Претражи Живе Речи Утехе

“Све срећне породице налик су једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин…” “…знао је да се за њега све девојке света деле на две врсте: једна врста – то су све девојке на свету, осим ње, и те девојке имају све људске слабости и врло су обичне девојке; друга врста – то је она једина, без икаквих слабости и понад свега људскога…” “…обе су љубави камен кушње за људе. Једни само знају за једну, други за другу. А они што знају само за неплатонску љубав, утаман говоре о драми. У таквој љубави не може бити никакве драме. ‘Слуга покоран и хвала на ужитку, моје поштовање’, то ти је сва драма. А за платонску љубав не може бити драме јер је у таквој љубави све јасно и чисто…” “…Они осећају да је ово нешто друго, да ово није играрија, да ми је ова жена дража од живота. И управо им је то несхватљиво и љути их. Ма каква била и ма каква ће бити наша судбина, ми смо је створили и на њу се нећемо потужити…” “…Ни појма они немају о томе шта је срећа, они не знају да без ове љубави за нас нема ни среће, ни несрећа-нема живота…” “…Он ју је гледао као што човек гледа увео цветић што га је он откинуо и у којем с муком препознаје лепоту с које га је откинуо и погубио. Па ипак, без обзира на то, осећао је да је онда, када му је љубав била јача, могао, да је то баш зажелео, истргнути ту љубав из срца, но сада кад му се, као и тога тренутка, чинило да не осећа љубави за њу, знао је да не може раскинути своју везу с њом…” “…Поцрвенела је, пробледела, опет поцрвенела и обамрла, а усне су јој лако подрхтавале док га је очекивала…” “…Дуго он није могао ништа рећи, не толико зато што се бојао речју покварити узвишеност свога осећаја, колико зато што би, сваки пут кад је хтио штогод рећи, осетио да ће му место речи наврети сузе среће…” “…Схватио је да му она није само блиска него да он сада не зна где завршава она а где започиње он…” “… Дирати у ова осећања њој је било болно; али она је ипак знала да је то био најбољи део њене душе и да се тај део њезине душе брзо утапао у животу којим је она сада живела…” “…А осећала је да је упоредо с љубављу која их је везала, њима овладао некакав зао борбени дух који она није могла изагнати ни из њега, а још мање из свога срца…” https://www.opanak.rs/citati-iz-romana-ana-karenjina/

Пише: о. Дарко Ристов Ђого Од ИН4С - 02/09/2021 Израз „Црква Србије“ није настао ни у ДПСу1 ни у ДПСу2 (УРА и остали заточници crnogorskog građanskog nacionalizma) . Он је преузет из грчке титулације Патриајрха српскога – а одраз је идеолошке еклисиологије која се већ дуже од вијека пропагира као „једина исправна еклисиологија“ (учење о Цркви) у готово свим православним богословским училиштима. Дакле: можда то данас не би признали, али огроман број и српских богослова је учен да је боље рећи „Црква Србије“ или „Пећка Црква“ него „Српска Православна Црква“. Немам намјеру да реплицирам поборницима израза у свим филијалама, „теолошким“, политичким и иним Глобалне Патријаршије, само наводим одломак из једног рада који, на жалост, никако да прикончам: „Можда је најчувенији и најочигледнији примјер овог постмодернистичког сравњивања идентитетâ чувени приговор о „неадекватности“ националних имена словенских Цркава којима насупроти, наводно, стоје „топонимска“, „географска“ имена „древних патријашија“. Бијег од историје – а самим тим и бијег од идентитета – тако се на један паролашки и агитропски начин ширио (и данас се шири) булдожерским захватима и јефтиним симплификацијама, према којима би, аналогно „Александријској“ или „Јерусалимској“ или „Константинопољској“ Цркви и народне патријаршије Румунâ, Србâ и Бугарâ требало да носе називе „Букурештанска“, „Београдска“ или „Софијска“ Црква (и то архиепископија). Како је ствар постављено разисторијски, на такав начин да идеологија не познаје различитост историјских искустава, тај рецепт се чини као свудапримјењив, а отпор ка таквом рјешењу као ствар тешке заоставштине национализма која се, ето, толерише али које се би се са временом требали ослобађати. Ствар је међутим, управо, супротна. Идентитет помјесних Цркава – изражени и саопштени као њихова имена – увијек дају оно садржински важно. То садржински важно може бити исказано као историјска топонимија или историјска етнонимија, али она је увијек заснована на неком конкретном самоспознању о важности и жртвености сопственог идентитета. Ако посматрамо Александријску Патријаршију, на примјер, можемо да уочимо да би, из перспективе самјеревања ње са древном Александријском Црквом, врло упитан био њен апсолутни континуитет: већина древних Копта се током христолошких спорова 5. и потоњих вијекова приклонила анти-халкидонској опозицији и формирала посебну црквену цјелину, историјски наратив и идентитет. Александријска Патријашија је тако остала практично помјесна Црква хеленофоног становништва чију етничку монолитност разбија тек њена мисија