Претражи Живе Речи Утехе

30. октобра 2020 г. поводом 950 г. манастира преподобног Прохора Пчињнског Српска Православна Црква у организацији епархије Врањске је одржала други научни скуп Међународни монашки симпосион. На тему Многобрижност – мајка многих зала у монаштву говорио је јеромонах Петар Драгојловић игуман манастира Пиносава. Преосвећени Владико, преподобни оци, преподобне сестре монахиње, драга браћо и сестре, тема коју сам изабрао је вечна тема за свакога монаха али и свакога хришћанина уопште. Тема која је вечно важна и вечно судбоносна. Међутим, она је посебно важна за нас монахе, за људе који су добровољно и при пуној свести, изабрали начин живота коме је срж и кичмена мождина безметежно и безбрижно славословље Бога, кроз управљање човечијег ума, срца, воље и целога бића ка Господу нашем Исусу Христу и Вечном Царству Божијем. Ако је по речима Светога Писма живот наш на земљи сенка и сан, онда управо у тој сенци и у том сну, у том комадићу вечности и трену који се назива живот, ми добијамо вечно блаженство или наслеђујемо вечну смрт. Стога је сваки секунд нашег живота непоновљив и суштински важан, бескрајно дубок и можда последњи у овом странствовању које се и животом зове. Зато нас и Спаситељ наш и Господ – Исус Христос, благо и очински учи и на време упозорава: „Не брините се душом својом шта ћете јести или шта ћете пити; ни телом својим у шта ћете се оденути. Није ли душа претежнија од хране и тело од одела? Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш небески храни их. Нисте ли ви претежнији од њих? А ко од вас бринући се може придодати расту своме лакат један? И за одело што се бринете? Погледајте на кринове у пољу како расту; не труде се нити преду. Али ја вам кажем да се ни Соломон у свој слави својој не одену као један од њих. Па када траву у пољу, која данас јесте а сутра се у пећ баца, Бог тако одева; а камоли вас, маловерни? Не брините се дакле говорећи, шта ћемо јести, или шта ћемо пити, или чиме ћемо се оденути? Јер све ово незнабошци ишту; а зна и Отац ваш небески да вам треба све ово. Него иштите најпре Царство Божије и правду Његову, и ово ће вам се све додати. Не брините се дакле, за сутра; јер сутра бринуће се за се. Доста је сваком дану зла свога.“ (Мт. 6. 25-34). Ове речи Господње упућене су свим људима у свим временима, али на посебан начин оне одјекују у срцима монаха, који су позвани на непрестану Исусову молитву, нестицање, сиромаштво, послушност, безбрачност и целомудреност тј. на једноставност и савршенство не многобрижног живота. На уподобљавање Светим Анђелима који се непрестано труде у непрекидном славословљу Бога. Не без дубоких разлога свети Јован Лествичник о монасима пише следеће: „Монах припада анђелском чину и води анђелски живот, који се остварује у вештаственом и прљавом телу. Монах је човек који се држи само Божијих заповести и речи, у свако врме, на сваком месту, у сваком послу. Бити монах значи непрестано приморавати природу и неуморно бдети над својим чулима. Монах има посвећено тело, очишћена уста и просвећен ум. Монах је преболна душа, стално обузета сећањем на смрт, било да бди или да спава. Одвајање од света јесте хотимична мржња на оно што људи у свету хвале, и порицање природе ради постигнућа оног што је натприродно». И заиста, велики су позиви и велики задаци једнога монаха. Стога да би човек постао прави и истински монах тј. сличан Анђелима, он мора да води посебно строг, врлински и пажљив живот. Живот ван свих непотребних брига. Живот у молитви за себе, свог духовног оца, своју браћу у манастиру, али и за читав свет и свакога човека на земљи. Монах по речима преподобног Силуана Атонског јесте молитвеник за читав свет. Зато је у монаштву све небоземно важно. И послушање и пост и молитва и смирење и тишина и ћутање и физички рад и читање Светога Писма и изучавање светих отаца и самоукоравање и сећање на смрт и непрестана умна молитва и богослужење у храму и честа исповест и редовно причешћивање Светим Тајнама Христовим. Нема у монаштву ничега сувишног нити непотребног од било које врлине. Монах је онај који се обукао у свеоружје Божије којим се непрекидно бори против духова таме у поднебесју. Али посебно је важна управо безбрижност, као и послушност са смирењем. Они су са постом темељ и мајка за безметежну молитву, преко које ће Бог даровати монаху све у своје време. Но, како се истински молити Богу ако је ум човеков у исто време занет многим, сујетним и непотребним бригама. То је по