Претражи Живе Речи Утехе

Заменик градоначелника Београда најавио је пресељење седишта Пећке Патријаршије (како се СПЦ званично зове) из зграде Митрополије Београдско-карловачке на Врачар и унео сумњу и зебњу међу вернике. Стотине Срба је пре неколико година коментарисало на порталима да ће арапски инвеститори насеља „Београд на води“ тражити да се измести Патријаршија из непосредне близине насеља, а да ће им челници Београда сигурно изаћи у сусрет. СНС ботови су их тада вређали и клели се у Вучићево, Весићево и родољубље Малог, али данашња најава пресељења седишта Пећке Патријаршије (како се СПЦ званично зове) из зграде Митрополије Београдско-карловачке преко пута Саборне цркве, унела је сумњу и зебњу међу вернике. Многи су на друштвеним мрежама овај потез коментарисали реченицом: Шта ако арапским инвеститорима сутра засмета и Саборна црква? Српски патријарх се са својим троном неће вратити у Пећку патрјаршију, како је било предлога у јавности ради боље „одбране Косова“ као колевке српства и саме Српске православне цркве – Пећке Патријаршије (ако се СПЦ званично зове), већ ће се из зграде Митрополије Београдско-карловачке у Старом граду преселити у нову зграду непосредно до Храма Светог Саве на Врачару. Весић је гостујући на Радију Слово љубве рекао да је у договору са патријархом Иринејом ангажован тим архитеката који ће радити на уређењу платоа код Храма. „Храм мора да буде централно место на том платоу, односно све стазе треба да воде ка њему. У оквиру комплетне реконструкције платоа радиће се и пројекат нове зграде у којем ће бити седиште патријарха и Светог синода, тако да ће све бити јединствена целина. Природно је да седиште патријарха буде поред Храма Светог Саве и да ово место постане саборно место наше цркве и реално, нашег народа“, рекао је Весић. Завршетак радова на Храму Светог саве, каже, изузетно је битан за Град, али и за читав народ и Цркву, додао је Весић. Извор: Србин.инфо

Због Степинца: Хрвати папу прогласили антихристом Монсињор Мила Боговића је казао да је "напад папе Фрања на Хрвате попут српске бомбе" и да га не треба позивати у Хрватску Од ИН4С - 16/05/2019 насловница хрватског "тједника" Хрватски недјељник „Хрватски тједник“ а најновијој насловној страни ударио је по папи Фрању, јер није беспоговорно подржао проглашење Алојза Степинца за свеца. Папа је раније казао да постоје одређене историјске нејасноће везане уз проглашење Алојзија Степинца светим, те да ће тим поводом обавити консултације са Српском православном црквом. То је био довољан повод да на насловници недељника папу Фрања прозову – антихристом. Насловницу су опремили фотографијом папе на којој, како се чини, намигује те су изнад његове главе написали „Антихрист“. Свему су још додали да ће „Степинац бити светац, а светим ће га прогласити онај папа који буде достојан његове светости“. Испод папе су још поставили цитат монсињора Мила Боговића који каже да је „напад папе Фрања на Хрвате попут српске бомбе“ и да га не треба позивати у Хрватску.

На Одељењу за историју Филозофског факултета Универзитета у Београду криза која траје више од деценије прерасла је у поприште правог обрачуна. Да ли иза прогона неколико професора стоје лични анимозитети или покушаји наметања новог ишчитавања историје – оног хашког, скоројевићког и туђинског, те за шта се оптужују прогоњени, и које мотиве имају прогонитељи, разговарамо са др Миром Радојевић, др Небојшом Шулетићем, др Мајом Николић и др Милошем Ковићем. Мирјана Радојевић Последњи час Радоша Љушића Док неки професори, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике Некада је Одељење за историју представљало понос Филозофског факултета, а његови студенти прихватали су чињеницу да су и сами део славне традиције. Како је дошло до моралног и научног урушавања ове институције? Када је Бранко Петрановић 1983. добио НИН-ову награду за дело Револуција и контрареволуција у Југославији 1941–1945, Теодор Анђелић је у уводу ондашњег интервјуа написао да је добитник редовни професор историје Југославије на Филозофском факултету у Београду, додајући „да је то одељење данас можда ’најјаче’ на једном од најјачих факултета у Југославији“. Изречено као став новинара, ово мишљење није било усамљено. Од овог су одељења, међутим, остале само руине, а његово достојанство настоји да одбрани неколицина наставника. Узроци моралног и научног урушавања део су криза и странпутица у друштву, а још више погубног деловања групе професора који су пре десетак година, у жељи за апсолутном моћи, постајали „газде“, од чије су воље зависили реизбори и унапређења свих осталих. Како су се тада нашли заједно они који су се својевремено због различитих политичких опредељења међусобно вређали по медијима, новонастала коалиција није обећавала ништа добро. С обзиром на то да су се током времена удружили с истомишљеницима с других одељења, Филозофски факултет све више се помиње по злу. Оно што допире до јавности није потпуно јасно. Шта заправо хоће сукобљене стране? Читаоци новина углавном не знају како функционише једна сложена високошколска установа, а ни шта хоће сукобљене стране. Не смемо им замерити ни што немају воље и жеље да се у то удубљују, будући да брину личне бриге, док оне велике, државне и националне, притискају душе. У таквој ситуацији најтеже погађају уопштени закључци да смо „сви исти“. Срећом, нисмо. Постоје прогонитељи и прогоњени. Ови други, обележени „за одстрел“, постали су то због тога што су се било када супротставили насиљу моћника. Опстајали су захваљујући сопственом