Претражи Живе Речи Утехе

Мало трају. У чему је проблем? Како се снаћи за боље сијалице?

У Светом Писму је забележено неколико случајева васкрсавања мртваца. У Старом Завету, то су васкрсење сина удовице у Сарепти Сидонској које је од Бога измолио пророк Илија (в. 1Цар 17, 17–23) и васкрсење сунамићанкиног сина на молитву пророка Јелисеја (2Цар 4, 18–36). У Новом Завету Христос васкрсава Јаирову кћи (в. Мк 5, 38–42) и сина наинске удовице (в. Лк 7, 12–15). Ипак, Христово васкрсавање Лазара у свести Цркве заузима посебан положај у односу на наведене догађаје. Зашто је то тако? Оно што издваја овај догађај од претходно наведених јесте чињеница да је Лазар четири дана био у гробу. Лазарево тело је увелико било у процесу распадања и то чини његово васкрсење преславним. Оно је праобраз свеопштег васкрсења које нас чека на крају света и века, када ће тела свих умрлих васкрснути силом Божијом, независно од тога када су и како умрли. Овде се треба присетити и тога да је наша душа по благодати Божијој бесмртна и да не умире заједно са телом – када се каже „смрт душе“, мисли се заправо на њено помрачење, на њено одвајање од Бога због греха. Душа се, дакле, после смрти тела раздваја од њега све до Оног Дана када ће се поново сјединити са њиме, но тада ће наш васкрсли телесни састав бити преображен. За разлику од Лазаревог тела које је пре две хиљаде година било васпостављено у свом материјалном, овоземаљском саставу и као такво опет окусило смрт, наше тело после свеопштег васкрсења биће преображено, одуховљено, нетрулежно, бесмртно, по узору на Христово тело после Његовог Преславног Васкрсења. На тај начин ћемо у Дан Суда пред Бога стати целовити – у целокупном, нетрулежном и преображеном саставу да бисмо примили вечни удео по делима својим. То значи да није само душа створена за вечност, како многи мисле, већ и тело. Данашње зачало нам открива и то је да је Христос и Бог и човек: или, како ми православни то кажемо једном речју: Богочовек. Ко би други осим Бога могао речју да заповеди и да каже: „Лазаре, изађи напоље“, и тиме васкрсне човека који је био увелико у процесу труљења (в. Јн 11, 43–44)? Ко би за себе могао да каже да је Васкрсење и Живот осим Господа Бога (в. Јн 11, 25)? А то је управо Христос учинио у данашњем јеванђелском зачалу. Са друге стране, у истом овом зачалу примећујемо да је Христос заплакао на гробу свог пријатеља Лазара (в. Јн 11, 35). Он пита људе где су га положили и тражи да помере камен са гробнице (в. Јн 11: 34, 39). Зар није Онај који је знао све тајне срца људских могао знати где су положили Лазара? Зар Онај коме се покоравају све стихије земаљске и небеске није снагом својих мисли сам могао померити камен? Наравно да јесте, но свим овим људским поступањем Он нам јасно показује да је не само истинити Бог, већ и истинити човек. Показује нам две природе ипостасно сједињене у једној личности Оваплоћеног Логоса. Данас многи одмахују руком када им говоримо о догађају васкрсења Лазаревог. Кажу да могу да прихвате бесмртност душе, али васкрсење тела тешко. Ипак, ма колико то нама можда изгледало чудно, али савремени човек би заправо лакше требало да поверује у васкрсење него што је то случај са нашим прецима. Разлог је једноставан: живимо у цивилизацији у којој је могуће да на електронским меморијским носачима који запремају свега неколико квадратних центиметара сажмемо и пренесемо целокупне библиотеке. Па ако је на маленим меморијским алаткама направљеним људским разумом могуће пренети толике информације и потом их по потреби поново материјализовати (ништа лакше него одштампати књигу из електронског облика), колико тек „информација“ о нама има несазнајни и неограничени Божански Ум и колико је тек њему лако да из нечега васпостави нешто ако је све претходно створио ни из чега (ex nihilo)? Будимо стога, драга браћо и сестре, што савршенији и боголикији људи у овом животу да би у славни дан Христовог Другог Доласка васкрсли за славу вечну, а не за срамоту вечну. Нека би молитвама Лазара Четвородневног из Витаније, пријатеља Христовог, били удостојени да у вечности и сами будемо прибројани верним слугама и пријатељима Божијим (в. Мт 25, 33–34), амин! Из књиге Празничне беседе (Бернар 2014) Извор: Ризница литургијског богословља и живота View full Странице

+ одакле потреба да се то и вербализује?

Купол бесплодия. Размышления о «небе» собора Св. Саввы в Белграде http://artos.org/articles/kupol-besplodiya-belgrad/

Де, сместих је у подфорум психологија, али ме пре свега интересује Ваше лично искуство, повотову оно до чега сте дошли интроспекцијом. На другом месту оно што сте можда негде чули/прочитали, па може и то да се подели. Је ли неки bias у питању? Последица онога "живи у садашњем тренутку"? Никаква до слаба концентрација, или ретко следовање сопственим ставовима? Извољевајте.

Мада је још увијек неизвјесно какве су посљедице, растакања јединственог европског тржишта, чињеница да и они који су били жестоко против брегзита из економских разлога, какав је најугледнији недјељник крупног капитала The Economist, сада примјећују нека друга кретања од очекиваних. Овај текст преносимо уз наду да ће изазвати снажније суочавање наших економиста са перспективама српске привреде у измијењеном европском окружењу. Economist: Зашто британска економија после Брегзита стоји боље него што се очекивало 19петакјан 2018 Posted by Стање ствари in Посрбљено Цене некретнина су стабилне, стопа незапослености опада, рецесија је избегнута. То није требало да се деси Лондонски сити, средиште британске финансијске моћи (Economist, 15. 1. 2018) Предвиђан је хаос. Пратећи британско изјашњавање да се напусти Европска Унија у јуну 2016. године, већина економиста је веровала да је рецесија неизбежна. У студији коју је објавила влада у време пред референдум изнето је предвиђање да ће цене некретнина брзо пасти, и до једне петине њихове вредности, и да ће број незапослених порасти за више од 800.000. Али није се десила рецесија. Истина је да је Британија клизила низ међународну табелу по расту бруто друштвеног производа од када је изгласан Брегзит, али раст и 2016. и 2017. је био просечно око 2%, што је слично 2015. Штавише, цене некретнина су стабилне а стопа незапослености од 4,3% је најнижа за претходне 42 године. Катастрофа је избегнута. Шта је пошло по добру? Концепт који се налазио у основи језивих предвиђања пре референдума је „несигурност“. Нико није имао ни најмагловитије представе о томе како ће изгледати британски постбрегзитовски трговински однос са Европском унијом. Економисти су страховали да ће повећана несигурност навести домаћинства да обуздају своју потрошњу и бизнисмене да сачекају са својим инвестицијама. Уз помоћ накнадне памети ово изгледа наивно. Гласачи који су гласали за напуштање ЕУ су добили оно што су желели, па зашто би онда срезали своју потрошњу? За оне који су гласали за останак, Брегзит остаје још увек удаљен: статус државе у трговинској заједници 2020. године за просечног Британца није прека брига. У међувремену, Британија остаје атрактивно место за стране инвеститоре, делимично због поузданог правног система и ниских корпоративних пореза. Стање глобално економије је такође помогло. Изгласавање Брегзита се поклопило са почетком првог светског економског успона после више година. Обим светске трговинске размене је пристојно порастао, без обзира на страшна предвиђања Доналда Трампа. Компаније од Сијетла до Шангаја су повратиле неке од својих порива[1] и вољне су поново да инвестирају. Британија, економија која је поприлично зависна од међународне трговине, порасла је заједно са свима другима. Британски извозници су добили додатни подстицај депресијацијом фунте стерлинга, која је ослабила 10% у односу на ниво пре гласања. Претходне године реални извоз је порастао за једну десетине, иако је британски трговински дефицит остао сличан просеку после финансијске кризе. Питање је може ли се овај неочекивано добар учинак наставити. Како се приближава британско напуштање Европске Уније у марту 2019. године, послови могу да се унервозе, посебно ако се прибојавају да договор са Европском Унијом неће бити постигнут. Ако инвестициона потрошња опадне, и потрошачи ће евентуално почети да осећају притисак. И сам Брегзит, који ће по свој прилици Британију оставити са значајно смањеним приступом на највеће спољно тржиште, имаће суштинске негативне дугорочне економске последице. За сада, међутим, британска економија наставља да блажено плови у непознато. Са енглеског посрбио: Милош Милојевић [1] Прим. ММ: У изворнику је употребљен израз „animal spirits“ који је употребио Џон Мајнард Кејнз у свом делу „Општа теорија запослености, камата и новца“ како би описао инстинкте, тежње и емоције који повремено утичу и воде људско понашање и које је могуће измерити параметрима попут потрошачког самопоуздања. Прочитајте још Economist: Британски референдум – битка са великим улозима Чарлс Хју Смит: Брегзит – прст обесправљених у оку владајуће елите Погледајте још View full Странице

