Претражи Живе Речи Утехе

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је 12. маја 2022. године, на празник Светог Василија Острошког, свету Литургију у Горњем манастиру Острогу, у склопу прославе великог јубилеја Српске Православне Цркве – 350 година од престављења Светог Василија Острошког. Саслуживали су високопреосвећена господа митрополити крфски, паксонски и Диапонтијских острва Нектарије и црногорско-приморски Јоаникије и преосвећена господа епископи жички Јустин, милешевски Атанасије, западноамерички Максим, источноамерички Иринеј, крушевачки Давид, тимочки Иларион, буеносајрески и јужноамерички Кирило, захумско-херцеговачки Димитрије, ваљевски Исихије, будмиљанско-никшићки Методије, ремезијански Стефан и полошко-кумановски Јоаким, са многобројним свештенством из више епархија у молитвеном учешћу хиљада верника. Његова Светост је након читања Јеванђеља произнео беседу: „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе Господ, браћо и сестре! Радујмо се, јер је то реч Господња која је упућена мироносицама женама, јер је Господ препознао у њиховој души љубав, љубав према Богу читавим бићем, па је зато и могао рећи да је радост оно што произилази из љубави. Та радост је дар Божји. Браћо и сестре, ми данас овде сабрани, радујмо се, јер смо у близини Божјој, јер смо на месту где се налази човек Божји, где су мошти Светог Василија Острошког који је читавог себе и све оно што је имао претворио у љубав, у љубав према Богу и у љубав према ближњима до мере да је био спреман у потпуности да распне себе за Христа, да не гледа на то што треба да улаже напоре даноноћне, да не гледа на то што га неко презире и одбацује, да не гледа на то што га неко гони, знајући да у свему, у њему и око њега јесте прст Божји и промисао Божја! Промисао Божја јесте израз љубави Божје. Заправо, у свему и на сваком месту показујући смирење учинио је себе плодним, пребогатим, изобилним сасудом Божјим. Постао је светац, светитељ Божји, такав да и ми данас, и не само ми, него и људи са свих страна света овде притичемо тражећи утеху, тражећи подршку, тражећи помоћ и исцељења од разних недуга, болести и проблема. Свако ко је дошао, отишао је одавде другачији. Сваком се десило нешто суштински, тако да то што се десило нити може да разуме, акамоли да изнесе и објасни било коме, јер благодат Божја јесте тајна, не у смислу нечег што је скривено, него у смислу догађаја који превазилази ум, разум и срце. Браћо и сестре, долазимо на ово место знајући шта је воља Божја, знајући да је воља Божја, како сам Господ Христос каже, да они који верују у Њега имају живот вечни! То је воља Божја. Када дођемо овде све нам је јасно. Јасно нам је да нисмо само људи који су створени само за материјални живот, да нисмо само месо, крв и кост, да нисмо само, дакле, материја. Овде када дођемо знамо да смо сложено, а опет јединствено, биће. Знамо да је темељ, садржај, суштина и смисао нашег постојања духовна страна наше личности и нашег бића. Знамо да све што постоји, па и наше тело, позвано је да буде духовно, као и да ми имамо разне дарове и способности, имамо дарове и таленте да стварамо и материјално и опипљиво, материјалну културу, али и да то треба да буде прожето духовним вредностима. Све што стварамо, не само онда када се молимо у тајности срца свог, треба да буде створено у славу Божју, да буде узнесено као уздарје Богу. На тај начин Господ даје смисао и материјалном, даје му његову духовну страну и перспективу. Тако све постаје духовно. И тело је позвано да постане духовно. Треба ли нам доказ за то? Па ево доказа: то су мошти светих, то је Свети Василије Острошки. Светитељи Божји, баш онакви какав је наш Светац, потврђују и показују да је човек саздан као духовно биће. Господ оне који испуњавају Његове заповести, испуњавају Његову вољу, просвећује и освећује тако да и кад оду Њему у сусрет, кад оду са овог света, остају да нама сијају, да нам буду утеха, да нам буду подршка, да када дођемо овде можемо и своје најскривеније мисли изнети пред скуте свеца, да можемо своје најдубље грехе, оно чега се стидимо, оно чега се бојимо ту, њему исповедити! И то ће остати ту. Отићи ћемо ослобођени. Отићи ћемо исцељени! Господ, дакле, у светитељима својим показује да смо створени да будемо духовна бића и то знамо, знамо када дођемо овде. Реч Божја јесте заповест за нас. То је Његов закон. Његове заповести нису укидање наше слободе, заповести које нису спутавање да чинимо оно што јесте нама дато као могићност да растемо, да показујемо љубав, да будемо ствараоци. Није Бог рекао: Не укради, не лажи, не убиј, не чини прељубе, не оговарај, не осуђуј, не мрзи... Није Бог изрекао те заповести зато што је хтео да нам забрани да живимо слободно, зато што је хтео да укине нашу слободу. Напротив! Када чинимо то све и многе друге грехе, ми постајемо робови греха, робови страсти, робови ђавола, а када слушамо заповест Божју, ми узимамо на себе оруђе слободе. Ослобађамо се, испуњавајући заповест Божју, свега онога што нас тишти, што нас чини немирнима, што нас чини исфрустриранима, што нам ствара депресију, што нам ствара психозу... Ослобађамо се, другим речима, тираније нечастивог. Дакле, онда када чинимо заповести Божје, ми, браћо и сестре, чинимо оно што је у складу са нашом природом, постајемо истински здрави. Није слобода у томе да чиним шта хоћу, јер могу чинити и оно што је лоше, као што знамо. И најчешће када чиним шта хоћу, а нисам то претходно проверио заповешћу Божјом која је записана у Јеванђељу, чиним погрешно. Ево нас опет и изнова у светом Острогу! Ево нас опет код Светог Василија да се вратимо себи, браћо и сестре, да препознамо шта то Бог од нас хоће, да се исповедимо, да се покајемо, да се хранимо Христом. Он је хлеб живота! Нама нема живота без Бога, без Христа! Можемо бити моћни, силни, велики, снажни, славни, успешни... да, али за малена! Можемо бити све то, а дубински несрећни, усамљени! Заправо, ослањајући се на погрешне принципе и вредности можемо се потпуно одвојити од себе, поробити у потпуну и тоталну самоћу. А онда када је Бог са нама, онда смо слободни од свега и знамо да постајемо владари света. Онда можемо препознати у другоме брата без обзира ко је он, ком народу и којој вери припада. Зато, браћо и сестре, данас овде сабрани, покајмо се, исповедимо се, узмимо Хлеб живота, причестимо се Телом и Крвљу Христовим. То је Хлеб живота! Да постимо, да идемо у цркву Божју на свету Литургију, да се исповедамо, да примамо опроштај грехова и да све то запечатимо и крунишемо узимањем Тела и Крви Христове. Нека би Господ дао молитвама Светог Василија Острошког мир, љубав, радост, радост на коју нас је Господ позвао да бисмо онда могли заједно са Светим Василијем Њега славити, али и са њим певати песму: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт разруши и онима који су у гробовима живот дарова. Христос васкрсе!“ Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије у току Литургије је рукопроизвео настојатеља манастира Острога протосинђела Сергија (Рекића) у чин архимандрита. На крају богослужења беседио је митрополит Јоаникије: „Заблагодаримо Светом Василију Острошкоме чије упокојење је било прије 351 годину. Прошле године нијесмо могли обиљежити тај јубилеј како ваља, па смо га пренијели на ову годину не желећи да пропустимо да заблагодаримо њему који непрестано за ових 350 и више година излива благодат Божју на све оне који приступају овој светињи и његовом светом ћивоту и ,не само на оне који долазе у манастир Острог него на све оне који се њему са љубављу и са вјером обраћају. Свети Василије Острошки се поистовјетио са својим народом и Црквом. И као што је пастирствовао за вријеме свог земаљског живота над народом Херцеговине и Црне Горе, тако пастирствује и данас, али много шире. Његово небеско пастирство, покровитељство, заступништво се свуда прославља. Светог Василија можемо назвати новим Светим Савом, јер је ишао његовим стопама, а треба се присјетити да је управо у оном времену, када су спаљене мошти Светог Саве, дошао на овај свијет Свети Василије Острошки и нешто касније постао архијереј. Велика је служба коју је он вршио, велика жртва коју је поднио. Зато га је Бог тако обдарио. Али преко њега и све нас који му приступамо“. Митрополит Јоаникије је уручио Његовој Светости патријарху на дар патријарашку мадију, патријарашку панакамилавку и чиновник – рад монахиња Митрополије црногорско-приморске у знак сећања на боравак у манастиру Острогу, а затим је посебно поздравио Митрополита крфског г. Нектарија: „Митрополит Нектарије бдије над Плавом гробницом и над костима српских мученика на острву Виду и у Јонском мору. Ми смо се одавно збратимили са браћом Грцима. Та жртва из Првог свјетског рата нас обједињује, али то посебно свједочи наш брат у Христу Високопреосвећени Митрополит Нектарије који нам доноси благослов Светог Спиридона Тримитунтскога, а који је благоизволио да се одазове нашему позиву да нам дође на овај велики Световасилијевски сабор“. Митрополит Нектарије је у свом обраћању рекао да је са задовољством примио позив да учествује у великој радости празника Светог Василија: „Свети Василије није значајан само за вашу свештену Митрополију, већ је светитељ васељенског карактера. Посебну радост ми чини што сам данас имао прилику да саслужујем Његовој Светости Патријарху Порфирију кога познајем јој од давнина и према њему имам велику љубав. Посебно се осећам радосно видевши оволико народа, посебно омладине, нашу златну децу која одају почаст великом светитељу. Ви сте, браћо и сестре, одговор оптужбама оних који кроз време покушавају да унизе Васкрслог Господа. Ваша Црква помесна је прошла многа искушења као и остале Цркве, али и за то имамо увек одговор и поруку нашег Господа који каже: Ја сам победио свет”. Извор: Митрополија црногорско-приморска фото

Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије служио је данас, 07. јула 2021. године, на празник Рођења св. Јована Претече и Крститеља, свету архијерејску литургију поводом храмовне славе у Кончареву код Јагодине. Његовој Светости саслуживаo je Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован, са бројним свештенослужитељима Епархије шумадијске. Његова Светост Патријарх Порфирије је беседећи изразио радост због данашњег сабрања и што сви заједно имају прилику да "овде ... у храму поред храма, да се молимо Богу и да једни друге сретнемо. Да видимо погледе, да видимо лица једни другима и да разумемо шта је то што је то најдубља, најсуштинскија потреба свакога од нас појединачно и свих нас заједно, читавог нашег народа али и читавог света", рекао је Патријарх Порфирије. "Данас славимо празник који говори о вери, о томе да немамо разлога да без обзира на то што можда понекад логички параметри, спољашње чињенице указују на то да на бисмо требали да имамо поверења у Бога, а онда да не бисмо да имамо поверења, вере и једни у друге. Не постоји то што Господ не може учинити" нагласио је Свјатјејши. "Без вере није могуће направити ниједан корак у своме животу" рекао је Патријарх у наставку, осликавајући кроз животне примере пут одрастања и узрастања човека. "Али пре сваке наше људске вере и људског поверења међу нама, неопходно је да у нама проклија семе које постоји у свакоме од нас, а то је – вера у Бога, вера која је такође поверење. Поверење у то да ништа у нашем животу није случајно, да се ништа неће десити без Промисла Божијег" напоменуо је Патријарх Порфирије. Господу увек треба да благодаримо када нам је добро, да делимо плодове које од Њега добијамо са другима, поготово потребитима, али и када нам није добро - "потребно је да имамо веру, да имамо поверење у Промисао Божији, како не бисмо пали у безнађе, у очајање, јер кроз веру и поверење долази и сазнање да је Бог ту са нама увек, независно од тога да ли Га чујемо, да ли Га видимо или да ли Га осећамо – баш као што је данашње Јеванђеље посведочило о рођењу светога Јована Крститеља" рекао је Патријарх српски Порфирије. Свјатјејши је посебно позвао да завиримо у своје душе, у своје животе. "Станите пред икону Мајке Божије, пред икону Христову, пред икону светога Јована Крститеља, у тишини, у самоћи, ослушните своје срце и душу и сигуран сам да ће свако од вас, да ће свако од нас препознати да је Бог увек са нама и да управо онда, када најмање очекујемо да нешто може бити, када смо се ослонили на своје снаге и исцрпли сву своју енергију али нисмо изгубили веру у Христа – да тада бива управо све одједанпут и боље и савршеније него што смо могли замислити и него што смо могли пожелети. Јер вера је дакле оно што је нама потребно, из ње происходи молитва" подвукао је српски Патријарх. Говорећи о покајању, Патријарх Порфирије је указао да прво морамо знати шта је грех и заправо "онда када не живимо у складу са Јеванђељем Божијим - живимо погрешно, то јест, не живимо у складу са својим здрављем, са својом природом. Другим речима када не испуњавамо заповести Божије, ми смо болесни. И зато нам је потребна реч светог Јована Крститеља који нам каже – скренули сте с пута, препознајте то, погледајте у себе и у своју душу и питајте се шта Бог хоће од вас, зато што оно што Бог хоће од вас то је једино ваше здравље, ваша радост", рекао је Патријарх Порфирије. Разлика између оних који верују у Христа и оних који то не желе "је у томе што имамо огледало, имамо Јеванђеље, имамо Христа, имамо светога Јована и кроз то можемо да препознамо када смо пали, а онда можемо и да завапимо Богу, да се помолимо Њему кроз веру и да онда заједно са Јованом Крститељем, идући за њим већ овде и сада доживимо лепоту Царства Божијег" закључио је Патријарх Порфирије. Извор: Радио Слово љубве / Телевизија Храм

Слава храма Саборa српских светитеља на Карабурми прослављена је 13. септембра 2020. године светом Литургијом којом је началствовао Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј. Саслуживали су протојереји-ставрофори Тоде Јефтемић, Драган Станишић и Милош Мићић, протојереј Александар Лукавац, јереј Јован Јефтић, протођакон Стеван Рапајић и ђакони Драган Танасијевић, Немања Ристић и Филип Новаковић у молитвеном присуству старешине храма протојереја Ђорђа Драгутиновића, братства храма и благочестивог народа престонице. Звучни запис беседе Током свете архијерејске Литургије Његова Светост Патријарх је рукоположио ђакона Филипа Новаковића у чин свештеника. Пошто је преломио славски колач са домаћином славе г. Драганом Микићем, Његова Светост Патријарх је уручио грамате добротворима који су допринели уређењу храма, парохијског дома и пратећих објеката, господи Драгану Микићу, Мирославу Антићу, Милији Илићу, Драгану Нијемчевићу, Дејану Ранђеловићу, Јовану Шуменковићу, Владимиру Скерлићу и Зорану Јовићу. Извор: Инфо-служба СПЦ

У недељу четврту по Педесетници, 5. јула 2020. године, када наша света Црква прославља Светога свештеномученика Јевсевија, у храму Светога оца Николаја у Станишићу у архијерејском намесништву сомборском, после прочитаног јеванђелског одељка беседио је протопрезвитер Славољуб Лугоњић, парох станишићки. Благодарећи инфо-служби Епархије бачке доносимо звучни запис изузетне беседе проте Славољуба који је казивао о важности вере која је основа васколиког хришћанског живота. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Даница Црногорчевић и њен супруг ђакон Иван обрадовали су нас са двије нове пјесме: Православље Црном Гором блиста и Весели се, српски роде. Звучни запис разговора Ових дана све су нас обрадовале нове пјесме Данице Црногорчевић, наше најпопуларније младе умјетнице која се бави етно и духовном музиком, које су велики допринос нашој борби за одбрану светиња. Након што је недавно објавила пјесму и спот “Православље Црном Гором блиста”, Даница је пјесму “Весели се, српски роде”, премијерно преставила на Видовдан након молебна у подгоричком Саборном храму Христовог васкрсења, а данас је и спот за ову пјесму. Спот за пјесму ,,Православље Црном Гором блиста“ реализовао је студио Иванград, каже Даница. “Пјесма је снимљена још у марту, али је ова ситуација изазвана вирусом корона успорила њену реализацију. Написала је попадија Дајана Петровић, чланица гупе ,,Нектарија“, на чему сам јој захвална, јер сам је доживјела веома емотивно, с обзиром на нашу борбу за одбрану светиња у Црној Гори. Ово је пјесма која пријања за душу и улази у срца и душе оних који је чују. Аранжман је рађен у студију Александра Ковачевића у Београду, док сам глас снимила у студију Радио Светигоре. Захваљујући оштром оку свог супруга, који има велики дар за умјетност, нашли смо оне предивне локације на којима је спот снимљен. Признајем да, иако сам ја историчар умјетности, мој супруг ђакон Иван има већи умјетнички дар“, каже Даница која посебно истиче да јој подршка и љубав супруга и дјеце даје снагу. Наслов за пјесму “Православље Црном Гором блиста“ дао је управо њен супруг ђакон Иван Црногорчевић. “Ми се у Црној Гори боримо за одбрану светиња. Иако нас ова пјесма Весели се српски роде позива на радост, ипак на првом мјесту треба да нам буде молитва и само молитва за наше светиње и народ у Црној Гори и шире. То је на првом мјесту па онда можемо да пјевамо и све остало“, каже наша дивна Даница која својом пјесмом, предивним гласом, ставом, понашањем и изгледом плијени, показујући како треба да изгледа православна хришћанка, мајка и супруга. Даница додаје да је пјесма “Весели се српски роде“ јако захтјевна с обзиром на веома богат аранжман на коме је благодарна Александру Ковачевићу. “Текст и музику рефрена за ову пјесму писао је мој супруг. Она повезује Црну Гору и Косово и Метохију јер смо сви једно и сви смо са Косова. Снимана је пуних пет сати у студију. Жељели смо спот за њу да снимимо у Призрену, али нас је ова новонастала ситуација спријечила у томе, тако да је спот једним дијелом снимљен у подгоричком Саборном храму, док ће дио спота прекрити видовдански молебан, када је премијерно изведена.“ Са великим усхићењем Даница и сви ми ишчекујемо њен нови албум који је доста другачији од претходног. Најављује нам пјесму Ђурђија за коју је текст написао отац Козма из манастира Ћириловац, а открива и да ће се на албуму наћи пјесма посвећена Ловћенској капели која носи назив по ријечима Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца “Овђе ме копајте“. “Једва чекам да своје нове пјесме подијелим са свима вама уз наду да ће капела бити враћена на Ловћен и да ћемо, у њој ако Бог да, запјевати сви заједно као браћа“, каже Даница наглашавајући да јој је овај албум посебно драг јер је у питању компилација супруговог и њеног рада, који нам остављају у аманет. “Иван је писао већину текстова, док сам музику писала ја. Снимили смо скоро читав албум, остало је да снимимо још двије пјесме у студију Александра Ковачевића који је за њих направио богате аранжмане.“ Додаје да јој свакодневно стиже много порука од дјеце и омладине, због чега се посебно труди да се на својим наступима не појављује недолично обучена у нечему што одише овосвјетским стилом, трудећи се да и својим облачењем и изгледом буде узор дјевојчицама које воле њену пјесму. Са Даницом смо разговарали и о васпитању дјеце и снази коју јој даје љубав породице, супруга Ивана, сина, ћерке и оног трећег које ће се, ако Бог да, родити за неколико мјесеци. “Праве вриједности треба тражити најприје у молитви и литургијском начину живота. Лијепо је што долазите на молебне и литије, али дођите и на Литургију да се причестите и осјетите пуноћу наше вјере православне”, поручује Даница Црногорчевић. Слободанка Грдинић Извор: Радио Светигора

