Претражи Живе Речи Утехе

На Празник Рођења Пресвете Богородице, дана 21. септембра 2019. године, свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Трпињи служио је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Његовом Преосвештенству саслуживали су протојереји-ставрофори Јован Клајић и Душан Марковић, пароси у пензији, јереј Вукашин Цветојевић, јереј др Марко Шукунда, парох трпињски, ђакони Радован Арсеновић и Срђан Лукић. На светој Литургији Његово Преосвештенство Епископ Херувим рукоположио је у чин ђакона Срђана Дангузовића из Трпиње. Владика Херувим је на Литургији проузнео следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја нека је на здравље и на спасење наше Литургијско сабрање у храму Вазнесења Господњег у Трпињи. На првом месту да заблагодаримо Господу који нас је сабрао. Благодат Светога Духа је увек присутна, надопуњује нас и исцељује немоћи и недостатке свих нас. Кроз историју осведочена је Истина да је Господ омогућио Спасење и да би човек иако у својој људској слабости имао заједницу са Живим и Делатним Богом. Ту заједницу можемо да осетимо овде где свако од нас сабире благодат Божју да би ходио тим крстоваскрсним путем којим је први Господ ходио ради свих нас. Целокупна Божанска икономија спасења збива се на светој Литургији и сваки пут када се сабирамо сведочимо Тајну вере и пуноћу живота у Цркви Божјој. Заиста је велика радост и потврда наше вере када можемо да се сабиремо на светим службама Божјим да прослављамо празнике и свете Божје угоднике који су путеводитељи нашега живота у овом бременитом свету. Данашњи празник Рођења Пресвете Богородице кога литургијски прослависмо има две димензије. Има историјску димензију да се нама људима покаже како Господ делује у историји људског рода, а са друге стране да покаже љубав којом човек треба да љуби Господа Бога. Човек треба да прими благослов Божји као Пресвете Богородица која се жртвовала ради људског рода. Заиста је то велика љубав и велико смирење, пре свега. Данас је мало смирења међу свима нама. Сви смо сујетни. Сујета је превлада људским бићем. Она је темељ данашњег света, нажалост. Не смемо допустити да сујете превлада нашим бићем, јер се тада рађа мржња а не љубав. Рађа се нетрпељивост, а не трпљење. Не рађа се смирење него живот у самовољи. То у Цркви Божјој, драга браћо и сестре, не може да буде. Не може да буде сујета, не може нељудског односа без љубави. Не може да буде заједнице која није утемељена на љубави Божјој. Господ нас позива на љубав. Господ из љубави долази у овај свет, из љубави нам оставља Тајне вечнога живота. Оставио нам је свету Литургију када ју је на Велики Четвртак на Тајној Вечери установио. Из те љубави показао нам је како треба да Га следимо и са каквом љубављу треба да ходимо овим светом. Тако нас је Господ учио, а не да нас храни сујета и самовоља без милосрђа и љубави. Морамо бити сателесници љубави Божје и сапутници на путу Домостраја Спасења. Ништа од тога не можемо ако немамо међусобне љубави. Тешко је волети Господа ако немамо љубави једни према другима. Ако смо сујетни и мислимо да смо мањи ако послушамо свога брата. То није љубав и није црквени однос. Данас смо у Чину рукоположења могли да чујемо ”Ко хоће да служи нека узме крст и нека буде слуга”. Драга браћо и сестре, једни другима требамо да будемо слуге као што је Господ био слуга свима нама. Тада смо ми сателесници и васкрсавамо своје биће тим Тајнама. Узалуд су све речи и Јеванђеља која читамо на светим богослужењима ако то не созерцавамо и не примењујемо у свом животу. Често пута се међу нама у клиру дешава да то свето Јеванђеље и свете Тајне доживљавамо као неку споредну стварност коју је Господ оставио ето тако, да би ми поучавали друге а не себе. Нема постојаности, нити љубави и истине у таквоме животу и односу према Цркви Божјој. Често можемо да будемо сведоци таквих догађаја. Али можемо рећи да Господ и у свему томе пројављује своју љубав смирено показујући који путем човек треба да иде. Требамо да идемо путем смирења и путем љубави. То је онај крстоваскрсни пут подвига којим треба да иде сваки човек. Требамо да будемо пример ми који служимо Олтару Божјем. Христос треба да буде узор свима нама, пре свега свештеницима и људима који су у клиру. Христос треба да буде Пастироначалник нашега пастирског служења јер ће тада наше стазе и наша проповед бити испуњена управо тим истинама које је Господ оставио човеку да би имао заједницу са Њим. Дубоко верујем да ће се у личности оца Срђана, новога ђакона а следеће недеље и свештеника, пројавити љубав Христова и пример пастирског живота. Треба да ходи крстоварскрсним путем. Тада је то пут Живота и правога пастирског жртвовања јер ми као пастири Цркве Божје требамо да жртвујемо себе. Требамо да распињемо своје биће и своју телесност ради пастве која нам је поверена. Тако ћемо бити пастири који своје словесно стадо могу повести ка Царству Небеском. Такви пастири требамо да будемо. Ту произилази љубав која треба да буде утемељена у биће сваког свештеника, служитеља Олтара Божјега. Тада ћемо бити свештеници који сведоче Христа у свом животу и делању, у речима. Бићемо они који се саживљавају са речима Господњим и који те Речи проповедамо и поучавамо верни народ. Заиста се надам и верујем, јер вера треба бити темељ свега, да ће отац Срђан заиста бити достојан наследник Залога живота вечнога и да ће поверено му стадо усмеравати ка Царству Небескоме. Нека сте благословени, нека је срећан и благословен почетак нове службе оца Срђана чија се пуноћа испуњава у свештеничком чину. Нека његовој породици и свима вама буде благословен данашњи дан! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Његово Преосвештенство Епископ далматински г. Никодим служио је 8. септембра 2019. године свету архијерејску Литургију у шибенском храму Светог Спаса. Сабрање верног народа улепшала је духовна радост рукоположења ђакона Далибора Цвијановића који ће пошто буде примио чин свештеника постати имотски парох. -У данашњем Јеванђељу чули смо шта треба да радимо да бисмо наследили Царство небеско. Господ каже како треба да испуњавамо законе Његове, да се одрекнемо свог богатства и следимо Господа. На то смо, драга браћо и сесетре, сви ми позвани, а то подразумева, на првом месту, да треба да се одричемо своје воље, да се бринемо о другима и волимо једни друге, беседио је Владика и додао: -Исто тако, потребно је да Господ буде центар нашега живота, а у наше, савремено доба то подразумева управо сабрања попут овог нашег данашњег, када се сабирамо на светој Литургији и учествујемо у светим тајнама. Када смо у Цркви ми смо позвани да занемаримо све наше бриге, да мислимо на Господа и сјединимо се да Њим. Извор: Инфо служба СПЦ

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у манастиру Светог архиђакона Стефана у Дуљеву – Паштровићи. У архипастирском слову након читања Јеванђеља рекао је да је Господ Исусу Христос јуче, данас, сјутра и ва вијек вијека исти. Звучни запис беседе „И све је у њему исто, од настанка свијета, па до Њега, Његовог рођења, па ево и од тада до данашњега дана. Све је испуњено његовом силом, Његовом мудрошћу, Његовом добротом, његовом вјечном и непролазном љубављу. Кроз Њега је постало све што је постало и без Њега не постоји ништа од онога што постоји“, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Подсјетио јје да Црква данас празнује оданије празника Пресвете Богородице. „Празнујемо њено васкрсење, њен улазак у Царство небеско, код Сина њеног јединородног, кога је родила, а који је рођен прије свих вјекова од Бога Оца и чијем царству неће бити краја. Пресвета Дјева је родитељка вјечнога живота, непролазнога живота, родитељка и Бога и човјека“, казао је он. Подсјетио је на ријечи Светог Јустина Ћелијског да је Богочовјек мјерило свега. „Тај Богочовјек, Исус Христос – Он је мјерило свега и дародавац свакога знања и сваке мудрости. Он је почетак и крај, Он је творац свега, присутан у свему, даје смисао свему постојећем… И све је призвано, на челу са човјеком, да узраста у мјеру раста висине Његове. То је мјера људског савршенства и људскога напретка“, објаснио је Владика Амфилохије. Нагласио је да је сваки људски напредак овдје на земљи привремен и смртан. „Једини напредак и једино усавршавање које је бесмртно јесте узрастање у мјеру раста висине Богочовјека Христа“, рекао је Митрополит Амфилохије. Митрополит Амфилохије је казао да је Црква Христова материца новога живота. „Она кроз Њега и преко Њега рађа нови живот. Пресвета Дјева, која је Њега родила кроз Њега је, такође, непрекидно присутна у људском животу. Црква непрекидно рађа и препорађа силом Духа Светога кроз тајну крштења, погружавања у тајну Оца и Сина и Духа Светога, Бога љубави, кроз тајну миропомазања и кроз остале свете тајне којима је Бог обдарио човјека да њима узраста у мјеру раста висине Христове“, казао је Владика и додао да је једна од тих светих тајни и тајна монаштва. Рекао је да је Господ синоћ удостојио нову монахињу Амфилохију да прими ту тајну, да постане дјева Христова. „И да узраста у мјеру раста висине Христове, у безмјерну мјеру, испуњена Христом Господом, благословена мајком Његовом, Пресветом Богородицом да би остатак свога живота провела у страху Божјем, обучена у свеоружије Божије, призвана на христолико смиреноумље, на трпељивост, на сараспињање Христу, на свето живљење у Христу Господу, заједно са својим сестрама, с благословом и Светог архиђакона Стефана и Светога оца нашега Стефана Дечанскога“, закључио је Митрополит Амфилохије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Светом Литургијом у Доњем Острогу у цркви Свете Тројице началствовао је протојереј-ставрофор Горан Спајић, старјешина храма Светог Саве у Лондону, а саслуживали су му острошка сабраћа архимандрит Мирона, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Роман, као и јереј Милосав Јовановић из Будимљанско-никшићке епархије. Звучни запис беседе После читања Јеванђеља бесједио је началствујући о.Горан, који је казао да је прочитана прича, прича вјечног ћивота у којој је Господ изнио тајну Царства небеског. – Ово је прича о Царству небеском, прича о вјечном животу, прича о Створитељу нашем и о нама људима. Данас нам Спаситељ открива у чему је тајна Царства небеског и како ми људи створени, пролазни, смртни задобијамо Царство небеско – рекао је о.Горан и додао да Господ само чека да завапимо к Њему и да се молимо као понизни слуга који је у страху за живот свој и своје ближње. Додао је да праштањем браћи својој постајемо браћа Христова и судионици Христовог живота, а да кроз ову причу и цијело Јеванђеље постајемо судионици Царства небеског. – Ми само треба да се молимо за то да побиједимо себичност своју, среброљубље и да живимо за ближње своје и тада ћемо се испунити истинском силом Духа Светога која нас у ствари чини да будемо прави Хришћани – рекао је о. Горан. Извор: Манастир Острог