Наиме, у цркви у коју са донедавно ишао већина народа се причешћивала; међутим, у цркви у коју сам одскора почео да идем много више људи се не причести него што се причести. Па се питам: зашто? Литургија достиже свој врхунац у Причести, зашто онда не учествовати у том врхунцу? Да ли људи можда мисле да треба да посте 40 дана на хлебу и води (по могућству, у пустињи) да би били достојни да се причесте? Наравно, уколико човек намерно остаје у неком греху, па онда опуштено дође да се причести, мислим да је то оно што апостол каже да 'ко недостојно једе и пије, осуду себи једе и пије'. Али, ако се искрено боримо против греха и, како Литургија каже, 'проводимо време живота нашега у покајању', зашто онда мислимо да смо недостојни? Као да ћемо, уосталом, икада па бити потпуно "достојни" да се причестимо. Христос је дошао грешнике да зове на покајање, а не праведнике!

Зашто се поједине молитве у Цркви певају, који је разлог томе? По чему се одређује да ли ће се неки молитвени текст читати, појати или певљиво читати? Знамо из Старог Завета да је Давид лечио цара Саула песмом и одгонио зле духове, знамо да су на Тајној вечери Господ и апостоли отпојали хвалу. Али зашто? Који је значај црквеног појања? Ако је могуће, молићу да осим ваших одговора препоручите неке текстове или снимке у којима је обрађена ова тема. Хвала!

Човек који је страсно привржен било чему никада неће умаћи од туге.» То су парафразиране речи Преподобног Јована Лествичника. Из тога произилази да је било каква страсна приврженост увек разлог за тугу, а туга у нашем срцу је увек последица страсти. Стога морамо уложити труд да бисмо се ослободили од поменутог разлога како би се наш живот, барем мало, испунио радости. Страсну приврженост ћемо одредити као снажну наклоност према нечему, што сведочи о слабости људске воље, о немогућности да обуздамо своје жеље и прохтеве. Слаба воља је показатељ болесне душе. На исти начин од млитавих мишића пате дистрофичари који нису у стању да поднесу ни најмањи физички труд. Каљење воље је најважнији задатак за хришћанина, који се постиже кроз непрестано надвладавање наших жеља и намера. За све нас је корисно да се придржавамо једноставног правила: више радимо оно што нам не причињава ужитак. На пример, ујутру на ноге лагане чим се будилник огласи. Прочитати јутарње молитве пре прве шоље кафе. На путу за посао прочитати једно поглавље из Јеванђеља. А још можемо да назовемо добар дан својим суседима ако их сусретнемо у лифту, да се захвалимо чистачици на чистом улазу у зграду, да уступимо место старијим људима у аутобусу. Можемо наставити да ређамо примере, али важно је рећи да обичним људима тешко падају наведени поступци којима служимо Богу и показујемо пажњу према ближњим. Све то нам представља труд. А ту се већ ради о духовном труду који се зове самопринуда. Страсну приврженост можемо упоредити са зидом који дели човека од Бога. Она у потпуности обузима ум и срце и присиљава човека да јој служи. Страсна приврженост је увек издаја Бога, врста духовне прељубе. Од тога болује већина људи и њихов је живот испразан, испуњен бесмислицама. Место Бога заузели су: новац, култ тела, нескривени егоизам, свакојаке врсте забаве. Страсна приврженост се често појављује у породичном животу када један од супружника ступа у љубавну везу са стране и она може бити толико озбиљна да има моћ да растури брак. Многи су привржени алкохолу, компјутерским игрицама, филмовима страве и ужаса, гледању порнографских сајтова. Познат ми је случај одраслог мушкарца – главе породице и оца двоје деце – који је постао завистан од порнографије. Гледао је те гадне филмове и у присуству своје жене, па чак и мале деце. Куповао је порно часописе и остављао их свуда по стану на видним местима. Ни молбе, ни сцене које је његова супруга правила нису уродиле плодом, њен муж није могао да победи своју погубну приврженост. На крају се ипак дозвао памети. Радио је као возач. Једанпут увече када је споро улазио у гаражу желео је да заустави кола. Међутим, кочница није радила, а папучица је пропала до пода. Кола су се зауставила благо ударивши у ивичњак. Одмах је схватио да су кочнице отказале. У том тренутку чуо је унутрашњи глас: «Ово ти је последње упозорење!!!» Ужаснут, схватио је да су кочнице могле да откажу и усред града на било којој раскрсници! Чим се вратио кући решио се свих поменутих гадости, а затим се покајао због своје погубне привржености – што је најважније. Људи који су зависни од штетних навика наликују једни другима у томе што им је срце испуњено тугом, то јест они пате и због тога су дубински несрећни. Савремени човек се често сусреће са немилим догађајима који га доводе у стање блиско тешкој депресији и унинију. Разлог за то су наше неиспуњене жеље. Желимо у овом животу тако пуно ствари, а Бог нам не даје оно што тражимо, а често и одузима оно што сматрамо најпотребнијим. Услед неразумевања ових догађаја многи људи просто дижу руке од свега и мучи их мноштво питања: «Зашто је све тако лоше?», «Зашто уопште живети?» Они који су имали барем мало искуства у «борби са унинијем» дошли су до просте истине: што се више забављаш то је снажнији стисак туге и јада око твога срца. Грешно весеље на кратко време «опија» душу, пружа неку мутну радост, али после неизбежног «мамурлука» живот постаје још потиштенији. Свет који је одступио од Бога је главни извор обмане човека и најчешћи кривац многих уништених судбина. Човек, предан празнини овога света, никада неће одолети тузи и унинију. Преподобни Јован Лествичник учи да можемо победити тугу само на један начин – «омрзнућем света». Овај захтев учитеља источног монаштва већина људи није у стању да испуни. Разлог за то лежи у слабој вери и одсуству жеље да нешто променимо у свом животу. Било би корисно за све нас када бисмо поразмислили о речима Светог Писма: «Жалост овог света смрт доноси» (2 Кор. 7: 10). Забављај се колико ти је воља, неће ти од тога бити лакше на души. Духовно опустошење је алармантни знак да водимо бесмислен живот робовања страстима. Туга срца постаје трајно стање, јер се човек одрекао онога што је најважније, а то је Бог. Само нам Бог може вратити заборављену радост, изгубљени мир срца, смисао и циљ живота. Љубав према овоме свету и живот уз Бога, то су неспојиви појмови. Од нас се тражи да направимо избор, за шта је потребна жртва. Без жртвовања ништа нећемо постићи. Који је главни показатељ привржености и љубави према материјалном свету? «Лествица» указује да се разлог крије у «страсној привржености било чему што је видљиво». То што је «видљиво», а такође оно што можемо да чујемо, да окусимо, непосредно осетимо, држи нас у ропству. Свети оци су такву приврженост овоземаљским ужицима поредили са орлом, чија се само једна канџа запетљала у омчу. Он узалуд маше крилима, чак се помало и издиже над земљом, али не може да одлети јер је ухваћен у замку. Чак и мала приврженост нечему пролазном ствара стање које је опасно по спасење душе. «Има ли нечег на земљи овој без чега не могу да проживим ниједан дан?» То питање треба чешће да постављамо сами себи. Приврженост према нечему «видљивом» може попримити разне размере. За некога мисли о смрти, старости, страх од непролазне немоћи и болести могу бити разлог за униније и лоше расположење. Превише удобно живимо и желимо, наравно, све више и више, а што је најважније желимо да будемо бесмртни. Такве тежње говоре о томе да је човек сасвим «прикован» за овоземаљски живот и само се на овом пролазном месту осећа самоуверено и безбедно. Вечност за њега не постоји. Видљиви свет и овоземаљски живот – то су две ствари којима је он «привржен», како пише у «Лествици». Размере ове привржености могу бити и скромније, али су по духу једнако неприхватљиве Богу. Сетимо се честих навода наших савременика: «Ја ни дана не могу да издржим без телевизора…»; «Не знам како ћу моћи да живим ако угине моја омиљена мачка (или куче)…»; «Мој син је смисао мог живота, ја живим само ради њега…» Многи људи не могу да издрже, а да не попију шољицу кафе, да попуше цигарету, без пријатне купке са чашом вина у руци… Скоро сви патимо од привржености према одећи, храни, сродницима, друговима, навикама, стиловима, начинима живота. А шта ако у једном тренутку све то изгубимо? Добро је ако Бог допусти да нешто од тога изгубимо за живота, али шта ако умремо оптерећени свиме тиме? Шта да чини душа која напушта тело носећи са собом сав тај «видљив», пролазан и материјалан терет? То што подиже зид између човека и Бога представља озбиљно искушење, које треба да победимо. Бог у Својој љубави према човеку силно ревнује и не трпи никакве конкуренте. Он који воли све Своје људе савршеном и најчистијом љубављу има пуно право да захтева да Му се та чиста осећања у једнакој мери и узврате. Оправдане су бриге само за оно што је неопходно у овом пролазном животу. Све што је излишно и сва раскош су попут сидра које привезује човека за земљу. Има ли смисла сакупљати и куповати оно што ће у сваком случају припасти другима у овом животу, или по његовом завршетку? «Јер ништа не донесосмо на овај свет, дакле не можемо ништа ни однети. А кад имамо храну и одећу, овим да будемо довољни» (1 Тим. 6: 7–8). Завршићемо наш духовни разговор овим речима апостола Павла. Амин. Извор: Православие.ру View full Странице