раду, подршци студената и разумевању колега с других одељења. Јер мора се знати да на Филозофском факултету већина наставника одговорно ради свој посао, штитећи част свих нас. Питање је, међутим, колико дуго ће то моћи. Тренутно, онемогућавање унапређења и изгон с Факултета припремљени су Маји Николић, Небојши Шулетићу и мени. Шта се све налази на списку ваших огрешења о моћнике? Списак мојих огрешења предуг је и разноврстан, а чине га протести због урушавања добрих обичаја на Одељењу, одбрана угрожених колега и питање проф. Радошу Љушићу, постављено док је вапио да му се останак на Факултету продужи до 70. године: када је последњи пут одржао час или испит? Јер најмање четири генерације студената историје није га видело у тој улози, упознајући га махом по скандалима у новинама и са оног познатог телевизијског снимка, начињеног после победе СНС, на коме се труди да га сви виде иза Томислава Николића. Последица? Иако сам испунила све услове за унапређење, чак их и премашила, немам противкандидата, реферат је позитиван, а процедура испоштована, четворо наставника уложило је приговор, без аргумента, али са сумњом у наводе из реферата. Мада је рукопис књиге достављен на почетку изборног процеса, тврдили су да нису имали времена да провере веродостојност навода у реферату. При томе, нико од њих нема ниједан истраживачки рад о теми моје књиге, а сами су унапређења добијали на основу књига без потписа рецензента, без научног апарата и изван своје уже научне области. Важне су и друге противречности. Док неки од њих, попут Дубравке Стојановић, „независне интелектуалке забринуте за стање у српском друштву“, у јавности грцају од критике постојећег режима и залагања за људске слободе, на матичном факултету безобзирно сатиру неистомишљенике. Колико у овом прогону има и тога што вам не опраштају чињеницу да сте изабрани за члана САНУ? Одлучивши да уважи поднети приговор, декан је питање мог унапређења скинуо с дневног реда, а реферат вратио Одељењу за историју, које га је – очекивано – одбацило. Моја „судбина“ сада зависи од Наставно-научног већа, у чијој је коначној надлежности да овај неспорни реферат прихвати или не прихвати. Истовремено, систематски ми се прети лобирањем, предочава да се може десити да не буде кворума редовних професора или да не добијем потребан број гласова. Зашто? Ето тако! Као у случају професорке Весне Тодоровић с ФОН-а. А можда и зато што ми је поручено да је довољно што сам постала дописни члан САНУ. Не морам, кажу, бити и редовни професор, независно од испуњених услова. Јасно ми је да ми то могу ускратити, али ми не могу одузети написане књиге, преко стотину научних радова, добијене награде, 172 менторства при изради дипломских радова, 64 на мастер радовима и 12 на докторским дисертацијама. Најважније, не могу ме спречити да се борим за своја права. Милош Ковић Хашка интерпретација историје На Филозофском факултету у Београду наставља се антисрпска пропаганда Да ли можемо говорити о сукобу између струке и политичке злоупотребе? С једне стране имате дописну чланицу САНУ и двоје младих стручњака, доказаних у својим научним областима. И по свом педагошком раду са студентима они спадају међу најуспешније колеге на Филозофском факултету. То што су свих ових година, иако су знали да им прогонитељи могу наудити, пружали отпор насиљу над својим колегама, довољно сведочи о њиховом моралном ставу. Честитост је кључна за бављење науком, јер она не дозвољава историчару да измишља, или да тврди нешто што се не може доказати. То су основне особине које се траже и за рад са студентима. Ми их не учимо само академским вештинама, него и моралном ставу, који се, како рекох, увек налази иза сваког научног метода. Прогонитељи тим младим људима на овај начин стављају на знање да, ако желе да успеју у животу, не треба да следе струку и морал него да се клањају голој сили. Управо међу младим људима они су већ пронашли противкандидате, који би да дођу на места својих некадашњих професора. Прогонитељи су, и то сви знају, људи без научног дела, неомиљени међу студентима. Њихов морални став своди се на клечање пред силом. Одатле долази њихова спремност да учествују у злостављању својих колега и ту је порекло њиховог проповедања натовске, хашке, колонијалне, окупаторске интерпретације историје. Донедавно је на Одељењу за историју постојала идеја да се успостави алтернативни програм студија. О чему је тачно реч? Реч је о новом алтернативном програму који је препун политички коректних фраза, и који би искључивао предмете из националне историје, читав стари и средњи век, али би се завршио стицањем дипломе равноправне с дипломама наших редовних студената. Такве студије требало је да се, наравно, скупо наплаћују, и да се одржавају на енглеском језику, при чему је писани предлог студија био састављен на смешном енглеском, испод нивоа средњошколског знања страног језика. Успели смо да то зауставимо само захваљујући подршци колега на Факултетском већу. Фотографија „инсталације“ у виду српске тробојке, која је положена испред једне учионице на факултету, обишла је друштвене мреже. Какву поруку носи изложба? У оквиру политичке агитације на Факултету, испред једне учионице постављена је „инсталација“ у виду српске тробојке, која је на земљи, као отирач, покривена прљавштином и на којој се налазе два ножа, са потписом „Igrale se delije…“. У уређеним земљама, ка којима тобоже тежимо, патриотизам је одлика сваког пристојног човека и пожељан исход сваког школског процеса. И то се догађа у земљи која