, Хрватске и Шпаније. Конференција је део опште дискусије коју је пре две године, током заседања Савета за људска права Уједињених нација, на предлог Либана, Русије и Ватикана прихватила група од 65 земаља, потписница заједничког документа под називом Подршка хришћанима и другим заједницама који се односи нарочито на драматичну ситуацију у региону Блиског Истока и Северне Африке. Међу говорницима на овом изузетно важном заседању били су министри спољних послова Републике Мађарске и Републике Хрватске, представници Владе Републике Србије и бројни амбасадори сталних мисија при УН у Женеви. Са црквене стране у раду конференције учествовали су Његово Високопреосвештенство Митрополит волоколамски г. Иларион, председник Одељења спољних црквених веза Руске Православне Цркве, бројни високи представници Православних Цркава Русије, Грчке и Кипра, представници Римокатоличке Цркве и Светског Савета Цркава, као и других високих међуверских тела. Догађај је привукао велику пажњу представника невладиних сектора, академија и медија. Учесници конференције су изразили забринутост због учесталог насиља против хришћана у савременом свету које је попримало стравичне форме истребљења и верског чишћења, нарочито у региону Блиског Истока и Северне Африке али и на територији Украјине и Косова и Метохије. Опстанак хришћанских заједница у овим деловима света доведено је у питање због прогона од стране екстремистичких група, због физичког истребљења голоруког народа са својих древних огњишта и због скрнављења њихових културних добара. Поздрављена је заједничка декларација усвојена у Хавани прошле године од стране Патријарха московског и све Русије г. Кирила и Папе Фрање у којој се апелује на Међународну заједницу да предузме хитне мере заустављања истребљења и егзодуса хришћана са Блиског истока. Говорници су се позивали на многобројне извештаје о растућем радикализму усмереном против хришћанских заједница у поменутим областима кроз наметање вредносних система који су у супротности са хришћанским ставовима и учењем. Поред дубоке забринутости, учесници конференције су једногласно изразили своју спремност да се кроз дијалог и поштовање различитости и кроз обнову система вредности настави борба за општи одрживи мир у свету. Такође је назначена и важност промовисања појачаног међународног дијалога верских заједница како би се сачували правда и мир у свету, и наставио пут подједнаког развоја друштва. Извор: Епархија аустријско-швајцарска Хришћански свет View full Странице

ДФ испред Скупштине: Не одричемо се Српства (ВИДЕО) Од ИН4С -15 фебруара, 2017 Испред Скупштине Црне Горе окупио се велики број грађана и представници Демократског фронта како би пратили нелегалну сједницу на којој ће се расправљати о укидању имунитета посланицима ДФ-а Андрији Мандићу и Милану Кнежевићу. На скупу су и представници Демократа, Демоса и ГП УРА Алекса Бечић, Горан Даниловић, Дритан Абазовић и Неђељко Рудовић. Поздрављени су аплаузом. Окупљени грађани скандирају „Уа лопови“ и „Уа битанге“. Потпредсједник НСД-а Славен Радуновић поручио да је ово „срамни чин који је спремио режим Мила Ђукановића“. Он се захвалио колегама из опозиције који су изразили солидарност да ДФ-ом. „Александар Синђелић је пробисвјет којег је Миливоје Катнић нашао преко битанги из АНБ-а. Синђелић се вратио у Београд са