Претражи Живе Речи Утехе

Благословом Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, Црквена општина у Гајдобри, у оквиру свечаности поводом престоног празника Петропавловог храма у Гајдобри, организује предавање катихете Бранислава Илића, на тему „Свети Василије Острошки – наставник пута који води у живот вечниˮ Вести из Цркве за 06.07.2021. (online-video-cutter.com).mp4 Предавање ће бити одржано у петак, 9. јула 2021. године, са почетком у 19:00 часова, у читаоници месне заједнице у Гајдобри. Будући да су пароху гајдобранском на духовно старање поверена два храма, храм Светих апостола Петра и Павла у Гајдобри и храм Светог Василија Острошког у Новој Гајдобри, овим предавањем Црквена општина гајдобранска даје свој допринос молитвеном обележавању великог јубилеја који се у току ове године прославља на нивоу наше помесне Цркве – 350 година од упокојења светог и богоносног оца нашег Василија чудотворца Острошког. Позивамо верни народ Гајдобре и осталих крајева Богом чуване Епархије бачке да својим присуством узму учешће и обогате ово молитвено-катихетско вече у сусрет храмовној слави, а у славу и част светога Василија Острошког. Црквена општина у Гајдобри Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Љубав никада није само огољена реч, она подразумева делање које врхуни у жртви. Љубав је сила Божја само када је прожета и испуњена жртвом, давањем себе за другог. Живот са смислом је позив на љубав, на служење Богу и сваком човеку као вечном брату који је саздан по лику и по подобију Божјем, истакао је катихета Бранислав Илић у разговору који је водила Анђела Раж на њеном Јутјуб каналу. На почетку разговора катихета Бранислав је говорио о правилном поимању среће и сусретања у љубави. Корен речи срећа налази се у сусрету, у литургијском сусрету са Господом, али и љубављу испуњеном сусрету са ближњима. Ваистину, срећан је само онај човек чији живот је постао непрестано сусретање са Дародавцем љубави и свих добара, Господом нашим Исусом Христом. У истом духу можемо рећи да је богат само онај човек који се богати благодаћу Тројединог Бога. У природи човека је да целог живота потребује постојани мир, срећу и успех. као припадници Цркве Христове дужни смо да свој живот уоквирујумо христоликом љубављу и да све чинимо у славу Божју, а не ради личног промовисања, хвалисања и уживања, као и ради примања награде. Не заборавимо да је награда наша на небесима, поучио је катихета Бранислав Илић. На питање шта нам недостаје да бисмо и ми били срећни, Бранислав Илић је одговорио: На првом месту недостаје нам спремност да истински волимо, а на другом, да без размишљања и искрено праштамо. Никада човек не може досегнути истинску висину као када воли и из љубави даје себе, јер љубав и праштање пружају човеку неизмерну радост. Велики Николај Берђајев је дивно рекао да су хришћани људи који ходају узводно, а тај ход узводно није ништа друго, до напредовање у умножавању хришћанске доброте и љубави, које за циљ има приближавање Богу. Поред наведених тема, у оквиру разговора је било речи о правилном схватању ближњих, као и братољубљу као мосту који нас води ка богољубљу. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

”Постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав”, рекао је Патријарх Порфирије на Недјељу слијепог у Загребу. У Пету недјељу по Пасхи, недјељу слијепог, 6. јуна 2021. године, Његова Светост патријарх српски Порфирије служио је Божанствену Литургију у храму Преображења Господњег у Загребу. Патријарху је саслуживало свештенство Саборног храма, а појао је хор под вођством Иване Србљан. Поглавар Српске цркве и администратор Епархије загребачко-љубљанске обратио се сабраном народу бесједом након прочитаног јеванђеља, у којој је издвојио питање које су апостоли поставили Господу: ”ко је крив због тога што је човек слеп од рођења – он или његови родитељи”. Упућујући на одговор, Његова Светост је казао да је ”свака слабост, свака болест, свака невоља и несрећа у суштини последица греха – погрешног употребљавања оних дарова и оних сила које смо добили од Бога.” Са друге стране, Патријарх је нагласио да искушења нису увијек проузрокована личним или гријехом нечијих предака. Примјер за то налазимо управо у прочитаном јеванђељу у ком Господ каже да је човјек био слијеп од рођења да би се кроз њега пројавила сила Божија, односно да би том који је слијеп, а који је пролазио кроз разне тешкоће и невоље, био постепено отваран унутрашњи духовни вид. Његова Светост је истакао да ”колико год да је овде реч о спољашњем виду, ова прича показује како су се овом човеку отворивши се телесне очи отварале и духовне очи” али и да ”постоје многи који имају телесни вид, а заправо су слепи за живот, за лепоту, за љубав, који су слепи за заједницу љубави са Богом”. ”Свако искушење које имамо, колико је важно да се питамо откуда оно, још важније је да знамо да није без промисла Божијег и да је искушење задатак који нам је Господ поставио да га решимо како бисмо решивши га били ближе Њему, како бисмо Га боље упознали”, казао је Патријарх Порфирије. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Човек је човеку постао непријатељ, а ми смо браћа, различити по безброј ствари, од идентитета, националних, државних, полних, много тога је различито међу нама, али много више је идентично, рекао је патријарх Порфирије у интервјуу за Радио Београд 2, који је водио главни и одговорни уредник Радоман Кањевац. Говорећи о Косову и Метохији, истакао је да дубоко верује да ће се пре или касније наћи нека додирна тачка и могућност за заједнички живот Албанаца и Срба, и других народа на КиМ. Звучни запис првог дела разговора Звучни запис другог дела разговора Извор: РТС

На изненађење свих Месија је дошао не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје, поручио патријарх Порфирије. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 25. априла 2021. године, на празник Уласка Господа Исуса Христа у Јерусалим – Цвети, свету архијерејску Литургију у Саборној цркви у Београду. - Господ Исус Христос није био очекивани месија који је велики војсковођа и владар, јер благодат Божја не мења свет споља, а Бог не жели робове и покорне себи људе. Господ Исус Христос иде победоносно и тријумфално кроз Галилеју ка Јудеји и пролази кроз Витанију. И кроз ту причу видимо да у животу Христовом ништа није случајно, а исто тако ни у нашим животима ништа није случајно, рекао је патријарх Порфирије, нагласивши да је у Витанији Господ вратио у живот Лазара који је већ четири дана био поробљен смрћу: - Христос је намерно сачекао четири дана док није дошао ка свом пријатељу који је већ био умро. Циљ тог чина био је у томе да се сви увере да је он заиста мртав да неко не би посумњао у тај чин. А Господњи плач над умрлим пријатељем потврда је нама да смрт није нешто што је природно, није нешто што нам је од Бога дато, поучио је патријарх Порфирије. - Прошавши кроз Витанију, Господ улази у Јерусалим где га дочекује мноштво народа. Дошли су сви у одушевљењу сматрајући да је то онај Месија којег су чекали. Али они су чекали великог војсковођу да покори све народе света. Очекивали су Месију као земаљског цара. Уз помоћ кога они треба да управљају светом. Међутим, на изненађење свих дошао је Месија не уз трубе и фанфаре него на скромном магарету. Тиме је Господ Христос показао да је Бог створио човека по својој слици и прилици као слободно биће да би човек слободно одговорио на бескрајну љубав и милосрђе Божје. На тај начин човек одговара на љубав која спасава читав свет и спасава све људе, али не насилно. Не тако што се спасење намеће, него тако што се оно љубављу и вером усваја, закључуо је патријарх Порфирије. Његовој Светости Патријарху српском г. Порфирију саслуживали су јеромонах Сава (Бундало), јереј Арсен Миловановић, протођакон Дамјан Божић и ђакон Радомир Врућинић, ипођакони Владимир Јелић и Његош Стикић, као и чтечеви Андреј Јелић и Павле Јовановић. Извор: Радио Слово љубве

У Недељу трећу Великог поста, која се назива још и Крстопоклона, 04. априла 2021. године, Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је Свету Архијерејску Литургију у храму посвећеном Светом апостолу и јевађелисти Марку у Београду. Патријарху Порфирију саслуживали су архимандрит Серафим (Балтић) игуман манастира Нова Грачаница у Чикагу, протојереј Сретен Младеновић, јеромонах Амвросије (Весић), протонамесник Бранислав Борота, јерођакон Сава (Бундало) и ђакон Драган Ашковић. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, Патријарх Порфирије је произнео омилију на прочитано зачало напоменувши да је смисао поста уздржање у свему ономе што изнутра прља нашу душу, наше срце и наше тело и све то као припрема за оно што треба да краси икону Божију за стицање врлине. „Свети Оци у посту виде аскезу и подвиг духовни, који има за циљ стицање свести о томе да нам је Бог неопходан. Да, заправо, без Бога не можемо ништа, а у Богу можемо све“, рекао је Патријарх Порфирије додавши да је то уједно и смисао ове Крстопоклоне недеље, те да само прочитано Јеванђеље по Марку о томе подробно говори. „Крстопоклона недеља нас подсећа на то да Бог даје смисао нашем животу. Да је Бог у Христу откривени Онај који испуњава све наше најдубље унутрашње потребе, потребе за вечношћу, за Царством Божијем,“ појаснио је Патријарх Порфирије, напоменувши да човек који не осећа ту најдубљу потребу за вечношћу греши самоме себи и греши се о себе. „Крст је наш живот, крст је дар. И онда када помислимо да можемо носити свој живот без Христа, да можемо носити свој крст, своје невоље, али и своје радости без Христа, онда се и невоља и страдање, али и радост и успех претварају у бесмисао“, истакао је Патријарх Порфирије, напомињући да „Време у којем живимо не жели крст. Време у којем живимо хоће без крста. Зато што је време у којем живимо оптерећено собом, тј. човек нашега доба прогласио је себе за једину вредност. Прогласио је за једину вредност своје изопачене страсти. Прогласио је за једину вредност грех. За слободу је прогласио могућност да ради шта хоће, ама баш све шта хоће.“ Али, једино је „слободан онај који је слободан у Христу. Који је свој крст узео и положио га на раме Христово, или боље речено, који је крст Христов ставио на своја плећа. Тај је слободан јер свој егоизам, своје самољубље, који су заправо извор осећања да сам ја себи најважнији“ закључио је Патријарх Порфирије, јер „само у Христу постајемо слободни, постајемо слободни осмишљавајући сваки кутак, сваки дамар свога бића или свога живота“. Извор: Радио Слово љубве