У недељу десету по Педесетници, 25. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Николаја Српског у Коловрату код Пријепоља. Саслуживали су архијерејски намесник пријепољски протојереј Игор Ерић, некадашњи парох коловратски протојереј-ставрофор Милован Пузовић и ђакон Горан Крстић. Звучни запис беседе Похваливши труд и љубав према светињи свих људи добре воље, коју исказују кроз помоћ на уређењу и довршењу храма у Коловрату, Епископ је додао да је такво усмерење душе ка Богу основ за добар у богоугодан живот на земљи: – Да би смо правили спољашњи поредак, укључујући у то и поредак око овог светог храма, неопходно је пре тога успоставити добар поредак у себи. Тек онда ћемо бити способни успоставити добар поредак у простору око себе. Најпре у својој души у срцу своме све довести на право место, усмерити се ка Богу, у добрим жељама, добрим намерама, добрим делима. Волети Бога и своје ближње, желети добро својим ближњима, избацити из себе све труло, све што је усмерено у погрешном правцу. Кад год видимо да у нечему не успевамо треба да се запитамо да ли је добар поредак у души свакога од нас, беседио је Епископ Атанасије присутнима. Сви они који су се подвигом поста сједињеним са молитвом и добрим делима, спремали за свето причешће, на позив Епископа приступили су Светој Чаши, заједничарећи са Господом у Пречасним тајнама Његовим. Заједничарење у славу Божију и Његових светих угодника настављено је за трпезом љубави након Свете Литургије. Извор: Епархија милешевска

Десетог петка по Духовима, 23. августа 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету архијерејску Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протонамесник Мирољуб Миладиновић и ђакон Урош Костић. Звучни запис беседе Владика Јован се сабраним верницима обратио надахнутом беседом у којој је дао одговор на питања какав треба да буде живот једног хришћанина и шта значи живети у благодати Божијој. “Предивна је поука и савет светог апостола Павла који нам он данас даје кроз овај прочитани апостол, браћо и сестре, који смо управо чули. Између осталог, апостол Павле каже: “Браћо, ово је наша хвала, сведочанство савести наше, да у простоти и по искрености Божијој, не по мудрости телесној, него по благодати Божијој, и живесмо у свету, а особито према вама”. Некако нам се одмах после ове поуке намеће једно питање, а то је шта је то у ствари хвала и слава хришћана? Одговор је: то је живот по Богу. Какав је то живот у Богу? То је оно што апостол Павле каже - то је живот у простоти и чистоти Божијој, односно у једноставности, непрекидном животу у Богу и непрекидном размишљању о Богу, сећање на дарове које нам је Бог дао, а то су љубав, доброта, простота, чистота. Зато човек треба у смирености и простоти својој да на то благодари Богу. Шта је то у ствари живот у Богу? Сваки ће човек дати одговор на основу себе и своје оданости према Богу и вере у Бога. Живот у Богу је живот у благодати Божијој, односно живот у Христу, јер је Христос та благодат. Ми се благодаћу Божијом спасавамо. Управо та благодат нас чува, она нас спасава, она пребива у нама по мери вере наше и нашег хришћанског живота. Зато се у благодати Божијој или усавршава и надграђује, или се руши. У благодати се живи Христовим животом. Када човек има Христа у себи, он заиста има и благодат Божију, а ко има благодат Божију он има све оно што му је потребно за спасење. Када се човек лиши благодати Божије, он се лишава свега, он нема осећаја ни за шта, нема осећаја за Бога, за другог човека, зато неће да послужи другом човеку. Такав човек нема осећаја ни за Литургију и нема осећаја ни за какво добро. За њега је чињење добра нешто поражавајуће. Он неће човеку да послужи ни и кући, ни у селу, ни у цркви. Човек ће цесто да се изговара да је одрастао у лошим околностима. Ако си одрастао у лошем друштву, мани се тог друштва. Савест ти каже види због чега си такав, одбаци зло и окрени се према извору добра. Пример доброте и чистоте је сам Господ Исус Христос. Човек треба да подражава живот Господа Исуса Христа. Лењ и горд човек неће да се мења. Благодат Божија се даје смиренима, по оним речима Јеванђеља: “Бог се гордима противи, а смиренима даје благодат”. Људи по вери виде шта је у другом човеку. Затвори ли се човек у себе, он онда не жели да се мења. А ми не можемо без мењања ништа учинити. Може ли породица да опстане ако се први члан породице не промени? Не може. Али зато ако се он промени, промениће се и остали чланови. Христос је дошао да би се човек променио, да укаже човеку на то да му даје живот вечни. То је и циљ Његовог очовечења. Зашто се Бог очовечио? Одговор светих отаца јесте да се Бог очовечио да би се човек обожио. Господ је управо живео у овоме свету у простоти и чистоти и дао нам непогрешиво мерило да проверимо себе, а човек себе проверава Богом и Црквом. У Јеванђељу је кодекс живота, правило живота. Бог нам даје потребне силе за наш преображај. Нека нам Господ помогне да живимо у простоти и чистоти, а не у мудровању свом”, поучио је вернике Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Преображења Господњег у храму посвећеном овом празнику на Пашином брду. Патријарху је саслуживало свештенство из Архиепископије, уз присуство старешине и братства храма са парохијанима ове београдске светиње. Звучни запис беседе Током Божанствене Литургије Патријарх је у чин ђакона рукоположио редовног професора Православног Богословског факултета у Београду др Зорана Ранковића, а исповедно писмо је прочитао протојереј Миле Вуловић. Пред крај Литургије Његова Светост је предводио верни народ у славској литији после које је пререзао колач домаћина славе породице Милутиновић и осветио грожђе. После беседе у којој је било речи о значају данашњег празника, Његова Светост је уручио патријарашку грамату г. Николи Малбаши добротвору храма на Пашином брду. Извор: Радио Слово љубве

Данас, у петак 9. августа 2019. године, у храму св. Николе на Новом гробљу у Београду, молитвено је испраћен проф. Предраг Ристић. Опело су служили Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, уз саслуживање више свештеника АЕМ. Звучни запис беседе Од вољеног архитекте и професора молитвено су се орпостили чланови породице, свештенство из епархија СПЦ у којима је проф. Предраг Ристић пројектовао храмове и увек био радо виђен гост, као и многобројне јавне личност из различитих културних и друштвених сфера јавног живота Србије, а који су били поштоваоци дела и пријатељи покојног проф. Предрага Ристића. Након читања Светог Јеванђеља, беседио је Митрополит Амфилохије и у својој надахнутој беседи истакао је да „Смрт није нестанак него је задобијање новог квалитета живота. Нове истине о човјеку, оне истине коју је сами Бог подарио људској природи тиме што је постао човјек, примио људску природу. Тиме што се уселио у нас пун благодати истине. Од његовог оваплоћења, од његовог рођења, његовог распећа и његовог васкрсења људско биће је постало вјечно и бјесмртно биће. Човек није роб смрти, ништавила и пролазности, него је, како је говорио старац Јустин Ћелијски, осуђен на бесмртност, на непролазност.“ После одслуженог опела од вољеног професора су се опростили и чланови удружења УЛУПУДС-а испред ког је посмртни говор одржала Лидија Јовановић, председник удржења и историчар уметности Душан Миловановић. На крају молитвеног испраћаја присутнима се обратио и Епископ Стефан који је породици и пријатељима пренео благослове Његове Светости Патријарха Г. Иринеја и том приликом позвао проф. др Мила Ломпара да изговори опроштајно слово. Проф. др Мило Ломпар је том приликом указао да је веома тешко: „у пар речи дозвати живот који је био пун, плодоносан, атрактиван, динамичан, буран и тих у исто времеме. Треба сузбити оно што осећамо да би испливало оно што ће прећи преко нас и наших осећања заувек.“ Испред пријатеља од покојника се опростио и проф. Никола Живковић који у једном емотивном излагању евоцирао на кратку успену на проф. Предрага Ристића, а у којој је на најбољи начин описао однос који је професор имао према својим вољеним пријатељима. Извор: Митрополија црногорско-приморска

У недељу, дана 28. јула 2019. године, када Црква слави светог Кирика и Јулиту, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски богослужио је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон Вучићевић, настојатељ манастира и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Његово Преосвештенство Епископ Херувим је на светој Литургији изрекао следећу архипастирску беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драга браћо и сестре, нека је на здравље и на спасење света Литургија овде у нашем манастиру у Даљ планини где смо се сјединили са Господом и принели Жртву од свих и за све. Велика је Тајна коју Господ даје човеку да може да обнови Заједницу са Богом. Нама људима дато је да као Христови следбеници на Литургији имамо најприснију Заједницу са Богом. Нигде не можемо присније осетити благодат и близину Божју него на светом Богослужењу, тј. светој Литургији која је круна свих богослужења. Литургија је центар нашега живота, оно из чега проистиче све духовно у животу једног хришћанина. Литургија је круна духовног живота. Не можемо сабирати различите дарове у своје ризнице ако немамо ону круну, свету Литургију која све то обједињује и наша је Заједница са самим Господом. Ако немамо ту Заједницу све остало је празно и форма која нас не узводи ка Творцу неба и земље. Тада остаје празнина и таштина, не постоји пуноћа. Пуноћа је у Христу, даје се на светој Литургији кад год се сабирамо и приносимо Жртву. Приносимо најдрагоценију Жртву у виду хлеба и вина који се благодаћу Светога Духа на Литургији претварају у Тело и Крв Христову. Требамо да приступамо светом Причешћу, Телу и Крви Господњој, јер је то залог Вечнога Живота. Причешће нам се даје за вечност, сједињује нас једне са другима, сједињује нас са Господом. Ту се познајемо као следбеници Христови, они који ходе оним трновитим голготским путем којим је Господ ходио. Ми заиста на светој Литургији пролазимо све Тајне из икономије спасења, почевши од Рођења Спаситеља нашега Господа Исуса Христа, кроз Страдање и Васкрсење да бисмо се касније у молитвама сетили Другог Христовог доласка. Требамо бити спремни за дочек те Тајне Живота и да на Другом доласку будемо у Заједници са Господом. Ту Заједницу имамо као иконизацију на светој Литургији, сједињени са другима и са самим Господом Исусом Христом. Господ Исус Христос нам се даје сваке недеље, сваки пут када се окупљамо на светом Богослужењу. Стога, треба да се причешћујемо, да долазимо у свете храмове и да се сабирамо како би примили Тело и Крв Христову. То је онда Тајна хришћанског живота, Тајна духовног живота, врлине и благодатних дарова Цркве Божје. Често нам се дешава да нам се намећу саме форме, без пуноће. Будући да смо хришћани нисмо формалисти. Ми смо христоносци, а у Христу нема форме. У Господу Исусу Христу сви смо слободни, али не слободни да ради ко шта хоће, него да ради по благослову Божјем. Онда је та слобода у Христу, пуноћа љубави и залог вечнога живота. Тада као народ са другима живимо у љубави, у благодатној заједници. Не треба да твори ко шта пожели и намисли, него требамо да ходимо по благослову Божјем, по трновитом путу који нас води ка Царству Божјем. Нека је благословен данашњи дан и ово наше сабрање у манастиру Даљ Планини. Ако Бог за Преображење овде ће бити велики црквено-народни сабор као круна свих сабрања овде у нашој Епархији. Овај сабор неће започети као нови сабор, као што сам имао прилике да чујем, него само настављамо оним стопама којим је и свети Николај долазио на ово место и сабирао народ. Покушаћемо да обновимо ту традицију и умножимо народ на овом светом месту како би народ осетио благодат Божју и пуноћу живота у Цркви Христовој. Да будемо сви једно, да носимо Христа и да будемо пример једни другима у врлинском животу. Требамо да сабирамо врлине и добра дела у своје ризнице, да будемо народ на путу светога Саве и светога Симеона. Ове године прослављамо и осамсто година постојања наше свете Цркве, што је велики дар и благослов. Нека је благословен данашњи дан и ово наше сабрање у Даљ Планини! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Празник светих Врача Козме и Дамјана торжествено је прослављен 14. јула 2019. године у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион, уз саслужење архимандрита Козме, игумана ове свете обитељи, протосинђела Симеона, протојереја Милана Радовића и јерођакона Марка. У молитвеном сабрању, којем је присуствовао велики број верника из Епархије, имендан је прославио игуман манастира Буково, отац Козма. Славски колач је благословио и преломио са свечарем владика Иларион, узносећи молитве светим бесребреницима. Владика Иларион је у своје име и испред сабраних свештеника и верног народа честитао имендан оцу Козми, пожелевши да му свети Врачи буду помоћници и убудуће у свему ономе што је благочестиво пред Господом, како би манастир напредовао у свему, као и да се у њему настави сабрање младих људи жељних Бога и спасења. Порука коју нам даје свето Јеванђеља, поучио је владика, је да на првом месту задобијемо љубав, јер и када и све врлине стекнемо, а љубави немамо, ништа смо. Љубав треба да показујемо према свему у нашем окружењу што је слава Божија, према људима и творевини која нас окружује, јер Господ живи је дародавац свих добара. Господ је даровао свој израз човекољубља човеку и лек спасења, а то је падање и устајање. То свет не разуме, то покајање које следи након пада, и покајничко расположење којим се стиче смиреност духа и друге благодатне користи, које су пред Богом највредније, у противном би човек помисливши да је без греха, пао у гордост, и изгубио све стечано до тада. Владика је истакао да је вера у Живог Бога основ свега, али није довољно само веровати, него се и покоравати вољи Божијој. Свети Врачи су исцељивали и чинили чудеса именом Христовим, и само једно су тражили од свих, а то је да верују у Господа. Увек је потребно себи да кажемо „ Господе, ми смо слуге твоје непотребне и учинили смо онако како смо дужни да чинимо. Твојом добром вољом коју си нам дао, надахнуо си нас…“ Као што у молитви увек кажемо „Сами себе и једни друге Христу Богу предајмо.“ – Нека би нас Господ чувао и утврђивао у вери, јер је то једини прави пут ка нашем спасењу – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка

У понедељак, 02. јула 2019. године, када Света Црква прославља Св. апостола Јуду и Св. Јована Шангајског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован служио је Свету архијерејску Литургију у манастиру Дивостин. Саслуживали су му протонамесник Срђан Тешић и протођакон Иван Гашић, а литургијски су одговарали Србски православни појци из Београда. Преосвећени владика је у беседи истакао светитељство као идеал и основни циљ хришћанског живота. Бројни светитељи којима се Црква кроз векове украшавала сведоче нам да је тај циљ достижан, јер они нису неки ликови из бајке, већ жива реалност Цркве. Они су савршени хришћани, христоносци, носиоци вечног живота; различити по много чему, заједничко им је да су све њихове мисли и дела, читав живот пре Христови него њихови сопствени. Сваки светитељ је доживљено Јеванђеље. На Божије људе, чији је основни циљ спасење и улазак у вечност, устремљене су и нечисте силе и људи, јер овај свет неће Царство Божије. Црква је увек била и биће гоњена. Но, не треба се бојати гоњења, јер што год је Црква била више гоњена, све се више красила светима својима који блистају непролазном славом. Међутим, људи често бивају гоњени и мучени својом гордошћу, сујетом, трошећи снагу и енергију на непотребне ствари, вођени овоземаљским циљевима, а једини циљ хришћанина је спасење и вечни живот. Св. Јован Шангајски нам показује да је светитељство мера и данашњих дана, учи нас да, кад се човек узда и ослони на Бога, може узрасти у меру раста Христовог, јер му Бог даје снагу, док је уздање у себе далеко од хришћанског идеала. Бог у свако време и у свакој епохи шаље светитеље који нас уче како да негујемо лик Божији у себи, по коме смо саздани, и да тражимо спасење у Цркви. Преосвећени владика Јован је по заамвоној молитви пререзао славски колач породици Борић из Београда, која је након Литургије приредила послужење за све учеснике литургијског сабрања. Извор: Епархија шумадијска

У недељу 30. јуна 2019. године Преосвећени Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у храму светог Николаја чудотворца у манастиру Буково. Салуживало је братство ове свете овитељи. Уз благослов верницима владика је беседио о прочитаном јеванђелском зачалу, у коме Господ позива свете апостоле да пођу за Њим и постану Његови ученици. На Његов први позив они су све оставили и кренули за Господом, и свети апостол Петар и брат му свети Андреј, као и свети Јован Богослов и његов брат свети Јаков. До тада само обични рибари, они постају носиоци Христовог јеванђеља. Владика је подсетио да многи верници ово зачало само прочитају кући и о њему не размишљају много, али не треба тако чинити, јер све има много дубље значење и смисао, и зато треба тумачити правилно оно што је прочитано. Јеванђеље је сам Господ Исус Христос, и оно је једино мерило нашег хришћанског живота, јер је оно богомоткривена истина овоме свету. Ако упоредимо себе данас, видимо колико смо далеко од таквог самоодрицања, колико је данас човеку тешко да пође за Христом, видимо да на светим Литургијама нема пуно верника, јер људи данас нису спремни да се одрекну ни један сат свога слободног времена да би дошли на богослужења и помолили се Богу, а да не говоримо о другим унутрашњим много суптилнијим духовним жељама и напредовању у духовном животу, истакао је владика. Када кажемо : „..горе имајмо срца..“, тада све своје мисли и молитве треба да усмеримо ка небу и Богу, који ће нас видети, нас и наша срца и познати и признати као своје. Нека би нас Господ и његова пречиста Богомајка учврстила у вери, нади и трпљењу, у човекољубљу и Богољубљу, и да овај пост свима нама буде на духовно узрастање, радост и спасење – рекао је владика. Извор: Епархија тимочка