У среду, дана 03. јуна 2020. године, када Црква слави светог цара Константина и царицу Јелену и преподобну Јелену Дечанску, Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим богослужио је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини. Његовом Преосвештенству саслуживали су архимандрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира и ђакон Војислав Николић. Епископ Херувим је након одслужене Литургије проузнео беседу: -У име Оца и Сина и Светога Духа! Часни оци, драги народе, нека је благословен данашњи дан и празник светих равноапостолних Константина и Јелене. Благодат Крста која произилази сабрала нас је под сводове овог светога храма, да се Богу помолимо и да нам Крст постане мерило нашега живота и симбол нашег васкрсења. Данашњи празник јесте победа Крста и вере над незнабоштвом, над идолопоклонством и свим другим сурогатима вере који су народ у оном времену, а и данас, одвраћали од Истине Христове. У данашњем Светом Јеванђељу могли смо да чујемо ко је Добри Пастир. Чули смо кроз која врата не требамо да улазимо. Ако би смо улазили на та ”друга” врата онда смо разбојници и лопови који желе да распуде стадо које се сабрало око Христа. Али ако улазимо кроз Врата, а Врата је Христос, онда смо ми следбеници Христови који се воде Речју Јеванђеља, ходимо путем заповести Господњих. Тако постајемо народ Христов, народ Божји који зна свој пут кроз овај живот. Стадо, чији смо сви део, никада не треба осетити недостатак љубави и милости Божје. Када нисмо близу Христа и Цркве Божје љубав усахне, на првом месту усахне љубав према ближњима а затим и љубав према заједници. У заједници, у Цркви Божјој, љубав може само да јача благодаћу Светога Духа. У Цркви убиремо плодове светотајинског живота. Требамо да се поучавамо слушајући Свето Јеванђеље – Реч Божју да бисмо лакше поднели трновит пут нашега спасења. Следовати Христа није лако, али на крају тога пута задобијамо благослов вечнога живота. Овај свет нам не може дати такав смисао и утеху. Заједница љубави, литургијска заједница која је предокушај Царства, пут је ка Тавору и преображењу наше душе. То је смисао живота у овом свету. Све без Христа је бесмисао, што смо могли да видимо у данима који су иза нас. Све је било празно, лишено љубави и задојено хаотичним страхом. Свет се одвојио од Христа, човек је постао самотњак својих мисли и жеља. Ослонио се сам на себе, не желећи да види другога а камоли да чује благу Реч Божју. Човек нема заједницу, душа му није отворена да прими Христа и зато не може да схвати колика је љубав Божја. Зато драга браћо и сестре требамо увек да следимо Христов пут, да следимо семе благослова Божјега – семе Јеванђеља, благе Речи. Нека то семе донесе стоструки плод, да нам буде благословено и Бог да нас сачува у све дане нашега живота. Када смо у заједници и причешћујемо се Телом и Крвљу Господњом тада смо прави и истински следбеници Христови. Долази нам празник Педесетнице, рођендан Цркве када је Црква добила своју пуноћу и свој смисао. У данашњем празнику открива нам се смисао Крста и Тајна нашега спасења. У Крсту и Распећу Христовом видимо Тајну кроз коју нам је Бог открио колика је Божја љубав према творевини и човеку као круни те творевине. Бог је милостив и благ, Бог који воли човека и стара се за његово добро. Питање је само колико човек жели да схвати благослов Божји. Нека би Господ дао, да се увек сабирамо и схватамо речи Јеванђеља, да следимо трновити пут Христов да бисмо на крају света и века задобили венац вечне славе и били са десне стране Бога нашег. Амин. Извор: Епархија осечкопољска и барањска

Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у храму Светих Ћирила и Методија на Телепу, 11/24. маја 2020. године. Владици су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, свештеници и ђакони Епархије бачке. Звучни запис беседе Беседећи, владика Иринеј је указао на значај данашње јеванђелске перикопе и на важност мисије свете браће Ћирила и Методија. Свака света Литургија – без изузетка – вишеструки је празник, јер на свакој светој Литургији прослављамо Господа и свете Његове угоднике. Црквени песник, у једној од црквених песама које смо појали, каже да смо сви ми слепи на душевне очи. Докле год у нама и око нас постоји грех, и ђаво делује на нас, дотле смо ми слепци духовним очима, иако можда добро видимо телесним очима. То чудо које је Христос учинио – исцељење слепога који не види телесним очима, исто је толико значајно, али можда и не толико значајно колико оно што Христос врши свакога дана, свакога часа, свакога трена кроз све векове, а то је да отвара душевне очи душевно и духовно слепима, навео је Епископ бачки. Владика је додао да је међу словенским народима празник Свете браће Ћирила и Методија омиљени празник и да је дело ових светитеља темељ онога што се дешавало на нашем, српском духовном и историјском путу. Да није било њих не би после било ни Светога Саве, не би било кнеза Лазара, не би било свега онога што нас одржава духовно и историјски. Зато је предање, та духовна традиција светих Ћирила и Методија, наставак претходне, вековне, светоотачке, а она је основ наше светосавске и светолазаревске, истакао је Преосвећени владика Иринеј. Епископ мохачки г. Исихије је рукоположио ипођакона Јована Вачика у чин ђакона. После благосиљања славког колача и кољива, у име свештенослужитељâ и вернога народа храма на Телепу, протонамесник Велимир Врућинић је заблагодарио владици Иринеју на началствовању евхаристијским сабрањем. Као што сте данас то учинили у храму који је изграђен и који служи Вашим благословом, тако већ 30 година – као Архијереј Цркве Божје – сведочите Јеванђеље Христово. Ви Владико, чврсто и непроменљиво проповедате и живите једну веру и Једнога Господа нашег Исуса Христа. Са жељом да још дуго година служите и сведочите, приносим Вашој љубави дар – икону великог архијереја, која је насликана у нашој парохији. Владико, на многаја љета, навео је настојатељ храма на Телепу. Епископ бачки је честитао славу братству и парохијанима храма. Нека Бог дâ да у здрављу и сваком добру прослављамо и идуће године, без страха од било каквих вируса осим вируса злобе, демонске и људске, и да се трудимо и сами да из нас никада не извире неко осећање небратољубиво и небогољубиво, казао је владика Иринеј. У знак захвалности владици Исихију, који је по први пут као архијереј служио у храму Светих Ћирила и Методија у Новом Саду, парохија телепска даривала је Његовом Преосвештенству икону Мајке Божје. Бденије уочи празника служио је протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, уз саслужење свештенства Епархије бачке. Кумови славе су чланови породице Шаренац. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 19. маја, када прослављамо Праведнога Јова, пренос моштију Светога Саве и Светог Петра Другог Ловћенског Тајновидца, Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру. Звучни запис беседе Након прочитаног зачала из Светог јеванђеља Митрополит Амфилохије се вјерницима обратио ријечима архипасторске поуке у којој је казао да је у овим Божијим угодницима Господ себе прославио и преко њих се посвједочио као она најдубља истина о Богу – Оцу Творцу неба и земље, Сину Његовом јединородном и Духу Божијем животворном, који је извор живота и вода којом се напијамо за живот вјечни. Говорећи о Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу, чија је икона прву пут унијета на данашњи дан у Цетињски манастир, Високопреовећени је истакао да је он ходио стопама многострадалнога Јова, свога стрица Светога Петра Цетињскога Чудотворца и Светога Саве. “Доживио је и схватио у кратком свом времену, кроз сусрет са Светим својим стрицем и преко њега кроз сусрет са живим Христом Господом, ходећи тим путем, најдубље истине живота и био свједок и распећа Христовога и распећа људскога и људске природе и распећа уграђеног у творевину Божанску, али с друге стране и бесмртнога достојанства човјековог и људскога бића”, казао је Митрополит. Говорећи о Лучи микрокозми као живом свједочанству тога његовога опредјељења, Високопреосвећени је казао да је данас више него икада у досадашњој историји оних који се клањају лажним идолима и који се опредјељују за пут смрти и пролазности, и за земаљску част и власт, одричући се тога пута који је пут истина и живот, преко којега се задобија вјечни и непролазно Царство Божије. “Управо зато што је Петар Други Ловћенски Тајновидац писао Лучу микрокозму у вријеме Светога поста, није случајно да је једини, колико је мени познато, записао да је искра васкрсења у дубинама Божанске творевине, у дубинама свесветија. Искра Божанске свјетлости васкрсења је у дубинама бића, тиме почиње његова Луча микрокозма, а у исто вријеме у њој он описује да је човјек биће вјечно и непролазно, да је он луча небеска, луча микрокозма, а сва творевина храм који је Бог саздао својом руком и на средини тога храма је Његов Божански престо.” Владика је казао да је Ловћенски Тајновидац сараспет Христу, као и многострадални Јов, на Ловћену гдје је тражио да буде похрањен, као што је и био, да би касније ту пострадао јер је његова црква срушена и оскрнављена а он у тамницу уведен. Тај пут који води у живот вјечни, и они који су путеводитељи тога пута од времена многострадалнога Јова преко свих пророка до Христа Господа, који је тај пут истина и живот, и свих светих људи који су се сараспињали Христу кроз вјекове, али зато и били свједоци Његовога чудеснога васкрсења, то је пут, како је казао, једини прави истински пут Цркве Божије – Цркве Христове. На крају Свете литургије Митрополит Амфилохије је у част Светога Петра Ловћенскога Тајновидца благосиљао и пререзао славски колач у нади да ће доћи вријеме да се овај Божији угодник извади из тамнице Фрање Јосифа и његовога каплара, који су, свако у своје вријеме, срушили цркву на Ловћену и оскрнавили кости Светога Петра Ловћенскога Тајновидца. Житије Светог Петра Другог, Тајновидца ловћенског Тропар и кондак Светом Петру Другом Ловћенском Тајновидцу Извор: Митрополија црногорско-приморска

Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је јутрос са свештенством Свету службу Божију у цркви Светог Исаије од Оногошта у Горњем манастиру Острогу. Казао је у архипастирком слову, након читања Јеванђеља, да су од апостолских времена многи прихватили Господњу ријеч и Њиме се хранили као хљебом живота и задобијали царство небеско. “Ево једнога мјеста које је живо свједочанство управо храњења тим хљебом, тог сусрета са живим Господом Христом. И овдје су се сретали кроз вјекове, ево триста педесет година најмање они који су се хранили тим хљебом живота. А међу њима посебно мјесто заузима преподобни отац Исаија од Оногошта кога ми данас прослављамо”, казао је Митрополит црногорско-приморски. Митрополит Амфилохије је подсјетио да је преподобни старац Исаија свој духовни живот започео у манастиру Попе код данашњег Никшића. “Боравио је овдје, у овој пећини острошкој. Благодарећи његовом боравку, овдје је касније дошао и Свети Василије Острошки из истога тога манастира”, подсјетио је Владика. Митрополит Амфилохије је нагласио да је Свети Исаија пострадао и након смрти, јер су његове свете мошти спаљене на Планиници. “По древном црквено-народном предању то је било око 1611. године, када је босански паша овдје извршио страховито насиље. Попалио је цијеле Бјелопавлиће и све ове светиње, разорио и спалио домове. Тада су мошти преподобног Исаије одавде пренијете и спаљене. То је било скоро у исто оно вријеме када су спаљене и мошти Светога Саве на Врачару 1594. године”, рекао је он. Рекао је да ми данас живимо у времену новог гоњења и распињања Христовог. “И многи који се одричу Њега као хљеба живота сматрају да је то тврда ријеч коју је Христос рекао, сматрајући да је једини хљеб којим човјек треба да се храни земаљски, заборављајући да је Бог призвао преко Сина свог јединородног да се земаљски хљеб, а преко њега и човјек, људска душа и људско биће преображава у небеског човјека, човјека царства небескога, а истовремено хљеб земаљски у тијело и крв Христову, да би човјек од смртнога постао бесмртно биће”, закључио је Митрополит Амфилохије. Након Литургије, благосиљан је славски колач. Митрополит Амфилохије је казао да ништа не умире чега се Христос Господ дотакне. “Зато и ова пећина вјечно живи и живјеће до краја свијета и вијека. И сво они који се поклањају овој светињи и који се причешћују тијела и крви Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, који се хране хљебом живота”, казао јер он. Нагласио је да је Свети Василије Острошки, иако многи који му сваке године долазе на поклоњење вечерас и сјутра неће доћи због ограничења кретања узрокованог корона вирусом, са свима који га у срцу носе и који му се моле, ма гдје били. “Са њима је и у њима силом Духа Светога и хљебом живота којим се и он хранио и којим се и ми хранимо, и којим се сједињујемо и обесмрћујемо”, нагласио је Митрополит Амфилохије. У јутрошњем литургијском сабрању у Острогу молитвено је учествовао и Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита) у посебном Васкршњем разговору слушаоцима радија "Слово љубве" поручује да се морамо непрестано подсећати смисла Васкрсења Христовог, јер је овај догађај донео највише плодова нама као народу, али плодоносан је и за свакога од нас понаособ, у нашем личном животу. Звучни запис разговора У светлу Васкршње посланице СПЦ, питамо Преосвећеног Владику како да ми као Христоносни народ, у светлости Христовог Васкрсења, сагледавамо себе и своју светлу, славну и христоносну историју? Владика Атанасије одговарајући напомиње да "ово питање подразумева и шири контекст, па и овог времена и страдања, јер - као да је Бог све ово дао да бисмо ишли у дубину прослављања овог празника". Преосвећени подсећа на прелазак изабраног народа преко Црвеног мора, који се по заповести Мојсијевој окренуо и видео како је Бог интервенисао и отклонио опасност од свог народа. "Народ је тако видео од каквих непријатеља је заштићен и ослобођен" каже Епископ милешевски и истиче да "Пасха подразумева ношење свести тога сазнања - од чега смо ослобођени и заштићени". Владика додаје да пошто смо очигледно до сада површно празновали Пасху, могуће је да је у Божијем плану да нас подсети да је грех права опасност човеку и животу човечанства. Стога нас Господ за овај Васкрс и подсећа на праве ствари - "од чега је то потребно нас ослобађати и ко је то ко нас може ослободити" рекао је између осталог Епископ Атанасије. Питамо и зашто је човеку 21. века толико тешко да каже да је свет Божије дело, када наука свакодневно показује величину Божије промисли?Владика наглашава да празновање Васкрса има и спољашњу и унутрашњу страну, па смо ове године позвани да се више бавимо оним унутрашњим аспектом. "То је подвиг и велико делање" напомиње Владика и додаје да је обнова нашег унутрашњег бића "могућа уз Божије деловање - али нашим прихватањем тог подвига". "Ако то успемо – онда смо најдостојније прославили овај Васкрс" истиче Владика Атанасије и закључује да нас „Господ позива да имамо заједништво живота“. Зато Преосвећени позива да наше празновање ове године нарочито укључи ишчитавање књига Новога Завета, јер "слабо познајемо Свето Писмо са којим се по значају ништа не може изједначити". Овогодишњи Васкрс дочекујемо и славимо у тешким условима, али многи га дочекују сами и усамљени? "Шта значи бити усамљен?" пита Преосвећени и каже да "ништа није онако као што изгледа". Подсећа да су "наши преци у најтежим тренуцима успевали да буду са најјачим - са Христом". „Нисмо усамљени када смо прикључени Христу! Ми са Њим можемо бити и када смо сами, али то је ствар разумевања срцем", подвлачи Владика Атанасије. У овим тешким данима, многи тугују због растанка са својим најмилијима, те питамо како њих утешити? "Обуцимо се у свеоружије Божије" подсећа Владика на речи светог Апостола Павла, појашњавајући да је то позив "да се обучемо у јеванђељске врлине". "Потребно је да боље научимо како треба живети у свету у којем смо, очигледно је да смо у нечем грешили" поучава Епископ милешевски. Замолили смо Преосвећеног Епископа Атанасија да каже коју реч и о јубилеју, 800 година милешевске светиње, која је током векова преживела све болести, ратове и недаће. Зар није чувени Бели анђео, чији приказ је отишао и у свемир и који ће и после нас руком показивати на покров у празном Христоовм гробу, довољан доказ онима који не верују, али и најбољи подсетник хришћанима да страха нема, већ живот вечни, живот у Христу? Владика Атанасије каже да су околности страдања у којима се свет затекао сада мало одложиле саборну прославу 8 векова Милешеве. "Тај јубилеј дејствује, држи нас и даје нам снагу. И у овим страдањима се подсећамо на Божије присуство међу нама, на оно што су наши преци показали - Васкрсну силу, силу трајања, моћ истрајавања у искушењима и страдањима" истиче Владика и додаје: "Наша вера је таква да даје снагу, неуништивост, а само присуство Христа Васкрслога може објаснити то трајање на овом простору". "Нема јачег мотива у уметности од призора са гроба Христовог", каже између осталог Преосвећени Епископ милешевски г. Атанасије (Ракита) у овом празничном разговору за Радио "Слово љубве".

Уз поштовање свих мера предострожности на Велики Четвртак је служена Света Литургија у Храму Покрова Пресвете Богородице. Началствовао је протојереј Зоран Павловић, а беседио је протонамесник Дарко Ђурђевић, архијерејски намесник ваљевски први. Говорећи о Великом четвртку када је установљена Света Литургија, отац Дарко је рекао да без Литургије и без нашег сабирања у молитви и причешћивању не би било нас као хришћана. „Света Литургија јесте печат нашег хришћанског живота“, нагласио је отац Дарко, додајући да та света служба нема магијска својства, те не може од нас направити оно што нисмо. „Али оно што смо током Литургије, треба да будемо и после, односно увек треба да живимо Литургијским животом“, подвукао је отац Дарко, истичући притом да нас Литургија не штити од сваког зла, али да она јесте предукус живота вечног. У наставку своје проповеди, отац Дарко је позвао сабране да брину једни о другима, закључивши да за верујуће људе највећу вредност има вечни живот. Извор: Радио Источник

Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије служио је свету архијерејску Литургију у уторак, 7. априла 2020. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Исихију су саслуживали: протојереј-ставрофор Стојан Билић, протојереј Владан Симић, протођакон Горан Ботошки и ђакон Мирослав Николић. Звучни запис беседе Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ мохачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести. И у ове дане – када проживљавамо до сада невиђено стање, то искушење које је Господ допустио да дође на нас – морамо да знамо да је и Сâм Господ Исус Христос подобно нама страдао, али ми страдамо због греха својих, а Он је страдао само да би на себе узео наше страдање. Безгрешан, Он је примао на себе последице греха свих да би нас, на тај начин, ослободио од греха, ђавола и смрти. Нека би нас Пресвета Богородица чувала, хранила и била са нама у све дане нашег живота, нагласио је владика Исихије, честитавши свима празник Благовести. Извор: Инфо-служба Епархије бачке

На дан 20/7. марта 2020. године, у петак треће седмице Великог и Часног поста, када наша Црква прославља Св. седам свештеномученика херсонских, у јагодинској Старој цркви, посвећеној Св. архангелима Михаилу и Гаврилу, Литургију пређеосвећених Дарова служио је Његово Преосвештенство Епископ шумадидијски Г. Јован. Непосредно пред свету Литургију, свештенство беличког намесништва исповедао је духовник манастира Драча, игуман Онуфрије. Звучни запис беседе Преосвећеном владики саслуживали су: игуман Онуфрије, протојереј Александар Гајић, помоћник архијерејског намесника беличког, протонамесник Миломир Тодоровић, јереј Александар Радосављевић, протођакони Иван Гашић и Нинослав Дирак. Светој Чаши Спасења приступило је свештенство беличког намесништва, након чега је Владика произнео своју угодну беседу, поучивши свој верни народ. На самом почетку, Преосвећени владика је говорио о значају поста. Рекао је да је потребно постом и молитвом очистити нашу душу, јер је и Господ рекао да се “и демони прогоне постом”. Такође, потребно је из себе избацити гордост и сујету, а пост је провера нашег хришћанског живота. “Не смемо да дозволимо да нам срце буде нечисто, јер у њега треба да уђе Бог. У наше срце ћемо сместити, или Бога, или нечастивог. Или нам је у срцу добро, или зло”, додао је владика, поновивши речи светог апостола Павла: “Или си врућ, или хладан, ако си млак избљуваћу те из уста својих”. Пост је провера наше вере, нашег хришћанског живота. И морамо пазити каква је наша вера. Владика је опоменуо верни народ да не смемо бити дрски, споменувши данашње старозаверно читање. “Зато нам треба молитва, пост. А пост је уздржање. Не смемо размишљати само о себи, већ о другоме. А језик човечији служи или да говоримо о добру, или о злу и зато нам је потребна помоћ Божија коју добијамо кроз пост, молитву, уздржање. Пост је да даш другоме”, рекао је Владика. Пост од нас тражи будност и трезвеност. Преосвећени се осврнуо на актуелну кризу и упозорио да не смемо да се плашимо смрти ако имамо веру. “Кад нестане вере, настане безверје, губи се нада и тада човек долази до очаја, најстрашнијег стања човековог. Спасење није загарантовано никоме већ је потребно да будемо “светлост свету”. Морамо да верујемо струци, али и да верујемо у Бога који је јачи од сваке болести. Потребно је и да се молимо и за здраве, болесне, лекаре. Наш лек је свето Причешће, а то је лек за бесмртност”, истакао је Епископ напоменувши да се путем светог Причешћа не могу пренети никакве заразе и болести. Верни народ је приступио сједињењу са Христом кроз Чашу Спасења, причестивши се светим Тајнама. Након свете Литургије, Владика и свештенство наставили су сабрање током којег је јереј Милош Ћирић прочитао реферат на тему “Благодарење – најузвишенији чин”, након чега је уследила дискусија. Братство Старе јагодинске цркве припремило је трпезу љубави, а председник црквене општине г. Мирослав Ђорђевић упутио је надахнуте речи благодарности Његовом Преосвештенству, поклонивши му за успомену, у име одбора и свештенства Старе цркве, албум са сликама са Светосавске академије одржане у Јагодини. Извор: Епархија шумадијска