учењу свих светих отаца просто немогуће. Зато свети Јован Лествичник поучава: «Они који започињу овај подвиг, да би поставили сигуран темељ, треба свега да се одрекну, треба све да презру, све да исмеју, све да одбаце». Дакле прво нам свима предстоји уклонити се од зла и свакога повода за зло и много брижну узбурканост живота. Да се одрекнемо не само оних уобичајених злих навика и обичаја које су свима познати већ и од оних ствари које су за људе у свету сасвим допуштене и благословене. На пример, лепо је, благословено је и за цело друштво корисно живети у хришћанском Браку, али за монаха који је изабрао надприродни тј. анђелски пут живљења то је забрањено и у помислима. Зато на почетку сваког монашког подвига, опет по речима св. Јована Лествичника – «Чврст, троструки и тростубни темељ чине: безазленост, пост и целомудреност». Сходно учењу многих монаха подвижника и из неког свог скромног духовног искуства, све набројано може се постићи, и досегнути до висина натприродног, само ако монах, као нека посебно одабрана биљка, на време пусти своје мисаоне и духовне корене у дубину Божијег смирења и Божије Љубави али и у добру и обрађену земљу свога срца. Земљу спремљену свим богочовечанским врлинама и подвизима као и свим Светим Тајнама. Ако се вером и сваком другом врлином потпуно преда у руке Промисла Божијег и послушања своме старцу. Међутим, ако се та символичка биљка звана монах, не заштити од хладних ветрова многобрижности и овоземаљске метежности тешко да ће, као оно зрно горушично, узрасти у право и велико дрво на коме ће се птице, то јест Анђели и Анћеоске мисли настанити (Мт. 13 31-32). Свети Нил Атонски је у своје време видевши нагли пад монаштва на Светој Гори говорио да је све почело са малим стварима. Пре свега са постепеним губљењем безбрижности за све материјално код Атонских монаха а кроз то упадање у душепогубну многобрижност и разна друга зла. Монаси су наиме почели да напуштају свети и спасоносни завет сиромаштва као и безбрижни и ангелоподобни живот својеврсних Божијих птица које непрестано поју Богу. Тако су постепено изгубили молитву и почели су да брину о разним материјалним стварима која су њиховим духовним оцима била потпуно страна. Напустили су само једно рукодеље и скромност у јелу и пићу, одбацили монашку скромност, те су почели да саде баште, винограде и маслињаке, да раде подруме за уље и вино, те да шире своје скромне скитове. На крају су већи део дана проводили у бригама за материјалним, изгубивши тако оно главно – молитву и радост непрестаног славословља Бога. Као последица свега упали су у дубину неочекиваних зала и најтеже и најсрамније грехе који су до тада били незамисливи за Свету Гору, што је била јасна казна Божија за суштинско богоодступништво и губитак основног смисла монаштва – живота у непрестаној молитви, славословљу Бога и најблаженијем сиромаштву. Зато је Преподобни Нил Атонски са правом преклињао и вапио: «Бежите од многобрижности јер она је мајка скоро свакога зла у монаштву». Ипак, постоји у монашком животу и једна свеблагословена брига, која је потребнија од ваздуха који удишемо. То је брига за наше душе а пре свега да се никада устима, умом и срцем не одвајамо од имена Исусовог, како је учио можда и најчудеснији савремени свети старац нашег доба – Јефрем Аризонски. Сви који су посетили његов Манастир Светог Антонија, где је он живео у последњих тридесетак година, лично су се уверили да је светогорска исихастичка традиција увек и на свакоме месту савремена. Разговарајући са браћом који су један део живота провели у том духовном светионику православља у САД, дошли смо до једногласног закључка да се ту свако може уверити шта јеу суштини право, истинско, светогорско и исихастичко монаштво. Монаштво које је пуно једноставности и које је светлост свету и со земље. Само такво монаштво представља силни духовни магнет за све људе. И за верне и за неверне. И за ходочаснике и за обичне пролазнике и знатижељнике. Зашто је то тако? Зато што је оно засновано на чврстим, вишевековним, искуством провереним и освештаним фундаментима древног светогорског предања чија је главна брига безметежан, миран и тих живот у свакој побожности и чистоти. Пре свега у смирењу, послушности, посту и непрекидном призивању имена Божијег кроз чудесне, благодатне и свеосвећујеће речи Исусове молитве – Господе Исусе Христе, помилуј ме. Зато ћу, враћајући се на наше просторе, не околишајући, поставити једно можда и мало смело али заиста, чини ми