покушава да се сачува од распарчавања, и да од уништења сачува своје грађане на Косову и Метохији? На Филозофском факултету у Београду наставља се, дакле, антисрпска пропаганда, сасвим налик на некадашњи антисемитизам, започета још деведесетих година прошлог века, уз чију заглушујућу буку су извршена етничка чишћења Срба у Крајини, Сарајеву, на Косову и Метохији. Да ли је случајно то што је декан, који је отворио врата Факултета за овакву срамоту, учествовао и у ономе што чине злостављачи са Одељења за историју? Досад је успео да из наставе удаљи Александра Фотића, одложи гласање о унапређењу Мире Радојевић, и да најави да ће, по механизму којим је и Фотић одстрањен, изношењем на гласање срамотних реферата о Небојши Шулетићу и Маји Николић у најскоријем року и њих оставити без звања и радног места. Који су ваши захтеви? Захтевамо од Министарства просвете, ректората и универзитетског омбудсмана да нађу системско решење, којим би ово и сва слична насиља на Универзитету, која се по правилу крију иза „аутономије“, била онемогућена. Молбе које смо им досад слали нису помогле да се прогони зауставе. Ми ово више нећемо подносити. Отпор насиљу је наша дужност и наша обавеза. Ово се више не може подносити. Небојша Шулетић О феномену некомпетентности Из уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, а да је верски мистицизам „тајанственост“ У којој мери садржаји часописа Одељења за историју, Београдски историјски гласник, који се финансира новцем из државног буџета, може бити огледало квалитета научног рада на Универзитету? Редакција часописа, чије језгро чине професори С. Мишић, С. Рајић, В. Станковић, Н. Самарџић и Д. Стефановић, из године у годину објављује бизарне чланке којима компромитује научну делатност Филозофског факултета. Најспорнији су текстови сарадника на истраживачким пројектима Министарства за науку којима руководе С. Мишић и Н. Самарџић. Садржај ових чланака и њихови преводи на енглески језик су скандалозни. Један аутор, на пример, у своме тексту анализира грађу старије „провинцијенце“ и пише о томе како „мајка“ овца „светим чином рођења“ доноси јагње на свет. Други се осврће на „прозетелистичку“ (!) пропаганду Римокатоличке цркве. Трећи изучава „лирске изражаје инспирисане војним достигнућима хабзбуршке војске“ и закључује да се Београд у 18. веку „титулирао“ као главни град Србије. Четврти говори о „празновању Рамазана“, активностима угарског великаша „Ђерђа Раготцког“ и војном окршају у „Финландском заливу“. Пети анализира како су британске путнице конструисале слику српске жене „имајући у виду тешкоће које су морале да навигирају (!), а које су прозилазиле (!) из чињенице њиховог рода“. Ово истраживање, каже ауторка, „има за циљ да допринесе растућој дебати о британском ’балканизму’ узимајући у дискусију женствене елементе дискурса“. За њима по неукости не заостаје ни главни уредник С. Мишић, који пише о коњима који се гаје „за војну службу“, користи изразе „подчињеност“ и „предпоставити“, говори о „подмладку“ животиња или о даривању „ждребца“. Сваки од ових бизарних текстова је препоручен за објављивање двема стручним рецензијама, а у одговарајућем извештају Министарству представљен као врхунско научно остварење. И то је само врх леденог брега. Мишићево нестручно уређивање часописа Натписи и записи недавно је описао проф. др Ђорђе Бубало у тексту „Суноврат научне историографске периодике“, који је доступан на веб-порталу Матице српске. О плагијатима којима Мишић угрожава национално значајан пројекат какав је Српска енциклопедија, тек треба да се говори. У овом тренутку је пажња јавности с правом усмерена на прогон чланова Одељења за историју. Но намеће се утисак да иза тог проблема стоји већи – урушавање образовног система? Још трагичнији пример етичке кризе која растаче Филозофски факултет су пословне активности проф. др Радоша Љушића. Овај наставник скоро 20 година не држи наставу студентима, а једнако дуго зарађује новац од писања и продаје неквалитетних школских уџбеника. Из његовог уџбеника за трећи разред гимназије ученици годинама уче да су због постова Срби били „трома нација“, да је текија верска установа „дервишких фанатика“, да је основна разлика између сунита и шиита у томе ко има право да тумачи Куран, да је калвинизам „напреднија“ религија од лутеранства, да је верски мистицизам „тајанственост“, да је у Римокатоличкој цркви Ускрс непокретан празник од 1583, да је Васељенска патријаршија најстарија православна црква, да су Мали Радојица и Стари Вујадин били истакнути хајдуци, да је Сервантес у роману „Дон Кихот“ реално приказао шпанско друштво, да је Пучини стварао у време Бетовена и још много других непримерених и нетачних ствари. Ученике седмог разреда основне школе учи да су „велики владари лишени емоција“ и да је многима од њих „свирепост била урођена“. Иако се на први поглед види да ови уџбеници не испуњавају прописане стандарде квалитета, Министарство је на основу позитивних рецензија проф. др С. Рајић и проф. др М. Јагодића одобрило њихову употребу у настави. Маја Николић Аутономија као изговор за тиранију Како функционише систем насиља на Филозофском факултету? Указали сте недавно на то да кршење процедура, правилника и статута на Одељењу за историју има за циљ стварање „раја послушних медиокритета“. Када је почео прогон неподобних кадрова? Јуна 2015. године већинска група наставника са Одељења за историју, уз помоћ истраживача, запослених на Филозофском факултету преко научних пројеката које финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја, изабрала