парама, а против лидера опозиције су покренули поступак. Морамо кугу истјерати из Црне Горе,“ казао је Радуновић. „Хоће да хапсе Мандића и Кнежевића, а ослободили су лопове,“ казала је посланица ДФ-а Марина Јочић. Окупљенима се обратила и посланица ДФ-а Бранка Бошњак: „Одбранићемо слободу и нећемо дозовлити да се играју са нашим судбинама“. Окупљени су вријеђали и звиждали посланику Либералне партије Андрији Поповићу док је улазио у Скупштину. Јанко Вучинић, функционер ДФ-а рекао је да режим не да власт без крви. „Нема институција у Црној Гори, оне су само трање“, казао је Вучинић и позвао Ђукановића да не хапси Мандића и Кнежевића да не би прошао као Чаушеску. Члан предсједништва ДФ-а Предраг Булатовић казао је да иза свега стоји Мило Ђукановић и да улазе у посљедњу фазу борбе „са том бандом коју ћемо побиједити“. „Наставиће се хапшење лопова из ДПС-а, а Мандић и Кнежевић биће на слободи и видјети побједу против Ђукановића“. Булатовић је Милу Ђукановићу поручио да каже својим послушницима да не хапсе Мандића и Кнежевића јер су они лидери слободне Црне Горе. Позвао је све лидере опозиције да се уједине и пређу фазу демократске борбе. Потпредсједник ПзП-а Бранко Радуловић је поручио да нема предаје и да „само наставимо са бојкотом“. „Милово лудило је метастазирало, једини гријех Мандића и Кнежевића је што воле слободу,“ казао је он. Фунционер ДФ-а Страхиња Булајић је рекао да је циљ надомак наводећи да се води ујдурма. „Наше тзв. колеге треба да донесу одлуку којом се лишавају слободе њихове колеге. Они ако хоће да хапсе Андрију и Милана, нека размисле зашто слушају пар амбасада,“ казао је Булајић. Кнежевић: Ми знамо да су спремни да се нагоде ако се одрекнемо српства „Нећемо се зауставити док не ослободимо Црну Гору демократским средствима,“ рекао је предсједник ДНП-а Милан Кнежевић и нагласио да се одсудна борба привела крају. „Ја сам спреман да издржим још 100 година овакве борбе“, рекао је Кнежевић. Лидер ДНП-а истакао је да да зна да су „они спремни да се нагоде ако се одрекнемо од српства“. „Али тога неће бити, и од данас је све лично“, рекао је Кнежевић. Андрија Мандић је поручио да је свако кршење закона и процедура измислио Мило Ђукановић. „Ја сам данас са Мандићем најсрећнији човјек, јер су нас одабрали да испред вас будемо борци против окупатора. Борба се привела крају и врховна команда ДФ-а за све има план. Они су спремни да се повуку, ако се одрекнемо односа према Србији и Русији, српском језику и Митрополији. Нема те нагодбе“, поручио је Кнежевић. Мандић: Ми бранимо слободу а он милијарде „Ми се супротстављамо помахниталој машини коју предводи Мило Ђукановић,“ рекао је лидер НСД-а Андрија Мандић. Он је истакао да Ђукановић није имао храбрости да уради ово што се сад ради и да сад ово налажеиз Дубаија. „Он нама не може ништа и не може да нас заплаши. Ми заступамо и бранимо слободу, а он брани покрадене милијарде,“ поручио је Мандић и напоменуо: „Ђукановић хоће преко нас да уплаши пола Црне Горе. Треба да направимо нови почетак у опозицији и да се узмемо руку под руку. Да направимо заједно бедем који не може да сруши овај мафијаш и његов режим. Обједињавање опозиционих снага ће убрзати пад режима,“ рекао је Мандић. Организатори су казали да ће одлуку посланика чекати у холу Скупштине. Грађани су јуче на друштвеним мрежама најавили