се, актуелно питање. Поставити га пре свега себи, али и вама, драга браћо и сестре: Да ли смо ми лично на висини Еванђелског задатка и да ли је наше савремено српско монаштво заиста на трагу освештаних темеља истинског и правог путоказа безбрижности и једноставности, који су нам утабали свети оци Цркве Христове? Тај путоказ увек води ка вековима освештаној традицији, ка Хиландару и Светој Гори, ка Студеници и Жичи. Ка првим и истинским Типицима за Срспка општежића или српске испоснице. Модерно српско монаштво, а прошао сам кроз седам српских манастира и упознао још много других српских светиња, на жалост само је у ретким случајевима и у појединим обрисима сачувало све оно што нам је Свети Сава оставио кроз светогорско, светоотачко и освештано предање. А он нам у суштинским стварима, кроз писано монашко устројство, није оставио нешто своје. Он нам је само пренео вишевековно светоотачко и светогорско искуство зачињено само појединим српским специфичностима и особеностима. Оставио нам је: Послушање, ћутање, смирење, пост, Исусову молитву, богослужење, честу исповест, редовно причешчивање, кротост, благост, пажљивост и верност. Све је то вишевековна освештана традиција истинског и древног светогорског монаштва које дише безбрижношћу, једноставношћу и сиромаштвом. Када су једном приликом питали светога Игњатија Брјанчанинова који манастир човек треба да изабере ако жели да крене истинским монашким путем, он је такође указао на основне светогорске принципе подвукавши следеће: Тај манастир треба пре свега имати следеће квалитете: Искусног, смиреног, мудрог и духоносног старца игумана кога сви у манастиру имају беспоговорно и у свему слушати. Редовно богослужење и свакодневну Литургију Честу исповест и редовно тј. често причешћивање Заштиту од спољашњег света и сусрета са особама супротног пола Запитајмо се: Да ли то данас и у којој мери постоји у српском монаштву? У суштини, нешто слично су говорили и писали сви свети оци Цркве и оснивачи монаштва и монашких општежића. То је дакле свима нама добро позната општа абецеда истинског устројства монашких обитељи, без које је врло тешко и скоро немогуће, достићи савршенство које од нас монаха тражи Бог, очекују људи и за чиме уздише свеколика твар. Посматрајући наше српско савремено монаштво на прелазу између генерација старих монаха и монахиња, потеклих углавном из патријахалне средине, богомољачког покрета и српског села, и генерације нових монаха и монахиња, потеклих из времена раслабљености комунизма и посткомунизма, васпитаних и однегованих у далеко другачијим условима, стиче се понекад и један горак утисак – да нисмо увек успели направити један добар континуитет тј. да исправимо недостатке старог и уткамо их у искуство и праксу новог монашког нараштаја код Срба. Сем пар наших највећих манастира – Дечана, Ковиља, Жиче, Раванице, Подмаина и других, који су и сами прошли и пролазе велике, невидљиве и страшне борбе против духова таме у поднебесју, остали део наших манастира и нашег монаштва, част изузецима, као да још увек лута у потрази за неким чврстим темељима правог монаштва који иду средњим златним путем, који се нису мењали два миленијума и сигурно се неће мењати ни у будућности. И поред многобројних и дивних примера у нашем старом али и савременом монаштву, догађа се и мноштво падова, одласци из манастира, разне саблазни и духовне трагедије. Када су питали једног од наших највећих савремених стараца – великог старца Тадеја Витовничког – зашто данас имамо толико монаха и монахиња а немамо пуно истинских молитвеника у којима непрекидно тече Исусова молитва, он је са тугом одговарао: „Зато што смо ми пуни гордости и немамо довољно смирења. И зато што су се скоро сви у манастирима бацили на изградње конака и многобрижност, а мало их је који изграђују дом своје душе и спокојно и једноставно живе у скромности монашког позива“. Оно што је посебно забрињавајуће за наше савремено монаштво јесте сведочанство оца Тадеја да је у свету срео пуно људи који имају дар смирене и непрестане Исусове молитве, док то у српским манастирима скоро и да није видео. Зар то није повод за аларм? Стално подвлачећи да тај дар иде увек заједно са безбрижношћу и једоставношћу, са тугом и болом је старац Тадеј посматрао како се данашњи српски монаси и монахиње мисаоно и духовно расипају на многобрижност која у њима убија сећање на Бога и призивање Његовог Светог Имена. Васпитан у духу руског исихастичког предања и растући уз великог старца