Претражи Живе Речи Утехе

Поводом текста „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ Мире Ровчанин а који су објавиле Дневне новине и портали Аntena M и CdM – (Cafe del Montenegro), игуманија Ефимија са сестринством Манастира Св. Луке у Жупи Никшићкој огласила се сљедећим саопштењем: Манастир Светога Луке у Жупи крај Никшића је женски општежитељни манастир који је 1998. године, послије дугогодишње запустјелости, доласком наших сестара пропојао, а потом уз наш огромни труд и уз велику помоћ митрополита Амфилохија, владике Јоаникија, локалног становништва и многобројних вјерника, наших пријатеља, доведен у пристојно стање; од обичне кафане и ресторана у који је манастирски комплекс, у вријеме комунизма, био претворен, полако је прерастао у духовну оазу, мјесто молитве и монашког подвига, у духовно средиште цијелог никшићког краја. Колика је слабост атеизма, одсуство свијести о томе шта су светиње, немање потребе да се оне његују и унапређују, одбацивање сваке светости живота, неукоријењеност атеизма у добром и лијепом, и потреба његових носилаца да се наругају и да понизе све што одудара од таковог погледа на свијет, од нашег доласка у овај Манастир, ми смо добро осјетиле на својој кожи. У исто вријеме осјетиле смо бригу, помоћ и подстрек које смо несебично добијале, и даље добијамо, од наших комшија и свих људи добре воље који са посебним односом и пажњом према нама долазе у наш Манастир. Своја врата смо отварале свим пролазницима, јер хришћани вјерују да су Богу важни сви људи, па смо се и за једне и за друге подједнако Богу молиле на нашим службама, и уз посао који обављамо у нашем монашком послушању, као што то и данас чинимо са љубављу и разумијевањем. У свијету у коме се све пребрзо креће и чије механизме све мање схватамо, трудиле смо се и трудимо се, иако нам је то понекад веома тешко, да на људе гледамо из Божије перспективе, и да се према њима односимо са истим поштовањем које и саме од пристојних људи очекујемо. У посљедње вријеме сви смо свједоци великог искушења које је непознати вирус направио од наших живота, од наше стварности. На свјетској позорници се одиграва опасан драмски заплет, који коси животе и чији крај не видимо. Потпуно је угрожена свака човјекова слобода, па и могућност рада и живљења од тога рада. Забране и рестрикције, које је увела црногорска власт, а под паролом борбе против корона вируса, посебно су погодиле нашу Цркву, нарочито због забране вјерницима да присусуствују богослужењима, при чему су, таквом одлуком, наша богослужења прилично осиромашила. Само онај схвата Цркву који разумије Литургију, као дар и принос, заједницу свих вјерних, јединство цјелокупне твари, говорили су Свети Оци. О значају заједнице за хришћански живот у Цркви речито говори једна древнохришћанска изрека: Unus christianus, nullus chirstianus – један хришћанин, ниједан хришћанин. Пошто је Црква заједница и сабор многих или свих, њу не може чинити један хришћанин, па макар он био најсавршенији. Бог је велики и праведан, у њему нема неистине, лицемјерја и лажи, неистина у свијету постоји само у људима. Тамо гдје савремени медији и идеологизована свијест кроје „правду“ и намећу „истину“, живот и тумачење живота често личе на карневал или циркус. Тако је и новинарка Дневних новина у свом веома малициозном тексту „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ (који су пренијели портали Antena M и CdM – Cafe del Montenegro, на основу фејсбук објаве коју је поставила родбина једне наше сестре и у којој се апелује на помоћ за сестринство нашег манастира) злоупотребила и исмијала добру вољу предсједника Мјесне заједнице Жупа господина Драгољуба Радуловића, који је увидио нашу потребу и апеловао на Црвени крст и лично нам донио помоћ. Истине ради, ми то ни од господина Радуловића, ни од Црвеног крста нијесмо тражиле, као што је истина да се за помоћ никоме лично нијесмо обратиле. (Захваљујемо се и њему и Црвеном крсту, као и многим другим људима који су ових дана били уз нас и несебично нам помагали и помажу). Новинарка Дневних новина „однекле зна“ и да су нас „Амфилохије и Јоаникије заборавили“ иако о томе ни са којом нашом сестром није разговарала нити пак са нашим духовним оцима Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем и Преосвећеним владиком Јоаникијем. Поменути портали, исто тако, не водећи рачуна о истини и ништа не питајући другу страну, у вријеме драматичне борбе против корона вируса, умјесто мржње према том узрочнику нашег тренутно жалосног свеукупног живота, у коме умјесто човјекољубља и братског сурета пројављујемо „социјалну дистанцу“ скривајући лице једни од других и избјегавајући сваку врсту заједништва, ти портали, заједно са ауторком текста, пројављују, мржњу према нашим сестрама „никшићким службеницама“ како нас погрдно зову. Непријатно изненађене оваквим писањем и понашањем подсјећамо их да ријеч разликује човјека од свих осталих бића на земљи. Код Светих отаца човјек се често назива „словесним бићем“. Ријечју он општи са Богом, у ријечи је његово велико достојанство и преимућство над другим бићима. За сваку лажну и лицемјерну ријеч човјек, и ако га не опомиње његова савјест, једном ће одговарати пред Богом који га је створио. Опет истине ради, милостиња је једна од најљепших ријечи у српском језику ријеч која означава још љепше дјело на које смо сви позвани. Код хришћана је то врста подразумијеване навике када онај који има нешто више даје онима који немају. Помажу се манастири, болнице, сиротишта, умјетници, студенти, многочлане породице…, који опет милост шире даље. Помаже се једноставно и лако, да није непријатно ни ономе који даје ни ономе који прима. Заиста је смијешна и недопустива констатација новинарке Дневних новина о „забораву“ наших духовних отаца, док је сестринство нашега манастира у најбољој могућој комуникацији са њима. Митрополит Амфилохије и владика Јоаникије су безброј пута, и на све начине, помогали и помажу наш и све друге манастире и цркве у Црној Гори, као што показују саосјећање и бригу за сваку особу, коју Господ пошаље и која се нађе на њиховом путу. О томе поред монашких братстава и сестринстава свједоче и бројне народне кухиње, многи студенти, ћаци и породице којима се та помоћ пружа. На крају, да смо знале колико ће „у доба короне“ једна добра намјера наших пријатеља из Новога Сада да нам помогну, у вријеме када је забрањен сваки долазак у наш манастир и када је веома отежан наш живот и рад, изазвати подозрења и дићи прашине, вјероватно бисмо их замолиле да се тиме не баве. Њихова искрена и истинита љубав према манастиру и сестрама и немогућност да дођу до нас, ипак, су нас убиједиле да дамо пристанак на њихов начин да нам помогну и да учине добро дјело. Овом приликом обавјештавамо и све људе до којих је њихов апел за помоћ манастиру Светог Луке у Никшићу дошао да се ману моралисања и савјета, поготово да не говоре и не зову у наше име никога, као и да не преиспитују ничију савјест. Ако све што чинимо чинимо с љубављу, све ће доћи на своје мјесто и неће бити никакве забуне. Морамо да се молимо да нам Бог да разборитост. Мудрост је способност увида, а сваки дар с љубављу је дат за живот у Христу, који је добар и пун милости. Игуманија Ефимија са својим у Христу сестрама Извор: Митрополија црногорско-пруиморска

Након одржаног предавања на тему: "Савремени човек и савремени свет" у Матици српској пред више од хиљаду људи, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије је био гост у емисији "Геополитика" на Новосадској Телевизији. У оквиру наведене емисије коју уређује и води Милорад Вукашиновић, прота Гојко је говорио о актуелним дешавањима у Црној Гори, уз посебан нагласак на литије које су, према његовим речима, право чудо Божије јер хиљаде народа мирно и постојано узносе умилни славопој Господу. Ови догађаји су све препородили, па и нас свештенике, истакао је отац Гојко. Верни народ који своје незадовољство показује на улицама Црне Горе сведочи силу православља, и доказује да где су велике светиње, тамо су и велика истушења, закључио је отац прота Гојко. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Јединство, слога и заједнички рад верног народа, црквеног одбора, епархије и Епископа исказан је у примеру парохије коловратске, храма Светог Николаја Српског у Коловрату. Благословом Епископа милешевског г. Атанасија у понедељак 10. фебруара 2020. године у Епархијском двору у Пријепољу потписан је и реализован купопродајни уговор између Александра и Миље Крповић и Мире Глушчевић, као продавца и Епископа милешевског г. Атанасија у име Црквеног одбора храма Светог Николаја Српског у Коловрату, као купца земљишта које се граничи са постојећом портом храма у Коловрату. Овом куповином проширен је постојећи простор око храма чиме се отвара могућност за изградњу парохијског дома за потребе храма, парохијана и свештенства парохије коловратске као и даље уређење црквене порте. Комплетан износ средстава за куповину земљишта даровали су браћа Иван и Владан Матовић из Пријепоља. Да је ово заиста добар пример доброг рада Цркве Христове говори чињеница да је у реализацију овог пројекта била укључена скоро целокупна парохија на челу са парохом јерејем Небојшом Јовановићем и Црквеним одбором у саставу: Бране Петрић, Милан Баковић, Радоман Ћуковић, Предраг и Ненад Тошић, Јован Радуловић, Милинко Меловић, Мирослав и Ђорђе Љујић, Слободан Петрић, Милинко Човић, Предраг Матовић, Жељко Карача и Веселин Пејовић. У реализацији пројекта су учествовали и многи други који су пореклом из Пријепоља и Коловрата а живе на страни као и други дародавци и добри људи. Свако је на свој начин и у оквиру својих могућности помогао да до реализације овог великог пројекта дође. Неко је дао материјални прилог, неко је помогао својим личним радом, неко подстакао и подржао пројекат. И све је реализовано благословом и духовним надзором Епископа Атанасија. Са благословом надлежног епископа у плану је да се уради пројекат парохијског дома и започне његова изградња и уређење комплетне порте, чиме би се направила и уоквирила јединствена целина, на радост и понос свих православних верника Коловрата и околине, њиховог свештеника и Епархије милешевске на челу са Епископом Атанасијем. Састанак и сусрет са Епископом био је и повод да браћа Предраг и Ненад Тошић и Милан Баковић Епископу милешевском г. Атанасију у име групе поклоника уруче пригодан поклон, икону Пресвете Богородице, у знак захвалности за добијени благослов да посете Свету Земљу о Крстовдану 2019. године. Извор: Епархија милешевска

Његово Високопреосвештенство Митрополит кемеровски и прокопијевски Руске Православне Цркве г. Аристарх и Његово Преосвештенство Еписикоп будимљанско-никшићки г. Јоаникије служили су 8. септембра 2019. године свету архијерејску Литургију у Саборном храму Светог Василија Острошког у Никшићу. Прилог радија Светигора Саслуживало је више свештеника, свештеномонаха и ђакона обе епархије уз молитвено учешће бројног верног народа. Током Литургије, по благослову надлежног Епископа, владике Јоаникија, митрополит Аристарх је произвео јереја др Николу Маројевића у чин протојереја. Евхаристијско сабрање, које је појањем пратила певница никшићког Саборног храма и хор Преподобне мати Ангелине, употпунио је радосни чин крштења. Пошто су бројни верници приступили светим тајнама Тела и Крви Христове, митрополита Аристарха и његове сараднике речима срдачне добродошлице поздравио је епископ Јоаникије. -Радост Литургије на данашњи васкршњи недељни дан је увеличана доласком драгих гостију, браће по вјери, по Духу Светом. Наш драги гост, али ми га доживљавамо као свог најближег, као свог рођеног, Митрополит кемеровски и прокопијевски г. Аристарх нам долази из свете Русије, из далеког, чистог и прекрасног Сибира, за који се мисли да је много хладан и да је тамо тешко живјети. Али, тамо гдје су сурови услови наћи ћемо карактерне људе, а глава тих људи је Митрополит Аристарх. Велику радост представља сваки његов долазак у Епархију будимљанско-никшићку, јер он доноси такву љубав као да је донио цијелу Русију. То свако од нас зна, пошто свако од нас има дубоко осјећање и своје лично, али и наслијеђено од наших предака, ту љубав према Русији и посебно према Руској Цркви. Данас смо, поводом