самоиницијативни долазак испред Скупштине Црне Горе. Сједница Скупштине на којој ће се одлучити о укидању имунитета посланицима ДФ-а заказана је за 11 часова. Административни одбор изгласао укидање имунитета Мандићу и Кнежевићу. Полиција је поставила ограду испред Скупштине Црне Горе уочи окупљања опозиционих посланика и грађана. Протест испред црногорске амбасаде у Београду: Стоп погрому Срба у Црној Гори! Од ИН4С - 15 фебруара, 2017 Асоцијација српских интернет медија позвала је све слободољубиве грађане Србије и осталих српских земаља да протестом, у суботу, 18. фебруара у 12 сати подигну глас и стану у одбрану српског народа у Црној Гори. Они су навели да Мило Ђукановић, као модерни Павелић, наставља са геноцидном политиком и да је Црна Гора у последњој фази фашизације и увођења диктатуре, у којој је угрожено право на постојање српског народа, право на слободу говора и слободу медија. Из Асоцијације су стога позвали грађане на протест испред амбасаде Црне Горе у Београду. Саопштење преносимо у цјелости: Поводом најновијих хапшења, застрашивања и прогона којима су изложени представници српског народа у Црној Гори ,“Асоцијација српских интернет медија“ (@sim) доноси следеће саопштење: Позивамо све слободољубиве грађане Београда и Србије као и свих српских земаља на протест који ће се одржати у суботу 18.02.2016 године у 12 часова, испред амбасаде Црне Горе у Београду. Сваким даном је све очигледније да Мило Ђукановић као модерни Анте Павелић наставља са геноцидном политиком према свему што је српско. Поред отворене политике затирања историјског, културног и духовног идентитета Црне Горе која траје у континуитету од осамостављења Црне горе. Наиме, Мило Ђукановић је отворио пандорину кутију хапшења опозиционих активиста, а потврђено је да је у завршним припремама и хапшење лидера Демократског фронта – Андрије Мандића и Милана Кнежевића. Такође се прети и хапшењем уредника и власника преосталих слободних медија. Најављује се и завршни обрачун са Српском Православном Црквом у Црној Гори. Очигледно је да се Мило методама комунистичког диктатора у пуном капацитету придружује рушитељима ловћенске капеле и наставља да се обрушава на све оне који се усуде да сведоче истину о његовом криминалном нарко режиму. Дакле, после покрадених избора и фабриковања афере „државни удар“, присуствујемо завршној фази фашизације и увођења диктатуре у ЦГ под диригентском палицом НАТО пакта. Све то нам јасно и недвосмислено говори да Црна Гора врло брзо може бити увучена у грађански рат. Наиме, синхронизовано са Хашимом Тачијем, Бакиром Изетбеговићем и повампиреним усташама, Мило Ђукановић се својски труди да уз помоћ својих западних ментора потпали балканско буре барута како би оправдао увођење Црне Горе у НАТО и како бипродужио окупацију и несрећу балканских народа. Дужност свих нас, без обзира на партијску или било коју другу сврстаност, је да подигнемо глас и станемо у одбрану елементарних права српског народа у Црној Гори. Оваквим развојем догађаја, хапшењима и претњама највишим опозиционим првацима и представницима независних медија у Црној Гори, угрожено је право на постојање српског народа као и права на слободу говора и слободу медија. Зато позивамо да се у што већем броју окупимо испред амбасаде Црне Горе у Београду у суботу 18. фебруара и искажемо свој протест.