У току Васкршњег поста, свештеници обилазе домове својих парохијана где врше освећење воде. Протонамесник Александар Вучај, парох обреновачки, каже да је у нашим крајевима обичај да се мало освећење воде врши пре крсне славе и Васкрса, док се у неким крајевима то чини после Божића. „Освећење воде је догађај који изнова може да се врши слављењем Бога“, каже отац Александар, додајући да освећење воде може да се врши више пута у току године. „Славско и Васкршње освећење воде није издвојено, то је наставак нашег литургијског, уопште црквеног живота“, наглашава отац Александар. У разговору са обреновачким свештеником сазнаћете и шта је потребно за освећење воде, зашто је пожељно да молитви присуствују сви укућани, али и да ли је потребно светити воду у домаћинствима где нико више не живи. Извор: Радио Источник

У прву недељу Васкршњег поста – Недељу Православља, Његово Преосвештенство Епископ тимочки г. Иларион служио је свету архијерејску Литургију у параклису манастира Суводол посвећеном Св. краљу Милутину, уз саслуживање протонамесника Милорада Филиповића и архиђакона Илије (Јовановића), и појање чланова Хора Саборног храма Рођења Пресвете Богородице у Зајечару. Епископ Иларион је у свечаној беседи објаснио значај овог дана који слави спомен васпостављања поштовања икона 843. године након готово двовековног деловања иконоборачке јереси. Наиме, поклекнувши пред обманом нечастивог који их је убедио да је поштовање икона исто што и идолопоклонство, иконоборци су избацивали иконе из храмова, ломили их и спаљивали. Наша света Црква савладала је и ово велико искушење утврдивши темеље чисте и истините вере у Господа. Владика је закључио да овај догађај, као и многи други који славе победу Цркве над непријатељем, треба да нам служи на духовно изграђивaње и учвршћивање у вери. Након свете Литургије у манастирском конаку постављена је трпеза љубави за сав присутни народ. Извор: Инфо-служба Епархије тимочке