је, супротно дотадашњим процедурама, свог кандидата за управника Одељења. Од истраживача су то захтевали шефови тих пројекта, професори Радош Љушић, Синиша Мишић, Никола Самарџић и Влада Станковић. Учешће истраживача у поменутом гласању било је преседан. Протест на овај начин прегласане групе наставника означио је почетак злостављања које се над њима спроводи у континуитету последње четири године. Осим што су повремено, у складу са интересима већинске групе наставника, присиљени да учествују у гласањима, истраживачи, чије надлежности нису прецизно дефинисане ниједним правним актом, злоупотребљавају се, између осталог, и тако што, противно прописима, а вољом шефова пројеката, учествују у настави и тако обављају послове које неки редовни професори избегавају, а за које примају плату из буџета Републике Србије. Како функционише механизам злостављања и насиља, те могу ли се лични сукоби повезати са озбиљним начелним друштвеним проблемима? Мањинску групу наставника већина на Одељењу омета у обављању наставних дужности, оспоравајући им учешће у комисијама за одбрану свих нивоа студентских радова, онемогућава њихово учешће у факултетским телима у које поставља искључиво своје људе, настоји да их избаци из њихових кабинета. Већинска група наставника, на основу просте бројчане надмоћи, доноси све одлуке мајоризацијом, без обзира да ли су правно утемељене или не. Примера ради, на последњој седници Одељења, одржаној 14. марта 2019. године, већинска група наставника је, упркос чињеници да је на то упозорена, усвојила реферат који предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора иако не испуњава минималне услове за поменуто звање. Када некога из мањинске групе наставника треба изабрати у више или исто звање, будући да се сви наставници, осим редовних професора, бирају у одговарајуће звање и потписују уговор о раду на сваких пет година, онда шеф катедре, научно-наставне организационе јединице на Одељењу, на којој има непослушних наставника, затражи од истраживача да се јави на конкурс који се расписује како би се актуелни наставник (ре)изабрао у одговарајуће звање. Истраживачи се, без обзира да ли испуњавају формалне услове и задовољавају одговарајуће наставно-научне критеријуме, бирају у наставна звања уместо неподобних чланова катедре. То се чини под геслом аутономије која је изговор за тиранију шефова катедри, иначе горепоменутих шефова пројеката, који катедром управљају као својим приватним власништвом. Тако су најпре покушали да избаце са факултета Ж. Петковића, Ђ. Бубала, М. Ковића, Н. Порчића, Ж. Вујошевића. Међутим, већинској групи наставника на Одељењу пошло је за руком да одстрани из наставе Александра Фотића, иако је Изборно веће Филозофског факултета, једина заштита прогоњених наставника са Одељења за историју, два пута одбило реферат који је за ванредног професора предлагао Фотићевог противкандидата из редова истраживача. Које процедуралне одредбе важећих прописа су прекршене? Охрабрена чињеницом да је једног угледног научника уклонила из наставе, већинска група наставника на Одељењу сада настоји да избаци с посла још троје својих колега који су на факултету запослени више од 16 година. У случају Мире Радојевић, која има позитиван реферат комисије и подршку своје катедре, нису подржали реферат, износећи неистину да јој није објављена монографија. У случају Небојше Шулетића реферат није потписао један члан комисије, нити је издвојио мишљење, иако га на то обавезује универзитетски Правилник о начину и поступку стицања звања и заснивања радног односа наставника. Комисија га, штавише, не предлаже за поновни избор у доцента „јер то не заслужује“, избацујући тако са Одељења за историју последњег османисту. Реферат, који уместо мене предлаже мог противкандидата за избор у ванредног професора, нису потписала два страна члана комисије. Тек након истека законског рока, они су доставили изјаве да „апстинирају од гласања“, не образлажући своје одлуке, чиме су јасно ставили до знања да не стоје иза његовог садржаја. Трећи члан комисије, др Нада Зечевић нема одговарајуће научно звање да би била њен део, упркос чињеници да „има компетенције“, што према важећим прописима Републике Србије није исто. Она није својеручно ни потписала реферат, иако се то изричито тражи према Упутству о спровођењу поступка избора у звање када су неки чланови комисије странци. Др Зечевић тврди да је то учинила путем „електронског потписа“, иако је у питању њен копирани потпис који је накнадно „налепљен“ на реферат. Како би се дискредитовао мој наставно-научни рад, а лажно увећао исти мог противкандидата, Комисија је у реферату изнела читав низ неистина, потпуно игноришући високе оцене студентских евалуација мог наставног рада, учешће у комисијама за преко 100 дипломских и мастер радова и чињеницу да већ пет година предајем на једном од мастер програма при Универзитету у Београду. ПРОТЕСТ, АЛИ СТУДЕНТСКИ Указујући на грешке и неистине изнете у рефератима писаним да би се одстранили Небојша Шулетић и Маја Николић, студенти, њих 170, именом и презименом су потписали приговор упућен декану Филозофског факултета Универзитета у Београду, проф. др Миомиру Деспотовићу и Изборном већу Филозофског факултета. Чак ни овако масовна подршка студената својим професорима није, међутим, довољна да се прогони зауставе. На Одељењу за историју студенти су и раније кажњавани чак и због стручне сарадње с проскрибованим професорима. Све указује на то да се на Одељењу за историју тек могу очекивати нови заплети. Извор: Печат View full Странице