Амвросија Миљковачког, старац Тадеј се често није могао начудити колико смо се удаљили од те благословене немногобрижности и једноставности, и колико смо тешко и претешко бреме некакве спољашње и грађевинске обнове наших манастира преузели на себе. Сећам се његових тужних речи када је једном приликом, чувши за неког монаха да је скинуо мантију и отишао из манастира, са тугом и болом рекао: „Ех браћо моја, колико ће их тек у будућности скинути мантије, јер наши манастири су често пута места многих материјалних брига и светских сујетних расејаности. Манастири су нам неретко постали градилишта зграда и конака, док се о грађењу људских душа недовољно брине“. Није стога ни мало случајно што је и наш савреник и велики свети старац Пајсије Светогорац говорио: „Данас људи не живе једноставно, па зато многи застрањују. Почињу истовремено више послова, и тону у мноштво брига. Ја завршим један посао па после мислим на други. Када човек ради много тога истовремено, напросто – пошашави. Довољна је и сама чињеница да у исто време мисли на толико послова, па да оболи од шизофреније.“ Бојим се драга браћо и сестре, да и ми савремени српски монаси, због мноштва својих претераних материјалних прохтева и сујетних брига, које су потпуно непотребне у монаштву, не упаднемо у једну специфичну и тешко приметну шизофренију, те не изгубимо оно главно а то је – мир и радост у Духу Светом. Зато се стално требамо враћати провереним духовним темељима и основним постулатима светогорског монаштва – посту, молитви, безбрижности, смирењу, послушању игуману, свеблаженој опрезности, сиромаштву, једноставности, црквеном јединству и животу у свим светим врлинама и свим потребним Светим Тајнама – пре свега честој Исповести и честом причешћивању. Игуман Манастира Пиносава јеромонах Петар (Драгојловић) Јеромонах Петар Драгојловић: Многобрижност - мајка многих зала у монаштву - Čudo WWW.CUDO.RS 30. октобра 2020 г. поводом 950 г. манастира преподобног Прохора Пчињнског Српска Православна Црква у организацији епархије Врањске је одржала други научни скуп Међународни...

Јеромонах Игњатије (Шестаков), сабрат московског Сретењског манастира, професор тамошње богословије и уредник српске верзије највећег руског православног сајта Православие.ру, поводом изложбе посвећене последњој царској породици Романов, боравио је у Загребу и био гост Црквене општине загребачке и Српског привредног друштва Привредник. Овај неуморни православни мисионар том приликом је за П-портал говорио о руско-српским односима, духовним проблемима савременог друштва, Косову и Метохији и, наравно, изложби фотографија „У сусрет Руском Цару“. Сретењски манастир одакле долазите је по много чему специфичан. Реците нам нешто више о њему. Специфично је најпре то што се манастир налази у самом центру града. То је један од најстаријих руских манастира, основан 1395. године. На овом месту догодио се сусрет, односно сретење иконе Пресвете Богородице Владимирске, када је Русију напао Темерланна овом месту митрополит и велики кнез срели су ову икону и она је била заштита, након молитве овој икони Темерлан је побегао из Москве. Тако је основан наш манастир, не у част Сретења господњег него сретења иконе Пресвете Богородице Владимирске. То је наша највећа светиња, и сада се чува у храму светог Николаја при Третјаковској галерији. Манастир је познат и по томе што је после револуције био центар одбране православља, у њему се чувају мошти игумана Илариона (Троицки) руског новомученика који је био заточен и који је страдао због вере, он је био и наш покровитељ. Манастир је познат још по низу мисионарских делатности. Имамо Богословију у саставу манастира, имамо један од најпосећенијих православних интернет портала и имамо једну од највећих руских православних издавачких кућа и још много других активности. Уосталом, наш манастир је јако посећен, литургију служимо сваки дан и сваки дан имамо пречеснике и исповеднике. Братство манастира чини негде око 40 монаха и највише смо посвећени том пастирском раду са народом. На неки начин личимо на неку хитну помоћ, само што код нас долазе на исповест и на причешће и народ јако воли ову светињу. Споменули сте портал Православље, осим руске и енглеске верзије, постоји и верзија на српском језику коју управо Ви уређујете. Какво је интересовање за садржаје које објављујете? И колики је значај интернета, друштвених мрежа, медија генерално за ширење православне речи? Као црква морамо на прави начин да искористимо