У јубиларном 500. броју недељног магазина "Печат" као носећи објављен је изузетно интересантан и отворен разговор са редитељем Емиром Кустурицом (интервјуисао га је Филип Родић). Издвајамо економске погледе које је изнео Кустурица. Узмимо за пример привреду. Овде је суштински проблем остао, а био је изражен и у време Тита, оним што се каже да је Смедерево за производњу гвожђа, а не грожђа. Никако не могу да разумем зашто Србија нема у свом главном привредном програму, поред страних инвестиција, од којих има можда унеколико повећане плате, али нема вишкова, озбиљан план за развој пољопривреде. Ту се можда ради о питању ограниченог суверенитета. За мене је главно економско питање како се у троуглу привреда-инвестиције- буџет врти новац и оно, за шта не треба бити паметан, председник или премијер, где су вишкови. Од чега ми стварамо вишкове? Да ли је то као за време Тита муниција, или јабуке? Ми смо се одлучили за извоз одређене количине пољопривредних производа и увоз оних који би овде да производе свињско месо. Главни је привредни проблем Србије што се није поставила као Уругвај који има три милиона становника и дванаест милиона крава. Зашто Србија нема пет милиона оваца и 35 милиона крава? То је одговор на питање зашто Србији није добро, а не да ли ћемо ми ући у ЕУ или не. Одговор је где су стратешки циљеви и на који начин Србија може да оствари вишак, а не да се живи у систему у којем се неки људи богате преко сваке мере, а да се богатство не распоређује. Нема вишка, али има политике. А вишак је, по ономе што сам видео, могао да буде створен на сваком педљу српске земље. Пола Златибора би могло да прими пола милиона крава. Зашто тих крава нема? Мислим да ту настаје тај лимитирани суверенитет. /.../ У друштвено-политчком смислу или економском систему, ми смо остали горе него вазали јер ми залуђујемо свој народ идејом да ће у ЕУ имати боље плате и боље живети, а суштински не стварамо привреду која ће остваривати вишкове. Важно је и напоменути и да је Србија једна од 13 земаља које нису дозволиле увоз генетички модификоване хране. Један од начина да се ограничи сувереност државе јесте да јој се наметне шта да једе, да јој се наметне обавезна куповина семена. Политички је потпуно јасно да пут у Европу подразумева лимитирање суверености до крајње тачке. А ми треба да производимо квалитетну и скупоцену храну.