Захтевамо хитну смену Вулина са министарске функције и његово хапшење. „Када утврдимо где је линија, моћи ћемо да је бранимо!“. „Што пре се откинемо од Шиптара, пре ћемо почети да живимо. Ако нећемо, па срећно нам целовито и независно Косово“, наглашава он. Ово је изјавио ни мање, ни више него официјални српски министар одбране Александар Вулин. У свом дефетистичком, издајничком и суманутом интервју „Вечерњим новостима“ осим што шири страх, прекраја вековне границе српке државе као да му је то наслеђе „тетке из Канаде“ Вулин је починио и кривично дело Угрожавање територијалне целине где се у члану 306 децидирано каже „ко силом или на други противуставан начин покуша да отцепи део територије или да део те територије припоји другој држави казниће се затвором од три до петнаест година“! Одговорност је притом већа што Александар Вулин јесте официјални министар одбране и његов интервју у коме се као де факто признаје постојање Велике Албаније на вековном српском тлу Косову и Метохији јесте и више него црвени аларм да реагује Републички јавни тужилац, ВБА ухапси министра одбране, а да се Влада и Председник одрекну оваквог сарадника. Задатак је ВБА да се испитају контакти Вулина са страним обавештајним службама, његових најближих сарадника, пословни аранжмани са шиптарским терористима који су сада на челу непризнатих и за државу Србију „непостојећих“ институција тзв. „државе Косово“ из времена када је Александар Вулин био директор канцеларије за КиМ. Уједно из тог периода неопходно је да ВБА испита Вулинове контакте за нарко дилерима од којих су неки били његови најближи сарадници. Тек када се утврди да ли је министар одбране уцењен да позивањем на сецесију дела територије Србије, свесно чини кривично дело и постане главни лобиста стварања Велике Албаније, утврдиће се прави степен одговорности за овај преседан у историји српске војске и српске политичке сцене. Са друге стране, ВСС одавно указује на театралност овог квазиполитичара и идеопоклоника, његову погибељност по интересе српске војске, пљачке државног буџета, брукање славне српске униформе, уништавање српског војника… Али враг је однео шалу. Овом изјавом Александар Вулин великим кораком искорачио је у једном од два правца, или у затвор, или пак, у специјализовану установу која се треба озбиљно да сагледа његову урачуњљивост и способност да врши било какву државну функцију. Молимо Бога да је ово друго у питању. Да је ово било где у свету помислио а не изговорио актуелни министар одбране, од САД преко земаља ЕУ, до Руске Федерације, исте вечери би био ухапшен и осуђен на дугогодишњу робију.

Два мушкарца ухапшена су због постојања основа сумње да су физички напали 50-годишњег Горана Велинова због тога што им је рекао да ослободе паркинг место за инвалиде у Новопазарској улици у Београду. Горан Велинов кога су напали суграђани Два мушкарца ухапшена су због постојања основа сумње да су физички напали 50-годишњег Горана Велинова због тога што им је рекао да ослободе паркинг место за инвалиде у Новопазарској улици у Београду. Постоје основи сумње да су Т. М. и З. С. паркирали ауто на месту за инвалиде, а када их је оштећени, који остварује право на то паркинг место, замолио да возило помере осумњичени су га ударили у главу. Такође, повреде је задобио и 67-годишњи мушкарац, који је покушао да смири ситуацију. Због постојања основа сумње да су починили кривична дела насилничко понашање и наношење тешких телесних повреда осумњиченима је одређено задржавање до 48 сати и они ће уз кривичну пријаву бити приведени надлежном тужилаштву. Напад се догодио пре седам дана када је Горан Велинов сишао испред своје зграде да би сачекао супругу и ћерку Леу (14) са Дауновим синдромом, на повратку из Специјалне школе, како би им помогао да паркирају аутомобил на месту означеном да је намењено инвалидима. Он је, међутим, добио батине од двојице суграђана које је замолио да осободе то паркинг место. Горан Велинов задобио је прелом чеоне, јагодичне и виличне кости, због чега су му уграђене титанијумске плочице. Такође, оштећен му је и фацијални нерв, због чега сада не осећа леву страну лица уопште, ни зубе, ни ноздрву, ни око. РТС http://hronograf.net/2019/04/03/uhapseni-zbog-prebijanja-oca-devojcice-sa-daunovim-sindromom/

По замолници Хрватске, у Београду су прошле седмице саслушани пилоти некадашње ЈНА поводом тврдњи хрватског тужилаштва да су 1991. године бомбардовали Банске дворе у Загребу са циљем да убију Фрању Туђмана, тадашњег председника Хрватске. Саслушање је обављено у згради Специјалног суда у Београду у присуству тужиоца из Хрватске, а њиме је руководио судија из Одељења за ратне злочине Вишег суда у Београду, на чије поступање одбрана има низ приговора и најављује притужбе надлежним судским и државним органима. Наиме, по замолници Хрватске, у четвртак су испитани генерал Љубoмир Бајић и пуковници Слободан Јеремић, Ђуро Миличевић, Ратко Допуђа и Чедо Кнежевић. Они су, према тврдњама хрватског тужилаштва, по наредби Бајића бомбардовали Банске дворе у време састанка Туђмана, Месића и Анте Марковића, са циљем да убију Туђмана те да су тиме извршили ратни злочин. Одбрана тврди да ови наводи нису тачни, већ да је експлозију у Банским дворима по налогу Туђмана извео бивши генерал ЈНА Петар Стипетић, користећи авионска убојна средства из заузетих складишта ЈНА, али се српски пилоти пред судијом нису детаљно изјашњавали јер нису ослобођени чувања војне тајне. Како у изјави за Танјуг тврди један од њихових