Свештеник је погледао из олтара, да би проверио да ли им је хор спреман за почетак Часова пре Божанске Литургије. И управо када се спремао да изговори „Благословен Бог наш“, један од његових најновијих неофита, Василије, је на театралан начин ушао у цркву, управо се вративши са свог последњег поклоничког путовања до једног од манастира. Василије је доскора био обичан, кратко ошишани младић који је, после завршеног факултета, почео да ради… Онда је у једној књижари открио књигу о Православљу и са великом ревношћу прихватио веру православну. Крстио се после уобичајене шестомесечне катихуменске припреме, током које је прочитао готово сваку доступну књигу о Православљу. После годину и нешто више, одлучио је да крене у обилазак манастира. Овде је почела његова промена. Постао је много ревноснији и озбиљнији у погледу своје вере, али је, такође, почео да се понаша све чудноватије, баш као и овог недељног јутра. Василију није било довољно да улази у цркву попут свих осталих. Са чланка његове руке висила је бројаница, чинио је метаније на уласку у брод цркве и опет, пред очима читавог сабрања, испред буквално сваке иконе у цркви. Био је то призор због кога нико није могао да прати службу Часова. И тада, непосредно пре него што је требало да почне Литургија, Василије је дошао до олтарских двери и свештенику рекао да мора да се исповеди или ће, у супротном, бити у „великом проблему са светим старцима у том и том манастиру“. Свештеник који је имао пуно стрпљења за младе ревнитеље, отишао је да исповеди младића. „Ја сам најгори од свих грешника!“, почео је Василије као и обично. Затим је прочитао списак својих грехова(тог јутра је било свега четири странице!). „Учинио сам само две стотине метанија, уместо уобичајених три стотине, и прочитао сам само четири акатиста, тако да се нисам у потпуности припремио за свето Причешће“, рекао је. „Уз то, морао сам да попијем и шољу кафе, али пошто то ионако сви раде, могу ли, ипак, да се причестим?“. Свештеник је све ово већ чуо раније. Шта да му каже: „Прочитао си толике молитве, а ипак си морао да попијеш шољу кафе?“. „Старац манастирски ми је рекао да морам да прочитам све ове молитве, али нисам могао да останем будан да бих их завршио и зато сам морао да попијем кафу. Али, уосталом, зар свако у овој епархији не доручкује пре Литургије? Чуо сам да епископ тај и тај, чак пије кафу са оним безбожним римокатолицима непосредно пре Литургије. Уз то, било је око три часа после поноћи, а сада је већ готово десет“. „А зашто своје молитвено правило ниси започео раније?“, питао га је свештеник. „У књизи коју сам читао пише да правило мора да се чита после поноћи, јер је то право време за битку против демона. Осим тога, на телевизији је у емисији „Суботом увече уживо“ била Мадона. Ух… њен спот ме је довео у велико искушење… тако да сам морао да вршим све те метаније“. Свештеник стварно није знао одакле да почне. „Оче“, наставио је Василије,„зар не мислите да је време да се више окренемо Предању, да се решимо ових парафинских свећа и да почнемо да користимо праве воштане свеће? То је много православније. Уз то, стварно ме нервира то што је хор прочитао половину песама уместо да их поје. И то по погрешном календару. Било ми је потребно три часа да поновим бдење по правом календару! Бојим се да ћу морати да пронађем епархију која је православнија од ове. Зар сам ја једини у овој парохији који зна како ствари правилно треба да се раде? Осим тога, позвао сам свога Старца да се упозна са вама, тако да ће вас он упутити у све ово. Рекао ми је да све морам да радим правилно, као што то они у манастиру чине, иначе ћу горети у паклу“. Свештеник је већ почео да губи стрпљење, почео је да гледа на часовник: „Добро Василије, види, овде има много питања и ми треба о њима да поразговарамо, али не сада када читава црква чека да завршиш. Када си се последњи пут исповедио?“. „Јуче, у манастиру. Мислим да сам коначно пронашао Старца достојнога да му будем послушан“. „А ко је то?“. „Јеромонах тај и тај из манастира у планинама. Доћи ће да служи са вама идуће суботе“. „Слушај Василије“, рече свештеник забринуто,„тај човек је пре неколико година рашчињен и ја зато не могу да служим са њим. Ко ти је уопште дао благослов да се виђаш са њим? Зар њему да постанеш послушник? Зар си нашао њега овде да позиваш?