“Живот у Цркви је круна нашега живота. У Цркви се сусрећемо са Господом и наше биће је усмерено ка Царству Божјем. Ту смо једни другима браћа и сестре, баш онако како треба бити у свакодневном животу” - рекао је Владика Херувим. У недељу, дана 30. јуна, када Црква слави свете мученике Мануила, Савела и Исмаила, светим Сабрањем у храму Благовести Господњих у Вери началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Архипастиру су саслуживали протојереј-ставрофор Душан Колунџић, парох у пензији, протојереј-ставрофор Милорад Лазаревић, парох верски, протојереј-ставрофор Чедо Лукић, парох боровски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. Владика Херувим је после заамвоне молитве изговорио следећу беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе Божји и децо Божја, нека је наздравље и на спасење данашња света Литургија у храму Благовести Господњих. Сабрали смо се на молитву Господу и да принесемо Жртву од свих и за све. Радујем се што са вама могу да делим радост данашњег дана и што можемо да се поучимо Јеванђељем које је Извор Живота. У данашњем светом Јеванђељу по Матеју могли смо да чујемо о позвању Петра и Андреја да буду апостоли и проповедници Христовог Јеванђеља. Позив који је Господ упутио овој двојици апостола односи се и на све нас. Сви смо позвани да будемо носиоци Тајни, носиоци Јеванђеља. Требамо у срцу и души да носимо Јеванђеље, да га проносимо овим светом. Јеванђеље треба да буде темељ нашега живота и наше вере. Тај позив није актуелан само у апостолском периоду, када се Јеванђеље ширило у много горе време, док су хришћани били гоњени. Хришћани су знали да једино кроз жртвену љубав могу да пронесу Тајну Христовог учења које нас овенчава венцем вечне славе и узводи у Царство Божје. Апостоли су нама као пастирима, али и вама као верном народу, оставили у наслеђе да носимо Крст и да проповедамо Јеванђеље. Темељ Јеванђеља налази се у Васкрсењу као печату који је испуњење светог Јеванђеља. Веома је битно то на који начин тумачимо Свето Писмо и на који начин се Свето Писмо може утемељити у биће нашег народа. То можемо да испунимо кроз свету Литургију, јер пуноћа Јеванђеља се налази у Цркви Божјој. У Цркви Реч Божја задобија место у људском срцу, учи нас врлинском начину живота и упућује на онај уски пут који води у Царство Божје. Све нас у овоме свету упућује на широки пут који нема подвига нити циља. Једино је Црква та која позива да ходимо оним путем којим су ходили светитељи Божји који су проносили Христово Јеванђеље по целом свету. Свети апостол Петар и Андреј су тако били проповедници не једнога места, него целих народа. Речи Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа су биле пронесене устима светих апостола где год дише људска душа. Нема лепше Тајне, драга браћо и сестре, од Тајне нашега живота у Цркви Божјој. Живот у Цркви је круна нашега живота. У Цркви се сусрећемо са Господом и наше биће је усмерено ка Царству Божјем. Ту смо једни другима браћа и сестре, баш онако како треба бити у свакодневном животу. Најлеши Извор са којега се напајамо је света Чаша у којој се налази Тело и Крв Господња. Ту се сједињујемо са Господом, примамо најлепши Дар који је Господ оставио човеку како би био сједињен са Њим. Ако будемо овако чинили знаћемо да нисмо у старозаветном закону који смо чули у Светом апостолу, него да смо испуњени новозаветним законом који се испуњава у Светом Духу. Новозаветни закон нам је дат да ми као пастири не будемо сами себи довољни, и да живимо по закону који смо сами себи прописали. Закон треба да буде омеђен благодаћу Светога Духа. То је закон који не наређује, који има жртвену љубав, закон који воли и прашта. На то смо браћо и сестре позвани. У данашњем Апостолу свети апостол Павле нас поучава управо томе. Поучава нас закону праштања и љубави. Не смемо да живимо у старозаветном закону где је било око за око, зуб за зуб. Требамо бити омеђени законом љубави који превазилази све законе које човек сам себи намеће. Нажалост, тај људски закон у већини постаје мерило којим човек све мери. Не можемо се узидићи изнад закона Божјег. Не можемо ми бити ти који постављамо мерила како неко треба да се понаша. Можемо следити само онај закон који је Господ прописао, а то је закон љубави. То је закон који зна како се воли, који зна и да куди и да прашта, али исто тако који зна како се упућује на пут покајања. Ако се ми уздигнемо изнад тога и поставимо свој закон као мерило, онда се ту губе све оне лепоте Јеванђеља и Цркве Божје које нас уче другачијем закону и љубави него што је овоземаљска. Свети апостол Павле нас је упутио на то да требамо бити носиоци закона љубави, праштања и покајања. Период и којем се налазимо је период Петровског поста који нас упућује на то да животом у Цркви Божјој требамо сабирати врлине које нас воде у Вечни Живот. Нека је благословен данашњи дан и свето Сабрање у Вери, нека се ваше молитве умноже и да овај храм отпочне са својом обновом. Жеља ваших срца је сигурно та да се више усмеримо ка обнови светог храма који треба да буде понос и дика овог места али и целе Епархије. Као народ Божји позвани смо да украшавамо свети храм. На првом месту ми пастири. Требамо да се бринемо о светом храму, то нам је задатак и пастирска обавеза. Исто тако, ви као народ да нам помогнете у томе да обновимо овај свети храм, да он добије своју лепоту. Нека сте благословени од сада и кроз сву вечност! Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Првог петка по Духовима, 21. јуна 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован молитвено је посетио храм Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради где је одслужио свету архијерејску Литургију уз саслуживање протојереја Драгана Брашанца и ђакона Уроша Костића. За певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладиновић, а чтецирали су г. Владан Степовић и г. Милош Коцић, апсолвент Православног богословског факултета. http://www.eparhija-sumadijska.org.rs/download/Juni2019/vinogradi21062019.mp3 Својом беседом Епископ је пoучио сабране вернике рекавши: “Данашње Јеванђеље нам говори о мудрости која је по Богу, као и о томе како би хришћани требало да живе јеванђељским животом да би тако светлели животом по Христу и да светле онима који су у тами. Сваки човек који је без Христа борави у тами. Господ је дошао ни због чега другог него да спасе човека и творевину. Хришћанима није било лако да сведоче Христа. И сам Господ Христос када је слао ученике Он им није обећавао да ће им бити лако, већ је говорио да ће их мрзети цео свет, зато им и каже: “Ево шаљем вас као овце међу вукове”. Треба да будемо мудри и да тражимо мудрост од Бога, да не мудрујемо самим собом. Дух Свети ће научити човека, а да би човека Дух Свети научио шта треба да ради и да чини, он треба да се труди да живи Духом Светим. Ако човек жели Духа Божијега Он ће њега стално подизати. Ко претрпи до краја тај ће се спасити, а трпети треба стално, са благодарношћу. Ако човек одступи од јеванђелских врлина и подвига онда је он одступио од стазе Божије, од покајања и спасења. Христос браћо и сестре, никоме не намеће спасење, али треба да знамо да се спасава само онај човек који личним подвизима учини Спаситеља душом своје душе, животом свога живота. Ми не смемо да се ослањамо само на милост Божију, јесте Бог милостив, али морамо учинити нешто од себе, да покажемо жељу да желимо да се спасемо. Таквим људима Бог даје и силе и моћи, али човек никад не сме да буде сигуран, јер баш онда када човек мисли да је духовно јак, мора да зна да не сме да се ослања на себе, већ се мора уздати у Бога. Зато Господ каже да ће се спасити онај који претрпи до краја. Човек који живи по Богу изгледа као луд онима који живе у свету. Много је зла у свету и много је лоших навика у нама због којих нам се чини да не можемо да испунимо заповести Божије, али није немогуће. Тешко је одрећи се лоших навика. Ако би се човек нпр. одрекао навике пијанства онда би спознао лепоту живљења у трезвености. Наше је да направимо први корак, тада нас Господ препознаје и помаже. Бити луд Христа ради, то је подвиг који доноси спасење. Зато Господ изабра луде да посрами мудре. Свако знање које не води Христу, то знање човеку није на спасење. Који буду луди Христа ради, такви ће се људи на крају радовати, јер је Господ рекао: “Радујте се и веселите се у онај дан јер је велика награда ваша на небесима”, закључио је Епископ Јован. Извор: Епархија шумадијска

На празник силаска Светог Духа на Апостоле, Господ је обрадовао парохијску заједницу 13. подгоричке парохије и надлежног пароха, протојереја ставрофора Бранка Тапушковића, доласком високопреподобног игумана Ободске обитељи, оца Евстатија (Ивановића). Звучни запис беседе Увијек су радосни његови доласци у храм Светог Архангела Михаила у Дољанима, одакле је отац игуман потекао, примивши у њему Свету Тајну Крштења и кренувши за Христо од тог момента свим својим срце, свим својим умом и свом својојм душом и мишљу. Tако је било и овога пута. Отац Евстатије сабранима се обратио духовном поуком након прочитаног Светог Јеванђеља. Отац Бранко се на крају службе захвалио оцу игуману ријечима: „Нека је благословен Господ који љуби спасење своје„, објашњавајући да је сав вјерни народ који се сабира око Имена Христовог и Светих Његових управо то спасење, вјерни народ којег Он сам спасава својом Богочовјечанском љубављу, те да је ту љубав пренио и на оца игумана који често са радошћу нас удостојава своје посјете и духовним поукама, ношен том љубаљу да често дође онамо одакле је поникао. Извор: Радио Светигора

У фебруару ове године, владика браничевски и декан Православног богословског факултета Универзитета у Београду, г. Игнатије је посетио Епархију западноамеричку и том приликом дао интервју за магазин Стаза Православља [The Path of Orthodoxy: The Official Publication of the Serbian Orthodox Church in the United States and Canada]. Колеге су нам дозволиле да ми премијерно објавимо тај разговор, на чему им најтоплије захваљујемо. Ваше Преосвештенство, били сте гост Епископа Максима 2012. године, сада ево по други пут, ове јубиларне године када славимо 800 година аутекефалности Српске Православне Цркве, доносите нам благослов из отаџбине. Као главни предавач Института Светих Мардарија и Севастијана поделили сте са нама теолошке мисли на тему „Црква, човек и данашњи свет“. Како савременом човеку објаснити повезаност ове три реалности са еклисиолошког и антрополошког гледишта? И како да човек данашњег света то разуме а онда и да и буде подстакнут на литургијско учешће и делање ради Царства Божијег и у заједници љубави Божије? Најпре, Црква се увек код светих отаца на Истоку поистовећивала са литургијском заједницом. To значи, да је Црква један догађај сабрања око епископа за приношење дарова Богу, али и ради благодарности Богу. Зато је служба, уствари, и названа Евхаристијом; то је грчка реч евхаристија која долази од глагола εὐχαριστῶ (благодарим, захваљујем), и управо централна молитва Евхаристије је та благодарност. Ту, пре свега, благодаримо Господу што нас је довео из небића у биће, што нам је дао биће, послао Сина свога, и што је све учинио да нам да и будуће Царство Божије. Управо то изражава и Литургија, она је, онако како је чува Православна Црква, икона тога будућег царства, икона једнога стања, како ћемо ми живети, како ће бити кад Господ дође и кад буде свеопште васкрсење и када буде укинута смрт. Сама Литургија је код православних народа, па и у нашем српском народу, била увек парадигма за свакодневни живот, како на нивоу друштвеног, тако породичног, и начелног односа човека према свету. Наш човек никад није учио из конвенција или из неких принципа који су постојали на западу, нпр. етички принципи. Напротив, он је градио своју етику, свој морал на том литургијском искуству, онако како је то видео да Литургија показује. И то је живот који уствари је црквени живот. Он нас показује, као чланове Цркве, не онаквим какви смо ми сада, него онакви какви ћемо бити. То је та тзв. есхатолошка димензија цркве. Управо и ова наша прослава 800-годишњице аутокефалности и рукоположење Светога Саве за првог архиепископа српског је управо та захвалност Светоме Сави, да је он у свом народу и сарадњи са онима који су га пратили, епископе које је он изабрао, пренео тај дух литургијски на све сфере нашег живота, како друштевног, државног, исто тако породичног и личног, тј. свакодневног. И то је уствари изградило један идентитет нашег народа који је уско повезан са нашим народом. Из ове литургијске перспективе меримо овај свет у коме живимо, и на основу те мере можемо видети шта је у овом свету добро а шта није. Иначе ако заборавимо то па узмемо само неке моралне вредности, заповести, јер те моралне вредности се мењају. Али ово литургијско искуство се не мења, јер оно пројављује будуће царство Божије. Зато је оно поуздано мерило за наш живот у свету. То је, дакле, нешто што би сваки свештеник, па и епископ и народ требало да зна и да уче, да то преносе, тј. да то буде мерило. Наравно, то не може бити мерило ако неко није присутан на Литургији. Зато је битно да будемо на Литургији и да имамо то литургијско виђење нашега живота и света. С друге стране, Литургија није само један показатељ како треба живети, она је у исто време и реални живот и сусрет са Господом. Литургија чини да се сусретнемо са Господом. Тај догађај не произилази из неке природне рутине, као што је природна рутина смењивања дана и ноћи, итд. Литургија је догађај који је утемељен на слободи, како човека према Богу, тако и Бога према човеку. Битно је да схватимо да Литургија није само један образац, да је довољно да то једном видимо, па ћемо имати образац како ћемо живети. Литургија је догађај нашег живог сусрета са Господом. Господ је постао човек; Бога нико никада није видео, али Син који је постао човек, Он га објави и зато нас Он упућује на човека да би могли да имамо заједницу са Богом. Све чешће чујемо и примећујемо у раду са народом да је човек данашњице преокупиран тзв. „економским“ питањима више него духовним. Да ли је могуће бавити се тим неизбежним „бременом“ епохе у којој живимо и истовремено живeти у заједници са Богом и ближњима? Најпре треба појаснити сам појам „егзистенцијална питања“. Ту се не ради о томе да ли ћемо имати новца, хлеба, крова над главом, премда је, наравно, и то потребно. Егзистенцијална питања су питања која се тичу живота и смрти, тј. на који начин ми можемо да превазиђемо смрт. Зато уствари све што радимо и што једемо, и куће тражимо да станујемо, и што новац стечемо итд., ми све то уствари чинимо да би смо се некако одбранили од смрти. Међутим, то у ствари не можемо да постигнемо са тим; смрт не може бити побеђена на тај начин. Смрт може бити побеђена само од стране Бога, дакле, сусретом са Њим. И то је за нас егзистенцијално питање. У хришћанству нема поделе на духовно и егзистенцијално. Та подела је дошла из јелинске философије где се све делило на духовно и материјално. У хришћанству нема те поделе, у хришћанству свет је јединствен, као што је и живот један. Није овај живот којега ми сматрамо привременим нешто друго, ми тражимо његово продужење, у смислу да он буде вечан. Господ ће доћи овде. Не идемо ми нигде са ове земље. Други долазак Христов је Његов долазак овде код нас и васкрсење мртвих, и то је ново небо и нова земља. Дакле, треба се старати о томе, и о томе отварати народу очи. Црква лечи од смрти. Литургијска заједница и литургијско сабрање, како каже Свети Игнатије Богоносац, јесте лек против смрти. Нема дубљих егзистенцијалних питања. Црква говори о преблему смрти. То је питање сваког човека и сваке епохе, без обзира где живео. И зато то нама недостаје данас да уочимо тај проблем. Ми у Цркви говоримо о решењу тога проблема, тј. проблема смрти и то нам нуди Црква. На почетку поменусмо прославу 800 година аутокефалности Српске Православне Цркве (1219–2019) која је неразделиво везана за Светог Саву. Реците нам нешто о значају саме аутокефалности из еклисиолошке перспективе, затим, шта је, ако можемо да кажемо, био кључни фактор за Светог Саву у тражењу исте у оквиру организације наше цркве. На почетку сам напоменуо да нам је Свети Сава пренео кроз Цркву једну визију живота Царства Божијега, али не само и визију, него и живо присуство Божије, наравно у икони, још увек не у потпуности, кроз Литургију. Управо је то био његов задатак, да на један начин, тиме што ће језик богослужбени бити језик његовог народа, обичаји се сачувају који се нису директно супростављали хришћанском начину живота. Да то све укључи у Цркву и тако их учини причасницима Царства Божијег. А то је чинило да се народ лакше укључи у литургијски живот и стицање Царства Божијег. Очување литургијске заједнице и посвећење људи у литургијску заједницу подразумева оснивање више епархија. Литургија се не служи без епископа. Зато је епископ неопходан као јединство цркве. И зато је Свети Сава почео организацију цркве оснивањем епархија, а у циљу да би народ увео у цркви. На тај начин он је изградио идентитет нашег народа. Наш идентитет је, захваљујући Светом Сави, произашао из тог литургијског виђења света. На томе је утемељена и Савина визија државе. Православна Црква, па ни Српска, као аутокефална, никада није претендовала да то буде клерикална црква. Она је увек служила јединству народа и учила га је да буде члан литургијске заједнице. Али, с друге стране, она никада није допуштала да цареви владају и да они по своме нахођењу мењају литургијски етос, тј. црквено устројство, да на неки начин имамо цезаропапизам у Цркви и да владар буде тај који је одређује, као што је то понекад било у Византији. Колико год ми гледали на Византију као на један хармонични однос између Цркве и државе, ту је било трвења, али трвења су управо била на тој линији: да не би цар нешто урадио што би пореметило ту структуру Цркве. С друге стране, Црква је врло пазила да се не претвори у државу, као што се то десило на Западу. Црква је чувала тај баланс, јединство народа, епископ је увек радио своју службу, али је уважавао и царску службу, као што је и цар уважавао епископску службу. То је била једна симбиоза која је пожељна и да се оствари и данас. Свака прослава јубилеја нуди нам прилику за „преиспитивање“ свога делања и духовног ходења, а тако исто и ова осмовековна прослава. Са овом мишљу а из есхатолошке перспективе која питања да поставимо себи као један народ који је имао узбуркану историју, који је ходио путем Христа Спаситеља, да би у овом и у будућем времену остали верни јеванђелским начелима и косовском завету и где тражити одговор на њих? Наравно, то питање увек морамо да постављамо, тј. колико ми као народ држимо и чувамо тај хришћански идентитет и литургијски етос који смо наследили од Светог Саве. Јер ако се одвојимо од Литургије тада ћемо избити литургијско виђење света. Идентит једног бића и једног народа се мења уколико се мења тај однос на основу чега се тај идентитет изграђен. Нпр. дете док је мало оно је везано за родитеље, али када порасте оно се веже за неке друштвене ствари, па родитељи кажу ово није наше дете. Зашто то они кажу? Па зато што се догодила промена односа. Односно, дете мења идентитет. Ми се налазимо под великим искушењем данас да променимо наш идентитет тиме што смо унели западну културу у наш свакодневни живот и почели смо да црпимо свој идентитет из односа са том цивилизацијом. И дошли смо у такву ситуацију да не знамо наш прави идентитет. Нити смо више то што смо били, нити смо постали оно што смо хтели да будемо. Јер, још увек нам то не даје простора да се одрекнемо нашег идентитета, тај литургијски етос је дубоко усађен у нас. Али изазови су велики са запада и од савремене цивилизације. И управо је потребно да стално будемо будни и да упућујемо на то, дакле, шта значи наш идентитет који је везан за Литургију, које су његове предности, и с друге стране, овај идентитет који нуди запад и његов начин живота, шта су његове мане, шта треба одбацити, а шта узети. Али то увек треба да стражаримо и да меримо из овога нашега досадашњега литургијског идентита, онога основнога, наравно, ту се догађају увек нове ствари. Толико за Ваш лист. Хвала стрпљену и на интересовању за ова питања. Извор: Теологија.нет

На празник Вазнесења Господњег Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у истоименом храму у Белој Паланци, која данашњи празник светкује као славу општине. Његовом Преосвештенству саслуживали су протосинђел Серафим (Живковић) из Манастира Дивљана, протојереј Ненад Стојановић, јереј Славиша Смиљић, архијерејски намесник белопаланачки, јереј Душко Видачић, архијерејски намесник пиротски, јереј Бобан Димитријевић и протођакон Стеван Кричка. http://www.radioglas.rs/uploads/Audio/20190606-113834-185_27_128_46-607.mp3 Поред мноштва верног народа, у евхаристијском сабрању учествовао је и председник општине Бела Паланка, господин Горан Миљковић са сарадницима. Након читања Јеванђеља, Преосвећени Владика је беседом поучио верни народ о празнику Вазнесења Господњег. Кроз Белу Паланку је потом кренула величанствена литија која је завршена у порти храма, где су освећени славски дарови и преломљен славски колач, а за све присутне припремљен је богат културно-уметнички програм. Извор: Епархија нишка

”Литургија је централни моменат хришћанског живота. Ту Јеванђелска реч добија једну другу димензију, ту једни са другима постајемо браћа, отварају се Небеске Двери и пијемо најсветији Лек – Тело и Крв Христову” - наглашава Епископ осечкопољски Херувим. У пету недељу по Васкрсу, недељу Самарјанке, дана 26. маја 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим служио је свету архијерејску Литургију на Доброј Води у Вуковару. Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници: протојереј-ставрофор Саша Кузмановић, парох прве парохије вуковарске, јереј Предраг Хајдуковић (Епархија сремска), јереј Вукашин Цветојевић, парох друге парохије вуковарске, јереј Драган Сердар, парох боровски и ђакон Срђан Лукић из Борова Насеља. У својој богонадахнутој литургијској беседи Владика Херувим обратио се повереном му стаду: -Христос васкрсе! У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни драги, народе Божји нека је на здравље и на спасење данашња света Литургија овде на Доброј Води. У данашњем прокимену смо чули речи: ”Појте Богу нашем, појте! Појте царев и Богу нашем појте” – то треба непрестано да прати све нас хришћане у току овоземаљског живота који желимо и морамо да живимо Јеванђељем Христовим. Господу могу певати једино они људи који су се предали том Јеванђељу, који су пошли крстоносним, Јеванђелским путем. Они су тиме задобили печат Васкрсења и Вечног Живота. У светом Јеванђељу које смо данас могли чути говори се да као народ Божји увек требамо пити воду са Извора Живота. Који је то Извор Живота, где се Он даје и где нам се то омогућава да можемо да пијемо воду са тог Извора? Управо овде на светој Литургији браћо и сестре! Литургија је централни моменат хришћанског живота. Ту Јеванђелска реч добија једну другу димензију, ту једни са другима постајемо браћа, отварају се Небеске Двери и пијемо најсветији Лек – Тело и Крв Христову! Нема лепшег Лека и нема лепшег Извора сем овог литургијског извора – Тела и Крви Христове. То су врлине које нам се дају, то су енергије, Љубав и Милост Божја која нам се даје. Управо тим Извором ми преображавамо своје биће и целу природу, јер је човек круна природе. Као такав, он је мора преображавати и припремати за Други Христов Долазак. Ми људи требамо да будемо ти који ће преобразити природу својим животом, а то ћемо успети ако живимо литургијским начином живота. Ту се Јеванђеље претаче у животу. Јеванђеље треба да се преточи у живот како не би било само мртво слово на папиру. Ако бисмо Библију разумевали само у књижевном смислу онда она нема своју пуноћу, посматрамо је као обичну књигу. Ако се пак Библија претаче у живот свакога од нас она се тада претвара у Животворни Извор који нам се даје, извор којим ми задобијамо врлине. Те врлине, драга браћо и сестре задобијамо благодаћу Духа Светога. Задобијамо врлине печатом који смо задобили на светој Тајни крштења. То је печат који морамо да умножавамо, не смемо да се затворимо у своју клијет, а да не устостручавамо ту благодат која нам је дата. Морамо је устостручавати врлинским начином живота. Прича из светог Јеванђеља нас поучава управо у том правцу – да морамо живети врлинским животом и угледати се на свете угоднике Божје. Морамо се угледати на њих јер су они прави пример живота. Где има лепшег народа него нашега кад је Небеска Србија пуна светих личности, пуна дивних примера како требамо да живимо у овоземаљском животу, како требамо носити крст Христов и сведочити Јеванђеље Христово. У овој години јубилеја сећамо се како су наши праоци свети Сава и свети Симеон задобили аутокефалност и самосталност наше Цркве, они су наши родоначелници и путеводитељи ка Царству Божјем. Они су знакови поред пута који нашем народу показују куда ка Царству Божјем. Показују пут како да отворимо своју душу како би се Христос у њу уселио. Учили су нас томе, таквим животом су живели. Тада смо живели у благостању, имали смо благодатни мир благодаћу Светога Духа. Када смо се одвојили од те благодати почели смо да странствујемо и да ходимо путевима таме. Изгубили смо се у тој тами и нисмо нашли Христа на том путу, али Богу хвала сусрели смо га тамо негде на путу за Емаус. Сада Христос опет треба облагодатити наше душе и постати наш Водитељ и Светлост у тами овоземаљских материјалистичких ствари. Данас смо се у молитвама сетили нашег оца Јована који је заиста пример правога пастира који је напајао стадо истинама Јеванђеља, истинама Тајне Васкрсења Христовог. Зато ова заједница на Доброј Води живи управо тим начином живот, живи начином врлине, Јеванђеља и на путу је Васкрсења. Ова Црква је увек пуна и пример правог хришћанског начина постојања, пример је како ми хришћани требамо да живимо. Требамо да се радујемо као ова деца што се радују јер је хришћанство радост. Као хришћани ми се требамо угледати на децу и на њихову радост. Радосни смо зато што смо се причестили Телом и Крвљу Христовом и задобили благодат радости. Нисмо задобили тугу него благодат животворне радости која нам се даје. Сећам се речи оца Јована којима нас је увек поучавао, јер сам у овој светињи одрастао и поникао сам из ње. Увек су ми били на памети његове речи да требамо живети Јеванђељем, Речју Господњом. Онда смо на правом путу, на Христовом путу на којим су били наши праоци свети Сава и свети Симеон и сва светородна лоза Немањића. Тада ћемо знати да смо народ небески, народ светосавски, народ који непрестано вапије Господу Богу оним вечним ускликом – Христос воскресе! Живели и благословени били, нека је благословен данашњи дан и ово свето сабрање овде на Доброј Води. Амин! Овом приликом одржан је годишњи парастос блаженопочившем протојереју-ставрофору Јовану Радивојевићу. Отац Јован, омиљен у народу, свештеник, духовник, човек, оставио је за собом живу Цркву у храму Преподобне матере Параскеве на Доброј Води. Извор: Епархија осечкопољска

Предавање Митрополита др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије са свештенством служио је данас на Васкршњи понедјељак Свету архијерејску литургију у Цркви Свете Тројице у Кутима код Херцег Новог, након чега је освештао парохијски дом и предводио традиционалну васкршњу литија кроз Куте и Зеленику. Овом дивном сабрању присуствовао је велики број вјерних, као и Стеван Катић, предсједник Општине Херцег Нови. У току Литургији Цркви Христовој је прибројан нови члан Гаврило. Честитајући празник над празницима, владика Амфилохије је рекао да данас прослављамо Господа који је васкрсао прије двије хиљаде година и да је кроз Христов гроб, сваки мрачни и тамни гроб постао живоносни. Нагласивши да тај гроб рађа живот вјечни и непролазни живот, Митрополит је рекао да су од тада па до данас сви храмови симболи Христовог гроба па и Свете Тројице у Кутима. „Сви храмови су мјеста гдје се проповиједа и свједочи Васкрсли Христос као дародавац вјечнога и непролазнога живота и призива се Дух Свети животворни на оне који се у њима сабирају и на њихов принос. Дух Свети хљеб и вино претвара у живоносно Тијело и Крв Христа Бога нашега и хришћани примају ту Свету тајну Светог причешћа постајући заједничари Христовога Тијела и Крви, Њега вјечнога и непролазнога Богочовјека. “ Појаснио је владика да због тога храмови грађани кроз историју нијесу просто култура, како их то данас нови безбожници проглашавају. Култура је молитва и богослужење и нема храма на земаљском шару који није грађен неком божанству, који није плод молитве и молитвенога труда, посебно хришћански храмови: „Обоготворити камење које уграђено у неки храм, грађевину, то само могу безумни људи који су поклоници смрти и пролазности, ништавила. А они који знају да човјек није створен за смрт, ништавило и пролазност, они знају да су храмови свједоци живоноснога Бога, живога гроба Христовога и да су Божија мјеста гдје се свједочи живи Господ.“ Казао је да има оних који су против осликавања овога храма у Кутима јер мисле да то култура, оставити га таквог какав јесте, али да крштени не смију да буду тог мишљења, јер храмови нијесу мртвачнице. У савременој Европи, а и ми попримамо тај пелцер лажне Европе, обоготваравају културу и Европа се дехристијанизује заборављајући Васкрсење Христово на којем је саграђено све што је часно и свето у њој. Сви храмови су утемељени на Христу и Његовом Васкрсењу, од древних у Риму па до Нотр Дама, који је данас угрожен и због кога се многи са правом брину о његовој обнови, казао је Митрополит Амфилохије и додао: „Само би било добро да они који се брину, и треба сви да се бринемо за Нотр Дам, не забораве да су потомци оних који су градили Нотр Дам порушили стотине храмова у нашој земљи. 150 храмова, међу којима и Богородица Љевишка која је исто толико стара колико Нотр Дам, су уништени и разорени од НАТО пакта, безбожника који уништава истинску и праву Европу. Покушавају и нас да укључе у уништитеље праве истинске хришћанске Европе духом дехристијанизације, духом убијања Бога у људима и обоготворења камења саграђеног у нека прошла времена и заборављања да су храмови грађени за молитву и све што је у њима је молитвом окађено и омирисано.“ Високопреосвећени је нагласио да су храмови свједоци вјечнога људског достојанства и зато су они живаносни од времена Христовог Васкрсења па данас и до краја свијета и вијека. „Зато ми обнављамо храмове да би кроз њих, обновљали своју душу, срце и памћење на живога Бога и на живо и вјечно достојанство људско, на вјечни напредак људског рода који је вјечни само ако се темељи на Христовом Васкрсењу.“ Човјек је сродан са свим створењима и бићима земаљским, у исто вријеме је и икона живога Бога, створен по лику и по подобију Божијем и као такав је биће дато за вјечност, да узраста у мјеру раста висине Христове. „Истински напредак је да човјек и човјечанство узраста у мјеру раста вјечнога Бога, а све остало је само припрема, уграђивање у ту градњу божанског домостроја на земљи или одрицање тога домостроја кроз проглашавање себе за божанство својих страсти, проглашавање за божанство дијела руку људских. Ми се само клањамо једноме живоме Богу и Васкрслом из мртвих који је претворио гроб свој у живоносни Гроб и који претвара и људску душу у носиоца и свједока вјечнога и непролазнога људског достојанства. Зато и култура има смисла само уколико је живи свједок тога вјечнога човјековога напредовања.“ На крају литургијске проповједи владика Амфилохије се захвалио приложницима што украшавају овај Храм Свете Тројице у Кутима уз подсјећање да храмови Божији нијесу само за оне који се данас у њима сабирају, већ се у њима сабирају сви они који су живјели кроз вјекове. Од самога васкрслог Господа и Мајке Божије, Архангела Гаврила, Светих пророка и свих Светих, сва покољења су сабрана Светој литургији, и они који су сабрани на њој и они који ће се сабирати у будућности: „Црква је у ствари сабор и оних који су прошли преко ове земље и оних који се сабирају и који ће сабирати. У Цркви нема мртвих, Бог је Бог живих а не Бог мртвих. Сви они који су умирали и они су васкрснули и васкрснуће у последњи дан и они који сада живе и они ће се упокојити као што се Господ упокојио, али зато ће силом Његовог Васкрсења и они васкрснути. Васкрсење Христово је квасац вјечнога и непролазнога живота и дар да све што живи и умире на земљи једног дана тим квасцем васкрсне у вјечности и задобије вјечно и непролазно достојанство.“ Владика је на крају службе још једном изразио благодарност свима који се потрудили да саграде овај свети храм, као и онима који се труде да га обнове. Подсјетио је на црквењаке који су од 1919. године до 1995. године служили Господу и звонили у овом светоме храму. За 77. годишње вјерно служење Богу и светињи Божијој у Кутима, Митрополит Амфилохије је Златним ликом Светог Петра II Ловћенског Тајновидца постхумно одликовао црквењака Мата Михајловића, пострадалог на Цркви Свете Тројице 1924. године и његове синове црквењаке Петра, Вељка и Николу. Одликовање је уручио њиховим потомцима. За изузетан допринос у обнови храма у Кутима, Митрополит је уручио грамате признања и захвалности Јовану Мићуновићу, Проду Угурлићу, Колу српских сестра Свети Јован Богослов. Грамата је додијељена и Виду Митровићу, који је одсутан, и биће му накнадно уручена. Након Свете службе Божије Високопреосвећни је освештао парохијски дом који је посвећен Светој браћи Кирилу и Методију и на све приложнике призвао благослов Божији и сваки напредак њима и њиховим породицама: „Овим су се Кути показали најбољи не само у Боки, него и у Црној Гори и Брдима. Ви знате да је за вријеме краља Николе била Црна Гора, Бока и Брда. Седам брда, Бока и Црна Гора а сад ови поправљачи све то хоће да претворе у једно, а у вријеме краља Николе је било тројно име Свете Тројице и тако треба да остане: Брђани, Црногорци и Бокељи.“ Приложницима, мјештанима су се захвалили и представници Црквеног одбора, као и свештенику оцу Драгу Пешикану на труду и љубави, а посебну благодарност изразили су Митрополиту који је, како су истакли, много учинио за овај крај. Потом је Митрополит Амфилохије началствовао васкршњом литијом кроз Куте и Зеленику која традиционално окупља велики број вјерног народа. Током литије благосиљане су трпезе љубави којима су мјештани радосно дочекивали учеснике литије. Послије узајамних честитики Христос Вакрсе – Ваистину Васкрсе и послужења, литија је настављала даље кроз Куте и Зеленику. Обраћајући се учесницима литије Високопреосвећени Митрополит је казао да од Христовог Васкрсења и оних који су тада мислили да жене мироносице, које су свједочиле славно Васкрсење, бунцају, па до данас има оних оних који мисле да је прича о Христовом Васкрсењу бунцање и немају вјеру у то. Али има и оних, као и ми данас, који прослављају Христа Васкрслога и кроз Њега вјечно људско достојанство – човјека као вјечно биће који није под подређен смрти, него непролазности: „И сви људски гробови ће постати једном, као гроб Христов, живоносни гробови који ће васкрснути силом Духа Светога а они који бунцају да их Бог уразуми, врати памет да се и они припоје онима који прослављају Христа Бога вјечнога и вјечно и непролазно људско достојанство“, казао је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у Кутима. По завршетку литије, сабрање је настављено уз трпезу љубави и пригодан културно-умјетнички програм. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Велики четвртак је дан великих збивања са Господом нашим Исусом Христом, која опредјељују судбину човјека и човјечанства до данас, али и до краја свијета и вијека. То је дан када је Господ установио Свету тајну причешћа око које се сабира Црква Божија кроз вијекове, казао је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије. http://manastirostrog.com/wp-content/uploads/2019/04/Besjeda-Mitropolita-Amfilohija-na-Veliki-cetvrtak.mp3 Митрополит је то казао данас на Велики четвртак у Горњем Острогу поред моштију Светог Василија Острошког Чудотворца, гдје је у Цркви Ваведења Пресвете Богородице служио Свету архијерејску литругију. Саслуживали су му протојереји-ставрофори Радојица Божовић и Видо Вуковић, сабраћа острошке обитељи архимандрит Мирон, протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир и јерођакон Зосима, као и протојереј Данило Дамјановић из Мојковца и јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох. На почетку богослужења Митрополит Амфилохије је у првине анђеоског лика обукао сабрата острошке обитељи искушеника Стефана. Владика је у литургијској проповједи истакао да је Црква Божија заједница Оца и Сина и Духа Светога и безбројних покољења из свих земаљских народ. Ова најсветија заједница не живи само од земаљскога хљеба, већ се храни Тијелом и Крвљу Христовом, Његовом љубављу, истином, правдом и вјечним и непролазним животом: „Господ дарује Тајну вјечнога живота – Тајну хљеба који силази с неба. Сам Христос је за себе рекао: Ја сам хљеб живота који силази с неба – ко једе од овога хљеба неће умријети, него ће вјечно жив бити.“ Подсјетио је да је Црква Христова раширена по свом земаљском шару и да су читави народи њени чланови, као и да се у њој служи служба Божија на свим земаљским језицима. Говорећи о другом знамењу Великог четвртка, владика Амфилохије је казао је да је Света тајна служења тајна божанске љубави која се претаче и постаје љубав међу људима, истинска и прва љубав која не тражи своје, већ се жртвује и приноси. „Господ је на овај свети дан показао да је смирење и узјамано служење међу људима оно што захтјева од свију, јер и Он сам је рекао: Нисам дошао да Ми служе, него да служим и да живот свој полажем за ближње своје. На Тајној вечери Господ је опрао ноге Својим ученицима показавши им како треба да служе и да не буду као земаљски владари и господари, него да приносе сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу на дар.“ Треће знамење, изузетно значајно, које се показало на Велики четвртак је када један од Његових ученика, Јуда, издаје Господа за 30 сребреника првоствештеницима и мрзитељима Христа: „Среброљубље је један од најопакијих гријехова свакога људскога бића. Кроз сву људску историју, па и у наше вријеме, издаје се Бог као хљеб живота, ради земљскога хљеба и пролазног, ништавног богатства“, истакао је владика. Додао је да је тако било и са Јудом издајником, као и да је ово наше вријеме, вријеме Јуде издајника, јер никада у историји човјечанство није у толикој мјери продавало Христа, као Бога и савршеног човјека, и одрицало се Њега који је хљеб живота: „Среброљубље, земаљска власт и богатство је оно што господари данас европским народима, а преко њих и нама који смо темељ праве и истинске Европе.“ Нагласио је да је данас управо све подвргнуто том Јудинском синдрому, издаји и одрицању Христа Бога, продавању вјере за вечеру, како каже наш народ. На том богоубиству, оцеубиству и братоубиству, заснован је и комунизам, а у томе се састојала и судбина нацизма и фашизма који су за 30 сребреника – за расу, продали живога Бога. По његовим ријечима све је данас подређено земаљском тијелу и крви: „То је својство модерне Европе и Америке, а и ми се укључујемо у то, све се жртвује за тзв. западне вриједности, које су одрицање од онога што је највећа вриједеност, била и остала, и Истока и Запада, а то је Христос – вјечни хљеб живота који силази са неба и дарује се човјечанству.“ Све што је подређено ономе што је пролазно и чега је смрт коначна ријеч, није достојанство за човјека онаквог каквог га је Бог створио, по Свом лику и образу. „Човјек је призван да се храни вјечним хљебом живота – Христом Богом као Богочовјеком, да се храни и живи Њиме да би кроз Њега и преко Њега побиједио своје страсти и све оно што га отуђује од Бога како би задобио Царство небеско, за које се опредијелио и наш народ.“ Само оне школе које у том духу васпитавају дјецу, приводећи их тој свјетлости, која је овај свијет обасјала Христовим рођењем, преображењем, распећем, смрћу и васкрсењем, су истинске и праве, јер човјеку дају учења о његовом вјечном и непролазном достојанству, појаснио је владика. Све друге које се заснивају само на пролазном и земаљском су Јудине школе и продају Бога живога а тиме људско достојанство за 30 сребреника: „Никада Јуда издајник није био тако моћан и силан у свијету, преко некада хришћанске Европе и Америке, колико је данас. Ово је вријеме Јудеиздајника, онога који продаје Господа за 30 сребреника.“ Високопреосвећени је објаснио да се Јуда није покајао, већ раскајао и објесио, а плод такве школе је самоубиство, као што је смрт плод нацифашизма и комунизама, које су биле завладале свијетом, и најновије идеологије која се рађа из те и такве идеологије. Свети Василије је један од живих свједока Живога Господа и свједок оних који се попут Христа жртвују за вјеру, Христа и једни за друге: „То је снага ћивота Светога Василија, јер је он охристовљени ћивот. Хранио се и храни хљебом живота и учи нас да се васпитавамо, припремамо и спасавамо од Јудинског синдрома хљебом живота, ходећи путем Христовим, за Оним који је пут, истина и живот, ходећи за онима који су за Њим ходили, међу којима посебно мјесто заузима отац наш Василије. Нека би нам Господ дао духа покајања, преображаја, истинске, праве вјере у живога Бога и обдарио нас вјечним и непролазним животом“, поручио је на крају литругијске бесједе Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије. Велики број сабраних се причестио Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа на дан када је установљена ова Света и велика тајна. Извор: Манастир Острог