бранилаца Душан Братић, поступајући судија је током саслушања исказао велико непоштовање према окривљенима и њиховим адвокатима. Најпре, окривљенима и њиховим браниоцима судија није дозволио да прочитају кривичну пријаву Хрватске с прилозима, а потом је поводом изјава да је њихов језик српски језик, а писмо ћирилично, као и да ће дати исказ суду своје државе и народа, судија све време имао упадице, коментаре непримерене судији и суду, рекао је Братић. Адвокат: Нарушено достојанство суда Обраћајући се окривљенима на непримерен начин, вичући на њих и вређајући њихово достојанство и патриотска осећања, судија је, према мишљењу адвоката Братића, изложио порузи све те вредности и државу Србију. Братић тврди да је тиме прекршио не само права окривљених из Законика о кривичном поступку, Устава Србије, Европске конвенције о људским правима већ и етички кодекс понашања судије, чиме је нарушено и достојанство суда. Због свега тога је најавио да ће се одговарајућим иницијалним актима обратити председнику Вишег суда, Високом савету судства и другим надлежним државним органима, како би зауставили такво "од закона одметнуто понашање и поступање и предузели друге одговарајуће мере из своје надлежности". Хрватска је крајем прошле године покренула истрагу против генерала бивше ЈНА Љубомира Бајића, који је као командант Петог ваздухопловног корпуса 1991. године, наводно наредио ракетирање Банских двора - седишта првог хрватског председника Фрање Туђмана. Поводом покретања истраге после 26 година, генерал Бајић је у изјавама за медије подсетио да је хрватски врх тада издао наређење за општи напад на касарне ЈНА на територији Хрватске. "Генерал Бајић је у складу са одлуком штаба Врховне команде Оружаних снага СФРЈ - да се за сваки нападнути и заузети објекат ЈНА одмах уништи по један објекат од кључног значаја за Хрватску, испланирао, између осталог, удар и на Банске дворе, али га је Туђман претекао", каже Братић. Иначе, како је додао, Хрватска у то време није била међународно призната држава већ федерална јединица СФРЈ, а Фрањо Туђман је са сарадницима (генералима Антуном Тусом, Јанком Бобетком, Петром Стипетићем, Мартином "Шпегељом, Јосипом Бољковцем и другима) идејно испланирао, организовао, наређивао и усмеравао терористичке нападе на објекте, јединице и установе ЈНА и њене припаднике, као једине легалне оружане силе у сувереној држави СФРЈ. Другим речима, Туђман је организовао оружану побуну, па су и он и објекти које је користио ради спровођења тих активности били легитимни војни циљ за ЈНА, тврди адвокат Братић. http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/134/hronika/3373080/piloti-bivse-jna-saslusani-po-zamolnici-hrvatske.html

Видим, подигли се духови јер је на сајму књига најпопуларнији неки квази-писац. То је и раније бивало и биће опет. Плитки људи слави творце ружичастих илузијâ јер се плаше да тумаче опомене освешћених. Страх их је да се ухвате у коштац са својим животом. Желе инстант –рај, снолик живот, брзу и лагодну забаву. Она се брзо конзумира и брзо се свари. Затим, и даље празни и неутољених апетитâ, прождирачи сензације траже нову храну, нове идоле који би их забављали. Добри уметници стварају здраву храну. Ону од које се теже огладни. Ону која остане у нама уткана вавек. Највећи Уметник је, свакако, сам Бог, који је рекао да је Извор воде живе (Јн.4,10). Уметници Његову енергију усмеравају, приближавају, обликују за себе и друге. Ако неко не препознаје лепоту и смисао кад их види, то само значи да он то не жели. Да је у њему толики мрак да га светлост плаши и заслепљује. Да су његова чула којима поима стварности дубоко оболела. „Светиљка тијелу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, и све тело твоје биће светло; ако ли око твоје буде кварно, и тело ће твоје бити тамно.“ (Лк. 11, 34-36) Док је писао, Кафка никад није сматран великим писцем. Ван Гог није за живота продао ниједну своју слику. Али њихова дела су остала. Данас нико не зна за опус неког назови-уметника који је у своје време био популаран и наводно вољен, само зато јер је народу испуњавао жеље. Ако нешто у себи има вредност, дубину и лепоту , биће пре или касније препознато, памћено и неговано. Ако је нешто испразно – биће заборављено. Историја је то показала. Највећи проблем је што младе уметнике заболи наводни успех неталентованих. Па се поколебају и одустану. Али то не смеју да учине. То је закопавање дарова које им је Сам Бог дао. Они не стварају само за себе и свој лични успех. Стварају да би друге такли лепотом, смислом, утехом. Пискарала склапају речи. Они су пајаци који на пар тренутака развесељавају масу. Писци дирају душу и покрећу људе на дела. Њихове приче, идеје, жеље, део њих самих – настављају да живе вековима после њихове смрти. Њихова реч опстаје, јер су успели да пронађу нешто вредно борбе у човеку и човечанству. Јер препознају и именују многе ствари које други не умеју. И људи схвате да нису усамљени у својим трагањима за смислом. Желим свима да прочитају још много добрих књига. И да се не замарају оним лошим. На крају крајева, и лоша књига има неку своју сврху. Због лоше књиге можете написати текст о добрим књигама. Лошу књигу можете искористити да потпалите ватру. Или да њене листове ставите под пилиће. Можете је искористити за декупаж. Листовима можете обложити полице у шпајзу. Или њима прекрити намештај и под док кречите кућу. Можете учинити племенито дело и дати да се рециклира. Само је немојте дати пријатељу или непријатељу. Нисмо толико окрутни. Шта ви мислите?