ту могућност, живимо у информативном друштву и, иако у одређеном смислу морамо да будемо затворени, морамо и да пружимо неке основне информације, и то на неки савремен начин. То не значи да поступамо по истим законима по којима живе сви медији, али ипак морамо да изгледамо савремено и да језик којим говоримо и визуелни језик буду савремени. То је првенствено битно због омладине која просто живи на тим дигиталним стварима и ми се трудимо од самог почетка, од почетка смо више усмерени ка нецрквеном свету него црквеном, како бисмо људе увели у цркву. Пишемо доста о неким друштвеним питањима, о историји, о породици и о политици итд. А што се тиче српске верзије портала, ту се трудимо да највише представимо тзв. руску верзију православља, православни живот у Русији, битна је та размена искуства, која постоји и која је увек била обострана. Али и да просто поделимо наше искуство и да покажемо неку савремену богословску мисао и живот и историју и наше цркве и нашег народа и у неком смислу да будемо неки уједињујући фактор. Доста објављујемо вести из живота српске цркве и српског народа у читавом свету, па нас зато често више читају него неке српске медије. Сложићете се да су Срби Русе генерално одувек перципирали као своју вековну браћу и да постоји љубав и поштовање према супериорној већој православној држави. Како вам се чине ти односи данас? И изван оквира Цркве. Има још огромног потенцијала који није искоришћен ни са руске ни са српске стране. Односи су сад наравно добри, али по мом мишљењу би морали да се развијају још више зато што напросто постоји потреба и у томе је неки извор живота и за Русе и за Србе. Мислим да се узајамно обогаћујемо кад смо заједно и то наше дружење, тај наш сусрет за нас је извор живота. На неки начин се охрабрујемо и постоји још доста ствари које бисмо ми могли урадити заједно, просто народ то тражи. Српски народ то тражи и руски народ то тражи. Сад нам Господ даје неку слободу коју нисмо имали пре 50 година на пример и ми често због свог нерада не успевамо нешто да постигнемо. Постоје конкретне ствари које можемо да урадимо заједно и без икаквих великих улагања или материјалних издатака. Треба се просто мало потрудити, наћи времена и могу настати лепе ствари попут ове изложбе о Романовима. Кад смо код других конкретних ствари, Ви често обилазите Косово и Метохију. Којим поводом и каква сарадња је у питању? Дуго сам желео да тамо одем, први пут сам посетио Косово и Метохију 2004. године, а од тада сам био 7–8 пута и увек сањам да одем поново. То је и за нас посебан осећај који се не може речима објаснити. То је битна тачка у животу православног света и наше цивилизације и ми се трудимо да што више ширимо ту информацију. Нажалост, у Русији то и даље није довољно познато. Ето, на том нивоу сарађујемо, скоро нам је у гостима био и владика Теодосије, служио је код нас литургију и тако се дружимо и са монасима и са богословцима, били су код нас у посети, имали једно поклоничко путовање. Поред тога, по благослову патријарха Кирила организовали смо прикупљање помоћи за обнављање Призренске богословије и та новчана помоћ коју је сакупила руска црква била је врло значајна, негде око 400.000 евра. А можда то чак није финансијски било толико значајно колико је било озбиљно јер је у томе учествовала читава наша црква. Колико знате о животу Срба у Хрватској и о овдашњим православним светињама? Могу да се похвалим да знам доста, то ми је била специјализација кад сам студирао на Ломоносовом факултету, тада је још постојала Југославија, таман се распала. Доста знам историју Срба на територији данашње Хрватске, писао сам и доста чланака о томе. Блиске су ми те теме, али ме и боле у неком смислу. Мислим да има доста тачака које морамо да развијамо и мислим да је ова изложба неки од најбољих темеља за то. Али да будемо трезни, просто, знате има доста неких изјава иза којих ништа не стоји, треба радити неке конкретне ствари – организирати поклоничка путовања одавде у Русију, дружења, братимљења, рецимо. Трудимо се да инсистирамо што више на томе. Али смо некад превише лењи, па урадимо мало. Ви сигурно нисте, макар у односу на остале. Изложбе фотографија о Романовима радите од 2016. године. Колико градова, земаља, поставки, можете ли уопште да побројите? Отприлике – 100. Мозда и несто висе. Неко време смо све бројали, па смо престали. Наравно, првенствено смо кренули са Србијом и Црном Гором и ту смо већ дошли до 60. Али паралелно смо постављали