Настављајући циклус разговорâ са архијерејима Православне Охридске Архиепископије Српске Православне Цркве, предочавамо Вам разговор са Његовим Преосвештенством Епископом полошко-кумановским г. Јоакимом, са којим смо разговарали о значају хришћанске породице и васпитања; о важности активног литургијског живота; о животу по Јеванђељу, као и о превазилажењу индивидуализма. Разговор је објављен у Сретењском броју "Православља" (бр.1270. 15. Фебруара 2020), са преосвећеним Владиком је разговарао катихета Бранислав Илић, сарадник Новина Српске Патријаршије. *Ваше Преосвештенство, будући да је васпитање у оквиру породице најдрагоценије, да ли можете да поделите са нама Ваше сећање на детињство, родитељски дом, уз посебан нагласак на васпитање? Прва и основна школа васпитања је породица, односно, како говоре Свети Апостоли - домаћа Црква. А у домаћој Цркви треба да влада послушност, доброта, љубав. У Њој се уче почетна слова азбуке православног живота и спасења. Из овога се види каква треба да буде дужност родитеља према својој деци. То значи, да они треба да васпитају своју децу у науци и страху Господњем, да их науче православној вери, животу по Јеванђељу. Ако родитељи то забораве, онда своју децу раздражују, подстичу их да развијају рђаве особине, да распаљују њихову самовољу. Зато је велика одговорност родитеља према својој деци. Господ им даје невину дечицу и Господ ће од њих тражити шта су урадили са њима, шта су посејали у њиховим душама. Само са васпитањем у Господу деца узрастају у праве људе. Без Цркве - без њене Свете Тајне није могуће да се задобије право васпитање. Деца упијају у своје душе све оно што виде и чују од својих родитеља и од свих из куће у којој су се родили. Прате сваку реч њихову и сваки покрет. Зато родитељи треба да буду живи примери и обрасци у вери и у животу по заповестима Господњим. Родио сам се после другог светског рата када је у то време почела да хара безбожничка комунистичка идеологија. Ретки су били они у то време који су усвојили ту идеологију и одмах се то пројавило у њиховом животу кроз отступање од православне вере и моралног живота. Иако је у то време било врло мало књига духовног садржаја, као што је то данас где су Цркве препуне таквим књигама, ипак су тада људи исповедали своју веру стрпљивим подношењем увреда, претње, исмевања итд. Није се могло тада замислити да се нарушавају постови. Одлазили су у Цркву на богослужења, на Литургију, недељом и великим празницима. Учили су нас посту и молитви још од малих ногу. Добро памтим као дете, како су моја мајка и бака, посебно бака, свако јутро и сваке вечери пали свећу или кандило и стоји на молитви пред домаћим иконама. То деца не могу да не виде и да се то њихово молитвено стајање не одрази у њима. Као деца једва смо чекали да дођу велики празници: Васкрс, Духовдан, Божић, Богојављење, Православна нова година... у које смо се посебно радовали. Учили су нас колико су знали и умели о вери, носили су нас у Цркву на Причешће. Сећам се, да смо као деца буквално схватали празник Богојављења. Слушали смо од старијих који су говорили да на Богојављење небо се отвара и Бог се јавља. Ми смо то буквало тако примали и остајали смо до дубоко у ноћ чекајући видљиво отварање неба. Још од малог узраста укључивали су нас, иако деца, у све могуће послове у селу: од чувања стоке, чишћење, орање по њивама, копање, сађење, кошење, скупљање дрва итд. Таквим васпитањем учили су нас послушношћу и раду. Била су то времена и велике дечје радости и игре. *Драги Владико, данас смо сведоци да многи родитељи, упркос многобројним едукативним књигама о правилном васпитању деце, саветима стручњака не могу ваљано да васпитају децу. Прама Вашем мишљењу, у чему је сагледано решење наведеног проблема? Да, читају многе едукативне књиге, како рекосте о правилном „васпитању деце” и примају савете стручњака (педагога), али не могу ваљано да васпитају децу. Где је узрок свему томе? Сва такозвана хуманистичка, овосветска васпитања деце, васпитања без Бога и против Бога - која су започела ренесансом и настављају се и данас, претежно су била и остала натуралистичког и хуманистичког типа. Сва таква васпитања су спољашњег карактера и површна. Говоримо површна, јер не могу ослободити човека од свих рђавих грешних особина и склоности, и даље распламсавају самовољу, једном речју, нису у стању да ослободе човека од свега грешног. Без Бога и Његове Цркве, која је стуб и тврђава истине, то није могуће. За правилно истинско васпитање, за изображавање лика Божјег у човеку, за узрастање у Јевнђелским врлинама, тј. у духовном животу, неопходно је живети по заповестима Божјим, неопходан је литургијски живот и неопходно је хранити се Хлебом живота - Господом Христом - Који је сишао с неба и даје живот свету. Дакле, да би човек узрастао у духовном животу, у врлинама, неоходно је хранити се Светим Тајнама Цркве - благодаћу Божјом. Изван Цркве то није могуће. Црква, која је Тело Богочовека, јесте „радионица” спасења, преображаја, образовања (васпитања) и обожења човека. Само се васпитањем Господњим деца изграђују у праве људе који знају Божански циљ живота и остварују га Божанским средствима. Црква је ради тога у свету, да одгаји људе, да их васпита у науци и страху Господњем. Зато, много греше родитељи који запостављају своју дечицу изговарајући се да су уморни од посла и да немају времена да посвете њима, и зато лакше им је да их остављају да сатима проводе пред телевизором, рачунаром или да се сатима играју на телефонима. На такав начин, одузимају им духовну храну. Не уводе их у храм Господњи, у Цркву Бога живога, преко које Господ наш Исус Христос, Једини човекољубац излива своје благодатне силе без којих човеку није могуће духовно узрастање. Благодатне силе Божије лече наше душе од свега грешног, од свега страсног. Иако су дечица невина, ипак у себи носе семе греха и склоности ка њему. Ево шта говори свети Јован Кронштадски: „Не остављајте децу без пажње. Када се ради о искорењивању кукоља грехова, гордости, лукавих и хулних помисли, грешних навика, склоности и страсти из срца њиховог. Јер нечастиви и грешно тело не штеде ни децу, те се семе свих грехова налази и у деци. Представите деци све опасности од грехова на путу живота и не скривајте од њих значај грехова, да се не би по незнање и несхватању учврстила у грешним навикама и страсним привезаностима, које се више јачају и доносе рђаве плодове када деца одрастају.” Како ће се деца развијати, зависи од тога какво васпитање у домаћој цркви добијају од својих родитеља. Свети Јован Златоуст говори родитељима: „Докле ћемо бити телесни? Докле ћемо гмизати по земљи? Све нам мора бити споредније од бриге о деци и њиховог васпитања у науци и саветима Господњим“. Многа данашња деца жељна су родитељског загрљаја. Сведоци су бескрајних свађа и препирања својих родитеља и породичних трагедија. Колико је у наша времена развода, колико је напуштене деце. Кажем да су нека дечица жељна родитељског загрљаја. Ево једног примера: Неки човек се вратио с посла касно, уморан и нервозан и нађе свог петогодишњег сина како га чека на вратима. Син му каже: „Тата могу ли нешто да те питам?” “Да, наравно, реци, шта је?” “Тата, колико зарађујеш на сат?” “То се тебе не тиче. Зашто ме то питаш?” “Само сам желео знати. Молим те, реци ми, колико зарађујеш на сат?” “Ако већ мораш знати, зарађујем 50 долара на сат”. Тада дечак спусти главу и замоли свога оца да му позајми 25 долара. Отац се разгневи и посла свога сина у собу, и још га изгрди да је себичан. Након неколико сати, отац је почео да размишља да је можда нешто стварно било потребно његовом сину за 25 долара, па је отишао у његову собу и како је видео да дете још није заспало дао му је тих 25 долара. Дечак је почео да се смеши, устао је са кревета и испод јастука извадио згужване новчанице у износу од 25 долара. Када је отац видео да његов син већ има 25 долара опет се почео љутити. Дечак му је тада рекао да је тражио од њега 25 долара јер није имао довољно. И тада му је рекао: “Тата сада имам 50 долара. Могу ли купити сат твога времена? Молим те, дођи сутра кући раније. Желим вечерати с тобом.” На крају бих везано за ово питање додао следеће: они који су отступили од вере и православног живота, да се кроз покајање врате Богу и Цркви Божијој, да промене свој начин живота и да молитвом вапију Богу да их умудри да би знали како да васпитају своју децу. *Преосвећени, монашки постриг примили сте у свештеној обитељи Цетињског манастира у окриљу Светог Петра првог митрополита и чудотворца Цетињског. Каква Вас сећања вежу за ову велику светињу? Да, монашки чин примио сам у свештеној обитељи - манастира светог Петра Цетињског, благословом и руком Његовог Високопреосвештенства Митрополита Црногорско - приморског Г. Амфилохија. То је било време када су у Цетињском манастиру долазили поједине групе које су вршиле страшан притисак на Митрополита, на манастира светог Петра Цетињског и на цетињску Богословију. У манастиру светог Петра налазе се три велике светиње, надам се свима познате: частица Животворног Крста Господњег на коме је Син Божји био разапет за спасење света. Друга је рука светог Јована Крститеља, она његова рука која је на реци Јордану положена на главу Спаситеља света. И трећа, нетљење мошти - цело нетљено тело светог Петра Цетињског Чудотворца. Благословом ових трију светиња и благословом Митрополита Г. Амфилохија, руковођен сам и упућиван у монашки живот. Водећи монашки живот у овом манастиру у којем се налазе ове три велике светиње (што је велики благослов Божји), чешће сам размишљао и постављао себи питања: какав је мој однос према братији који су иконе Божје, да ли је мој однос према њима био онакав као што нам говоре свети Оци: видео си брата, видео си Бога; каква су моја осећања