Примио сам твоје писмо. Потврђујеш ми њиме пуштен оглас у новинама, да нећеш славити крсну славу због жалости у кући. Твоју жалост ја сам свесрдно делио с тобом. Опет велим: Бог да прости твога честитог сина. Ти остајеш и даље с том једином жалошћу, док си мене обременио са две нове жалости: прво, што не славиш; и друго, што то објављујеш преко новина. Педесет хиљада људи читаће, да тај и тај Србин професор неће да слави своју славу. Неће ли то многима послужити на саблазан? Бар да си то прећутао. Или да си обавестио само своје пријатеље, који те о слави посећују. Зашто се цео православни свет мора спотицати о камен твога невршења једне верско-моралне дужности? Но зар не увиђаш, да те је твој Свети Ђорђе казнио? Он те је побудио, да објавиш целоме свету свој грех према њему. Јер сваки грех хоће да се јави. Али пре свега – зашто не славиш? Због жалости! Зар треба да славимо само онда кад смо весели и напредни? Наши преци дају нам друкчији пример. Цар Лазар је славио свога свеца уочи пораза на Косову. Војвода Тодор славио је свога Светога Ђорђа у тамници међу сужњима. Његова супруга била је у љутој жалости, па је ипак славила и примала госте. Такав пример пружа нам и дан данас наш народ. У време Светскога рата српски су војници славили по рововима, испуњеним водом и мртвацима. Ово што ћу ти испричати личи на бајку, али је сушта истина: На дан свог крсног имена војник у рову запалио свећу и прилепио на чело погинулог друга украј себе. На прси му ставио хлеб и вино. А он гологлав продужио да пуца, по наредби. – Шта ти све ово значи? упита га старешина. – Слава ми је, господине!… па, рекох, нека буде у исто време и даћа моме земљаку; он ми ето служи место трпезе у овој мочвари. Свећа, хлеб, вино и гологлавост! Да ли ово разумеш? Четири символа: светлост вере, зависност од Бога, љубав Божија и молитва Богу. То и јесте битно у прослављању крсних слава, Божијих светитеља, Божијих синова. Зар ти ниси у стању то четворо показати на дан своје славе? Или мислиш, да је твој дом, из кога је пре неколико недеља изнет један мртвац, обиталиште веће жалости него ли ров испуњен многим мртвацима са још неисушеном крви? Сасвим је нелогично не славити изговарајући се жалошћу. Баш кад је жалост и мука, онда треба са већим усрђем славити и припадати свецима Божијим на молитву. Тада и свеци, односно Бог кроз свеце, више и хитније помаже. А кад нам је све на месту и све по вољи, онда се мање опажа помоћ од славе. Јер већ имамо што желимо. Ја потпуно верујем, да се Свети Ђорђе јавио војводи Тодору у тамници и извео га из тамнице. Има много, много примера, да су се брзо спасли беде они који су славили Бога и свога свеца у беди. И Свето Писмо то потврђује. Прочитај, како су апостоли Павле и Сила у тамници оковани славили Бога, и како се у тај час земља затресла, тамница отворила а сужњима окови спали с ногу (Дап. 16, 25). Држим да одустајање од слављења крсне славе долази од збрке појмова. Само они не славе, који славу сматрају весељем као и свадбу. Али ти као учен човек треба да знаш и друге да научиш: ако се не свадбује у жалости, слава се слави и у жалости. И баш нарочито у жалости. Мир ти и утеха од Господа. Свети Николај Жички, Мисионарска писма епархија жичка View full Странице

Више од педесет универзитетских професора, академика, црквених великодостојника, међу којима су историчари, арихтекате али и адвокати, правници и новинара потписало је протест због напада и медијске хајке од стране актулене српске власти, која је усмeрене на Епархију Рашко – призренску СПЦ и владику Теодосија, јер се јавно успротивио подели Косова и Метохије. „Медијски прогон Српске православне цркве, њеног архијереја г. Теодосија и Епархије Рашко-призренске“, подсећају потписници протеста, „покренут је само због њиховог противљења идеји поделе Косова између Србије и будуће Велике Албаније. Уз напомену да су „маске потпуно пале“ Српске власти и Српска листа, заговарају поделу Косова и предају целе Метохије Великој Албанији. Истакнути академски радници, професори, црквене старешине и новинари са КиМ, али и из ужег дела Србије, у протестном писму подсећају да су „напади на Епископа Рашко-призренског Теодосија и Цркву, почели после састанка руководства Српске листе са председником Републике Србије Александром Вучићем и са директором Канцеларије за КиМ Марком Ђурићем“. Потписници протеста због напада на СПЦ, „одлучно подржавају Поруку Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве објављену 10. маја 2018. и Апел Епископа Рашко-призренског Теодосија од 25. јула 2018. Истичу, да ти „документи представљају темељ одбране Републике Србије и Косова и Метохије, у ово зло време, када они који су се