Синови света сматрају да је расејаност нешкодљива, а свети оци сматрају да је она почетак свих зала. Човек предат расејаности има о свим предметима, и о најважнијим, веома слабо, потпуно површно мишљење. Расејан човек је обично непостојан: осећања његовог срца су лишена дубине и снаге, а стога непостојана и краткотрајна. Као што лептир прелеће са цветка на цветић, тако и расејани човек прелази од једног земаљског задовољства ка другом, од једног сујетног старања према другом. Расејан човек је далеко од љубави према ближњем: он равнодушно гледа на људску несрећу, и лако ставља на људе тешка бремена. Невоље силно делују на расејаног управо зато што их он не очекује. Он очекује једино радости. Ако је невоља велика, али брзо прође, расејани је брзо заборавља у буци којекаквих забава. Дуготрајна невоља га уништава. Расејаност сама кажњава онога ко јој се препусти: временом њему све постаје досадно, а онда се, управо зато што не стиче никаква поуздана знања и утиске, предаје мучном, бескрајном унинију. Толико и у свему штетна расејаност нарочито је штетна у делу Божијем, у делу спасења, јер оно захтева непрекидну и напрегнуту будност и пажњу. „Бдите и молите седа не паднете у напаст“ (Мт 26,41), говори Спаситељ својим ученицима. „Свима говорим: Стражите!“ (Mк 13,37) – објавио је Он целом хришћанству, па, дакле и нама – савременом. Ако водиш расејан живот онда ти својим животом директно противуречиш заповестима Господа Исуса Христа. Сви свети су брижно избегавали расејаност. Непрестано, или барем онолико колико су могли, усредсређивали су се у себе, пажљиво ослушкивали покрете ума и срца и усмеравали их ка заповести Јеванђеља. Навика стражења над собом штити од расејаности и усред бучне забаве која одасвуд пристиже. Усредсређен човек обитава у осами, сам са собом, усред мноштва људи. Осетивши опитно корист пажње и штету расејаности, један велики отац је рекао: „Без појачане будности над собом не може се успети ни у једној врлини.“ (Азбучни патерик и Незаборавна казивања, О ави Агатону, гл. 39) Безумно је провести кратки земаљски живот, нама дат да бисмо се припремили за вечност, једино у земаљским занимањима, у задовољавању ситним, небројеним, незадовољивим прохтевима и жељама, ветропирасто претрчавајући од једног чулног задовољства до другог, сећајући се, ретко и површно, неумитне, величанствене и уједно страшне вечности, а често и заборављајући на њу. Дела Божија – то је очигледно – треба изучавати и узимати са највећом побожношћу и пажњом; човек нема другог начина ни да их проучи ни да их позна. Велико дело Божије – стварање човека, и потом, након човековог пада, обновљење и искупљење – мора добро да познаје сваки хришћанин; без тог познавања он не може ни да зна ни да испуњава обавезе хришћанина. Познање великог дела Божијег не може се задобити у расејаности! Христове заповести нису дате само спољашњем човеку – оне су, и то највише, дате унутрашњем човеку: оне ће обухватити све човекове помисли и осећања, све његове најтананије побуде. Те заповести не можемо испуњавати без непрестане будности и дубоке усредсређености. Будност и пажња нису могући у расејаном животу. Ђаво и грех, то оруђе ђавола, једва приметно увлаче се у ум и срце. Човек мора да буде непрестано на стражи због својих невидљивих непријатеља. Како ће бити на тој стражи када је предат расејаности? Расејан човек је као дом без врата и брава: никакво благо не може бити сачувано у таквом дому; он је отворен за лопове, разбојнике и блуднице. Расејани живот, испуњен животним бригама, доноси човеку отежалост, баш као и преједање и пијанство (Лк 21, 34). Такав човек је залепљен за земљу, заузет само привременим и сујетним; служење Богу је за расејаног нешто потпуно страно; сама помисао на то служење за њега је бесмислена, пуна мрака, неподношљиво мучна. Усредсређени живот слаби дејство телесних осећања на човека, а изоштрава, јача, просвећује дејство душевних осећања. Расејани живот, супротно овоме, успављује дејство душевних осећања: он се храни непрестаним дејством телесних осећања. Узалудно расејани тврде да је расејани живот нешкодљив. Тиме они разоткривају злоћудност болести која их је захватила. Њихова болест је тако тешка, тако отупљује осећања душе да душа захваћена том болешћу чак и не осећа своје јадно стање. Људи који желе да се науче пажњи морају себи да забране сва бесплодна занимања. Извршавање приватних и друштвених обавеза не спада у расејаност: расејаност је увек повезана са лењошћу, или са тако бесадржајним занимањима која се са правом могу убројати у лењост. Користан посао, нарочито службени посао, незамислив без одговорности, не омета одржавање пажења на себе – он води ка таквој пажњи. Тим више воде ка пажњи манастирска послушања, извршена како доликује. Рад је преко потребан пут ка будности над собом, и тај пут су наложили свети оци свима који хоће да се науче пажњи на себе. Пажење на себе у дубокој осами доноси драгоцене духовне плодове, но за њега су способни једино људи зрелог духовног узраста, који су напредовали у подвигу побожности, који су најпре научили да пазе на делатни живот. У делатном животу људи помажу човеку да стиче пажњу, опомињу га на њена нарушавања. Потчињавање је најбоље средство за навикавање на пажњу: нико неће толико научити човека да пази на себе колико његов строги и разборити руководилац. У својим службеним пословима, међу људима, не дозвољавај себи да трошиш време у празнословљењу и збијању глупих шала; у кабинетским пословима забрани себи маштање: убрзо ће се изоштрити твоја савест, почеће да ти указује на свако скретање у расејаност као на нарушавање јеванђелског Закона, чак као на нарушавање разборитости. Амин. Свети Игњатије Брјанчанинов Светосавље

Шта да учиним па да наслиједим живот вјечни?“, упитао је младић Христа. Господ му је одговорио: „Ако хоћеш“, вечни живот, „држи заповести“. Господ никога не спасава на силу, зато и говори: „ако хоћеш“, и није рекао „испуни“, јер човек, са својом повређеном природом, и није у стању да их све испуни, већ је рекао, „држи“, што значи, не губи их из вида, имај их свагда на уму и у свести и усаглашавај са њима соје мисли и дела. „Које заповести?“, пита младић Христа и као одговор чује: „не укради; не свједочи лажно, не чини прељубу, поштуј оца и матер: и љуби ближњег, као самога себе“. Да ли свакога од нас, хришћана, драга у Христу браћо и сестре, интересује питање: шта чинити да би смо добили живот вечни? Пут ка вечном животу почиње држањем Божијих заповести. Карактеристика човека који држи заповести јесте преданост Богу и простота срца. А тамо где је простота срца, тамо је и смирење, тамо је спознаја сопствене недостојности и жеља за духовним узрастањем. Смирени човек се никада не диви себи и не сумира своја добра дела. Није тако о себи мислио младић који је питао, зато и смело одговара Христу: „Све сам ово сачувао од младости своје“. Није рекао истину о себи самозадовољни младић. Не испитавши дубине свога срца, није приметио да није испунио главну заповест – заповест о љубави према ближњему, јер, када би љубио ближњега, као самог себе, он би без напора користио своје богатство да послужи несрећнима. Знао је Свевидећи Господ, да је младић био богат, зато је на питање: „шта ми још недостаје?“, рекао: „ако хоћеш да будеш савршен“, одлучи се на подвиг, „продај имање своје и раздај сиромасима“. „Ако хоћеш“, говори Господ. Не захтевам овај подвиг од свију, јер га не могу сви понети, али ти тражиш савршенство, тако да ето, изврши овај подвиг и „хајде за Мном“. И младић који је, како се чинило, био спреман да испуни заповест великог Учитеља, ћутећи „постаде жалостан“, јер „бјеше веома богат“. Ревнујући за спасење, преценио је себе, није познао себе, није приметио какву је власт над његовим бедним срцем задобила страст стицања. „Све ми је дозвољено, али ми све не користи; све ми је дозвољено, али нећу да што овлада мноме“, говори апостол Павле. А ево добри младић је испао роб страсти стицања. Али, нека свако погледа на себе: да нема у теби овога греха? Страст према стицању је „корен свих зала“ (1Тим. 6, 10), драга моја браћо и сестре. Није грех то што си ти добростојећи или богат, али види: немој бити пристрасан премо богатству, јер пристрашће према заради, према новцу, претвара се у болест душе. Страст према стицању ослепљује човека, чини да се нада сам на себе, да буде беспокојан, безосећајан до суровости, неспособан за духовни живот. Човек који има страст према стицању – остаје способан само за традиционалну веру, односно, може да сачува изглед (побожности), а вера и религија нису изглед, нису обред или традиција, већ живот. „Христос – живот наш“. „Видели смо нови Живот“, говоре апостоли, сведочећи о Исусу Христу. „Када се богатство умножава, не сједињујте срце са њим“, говори цар и пророк Давид. Данашње Јеванђеље нам указује на то како да започнемо наш пут ка горњем Јерусалиму – шта треба да избегавамо на том путу; и зове нас, лењиве и спотичуће се, у нови живот, у живот у Христу. Амин. https://manastirpodmaine.org/episkop-mitrofan-znosko-borovskinedelja-30-po-pedesetnici/

Пандемија вируса корона је од Бога допопуштено искушење, које омогућава човеку да правилно погледа на свој живот и исправи га. То се наводи у посланици Његовог блаженства Митрополита кијевског и све Украјине Онуфрија, упућеној организаторима и учесницима Свеукрајинског форума «Украјина 30. Вирус корона: изазови и одговори» 8. фебруара 2021. године. Према речима Предстојатеља Украјинске православне цркве, тема форума је веома важна и актуелна, јер се претње створене пандемијом тичу људског живота и здравља. «Брига о здрављу човека — душевном, а истовремено и телесном — била је, јесте и биће један од главних приоритета Цркве», каже се у посланици Његовог блаженства Митрополита Онуфрија. Предстоjатељ је истакао високу важност медицинске делатности која се заснива на cлужењу љубави, усмерене на спречавање и ублажавање људских патњи, и подсетио је на то да се на свакој Литургији Украјинска православна црква моли за крај разорног помора и за лекаре, коjе сносе главни терет превазилажења пандемије. Његово блаженство је нагласио да, настављајући борбу против инфекције вирусом корона, друштво мора схватити духовне узроке свега што се догодило. «Бог допушта искушења не за наше врлине, већ за наше грехе и позива нас да се боримо против греха покајањем. Данас свако од нас треба да погледа у себе и донесе праве закључке» — рекао је у поздраву Његово Блаженство Митрополит Онуфрије. Архипастир је убеђен да ово ново искушење «отрежњава и омогућава нам да правилније гледамо на живот, процењујемо га и исправно градимо будућност тако да је користан не само на земљи, већ и после, на Небу». https://mitropolija.com/2021/02/11/mitropolit-onufrije-o-pandemiji-ovo-iskusenje-pruza-priliku-da-ispravno-gledamo-na-svoj-zivot/

Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило са свештенством служио је данас, 23. јануара, на празник Св. Григорија Ниског, Свету архијерејску литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Звучни запис беседе Сабрани на Светом богослужењу су имали посебну радост да прусуствују рукоположењу у чин свештеника ђакона Павла Божовића, дипломираног правника, вјероучитеља и дугогодишњег новинара Радио Светигоре, што су и потврдили саборним клицањем: Аксиос! Достојан! Бесједећи послије прочитаног јеванђелског зачала, Преосвећени владика је говорећи о кушању Христовом у пустињи казао да је ђаво непријатељ Божији и непријатељ људског рода, који је позавидио нашем праоцу Адаму док је био у Рају, преварио га и извео из Раја те да је од тада почела историја људског рода на Земљи. Ђаво кроз читаву историју родa људскога, како је казао, куша човјека и народе особито са три страсти: сластољубљем, среброљубљем и славољубљем. “Из њих се изводе и многе друге страсти и привезаности које постоје. Ђаво вара човјека и народе наносећи велику штету људском роду. Господа Исуса Христа послије крштења на Јордану, како каже Свето писмо, изведе Дух у пустињу да Га ђаво куша. Намјерно је Господ дошао у пустињу да би показао да је Он, као нови Адам, јачи од свих страшилишта, превара и обмана ђавола, да је дошао да га побиједи и ослободи људски род од његове обмане.” Исус Христос је постио 40 дана и 40 ноћи без хране и воде због нас у Јорданској пустињи, иако Њему није било потребно да пости. Послије тога ђаво поче да куша Господа. “Ђаво куша човјека, знајући да нема никакве силе и снаге над њим, осим уколико му човјек то сам не дозволи, односно Бог никад неће попустити искушење на човјека ако он се не саглашава са тим”, бесједио је владика Кирило, објаснивши да би ђаво могао да дјелује на човјека, он прво куша његову вољу. Тако ђаво прво предлаже Господу да ако је Син Божији учини да камење постане хљеб, али Господ Исус Христос одговара ријечима Светога писма: Човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи које изађе из уста Божијих. То искушење стварања неког изобиља на земљи, друштва у којем ће сви бити сити и задовољни, увијек је стајало пред људима и народима. У суштини ђаво удара на вољни дио душе човјека користећи тзв. страст сластољубља или стомакоугађања нашој палој природи. Ту страст, како је истакао, Господ Исус Христос је побиједио у пустињи имајући чврсту вољу да служи Богу, говорећи нам о чему би требали да мислимо сваки дан. “Наша будућност је живот анђелски, а анђели живе само хранећи се благодаћу Божијом и ријечи која излази из уста Божијих”, поучио је сабране владика Кирило, додавши да је циљ уподобити се анђелском животу, бити задовољан храњењем благодати и ријечи Божије. Занимање да будемо хришћани, слуге Божије, треба да нам буде главно занимање, поручио је владика, додавши да све остало, што нам је потребно за испуњење неких земаљских наших циљева, треба да нам је другостепено јер су то само пролазна задовољства: “Бити слуга Божији, учити се ријечи Божијом припрема нам вјечни живот. Човјек мијења и претпоставља прах и пролазност вјечности, не разумијевајући да га ђаво куша кроз ту страст сластољубља или угађања својој палој природи.” Говорећи о другом искушењу којим је ђаво кушао Господа, Преосвећени је подсјетио да је ђаво почео да цитира Свето писмо, наравно, погрешно га тумачећи. Он је нагласио да су све секте, сви расколи, јереси, настале управо из погрешног тумачења Писма. Наиме, ђаво је извео Исуса на врх цркве рекавши: Ако си Син Божији, скочи доле, јер је писано: ‘Анђелима својим заповиједиће за тебе, и узеће те на руке, да како не запнеш за камен ногом својом‘. Али Христос прозирући његово лукавство одговора да је у Светом писму написано: Немој кушати Господа Бога свога. Иако је то искушење узношења изнад Цркве стајало увијек пред цивилизацију људску, Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички је мишљења да је свој врхунац достигло у научном и технолошком развоју наше савремене цивилизације. Наиме наука и техника су напредовале и то, по његовом мишљењу, није против Бога. “Човјеку је Бог дао да ствара јер је створен као боголико биће. Међутим, у једном тренутку научници, владари, који су видјели сва та достигнућа, помислили су да могу без Бога, без Цркве, да је наука паметнија од Цркве”, истакао је Епископ Кирило, нагласивши да Бог увијек изнова подсјећа човјека да не може без Цркве и без Бога, јер Црква у себи садржи знања о пуноћи откривења Бога у овоме свијету у човјеку па самим тим и сва потребна знања. Треће искушење које је ђаво поставио пред Христа било је да ће Му дати сву власт овога свијета, што може да се тумачи као славољубље, али и среброљубље, јер се често људи саблажњавају великим имањима и таквих је било много у историји људског рода. Међутим, Господ му је рекао ријечи, које и ми сви треба да кажемо таквом кушачу који нам нуди некаква царства која он у суштини и не посједује: Иди од мене, Сатано, јер је написано: Господу Богу своме клањај се и њему јединоме служи! “Треба да знамо ма колику власт да имамо у овоме свијету, били професори, господари, владаоци, да је Бог изнад свега тога. Једино нам Бог може дати лијек бесмртности. Својим домостројом спасења Он је то даровао људском роду, а на нама је да ли ћемо то и прихватити”, поучио је сабране владика. Преосвећени Епископ Кирило на крају своје литургијске бесједе казао да на основу одговора Христових на ђаволско кушање, можемо да закључимо да морамо да изучавамо Свето писмо, Свете књиге, Свете оце, јер се у њима налази сва мудрост која нам је потребна за спасење. “Ако будемо у томе ревносни, слушајући Цркву Божију, наше архипастире и пастире, увијек ћемо моћи да дамо одговор на свако кушање ма од кога долазило. Наше главно занимање је бити хришћанин, бити слуга Божији. Све остало треба да радимо, да обезбјеђујемо храну и за себе и за своју породицу, и све друге ствари, да се бавимо умјетношћу и науком, све то је Бог дао човјеку, али човјек увијек треба да зна да Господу Богу јединоме треба да се клањамо и Њему јединоме служимо”, казао је Његово преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички г. Кирило. На крају Свете службе Божије, благословећи ступање ђакона Павла у узвишени свештенички чин, Преосвећени владика Кирило је подсјетио да је отац Павле из часне и знамените куће Божовића из Црмнице. “Како већ сви добро знате, он је много присутан у медијима. На Радио Светигори је дугогодишњи сарадник, а посебну улогу је имао у интернет литијама, гдје је успјешно пренио дух Литија у интернет простор.” Владика је указао и на јеванђелску синтезу старог и новог, исказујући увјерење да ће и отац Павле управо то посвједочити својим пастирским дјеловањем и животом: “Он је као мудри књижевник који се научио Царству Божијем и износи из своје ризнице и старо и ново, што је јеванђелско правило. У преносном смислу треба знати користити савремене технологије у мисији Цркве, али не треба запоставити ни старо, што значи да ће он управо све оно што поручује преко савремених технологија примијенити и у пастирском раду.” Након Преосвећеног Епископа Кирила сабранима се обратио старјешина дворске цркве на Крушевцу, протојереј-ставрофор др Борис Брајовић: “Сваки свештеник од Мојсија па до данас зна да је постављен над имањем Његовим – Господњим и да је слуга радости наше! Ми смо призвали нашега ђакона Павла на љубавну тајну свештенства, како рече наш владика Кирило, у коју га је увео наш Митрополит Амфилохије кроз своју духовну дјецу Епископа будимљанско-никшићког г. Јоаникија, администратора Митрополије црногорско-приморске и Епископа буеносајреског и јужно-централноамеричког г. Кирила.” Прота Борис је нагласио да пут којим треба свештеник да иде јесте пут Митрополита Амфилохија, а то је пут истине, пут на којем свештеник нема шта да крије, већ свијетли својим примјером свима који су му повјерени: “Данас оцу Павлу могу само да пренесем оно што смо ми ђакони, свештеници, служитељи Цркве Христове научили од нашега Митрополита. А то је, оче Павле, онај пут којим треба свештеник да иде. Да оно унутрашње буде као оно спољашње, дакле, да свештеник нема шта да крије. Свештеник је, оче Павле, као жижак на свијећи на којем се укрштају Божански и људски зраци, да освијетли пут онима који су му повјерени”, поучио је новог свештеника отац Борис. На крају протојереј-ставрофор Борис Брајовић је поручио да је Митрополит Амфилохије живио и учио примјером љубави према човјеку без обзира на све, односно, примјером љубави каквом је управо Бог заволио човјека: “Не заборави, оче Павле, да се никад не жестиш и не љутиш на друге. Воли друге када немаш никаквога разлога да их волиш! Томе нас је научио Митрополит! Да волимо оном љубављу којом је Бог заволио нас!” Извор: Митрополија црногорско-приморска

Братство манастира Буково је трећи дан Божића, када наша света Црква празнује Светог првомученика и архиђакона Стефана, свечано прославило светом архијерејском Литургијом. Звучни запис беседе У току свете Литургије преломљен је славски колач и освештано кољиво које је принео архимандрит Козма прослављајући Светог Стефана као своју крсну славу. По завршетку Литургије Епископ тимочки произнео је празничну беседу. Говорећи о Светом архиђакону Стефану, владика Иларион је подсетио сабрани народ да је овај велики светитељ први пострадао за Христа када је каменован до смрти јер је проповедао Христово јеванђеље. Као што су онда устали на архиђакона Стефана под изговором да он руши веру отачку, тако се и данас поново диже аждаја на Цркву Христову под изговором да су хришћани који се причешћују ризик и опасност за здравље овога света, да су хришћани, како скарадно кажу „лижачи кашичице“. Каква срамота и какво безумље за људе који су створени по лику Божјем! А Христова наука нам дарује не само реч већ и живот, Истину, светлост и показује нам пут. Христова наука није само религиозна филозофија и некакав систем, него је то најнепосредније заједничарење са самим Богом у Светој тајни причешћа, рекао је Преосвећени Епископ. За крај, владика тимочки пожелео је свима апостолску веру, јединство у молитви и труд у испуњавању сваке хришћанске врлине. Извор: Епархија тимочка

Мир Божији, Христос се роди! У данашњем, првом делу Божићног интервјуа са Његовим Преосвештенством Епископом Шумадијским Господином Јованом чућете како владика Јован види 2020.годину у којој је Српска Православна Црква остала без патријарха Иринеја, без митрополита Амфилохија, без епископа ваљевског Милутина, а епархија шумадијска без више свештеника и монаха. Звучни запис разговора Чућете и какве успомене везују епископа Јована за блаженопочившег патријарха Иринеја са којим се познавао више од пола века и како је изгледао њихов први, а како њихов последњи сусрет. Тема данашње емисије је и избор за новог патријарха СПЦ и како црква живи после упокојења патријарха Иринеја. Извор: Радио Златоусти

Фељтон "Живот у Христу" посвећен је блаженопочившем поглавару Српске Православне Цркве Његовој светости патријарху српском Иринеју, који од 22. новембра 2020. лета Господњег, почива у крипти Светосавског храма на Врачару. Живот 45. наследника трона Светог Саве био је овенчан Православљем у Васкрслом Христу. О значајним јубилејима "1700.година Миланског едикта", "Осамсто лета СПЦ", празницима које је патријарх српски величао са верујућим народом са сверадосним поздравима "Христос се роди!", "Бог се јави!", "Христос Васкрсе!" и другом у получасовној документарној емисији КУП-а. Фељтон "Живот у Христу" потписују аутор Биљана Савић, монтажер Марија Аранђеловић и редитељ Драгица Гачић. Извор: РТС