изложбе и у БиХ, највише у Републици Српској. Једну смо већ имали у Хрватској, у манастиру Крка, када су прослављали славу Три јерарха. А паралелно смо кренули да радимо у Русији, тамо је било око 20 изложби, и по свету. Наравно, највише смо се ослањали на српску и руску дијаспору, највише заправо на српску, она је ту била много активнија. На пример, недавно смо радили изложбу у Дортмонду, у Цириху где је била постављена у српским парохијама, у Канади су је Срби такође организовали, чак су је носили у неке руске храмове и тако она тамо путује кроз читаву Канаду. Док је руска дијаспора на пример постављала изложбе по Јужној Америцци, Новом Зеланду, јужној Африци. Скоро је била у Чешкој, па у Румунији… То још једном доказује да је царска породица велика светиња коју још нисмо препознали довољно. Колико је совјетско раздобље оставило последица на православни свет? Како живи данас православље у Русији? Је л’ ослобођено тог наслеђа? Не у тој мери у којој бисмо очекивали. И сама ова изложба нам показује да људи не знају ништа, у томе је проблем. Ти можеш да будеш критичар царске породице ако знаш неке основне ствари. Али критичари углавном нису упућени. Чак и људи на неким функцијама, државни службеници, професори. Каква примитивна питања постављају, ти просто паднеш у несвест. То је можда и одлика савременог друштва где је све на брзину и све тако површно, а можда је и последица тог периода. Ко су највернији посетиоци? Показало се интересантним да су младе генерације, које можда и нису имале прилику да слушају разне предрасуде, баш оне најблагодарнији посетиоци изложби. Кад је Мојсије узео богоизабрани народ и изводио га из Египта у обећану земљу, то је трајало 40 година. Толико их је водио по пустињи, да они који су одрасли у Египту нису успели да уђу у обећану земљу. У обећану земљу су ушли само они који су се родили у пустињи, чак ни вођа који је извео народ и спасио га, и он је морао исто то да испоштује. Како је рекао Господ, нико ко је изашао из гета неће ући у земљу обећану. И сад се мењају генерације. Ове генерације трују, њих трују таквим информативним отровима који су били незамисливи за претходне генерације. С једне стране, а са друге стране ту постоји једна благодат да они просто виде то. Они мало старији често не виде. У таквој ситуацији морамо да се трудимо да макар на такав начин ту децу мало спасимо, да они виде и нешто друго, не само ту неку поп сцену него и најмоћније људе у своје време, најбогатије по власти, по површини империје, а скромне. Цар је носио само војну униформу читав свој живот. Знате како млађа деца носе хаљине старије деце, и царска породица је тако живела. Скромно. Сви су нешто радили, својим рукама, знали су занате. И то је за ову нашу омладину просто филмски доживљај. Говорили сте о кризи породице на отварању изложбе. Поред тога, који су највећи изазови православља данас? Мислим да је то највећи изазов. Ако не буде породице, неће бити ни цркве. Скоро је један свештеник, врло познат и популаран, књиге су му превођење и на српски, направио социолошки преглед наших светитеља, да открије ко су били ти људи, ко су им били родитељи. И он каже да су то били сељаци који су радили од детињства, од кад су проходали одмах су нешто радили, трпели мраз, зној, глад. Тако су расли Серафим Саровски, Силуан Атонски, Сергеј Радонески у великим, вишечланим породицама. Просто, не може се светитељ родити из неке биолошке лабораторије. И зато мислим да је највећи изазов – породица, а против ње су неморал и среброљубље. Среброљубље није грех попут убиства који ће сви препознати и осудити, а кад човек тежи да заради што више пара, сви одобравају и сматрају то нормалним. А корен свих зала је среброљубље. И Јуда је продао Христа за 30 сребреника. Како данас у овом извитопереном друштву да нађемо Бога? У јеванђељу. Будите мудри као змије и смирени као голубови. То је Христос рекао. Не треба веровати свему што пласира друштво, јер у основи тог друштва стоје потрошачке компаније које све намећу, како мораш да изгледаш, шта да једеш, како да проводиш време. Основ било које рекламе су блуд, власт и среброљубље. Већина реклама се заснива на смртним гресима, а људи то гледају, упијају и троше свој живот на то. И онда нема среће, влада депресија. Човек би морао да научи да живи скромно да би могао да буде срећан. Живимо ипак у неко време слободе и морамо да је употребимо на прави начин и да нам и царска породица буде један пример за то. Извор: Православие.ру