у подсахарској Африци (која, међутим, није лишена и културолошког и расног хеленомонизма). Ипак, за самосвијест Православне Цркве у цјелини, Александријска Патријаршија није темељно важна као хеленска Црква већ као александријска – као насљедница катедри Св. Атанасија Великог и Св. Кирила Александријског, као наставак древнохришћанског идентитета, трајања и наратива. Њено историјско искуство је за нас важно јер је александријско, а не јер је хеленско (мада је и хеленско). Слично ствари стоје када су у питању и Јерусалимска, Антиохијска или Константинопољска патријаршија. Све оне су и данас – управо као што су то већ вјековима – само у симболичком смислу „различите помјесне Цркве“, мада више представљају различите канцеларије једне исте хеленоцентричне црквене администрације којој се, у Антиохсијкој и Јерусалимској Цркви, придодају и етнички Арапи. Ипак, за самосвијест Православне Цркве, њихов идентитет тј њихова историја је важна не у својој хеленскости већ као симболички показатељ историје исказане тононимски. Са друге стране, Српска Православна Црква јесте хришћанска завјетна заједница чије је историјско искуство исказиво на најтемељнији начин кроз њен етнички, културни, језички и народни српски идентитет. Колико је за Православну Цркву у цјелини важна успомена на александријске мученике, толико је важна и она на јасеновачке, пребиловачке, сурдуличке, момишићке, пивске , величке, старобродске мученике. Њихов хришћански идентитет – због кога и јесу невине жртве, а тиме и улесници у Христовој Жртви и Васкрсењу – није био нити је данас исказив „топонимски“ јер их мучитељи нису уморили због њиховог „београдског“ па ни „пећког“ карактера већ због – српског. Као и у случају древних патријашрија, историја није апстрактна и жуљава фантазмагорија већ поље Жртве, Христове и христоликих људи, а та историја даје нам се као име, као идентитет. У оквирима тог идентитета, апсолутно је неважно да ли су јасеновачки и пребиловачки мученици били ијекавци или екавци, поријеклом из ове или оне субетничке групе српског народа: сви идентитет су варијабилни унутар себе, али ако нам је за симболичку моћ Антиохије неважно да ли су по сриједи сиријакофони, хеленофони или арабофони светитељи и мученици, за симболичко-жртвено искуство Српске Цркве није важно да ли су жртве биле из Власотинца или из Придворице. Унутар завјетно-жртвеног идентиета можемо да распознамо различитост, али она по себи никада не укида сам идентитет. Овдје долазимо до другог важног момента неофанарске идеолошке разисторије: спљоштеност свих „националних“ идентитета у исту раван, без овог раликовања оних жртвених од оних нежртвених, тако не само да бласфемично уништава и обесмишљава жртву већ уједно и ствара привид истозначности свих опција. То је онај чувени реторички поклич да „ако постоји искључиво Српска Православна Црква и ако постоје људи који се осјећају Црногорцима а не Србима, ми аутоматски морамо дозволити по истом начелу и постојање Црногорске Православвне Цркве“. Слично ствари стоје и када се наведу примјери Украјинске и Руске Православне Цркве. На реторичком плану лако је показати колико је бесмислено ово булдожерско сравњиавње идентитетâ: ако би идентитетски волунтаризам био довољан разлог за црквени сепаратизам, онда би групација од десет душевно обољелих људи који себе сматрају Марсовцима била довољан разлог та ставарње марсовске православне Цркве. Дакле, завјетне Заједнице Жртве стављају се у исти ред са производима етничког инжењеринга. На овај приговор се понекад одговара истицањем сопственог (псеудо)историјског жртвеног искуства новостворених нација – па се тако као „разликујући“ и уједно утемељујући моменат наводе успомена на „српску репресију из 1918“ или на „голодомор“. Међутим, уопште није тешко показати да су ова новоуспостављена „колективна искуства“ заправо у најскорије вријеме митологизовани и злоупотребљени догађаји и то такви да чак ни популације које данас на њима граде своје разликовне идентитете тј анти-идентитете нису до најскоријег времена имале било какву „самосвијест“ ни о самим догађајима, нити о њиховом „масовном“ и „епохалном“ „анти-црногорском“ и „анти-украјинском“ карактеру. Заправо, ми данас врло јасно и документовано можемо сагледати процесе, политичке и културне, у којима су се, зарад полтичке употребљивости хрватске правашке идеологије, коминтерне, Ђукановићевог режима успостављала црногорска „национална“ посебност (слично је ишла и украјинска етногенеза која нам је у својој „анти-московитском“ жару, остала јасно забиљежена од Грушевског и политичке употребљивости у корист Аустро-Угарске, преко КП СССР до савремених геополитичких пројеката и локалних олигархија). Дакле: нечији вагони жртава у Јасновци стављени су у исту раван са пропагандним усјпесима Савића Марковића Штедимилије, Секуле Дрљевића, Степанда Бандере и Романа Шухевича!“ View full Странице