Архимандрит, професор, писац и летописац Јован Радосављевић ученик је Светог Владике Николаја који је утицао на његово монашко усмерење. У манастир Жичу отишао је уочи Другог светског рата и био сведок 9. октобра 1941. године бомбардовања једне од највећих српских светиња о чему је написао књигу „Живот и страдање Жиче и Студенице (1939-1945)“. Архимандрит, професор, писац и летописац Јован Радосављевић ученик је Светог Владике Николаја који је утицао на његово монашко усмерење. У манастир Жичу отишао је уочи Другог светског рата и био сведок 9. октобра 1941. године бомбардовања једне од највећих српских светиња о чему је написао књигу „Живот и страдање Жиче и Студенице (1939-1945)“. Из спаљеног манастира понео је молитвеник који има код себе и данас. Од 1948. до 1955. године боравио је у средњовековном манастиру Рача, код Бајине Баште заједно са монахом Павлом, будућим српским Патријархом. О својим сећањима на овај период живота у српској светињи написао је књигу „Манастир Рача са прилогом о братству и рачанском бившем сабрату патријарху Павлу“. Када је монах Павле изабран за рашко-призренског епископа 1957. године, у Призрен је пошао заједно са њим и отац Јован. Завршио је Богословију, а потом и Богословски факултет и постдипломске студије у Атини. Извесно време био је професор у Призренској богословији. Познавао је оца Јустина Поповића који је на њега извршио снажан духовни утицај. Као изванредан познавалац историје СПЦ и сведок драматичних деценија духовног и народног живота, архимандрит Јован (световно Милисав), као уман и духовно просвећен оставио је бројна дела а данас је посебно цењен као духовник, аскета и ревносни богослужитељ и молитвеник. *Писали сте о савременим српским подвижницима који су кроз лични опит непрекидног подвига и труда истовремено били на крсту и распећу са повереним им душама о којима су се пастирски старали. Колико се српски народ преображавао из славе у славу са својим подвижницима прошлог и овог века? – Поред осталих књига о томе сам писао у књизи „Начин монашког живота“, где сам представио шта је монаштво и какав је то монашки начин живота. То је мали Патерик 20. века у коме су забележени наши монаси који заслужују да се запамте – добри монаси, добри подвижници. Аскеза и подвиг припадају свим верујућим православним хришћанима. Није само монах подвижник. Свети Владика Николај је говорио да је наш српски народ подвижнички и наводио многе врлине које су кроз векове красиле наш народ – побожност, скромност, честитост, поштење. Српски народ је многе тешкоће поднео и многе подвиге учинио да би сачувао своју веру, свој образ и духовне вредности које чине човека човеком, хришћанином и чланом Цркве. Свети Владика Николај је говорио да између вере и подвига српског монаха и породичног човека српског народа у испољавању лика Божијег нема велике разлике. Монаси стварају духовну породицу, они су духовни пастири и духовни оци свом народу који твори биолошку породицу. Велики је смисао свештенства у Цркви, јер они уче народ како треба да живи. До Светог Саве монаштво је у својим подвизима било усмерено на повлачење од света. Монах се сав предавао Богу, живео да духовно просија и засветли својим врлинама, чиме ће сигурно бити од користи свима који желе да се угледају на њега. Свети Сава је осетио потребу свог народа да монах поред манастира, испоснице може повремено, ако је духовно довољно узрастао, да уђе у народ и проговори реч о вери, Богу, врлинама, начину хришћанског живота. Црква је прихватила и наставила са праксом да старији и искуснији монаси пруже свом народу духовни подстрек, али само они подвижници који засијају својим животом и запале свећу своје душе да буде јасна и светла пред Богом. Кад засветли својим животом, кад постане свећа горућа, моћи ће да засветли свима и буде од велике духовне користи. *Какав монах треба да буде? – Осећам да је Бог позвао мене као монаха, да будем од мало веће користи своме народу. А бићу ако се трудим да будем молитвен, предан Богу срцем, душом и свим бићем и својим примером зрачим свима око себе – и монасима и народу. Ако се трудим да будем угодан Богу својим подвизима и својим животом, слободно могу да изађем пред Господа и да тражим, као дете од Оца, да молим, да клечим, да плачем и тражим помоћ за свој народ и своју Цркву – да Господ помогне. Монаси морају бити повучени од света у Божију тишину, где могу да саберу мисли своје и целу душу своју кроз молитву, да себе предају Богу и везују себе за Бога који стоји изнад деце своје као Отац и прати живот свих нас. Ако се трудимо да живимо богоугодним животом, молитвеним и по Његовој вољи, неће нас заборавити и неће нас оставити да нам не изађе у сусрет за оно што нам треба. Наше материјалне потребе Бог неће заборавити, оне су додатак. *Колико је позив на подвижништво својствено човеку модерног доба? – Сваки хришћанин је у извесној мери подвижник. Живот је подвижништво и не можемо никада рећи ко је колико подвижник – да ли је велики или мали подвижник. И исто тако никада не можемо казати „доста је“, већ смо дужни да се увек усавршавамо, јер смо створени као икона Божија, као слика и прилика Божија. Прилика нам је задата а слика нам је дата јер смо је добили сами по Господу Исусу Христу. Када је Христос дошао на свет, постао је наша слика, постао је човек. Човек не може никада бити савршен као Отац наш небески, зато што је једино Бог Свемогући, Свезнајући. Човек је онолико колико му је дато и не може бити савршен, али може да се толико духовно уздигне да се задиве и анђели и зарадују. Исто тако, ако неће да слуша заповести Божије и неће да их чини може толико да падне да га се застиде и ђаволи. Човеку је дата велика слава. *Зашто је потребно придржавати се поста и у свему бити уздржљив, морамо ли се прецизно држати прописаних правила поста , што нам је значајно да знамо обзиром да је у току Велики Васкршњи пост? – Не треба одређивати пред Богом колико треба молитве и добрих дела, живот није математика. Не можемо имати трговачку рачуницу пред Богом! Можемо да постимо колико нам Бог даје снаге, а Црква је одредила оно што је потребно, колико је обавезно – четири поста у години, среду и петак. Има оних који фарисејски кажу: постио сам 2, 3, 5 или 10 дана и ја сам измирио своје Теби Боже, а Ти знаш колико мени као свом праведнику треба да даш. У Светој Литургији Господ се нуди свим људима и зато не можемо никада рећи колико треба постити да се причестимо, већ треба да се причестимо што можемо више, и увек да смо спремни из љубави за ту свету тајну. У припреми за причешће морамо да се чувамо псовки, мржње, лоших дела. Ако си се замерио брату – отиђи прво па се измири па онда приступи светом причешћу. С Богом ћемо се измирити кроз исповест и кајање. Није само одлучивање од хране довољно. Храна посна није никакав циљ за нас људе, она је средство помоћу кога долазимо до циља, а циљ је спасење. Циљ је да се опростимо од греха, да се покајемо, да нас Бог заволи као децу своју и да се чувамо од греха благодаћу Божијом коју не смемо да одбијамо од себе. Ако Бога вређамо, онда Он благодат своју удаљује од нас јер нисмо достојни Њега и благодати Његове. Човек не води рачуна о храни и то је разлог зашто је Црква одредила правила поста. Ништа преко мере! Са владиком Павлом сам провео скоро 50 година док није постао патријарх и сећам се његових речи: „62 ми је године, а дођу ми мисли понекад такве да се сам себи чудим, па кажем – јеси ли то ти или је неко други? Па се сам себе застидим и одмах видим какав треба да будем! Господ ми каже кроз Цркву моју – имаш Павле да постиш и да живиш тако и тако! Ја сам дужан да слушам Цркву своју и да јој се повинујем. Као чедо“. Такви треба сви да будемо. *Има оних који су се у тешким временима лишили распламсалости за духовно и небеско и сматрају да ће се спасити само молитвама монаха, наших молитеља пред Богом и да је то довољно? – Време је исто јер га је Бог створио, али смо ми људи постали лоши јер смо охладнели љубављу Божијом, охладнели вером и многим врлинама и изопачили смо се. Све је дозвољено, свако је за себе правда. Изгубили смо мерила која треба да имамо и отишли у нихилизам. Често ћете чути: „Све је пропало…“. Тако не сме да се говори. Бог ће сачувати оне који су му потребни. Господ је уништио градове који су се одали тешким пороцима, јер су живели неприродним и неморалним животом. А данас је то постало заштићено законом, на велику несрећу за наше време. Надамо се да у нашем народу има макар десет праведника ради којих Господ и држи Земљу. Његова је милост велика и он зна зашто нас трпи и чека. Наше је да не испробавамо Божије трпљење и Божији гнев, него да се трудимо да што мање грешимо и да Господа умилостивимо да нам опрости грехе наше кроз нашу веру, кроз нашу Цркву, кроз исповест, кроз молитву, кроз свету тајну причешћа. То су подвизи. Никада не треба говорити- пост је само за калуђере и попове. Свим верујућим људима је то потребно. *Сваке године 24. марта обележавамо годишњицу страдалих од НАТО бомбардовања, о којем сте написали књигу „Верни народ под бомбама“. На шта треба да нас подсећа овај догађај? – У свету глобализације, где је све дозвољено човеку од демонске силе, постоје многи народи који желе да овладају и другим народима, чак целим светом. Сетимо се да је старозаветни цар Навуходоносор, желећи да овлада целим светом, почео да чини зла дела док Бог није проговорио и казао му да је Он Творац свега – и Неба и Земље и историје свих народа, и да ће зато што није познао Бога ићи у пустињу, са бесловесним животињама, где је скренуо с памети док позна да Вишњи влада светом. Данас је посебно потребно да познамо да Вишњи влада овим светом. Владајући људи у државама хоће да буду цареви, краљеви, председници и над другим народима и сматрају чак да су као Бог. Од римских царева, све до Хитлера и Тита, сви су имали тенденцију да владају светом. Велике силе НАТО пакта својом агресијом на Србе су показале да им је култура незнабожачка. Сви агресори имају свој екуменизам. Шта значи амерички амблем са шест кракова, него жеља да се овлада свим континентима? То је симбол и комунизма. Ово треба да нас подсећа да морамо да водимо рачуна кроз Цркву своју, кроз веру своју шта је Божије а шта сатанско. Речено је да ће хришћани бити много прогањани на овом свету, да ће трпети са својом Црквом докле Бог хоће. Ми морамо да живимо Његовим животом, богочовечанским, којим је он живео на земљи. Не можемо се спасти ниједним другим именом, него именом Сина Божијег Господа Исуса Христа који је послат да сви имају живот вечни, да нико не пропадне и да се сви спасу. Бог је одредио да то чинимо кроз Цркву и кроз јерархију која гради нашу Цркву. *Црква и њена јерархија у савременом свету вреднује се као обична људска вера у Бога коју треба прихватити, а не разумети. Савремени човек игнорише црквене институције у корист начела личне слободе и независности, осим када су у питању обреди крштења, опела, сечење славског колача и венчање. Како живети данас сталну хришћанску антиномију – бити у свету, а не бити од света? – У Светом Писму је речено да ће суд Божији почети од куће Божије. Сви ми морамо знати, први ми који смо у Цркви, јеванђељске речи да слуга који не зна вољу Господара биће мало кажњен, а слуга који зна вољу Господара а чини шта не треба, биће много више кажњен. Људи који су у власти – било световној или црквеној – треба да чине шта је Богу мило.Ми православни Срби имали смо Светог Саву и много светих личности који су нам били примери и духовне старешине, али сада живимо неким другим животом и гневимо Бога. Најважније је да будемо људи, како каже Патријарх Павле, да смо увек везани за Бога, за законе Божије, за Цркву Божију, за свеце Божије. Најбоље је када човек има меру у животу и живи умерено – онако како Бог жели. Ми сами морамо да почнемо да бринемо о нашој души. Како? Морамо да сарађујемо са Богом, са Црквом а то чинимо кроз врлине, кроз молитву, кроз пост. Ако тако радимо и живимо створиће се на земљи рај, а не бомбардовања и ратови. Модерни човек мора да се мења. *Данас је пракса да се се исповедамо брзо, кратко и површно – на Литургији, на највеће празнике Божић и Васкрс. Шта је Ваш духовни савет, како се исповедати и колико се често причешћивати? – Ми смо грешни род Адамов и то Господ знаде, па од нас тражи искрено покајање кроз које се чистимо од греха. Ако се неискрено кајемо и молимо, онда смо сами криви јер то Бог неће услишити. Господ је оставио својој Цркви да исповеда вернике. Кајући се треба да се трудимо да више не грешимо сузбијајући у себи нагоне на неке грехе – псовка, свађа, мржња, страсти… Свако од нас зна да на себи има лик Божији, па мора да се труди како ће да живи. Литургија служи да се верници причешћују и да увек буду спремни за ту свету тајну. Ако нису спремни, причешће им може бити више на осуду него на корист, и још више ће им бити на осуду ако нису спремни па осуђују Цркву што их често призива да приступе тој светој тајни. Свети Јован је говорио да треба вршити припреме у посту, покајању и исповедању који морају бити целокупни – и наше душе и тела. Ако се тога држимо, можемо се причешћивати скоро сваког дана, уколико се осећамо спремним. Господ је зато и дошао. Ако се не осећамо спремним, ако недостојно узимамо свето причешће, онда узимамо огањ на себе који може да нас спржи. То је највећа света тајна и светиња коју ми примамо у себе. Цело наше тело се освећује причешћем, и наша душа и мисли. Ја не бих одређивао у данашње време колико пута се може причешћивати. Ми који верујемо треба да имамо свог духовника код кога се исповедамо и да будемо сагласни са њим када можемо приступити причешћу. *Како да задобијемо ревност за молитву? – Нека је Господу слава за све, морамо се трудити колико можемо на путу спасења кроз Цркву нашу свету и кроз молитве Господу. Ми немамо другог начина да можемо с Богом разговарати, нити смо достојни да можемо на други начин разговарати. Молитва је наш разговор са Богом и требало би да буде што чешћи. Када чувамо себе од неприкладних речи и дела онда приступамо молитвом „Учини Господе оно што ми не можемо као људи. Твоја смо деца, Тебе верујемо, Тебе волимо, Твоји смо“. Увек се сећам како се молио чика Крсто, сељак из Чајнича: „Господе, Крсту се Твоме клањам, Теби се молим, Теби верујем, Твој јесам – помози ми!“ Рекао је све. Цела догматика и молитвословље је стало у неколико речи. КАКО СЕ ПРИЧЕШЋИВАТИ Ја не бих одређивао у данашње време колико пута се може причешћивати. Ако си спреман, увек приђи, ако ниси – уздржи се, немој! Труди се да се припремиш и удостојиш за причешће, да себе вежеш за Бога, за покајање. Ми који верујемо треба да имамо свог духовника код кога се исповедамо и да будемо сагласни са њим када можемо приступити причешћу. Литургија служи да се верници причешћују и да увек буду спремни за ту свету тајну. Ако нису спремни, причешће им може бити више на осуду него на корист, и још више ће им бити на осуду ако нису спремни па осуђују Цркву што их често призива да приступе тој светој тајни. Свети Јован је говорио да треба вршити припреме у посту, покајању и исповедању који морају бити целокупни – и наше душе и тела. Ако се тога држимо, можемо се причешћивати скоро сваког дана, уколико се осећамо спремним. Господ је зато и дошао. Ако се не осећамо спремним, ако недостојно узимамо свето причешће, онда узимамо огањ на себе који може да нас спржи. КАКАВ МОНАХ ТРЕБА ДА БУДЕ Осећам да је Бог позвао мене као монаха, да будем од мало веће користи своме народу. А бићу ако се трудим да будем молитвен, предан Богу срцем, душом и свим бићем и својим примером зрачим свима око себе- и монасима и народу. Ако се трудим да будем угодан Богу својим подвизима и својим животом, слободно могу да изађем пред Господа и да тражим, као дете од Оца, да молим, да клечим, да плачем и тражим помоћ за свој народ и своју Цркву да Господ помогне. Извор: Чудо