Нажалост, ниво културе разговорног језика је данас толико катастрофално низак да се људи не стиде да прибегавају „пејоративима“, како се зове псовање у лингвистици, ни политичари у јавним наступима, ни новинари, а шта тек рећи о „обичним смртницима“: многи говоре језиком псовки, успевајући скоро да се не служе другим речима. Све је то веома жалосно, посебно због тога што псовање није само проблем културе. У ствари то је у најмањој мери проблем културе. О томе зашто је сквернословље зло, чиме је оно опасно са духовне тачке гледишта, какве силе призива онај који псује, причају пастири Руске Православне Цркве, дајући и савете како да се уздржимо од сквернословља, како да се супротставимо искушењу да опсујемо. Игуман Нектарије (Морозов): Реч је универзални инструмент који нам је дат да комуницирамо са људима, али ми се и молимо Богу служећи се речима. Постоји, наравно, и таква молитва, како каже светитељ Теофан Затворник, када се ми не молимо речима, већ осећајем, неком мишљу, која се није обликовала у реч. Али се најчешће ми ипак обраћамо Богу речима. Када човек користи тај дар речи толико неразумно и немарно да дозвољава себи да изговара гневне речи, то је и нелогично, и неприродно, јер, како показује апостол Јаков не може: "из истог извора тећи слатко и горко" (ср.: Jак. 3: 11–12). Не може човек истим устима и да слави Бога, и да хули некога. Када човек псује он вређа не само своја уста, колико своје срце и после бива веома тешко истински се обратити Богу. Протојереј Сергије Правдољубов: Речи нису неутралне. Оне су повезане са светом који нас окружује. За разлику од животиња које су у древности називали немуштим, човек поседује највећи дар речи, разумности. Он може да слави језиком Бога, а може да изгрди некога или да га прокуне. Можемо да изговоримо једноставне речи: „Не знам овога Човека“, – и да се одрекнемо Њега. А можемо и да кажемо: „Ја сам веран Њему све до смрти!“ – и да постанемо мученици. Ружне речи које користе многи људи су заправо еуфемизми, то јест речи чији смисао није изражен до краја, то су само алузије, полуназиви. А отворено, неприкривено псовање је страшно и ужасно! Један затвореник Соловецког логора посебне намене (1920. године манастир је био затворен од стране совјетских власти и претворен у логор, а већина затвореника су чинили свештенство, бели официри и интелектуалци пр. – прим. прев.) је причао са зебњом како је чуо праве псовке великих мајстора ових погрдних речи од затвореника 1936. године. Он је причао да човек који је тако виртуозно псовао није студирао ни у богословији, ни у духовној школи, али је псовао истанчано и са готово недостижним, за простог човека, познавањем догматике и богословије да је постало јасно да је то пренос мисли и речи тих страшних сила који се непрестано боре против Бога. Понављање таквих речи је придруживање тој сили која управо тако перципира Бога. Разблаживање смисла и еуфемизми не уклањају саму суштину и снагу ових речи. Ето зашто треба чврсто и одговорно да пазимо да не употребљавамо такве речи да бисмо избегли подчињење, а касније и робовање ђаволским силама. Протојереј Максим Козлов: Грех сквернословља је, по мом мишљењу, страшан јер тако чинимо грех против једне од одлика подобија Божијег у нама. Ова одлика је, по речима преподобног Јована Дамаскина, способност говора. У складу са тим непријатељ људског рода највише жели да изопачи у човеку то кроз шта човек постаје подобан Богу. Да изопачи љубав, да изопачи чистоту, једноставност душе. Он стреми да изопачи дар речи, којим се разликујемо од свих других видљивих створења. И борба против псовања није борба против штетне навике. То је борба за то да останемо хришћани. Протојереј Олег Стењајев: У Светом Писму пише да се треба бојати празних речи, треба се плашити рђавих речи. Тако, у Посланици Ефешанима апостол Павле пише: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших, него само добра за изграђивање онога што је потребно, да донесе благодат онима који слушају. И не жалостите Светог Духа Божијега, Којим сте запечаћени за дан избављења» (Еф. 4: 29–30). Човек треба веома пажљиво да се односи према својим речима, зато ја обично дајем овакав савет раздражљивим људима: ако вас обузима раздраженост трудите се да говорите спорије колико год можете. Како је написано у Посланици апостола Јакова: «Ако неко у речи не греши тај је савршен човек, моћан је зауздати и све тело» (ср.: Jак. 3: 2). Како је речено у Посланици апостола Јакова: када човек спорије говори лакше му је да контролише речи које употребљава. Он ће моћи да избегава празне и рђаве речи, клеветничке изјаве. Ми смо дужни да контролишемо своје речи колико је то могуће. Чак и када прекоравамо људе треба јасно да разумемо који је наш циљ. Да ли желимо да помогнемо човеку? Или желимо да га осрамотимо или чак и да га упропастимо? Нама је заповеђено да не треба да разобличавамо грешника, ако у истом тренутку немамо речи исправљења за тог човека. То је оно што увек треба да имамо на уму. Протојереј Александар Кузин: Сквернословље је последица обузимања срца нечистим страстима, «јер од сувишка срца уста говоре» (Мт. 12: 34). Дешава се да се начелно добар човек нађе у средини којом влада сквернословље – у војсци, на градилишту и сл. Треба се трудити и одолети искушењу. Ако си се поколебао и уступио искушењу, покај се. Ако се не предајеш, већ носиш свој крст и исповедаш Христа –Бог ти помогао. Протојереј Павле Гумеров: Псовање је велики грех. И не само псовање већ и свака груба, погрдна реч. Апостол Павле каже: «Никаква рђава реч да не излази из уста ваших» (Еф. 4: 29). Апсолутно је недопустљиво да свој говор упрља псовкама сваки савесни човек, а не само хришћанин. Али то није само тешки грех већ и кршење закона. Законик Руске Федерације о административним прекршајима сматра псовање на јавним местима за прекршај – „ситно хулиганство“ које се кажњава новчаном казном или административним затвором до 15 дана. Овај члан се веома ретко примењује, али ако се нађу сведоци или наиђу на ревносног полицајца човеку могу да напишу новчану казну или да га пошаљу у затвор на 15 дана. А ако је псовка упућена конкретном лицу то је већ увреда – није административни прекршај, већ кривично дело. Члан 130. Кривичног Законика предвиђа казну за увреду уз коришћење псовки. Као што видимо то је веома озбиљно. Не сме се лакомислено односити према погрдним речима. То увек представља повреду осећања другог човека, а када неко хоће да увреди другог, он вређа нешто што је за њега свето. А две најсветије ствари за сваког од нас су вера и мајка. Вређање вере се код нас сада кажњава по закону. Али ти озбиљно понижаваш човека и вређањем његове мајке. Зашто је свквернословље за хришћанина озбиљан грех? Зато што је корен псовања, како, например, пише епископ Варнава (Бељајев), у паганском фалусном култу. Овај култ поклоњења разноразним гадостима је био присутан код многих паганских народа. Тако да ако човек изговара ове речи чак без намере да некога увреди, само да би нешто рекао, он не само што вређа мајку тог човека, ком се обраћа, већ, као што су говорили наши преци, он вређа Богородицу и нашу земљу – то су три увреде одједном. Дакле, онај који псује хтео не хтео чита паганске бајалице фалусног култа. Тај култ је везан за паганско поклоњење силама плодности и био је праћен различитим непристојностима. Он је био присутан код свих пагансих народа – у словенском паганству такође. Тај култ и сада практикују различити неопагани док скачу око фалусног стуба. Тако да псујући ми учествујемо у паганском призивању нечисте силе. Псујући ти се као хришћанин одричеш вере и служиш различитим нечистим пакленим бићима. То је веома страшна ствар. Веома је тешко човеку да се избави од навике да псује. То је страст, истрајна грешна зависност. Један војник је дао веома добар савет, а између војних лица је, нажалост, ова страст веома распрострањена. Овако је он говорио: „Током дана сам се трудио да приметим колико пута сам псовао, а када сам долазио увече у касарну, за сваку псовку сам правио 10 молитвених поклона. И када направиш 100 поклона следећи пут ти не дође да опсујеш“. Ето како је човек сам себе исправљао. Мени се чини да је врло ефикасно када неко сам примећује свој грех и после хоће сам себе да казни због њега. Наравно да је тешко приметити све те преступе; можда је потребна нека бележница, па да се тамо бележи колико пута човек није успео да се суздржи од псовања. Али савет ми изгледа као веома добар. Протојереј Алексије Умински: Грех сквернословља има двоструку злу особеност. Пре свега, то је прљаво скрнављење самог себе. Зато што је реч велика сама по себи. Јер ми знамо да је реч Бог. Бог јесте Реч. И «Речју Господњом небеса се створише, и духом уста Његових сва војска њихова» (Пс. 33: 6). Јер чак и сама реч „човек“ ("человек" на руском - прим. прев), коју понекад погрешно тумаче као спој речи „чело“ и „век“ – значи „онај који говори“. Човек значи „онај који говори“. И словени су од речи „слово“ (у руском језику значи „реч“ – прим. прев.). Реч је то што чини човека човеком, оно што разликује човека од животиње. Оно што чини човека образом и подобијем Божјим. И када човек почиње ту реч да унижава, да уништава, да пустоши, тада човек разара самога себе. Друго, реч има снагу. Ту снагу речи је сјајно опевао велики руски песник Николај Гумиљов у својој поеми "Реч" (1921). Реч може да ствара и реч може да руши. Божја реч је сазидавајућа. И људска реч може бити сазидавајућа. Реч светаца је сазидавајућа. Речи доброте и љубави су сазидавајуће. А псовке и сквернословље су рушилачке. Они носе у себи авет најстрашнијег рушења света. Бог ствара, а човек руши; Бог гради, а човек уништава. И зато сквернословље носи ова два смисла. А можда чак и више од тога. Али мени се чини да су ова два, о којима сам причао, најопаснија. Свештеник Александар Шумски: Нико то није боље објаснио од апостола Јакова: «Тако је и језик мали уд, а хвали се да је велики. Гле, малена ватра, како велике ствари запали! И језик је ватра, свет неправде. Тако се и језик налази међу нашим удима, прљајући све тело, и палећи ток живота нашега, и запаљујући се од пакла» (Јак. 3: 5–6). Стварно, боље не можеш да се објасни. Када се изговара ружна реч све се скрнави: и тело, и душа. Скрнаве се и људи, који су принуђени да то чују. Сам не псујеш, на пример, али се налазиш међу онима који псују – и кроз неко време се осећаш као да су те полили изметом из прскалице, – хоћеш да се истушраш. Зато што хтео не хтео ти свеједно упијаш те речи, мада их и не изговараш. По речима апостола, језик, запаљујући се од пакла, спаљује и цео наш живот. То запаљење, тај гној, духовни гној, који се скупља у рани, после се излива. То је страшна ствар. Сквернословље је антимолитва, то је жртва сотони у суштини. Једанпут сам рекао једном псовачу: „Ето ти можеш сатима да псујеш и не осећаш при томе никакве тешкоће да изговориш те речи. А покушај бар један минут да говориш: „Господи, помилуј!“ Две речи, само један минут!“ И он није могао. Он се наљутио и још ме је и опсовао после тога. Ето какав је то тужан експеримент био. Замоли човека да се помоли само пар минута уместо сквернословља, барем као опкладу. Неће моћи да изговори чаи и кратку Исусову молитву. Он ће се наљутити, а можда започети и тучу. Немогуће је псовати и молити се! Ђакон Владимир Василик: Сквернословље је страшно јер тако човек потпада под ђаволску обузетост. Изговарајући ружне и хулне речи он постаје инструмент и глас ђавола. Један филозоф је рекао да ми постајемо то што једемо и постајемо то што изговарамо. Зато су страшни и сквернословље и злословље. Зато што човек, говорећи гадне ствари, сам постаје сличан њима – простије, сам постаје гад. Разумем зашто људи псују. Они псују да се не би тукли, да не би разбијали једно другоме главу, али то је лош излаз. То се зове црна исповест, то је вентил, испољавање емоција, које у ствари нигде не одлазе, већ се још дубље таложе у човеку и трују га. На крају крајева под одређеним околностима они могу да испровоцирују човека на злочин. Једини начин да се сачувамо од гнева и псовања су исповест и молитва. Тим пре што Дух Божиј и Дух Свети нису ускладиви са сквернословљем као што није ускладива са димом пчела. И још један аспект: изговарајући псовке, ми понижавамо и вређамо своју мајку, и, друго, вређамо Богородицу. А познато је да Господ кажњава за то. Како су ишли руски ратници на Куликово бојно поље? Уз молитву, уз духовно појање. И на дан Рождества Пресвете Богородице, Божје Мати, Бог им је даровао победу. Зашто смо тако често губили битке у XIX и XX веку? Зато што смо у рат ишли уз псовке. Ето и добијамо заслужену казну за то. Због тога што не знамо да се чувамо од сквернословља. За савременог човека је као никада пре битна лична аскеза, уздржање. Као никада раније, при савременом изобиљу хране су битни постови. И зато, слава Богу, пројекат решења Свеправославног Сабора по питању поста, који је био сасвим недавно објављен, никако није посегнуо на његов темељ. Ако су људи који су се бавили тешким пословима обраде земље имали довољно снаге да посте, онда нас треба да буде срамота што не постимо. Јасно је зашто људи псују. Због прождрљивости и пијанства. Због пијанства, наравно, више. «Због чега је сагрешила сестра твоја, Содома, ако не стога што је јела хлеб свој до ситости и преситости?» – пита Језекиљ. Ово су јасни разлози за псовање: распуштеност, прождрљивост, пијанство, повређена сујета, велика количина негативних емоција, које дисциплинован и моралан човек уз Божју помоћ може и треба савлада. Извор: Православие.ру View full Странице