његовог доласка, имали овдје двије радости: крштење мале Еве, од наших пријатеља Јушка и Сање, а имали смо и унапређење у чин протојереја нашег свештенослужитеља и сабрата др Николе Маројевића, казао је Преосвећени Епископ. Из Епархије будимљанско-никшићке раније су били гости митрополита Аристарха, поводом обиљежавања шездесет година његовог живота. Сада је митрополит Аристарх у посети Епархији будимљанско-никшићког поводом 20 година архијерејске службе и шездесет година живота владике Јоаникија. -Бог је устројио да се међу нашим епархијама, као и међу нама двојицом, развије братска љубав. Многи наши људи су, већ, били гости код њега, а и он дође са својом пратњом код нас. Шта има љепше од тога? Некоме то изгледа чудно, неко и завиди, поједини би, на сваки начин, да нас „науче“ да не волимо Русију, да не волимо своју браћу. Какви су то људи, који принуђавају неког да не воли своју браћу?, рекао је Епископ будимљанско-никшићки, поручујући: -Ми идемо својим путем хришћанским, христоликим и развијамо љубав према свим хришћанским народима, као и према свим осталим људима. У сваком човјеку видимо образ Божји, а нарочито се тај образ Божји пројављује у братској љубави са онима са којима смо најближи по вјери, култури, заједничкој историји, заједничком крсту који носимо. Владика је, том приликом, благодарећи на љубави, митрополиту Аристарху уручио на дар панагију у знак сећања на молитвено заједништво две епархије Руске и Српске Православне Цркве. Захваљујући надлежном Епископу, владици Јоаникију, свештенству и верном народу, Митрополит кемеровски и прокопијевски је изразио радост због новог сусрета и молитвеног сабрања у Никшићу. -Ваше Преосвештенство, велика ми је радост што сам дошао да Вас у своје име и у име Предстојатеља наше Цркве Патријарха московског и све Русије, по чијем благослову долазим, поздравим и честитам Вама, као и свој пуноћи Српске Православне Цркве, велики јубилеј – осамсто година аутокефалности, 20 година Вашег архијерејског служења, које, такође, празнујете у овој години и 60 година од Вашег рођења. Савршивши заједно ово богослужење и причестивши се из исте Чаше, ми смо, изнова, посвједочили нераскидиво јединство наших светих помијесних Цркава. Неизрециву радост, увијек, доживљавамо када савршавамо заједно са Вама свету Литургију, посебно, када поздрављамо једни друге ријечима: Христос је међу нама, јесте и биће, казао је митрополит Аристарх. Он је подсетио да је епископ Јоаникије хиротонисан у јуну 1999. године у Цетињском манастиру, великој светињи која чува Десницу Светог Јована Крститеља, честицу Часног Крста Господњег и мошти Светог Петра Цетињског Чудотворца. -Ми смо, Ваше Преосвештенство, поред осталог, и колеге по педагошком раду и труду. Знамо да сте се Ви дуго година, на месту ректора Цетињске богословије, трудили и васпитавали нове свештенослужитеље и пастире Српске Православне Цркве. У свом архипастирском раду учини много труда, учествујући у разним догађајима, научним и богословским конференцијама, а што је, нарочито, битно обнављали сте и градили нове светиње на простору који Вам је од Бога повјерен, заједно са Вашом паством. Година хиротоније владике Јоаникија враћа нас невољно на немио догађај бомбардовања СР Југославије од стране НАТО-а. То је био веома тежак период за Вас лично, за почетак Вашег архијерејског служења и за цијели српски народ, али сте заједно, као Црква, успјели да посвједочите оно што је најважније – Српска Православна Црква кроз сва искушења у протеклих 20 година била је заједно са својим народом. Као што је праведно рекао Патријарх српски Иринеј, једино је Русија заиста била уз Ваш народ у најтежим временима и била за опстанак Косова и Метохије у саставу Србије, поручио је Митрополит кемеровски и прокопијевски. -Сјећајући се тих догађаја, ми треба да се молимо да се никада и нигдје не понове такви догађаји крвопролића код наших народа. Веома је битна заједничка молитвена подршка једних за друге у овом времену, када свијет даје разне и веома опасне изазове, који често носе и смртну опасност. Наш одговор