У овонедељноj емисији Храм о суштини молитве, врстама, предусловима да она не буде заморно, механичко изговарање речи, већ чин који одмара душу, како да научимо да се молимо, разговарамо са проф. др Растком Јовићем, Православни богословски факултет Универзитета у Београду. Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис емисије „Један од разлога што заједничка или лична молитва изгледа тако мртва или тако конвенционална је тај што често неостаје чин молитве који се одиграва у срцу које има заједницу са Богом. Овакав израз, било вербалан или кроз акцију, може помоћи, али они су само изрази онога што је есенцијално, наиме, дубоке тишине општења. Сви знамо да су љубав и пријатељство у људским односима дубоки када можемо са неким да ћутимо. Све док су нам потребне речи за одржавање односа, можемо са сигурношћу и тугом закључити да је то, још увек, површна релција; и тако, ако желимо да обожавамо Бога, морамо пре свега научити да се осећамо срећни када смо заједно са Њим у тишини. Ово је много лакше него што се то у почетку човеку може учинити; потребно је мало времена, нешто поуздања и храбрости да се отпочне." (Митрополит Сурошки и Лондонски Антоније Блум „Жива молитва") Извор: РТС

Јеромонах Јустин Мреновић, сабрат Цетињског манастира и келејник блаженопочившег Митрополита Амфилохија, говорио је за радио ”Светигора” о десет година проведених уз Митрополита. Отац Јустин је био уз Митрополитову болничку постељу последњих дана његовог овоземаљског живота. Звучни запис разговора За почетак, желела бих да упознате наше слушаоце са Вашим животним путем, ви сте из Пећи, па како вас је пут довео овде где сте сада? Поделите са нама најраније успомене на сусрете са Митрополитом Амфилохијем, а и с обзиром да сте из Метохије, можете ли из Ваше перспективе представити укратко Митрополитову улогу на простору КиМ и међу народом тамо. Мислим да везу Митрополитову са Пећком патријаршијом и уопште са Косовом и Метохијом не треба детаљније објашњавати. Као што Патријарх рече на опелу: сви знамо да је Митрополит ту косовску рану дубоко носио. Али је он увек понављао ону Његошеву реч, да је надање наше на Косову закопано у једну гробницу. Не безнађе, него нада, јер је то гробница из које очекујемо васкрсење. Ја сам управо у Пећкој патријаршији, још као дете, имао те прве сусрете са Митрополитом Амфилохијем. Памтим га док је још као јеромонах, професор Богословског факултета, долазио, а ја сам са покојним дедом стално ишао у Пећку патријаршију, тамо сам чтецирао и помагао. Када је он 1990. године, као епископ банатски, заједно са блаженопочившим Патријархом Павлом који је тад био рашко-призренски епископ, дошао у моје село, Витомирицу поред Пећи, да освешта камен темељац за парохијски дом, ја сам тада, имао сам једанаест година, први пут ушао у олтар да чтецирам, и прво послушање је било да држим жезал Митрополиту Амфилохију. Сећам га се – био је млад, мршав, црне браде… И у једном тренутку на Литургији окреће се према мени и каже: „Можеш ли ти да држиш тај штап?” А ја онако гледам га и кажем: „Могу, могу”. А он ми на то рече: „Добро је то, јунак си ти, можеш ти то да носиш” Тада ме је таква радост била обузела да бих, да је требало, до сутра ујутру држао тај штап. Некако од тог тренутка читав живот ме је Господ на неки невидљив начин упућивао на Митрополита Амфилохија. Игуманија пећка, мати Февронија, ми је била друга мајка, она која ме је духовно родила. Та топлина коју сам осетио у манастиру, од мати Февроније и њених сестара, касније ме је носила кроз цео живот. Мати Февронија је са друге стране била врло блиско везана за Митрополита, и Митрополит је често говорио да је његова духовна мајка мати Февронија. Нажалост, ’99. је дошло до несреће и до полома на Косову и Метохији, када је скоро цела Метохија испражења, од Пећи до Призрена доле, није остало било ни неколико хиљада Срба. Кад се наша војска повлачила и добар део народа са њом, а тек улазиле међународне снаге, у том неком вакуму упале су биле и шиптарске банде из Албаније, а и од домаћих Шиптара терориста је много наших људи страдало. О томе најбоље сведоче Митрополитови дневници са Косова и Метохије, које је Светигора објавила. То могу и лично да посведочим: наше село Витомирица је имало око 2.500 Срба до ’99, и у једном тренутку, када се војска повлачила, то мало Срба што је остало по другим селима око Пећи се било склонило код нас у Витомирицу. Ту су били и моји родитељи. Брат и ја смо једно две недеље раније, са већим делом народа, за војском изашли. Пошто су Шиптари већ почели да упадају у село питање је да ли би ико од тих неколико стотина Срба, колико је у том тренутку остало било у Витомирици, остало у животу да није Митрополит дошао са Италијанима. Он је прво молио, преклињао сељане да се не селе него да остану. Међутим, када је видео да нити Талијани могу да пруже заштиту, а да нажалост и међу нашим људима има, као и увек кад се умешају политика и службе безбедности, људи који су говорили да треба да се иселе сви за Србију и Црну Гору, да нико ту неће жив дочекати сутра, онда је успео преко италијанског генерала да обезбеди заштиту и пратњу том збегу до границе са Црном Гором. Тако да су се моји родитељи, а и већина сељана, спасли захваљујући Митрополиту. После повлачења остало је десетак, петнаестак Срба у селу. Међутим, сви до једног су побијени на зверски начин. Митрополит их је својим рукама скупљао по вододеринама, по баштама, по шталама, где год их је налазио. Неке полуспаљене неке већ од животиња нагрижене, и све их је својим рукама сахрањивао. Тако да је Митрополит на најбољи могући начин оправдао своје звање Егзарха пећкога. Мислим да нико достојније није у задњих двеста педесет година носио ту титулу од њега, зато што је стварно, свим бићем својим, био посвећен тој нашој великој рани. Зато и дан данас, мислим, ниједно име на Косову и Метохији не изазива више страхопоштовања и не улива више поверења и љубави од имена Митрополита Амфилохија. Свако сам се лето враћао у Пећку патријаршију, да бих био макар два месеца са сестрама, да им помогнем, а у ствари више да себи дам мало одушка. Увек би у то време, лети, Митрополит долазио да служи у Пећкој патријаршији, тако сам се и са њиме сретао. А кад сам већ и у души одлучио да идем у манастир, осећао сам да је једини коме могу душу да отворим Митрополит Амфилохије. На то моје осећање се надовезало и познанство са оцем Луком, покојним игуманом Цетињског манастира, и одласци на Цетиње. Тако сам се и директно везао за Митрополита. Пре него што сам упознао оца Луку, мислио сам: „Доћи ћу ја у Црну Гору у сваком случају, пошто је Митрополит тамо, али не знам у који манастир”, али кад сам упознао оца Луку и кад сам после упознао цетињску братију, знао сам да је ту моје место. Те задње године кад сам отишао у Пећку патријаршију, позвала ме је мати Февронија и рекла: „Знаш, размишљала сам нешто, и видим да имаш склоности ка монаштву (а ништа јој пре тога нисам причао, али је она сама, онако како је Бог био дао прозорљиву, видела) – најбоље би било да ти одеш лепо код Митрополита на Цетиње, да те он тамо замонаши и рукоположи, па, пошто све нас знаш од детињства, да дођеш овамо и ту да служиш Богу, па да нас све лепо сахраниш, пошто смо све ми старе.” Пре него што сам отишао у манастир читао сам код Аве Јустина да је човек који нема монашког настројења а замонаши се најнесрећнији човек на свету. Ја сам се једно две године борио са том мишљу: „Боже, да ли имам ја призив монашки у себи?”. Када сам дошао у манастир заборавио сам на ту своју дилему. Митрополит је скоро сваки дан ишао негде, међутим дешавало се и да буде по пар дана са братијом у манастиру, и онда смо били у прилици да упознамо Митрополита као обичног човека. Он се ни по чему није издвајао од монаха и искушеника. Кад је дошло време да се монашимо, било је нас тројица искушеника: отац Петар, покојни Прохор и ја, чекали смо исповест задњу пред монашење. Кад је мој ред дошао, испричао сам му укратко опет цео свој живот, и оно што сам у том тренутку имао да исповедим. Узео сам благослов, и Митрополит ми је рекао: „Хајде, сад стани пред Господа и кажи: Господе, слуга твој те слуша, и не брини ништа.” Таман да изађем из келије Светог Петра, где смо се исповедали, када ми је он, буквално овим речима, рекао: „А што се тиче тога да ли си имао монашки призив или ниси, из твоје исповести се види да си га очигледно имао, и то из детињства још.” Сав срећан што сам коначно добио одговор на своје питање изашао сам из келије Светог Петра. Тек после неких пола године схватио сам да ја њему уопште нисам помињао то, нити сам га питао, него је он сам, како му је Господ откривао неке ствари и тајне које је требало, одговорио буквално оним речима којима сам ја сâм себе питао у вези свог духовног живота и монашког призвања. Иначе, Митрополит је био једноставан човек. Код њега је све било сасвим нормално, као са својим родитељима – питаш га, и нашали се са тобом, уме понекад да те благо укори а онда ако види да си се растужио због тога, он ти каже: „Ајде, благо мени, па да се поправљамо” – дао ти је васпитну меру, рекао ти је шта не ваља, рекао ти је начин на који да се исправљаш, али те је после онако људски подигао, да не лежиш скрхан од свега тога. Прошло је тачно десет година од вашег монашења, које је било на Лучиндан 2010, што говори да сте ви тачно десет година Митрополитов келејник… Шта тачно подразумева послушање келејника? Братија се често шалила са мном да сам собарица… Келејник је у ствари монах или искушеник који брине о келији, односно о просторијама у којима живи игуман или духовник. Пре мене је келејник Митрополитов двадесет година био отац Матеј, који је данас сабрат манастира Острог. Он је беспрекорно бринуо о Митрополиту. Мени је отац Матеј, озбиљан и одговоран, био узор, и начин на који је он обављао своје послушање. С тим што је оцу Матеју било много теже него мени. Он је дошао у Цетињски манастир истог дана када и Митрополит, и био му је у прво време и возач и кувар и чтец на Литургијама, а и келејник и гостопримац. Оцу Матеју је током 2009. године неколико месеци помагао у том послушању о. Климент. Пошто је отац Матеј прешао 2010. године у Острог, а о. Климент у Прасквицу, онда је Митрополит, по њиховој препоруци, благословио да га ја наследим на том послушању. Бити келејник Митрополиту Амфилохију је било једно од најлакших послушања у манастиру. Сам Митрополит је био врло скроман. До задњега тренутка гледао је да не буде никоме на терету, сам је о себи бринуо и није давао да нико око њега ради. Тако да се, осим можда ових задњих двадесет дана, углавном моје келејништво сводило на то да бринем о чистоћи његових просторија, ако треба нешто да му додам и кад долазе гости да их послужим и будем ту при руци. Да ли је било разлике између Митрополита као архијереја и Митрополита као сабрата Цетињског манастира? Једина разлика између Митрополита као митрополита и Митрополита као сабрата Цетињског манастира је била та што су људи ка њему као Митрополиту хрлили и указивали му највеће могуће поштовање, тако да смо ми тек у тим тренуцима постајали свесни ко је Митрополит. Истовремено, и као сабрат Цетињског манастира Митрополит нам је био апсолутни ауторитет, и сви смо имали према њему велику љубав и пазили смо да га не узнемиравамо. Мада смо вероватно некад и прелазили ту границу, па смо га и гњавили и давили. Али, он се према нама понашао баш као отац према својој деци – умео је и да се нашали, и да нас благо укори за неке ствари… Умео је исто, када би видео да хватамо кривину за нека послушања попут косидбе и рада у винограду, да каже: „Е братијо, идемо сви да помогнемо”, и онда он заврне мантију, а ми, хтели не хтели, кренемо за њим – буде нам непријатно да он старац ради. Тако да је разлика између Митрополита у манастиру и ван манастира била само та што је однос према њему ван манастира био мало званичнији. Међутим, тај ми је утисак остао – дођу званично, међутим кад одлазе увек одлазе са великим осмехом на лицу, и као да су скинули неки мрак са лица. Буквално су то бивали преображени људи. А било је разних људи који су долазили код њега, са најтежим могућим животним причама, са здравственим проблемима… Боже опрости, и таквих од којих смо ми из манастира бежали… Митрополит би сео са таквим и причао као да му је пријатељ сто година… Нико од Митрополита није изашао да се осетио пониженим, или да се осетио нижим од њега, него је увек наилазио на једну такву топлину. Најчешће би после разговора са њим рекли: „Боже, како сам на сву могућу муку заборавио кад је он проговорио”. Митрополит је стварно био један велики утешитељ. Једном приликом, када је видео да у неким ситуацијама мало варничим са стране, рекао ми је: „Знаш, мене је Ава Јустин учио: кад ти прилази човек, ти се помоли за њега пре него што ти приђе и ако је носио неку негативност на себи све ће то да падне, а и ако има неку муку онда ће Господ да те просветли шта да му кажеш”. И стварно, трудио сам се а и сад се трудим, додуше мање успешно него што би требало, да то правило његово и тај савет испуњавам. Знамо да су врата Митрополије црногорско-приморске су била отворена за свакога – од људи на највишим позицијама до оног најмањег човека, и за проблематичне људи и за не увек добронамерне људе… Како је Митрополит подносио ту количину обавеза и тај заиста велики број најразличитијих људи које је деценијама свакодневно примао? Да ли му је у неким тренуцима било тешко? Да ли се понекада уморио? Сведоци смо како је он и кабинету Митрополије, а и читавој Митрополији црногорско-приморској дао васељенски импулс. Како је то утицало на њега и на људе око њега? Што би рекао апостол Павле, Митрополит је био свима све. И оци из канцеларије, и братија из манастира, сви ми смо сведоци да је бивало дана да од како изађе из цркве са службе, а службу није пропуштао, па до увече непрестано ради и прима људе. Бивало је и до пред поноћ да заврши и задње људе испрати. Значи то је било смењивање и људи и најразличитијих тема, од породичних и здравствених проблема, до неких ствари животних, типа уређење цркве, парохијских и манастирских текућих питања… и не знам чега све не… Наметале су му се разноразне теме о којима је морао да размишља у току дана и да разговара, и тако до увече. Ми бисмо сви били смождени… Дешавало се да не стигне ни да руча (он је иначе једном дневно јео), него да попије само кафу и чашу воде, и то му је било то у току дана. Сећам се једном, кад смо задње људе испратили у двадесет минута до поноћи, ја закључавам врата, а он каже: „Човече, па време је и да се мало одмори.” Дешавало се да је негде служио по Црној Гори, и онда дође већ онако подобро уморан, а чека га већ по троје, четворо. И онда би он, онако уморан, са њима провео још три, четири сата. Тако да је био неуморан у распитању за свој народ, и стварно је свима био све. Његовим благословом смо и ми око њега износили и оно што нам се чинило по људским слабостима и немоћнима да нећемо моћи да изнесемо. И упркос често великом умору, ипак смо осећали мир у души. Значи, Господ је преко њега изливао благодат и давао нам да изнесемо оно што по сопственим снагама не бисмо могли да изнесемо. Он дакле самога себе није штедео, и мада је гледао да нас поштеди колико може, опет је друге стране, водећи се оном народном и светоотачком да слободне руке ђаво брзо запосли, гледао да свакоме према његовом таленту да послушање, да би то обављао од срца. Митрополит је чврсто веровао у човека, и кад би му указао поверење није више испитивао да ли је достојан и да ли може да изнесе то или не. Гледао би да помогне ако види да не може, међутим ако би то урадио мање или више успешно, само ако би видео труд, он би био задовољан и радостан. А ако би видео да се мучи са тиме, не би му више давао то послушање. Тако је он свима нама налазио меру. Сви смо сведоци како је он са неким људима, од којих бисмо ми давно дигли руке, разноразне комбинације испробао. Посебно када су монаси у питању: пошаљи у један манастир, у други, овамо, онамо, и на крају га постави на неко место, и тај монах или монахиња буквално процвета на том месту. Дешавало се да то траје и десет, петнаест година, али би му на крају нашао његову меру. По том питању Митрополит је стварно био духовни отац, и неко ко није одустајао од човека. По оној светоотачкој, коју владика Атанасије цитира: Кад год се роди човек на земљи Бог исповеда своју веру у њега. Тако је Митрополит исповедао своју веру у све нас, без обзира на то да ли бисмо је ми оправдали или не, он нам је увек давао нову прилику. Оно што је значајно истаћи јесте да је он стварно Митрополију учинио васељенском. Верујем да чак ни неки патријаршијски центри нису у свету данас то што је у његово време била Митрополија. Ту је било еминентних