заклели на Уставу и Јеванђељу јавно крше заклетву и газе дату реч“. Текст протестног писма преносимо у целости: Протест због напада на Српску православну цркву и Епархију Рашко-призренску Јавност у Србији згрожена је поводом бескрупулозних напада српских власти и Српске листе, политичке странке са Косова и Метохије, на политичке неистомишљенике. Медијски прогон Српске православне цркве, њеног архијереја г. Теодосија и Епархије Рашко-призренске покренут је само због њиховог противљења идеји поделе Косова између Србије и будуће Велике Албаније. Српске власти и Српска листа, сада је то јасно, јер маске су пале, заговарају поделу Косова и предају целе Метохије Великој Албанији. Српска листа је, како је познато, организација под пуном контролом партије на власти у Републици Србији, Српске напредне странке. Напади на Епископа Рашко-призренског Теодосија и Цркву почели су после састанка руководства Српске листе са председником републике Александром Вучићем и са директором Канцеларије за КиМ Марком Ђурићем. Челници странке Српска листа у београдским медијима тврде да говоре у име целог српског народа на Косову и Метохији и да чак и њихова најновија непочинства имају већинску подршку Срба са КиМ. То би значило да се српски народ на Косову и Метохији окренуо против своје Цркве, своје историје и своје државе. Хвала Богу, то није истина. Ми, долепотписани, одлучно подржавамо Поруку Светог Архијерејског Сабора Српске православне цркве објављену 10. маја 2018. и Апел Епископа Рашко-призренског Теодосија од 25. јула 2018. Ови документи представљају темељ одбране Републике Србије и Косова и Метохије, у ово зло време, када они који су се заклели на Уставу и Јеванђељу јавно крше заклетву и газе дату реч. Позивамо српске власти да обуздају своје „извођаче радова“ из тзв. Српске листе. Сетимо се медијских напада на Оливера Ивановића и трагедије која се догодила 16. јануара. Апелујемо на српске власти и чланове Српске листе да се уразуме, да одрже реч, да поштују Устав и законе Републике Србије и да послушају глас своје Цркве. Господо из Српске листе, не хулите на Бога и не нападајте Његову Цркву, ма колико вас ваши господари терали на то. Они ће, ако дозволимо издају и предају Косова и Метохије, бити далеко, а ви ћете се обрукати пред својим суграђанима, децом и прецима. Ви ћете на себе и своје ближње навалити клетву Лазареву. Својим потписима дајемо пуну подршку Српској православној цркви и епархији Рашко-призренској у борби за очување и заштиту нашег верног народа и наших светиња на Косову и Метохији. Одлучно осуђујемо велеиздајничке намере српских власти и Српске листе. Проф др Смиља Аврамов Архимандрит Андреј, старешина манастира Светог Стефана у Сланцима Проф др Слободан Антонић Умировљени Епископ Захумско-Херцеговачки др Атанасије (Јевтић) Данило Баста, редовни члан САНУ Матија Бећковић, редовни члан САНУ Љиљана Богдановић, новинар Милена Вујовић, новинар Ђорђе Вукадиновић, политички аналитичар и народни посланик Маринко Вучинић, публициста Проф др Јован Душанић Александар Ђикић, председник Српског националног форума из Грачанице Никола Н. Живковић, публициста и преводилац Протојереј-ставрофор Славко Зорица, професор богословије у пензији др Марија Јефтимијевић Михајловић, научни сарадник Проф др Александар Јовановић Наташа Јовановић, новинар Проф др Милош Ковић Проф др Часлав Копривица Протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић,парох которски Проф др Миодраг Кулић Живорад Лазић, професор из Грачанице Проф др Мило Ломпар Светлана Медан, писац и преводилац Никола Милованчев, правник и историчар Др Зоран Милошевић, научни саветник Проф др Дејан Мировић Проф др Радивоје Младеновић Протојереј Радош Младеновић, парох у Врњачкој Бањи Дејан Недељковић, публициста из Звечана Часлав Оцић, редовни члан САНУ Александар Павић, политиколог Бранко Павловић, адвокат Протојереј ставрофор Радивој Панић Проф др Валентина Питулић Благоје Радић, Ораховац Оливера Радић, новинар и професор гимназије у Ораховцу Протођакон др Љубомир Ранковић, главни уредник ”Гласа Цркве” Проф др Митра Рељић Доц др Слободан Рељић Др Пеђа Ристић, архитекта, протонеимар Проф др Слободан Самарџић Мр Салих Селимовић, историчар Милун Стијовић, истраживач-сарадник Др Рада Стијовић, научни саветник Радосав Стојановић, књижевник Момчило Трајковић, адвокат и бивши потпредседник владе Драгана Трифковић, директор Центра за геостратешке студије Проф др Александар Ћорац Коста Чавошки, редовни члан САНУ Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, архијерејски намесник Подгоричко-Колашински Проф др Срђан Шљукић Проф др Гордана Шубарић Горгиева Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице