Претражи Живе Речи Утехе

Да ли је болест плата за грех или искушење, посета Божја, зашто праведници страдају и како пронаћи Господа у сатима страдања, нека су од питања која отвара Свето јеванђеље по Јовану, зачало 34, 9, 1- 38, илити прича о исцељењу слепорођеног, које чини Господ Христос. „За човека је смисао живота да буде са Господом у сваком тренутку свог живота… Да болест прихвати као нешто што ће га исцелити на богоспознајни начин“, једна је од порука свештеника Срећка Живановића приликом тумачења овог јеванђељског одломка у емисији „Сведочења“ на Радију Источник. Извор: Радио Источник

У Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици у Недјељy жене Самарјанке, 17. маја одслужена је Света литургија којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић, а саслуживали су: протојереј Мирчета Шљиванчанин, као и протођакон Владимир Јарамаз и јерођакон Натанаило, сабрат Манастира Светог Симеона Мироточивог на Немањиној обали у Подгорици. Звучни запис беседе У славу и у част Божију током Литургије, пјевала је и одговарала мјешовита пјевница при Храму Васкрсења Господњег у Подгорици, као и храмовни хор Свети апостол и јеванђелиста Марко. Сабранима у овоме Светоме храму, пастирском бесједом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић који се у свом пастирском слову дотакао саме суштине прочитане јеванђелске приче, која нам свједочи о Христовом сусрету са женом Самарјанком код Јаковљевог извора, које је једно од посебно живописних тренутака у Светом јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан сједи да се одмори на ивицу бунара: сви ови детаљи наведени код Светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осјетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника. Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Отац Далибор је говорио о смислу напајања са извора воде живота, као и тога шта вода живота значи и подразумјева: “Заиста, ми свакога дана и свакога часа треба да тражимо од Господа воде живота, а вода живота по Светом Кирилу Јерусалимском јесте Свети Дух који се кроз Цркву Божију даје свима нама. Даје нам се прво кроз Свету тајну крштења и Свету тајну миропомазања, а тај дар се непрекидно обнавља у Светој евхаристији, на Светој литургији, на Светој тајни причешћа када се сједињујемо са самим Христом.” Нагласио је да од воде овоземаљске од које стално захватамо и пијемо само привремено утолимо (физичку) жеђ и опет наново жеднимо. “Али, вода бесмртна, вода вјечна, коју нам Бог дарује, када се једном од ње напијемо, онда смо цијелога живота пуни благодати Божије и Духа Светога. Кроз ову јеванђелску причу видимо истину, видимо да је Господ дошао, страдао, претрпио смрт и васкрсао да би нас избавио од смрти, гријеха и ђавола и да нам дарује кроз ту побједу, небески, непролазни, вјечни живот”, закључио је прота Далибор Милаковић. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне. Царство Христово није од овога света. Господ није дошао на свет као светски моћник да ослободи јеврејски народ од римске власти нити да ствара овоземаљско царство. Царство Божије је унутра у вама, каже Господ и они који живе по заповестима Божијим, воле Бога и ближње своје, жртвују се за друге и духовно већ живе у Царству небеском које ће у својој пуноћи доћи тек након краја овога света и века и на начин који је нама ограниченим људским бићима тешко да разумемо. То Царство небеско доживљавамо и на свакој Св. Литургији, а чврсто верујемо да ћемо га наследити и у вечности ако останемо верни Христу Богу нашем. Ми верујемо да је једино Бог пут, истина и живот и да је овоземаљско постојање у овом времену и простору само сенка будућег вечног живота у Христу који је постао човек да би сјединио створено са вечним. Зато је и постао човек родивши се од Деве, а истовремено остајући предвечни Бог. Зато је и страдао на крсту али је као Бог васкрсао победивши силу смрти. Иако је телесна смрт туга за све људе јер се привремено раздвајамо од оних које волимо, она за нас није крај већ наставак живота у Христу па се молимо за наше покојнике и чекамо дан када ћемо се опет заједно видети у Царству Божијем. Ми хришћани верујемо да физичка смрт није крај нашег живота јер живот није само биолошка категорија. Након физичке смрти долази до раздвајања душе и тела и душа наставља да постоји до свеопштег васкрсења када ће се поново сјединити са телом. Човек је створен као психофизичка целина и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе. Светитељи нас уче да је душа без тела сенка од човека, а тело без душе леш. Тек након васкрсења из мртвих, након краја овог света и века, заживећемо пуноћом живота у Христу. За оне који су живели у љубави Божијој то ће бити вечна радост, а за оне који су живели у неправди и мржњи, вечна мука и патња. То су реалности раја и пакла. Господ ће својом љубављу све загрлити, али они који га не желе и својим делима га се одричу та љубав ће за њих бити вечно мучење. Божија љубав никога не жели да мучи али као што је светлост за онога који живи у светлости радост, тако је за онога чије су очи навикле на мрак бол. Рај и пакао нису различити простори, већ различита стања у којима ће се наћи сви људи и васцела твар када Бог васцелу творевину преобрази и сједини у Христу Господу. Зато у овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коју нам је Господ припремио у вечности. Морамо да увек будемо свесни да све неправде и жалости са којима се суочавамо у овоземаљском животу привремено трају, а ми хришћани, верујемо да нас очекује вечни живот у Христу. Када знате да привремено треба да претрпите неки бол или операцију, да би после тога били здрави и живели нормално, нисте толико у страху. Проблем је што ми често гледамо само живот у оквиру овоземаљских граница и онда нас бриге и проблеми овога света толико обузму да нисмо у могућности да живот гледамо шире. Наша вера нас управо учи да је за малена ово земаљско царство, док је небеско довека. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост. Најважнија мисија Цркве у свету јесте да стално сведочи реалност Царства небеског које долази, али већ овде и сада почиње и да позива на промену живота. Покајте се, јер се приближи Царство небеско била је прва и основна проповед Цркве од почетка. Људске слободе у овоме свету су важне и треба их подржавати, али је слобода много комплекснији феномен. Истински слободан човек није увек онај који ради шта хоће, већ онај који је у стању да савлада своје слабости и успе да остане кормилар своје душе до краја. Разни грехови, пороци и друга зла овога света чине нас зависнима од пролазних уживања и када су нам она ускраћена тражимо кривицу у другима, свађамо се и гневимо. Отуда толико неслоге, ратова, сукоба у овоме свету. Христос нас учи да иако живимо на овој земљи, ми смо пре свега путници ка Царству небеском и зато хришћанин и своју слободу и смисао живота увек пројектује у перспективи Царства Божијег. То је потпуно други начин живота од онога који је данас уобичајен у овоме свету. Бог нас учи и да у свакој биљци и животињи, свакој природној лепоти видимо лепоту премудрости Божије и да природу не оштећујемо већ користимо колико је потребно али као мудри домаћини. Хришћанска вера није приватна ствар и Црква нас стално окупља у заједницу и повезује светим тајнама, молитвама, богослужењима. Наша вера нас учи да човек индивидуалац, који живи себично и за своје интересе није права и потпуна личност. Праву личност остварујемо тек ако у љубави живимо са другима и друге не гледамо као своју конкуренцију, сметњу или непријатеље, већ као оне који су позвани такође у Христу да буду наша вечна сабраћа у Царству Божијем. Зато чинећи добро другима не губимо, већ добијамо. Свођење вере на приватну или националну ствар и на обичаје сужава пуноћу Христове истине и може да претвори нашу веру у идеологију која се више ослања на политику него на вечне истине које нам је Бог открио. У Христово време многи Јевреји су очекивали ослободиоца од римске власти, а Христос је дошао да им донесе вечни живот и слободу, не од Римљана, већ од греха и смрти. То је суштинска разлика. Многи млади људи мисле да је слобода у гажењу свих друштвених конвенција и правила, у дроги, алкохолу и неморалу. Али када већ зађу у те мрачне просторе тек онда осете колико су неслободни и заробљени, али тада је већ много тешко оздравити. Зато нас Црква учи да чувамо и своју душу и своје тело од греха, не зато што то смета Цркви, већ смета нама да живимо са Богом и осетимо пуноћу слободе која нам је дата у Христу Исусу. Грех је неприродни начин постојања јер живећи у греху своје природне снаге користимо у погрешном смеру што води ка даљем губитку наше слободе, већој зависности од материјалних ствари овога света и неслози са другима. Човек у греху је духовно болестан и покајање је не само промена начина размишљања већ пре свега промена потпуног начина живота. Пост и молитва су два крила покајања јер постом показујемо да не зависимо само од биологије и хемије која регулише наше тело, а молитва уздиже нашу душу ка духовним вредностима и човека повезује са Богом. Као што је човек састављен од тела и душе ни покајања нема без поста и молитве. Наш Бог је Бог љубави и опростиће нам сваки грех, али проблем је у томе што грех затвара човеково срце и чини га неосетљивим и према Богу и према ближњима. Покајањем отварамо срце и онда оно може да прими топлину Божије љубави и опроштаја. Зато не можемо очекивати да нам Бог опрости наше грехове ако нисмо спремни да и сами опростимо својим ближњим. Хришћански живот не сме да буде формалност и Црква није само овоземљаска институција или невладина организација. Смисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине Васкрслог Христа, да испуњавамо његове спасоносне заповести и да све догађаје око нас (нарочито политичке и историјске) разумевамо духовно. Наша истинска отаxбина је на небесима иако живимо привремено на земљи. Наше истинско благо је у Богу и нашој души која живи по Богу, а не у пролазним стварима овога света. Ако тако будемо живели наш живот ће бити пун смисла и радости без обзира на све тешкоће. Међутим, онај који граби земаљско благо и плаши се оних који могу да убију тело или му отму то благо, живи у сталној бризи и нема мира. Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. У ранохришћанској посланици Диогнету из 2. века налазе се можда и најлепше речи шта хришћане разликује од осталих људи. Иако све то звучи парадоксално за нас хришћане ово су истине које нас воде ка вечном животу: „Хришћани живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина....Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе. Воле све (људе), а сви их прогоне…. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују…. Архимандрит Сава (Јањић) Извор: Ризница литургијског богословља и живота

На највећи и најрадоснији Хришћански Празник, Васкрсење Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа-Васкрс 19. (6) априла 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у манастирском Храму светог Николаја Мирликијског Чудотворца у Манастиру Рмњу. Епископу је саслуживао протођакон Немања Рељић. Свим Епархиотима Богомспасаване Епархије бихаћко-петровачке и рмањске честитамо најрадоснији хришћански Празник, Празник над Празницима који се огледа управо у Христовој побједи над вјечним непријатељем људскога рода и спасења-смрти тј. ђавола. Извор: Епархија бихаћко-петровачка

Манастир Бешка на Скадарском језеру данас је литургијски прославио храмовну славу манастирске цркве Благовијести Пресвете Богородице, задужбине благовјерне књегиње Јелене Балшић, кћерке Великомученика косовског Лазара и жене Ђурђа Страцимировића Балшића. Свету службу Божију је служио Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије који је у литургијској бесједи рекао да су ријечи аргангела Гаврила Пресветој Дјеви: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом! Благословена си ти међу женама и бласловен је Плод утробе Твоје, јер си родила Спаситеља душа наших, ријечи вјечне и једине радости не само за Пресвету Дјеву, која је родила Сина Божијега, него радости свакога људскога бића. “Та Њена радост и рођење обрадовало је овај свијет јер је Син Њен својим рођењем удахнуо у људску природу живот вјечни, непролазни и бесмртни”, казао је Митрополит Амфилохије. Објаснио је да је човјек по својој природи биће које се рађа у свијету пролазном, опхрвано пролазношћу, смрћу и ништавилом и додао да то што је Господ обрадовао Пресвету Дјеву је допринијело да се смртни људски живот преобрази у бесмртни, вјечни живот. “Да квасац вјечнога живота и сила Божја освешта не само утробу Пресвете Дјјеве него и утробу овога свијета, творевине Божије. И да освештава утробу сваке матере која рађа дјецу на овом свијету и да они који су подложни смрти се преобразе и препороде Њиме као вјечним животом који је посвједочен на овај свети дан Благовијести”, бесједио је Митрополит, истичући да је то једина блага вијест у овом горком свијету и блага вијест свакоме људском бићу. Пречиста Дјева постала је трпеза Хљеба живота којим они који се хране задобијају вјечни и непролазни, бесмртни живот. “Он је Својом смрћу и Својим васкрсењем претворио гробницу овога свијета у огњиште вјечнога и непролазнога, бесмртнога живота. Својом смрћу је умртвио смрт и онога који је породио демонску силу смрт која господари овим свијетом. Велики Божији дар, најчудесније нешто што се догодило у историји свијета од његовога настанка. ” Архиепископ цетињски је казао да је Бог створио свијет да би кроз чудо рођења Христовог свијет и свеукупна творевина Божја добила своју пуноћу, свој прави и непролазни смисао, и сваки онај који вјерује у Њега, како каже сам Господ, неће умрети него ће вјечно жив бити. “То је оно што је овај дан донио овоме свијету, чиме је обасјао и свијет. И то је тај нови живот коме се ми клањамо – Христу Богу нашем, Њему побједиоцу смрти, пролазности и ништавила”, бесједио је Митрополит Амфилохије. Истичући да су кроз вјекове подизане дивне светиње Божије за прослављање Његовог имена и васпитавање људи у духу тог вјечног непролазног, бесмртног живота и бесмртног људског достојанства, владика је нагласио да је то оно што је надахнуло и наше претке да овдје, на овим острвима у Скадарском језеру, подигну светиње, не самих светиња ради, већ ради они који ће у њима прослављати име Христово и који ће ту примати тај дар вјечнога живота, примајући у себе Тијело и Крв Господа нашега – Бога љубави, постајући тако бесмртна и непролазна бића. Подсјетио је владика да су светиње свуда у Црној Гори, па и на овим острвима, кроз вјекове разаране, али да су увијек обнављане и да оне собом обнављају оне који се сабирају око њих: “Као што сте се и ви сестре сабрале овдје ради духовне обнове, ради причешћа Тијелом и Крвљу Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, причешћа Њим као вјечном љубављу и тиме задобијање вјечног и непролазног смисла живота. Ове светиње су биле неколико стољећа опустјеле, порушене а онда послије занемарене и претворене у рушевине. А сада неки безумници вас оптужују, који уграђујете свој живот у ове светиње, да девастирете културно благо, како они кажу, Црне Горе. А није била девастација оно што се догађало са овим светињама толико времена”, примјетио је Митрополит присјећајући се стања у којем је приликом првог обиласка затекао овај древни манастир, али и друге манастире на Скадарском језеру. То обнављање светиња, које су биле рушевине, сада се, како је казао, назива девастирањем црногорске културе. Констатовао је да су њиховим обнављањем обновљене и обнављају се многе душе које се око њих сакупљају а које су радост задобиле управо овим благим ријечима Архангела Гаврила: Радуј се, благодатна јер је то она радост вјечна и непролазна да је Бог побједио смрт. “И то прослављање побједе живота над смрћу, не само пролазнога него вјечнога живота, сада се то назива девастацијом оних који су уствари девастирани и лишени те вјере у вјечно људско достојанство, који се клањају ономе што је земљско и под културом проглашавају рушевине.” Нагласио је Митрополит да обнављајући себе, “ми обнављамо у себе ту радост вјечну коју је благовјестио Свети архангел Гаврило Пресветој Дјеви и радујемо се том радошћу вјечнога, непролазнога и бесмртнога живота и ослобађамо се од нихилизма који је завладао овим свијетом”. Та вјера у смртни и пролазни живот и људска дјела, смртнога и пролазнога човјека, који се одриче свога вјечнога и непролазнога достојанства, а који је кроз историју стварао у нади на вјечни и непролазни живот, лишава управо вјечнога живота, те он постаје плијен смрти и вируса, као што је то случај данас. “Бог је допустио и ове вирусе да загосподаре Европом и свијетом и угрозе и онако угрожен људски живот, да уствари помогне људима да се ослободе вјере у сами пролазни људски живот и дјела да би поново задобили ту вјеру у побједу вјечнога, новога живота над смрћу”, казао је између осталог, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и на крају поручио: “Зато радујмо се том радошћу Пресвете Дјеве, радошћу свих Светих Божијих људи кроз вјекове који су на тој радости градили свој живот и градили све што су саградили дивно и часно у свим земаљским народима. Њему Господу нашем који нас је обрадовао Својим рођењем и испунио животом вјечним, Свијим васкрсењем, Њему се клањамо и једино Њему служимо. Оцу и Сину и Духу Светоме Богу нашем нека је слава и хвала у вјекове вјекова амин.” Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је предводио славску литију која је три пута опходила храм а након тога благословио и пререзао славски колач и честитао славу сестринству ове свете обитељи на челу са мати Фотином. Литругију која је служена без присуства вјерног народа, Острог ТВ студио је уживо преносио на свом Јутјуб каналу. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Поводом упокојења Његовог Преосвештенства Епископа ваљевског Милутина, доносимо звучни запис беседе коју је почивши владика изговорио 22. новембра 2019. Лета Господњег у Храму Светог Нектарија Егинског. У празничној беседи ваљевски архијереј је истакао да без Свете Литургије нема вечнога живота, те да човек не размишља о протеклом времену. „Сад је дан спасења, сад на Литургији“, нагласио је тада Епископ Милутин, додајући да је Литургија вечност. Звучни запис: Радио Источник

У овонедељном Храму о посту као промени филозофије живота слушамо како беседи Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Свештеног трона пећкога Г. др Амфилохије (Радовић). Аутор и водитељ: Душанка Зековић. Звучни запис емисије Одувек су људи знали да је уздржавање од извесних јела на неко време корисно за њихово телесно здравље. У Хришћанству се то добровољно уздржавање од извесних јела назива постом. Постили су и сам Син Божији, Богородица, Апостоли и Светитељи. Пост није само телесно уздржавање од неких јела и пића, него и уздржавање од злих дела, дакле-духовни пост. Човек кроз пост посвећује своје тело и душу Богу и својим ближњима. Тело је олакшано уздржавањем ради лакше молитве, а наша срца за већу љубав међу ближњима. Наше време потврђује духовни и физички значај поста. И док постимо, запитајмо се као Јован Златоусти: јесмо ли кроз пост постали од гневних тихи, од жестоких љубазни, а ако то нисмо, шта вреди што смо тело мучили, а остали испуњени незадовољством и злобом. Извор: РТС

За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…).“ Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус. Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице „не разликујући Тијела Господњега“ реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду. За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт. Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању. Свештеник Николај Афанасјев, Трпеза Господња Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Стефан, викар Патријатха српског био је гост Телевизије Храм, Архиепископије београдско-карловачке. Владика Стефан је говорио о односу активног литургијског живота и ванредног стања у држави, као и другим важним питањима у погледу новонастале ситуације, а у духу пречасних дана Великог поста. Извор: Телевизија Храм

Поводом настале ситуације у земљи и проглашења ванредног стања од стране државних органа Републике Србије, препоруке Кризног штаба града Врања и саопштења Светог Архијерејског Синода СПЦ, обавештавамо верни народ Православне епархије врањске да свештеници Васкршњу водицу неће светити у домовима парохијана извесно време. Свеправославно друштво "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски" ће стајати на располагању и бити од помоћи у функционисању црквеног живота и рада, за потребе верних, нарочито старијих и изнемоглих лица. За оне који имају потребу да им парохијски свештеник посети дом и за све остале са потребом за било каквим видом духовне помоћи, то могу учинити позивом на телефон свог парохијског свештеника или на контакт телефоне Свеправославног друштва "Преподобни Јустин Ћелијски и Врањски", - мобилни 066/ 888-71-57 и фиксни 017/ 413-349 Свети Синод нам поручује да је Господ наша Нада и наш Избавитељ у свим невољама и да зато треба да умножимо усрдне молитве за оболеле, а нарочито за лекаре и остало медицинско особље, које несебично чини све што може, често излажући и себе опасности, што је такође облик богослужења и несебично служење људском роду. На нама као хришћанима и људским бићима јесте да чинимо све што до нас стоји, верујући и знајући из Светог Писма да је Богу све могуће, па и превазилажење природних закона и неприродних процеса. Горе имајмо срца! Имајмо поверења у наше лекаре, а пре свега у Господа нашега, Лекара душâ и телâ наших! из канцеларије Епископа врањског Извор: Епархија врањска

У Недјељу Православља, 8. марта 2020. године, у саборишту Парохијског дома у Билећи, протојереј-ставрофор др Ненад Тупеша, професор на Православном богословском факултету „Светог Василија“ у Фочи, одржао је предавање на тему „Литургија као средиште хришћанског живота“. Звучни запис предавања Овим предавањем је почео Великопосни циклус предавања у Билећи, који ове године има за централну тему Свету Литургију као Тајну Цркве. Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Његово Блаженство aрхиепископ атински и све Грчке Јероним богослужбено је обележио свој 82. рођендан 10. марта 2020. године. Блажењејши Јероним (Јован Лиапис) рођен је у Инофити, у Беотији, 1938. године. Дипломирао је на Философском и Богословском факултету Атинског универзитета. Специјализовао се за археологију, византијске студије и богословље. Као стипендиста грчке државе наставио је своје студије на универзитетима у Грацу, Регенсбургу и Минхену. Једно време био је факултетски асистент код великог археолога Анастасија Орланда у Атинском археолошком друштву. Предавао је књижевност на лицеју Леонин (Леонтијева школа), као и на другим високим школама у Атини и Авлони. Рукоположен је за јерођакона и јеромонаха 1967. године, када је напустио академску каријеру. Једно време је био протосинђел при Епархији Тебе и Ливадеје, игуман манастира Преображења и Светог Лука (1981-1991), а и као као секретар и касније као главни секретар Синода Грчке Цркве (1978-1981). Године 1981. изабран је за Mитрополита Тебе и Ливадеје, а 7. фебруара 2008. године изабран је за Архиепископа атинског и све Грчке. Свечано је устоличен 16. фебруара 2008. године. Архиепископ Јероним је објавио две значајне студије из археологије: Средњовековни споменици у Еубеји (1970. године - прва награда Атинске академије) и Хришћанска Боетија (2006. године), као и многобројне чланке, студије и друге књиге о богословским, друштвеним и историјским питањима. Док је био епархијски архијереј Тебе и Ливадеје обновљено је и попуњено монаштвом шест мушких манастира (са укупно 54 монаха) и 17 женских манастира (са укупно 110 монахиња). Основао је интернате, сиротишта и установио је хранитељске породице, домове за старе, рехабилитационе центре за ометене, обданишта за креативно занимање деце са специјалним потребама, центар за превенцију дроге, народне кухиње за сиромашне и економске мигранте, саветодавне центре и Центар за историјске и археолошке студије. Негује посебну сарадњу са универзитетима у Дараму и Кембриџу у Енглеској. Он је носилац почасног доктората са Крајовског универзитета у Румунији и председник Јелинске кардиолошке фондације јавног здравља. Извор: Инфо-служба СПЦ

Предавање др Растка Јовића, ванредног професора Православно-богословског факултета Универзитета у Београду под насловом 'Има ли живота пре смрти?'. Предавање је одржано 29. фебруара 2020. године у просторијама Научно-технолошког парка у Чачку. Програм је водио др Немања Милетић.

Предавање Његовог Преосвештенства Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Теодосија "Претпоставке богослужбеног живота у женском манастиру", одржано на Симпосиону о женском монаштву одржаном у Манастиру Жичи 2011. године. Извор: Манастир Жича

У новом издању емисије "Агапе" гошћа је била мати Ефимија (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију.

У недељу, 02. фебруара 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у храму Светог Стефана Дечанског у Борову Насељу. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Слободан Блажић, парох прве парохије боровонасељске, јереј Синиша Мићановић, парох друге парохије боровонасељске и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим рекао је у својој богонадахнутој беседи да је ”литургијска заједница потврда живота и потврда свих благодатних дарова које је Господ оставио човеку како би живећи по њима стицао небеске врлине и тако задобио венац вечне славе... Када се Христос усели у наше срце целокупно наше тело постаје храм Светога Духа, то је наше назначење у овом животу”. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

У новом издању емисије "Личност и Заједница" на ТВ Храм, гост Дејана Стојадиновића био је протонамесник Игор Игњатов, парох при храму преподобног Симеона Мироточивог у Ветернику. Отац Игор је говорио о Светом Сави као теологу и о значају аутокефалности из еклисиолошке перспективе. Свака прослава јубилеја нуди нам прилику за "преиспитивање" свог дeлања и духовног пута, а тако исто и ова осмовековна прослава коју прославља наша Црква. Имајући то у виду отац Игор је дао одговоре на нека питања, о којима се ређе говори када је у питању наш највећи светитељ, Свети Сава, који је пре свега као богослов утемељио идентитет нашег народа у Црквеном, односно литургијском етосу. У оквиру наведене емисије било је речи о томе како и зашто је Свети Сава имао заправо једно литургијско виђење државе. О односу Цркве и државе у том контексту и значај тог односа касније кроз нашу историју. На крају разговора, указано је да је Свети Сава заправо бринући се за вечно постојање свог народа, желео да реши његово егзистенцијално питање, а то је питање смрти и живота. Питање вечног постојања. Извор: Телевизија Храм

Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан, био је гост у емисији "Духовници". Гостујући у наведеној емисији аутора Веље Павловића, предстојатељ Цркве Божје у Епархији будимској је нагласио да "смисао нашег живота јесте задобијање љубави и благодати Духа Светога"!

У духу сверадосног и спасоносног празника из домостроја нашега спасења - Рођења Господа нашег Исуса Христа, у јануарском двоброју „Православља“ - новина Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020), објављен је Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. Са званичне интернет странице „Православља“ разговор доносимо у целости. Божићни разговор са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом (PDF) Својим прослављењем Богомладенца Христа придружујемо се хоровима ангелâ, архангелâ и свих светих небеских сила које славе и величају Рођеног од Дјеве Богомладенца Христа, Који је Оваплоћена Љубав Божја, Љубав која се даје и саможртвује ради нас и нашега спасења. Да је рођење Оваплоћене Љубави Божје највећи и највеличанственији богочовечански догађај, о основама химнографије овог небоземног догађаја, као и о обичајима који су органски наставак богослужбеног величања и прославања Рождества Христовог, разговарамо са Његовим Блаженством Архиепископом охридским и Митрополитом скопским г. Јованом. *Налазећи се у данима када са вером, надом и љубављу прослављамо Рождество Оваплоћеног Логоса Божјег Господа нашег Исуса Христа, замолио бих Вас да нам приближите небоземну тајну овог празника? Врло је важно оно што сте нагласили у самом питању, да славимо оваплоћење Логоса Божијег. Он је постојао као Син Божији пре стварања света и пре грехопада, али када се „испунило време”, како се каже у Јеванђељу по Марку, овај Логос Божји, дакле Син Божји по природи, оваплотио се, добио је облик и тело човечје, остајући Бог по природи, постао је и човек по природи. Управо по томе је он једино ново под сунцем како каже Свети Јован Дамаскин, носилац двеју природа и Божје и човекове. Али једино са таквом богочовечанском природом, Он може да буде Спаситељ свега створеног, јер уколико спашава само као Бог, то би било некако надмено и на силу. Да спашава само као човек, не би било могуће, јер је сваки човек смртан и не може сам себе да избави од смрти, а камоли да од смрти избави остале. Али као Богочовек већ може, зато што је као човек примио на себе све створено и може да спаси све што је примио, а као Син Божји има пуну заједницу са Богом Оцем који Духом Светим има моћ да Његову људску природу подигне из мртвих. Ту велику тајну славимо на празник Рождества Христовог. Славимо Христову вољу да испуни вољу Оца Његовог да се створена природа спаси од смрти и бесмисла. А то није могло без оваплоћења Његовог. *Следујући химнографским текстовима празника Рождества Христова, намеће нам се питање: Шта је смисао и циљ човека на земљи, шта је сврха његовог подвига, али и свих његових духовних и животних напора? Без оваплоћења Сина Божијег човек остаје без правог смисла живота, још прецизније речено, сви његови циљеви и сав његов смисао завршава се у гробу. Оваплоћењем Логоса, а поготово Његовим васкрсењем отворио се најважнији циљ и он се наметнуо као смисао изнад сваког смисла како је то нагласио Преподобни отац Јустин Ћелијски, а то је подражавање Његовог земног начина живота. Само то подражавање је циљ који води до највећег дара којег људски род, а и све створено може да прими од Дародавца Бога, а то је васкрсење и живот вечни. Да бисмо се удостојили тог великог дара, али и да бисмо могли несметано да га понесемо, потребан нам је подвиг. Наш подвиг и наше победе над животним искушењима не требају Богу, али Он не остаје равнодушан на те наше подвижничке успехе, јер нас ти успеси оспособљавају да бисмо могли достојно носити тај велики дар којим нас Он дарује: живот вечни. *Ваше блаженство, на који начин савремени човек може да актуализује радост овог празника који нам дарује неисказана духовна и спасоносна блага? Да искрено поверује у богочовечанско дело Логоса Божјег, да подражавање Његовог Јеванђеља постави као смисао и циљ сопственог живота, да сведочи Јеванђеље у породици, на радном месту, у Цркви, па и изван Цркве, ето то причињава већу радост од сваког облика радости повезаних са материјалним стварима. *Божић је празник коме се деца посебно радују. Каква Вас сећања вежу са прослављање Божића у данима када сте Ви били дете? Први пут ћу о овоме тако јавно говорити. Не зато што то љубоморно чувам само за себе, већ зато што та дечија наивност коју сам имао може да буде погрешно схваћена. Ја потичем из породице Мијака, а то су људи, који и у најтежим атеистичким временима, под великим притисцима да се откажу од вере у Бога ради бољег статуса у друштву нису то чинили. Све ово говорим да бих стигао до мог деде, који нам је оставио једно предање, пуног смисла и врло дубоко. Он је уобичајено сваки пут седео на челу стола за време обедовања, али на Бадње вече он је уступао челно место оваплоћеном Богу, а сам је седео са Његове десне стране. Постављали смо тањир и прибор за јело, чашу и од свих јела прво смо стављали у тањир где је седео Христос. После вечере, тај тањир и чашу остављали смо на столу, сто нисмо поспремали, а уз Божнићни ручак, деда нам је свима стављао у тањир од онога што је било у Христовом тањиру. Када сам ја једанпут као радознало дете питао зашто то ради, он ми је одговорио да на Бадњи дан и Божић сâм Бог обедује са нама и да Он заиста једе од онога што му поставимо. После Бадње вечере ја сам неприметно обележио чашу докле је вино које смо остављали Христу. Некако сам уредио, те ноћи да последњи легнем, али нисам ока склопио јер сам себи поставио други циљ. У току ноћи устао сам да се уверим дали је Христос јео и пио од онога што смо му оставили. Видео сам да је јело у тањиру било мало размешано, па нисам могао да утврдим дали се од њега јело, али од чаше са вином врло лако се могло уочити да је неко пио. Ја сам поверовао да је то сâм Христос пио. Тај догађај је усмерио моја схватања за живот. А имао сам не више од пет година. Сећам се када сам био у војсци, још у Социјалистичкој Југославији, а имао сам 18 година, мајор нас је питао ко верује у Бога? У читавом батаљону јавили смо се само двојица, па нас је после тога позвао да нас пита због чега само нас двојица у читавом батаљону верујемо у Бога. Ја сам му још наивније од петогодишњака испричао ову причу. Кажем наивно, јер тада нисам имао искуство да знам да човек без духовних искустава не може да поверује у ову причу. Зато сам у почетку одговора на ово питање и вама рекао да се бојим да не будем погрешно схваћен, управо зато што ће овај интервју читати и људи различитог нивоа духовног искуства. Али када ме већ питате како сам као дете доживљавао Божић, свакако да не бих могао ово да прескочим. *Торжественост божићних богослужења преноси се и на наше породице као домаће Цркве, те Божић бива препознат и као породични празник. Нажалост, живимо у времену када је породица суочена са великом кризом, са болном чињеницом да се све више црквених бракова разводи. Владико, замолио бих Вас да у духу божићне радости упутите поуку у погледу решења наведеног проблема? Када би човек усагласио смисао свог живота са смислом живота који је откривен оваплоћењем Сина Божијег, сигурно је да не би било таквих катастрофалних криза у његовом животу. Саме кризе могу бити мотиви за стицање нових вредности, боље речено за превредновање старих и погрешних вредности. Сама криза не може да уништи однос и заједницу међу људима, али свакако да их може уништити упорно остајање на вредностима од пре кризе. Потпуно исто је и са браком, који је однос и заједница размене вредности. Али када те вредности код брачних другова буду исте, и то не вредности једног брачног друга који их намеће другом, већ да то буду вредности које је Христос открио дошавши међу људима, онда ће та брачна заједница остати до дана суда Христовог. *Лепа је прилика да са читаоцима „Православљаˮ поделите како се празник Рожедства Христовог прославља у повереној Вам Архиепископији охридској? У повереној нам Архиепископији охридској и Митрополији скопској, Божић се прославља литургијски. После свих гоњења која смо прошли, ми још нисмо у могућности, да прослављање проширимо и на неке друге нивое. Али свесни тога да је литургијска прослава темељ сваког другог прослављања, не бисмо могли бити незадовољни што сада бар тај основни вид прославе празника можемо несметано да вршимо. *Блажењејши Владико, можда ће ово питање бити у неком дисконтинуитету са претходним јер није везано са темом коју смо поставили, али са друге стране, то је изузетно савремено и важно за јединство читаве Цркве. Како Ви гледате на признање аутокефалије т.з. Украјинске Православне Цркве од стране три помесне православне Цркве? Ја сам већ неколико пута јавно казао свој став о овом великом искушењу које је пало на Православну Цркву у 21. веку. Наша Црква је била прва, још прошле године која се јасно и недвосмислено изјаснила да са расколницима у Украјини какви јесу припадници т.з. Украјинске Православне Цркве, не можемо да саслужујемо. Неки од њих нису само расколници, већ немају ни апостолско прејемство у њиховим рукоположењима. Такав став држи и већина од постојећих 14 аутокефалних Цркава. Ипак, три од тих 14 аутокефалних Цркава су већ прихватили саслуживање са онима који од осталих 11 Цркава су сматрани за схизматике. Е у томе настаје већ велики проблем, јер саслуживати са онима који саслужују са расколницима, исто је као и саслуживање са самим расколницима. Такво стање се некако по икономији толерише, али мислим да не би могло за дуго. Највећи је проблем што први у Православној Цркви, чије првенство нико, бар јавно не доводи у питање, а то је Константинопољски Патријарх не сазива Сабор да би се то питање решило. На жалост он се оглушује на позиве скоро свих православних Цркава за сазивање Сабора, а међу првима је такав предлог дао наш Патријарх. Ако би неки други предстојатељ сазвао Сабор, неке Цркве сигурно на такав Сабор не би дошле, са образложењем да је привилегија првог да једино он сазива Саборе. Али ту привилегију не би требало први да злоупотребљава. На жалост, ми у Православној Цркви нисмо установили обавезу да је први међу равнима, по предлогу одређеног броја аутокефалних Цркава, дужан да сазове Сабор. Управо то, по мом скромном мишљењу требала би да буде једна од тачака која би се, поред т.з. аутокефалије једног дела Цркве у Украјини, решавала на будућем Сабору. Пуно сам размишљао да ли ће се неко саблазнити оваквим одговором, управо у интервјуу о торжественом празнику Рождества Христовог, јер горереченим ми признајемо да је Православна Црква у великом проблему, али теши ме чињеница да свака саблазан постаје јача уколико остане у мраку незнања. Зато одговарајући на Ваше питање, желимо да упознамо Ваше читаоце, да се не саблажњавају у незнању, већ да знањем побеђују саблазни. *За крај, која би била Ваша божићна порука читаоцима „Православљаˮ? Порука би била у контексту онога што смо већ рекли одговарајући на ваша питања: празник да буде повод да ново вино ставимо у нове мехове. Христос се роди! Разговарао: Катихета Бранислав Илић *Објављено у јануарском двоброју "Православља" - новинама Српске Патријаршије (бр. 1267-1268, 1-15. јануар 2020) Извор: Православље

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је на Бадњи дан са свештенством, уз молитвено учешће Његовог преосвештенства Епископа диоклијског г. Методија и вјерног народа, Свету службу Божију у Цетињском манастиру. Високопреосвећени је казао да је Господ оцима нашим говорио о великим Светим тајнама кроз пророке, а пуноћа Његовог јављања о Својој тајни, Тајни овога свијета, људскога живота и смисла човјечанства откривена је у рођењу дјетета Исуса у Витлејему. Подсјетио је владика да пророштва о Њему започињу од прадревних времена, од Адама и Еве, послије њиховога гријеха, када су погазили заповјест Божију и одрекли се живога Бога и Његове заповјести. Сваки од древних пророка је свједочио о Христовом доласку. “ И сва та пророштва су се остварила у овај свети дан Христовог рођења, дан Божића малог дјетета од Дјеве рођенога у коме су се сабрале све тајне неба и земље, који је творац, кроз кога је Господ – Бог Отац, створио небо и земљу и све што постоји. Кроз Њега је постало све што је постало. Он бјеше у почетку као вјечни Логос, вјечна Ријеч Божија у Богу. Као Бог, Ријеч Божија је постојала у Богу Оцу да би кроз Њега Бог Отац створио небо и земљу и све што постоји. И када је дошла пуноћа времена Господ је послао Сина Свога у овај свијет да посвједочи Себе и Оца Свога небескога, да нас научи да и ми њега називамо: Оче наш, који си на небесима.“ Даље је објаснио да не само да је Бог Отац Његов Отац од вјечности, него да је Отац свију нас и да зато увијек изговарамо ту дивну молитву коју смо од Христа научили, а у којој исповједамо и Тајну Свете Тројице: „Кад кажемо Оче наш, који си на небесима, онда исповједамо Бога Оца кроз кога је све постало што је постало. Да се свети име Твоје, име Његово које је изнад сваког имена јесте управо име Исус Христос, Син Божији, јединородни. Да се свети то име Његово, да буде свето и у нама, да кроз нас проговори Његово име. Да дође царство Твоје, то је Тајна Духа Светога, Трећега лица Пресвете Тројице.“ А откривањем Пресвете Тројице, казао је Митрополит, призван је и свијет и човјек нарочито, да испуни вољу Божију: да буде воља Твоја и на земљи као што је на небу. Настављајући тумачење молитве Господње, владика је појаснио да призив хлеб наш насушни дај нам данас, није призив на свакидашњи хљеб, већ је Он хљеб живота који силази са неба. Подсјетио је и на ријечи самога Господа: Ја сам хљеб живота који силази са неба, ко једе од овога хљеба неће умријети, него ће вјечно жив бити. „Зато се назива надсуштаствени хљеб, кроз кога и овај земаљски хљеб и храна добија свој прави смисао, а кроз њега и људски живот и храна. И све што се догађа са човјеком, и тијело његово, постајући призвано да и оно буде обиталиште Духа Светога, и душа његова, такође. И човјек постаје биће кроз Њега и преко Њега, кроз Његово рођење и оваплоћење, и човјек постаје не само душа жива, него у маломе богочовјек. Прима у себе квасац богочовјечности, Божији квасац, и човјек који је рођен у овоме пролазноме свијету, и који је по својој природи смртан, он кроз то Христово оваплоћење и рођење постаје бесмртно, вјечно биће.“ Човјек је биће призвано не просто да се рађа на земљи, него да се силом Духа Светога и водом преобрази у биће вјечно, непролазно, бесмртно биће, и то је смисао људскога живота, поручио је Архиепископ цетињски Амфилохије: „И тај најдубљи смисао људскога живота се открива управо нама овдје на земљи кроз Христово рођење. Зато ми прослављамо Господа нашега на овај Бадњи дан, поздрављајући се и преко бадањака, који је симбол Њега као дрвета живота вјечнога и непролазнога. Прослављамо Његов рођендан – Божић, прослављамо Њега као малог, као Божића, као мало дијете рођено од Духа Светога и Пресвете Дјеве, и кроз Његово рођење прослављамо свако рођење.“ Посебно је истакао да је кроз материнство Пресвете Богородице призвано свако срце сваке мајке да постане срце Богомајке. И свако дијете кроз причешће Тијелом и Крвљу Христовом, тим надсуштаственим хљебом, призвано је да постане бесмртно биће, вјечно и непролазно: „За вјечност је рођен човјек, а не за смрт и пролазност, то је она најдубља тајна наше вјере хришћанске и овога дана и догађаја, којега данас прослављамо. Зато су хришћани најдубљи и најмудрији људи на земљи, јер прослављају не смртнога, пролазнога човјека, него бесмртнога, прослављајући Богочовјека, прослављају ту богочовјечност, која је Светом тајном крштења уграђена у људско биће и живот, у људско рађање и живљење на земљи, и у вјекове вјекова. Зато се на овај дивни и Свети празник поклонимо Оцу и Сину и Духу Светоме – Богу нашем“, закључио је на крају своје бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. На крају Свете литургије, честитајући празник, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је у пјесми анђела и пастира, коју и ми данас појемо, Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља, садржан сав закон и призвање нас људи овдје на земљи: „Да прослављамо име Божије, које је изнад свакога имена и у коме је суд и правда, по Светоме Петру Цетињском, и да у исто вријеме, прослављајући име Божије, славећи Га на небесима, стварамо мир овдје на земљи. И да се васпостаља добра, благословена и мирна воља међу људима, међу свима народима. То је оно што је донио Господ Својим доласком у овај свијет, и то је оно на шта су призвани сви људи и земаљски народи. Мир Божији, Христос се роди!“ Ваистину се роди! Извор: Митрополија црногорско-приморска

У среду 25. децембра, када света православна Црква слави светог Спиридона Чудотворца, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у Бресници, уз саслужење протојереја Саше Антонијевића, јереја Милоша Ђурића и ђакона Немање Стојковића. Звучни запис беседе У богонадахнутој беседи владика Јован је између осталог рекао да данас наша света православна Црква слави великог угодника Божијег и великог Чудотворца. „Заиста, браћо и сестре, прослављамо светитеља који је живот свој саобразио животу Цркве Христове. Његов живот је био живот у Богу и због таквог живота свети Спиридон је постао обиталиште Духа Светога. Њега је Дух Свети учио шта треба да ради, куда да ходи, шта да мисли“. Још је Епископ рекао да су уста светог Спиридона говорила само о премудрости Божијој, а срце му је било испуњено разумом, знањем о вечним и непролазним стварима. Познањем тајни овог и оног света и смислу живота. Смисао живота је да воли Бога и ближњега свога, да више даје себе другима, него што тражи да други дају себе њему. Изнад свега светог Спиридона је красила вера и чисто срце. Био је човек велике вере, али и велике љубави. Био је човек великог богољуба и човекољубља. Извор: Епархија шумадијска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је, у недељу 27. по Духовима, 22. децембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Сабора српских светитеља на Карабурми. Звучни запис беседе Свјатјејшем су саслуживали протојереј – ставрофор Живадин Протић, протојереј Ђорђе Драгутиновић, јереј Ненад Величковић и ђакони Немања Ристић и Алекдандар Прашчевић. Својим појањем литургијско сабрање је увеличао хор при храму Сабора српских светитеља под руководством госпође Андреје Давитков. После светог Причешћа Свјатјејши је произнео беседу поучивши свештенство и верни народ о васкрсењу као смислу и основу наше вере. „Уколико Христос не уста из гроба, онда је узалудна и наша проповед и ваша вера. Све је празно. И ми данас који смо у светоме храму, треба да нас испуни та вера у Христово васкрсење“ истакао је Свјатјејши и додао „није Господ дошао у овај свет да би васкрсао ради себе и да покаже своју моћ и силу. Него да нам покаже нашу будућност, да нам покаже наш смисао и будућност“. Та наша будућност се састоји у томе да као гости у овоме свету, уз благослов и благодат Божију, уз свој труд задобијемо вечно Царство Божије. А то можемо остварити зато што нам је Господ створио Цркву у којој је Дух Свети који је руководи, чува и спасава. Благосиљајући верни народ, а посебно децу, Патирјарх Иринеј је истакао да су данас детинци, дан када се родитељи својој деци одужују. А највећи дуг деци јесте да их Богу приведемо, да их научимо оно што Бог жели, јер је то нама неопходно потребно. А воља Божија је наша светост и није нам дата да би Господ био прослављен већ да се ми Господу приближимо и заслужимо благодат и дар Духа Светога. И то је највећа награда да идемо путем Христовим, путем Божијим. На крају свете Литургије Свјатјејши присутној деци поделио св. иконе. Извор: Радио Слово љубве

Тема људског пада је тема антрополошка. Сагласно Божанском откровењу, човјек је биће које је на граници свјетова, биће у коме је Бог умијесијо тијесто духовно и материјално; он је зеница васионе, створење саздано по слици (узет са лика) и прилици Божијој. Он је биће створено, али није створено завршено. Људско биће није само пресликано, није просто одсјај Божанског, него истовремено има и динамички дар да, на основу онога што јесте, буде нешто много више и много савршеније. То и значи и пралик. Дакле створен је са лика, по лику – икони, али и по обличију – прилици. „Прилик“ је нешто што иде ка Лику. Са лика и ка лику – у томе је распон и динамизам људске личности који је основно својство људске природе, и нема ни једне философије земаљске која би то довела под знак питања. Свака философија и наука опитно знају да је човек биће динамично, испуњено изузетним могућностима. Биће које, богословски речено, не само дато него и задато. Човјек је задатак, Божији и природе у којој се рађа, и свој сопствени задатак. Оно што нам свједочи Библијско Откривење, а што посвједочује и универзално људско искуство је чињеница, с једне стране, могућности које човјек посједује као биће, а са друге стране, постојање нечега што га ограничава, што га помрачује. Кроз сву историју човјек се открива као биће добро по природи, али и биће које је угрожено оним што називамо зло, биће које је нечим оптерећено. У свим религијама и оним природним, дохришћанским, присутно је не само осјећање да је човјек несавршен, него да људска природа онаква каква је сада није првобитна људска природа, да се са њом нешто догодило. И да је неопходно њено очишћење, њен повратак у првобитно стање, изгубљено. Наравно, све зависи од домета религиозне свијести, или научне и философске, да би се дало неко објашњење откуда то и шта се догадја са човјеком. Модерна психоанализа, рецимо, и не само она, тврди и проналази као једну од егзистенцијалија, нешто што је најдубље у људској свијести, нешто што човјек носи са собом – осјећање кривице. Негдје у дубинама људске колективне свијести постоји ти осјећање кривице. Као и осјећање страха. Многи сматрају да су те двије стварности страх и кривица, нешто што је најдубље у људској природи. Трага се стално за њиховим узроцима: да ли су они у васпитању, религиозним или неком другом, или су они у нечему што је дубље од социо-психолошког стања у коме се човјек налази? Да ли је то нешто што је друштвено условљено или, или је нешто што човјек носи у себи, што наслијеђује од својих предака, и што се онда преноси са покољења на покољење и оптерећује га? Човјек је оно што поједе Библијско Откровење има свој одговор на своје питање који није од јуче. Још од времена Старог Завјета говорено је о људском паду, прародитељском гријеху. Богом створеном човјеку коме је дато да буде господар од птица небесних и риба морских и свакога створења, да господари небом и земљом, коме је од Бога дат дар владарски, дата је и једна једина заповијест: да не једе са дрвета познања добра и зла, јер у који дан окусиш са њега умријећеш (Књ. Постања 2,17). И, како даље говори Мојсије, Али змија бјеше лукавамимо све звијери пољске које створи Господ Бог, па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту? А жена рече змији: Ми једемо са свакога дрвета у врту; само рода са онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете. А змија рече жени: Нећете ви умријети, него зна Бог да ћете у онај дан кад окусите са њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати шта је добро и шта је зло. И затим слиједи један генијалан опис како сазријева гријех у људској души, у људском уму, у људском срцу, и како се претвара у дјело; како је сазрио у уму, у срцу и души Евиној и претворио се у дјело, затим у Адамовој, и како непрекидно, кроз сву историју сваки људски гријех има исти процес сазријевања. И жена видјећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати, и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода са њега и окуси, и мужу својему те и он окуси. Свети Јован Богослов у својој посланици, анализирајући на један другачији начин ова три основна момента у овом процесу сазријевања гријеха у људској души, говори о „похоти плоти, похоти очију и гордости живота (1. Јован 2,16). На првом мјесту је дакле похот плоти: дрво које је добро за јело. Прва и најдубља потреба људска је потреба за храном.Људско биће је без хране непостојеће. У том погледу је Фојербах био у праву када је рекао да је човијек оно што појед. СДамо што је он као материјалиста сматрао да је човијек тијело и да се само тјелесно храни. Међутим човијек није само тијело и не храни се само тјелесно, него је и душа и храни се и духовно. Ако се само тјелесном харном храни, онда је природно да буде само тјелесно биће. Ако се храни и нечим другим, онда ће бити и нешто дуго, више од тога. Прво искушење људској души, први подстријек њен је питање јела. То је похот плоти. Људско биће је по својој природи гладно. А гладно је зато што је несавршено. Оно што је несавршено хоће да надодокнади своје несавршенство, да га надопуни. И тијело и душа и ум хоће своји храну. Друго искушење похот је очију – „да га је милина гледати“. Дубоку у људској природи усађена је жеђ за љепотом. То се види већ и дко дјетета. Човјек рањен љепотом тражи да је за себе задобије. И треће – „да је дрво врло драго ради знања“?! Храна, љепота, знање – три надубље потребе људске: похот плоти, похот очију и гордост живота по св. Јовану Богослову. Преко њих долазе исушења човјеку, тј. Еви. А Еву носимо у својим костима: из једне крви је крв свих људи. Демонска сила која се у рају појављује у виду змије, иако лаже од самог почетка и зато се назива „лажа и отац лажи“, не нуди нешто што је потпуно лажно, јер би точовијек одмах препознао. Оно што говори она прво облачи у чудесни рухо да би примамила. На првом мјесту подмеће па каже Еви: Није ли вам рекао Бог да не једете са свакога дрвета у врту, лажући, јер је Бог рекао да не једу са једног дрвета. Неуспевши то, онда каже да је Бог то рекао да би их лишио онога најдубљег знања. Смисао прве Божије заповијести Демонска сила, дакле, удара на три основне потребе људског бића. Тако је у почетку, тако је и данас. Сва модерна цивилизација могла је да се протумачи кроз призму овог искушења првобитног, евинског. Занимљиво је да се исто такво искушење нуди и Христу у пустињи. У шетвртој глави Матејевог Евањђеља говори се како наступа велики пустињски дух – то генијално описује Достојевски – „претвори камење у хљебове, гладан си. Камење претвори у хљебове па ће читав свијет поћи за тобом.“ Нису ли модерни системи, све до система савременог потрошачког друштва, а да не гоцорим о марксизму, управо на том искушењу придобили милионе људи за собом? Хљеба и игара су нудили још и древни римски императори. На прво искушење се чује ријеш Христова: “ Не живи човијек само о хљебу, него о свакој ријечи која излази из уста БОжијих.“ Кроз Христову побиједу искушења на коме је пала Ева, нама се открива смисао првобитне заповијести. Са сваког дрвета једи, али са дрвета познања добра и зла немој јести. Шта то значи у ствари? У чему је срж и смисао те првобитне заповијести? Бог је дао природу, творевину, човијеку на употребу. Али није му разријешио злоупотребу творевине. Првобитна заповијест је призив човијеку да успостави правилан однос према себи, према Богу, према творевини око себе. Та заповијест стоји као провјера његове слободе, његове воље његовог става. И каже му: Употреби Творевину, али на начин који је сагласан твојој природи и твоме вјечном призивању. Шта нуди демон Еви? Нуди јој природу у којој јесте. Каже да је она једини извор њеног живота, њеног знања, њеног познања добра и зла. Каже да није извор њеног живота и она заповијест, она ограничава њену слободу, њено биће, Бог је, наводно, ту њој поставио границе. Огромна лаж! Дакле, каже јој: Врати се само себи, сакрићу да си ти ограничена, врати се природи, сакрићу ти да је природа, по свом устројству ограничена. Није теби храна ријеч која излази из уста Божијих,тј. та заповијест, као мјера постојања, као призив да човијек употребљава свијет и преко њега узраста и сазријева за једење савршеније хране од оне коју даје свијет и творевина. Природа, то је „камење“. Не може човијек као биће савршеније од природе, да открије савршенство своје и да постигне пуноћу свога бића у природи која је од њега несавршенија. И ту је његов пад, пад Адама и Еве, пад сваког људског бића од Адама и Еве до данашњег дана. Чим се окрене природи, обоготвори природу, обоготвори себе самога, онда храну из природе сматра једином, а за творевину мисли да је она извор његовог знања добра и зла и најдубље његове мудрости. Љепоту творевине око себе сматра за једину љепоту, сматра да је он пуноћа љепоте за којом чезне; да је храна из природе пуноћа хране за којом чезне; и да је знање које црпе из природе, из творевине, пуноћа знања којом он засићује себе и задобија „гордост“ живота. Однос према творевини који је освијетљен Божанском ријечју ремети се јер се потискује истина о Божанској заповијести. Она се проглашује за лаж, а ово се подмеће као истина. Многи од Светих Отаца тврде, не без разлога, да је та првобитна Божија заповијест човијеку била заповијест поста, у ствари, позив човијеку на распеће свога ума. Свети Григорије Палама говори да је тој заповијести предуказана тајна Крста Часног. Посни однос према творевини, однос је уздржања у смислу поштовања саме творевине и у смислу трагања за нечим што је много савршеније од саме творевине. И као што се каже код Светих Отаца, човијек је кроз свој пад погазио управо кроз заповијест – о посту. Заповијест Божију прву, у којој је свака заповијест садржана. Он се тиме отуђио од Бога, јер Божанска ријеч је управо она снага којом се човијек држи Бога. Зато и каже: „Онога тренутка кад окусиш умријећеш“. Што значи: онога тренутка кад погазиш ту заповијест, кад се одрекнеш ријечи БОжије, као хране, те изворне, исконске мудрости која освјетљава твој живот и твоју судбину, ти си се отуђио од Бога, пао си у свијет, „јудол плачевну“, како каже Његош, долину туге и плача. Тамо гдје наступа људско сљепило и гдје је људски живот „сновиђење страшно“. Онда више не знаш ни ко си ни шта си. Отиснуо си се на пучину, не знаш ни почетка ни краја пута, пипаш, трагаш, али је сваки твој труд узалудан све дотле док се поново на вратиш оном свом првобитном извору. Отуда у свим митологијама, хеленским, месопотамским, „Епу о Гилгамешу“, у митовима древне Индије, староегипатским, да не говоримо о јудео-хришћанском предању, некаква дубока потреба за повратком у неко првобитно, невино стање. Оно што владика Раде говори: “ О невини синови природе, о мудрости проста, најсјајнија!“ Умовредна гордост и смиреноумље Пад је у ствари погрешни однос човјека према себи, према Богу и према творевини. Ту се онда радја и многобоштво, обоготворење сунца, мјесеца, звијезда, другога човијека, обоготворење себе,своје памети, свога знања. Баш ова прванедјеља поста говори нам о фарисејевом високоумљу, његовом „високоречју“, „високоглаголанију“, „гласу његове гордиње“- то су изрази стари, словенски, пуни садржаја и дубоког смисла – за разлику од цариника који удара себе у груди и каже: „Боже буди милостив мени грјешноме“, који је испуњен смиреноумљем, „висине смирених ријечи“. Ако је дакле умовредна гордост (умоповредјујућа гордост) која је затровала Адама и Еву, па су они из те умоповредјености погазили заповест Божију, узрок поремећаја људског (ту је негдје коријен оне кривице и оног дубинског страха), онда је почетак људске обнове повратак смирењу пред Божанском ријечју, пред вјечном мудрошћу; и кроз смирење примање вјечне свјетлости која онда освијетљава човијеку пут и даје праву мјеру његовом знању, и његовом понашању, његовом животу и животу свијета у коме се налази. Позив на духовни и тјелесни пост Смиреноумље као темељ философије живота. И пост као пут да се добије то смиреноумље живота. Пост не као формално придржавање неких прописа, јела, овог или оног. Први призив поста је „Постимо браћо духовно, постимо и тјелесно“. Као и врлина и гријех се зачиње у људском срцу, па онда иде даље. Кад допре до умс онда иде на људско дјело, кад постане дјело онда се извршава људским тијелом; зато ако жели истински човијек да се обнови, да се промијени, да промијени свој однос према творевини око себе, према тајни на којој почива, он мора да се ангажује цио у тој новој „промјени Деснице ГОсподње“. А та промјена и јесте управо оно на шта призива пост као повратак испуњењу првобитне заповијести. Нема истинске обнове људског бића, нема промијене човијеку, праве, моралне, духовне, економске, душевне, без поста. Нема важније дужности управо за модерног човијека од његовог повратка посту. Посту као дубинском преумљењу, преусмјерењу цјелокупног људског бића, као људском напору, како би рекао Солжењицин, на самоограничење, на уздржање, васпитање, унутарње, своје воље, своје слободе. Тај и такав пост је нешто што црква проповиједа од памтивијека. Питање поста је дакле, питање философије живота: питање обнове човијековог духа, човијековог тијела, човијековог друштва, човијекове заједнице. Питање поста је питање здравља. Питање поста је питање истинске и праве љубави и најдубљег човијекољубља. Извор: Ризница литургијског богословља и живота