према њима, извиру ли она из љубави, или из егоизма? Даље: зашто сам дошао у манастир? Чувам ли монашке завете које сам дао на монашењу за која ћу одговарати Богу? Да ли моја осећања извиру из страха Божијег, из свештеног страха и трепета према светињи, да ли слушам савете свог духовног оца (Митрополита Амфилохија) или пројављујем своју самовољу? Оно што ми радимо по својим помислима, макар нам и добро изгледало, није Богу угодно, како нам говоре свети Оци. А у послушању свога духовног оца садржи се и молитва и угађање Богу, Који је рекао: Сиђох с неба не да чиним вољу своју, него вољу Оца Који ме послао (Јн. 6,38). *Запажени и благословени траг оставили сте и као професор Цетињске богословије. Дивна је прилика да поделите са нашим читаоцима неко искуство из професорских дана? Негде у делима светитеља наших дана, преподобног Аве Јустина Ћелијског, записано је да човек човеку (ближњему) приступа као на голубијим ногама. То значи да таквим начином опхођења не би нечим повредио брата свога (ближњега). Трудио сам се да изградим такав приступ како према деци и професорима у Цетињској богословији, тако и према братији у манастиру и уопште према сваком човеку. Но да ли сам у томе успео, то знају генерације ученика којима сам предавао Свето Писмо и хришћанску етику. Ја то не могу да кажем, јер знам да ми и кад све испунимо што смо дужни били, опет смо непотребне слуге по речима Господњим. Тако да, свако добро које учинимо је Божје добро, које се не савршава само нашим трудом, но и силом и вољом Божјом. Јер смо ми у делу спасења сарадници Божји. Дакле, Бог од нас изискује труд саобразан вољи Божјој, по речима светог владике Николаја. Овде могу да додам следеће: ако сам начином свога понашања, начином предавања и оцењивања ученика, или, будући да сам био и васпитач, у нечему пренаглио, замолио бих за опроштај. Ево једног искуственог примера из тих дана: када сам једном приликом исповедао ученике богословије у Цркви светог Ђорђа на Ћипуру која се налази испод манастира, приметио сам да неки од ученика целивајући икону светог Ђорђа на којој он убија аждају (сподобу), нису обраћали пажњу где целивају. Тако су неки од њих целивали аждају уместо руку светитеља. Видећи то, прво сам се мало нашалио са њима на рачун тога, а онда сам скренуо пажњу да погледају икону и да воде рачуна где се она треба целивати. *Један од предмета који сте предавали у Цетињској богословији било ја Свето Писмо. Према Вашем мишљењу, да ли се данас у довољној мери чита Свето Писмо, или би читање требало да буде много усрдније? Човеку као психофизичком (духовно-телесном) бићу потребна је поред телесне и духовна храна. Духовна храна за човека је Свето Писмо и Свето Предање Цркве, односно Реч Божја, богослужење - Литургија Цркве, њене Свете Тајне, а врх свега тога примање Тела и Крви Господње - Свето Причешће. Било је времена када су Цркве биле празне. Тај период безбожнички, комунистички је прошао и ево многи се сада враћају Цркви Божјој, и млади, а и старији који су раније отступили од вере. Цркве су данас препуне и Светим Писмом и књигама духовног садржаја, што раније, у поменутом периоду није био случај. Тада се ретко могла наћи нека књига духовног садржаја. Сада, то да ли се у довољној мери чита Свето Писмо можемо донекле знати колико се људи враћају светој Цркви, и колико су жељни духовне хране и вечног спасења. Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто толико је важно знати и како треба читати Свето Писмо. Свети оци препоручују молитвена припрема и за читање и за изучавање Светог Писма. Читање да буде усрдно, молитвено и са страхопоштовањем, да нам Господ просветли ум за разумевање речи Светога Писма и за њихово усвајање срцем. Речи Светога Писма су дух и живот како нам говори Господ Христос наш Бог и Спаситељ. Зато речи Светога Писма треба читати са пажњом, са усрђем и живети по њима. Када је законик искушавајући Господа питао: Шта ми треба чинити да наследим живот вечни, Господ га је упутио на закону: шта пише у њему? Како читаш? Зато и треба усрдније и са молитвеном пажњом читати речи вечнога живота, како би свака реч вечне истине нашла место у нашем срцу, а то са друге стране значи да их делањем претварамо у свој живот. У противном, Господ ће нам рећи: А што ме зовете Господе, Господе, а не извршујете што вам говорим. Творењем заповести Божије човек узраста у богопознању. Свети апостол и јеванђелист Јован Богослов у својој првој Посланици говори следеће: Онај који говори познао сам Га (Бога), а заповести Његове не држи, лажа је и у њему нема истине. *Ваше Преосвештенство, поучите нас сходно Вашем искуству о важнијим детаљима у погледу истинског живот по Јеванђељу? Православни духовни живот, или живот по Јеванђељу без покајања, вере и молитве, без Цркве и њене Свете Тајне, без литургијског живота, није могућ. Темељ православног живота постављен је у Светој Тајни Крштења. Значи да од тренутка крштења почиње хришћанинов живот у Цркви, живот у благодати Божијој, а сав даљи његов живот је његово узрастање у јеванћелским врлинама и њихово умножавање. Човек узраста у духовном животу чувајући и творећи заповести Господње и јеванђелске врлине, хранећи се светим благодатним Тајнама Цркве. Дакле, без чувања заповести Господње и без свете Тајне Цркве - без светог Причешћа није могуће живети духовним животом, и узрастати у јеванђелским врлинама. Човек да би остварио спасење неопходно је да узраста и у вери, и у љубави, и у молитви, и у посту, и у сваку хришћанску врлину. *Трудом да истински живе по Јеванђељу, многобројни светитељи су знали да је најтежи задатак пред сваким човеком савлађивање и превазилажење сопственог егоизма. Данашње време је посебно обележено изазовом екстремног индивидуализма и самодовољности. Одакле почети у овом подвигу за отварање простора Другом? Човек је и логосно, и слободно, и молитвено, и црквено (еклисиолошко) биће. Биће створено за заједницу - заједницу човека са Богом и заједницу човека са ближњима. Дакле, човек је саборно биће. А темељ саборности, темељ заједнице је љубав која је веза савршенства. Али љубав није могућа без истине, без правде, без слободе. Како се узраста у духовном животу имамо безброј примера код светих Божијих угодника. Светитељи Божији да би примили дух, својим подвизима су проливали своју крв. Молитвом, постом, покајањем, непрекидним бдењем рушили су старог грешног човека у себи који се распада у преварљивим жељама - таквог човека који се затвара у себе и неће да види у брата свога икону Божију. И тако, таквим непрекидним подвизавањем узрастали су у светости, уздизали су себе у анђелске висине и испуњавали се Господом Христом. На тај начин, својим личним животним примером показали су нам пут и начин живота који ми треба да следимо. Као што нас учи свети апостол Павле: Угледајте се на мене, као ја на Христа. За очишћење наших душа потребно је много зноја, много борбе, много труда да би се човек ослободио од грехова и страсти. Ми смо сарадници Божији. Без сарадње наше слободне воље са благодаћу Божјом човек не може да се преобрази и далеко је од спасења. Да би се отвориле очи наших душа треба да одбацимо од себе блато греха. Ако не одбацимо своје “ја”, не одбацимо свог старог грешног човека, већ у нама настави да живи егоизам, себељубље, човекоугодништво, нећемо духовно узрастати. А ако човек духовно не узраста, онда све више и више пада. У духовном животу нема стајања у месту. Или узрасташ или падаш све дубље. Ослобађајући се свога “ја” - индивидуе која се у себи затвара и која због тога не може да узраста у љубави према Богу и према човеку, ми отварамо простор да се у наше душе усели Бог. Бог усељавајући се у наше душе ослобађа нас од егоизма, гордости, сујете и осталих страсти који у стварност су једна те иста страст са малим разликама. Зато човек да би се ослободио свега онога што га одваја од Бога љубави, мора да превазиђе себе. То се постиже општењем, заједничарењем, новом саборном животу по Богу, у Цркви Божјој. Јер наше спасење је спасење са свима светима, сарадња наше слободне воље са вољом Божјом. Зато је Црква Божја (стуб и тврђава истине) у свету да нас кроз вером и покајањем излечи од сваке греховне ране, да нас ослободи од свега грешног и страсног. *Пред крај разговора, замолио бих Вас да нам представите у кратким цртама историјат поверене Вам епархије? Када је у Скопљу проглашена прва српска Патријаршија, 9. априла 1346 године, њен први патријарх је био Јоаникије. Тада је Куманово било у саставу поменуте Патријаршије. У XIX веку Скопска епархија је обухватала следеће градове: Скопље, Тетово, Гостивар, Куманово, Прешево, Криву Паланку, Кочане, Штип, Кратово, Врање, Власину и Сурдулицу. За време скопског митрополита Јосифа у првој половини XX века види се да је Куманово такође било у саставу његове епархије. Значи, и из свега до сада реченог, види се да наша епархија као самостална полошко-кумановска је новијег времена. У наше дане седиште наше епархије, у овим тешким условима у којима се налазимо, је у граду Куманову. *Замолио бих Вас да разговор крунишете једном пастирском поруком. У овим празничним данима Божићне и Богојављенске радости, благодаримо Богу Који нам је донео Свој мир, мир Божји који надвишује сваки ум, Који нам је благовестио благопријатну годину Господњу, желео бих да подвучем следеће: да чувамо свету православну веру и живот по њој, онако како су чували свети Божји људи. И угледајући се на њихов живот и исповедање вере, да и ми идемо њиховим путем и будемо спремни, ако затреба у датом тренутку, да и живот свој положимо за њу. Јер само на тај начин бићемо спремни да испунимо свој главни животни циљ, а то је задобијање вечнога живота. Нека је свима благословено и благопријатно ново лето Господње. Разговарао: Катихета Бранислав Илић Извор: Православље