епископа из Грчке, Цариграда, Русије… који су звали и питали га за савете на разноразне теме, онда монаси са Свете Горе, па монахиње из Грчке и из Русије, косовско монаштво… Нема, мислим, земље и народа ком Митрополит није један део своје душе уложио и посветио. Његова непрестана брига је била јединство Цркве, и много му је тешко пало све ово што се издешавало око Украјине, и он је са том раном и отишао Господу. Али знамо да смо у њему добили једног јаког молитвеника и заступника за црквено јединиство, и надам се да ће Господ, његовим молитвама, да врати Цркви мир и и јединство. Као врхунац делања Митрополита Амфилохија можемо да издвојимо нашу скорашњу борбу за одбрану светиња, када је он, можемо рећи, целом свету одржао лекцију како се воли свој народ, како се стаје испред свог народа, како се тај народ предводи. Он је из ове борбе изашао као победник. И када смо мислили да је све битке извојевао и да нема више тог крста који тај човек није понео са својим народом, он је понео и ову најновију муку на своја леђа, понео је крст ове нове болести. Ви сте од првог дана били поред његове болничке постеље. Пре него што почнемо да причамо о тим његовим последњем овоземаљским данима, желела бих да вас питам нешто о односу Митрополита Амфилохија према болести уопште, каква је била његова брига за своје, али и за здравље других људи? Митрополиту је Господ дао изузетно здравље и физичку издржљивост. Врло ретко се разбољевао и то су углавном биле неке лакше прехладе, можда је једно два пута имао грип. Ако би прехладио, па га ми питали како је, он би одговарао: „Ја сам из Мораче, мене је мајка још малога окупала у хладним у водама, тако да ја се не бојим болести”. Увелико је газио осамдесет и трећу годину, а био је врло покретан и до задњег тренутка је потпуно сам о себи бринуо. Митрополита су скоро свакодневно звали људи да се моли за њихово здравље. Сећам се једном, у пола два ујутру су звали да је неки човек на самрти и да се моли за њега. Митрополит је сваком том појединачном случају прилазио са великом пажњом и са састрадавањем. Десило се безброј неочекиваних излечења, које су лекари сами сведочили, за неке људе за које су мислили да им нема лека. Ми дубоко верујемо да је то било по Митрополитовој молитви, јер знамо какве су биле прогнозе болести пре него што смо ми пренели Митрополиту да се моли и како је било после његове молитве. Кад се појавио овај злосрећни вирус корона, Митрополит је од првог тренутка имао према томе озбиљан приступ, али као сваки прави хришћанин није показивао страх. Само је рекао да то јесте неко знамење Божије. Говорио је, нарочито задњих дана у постељи: „Не знам да ли је ово сатанска ствар или Божје допуштење, али очигледно да нам је дато да се неке ствари у животу преиспитају.” Јер и сами смо сведоци шта се дешава у свету, а посебно задњих година и како је свет незаустављиво срљао у пропаст кроз разноразне изопачености у друштву и урушавање свих могућих моралних и друштвених система. Стеге које су раније држале друштво вековима почеле су да нестају у наше време. Митрополит је сматрао да је Господ послао ово да би се човек замислио над својом судбином – куда ми то хрлимо. У почетку болест није била јаког интензитета, али када је постало јасно да је због његових година боље да пође болницу, Митрополит је једно двадесетак минута лежао на кревету у својој келији и очигледно се молио Господу. У једном тренутку су му се очи напуниле суза, устао је и рекао: „Ајмо!” Прва мисао која ми се наметнула у том тренутку јесте – кренуо је на своје страдање, по оној речи Св. писма – као овца на заклање крену. Када је потврђено да је позитиван на ковид, Митрополит је рекао: „Па ред је, када оволики народ страда у Црној Гори, а и не само у Црној Гори него и широм васељене, па и ја да узмем мало овај крст да понесем”. Од тог тренутка креће задње поглавље у животу Митрополитовом. Он који никад није био у болници, који никад није дао да се много бринемо око његовога здравља, и уопште никад није давао да бринемо око њега… Кад мало сада боље размислимо – ту је Господ испробао његово смирење. И показао се Митрополит као стварно дорастао и том искушењу, том испитивању од Господа. Био је послушан лекарима и сестрама. То је изузетно захтевно и терапијски интензивно лечење – мноштво инфузија, инјекција, вађења крви – није било места на рукама Митрополиту које није било избодено иглама… Међутим, он никада није пустио ни гласа. Када би га питали боли ли га, он би се шалио: „Ма не, није ништа. Навикао сам ја на то – пију мени крв цео живот.” Лечење је ишло полагано. У једном тренутку, негде пети, шести дан откако је дошао у болницу, имао је кризу, пошто је имао обострану упалу плућа. Тада сам први пут помислио – питање је да ли ће се он извући из свега овога. А онда сам се сетио како је стално говорио да се договорио са Господом да неће ићи док не види цркву на Ловћену и манастире Превлака и Пречиста Крајинска обновљене. То ми је уливало наду. Тих дана је докторка Јелена, која је бринула о њему као о своме оцу, рекла: „Владико, ако замислимо вашу болест као Ловћен, ми смо се сад попели на врх Ловћена”. На то је он добацио, све онако добро болестан: „Одлично, одмах почињемо темеље цркви да копамо!” Ту се Јелена насмејала, и после нам је рекла да се можемо надати оздрављењу, јер је Митрополит задржао ведрину духа. И додала је: „Сада полако иде опоравак: полако се спуштамо, прво на Његуше, па онда идемо на Цетиње.” И тако је и било, кренуло је побољшавање. У једном тренутку је докторка Јелена рекла: „Е, сад смо стигли на Његуше” – више од пола пута смо прешли. Митрополит је после тога ојачао, и шалио се, бринуо разноразним стварима: о изградњи цркве у Врујцима, о манастиру Топхана на језеру, о сестрама монахињама из разних манастира…, и на разне теме разговарао телефоном. Тада сам помислио и рекао докторки Јелени: „Мислим да смо стигли до Бајица”, и само сам чекао кад ћемо да изађемо из болнице. Тако је било све до среде поподне. У среду поподне сам приметио да се он мало мешкољи и да држи руку у пределу грудног коша. По договору са докторком Јеленом, да јавим чим нешто приметим, послао сам јој поруку да ми се чини да се Митрополитово стање мења. Она је иначе стрепела од тога што и десило, јер се код старих особа у деведесет посто случајева деси та компликација, јави се ваздух у средогруђу, зато што старе особе не могу тако лако од кисеоника да се одвоје. Докторка је одмах дошла и дала му одговарајућу терапију. Међутим, како се ближило вече тако је почео да му пада ниво кисеоника у крви… Наравно, одмах су предузете потребне мере, али је тада докторка први пут изјавила да се боји да можда Митрополит неће успети да се избори са последицама короне. Ја сам опет помислио – Ма не, није још завршио капелу ни остале светиње… Али у истом тренутку сам помислио и нешто друго: Можда Господ хоће да га узме да не мора то он да заврши, него да види да ли ћемо ми то да завршимо – поколење које је он подигао. Да Господ хоће у ствари да провери на тај начин његов засад у винограду, да види да ли смо ми сад зрели да рађамо сами без њега. И дете у једном тренутку мора од мајке и оца да се одвоји, не може цео живот да се вуче на њихов рачун. Од те сам се своје помисли сав најежио, али ипак сам се молио: „Господе, остави га макар још пет година, треба нам.” Како је вече наступало тако му је било све лошије и онда су му укључили много јаче количине кисеоника него што су биле ове које је раније примао. Пре него што ће му ставити маску за кисеоник рекао ми је: „Знаш шта, ма идемо ми за Лучиндан на Цетиње”. Сам у себи сам помислио: Какво Цетиње, Владико, још се нисте са кисеоника макли, нећемо ми пре среде излазити одавде… У четвртак ујутру, кад је већ свануло, тражио је да му дамо воде. Сестра Стоја, која је била дежурна, и ја смо му скинули маску и дали му воде да пије, а он је онако самом себи у браду промрмљао: „Готово је”. Пресекао сам се, и помислио: Изгледа да је Митрополит стварно решио да нас напусти. Касније му је у току преподнева позлило, и лекари, који су ту били иначе поред њега, морали су да га засеку између ребара, да би му дренирали тај додатни ваздух. Ти задњи његови дани су били заиста као из Јеванђеља – биле су му прободене и руке и ноге од силних лекова и анализа, прободена су му била и ребра, из којих је изашла вода са сукрвицом, баш као из Јеванђеља. То се све десило 29. октобра, на дан кад се слави Свети Лонгин Сотник који је копљем пробо Господња ребра. Пуно заиста симболике има у тих неколико Митрополитових задњих дана… Након што се пробудио из те благе наркозе лекари су га питали како је, а он је на то рекао: „Завршавајте то, децо, и пустите ме”. Ја сам то протумачио као молбу да га пустимо да се одмори, јер се баш измучио. Међутим, очигледно је тражио да га пусте да би могао да се моли и да се припреми за пут на који већ кренуо. Тај задњи дан – од четвртка ујутро до петка док нисмо изнели Митрополита из КБЦ-а, медицински техничар и сестре (који су се иначе тих двадесет и пет дана неговали Митрополита): Алекса Кнежевић, сестра Стоја, Зорана и Даница, нису уопште одлазили својим кућама. Више од двадесет и четири часа, односно тридесет и шест сати они су били уз Митрополитову постељу. Заједно са докторком Јеленом Боровинић Бојовић уз Митрополита су тог задњег дана били и др Ђого, др Ђорђе Крњевић, др Шарчевић, др Огњенка Шарац, др Марија Богдановић. Било је ту и других лекара и сестара, нека ми не замере што их све поименце нисам поменуо… Иначе, заиста су сви лекари и све сестре и техничари пружали све од себе да помогну Митрополиту да се избори са том болешћу. Митрополит им је био неизмерно благодаран на томе, и стално им се извињавао што се толико око њега баве. На то су му они редовно одговарали – „Није, Владико, ви сте нам најбољи пацијент”. Јер стварно – нити се жалио, нити ишта тражио. Њему је било велико оптерећења што морају око њега да се брину. Међутим, њима је то очигледно био благослов и радост. Тако су радо долазили, па и кад би завршили смену долазили су мало да причају са њим, да питају треба ли нешто. За сво време боравка у болници стално су долазили лекари и медицинске сестре – да га поздраве, да му пожеле опоравак, да му захвале за нека доброчинства у животу која им је учинио. Тек тада сам видео колико је он доброчинстава чинио тајно, да ми нисмо знали. Митрополит се сво време боравка у болници молио за све њих, и за све болеснике. Остали смо будни целу ноћ крај њега и било је јасно да је стање озбиљно, да је кренуло ка своме крају. Али – пошто смо се не једном уверили да се у вези Митрополита чуда Божија пројављују – негде смо се у дубини душе надали и веровали да ће Господ да му још мало продужи земаљске дане. Не због нас што смо праведни и достојни, него зато што нам је потребан. Негде у четири сата ујутру почели су да опадају сви параметри, све вредности животне. И мени тек тада сине – Боже Господе, планирали смо у суботу да се причестимо, на Светог Луку, а питање је да ли ће он сутрашњи дан преживети и да ли ће доживети до суботе да се причести. Позвали смо оца Бранка Вујачића. Међутим, негде око шест и петнаест сви животни параметри су дошли на најниже вредности, а отац Бранко још не стиже. Уплашио сам се – да не оде човек непричешћен, и једино што ми је пало на памет је било да га ухватим за руку и, пошто сам знао да чује иако је био због респиратора у благој коми, кажем му: „Владико, опростите, сачекајте још мало. Отац Бранко је кренуо са Храма да вас причести, носи Дарове. Сачекајте још мало.” И одмах су се дигле све вредности – и удисаји, и кисеоник, и притисак… Тачно је чекао да дође отац Бранко да га причести. То могу да посведоче и докторка Јелена и остали доктори који су били у соби. Докторка Јелена је и рекла својим колегама да се тиме потврђује њен став да је човек у тренуцима смрти свестан. Бринули смо се да ли ће због респиратора упште и моћи да прими Св. причешће. Међутим, када је отац Бранко принео Дарове, полугласно сам Митрополиту рекао: „Владико, ево отац Бранко је ту да вас причести.” Како сам му то рекао, Митрополит је непогрешиво кренуо према кашичици, узео Свето причешће уснама и прогутао, не отварајући очи. Докторка Јелена и сви остали су почели да плачу, јер је то била баш потресан призор. И такво се блаженство на лицу Митрополитовом видело, да сам помислио – ево га, већ је са Христом, нема сумње – оде он са Господом. Једно десетак минута је Митрополит био стабилно, нису му падале животне функције. После неких десетак минута кренуо је да му пада притисак и друге функције. Онда је докторка Јелена рекла да ће само у задњем тренутку, кад се буде упокојио, срце мало да убрза рад. У једном тренутку су лекари били изашли и ја сам направио метанију и тражио опроштај за себе и благослов за оце из Митрополије и за сво свештенство, монаштво и верни народ – да нас не заборави, да и даље брине о нама. И рекао сам му: „Деда, ако можеш још мало остани с нама. Господу нећеш да побегнеш никада, ти си увек са Њиме, а нама си још потребан.” Међутим, ипак је било време да он пређе, и полако су почеле све функције да му падају. Отац Бранко је дошао, запалио свећу. Сви лекари и сестре су пришли да узму задњи благослов. Читали смо Јеванђеље, а када смо видели да се сами крај примакао Симбол вере и 50. Псалам. Држао сам га за руку и гледао, а и пратио сам те вредности на екранима… Митрополиту смо видели такво спокојство на лицу, и како мења боју: постаје као у ћивоту што је био, жут као Сунце, као злато – нигде оне пеге или мрље мртвачке. Али је још увек жив и видим оно како се спушта притисак, и долази на 16 и само се ту искључио екран. Докторка Јелена је рекла: „Упокојио се”. Онда су лекари медицински констатовали смрт. Али, оно што смо сви заједно констатовали – докторка Јелена, отац Бранко и ја, пошто смо само ми остали уз њега док је умирао, то је да се упокојио, а да нисмо знали кад, иако смо га сви троје пажљиво гледали. Нити је било уздаха, нити је било грча на лицу, макар неки од мишића или живаца да му се померио, нити оног самртног ропца, ништа под милим Богом. Само је одлепршао као птичица ка Господу. Отац Бранко и ја смо га припремили и обукли. Остали оци су дошли и донели одежде три и по сата пошто се упокојио, и мене је било страх да ли ћемо моћи да му обучемо одежде, јер је већ три и по сата од упокојења прошло. Међутим он је био потпуно покретан, као да смо живога човека облачили, и топле су му биле руке. До те мере да смо се на тренутке питали је ли се упокојио… Тачно је имао ону праведничку кончину. Што је рекла једна од лекарки кад је дошла: „Ево већ два чуда које су се десила од Митрополита. Прво чудо јесте да је цео Клинички центар, неколико стотина радника дошло да изјави саучешће и да се поклони Митрополиту, да узму последњи благослов од њега. Ту има и муслимана, и ових чији су духовни очеви хтели да отму светиње, и оних људи који су свим срцем волели Митрополита и молили се за његово оздрављење, сви до једног од су дошли да се поклоне Митрополиту. А друго је чудо било то што од претходне ноћи ни један једини болесник није имао погоршање здравља, није имао кризу, него су сви примили редовне терапије и сви су били мирни. Реч се није чула, ни уздах ни јаук.” Још је било и неких других знамења, у Цетињском и Острошког манастиру, а чујем још и на другим неким местима – то јутро нити су краве мукале нити су се птице чуле него је таква нека тишина владала, кад човек чује тишину. Онда су Митрополита провели кроз КБЦ-а, и једва смо прошли од сестара и доктора – сви су изашли да га испрате. На путу из Подгорице за Цетиње, сетио сам се како је Митрополит рекао: „Идемо ми на Цетиње за Лучиндан”, и рекох му, гледајући у сандук: „Вала, Владико, одлазите на последњи пут и опет сте у праву, увек је ваша задња. Рекосте: Идемо за Лучиндан на Цетиње, и ево – дођосмо!” Сахрањен је у крипти Саборног храма, где је за живота себи гроб направио. Гроб је био озидан и требало је само да се спусти ковчег. Међутим, он је рекао да мора земља да буде у гробу – „земља сам и у земљу ћу да идем”, тако да су му донели земљу из његове родне Мораче и насули у гробницу. После, кад смо га положили у гроб, када иде оно последње целованије и када свешеник каже „земља си и у земљу ћеш отићи” кад се посипа земљом, по њему је посута земља са Косова и Метохије коју је брат Живојин Ракочевић донео са Газиместана, и владика Атанасије из Призрена, као и земља из Јасеновца, коју су донеле сестре монахиње из манастира Јасеновац. Када смо се сутрадан ујутру скупили у холу Митрополије, оци из секретаријата и ја, гледамо према фотељи на којој је он обично седео, и коментаришемо – Не можемо да верујемо да се упокојио, једноставно имамо утисак да је отишао негде на службени пут. И тако се и надамо – да је отиша