АНАЛИЗЕ И МИШЉЕЊА 11.12.2017Никола Јоксимовић, Сп Руска православна црква залаже се за наставак дијалога СПЦ са расколничком црквом у Македонији, али питање је са ким у Скопљу разговарати, ако је актуелни архиепископ Стефан, по свему судећи, само формално на челу МПЦ. Стварне старешине МПЦ су бугарски националисти. Иако нико од аналитичара и познавалаца црквених питања није веровао да ће Бугарска православна црква (БПЦ) у своје окриље примити канонски непризнату Македонску православну цркву (МПЦ), то се ипак догодило. Сада стижу гласови из Москве, од руског патријарха Кирила, који је, како преносе „Вечерње новости“, лично пренео српским црквеним великодостојницима на прослави стогодишњице поновног успостављања Московске патријаршије, жељу за очувањем вековног црквеног јединства. Српска православна црква (СПЦ) требало би да сачува канонско јединство у свим својим историјским пределима, преносе „Новости“ речи руског патријарха. Жеља МПЦ да јој БПЦ буде мајка-црква и изненађујући (позитиван) одговор патријаршије у Софији један је од видова испољавања бугарофилских идеја са македонске и идеја бугарског национализма са бугарске стране, каже историчар Александар Раковић. „Македонска црква у расколу почела је да решава своје црквено питање тако што ће га решавати кроз бугарско национално питање. И то се види и из изјава које је давао митрополит струмички Наум, са једне и бугарски патријарх Неофит са друге стране. И то је у складу са споразумом који су потписали Заев и Борисов о пријатељским и суседским односима Македоније и Бугарске, где у једној тачки стоји да они имају заједничку историју. Све је то дакле један пакет“, каже Раковић. CC0 / PIXABAY НАТО православци черупају српску цркву Бугарска црква нема канонских могућности да пригрли МПЦ и сваки такав покушај довео би је, како Раковић каже, у предрасколну или расколну ситуацију са свим другим православним црквама у свету. Због тога су се одлучили за блажу варијанту заступања интереса МПЦ пред другим црквама, али и то је мешање у унутрашње односе СПЦ са македонским јерархијама, и оне канонски признате, на челу са архиепископом Јованом и расколничке, на челу са архиепископом Стефаном. „Интересантно је да је бугарски патријарх Неофит требало да буде на скупу у Москви, али је у последњем тренутку одустао од пута и послао је делегацију на челу са једним митрополитом јер је, по свему судећи, желео да избегне сусрет са српским и руским патријархом. Дакле, они су знали да су направили противканонски потез и да су се упетљали у односе београдске патријаршије са македонским јерархијама“, сматра Раковић. Став руског патријарха потврђује канонску јурисдикцију СПЦ над јерархијама у Македонији, како признатим тако и расколничким, додаје Раковић и каже да потез БПЦ неће изазвати домино ефекат. МПЦ је, како каже, камен спотицања за све православне цркве, од Васељенске патријаршије, преко свих других грчких патријаршија (Александријске, Антиохијске…) до московске патријаршије и због тога ниједан једнострани гест БПЦ не може да изазове домино ефекат. „Уколико би до тога дошло, то би значило да је дошло до расцепа у православној васељени. Било би заиста катастрофално, незрело и злонамерно уколико би БПЦ и МПЦ уопште одлучиле да иду у том правцу. То би било недопустиво и готово немогуће. Ни они сами, а поготово бугарска црква, нису спремни на такав потез“, каже Раковић. Међутим, руски православни филозоф Аркадиј Малер има нешто другачије мишљење. Оцењујући одлуку БПЦ као кршење канонског реда и ексилиолошки нонсенс, питање о додељивању статуса аутокефалије је унутрашње питање помесне цркве, каже он. © SPC.RS После разбијања Југославије, остало је да се разбије СПЦ (видео) „У овом случају, одлука о непризнатој Македонској православној цркви је унутрашње питање СПЦ и њено легитимно право. Међутим, то је заиста веома осетљиво питање, зато РПЦ не коментарише јавно ову ситуацију. Балкан је веома трусно подручје, где додељивање статуса аутокефалије може да изазове ланчану реакцију. Неки ће поставити питање — а зашто само македонска црква? Зашто не може и Црногорска црква? У том смислу, неопходно је сачувати статус кво, када је реч о православним црквама на Балкану“, објашњава Малер. На питање да ли је став Московске патријаршије можда изазван сличном ситуацијом коју РПЦ има са канонски непризнатом Украјинском православном црквом, Малер одговара да између те две ситуације нема непосредне везе, јер ситуација унутар РПЦ не утиче на СПЦ и обратно. „Сведоци смо формирања политичких алијанси: назови поглавар Украјинске православне цркве Филарет ужива подршку такозване Црногорске православне цркве, и то је чиста политика. Тако да је став РПЦ, поводом македонског раскола, повезан са ставом о расколу у Украјини, али у смислу да се Руска црква противи било каквим поделама и расколима у православним црквама. Зато се РПЦ залаже за јединство у свим помесним црквама, а поготово на Балкану, који је јединствен случај“, каже Малер. У ставу РПЦ према питању аутокефалности МПЦ ништа се суштински није променило, сазнаје Спутњик из добро обавештених извора који су били присутни на сусретима поводом јубилеја. Оно што је провејавало на маргинама сусрета у Москви била је свест о томе да је писмо МПЦ у коме је изражена жеља да јој БПЦ буде покровитељ политичке, а не канонске природе, каже Спутњиков извор. Московска патријаршија и даље се залаже за дијалог између црквеног Београда и Скопља, а патријарх Кирил је чак и посредовао у неколиким разговорима између јерарха. Да се РПЦ залаже за наставак дијалога потврђује и Раковић, међутим, поставља се питање са ким ће се водити разговори, с обзиром на то да старешина МПЦ, архиепископ Стефан, како каже, не води цркву, већ да је стварни старешина МПЦ струмички митрополит Наум, који је, каже Раковић, бугарски националиста. Права питања које треба поставити нису хоће ли бити наставка разговора између СПЦ и МПЦ, него у ком ће се формату разговори наставити, ко ће их са македонске стране водити и је ли МПЦ довољно зрела да се разговори наставе, каже Раковић. View full Странице

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!Чега ли се плаше? Од чега стрепе? Плашимо се да смо недостојни? Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.” Чему туга, радост нам је обећана? Чему жалост, ако је Младожења са нама? Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли. Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе. Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби. Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.” Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.” Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.” Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу? То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују. http://avdenagom.blogspot.rs/p/blog-page_11.html