на све изазове овог свијета је чврста јеванђелска вјера и јеванђелска дјела, а кроз тај одговор са нама ће, увијек, бити Бог. По ријечима Патријарха московског и све Русије Кирила задатак свих нас, архипастира, пастира и вјерника православне Цркве је да носимо свијетлост и благовијест Васкрсења Христовог и јеванђеља Његовог у свијету. Наша главна молитва треба да буде о нашем јединству, да у сваком тренутку и времену, можемо да подржимо једни друге и да будемо заједно у јединству у Христу једни са другима, закључио је митрополит Аристарх који је пожелео на крају свог архипастриског слова Божјег благослова Епархији будимљанско-никшићкој да у свему има напретка, када граде нове светиње, а на првом месту, када се усавршава вера и љубав међу повереном паством. -Драги Владико, желимо Вам пуно успјеха у Вашем даљем раду и да се у Вашем служењу испуне јеванђелске ријечи, које кажу: Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да, видећи ваша добра дјела, прославе Оца нашег Који је на Небесима, нагласио је Митрополит кемеровски и прокопијевски г. Аристарх који је епископу Јоаникију, поводом јубилеја, уручио на дар крст и панагију као знак међусобне братске љубави. По одслуженој Литургији, заједничарење је настављено уз трпезу братске љубави, у току које се, на указаном поверењу, захвалио новопроизведени протојереј др Никола Маројевић. Извор: Инфо служба СПЦ

Разматрајући питање заједништва у Цркви, стојимо пред есхатолошкомТајном пневматолошке еклисиологије – како Отац, кроз Сина Духом, ствара све што ствара. Базирања акта стварања и његово препознавање као динамичке ктисилогије, морамо посматрати из перспектива које јој претходе и које је употпуњују. Отац је из небића призвао све у постојање, дакле логосом познања свега пре постанка, чему даје облик и начин постојања. Сам чин је ктисиологија али однос Бога и света, самим тим и човека, однос за Есхатон = штоједино остаје, јесте еклисиологија. Наше постојање је из будућег –Ω; из царствујућег миленијума без краја. Рацингер постављајућипред себе питање о постојању Цркве, вели да је Дух онај који ствара Цркву[1]. То је чин динамичне еклисиологије историје спасења,са димензијом католицитета (свеопштости, саборности, васељенскости). Највернији осврт на то шта је заједништво у једном посебном контексту, даје нам ап. Лука:„И бијаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама“[2]. Дакле, видимо да се овде суштина бића Цркве (као par excellenceΚοινωνία) описује са четири појма: Наука апостолска, заједница(лат. Communio), ломљењe хлеба и молитвe. На први поглед то су засебне целине али у суштини имају одраз заједничког. Могу се посматрати као целине, групе или пак једно. Централни појам јесте заједница. Апостолско прејемство (apostolica successio)је институт који црпи идентитет од Сина, коме Бог Отац даје наследство, а преноси се полагањем руку апостола на изабране. Тако у одбрани свог апостолског послања и ауторитета Павле вели Галатима: „И познавши благодат која је мени дана, Јаков и Кифа и Јован, који су сматрани да су стубови, дадоше мени и Варнави деснице заједништва, да ми идемо незнабошцима, а они обрезанима“[3]. Јединство долази из јединства са апостолима (сабраћом) и партиципирању у Телу Христовом, саборности Цркве. Стубовима апостолства сматрани су учесници синајског Преображења и гетсимантског Опредељења. Будући директно призван од Исуса на службу и апостолство, Павле ипак не брани ауторитет заснивајући апостолство на свом доживљају Христа, него на католицитету, саборности свих. Тачније, Павле се позива на оно што Лука препознаје као „науку апостолску“ и прејемство Христом предато апостолима. Yuroz, Cupid's Help 2007. Чињеница да је Црква Богочовечанска заједница, показује да она није само кинонија међу људима, него и кинонија са Христом, Оваплоћеним Логосом Божијим, у светлости Његовог Васкрсења. Оваплоћење Сина Божијег (Новог Адама, Рекапитулатора киноније) даје нам основ на коме заснивамо сваки наш трансцедентни али и хоризонтални, људски однос. Ова кинонија између Бога и човека, која је остварена у Личности Христовој, постаје опитна у Св.