Дана 10. марта 2019. године у Недељу сиропусну – сећање на Адамово изгнање (Недеља опраштања), Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил служио је Свету литургију после које се верницима обратио беседом. Данас је последња недеља пред Велики пост, која је испуњена веома важним смислом. Свеобухватан смисао овог дана је покајање и опраштање грехова. Заправо, цело поприште Великог поста које нам предстоји посвећено је теми превладавања греха у човеку. И ако се у току поста не мењамо набоље, узалудно смо се трудили, узалудно смо се молили, узалудно смо постили, зато што и пост, и молитва попримају смисао онда кад има резултата. То не значи да треба да престанемо да постимо и да се молимо ако не осећамо резултат. Нипошто! То значи да ако не осећамо резултат треба да будемо свесни: у нашем животу се дешава нешто неправилно, иако се молимо и ограничавамо у храни. И да бисмо истакли духовну димензију поста као најважнију, саветује нам се да последњег дана пред Велики пост замолимо једни друге за опроштај и да још једном постанемо свесни да без опроштаја нема спасења. „Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш Небески“ (Мт. 6:14) – ове изванредне речи смо чули данас у одломку из Јеванђеља. Колико је важно да сачувамо ове речи у сећању и у срцу – посебно онда кад нам је тешко да некоме опростимо, кад нас је неко прејако увредио! Јер има људи које не желимо чак ни да сретнемо, које не можемо да погледамо у очи. И што је веће отуђење, што је већа унутрашња одбојност, што више негативних осећања човек изазива у нама, тим јача треба да буде наша тежња да се помиримо управо с тим човеком. Можда нам Господ намерно шаље таквог човека како би окушао нашу верност, како бисмо постали свесни своје способности или неспособности да опраштамо другима, од чега зависи и наш сопствени опроштај, који долази од Бога, на Страшном Божијем суду. Способност опраштања открива човеку перспективу вечног живота. Ако нема опраштања, као што је изванредно говорио Јефрем Сирин, не треба ни да се молимо, ни да постимо, јер ће све бити узалуд. Празнина без икаквог смисла! Молитва и пост попримају смисао тек онда кад се мења стање нашег срца, а показатељ ове промене је наша способност да праштамо и да молимо за опроштај. А зашто је тако? Па зато што је гордост највећи и најопаснији грех од којег потичу сви други грехови. И човек присуство гордости у себи препознаје управо кроз неспособност да затражи опроштај или да опрости другом човеку. То је известан индикатор, као лампица која светли на уређајима кад наступа нека опасност, на пример, кад има недовољно кисеоника или кад се појављују штетне материје у атмосфери. Има уређаја који одмах реагују на ову промену – засветли лампица или се чује гласан звук упозоравајући човека на опасност. Тако је и у духовном животу. Ако нисмо у стању да праштамо и ако нисмо у стању да молимо за опроштај, можемо сматрати да се упалила црвена лампица која нас упозорава на то да се наша душа налази у опасном стању. Велики пост је време које нам се даје за очишћење наших грехова, за приношење покајања, за пролажење кроз искушења и тешкоће, између осталог, кроз ограничења у храни, пићу и разоноди. Све су то само средства усмерена на промену стања наше душе, а сама ова промена је повезана с нашом способношћу да опраштамо људима и да молимо за опроштај за своја сагрешења. Хајде да размислимо о томе колико је важно праштање, и то управо данас, јер је у току целог нашег живота то вероватно последња ствар о којој мислимо. Имамо толико много брига, толико много послова, толико много тога да урадимо, али ко од нас свакодневно размишља о томе колико смо у стању да праштамо или да молимо за опроштај? Ово нам не пада на памет. Међутим, данас је управо такав дан кад треба да се подвргнемо извесном испиту, да се упитамо и да одговоримо на важно питање: да ли можемо да праштамо и да молимо за опроштај или је то за нас претешко бреме? И у једном, и у другом случају – ако кажемо да можемо, или ако кажемо да не можемо – предстојећи дани светог Великог поста ће нам омогућити или да оснажимо у себи ову врлину или да превладамо греховну склоност и неспособност да се миримо с људима. Нека нам помогне Господ да спасоносно проведемо дане Свете Четрдесетнице и да достојно дочекамо празник Светог Васкрсења! Амин. Извор: Православие.ру

У Недељу о митару и фарисеју, 4/17. фебруара 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у параклису Светих Отаца Атонских, у манастиру у Ковиљу, уз саслужење јеромонахâ Дионисија и Харитона, протонамесника Милорада Мировића, пароха при Успенском храму у Новом Саду, презвитера Младена Глушца, пароха у Апатину, као и новосадских ђакона Александра Билића, Ивана Васиљевића и Огњена Верића. -ФОТОГАЛЕРИЈА- Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, владика Исихије је истакао да покајање треба да буде главна тема у предстојећој Четрдесетници. Покајање не значи неко сентиментално плакање због својих грехова, већ је то дубинска спознаја греха као погрешног правца живота, као погрешног настројења и, са друге стране, обраћање свим срцем благодати Божјој да то од нас одузме и да нас управи на прави пут. Покајање значи преумљење, поручио је Епископ мохачки. По благослову Епископа новосадског и бачког г. Иринеја, владика Исихије је рукоположио катихету Александра Верића из Aпатина у чин ђакона. Извор: Епархија бачка

На Нову годину по јулијанском календару и празнике Обрезања Господњег и Светог Василија Великог, Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Господин Фотије, служио је свету архијерејску Литургију у храму Вазнесења Господњег у Горњем Црњелову. Његовом Пеосвештенству су саслуживали протојереји-ставрофори Јово Јовић и Љубомир Ђокић, умировљени свештеници, протонамјесници Слободан Мићић и Предраг Гаврић, те протођакон Славољуб Милошевић. Звучни запис беседе На крају Литургије Преосвећени Владика је узнио благодарствене молитве на почетку Новог љета Господњег, а потом је окупљену дјечицу даривао поклон пакетићима. У својој бесједи је истакао суштину празника Обрезања и указао на личност Светог Василија Великог и његов допринос Цркви. Преосвећени Владика је посебно нагласио значај свете тајне Причешћа, те позвао вјерујуће да активно учествују у овој светој тајни. Извор: Епархија зворничко-тузланска

Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим началствовао је 23. децембра 2018. године Светом архијерејском Литургијом у Петровој Слатини. Преосвештеном Епископу саслуживали су: протојереј-ставрофор Михајло Марјанац, умировљени парох, протојереј-ставрофор Миљен Илић, парох петровослатински и ђакон Бранимир Михајловић из Маркушице. По одслуженој Светој Литургији беседио је Епископ Херувим: -У Име Оца и Сина и Светога Духа. Часни оци, драга браћо и сестре, драга децо, нека је благословен данашњи дан – дан љубави и милости Божије. Сабрали смо се овде у Петровој Слатини, у нашој богомољи посвећеној светом Василију Острошком, да прославимо Име Божије и да се кроз молитве сетимо и угодника Божијих. Данашње Свето Јеванђеље по светом апостолу Луки даје нам две смернице: како треба да живимо у овоземаљским оквирима историје – можемо живети на духовни или на телесни начин. Пред поменутим богаташем била су управо та два пута. Духовни пут је пут Јеванђеља и врлина које човек у животу треба да стиче, а пут телесни је пут којим је богаташ кренуо и он тешко може да се ослободи својих оквира који га од Бога одвајају. Богаташ је видео лепоту у живљењу по телу, превиђајући лепоту онога што је духовно и божанско. Јеванђеље нас упућује да стремимо духовном како бисмо стекли блага и били заиста врлински народ који ходи путевима светога Саве, светога Василија Острошког и свих наших дивних светитеља који су својим животима испунили Завет Божији, следили пут заповести и наследили венац вечне славе. Пут Христов је пут страдања, али и Васкрсења и вечнога живота. Господ Исус Христос нам је и омогућио да се кроз Свету Литургију у Телу и Крви Христовој сусрећемо са живим Богом. Лепо је видети да се данас цела заједница причестила и примила залог вечног живота, то је пуноћа живота у Цркви Божијој. Света Тајна Причешћа је печат нашег живота којим стичемо врлине. На Литургијском сабрању пролазимо кроз цео Домострој спасења: од Оваплоћења до Страдања и Васкрсења. Када год је кроз историју наш народ био на путу Јеванђеља и Цркве Христове био је на путу ка Небеском Царству, остављајући за собом телесни начин живљења који нас увек удаљава од љубави и милости Божије. Нека сте благословени, нека је благословена наша заједница у Петровој Слатини, свети Василије да вас штити и чува од сада и кроз сву вечност. Амин. Надлежни парох протојереј-ставрофор Миљен Илић срдачно је угостио Владику Херувима у парохијском дому где је уприличена трпеза љубави. Извор: Епархија осечкопољска и барањска