Свети Оче и Учитељу! Свети Григорије Назијански је у својим „Беседама“ и у свом писму Амфилохију Иконијском описао овог свог савременика, а имењака нама савременог српскоцрногорског владике, иконизујући тим описом лик правог свештеника који живи као свети монах, истакнути богослов, молитвени сазрцатељ, те додаје: „Немој оклевати да посредујеш за нас кад речју будеш призвао Реч, кад бескрвном сечом будеш секао свети Агнец и када будеш употребљавао свету Крв место мача речи!“ Ова иконична беседа снажан је и нама позив да се помолимо нашем новопрестављеном и светопочившем Амфилохију. Ево новог светитеља – исповедника наше вере у општењу светих. То општење чине сви благоверни на земљи, али и они свети у небеској слави. Смисао таквог општења је међусобна духовна повезаност, струјање и измењивање небеске лепоте. Тога ради, браћо и сестре, упознајмо се, повежимо се молитвено са новонајављеним светитељем, да бисмо улучили неопходну духовну помоћ у његовом заступништву, у његовом величанственом примеру заједништва. Честитамо свима који његовој светој успомени исказују тако побожну, истакнуту и молитвену пажњу, те дадосмо свима до знања на земљи колико нам је до славног и светог спомена нашег предстојника и узора у духовном јунаштву стало. Његова света кончина је заиста круна племенитог и пожртвованог апостола. Његова исповедничка палма је велики дар васцелом православљу. Његова нова врста мучеништва данас га већ показује зрелог за победу. Двојако је светитељево мучеништво: целомудрије и вера. Овај анђео у телу и отац нове Црне Горе, био је јерарх невиђене ревности који је настојао да све придобије за Христа. Његова апостолска и пастирска ревност је тек једна од карактеристика његовог богатог духовног живота. Он је ево горео и сагорео за Божију ствар. Он је Црној Гори подигао потпуно опали дух и вратио првобитни жар који јој је надахнуо свети Сава. Блажени Амфилохије је ступио у борбу са духовном опустошеношћу, млакошћу и половичношћу. Прави и истински је он теолог, али и пастир, дубокоречит, који пази, не само на садржај, већ и на лепоту и углађеност стила. Велика је он интелектуално-духовна и учена сила. У Сабору светих, светом Амфилохију Исповеднику место је осигурано. Није он само достојан Неба већ завређује да га са удивљењем и пуни побожног поштовања молитвено призивамо. Његова дела нас ево више од педесет година отварају и расположују према истини, јер су надвременска. Све је овај светитељ постигао одважном и освештаном вољом рођеног племића – Васојевића, и уз помоћ небеских дарова, подвизавајући се, трудећи се, трпећи и молећи се. Храбар, начелан и доследан у својим уверењима, те и одан и увек спреман на смрт. Велики је он светионик духовне светлости у васцелом православљу. Није светац само за себе и нас Србе са висина, већ за све православне. Овај Христов војник је био и велики духовни пастир – пастир душа. Овај Христов војник је био и надарени песник ком речи букте као огањ. Књижевно дело му је пуно поезије која ће се допасти најпре филигранским љубитељима епике и богословља. Ево миомирис светости из његове Црне Горе струји кроз васцело српство и васцело православље. Његов миомирис нам је неопходан за духовни развитак, гајење и дубоки духовни живот, те и веровеснички труд за нове нараштаје. Зацело је био анђео наше помесне Цркве и јављао се као анђео мира, богословља па и апостолства. На дан опела над новојављеним светитетељем који ће се победоносно пробити кроз најпогибељније искушење – оно смрти – светитељ Амфилохије хитно приступа Царству чисте светлости и потпуне радости. Данас ће се он и овог пута молити за нас које је оставио. Васцелог свог живота светитељ се молио за нас. И, ево, дошао је његов час да прослави Господа нашега Исуса Христа, који ће дати вечни живот свима којима је то наменио Отац. А вечни живот је непрестано светотајинско посвећивање божанским животодавним истинама и живљење по њима: „Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином“ (Јн 17, 19). Светопочивши отац наш и учитељ Амфилохије ходио је од рођења као Ристо Христовим путем истине и живота и, ево, сада као светитељ унебоходи у бесмртност. Његов живот је Христос, као што му име каже. Јавио нам се чим је издахнуо. Умро је са Господом и у Господу. Следио је Пут, открио Истину и ушао у Живот. Свети и богоносни оче наш Амфилохије Нови Исповедниче, моли Бога за нас! У Београду, на дан преподобномученика Андреја Критског, 30. октобра 2020. лета Господњег јеромонах Иларион Ђурица Извор: Митрополија црногорско-приморска