Тајни Евхаристије. Постваскрсна перцепција Христа код Луке и Клеопе, пример је нашег гледања Бога лицем к Лицу у ломљењу Хлеба. Евхаристија је зато, како лепо описује Св. Игњатије Антиохијски, лек бесмртности (φάρμακον αθανασίας).Неопходност тог лека парадоксално претпоставља и нашу смртност јер: „..Ако не једете Тијело Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“[4]. Неопходност Евхаристије је истовјетна с неопходношћу Цркве и обрнуто[5].Најдубља тајна киноније између Бога и човјека је у Тајни Тијела Васкрслога, али и обрнуто јер та Тајна захтева и наше тело и остварује се у телу[6]. Платон у Гозби говори о наизменичној кинонији између богова и људи (ή περίθεούς και ανθρώπους προς αλλήλους κοινωνία). Према његовом мишљењу кинонија с боговима остварује и кинонију с људима. Крајњи циљ овакве киноније, по Платону, јестесмисао и најдубљи садржај свих жртава и култа уопште. У том смислу он формира низ лепих речи, које можемо сматрати његовим предокусом Евхаристије: каже да се у култу не ради ни о чему другом него о лијечењу и здрављу људи. Треба додати и средишњу идеју јелинске мистике, а то је заједништво божанства, људи и свих рационалних бића. Међутим, Рацингер у овом контексту сматра да стварна чежња јелинске мистике није кинонија или комунија, него унија; у коначници овакве мистике, не стоји однос него идентитет[7]. У досадашњем излагању видели смо, да пут сједињења и заједнице Бога и човека отвара Оваплоћени Логос. Према томе, примити Господа у Евхаристији значи ући у заједницу са Њим, а кроз то у заједницу са Тројицом - Заједницом. Истовремено, тај пут и таква заједница је једини услов ипостасног сједињења људи, у међусобној заједници с Богом. За правилну рецепцију Халкидона, који нам даје прецизне експликације свих ових питања, потребно је изучити христологију Трећег цариградског сабора (681 г.). Халкидон је својом познатом формулом, о двјема вољама у једној ипостаси, описао онтолошки садржај Оваплоћења. Трећи цариградски сабор се, након спора који оваква онтологија изазива, позабавио подробније овим питањима. Велике егзистенцијалне и савремене последице је могло имати девијантно учење о вољама. Из историје Цркве је познато да су се тада у седмом веку нудила два решења, која су била неприхватљива. Једни су тврдили да у Христу не постоји људска воља, а други да су то двије потпуно подељене сфере воље. Одговор Сабора је гласио:„Онтолошко јединство две воље(које остају самосталне, у јединству личности) на нивоу постојања представља кинонију двеју воља... Као што се Господње Тијело може назвати Тијелом Ријечи, тако се и његова људска воља може назвати властитом вољом Логоса“.[8] Обје воље су сједињене у ДА; Христова (Новоадамовска) људска воља, божанској вољи Логоса. Обје пак воље у синергији и кинонији са вољом Духа и вољом Оца као Иницијатора икономије.Бог Отац, Син и Дух Свети, Пресвета и Живоначална Тројица, су Кинонија и Заједница Љубави. Логос, Друго Лице, Син Божији узима „обличје слуге“ (човјека) те каже: „Сиђох с неба не да вршим своју вољу, него вољу Онога који ме је послао“[9]. У афирмативној мисији Логоса, у послушности се исправи непослушност, сједињење двеју воља у једноме „ДА“ Оцу[10]. Тиме се остварила Кинонија између Божијег и људског бића, јединство између Творца и твари. Спознавши ту велику Тајну, сви можемо попут теолога Рацингера радосно узвикнути: „Овде се рађа заједништво, овде настаје Црква!“ „Чин удионичарења у Синовљевој послушности као истинска промена човека истовремено је једини учинковит и делотворан чин обнове и промене друштва и света уопште: само онде где се оствари овај чин, догађа се промена која води спасењу – Царству Божијем.“ За Поуке.орг Божидар Васиљевић [1]Јозеф Рацингер „Заједништво у Цркви“, Сплит, 2006. стр. 62 [2]Дап 2, 42 [3]Гал 2, 9 [4]Јн 6, 53 [5]Јозеф Рацингер „Заједништво у Цркви“, Сплит, 2006. стр. 85 [6]Исто, стр. 85 [7]Исто, стр. 76 [8]Јозеф Рацингер „Заједништво у Цркви“, Сплит, 2006. стр. 83 [9]Јн 6, 38 [10]Јозеф Рацингер „Заједништво у Цркви“, Сплит, 2006. стр. 84