Хашки трибунал је завршио свој рад доносећи пресуде генералу Ратку Младићу и шесторици високих функционера бивше Хрватске Републике Херцег Босне у размаку од само недељу дана. Обе пресуде су изазвале хаос и подељена мишљења у медијима а пре свега у региону и у Босни и Херцеговини. Пресуда хрватским генералима их Херцег-Босне изазвала је очекивано незадовољство у хрватској јавности јер је ово прва пресуда Хрватима али и Хрватској за агресију на Бих. Исто тако није добро дочекана ни у српској јавности због тога што за скоро иста дела нису донете пресуде за злочине почињене над српским цивилима у Републици Српској Крајини за време операције Олуја и у Босни и Херцеговини током неколико операција Хрватске војске и хрватског вијећа обране током лета и јесени 1995. године. У Босни су по Хашком трибуналу Срби чинили злочине над свима, Хрвати само над муслиманима Бошњацима а Бошњаци нису уопште чинили злочине. Међутим, кад се упореде реаговања бошњачких лидера, почевши од Бакира Изетбеговића, изгледа да ни њима није много стало до жртава које су побили њихови савезници Хрвати. Стиче се утисак да ће се они лако договорити, јер Срби су по њима прави и опаки злочинци. Бошњацима, али и Хрватима је нарочито криво што Србија није доведена у никакву везу са злочином у Сребреници. Вратимо се сада на два злочина током рата у БиХ која по нама заслужују највећу пажњу. Један је масакр у Сребреници за који главни хашки тужилац Серж Брамерц каже да је геноцид без обзира о томе, како он наводи, колики је број жртава. Други је онај у Ахмићима, који представља по свему судећу, најгнуснији злочин у ратовима на подручју бивше Југославије током деведесетих. У петак, 16. априла 1993. године дошло је до сукоба између ХВО-а и Армије БиХ у насељима општине Витез, међу њима и у Ахмићима. Тог јутра возила ХВО-а блокирала су главне путеве према Ахмићима, а напад на Ахмиће је започео са три стране како би се становништво у бегу усмерило према југу где су војници ХВО-а чекали и пуцали на људе. Мале групе од око 5-10 припадника ХВО-а ишле су од куће до куће, палили их, те убијали или терали мештане. На крају, Ахмићи су тешко разорени. Убијено је 116 особа, од чега су 32 били жене а 11 деца млађа од 18 година. Две локалне џамије су уништене експлозивима. Свет су обишле слике спаљених људских лешева. Према Центру за људска права у Зеници, од 200 бошњачких кућа, спаљено је 180. Хашки трибунал пресудио је да су убиства у Ахмићима била злочин против човечности, а један од заповедника ове акције, Дарио Кордић, осуђен је на 25 година затвора. По повратку из затвора дочекан је као херој у Хрватској, али и код Хрвата у БиХ. Херцегбосанска шесторка у којој се налазио и Слободан Праљак није суђена за овај злочин. Дакле злочин у Сребреници, у ком готово није било цивилних жртава (већина жртава је пала у борбама, а око 800 до 1000 муслиманских бораца је пало у борбама две њихове колоне у „пријатељској паљби“), већ је у њему извршена незаконита и недозвољена егзекуција заробљених војника, међу којима се према досада обрађеним подацима налазила једна жена, окарактерисан је као геноцид, док је злочин у Ахмићима у којима је међу страдалима било више од трећине цивилних жртава окарактерисан као злочин против човечности. Да не кажемо да су егзекуције у Сребреници извршене на најбезболнији могући начин – пуцањем из ватреног оружја (што представља премију у сукобима на подручју бивше Југославије) док су у Ахмићима многи спаљени. Пример ова два злочина приказује колико је праведна правда у Хашком трибуналу, али још више делује поражавајуће то што ни сами Бошњаци не гаје исти пијетет према свим жртвама ронећи крокодилске сузе за поубијаним војницима из Сребренице истовремено заборављајући побијене жене и децу из Ахмића којих се не сећа скоро нико сем њихових прородица и сапатника из логора бивше Херцег-босне. Но политика објашњава све – Запад је објединио хрватске и муслиманске војске у рату против Срба те су као колатерална штета пале у заборав жртве крвавог муслиманско-католичког сукоба. Жељко Ињац http://vidovdan.org/2017/12/01/zeljko-injac-srebrenica-i-ahmici-zasto-svi-znaju-za-prvo-a-niko-ne-pamti-drugo/

Свештеник Валентин Уљахин Апостол Павле каже: «Увек се радујте!» (1Еф. 5, 16). Али у животу није једноставно следити апостолске речи. Шта радити ако је нестала радост коју су давали први кораци у цркви? Ево шта је написала једна православна девојка у свом интернет-дневнику: «Раније, када сам била како данас кажу «човек који сврати у цркву», сваки «поход» у цркву је за мене био радост – радост због молитве пред иконом, од одслушане 15-оминутне службе, због тога што сам успела да целивам светињу. Тада много тога нисам знала (ни то шта је грех, ни да постоји Причешће), јер није било религиозног окружења, али сам осећала неку срећу да се налазим у цркви, као и потребу за тим. Сада је радост заменило тужно осећање обавезе: службу сам преспавала (раније ми не би у главу дошло да је то ОБАВЕЗА, а не РАДОСТ бити на њој), нисам се молила целу службу, пажњу су ми одвлачили људи који су ме газили итд. Кући сам се враћала са осећањем испуњене или неиспуњене обавезе. То не смем, не смем, то треба,…Схватам да реално то се не сме и нешто треба, али већ не могу јасно да раздвојим религиозне «обавезе» од радних. Нека рутина и спољна ограничења. И нема радости …» Ова девојка је рекла оно што је актуелно за многе. Да ли многи савремени хришћани могу за себе да кажу да живе у радости коју «нико неће одузети од вас» (Јн. 16, 22)? По чему се таква радост разликује од емоционалног комфора, упитали смо свештеника Валентина Уљахина, предавача Новог Завета ПСТГУ, свештеника цркве Живоначалне Тројице у Вишњакама. - За почетак бих хтео да одговорим жени која је написала на интернету о губитку радости, и пошто је то узнемирава то значи да је она жива. Она тражи, а ко тражи, тај ће наћи. Да, данас је цео црквени живот за њу постао рутина. Али у човековом животу постоје разни периоди. Као што се човеково срце скупља и шири, и тако протиче крв без чега не бисмо могли да живимо, тако нам и у животу Господ даје разне периоде. Бивају периоди неке самоотуђености, неког сивила, рутине у нашем општењу са Богом. Али наш живот се не зауставља. Кроз неко време улазимо у нову животну димензију и често већ не верујемо томе шта је с нама било пре годину или неколико месеци. Да, данас се ништа није десило. Само не треба очајавати. Христос каже: «У свету ћете имати невоље али ће се ваша туга претворити у радост», и још: «У свијету ћете имати невољу; али не бојте се, јер Ја надвладах свијет» (Јн. 16, 33). Ако желимо радост, треба да прођемо невоље.