Епархија сремска, њен Епископ и верни народ су примили са тугом и жалошћу вест да се у Господу упокојио Високопреосвештени Господин Амфилохије, Mитрополит црногорско-приморски. Тим поводом је у Саборној цркви Светог оца Николаја, Господин Епископ Василије одслужио мали помен уз саслужење ректора богословије протојереја Јована Милановића, те арх. намесника сремскокарловачког јереја Слобдана Вујасиновића и службеника Епархије ђакона Горана Власца. После обављеног помена, Пресовештени Господин Епископ Василије је истакао да је упокојењем Високопреосвештеног Митрополита Амфилохија, Српска православна Црква изгубила великог јерарха и борца за православље, српство и хришћански живот. Истакавши да је Митрополит цео свој живот посветио изграђивању Цркве српске у Црној Гори, порађајући људе за веру, подвижнике за монаштво и обнављајући светиње. Подсетио је Преосвећени да су он и остала братија манастира Крке долазили у Црну Гору у младости, и да су где куд могли видети понеког монаха који је покушавао да се избори са потпуним опустошењем вере и Цркве. Подсећајући на богословски допринос Митрополита Амфилохија, истакао га је као добар пример младим богословима. Преосвећени је позвао да наредних дана особито, узносимо молитве за покој његове душе, јер тако, иако онемогућени због ове опаке пандемије, бићемо у јединству са нашим народом и православном браћом у Црној Гори. Нешто раније, помен је по благослову Епископа, одслужен и у капели богословије, на ком су присуствовали сви професори, ученици и особље. Извор: Радио Српски Сион

Презвитер др Oливер Суботић је на Лучиндан у Цркви Александра Невског у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Презвитер оливер Суботић је на Лучиндан у Вазнесењској цркви у Београду говорио о блаженопочившем Митрополиту нашем Амфилохију.

Владика Тимочки Иларион који је дошао да испрати блаженопочившег Митрополита Амфилохија у наручје Господа коме је цијелог живота цијелим својим бићем служио, казао је да је за њега најупечатљивији сусрет и контакт са Митрополитом био тренутак када сам изабран за Владику и када га је лично Митрополит позвао и честитао му на том избору. Тада је на онај његов духовити начин рекао: ”Нијеси ти први Иларион који је изабран за Епископа“. Касније сам сазнао да је имао толико радости и увиђавности да је позвао и моје родитеље и честитао им. Када сам кретао на пут мој отац ме позвао и рекао: ”Пољуби руку Митрополиту, захвали му за онај благослов и ону радост коју нам је тада учинио“. И како мој отац тако и сва братија, свештенство и вјерни народ, предсједници локалних самоуправа сви су нас испратили жалосног али пуног срца са радошћу на поновни сусрет са њим. Таква је љубав која нас је овдје довела и окупила што свједочи и овај народ и сво расположење које је овдје исуњено том тајанственом и васкршњом радошћу. И његов мир за који се борио и који је свједочио и према онима који га нису вољели али и према онима који јесу. Увијек је имао Христово смирењем да све обједини кроз своја страдња и живот. Свети Петар Цетињски, Свети Петар други ловћенски тајновидац и Митрополит Амфилохије сабрали су се у тројицу овоземаљских владика а небеских молитвеника да торжествено прославе Христа на првом мјесту и да измоле у ова врло смутна времена, када нам је отежано кретање, комуникација и литургијска и свака друга сабрања, да непосредно посредују пред Господом за свој народ да се то искушење превазиђе. Да народ, ако Бог да дође још више до богопознања и покајања, до оног искреног хришћанског духа, да препознају Јеванђеље и све оно што је Митрополит на сваком пољу и на сваком кораку свог живота свједочио“- казао је Владика Тимочки Илариом. Извор: Митрополија црногорско-приморска