“ „О, зар се и ви, такође, придружујете прогону тог праведника? У свом срцу сам осетио да је он истински православан! Осим тога, он ме је јуче крстио, надокнадивши све оно што ви нисте учинили…“ Василије је полако падао у ватру: „Шта ја уопште тражим овде? Требало је стварно да одем и да будем са њим, као са правим мерилом Православља.А не у овој модернистичкој, екуменистичкој епархији. Мој духовник је, можда, и рашчињен, али он је послушан Богу, а не овим безбожним епископима! Знам то јер сам то осетио у свом срцу“. „Зашто онда желиш, да се и поред свега, причестиш овде?“, упитао га је свештеник. „Шта? Зар бисте ви да ме лишите и мога права на свето Причешће?!“, поче да негодује младић и изјури из исповедаонице. МАНАСТИРСКИ ЖИВОТ И ПАРОХИЈСКИ ЖИВОТ Ово је можда екстремни, али не уопште и редак пример онога шта може да се деси када верници – нарочито они који су духовно незрели – почну да, из погрешних разлога и у погрешном духу, посећују манастире. Манастир је, између осталог, место где се литургијски и духовни живот практикује на један максималистички начин. Овај максимализам се изражава на много начина, укључујући ту и дуге службе по пуном типику, строгу подвижничку дисциплину и врло строге ставове у погледу свега, од начина изражавања и облачења, до понашања у личном животу. Многи бркају монашки максимализам и строгост са неком врстом конзервативног национализма. То је, међутим, велика грешка. Манастири ваплоћују православну културу без обзира на националну обојеност. Православна култура је безвремена, васеленска и саборна култура коју су нам предали свети Оци и МатереПравославне цркве, кроз лично учеништво и послушност. Монашка култура није ништа друго до послушност Евангелију, кроз послушност духовним оцима који предају Предање живљења по Евангелију у његовој пуноти. Отићи у посету православном манастиру није исто што и посетити неку другу заједницу. То значи ући у ону живу хришћанску културу коју Свети Оци предају из покољења у покољење. Монаштво као пут покајања, коренито се разликује од начина живота у свету, са породицом, на послу и у парохији. Парохије су линије фронта где се Црква сусреће са светом, где се световна култура освештава и преображава Евангелијем. Људи у свету се баве световним пословима и нису у стању да воде онакав активан литургијски живот какав се води у манастиру. Парохијски живот је ретко максималистички по свом етосу, а често и не може такав да буде. Но, парохија, ипак, није никакав компромис, нити је другоразреднији начин хришћанског начина битовања. Бити хришћанин у свету значи објављивати Евангелије свету, живети Христом и сведочити Христа кроз пуно и активно учествовање у световној култури. Ово је веома узвишено призвање! Монаси и монахиње имају другачије призвање: да буду „не од овога света“ и да устројавају свој живот искључиво на Евангелију и на предању Цркве. Врло је важно свагда имати на уму да нема разлике између богослужења у парохијама и оних који се служе у манастирима. Нема разлике ни у правилима поста, молитве и побожности. Главна разлика је та што се људи у парохијама баве световним пословима, а монаси не. Манастири су одсудно важни за живот парохија: они представљају ризницу Живога Предања, у његовој чистоти, где људи могу да опитују Евангелије на најконкретнији могући начин. Монаштво може да утиче на њихов живот, да надахне верне да свој живот у већој мери посвете Христу и Евангелију, као и да дарује духовно укрепљење и исцељење. Али, како нам то показује прича о Василију, постоје и пет великих искушења у која људи могу да падну приликом обилажења манастира. Сва ова искушења имају своје средиште у духовној гордости и прелести која иде заједно са гордошћу.

11. Јануар 2017 - 8:17 Већ пети дан не престаје да пада снег на Светој Гори. Медији јављају да је услед лоше видљивости општење са Светом Гором прекинуто. Од синоћ су отказане све пловидбе бродом. Услед великог снега не крећу се ни аутомобили. Путеви од административног центра Свете Горе Кареје до пристаништа Дафнија и атонских манастира засути су снегом. Снег је достигао висину од пола метра, а не наким местима чак и два метра. Оваквог снега Света Гора не зна од 1995. године. Услед лоших атмосферских услова отказане су и неке свечаности у манастирима Костамониту (на празник Светог архиђакона Стефана) и Симонопетри (на празник Преподобног Симона). | Извор: Православие.ру (превод Информативна служба СПЦ) Вести из сестринских цркава View full Странице