Овај авион је дуги низ година представљао окосницу средње тактичке транспортне авијације југословенских и српских војних снага. Крајем 80-их година прошлог века ЈНА је имала флоту од 15 ових авиона. Ова група авиона је у једном таласу могла да десантира преко 500 падобранаца са комплетним наоружањем и војном опремом. Да ли евентуална руска донација два авиона Ан-26 представља почетак обнављања ове витално важне компоненте српских оружаних снага? Како је пренела руска новинска агенција Sputnik, Војска Србије би ускоро могла бити јача за два војно-транспортна авиона Ан-26. Према тим информацијама, ове авионе ће Србији донирати Русија, баш као што је то недавно био случај са шест борбених вишенаменских апарата МиГ-29. У сваком случају, баш као и са ратним ваздухопловством Војске Србије, ради се буквално о спасавању војно-транспортне компоненте од потпуног нестанка. Историја употребе Ан-26 на овом простору Ан-26 је са великим успехом експлоатисан у јединицама ЈНА (Југословенска Народна Армија), као и касније у јединицама Војске Југославије, и коначно Војске Србије. Дуги низ година је представљао окосницу средње тактичке транспортне авијације југословенских и српских војних снага. Дакле, овај авион није непознаница за српске пилоте и авио-механичаре, који га заиста високо котирају када су у питању његове експлоатационе карактеристике. Крајем 80-их година прошлог века, ЈНА је имала флоту од 15 ових авиона. Они су имали изузетно важну улогу у превозу људи и материјално-техничких средстава ваздушним путем, те за десантирање падобранаца. Група од 15 ових авиона је у једним таласу могла да десантира преко 500 падобранаца са комплетним наоружањем и војном опремом. После распада СФРЈ и формирања Војске Југославије, ови авиони су пребачени на простор Републике Србије. Услед значајног смањења територије, али и посебно тешке материјалне ситуације у земљи генерисане међународним санкцијама које су 90-их година погодиле СР Југославију, донета је одлука да се два Ан-26 продају Конгу. За то време авиони су углавном били приземљени за тло услед несташице горива, и тек повремено су летели. Ускоро је отпочела НАТО агресија на СР Југославију, током које су на земљи уништена три ова авиона. Међутим, још већа штета је проузрокована тешким бомбардовањем изузетно драгоценог Ваздухопловног Завода «Мома Станојловић» који је у заиста веома сложеним условима одржавао, па чак и ремонтовао ове авионе. Ови губици су били веома тешки, али је упркос томе постојала жеља и воља да се исти надокнаде. Графикон који представља број апарата Ан-26 у југословенском/српским оружаним снагама у периоду од 1990-2017 године Међутим, дошао је 5.октобар, уследиле су политичке промене и земља је одлучила да крене неким другим путем. Наравно, сви планови за обновом техничких капацитета Војске Југославије су пали у воду, и уследила је даља ерозија борбених капацитета, који су очувани упркос рату и санкцијама. Наредна 2000.година је донела нове губитке када је у питању овај изузетно важан ресурс војно-транспортне авијације. Услед хаварије коју је претрпео један Ан-26, доноси се одлука да се исти расходује. Иако је дошло до укидања санкција према СРЈ, наредна деценија доноси потпуни колапс војно-транспортне авијације. Продата су још два апарата Ан-26, и још један је расходован. Преосталих шест авиона улазе у састав 138. авио-транспортне ескадриле, која је практично препуштена сама себи. Услед протока времена полако долази до истека ресурса на овим авионима, и цела ескадрила се суочава са нестанком. Коначно, 2006.године доноси се одлука да се у Русији ремонтују два авиона Ан-26. Ови авиони одлазе пут Русије 2008.године, и враћају се са продуженим ресурсом за наредних 6 година. Иначе, прописани међуремонтни временски рок овог авиона је 6 година, а часовни 4000 часова лета. На почетку експлоатације овог авиона, његов век употребе је износио 24 године, а данас произвођач гарантује продужење његовог века употребе на 45 година. Доласком 2014.године појавила се потреба да се авиони поново ремонтују. Поново се 138. авио-транспортна ескадрила суочила са веома тешком ситуацијом. Продужетак ресурса на ограниченом броју летелица, или смрт. Услед хроничног недостатка новчаних средстава, тешком муком се доноси одлука да се у циљу спасавања ескадриле само један Ан-26 пошаље на ремонт, а други трајно приземљи до доласка бољих времена. У овом моменту, Војска Србије располаже само са једним оперативним Ан-26, док је осталих пет приземљено и стоји у хангарима батајничког аеродрома. Заиста једна трагична ситуација, која је захтевала ургентне мере. Техничко-тактичке карактеристике авиона Ан-26 Авион Ан-26 представља по габаритима, средњи вишенаменски транспортни авион, кратког до средњег долета. Његов дизајн је крајем 60-тих година прошлог века преузет од авиона Антонов-24. По својој конструкцији спада у групу металних висококрилаца моноплана. Захваљујући специјално дизајнираним крилним површинама овог авиона, брзине потребне за његово полетање и слетање су мале, што доприноси укупној безбедности посаде и путника. Ан-26 може да носи збијен, упакован или разасути терет, моторна возила са погоном, без погона али и специјалне терете уз адекватну пренамену товарног простора. Захваљујући изузетним конструкционим решењима, овај авион се у пуном смислу може назвати вишенаменским. Он може за свега 15-ак минута, да се пренамени из нпр. падобранске варијанте у санитетску, или из десантне варијанте у путничку, што је веома важно када треба хитно реаговати на различит спектар ситуација које се сваки час могу десити на нашој територији и њеном окружењу. Ан-26 се може пренаменити у четири основне варијате: У санитетској варијанти може понети 24 тешка рањеника (на носилима) уз потребно медицинско особље. У падобранској варијанти може понети до 40 падобранаца и избацити их са било које тачке, до висине плафона лета. У десантној варијанти авион може са падобранима да избаци до 5,5 тона терета (вода, лекови, храна) угроженом становништву, али и борбеним јединицама које су се нашле у оперативном окружењу. У путничкој варијанти може понети до 40 путника са пртљагом. Што се тиче полетно-слетне стазе, авион може поред стандардне бетонске писте да користити и утабане земљане, односно травнате површине. Ово му обезбеђује стабилан стајни трап који се састоји из три стајне ноге. Свака од ове три стајне ноге има дупле точкове, који широко належу на тло и који помоћу масивних амортизера обезбеђују удобно слетање и на веома захтевне терене. Основну погонску групу чине два турбо-елисна мотора типа АИ-24ВТ снаге 2820 КС, са четверокраким елисама АВ-72Т. Њихов старт је аутоматски, а у оквиру њих се налазе важне техничке компоненте које штите мотор од високе температуре издувних гасова, као и уређај за аутоматску регулацију обртаја мотора. Сваки мотор има свој систем заштите од пожара, као и електрични грејни систем који штити од залеђивања. Погонски агрегати Ан-26: лево турбо-елисни мотор АИ-24ВТ, десно турбо-млазни помоћни мотор РУ19А-300 Поред ова два мотора, ту се налази и још један погонски агрегат који има помоћну функцију. Ради се о турбомлазном мотору РУ19А-300, а његов основни задатак је генерисање електричне енергије за паљење основних мотора, као и додатни извор снаге приликом полетања и пењања авиона. Погонски агрегати Ан-26: лево турбо-елисни мотор АИ-24ВТ, десно турбо-млазни помоћни мотор РУ19А-300 Пилотска кабина и товарни простор авиона, захваљујући одличном систему за одржавање притиска и систему за климатизацију обезбеђују посади и путницима комфорне услове приликом лета. Ту се као допуна налази и систем за дистрибуцију кисеоника који се састоји од стационарног и преносног блока кисеоничких боца које се употребљавају приликом лета на великим висинама. Поред овога авион је опремљен са аутоматским системима за гашење пожара, који су независни од оних који се налазе у оквиру мотора. Управљачки пункт се састоји од пилотажно-навигацијске и електронске опреме која обезбеђује употребу авиона у сложеним метео-условима, без обзира на доба дана (дан/ноћ). Од опреме ту се налази метеоролошки радар, уређаји за комуникацију, аутопилот, ГПС, специјални уређаји повезани са земаљским навигационим станицама а који обезбеђују безбедно слетање у сложеним временским условима, два вештачка хоризонта, радио-висиномер и сл. Добар део ове опреме је интегрисан током модернизације два Ан-26 у 2008/2009 години.Посада авиона се састоји од најмање 5 чланова. Од тог броја два су пилоти, а поред њих ту се налази и навигатор, инжењер лета и радиотелеграфиста. Табела техничко-тактичких карактеристика авиона Ан-26. Значај војно-транспортне авијације за Републику Србију Војно-транспортна авијација је изузетно важан аспект оружаних снага, који служи за брз дотур материјално-техничких средстава, али и људства, у условима када је таква операција отежана или онемогућена копненим и морским путем. За величину територије Републике Србије, Ан-26 представља одлично решење. Са својим практичним долетом од 1100км, дакле када је попуњен људством или материјалом (и до 5,500 кг терета), он покрива простор комплетне Србије, али и делове нама суседних држава. На фотографији испод се види оперативни долет авиона Ан-26 са центром базирања на аеродрому Батајница. Практични долет Ан-26 са местом базирања на аеродрому Батајница У последње време овај простор је суочен са све чешћим елементарним непогодама, као што су то изненадне поплаве или шумски пожари. Захваљујући свом вишенаменском потенцијалу, овај авион сем строго дефинисаних војних задатака, може се употребити и као ефикасно средство за дотур хране и воде цивилном становништву на угроженом подручју. Живот 138. авио-транспортне ескадриле је веома важан и за опстанак 63.падобранског батаљона Војске Србије, који се налази у оквиру Специјалне бригаде. Србија је једна од свега 50-ак земаља света која у својим оружаним снагама има организоване ваздушно-десантне саставе. Она има изузетно богату традицију војног падобранства, и била би трагедија да она престане да постоји услед недостатка витално важних транспортних капацитета. Ремонт и набавка додатних капацитета војно-транспортне авијације у великој мери би ефикасно унапредила способности ваздушно-десантних потенцијала српске армије. Доласком ова два авиона + један оперативан, уз договор са руском страном о евентуалном капиталном ремонту на преосталих пет авиона Ан-26 којима су већ годинама истекли ресурси, добила би се флота од осам оперативних авиона Ан-26. У односу на садашње катастрофално стање, ово би представљало заиста фантастичан резултат. Међутим, и поред тога бројка од осам авиона је још далеко од формацијског броја потребног за једну ескадрилу. У сваком случају, ово би засигурно био добар знак коначног опоравка ове изузетно важне компоненте српског ваздухопловства, и снажан замајац да се у блиском периоду обнови комплетна ескадрила састављена од најмање 12 Антонова Ан-26. Слободан ЂУКИЋ

У Ватикану се боје да би признањем Косова пореметили брижљиво грађене путеве ка папиној посети Москви. У случају признања, угрожена би била и та посета, али би Латиноамеричке земље могле да се угледају на Ватикан у односу према јужној српској покрајини. Ту је опасност за Србију. Не знамо да ли је Хашим Тачи такозвани председник Косова од поглавара римокатоличке цркве папе Фрање током посете Ватикану затражио и опрост за своје грехе, али знамо да је од светог оца затражио да призна Косово као државу. Да ли би Ватикан могао да призна Косово и какве би то последице имало? Владета Јанковић, бивши амбасадор у Ватикану, за Спутњик каже да су тренутно шансе за то сада веће него што су биле. „Већ годинама Ватикан држи врло опрезно одстојање од целог тог проблема. Ватиканска политика је била оријентисана на одлагање и избегавање признања управо зато што Ватикан у читавом албанском комплексу, чији је Косово део, види исламску опасност и зато није хтео да антагонизује хришћанске цркве макар оне биле и православне. То је био главни разлог и то се држало све до овог најновијег заокрета у политици наше владе“, наводи наш саговорник. Он каже да се вест о најави унутрашњег дијалога у Србији о Косову, за који он сматра да води ка некој врсти постизања консензуса о признању Косова на овај или онај начин, проширила у свету. У светлу тога, Јанковић објашњава да у Ватикану врло пажљиво ослушкују шта се дешава, па са те стране гледано, они не би хтели да остану на крају, ако Србија призна Косово. „Досад Тачија нису примали у приватну посету. Иако је долазио у Ватикан, стално је био на маргинама, а овај пут га је примио и папа и човек који је, да тако кажем, председник ватиканске владе, и то су знаци који не слуте на добро“, процењује Јанковић. Он напомиње да Ватикан не би сасвим сигурно „сутра“ променио став према Косову, јер су сувише опрезни кад је та тема посреди, али је вероватноћа да то учине сада већа него што је била, и за то смо криви ми. Признање Ватикана и те како би, додаје Јанковић, утицало на остале државе да признају Косово, посебно када је реч о латиноамеричким државама, у којим је Ватикан један од битних фактора у формирању њихове политике. Оно што би, међутим, могло да утиче на одлуку Ватикана, бар на неко време, по речима нашег саговорника јесте чињеница да се преговара о папиној посети Москви. „Неку наду да Ватикан ипак не би признао Косово оставља претензија Рима да дође до директног сусрета, тачније речно, до папине посете Русији. То је њима битно. И они се боје да би признавши Косово пореметили сада те већ брижљиво грађене путеве који припремају такав сусрет у Москви и зато смо, између осталог, и ми као Српска православна црква и држава Србија важни Ватикану“, објашњава Јанковић. Историчар Александар Раковић не верује да ће Ватикан признати Косово као државу, барем не још неко време, али се слаже да би признање имало утицаја на неке римокатоличке државе које нису признале Косово да то учине. „Сигурно би имало неког ефекта. Али у овом моменту, Ватикан види да је признање Косова контрапродуктивно јер ни сами не знају како ће се те борбе на Косову и Метохији код Албанаца одвијати и да ли ће победити исламска фракција. То се засад ништа не зна, а притом, није лако Ватикану пред јавношћу, у време док се на Блиском истоку воде борбе за очување хришћанске цивилизације, да прихвате једну квазидржаву која је настала на темељу уништавања хришћанске баштине“, објашњава Раковић. Тачи је током састанка са папом истакао да Косово наставља да одржава стрпљење, поверење и вредности које имамо као друштво — љубав и солидарност у породици и друштву, поштовање достојанства сваке толеранције и сарадње. Гост из Приштине је са папом разговарао и о томе како се одвија суживот различитих заједница и религија на Космету и истакао да је Косово „пример дијалога између заједница“. Он је обавестио светог оца о оснивању комисије за истину и помирење, чији је циљ, као је навео, да се затвори поглавље сукоба и отвори поглавље сарадње, као и да развијају дијалог са Србијом, граде добросуседске односе и узајамно признање. По завршетку посете Тачи је на свом профилу на Фејсбуку написао: „Папа Фрања има на уму људе на Косову, који су пример коегзистенције и хармоније заједница и религија“. Бранкица РИСТИЋ

Чуо сам од многих пријатеља из Бг да у појединим Бг црквама свештеници одбијају да причешћују вернике? А и у овим "регуларним" где наводно не одбијају постављају неке фарисејске услове које ни само не испуњавају. Колико ви таквих случајева познајете? Зашто је такво стање у Београду? Пре годину дана сам био у успенској у Бг на литургији и чуо сам свештеника коме је главна проповед била о паклу и демонима. Пост је био у току па су се верници причешћивали, како је ван поста тамо заиста не знам.

ВЛАДЕТА ЈЕРОТИЋ: Зашто је људима тешко да воле? 7. септембра 2017. Да ли је овако једно питање оправдано, да ли је данас актуелно, или је увек такво било? Шта значи уопште волети? Појам љубави – давно некада, јуче, данас? Владета Јеротић: Зашто је људима тешко да воле? „Срећан је онај који уме да воли” Херман Хесе Све што живи / неки ожиљак има / белег у детињства / незарасо чир Сергеј Јесењин Претпостављам да је у вековима релативно стабилне патријархалне породице, подржаване и од цркве и од државе (реч је о западноевропској, хришћанској цивилизацији), појам љубави био релативизован, с обзиром да се до брака долазило погодбом, вољом и избором родитеља, ређе отмицом или, ретко, збиља љубављу, односно заљубљивањем (што је пре остављено доброј литератури него свакодневној пракси). Патријархална породица (и она балканска) рађала је више деце која су се од стране родитеља, углавном, пођеднако волела, са намером да их што раније оспособе за самосталан живот, као услов стварања нове породице. За разлику од овако претпостављене, вишевековне патријархалне породице, већ од почетка XX века у Европи, знатно спорије на Балкану, патријархат – под којим треба разумети облик родовске заједнице у коме преовлађује очево право, више или мање потчињен положај жене, слаба индивидуализација појединца, моћ хришћанске цркве (корисно употребљена на ширење „благе вести” Исусовог учења, или злоупотребљавана путем папоцезаризма на Западу и цезаропапизма на Истоку) – најпре је споро, а онда све брже ишчезавала. Брачни односи, дуго времена, црквено благосиљани и грађански озакоњени, замењују се ванбрачним односима са или без деце, честим разводима већ склопљених бракова, промискуитетним понашањем мушкарца и жене (хедонистички тип живљења), све чешће сведеним на пролазне везе успостављене површним познанствима, материјалном користи, емотивном хладноћом или равнодушношћу. Како у оваквом једном друштвеном поретку, заснованом првенствено на потрошачком менталитету, сумњивом стицању материјалног иметка, праћено све приметнијим егоцентризмом, али онда (што никако није на последњем месту) све бржим губитком религиозне потребе живљења, односно преовладавањем атеистичког или равнодушног погледа на веру (конкретно у западноевропској цивилизацији, хришћанску веру) – говорити о љубави међу људима, међу половима, међу народима, љубави у породици! Ето могућег, првог одговора на болно и све чешће данашње питање: зашто је људима тешко да воле? Одговор гласи: једноставно зато што нису били вољени! Ако је тачно – што потврђује већина психолога данас – да је дете „упијајући ум”, што значи да се главне одлике будућег карактера образују најкасније до краја пете године живота детета, онда је одлучујуће за будући човеков еротско-сексуални однос да ли је и колико је оно вољено од једног или (срећом) од оба родитеља. Разуме се да је главни услов да родитељи заволе дете, њихов сопствени однос у љубави. Честе несугласице у браку, отворене свађе и прељубе, агресивна потреба једног или другог брачног партнера да влада оним другим – „Ако ме волиш, испуњавај моју вољу” – отворено уцењивање деце, као и невидљива или видљива борба партнера око придобијања детета за себе, и на крају (или већ на почетку брака, када се дете већ родило) растава брака – како из свег овог емотивног и когнитивног хаоса међу родитељима, научити дете да воли! Кога да воли? Ваљда најпре своје родитеље, а онда у току живота брачног партнера, пријатеља, свој народ, своју професију. Да ли је овако једно питање оправдано, да ли је данас актуелно, или је увек такво било? Шта значи уопште волети? Појам љубави – давно некада, јуче, данас? Владета Јеротић: Зашто је људима тешко да воле? (…) Бојим се да је већина данашњих младих у западном свету (као и код нас) емотивно до те мере незрела да је патолошка потреба за неком зависношћу (алкохол, дрога, таблете, телевизија, интернет, храна, претеран рад, сексуално мењање партнера без љубави, новац, потреба за диктатором итд.) скоро у потпуности заменила потребу борбе за независношћу. Један од главних страхова младих данас, емотиван је страх од везивања за партнера супротног пола (да ли је и то разлог за чешће везивање за партнера истог пола?). Зашто је тако? Чест разлог је трагично искуство младих са сопственим родитељима, најпре заљубљеношћу емотивно везаних један за другог, а онда, губљењем заљубљености (која није прешла у љубав) растављање брака, често у међусобној мржњи. Уместо, дакле, природног везивања, а онда и природне зависности од партнера другог пола који се воли (тада се не поставља питање зависности или независности!), патолошка зависност преноси се на погрешне и опасне објекте, као што су, већ помињани, дрога алкохол и слично. Интелигентни млади људи уочавају још једну погубност у брачним односима својих родитеља: агресивна жеља за владањем и покоравањем оног другог партнера, али онда и детета! Зашто би онда млади људи данас уопште ступали у брачни однос када им прети опасност од погрешног емотивног везивања (са тежњом разочарања због превеликих очекивања, која – разочарања могу довести до депресије и самоубиства, али и осветољубивог промискуитета), а онда и ропске зависности од „јачег” у браку! Одломак из књиге Владете Јеротића “О љубави” Издавач Задужбина Владете Јеротића (објављено уз дозволу издавача). http://patriot.rs/vladeta-jerotic-zasto-je-ljudima-tesko-da-vole/