На дан када прослављамо Светог великомученика Харалампија у Месопусну недељу, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Харалапије у селу Костур код Пирота. Звучни запис беседе Његовом Преосвештенству саслуживали су свештеници Архијерејског намесништва Пиротског: јереј Душко Видачић, архијерејски намесник пиротски, јереј Миљан Панић, јереј Жељко Миловић, протођакон Стеван Кричка и ђакон Немања Шево. По прочитаном Јеванђелском зачалу о Страшном суду, Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније поучио је присутни народ поучном беседом. Након заамвоне молитве, Његово Преосвештенство освештао је кољиво и принео славски колач у славу Божију и Светог Великомученика Харалампија, заштитника овог храма. Овај велелепни храм подигнут је 1864. године прилозима верног народа Пирота и околине. Посебу вредност овог храма представља дуборезни иконостас, зографске иконе и особене фреске. Извор: Радио Глас

Винарија манастира Буково налик на светионик виноградарског и винарског (к)раја Неготинске крајине блиста једноставном, чистом светлошћу из оазе Буковске шуме. Закриљена светињом манастирском, винарија се као какав цхатеау утихнула усред винограда аутохтоне црне тамјанике и прокупца и ушушкано узраста на плећима малобројне братије, подрумара Платона и игумана Kозме, те ненаметљиви али одлучни енолошки шапат др. Радована Ђорђевића из Жупе. Филигран вина Винарије манастира Буково већ неколико година су прави хит на тржишту. Посебна паковања, џиновске боце, врхунске етикете и чињеница да су прва манастирска винарија која је послала вино на Децантер у Лондон, најважније светско надметање, издвајају је из комплетно препознатог прогреса српског винарства али и све већег броја манастирских подрума на тржишту. А престижне сребрне медаље које освајају на западу у конкуренцији интернационалних сорти мерло и каберне готово да су равне малом чуду. Управо смо зато у разговору с игуманом пожелели да откријемо ову винску манастирску тајну. И оно што нас тек чека из Букова, а баш такав је врхунски пино ноар којим нас игуман Kозма гости током разговора... И сами уживате у овом вину, знам да се бринете око њега, имате ли искуства на том пољу? - Рођен сам и одрастао у селу Велики Небрижевац у Имотском, у Хрватској, где моји од давнина, па и дан-данас производе вино од кујунџуше и где су се моји преци доселили пре три века из Попова Поља. Kод нас се гњечило грожђе ногама, деца су ускакала у буриће јер није било муљаче те сам од малена упућен у обраду винограда и производњу вина. Отац је инсистирао на томе, па већ са 15 година радим практично комплетну причу уз његову помоћ и асистенцију у подруму или коноби, како се код нас каже. Прилику да помажем имао сам поготово 90-их година кад се десио несретни рат, не поновило се, кад су из Имотског отишли људи, моја браћа и сестре. Тад је на мени остало да радим винограде. И остало ми је у лепом сећању и кад се десило да исто касније наставим да радим у обновљеним виноградима манастира Буково где сада живим. Поново сам у винограду и производњи грожђа, наравно сад на вишем нивоу, али те неке лепе ствари из куће заувек остају дубоко у сећању. Шта се гајило у винограду ваше породице? - Гајила се кујунџуша и имали смо нешто вранца уз једну стару аутохтону сорту, претпостављам да је плавац. У том су винограду сад смањени приноси, и родитељи су у годинама, али оно што је занимљиво је да су вина која смо правили и која се праве јесу заправо оранж. Пре пар година донео сам овамо то вино, пробао га је Радован, пита одакле је? Kажем од мојих, а он ће: „Чекај, ово је оранж!“ И већина вина су таква, јер се вино тамо тако прави. Четрдесет дана се бело грожђе држи на комини па тек онда цеди и потом сумпорише приде. Али наши стари нису стављали много сумпора јер и без њега оно годинама траје. Сипа се у буре и не дира. Чујем да се сада тамо та винска прича помало обнавља и јако ми је драго због тога. У Буково сте стигли 1998. године, како сте пренели љубав према винограду? - Kад сам стигао видим изнад манастира пољана, детелина, велики празан простор какви су ретки код нас у Далмацији, и преко уста ми пређе: Лепо би било да овде буде виноград. Сви су тад рекли: „Kакав виноград, ко ће о томе да брине?“ Али, фала Богу, ипак се десило да је настао. Ми смо као братија међусобно причали о томе али је главни иницијатор био тадашњи епископ Тимочки Јустин који је заједно са нашим игуманом Иларионом и братством покренуо ту идеју. Манастир је пре Другог светског рата имао винограде, озбиљних 12 хектара парцела које су касније одузете и од којих је остала само лоза непрсканац у манастиру. Али, знајући да овај крај има виноградарски потенцијал и да би манастир могао да се од тога издржава, а свестан да је већ раније поседовао винограде, чак и засад црне тамјанике у 19. и 20. веку, владика је покренуо целу причу, која није мала. Видели смо исечак из старих новина где се писало о Жупи и Неготину с краја 19. века и помиње Неготин са 10.000 хектара винограда, а Жупа са око 5.000! Према садашњим сазнањима Неготин тренуно има око 500 хектара, Жупа пет пута толико, али, колико је то тачно нисам сигуран. Kако је изгледало постављање винограда? - По благослову епископа је отац Дамјан као економ манастира и сопственим средствима, заједно са игуманом и браћом на тој парцели подигао први засад, два хектара црне тамјанике. Kренули смо самостално Дамјан и ја, али смо брзо увидели да нећемо моћи без технолога. Мислим да је сарадња са Радованом Ђорђевићем започела 2013. године и тако је и дан-данас. Отац Платон води винарију, а ја сам Радовану чак у једном тренутку рекао: „Пошто Платону, као младом момку енологија тако лепо иде, хајде да га пошаљемо на неке школе да и званично то изучи“. Али Радован вели: „Нема потребе, што је он овде научио, то ови што заврше школе не знају толико!" (смех). Потом следи чудо Божије, држава је враћајући нам земљу дала практично два већ подигнута винограда. Људи су земљу користили, садили иако не би смели јер је била у поступку враћања, но ми смо зато добили око шест хектара винограда па су нам се у подруму појавиле и друге сорте, мерло, каберне и совињон блан. Мислим да је то било 2008. године, чује се како неко оре једно брдо и браћа се обрадовала, кажу: „Хвала ти Боже да је неко коначно узео да ради и сеје, јер је то све било запуштено.“ А испоставило се касније да је наша земља и оно што сад имамо! Изнад манастира су прокупац и црна тамјаника. Одакле пино ноар, веома таман, екстремно густ, екстрактан? - Црни бургундац је опрашивач код црне тамјанике. Локални стручњаци кажу да смо могли и гаме да посадимо у ту сврху, али нам је човек из Пољопривредне школе, одакле смо узимали калемове, предложио да ипак буде пино ноар. Црном смо тамјаником генерално задовољни, имамо је већ 10 година и добра је. Берба 2014 била је јако лоша, година 2016 такође је подбацила, али су све друге биле одличне и то сад гурамо. Овај пино ноар из бербе 2016 јесте добар, имамо само једно буре и њега ћемо слати на Децантер ове године. Прва сте манастирска винарија која шаље вино на Децантер, прва која се оглашава у медијима. Чије су то идеје, ко решава шта иде на оцењивање? - Братство, нас шест укупно учествује у читавој причи, како монашког живота, како духовног, тако и овог винског. Од производње до продаје причамо о свему закључно са ценама како би изнедрили оно најбоље за нас. Платон и ја смо на челу, а однедавно и Милош Милошевић кога сам поставио за директора винарије. Радован је технолог, он не воли да га хвалимо и причамо о њему, али сам му ја рекао: „Док смо ми живи, ти си технолог, био овде, у Америци, Аргентини, Аустралији, свеједно!“ Једино што не желимо је да пређемо неке границе и да из мале производње одемо у неку индустрију, да се изгуби оно због чега смо ми уствари овде. А за оцењивање, Платон, Радован и ја одлучујемо. Пошто се Радован креће далеко више од нас у том свету он је предложио да се прва вина пошаљу на Децантер и одабрао тај каберне који је добио сребро. Рече: “Не очекујмо медаљу, али дај да видимо где смо.” И одушевило нас је сазнање да је неко препознао наша вина и драго нам је било то сребро, али далеко више од самог сребра драга нам је препорука за Црну тамјанику која је можда први пут отишла на неко међународно оцењивање. Ми нигде не журимо, нема потребе, отац Платон чак и не пије вино, а Радован је у Жупи. Читава прича значи своди се на мене и на мени је сав терет. (смех) Kолико сте збиља укључени? - Апсолутно сам укључен у све у винарији. Можда не улазим у неке детаље, али што се тиче производње, одлуке о тренутку бербе, Платон и ја смо на терену и одлучујемо о свему. У вези буради и осталога он ништа не ради без да ме пита и наравно уз консултације са Радованом. Вино Филигран Гаме добило је бронзу на Децантеру. Због чега се ова сорта мало гаји у Србији док је некада била доста распрострањена? - Чуо сам од старијих Неготинаца, људи из околних села да је гаме био присутан све до 70-их и 80-их година, а кад су се појавиле захвалније сорте каберне и мерло доста њих је искрчило винограде гамеа. Но, остало га је нешто. Ми смо ту причу кренули 2014. године кад се нудио један виноград од хектара у закуп. Прелепи виноград, лепа позиција, ја сам одлучио да то узмемо и хвала Богу, наредне године смо произвели вино које нам се изузетно допада. Данас гаме многи производе, можда је најозбиљнији Дајић и угледамо се помало на њега, правимо паралелу. А што се сорте тиче, сматрамо да то јесте будућност и радићемо на њему и ако Бог да, садићемо на Букову нове засаде. Kолико је вино битно у животу манастира? - Веома. Црвено вино се употребљава за причешће, оно је крв Христова. Ми смо и почели производњу слатких вина првенствено за богослужбену употребу. Већ неколико година радимо та вина које се зову Вино за свето причешће које има карактеристичну етикету. Иако је доброг квалитета, како би се користило по црквама дајемо га по мањој цени. И веома смо задовољни јер без тог вина нема причешћа, а без причешћа нема живота за нас хришћане. Вино се помиње кроз Нови и Стари завет, у Свадби Галилејској где је Господ претворио воду у вино. И кад се неки чуде за нас, питају се како им је тако добро вино у Букову, а ја кажем: „Имамо добру воду овде и она се претвори у вино!“ А исто тако кажемо да Матаљ користи ту исту манастирску воду кад пере судове, па је и њему добро вино. (смех) Kоја „филигранска" вина пије братија у манастиру и колико? - Мртва је трка код братије између кабернеа и гамеа, мада ми се чини да их каберне одушевљава, а шардоне барик је увек фаворит. Такође, имамо ту срећу да је тачно одређено колико се сме пити, то је отприлике један децилитар или децилитар и по уз оброк, а неки пут се деси да се разреши неко Зајечарско пиво кад вино није најбоље охлађено. Пије се и наша шљива за празнике или лоза. Све испробавамо, а желим да нагласим да су братија најбољи показатељ у ком смеру иду вина. Сви поседују тај дар од Господа да могу да оцене и када кажу за неко вино, рецимо за Мерло који смо баш спремали за флаширање, да га треба послати у Лондон, послушамо их. И за то вино добили смо исто сребро. Ви сте завршили факултет? - Не, завршио сам средњу економску а после тога уписао Теолошки факултет у Београду. Међутим привукло ме монаштво, напустио сам Београд после годину и по дана и са 21 годином дошао у манастир у Буково. Значи, нисам завршио ниједну богословску школу. Kако се постаје старешина манастира без дипломе? - Ја сам очигледно неко чудо, не знам шта је у питању. Једноставно сам заволео монашки живот иако то нисам планирао. Kао пето дете у породици још као млад сам хтео да имам жену и децу, али су ме Буково и братија привукли. А ја сам само служио, слушао, био послушан за оно што монаштво тражи од нас и трудио се да то испуним. И ето, они су мене изабрали за старешину иако овде има људи који су магистрирали теологију. Сад, зашто су мене изабрали не знам, вероватно је у питању вино. (смех) Данас кажу: „Вино је добро, нећемо да га мењамо нек буде игуман!“ Ускоро стиже нова етикета? - Вино за причест је увек било купажа каберне, мерло, гаме, понекад мало црне тамјанике. Но, сада смо спаковали тачну купажу, средином октобра одредили смо однос: пола је каберне, а по четвртину чине мерло и гаме. То је вино из бербе 2017, најбоље коју смо имали у десет година колико радимо. Иницијатива да направимо такво вино долазила је и од неких људи са стране, али смо и сами дошли до тога. Зваће се Филигран Вез, отац Платон ме подсетио на причу која датира из доба владике Јустина и оца Дамјана, да се тад помињао неки „вез", што нам се свидело. Ради се етикета, посебна боца, укупно око 2.000 комада. Припремате и нове засаде? - Имамо нека три хектара близу манастира где планирамо да садимо гаме, а брат Никола Матаљ се понудио да засадимо зачинак и багрину, што сам радосно примио од њега понуду. У разговорима смо око калемова, припремамо земљиште где су већ некада били виногради. Ако буде прилика, на парцели поред Пољопривредне школе у плану је да једнога дана изградимо нову винарију. Видели сте колико је ова сада скромна, али хвала Богу, не кукамо и да остане таква до краја. Отац Платон каже да би највише и волео да остане тако али сам сигуран да и он има жељу да је из ове манастирске оазе изместимо. Ако буде тако, урадићемо, ако не остаће овде. Не трчимо пред руду јер Бог је тај који нам све показује како треба да радимо. Размишљате о преласку на органску производњу? - Тако је, то је план. Још код прве садње црне тамјанике кренули смо у причу да радимо само са плавим каменом. Међутим, стижу нека дешавања, одлазила је братија и нема се времена да се све постигне. Па је дошло до тога да се испрска виноград с овим и с оним, те се органска идеја мало загубила. Сада смо у разговорима дошли до тога да кренемо са затрављивањем винограда, окрећемо се органској производњи и надамо се да ћемо успети у томе. То је још један покушај, а све што смо до сада покушали то смо и урадили. Наравно, увек има и омашаја, али верујемо у успех уз помоћ Радована и младог брата Милоша који пази винограде код Kовачевића. Био је код нас за Преображење кад се освећује грожђе и тада је пао договор да ће и он да нам помогне и даће Бог да буде успешно. За ваша вина се чуло надалеко? - Веома смо срећни и задовољни када дођу људи са других континената одушевљени овим винима, долазе из Израела, Аустралије, Енглези, Руси... Јако је то интересантно мада некада размишљам: “Да ли нас превише хвале или заиста мисле да је тако добро, поготово за црну тамјанику која је за њих потпуно непозната?” Лепа су искуства и ми смо већ и извезли неко вино у Аустралију, свега педесетак картона, али баш су људи тражили наша вина тамо. Деценијама се манастирско вино куповало само зато што је из манастира а не због квалитета, а данас су ту Буково, Амбелос, Студеничка вина, Хиландарско... Флаширана квалитетна вина са етикетама, како гледате на конкуренцију? - Што се конкуренције тиче мислим да нисмо интересантни јер нисмо велики произвођачи. Са свима имамо лепу сарадњу, са друге стране, неки су тражили да им откријемо тајне за нека вина. Тражили су неке рецептуре за слатко вино чак из Русије, али нисам то благословио, нити ће било ко други то да добије јер сам ја тај благослов за такво вино од мојих родитеља добио. Опет, пробао сам друга вина, већину, и добра су. Али треба још да се ради, и конкуренције се не плашимо. Такође, слажем се да су људи куповали раније вина зато што су манастирска и схватам зашто је морало да се подигне квалитет и све остало јер данас је све доступно и ништа не можете сакрити од људи. Питају колико траје крштење, кажем 40 минута, а они се чуде како негде траје 15. Људи данас сниме и виде све, да сте скратили крштење за пола сата, а таква је ситуација и са вином. Kупи га једном, проба, и ако не ваља никад више неће доћи да га купи. А ако је нешто квалитетно и добро, увек ће се вратити том извору, тако ја на то гледам. Већи је број манастирских винарија да ли се размишља о удруживању? - Није се појавила таква идеја. Мишљења сам да као што је ситуација у друштву, држави, тако се преноси и на нас без обзира што смо посвећени Богу и животу духовном. Засад једноставно нема те иницијативе и мислим да би то било тешко, баш као што тешко иде и код удруживања винара. Сведоци смо глобалних промена, од климе па надаље. Kолико сте ви захваћени свиме што нам отежава живот? - Што се климатских промена тиче евидентно је да постоје у некој мери али сам сигуран и чврсто убеђен да ништа то није другачије него пре 100 или 200 година. Можда се мало више наглашава ситуација да би се прогурали неки пројекти али гледајући кроз перспективу винограда и производње вина где постоје записи у последњих век или два, ништа се ту није много променило. Гаме се бере од трећег до десетог у месецу и то је то. Али оно што морам да поменем је да обратите пажњу на животињски свет који је од постања нетакнут у смислу да се животиње нису поквариле. Оне немају разум нити су могле да промене нешто, већ смо ми ти који су мењали целу слику, док су оне практично остале исте из оног времена, онакве какве јесу. И по њима можете да видите сву ту лепоту коју је човек имао а коју смо ми као људи злоупотребили. Уништавамо своју природу, сечемо шуме неограничено и без контроле, а све то утиче на климу. Бог јесте тај који нас чува, крије и води, и док је нас он ће нас чувати такве какви јесмо, јер Бог воли сваког, не само праведника и монаха, већ све нас. И свакоме жели да се спаси док год ми будемо имали основна људска начела и будемо људи, што је говорио блаженопочивши патријарх Павле. Нема за нас проблема и не треба да нас брине ни клима, ни једно, ни друго. Једноставно нам треба хармонија, живот нормалан људских бића угледајући се на животиње које сам поменуо, јер у већој љубави и хармонији живе него ми. Ми људи имамо осећања, али за разлику од животиња имамо душу и ми никада не умиремо, ми само некуда прелазимо. Ви у то не морате веровати, али ја верујем и зато то и причам и зато очекујем да после овога живота, ако тамо негде буде неко добро вино, и ако га дају, добро је. Ако га не дају, није ни важно, само да ја будем тамо. Извор: Вино.рс

На Бадњи дан 2020. године, уснуо је у Господу игуман Манастира Вујан aрхимандрит Јован (Никитовић). Отац Јован је рођен у Горњој Трепчи код Чачка, у побожној породици Никитовића 15.09.1946. године као Милан Никитовић. Од оца Рајка и мајке Ковиљке. Мајка почившег нам архимандрита Јована изродила је три сина и једну кћер. Колику је љубав према Господу дубоко у срце усадила у њих, говори и то да се све четворо деце окренуло Богу. Два сина и ћерка одлазе у манастир: протосинђел Арсеније, схимонахиња Јелена и архимандрит Јован. Најмлађи син Драган постаје свештеник. Отац Јован са петнаест година одлази у Манастир Вујан, где 1963. године бива замонашен и на постригу добија име Јован. Јерођакон постаје 1965. године. Завршио је Богословију Светих Кирила и Методија у Призрену. Отац Јован након десет година у Манастиру Вујну наслеђује тадашњег игумана оца Мирона 1976. и постаје игуман Манастира Вујан. Отац Јован је све до 2014. године опслуживао прву парохију брђанско-прислоничку. Године 2013. године добија чин архимандрита. Као игумана, оца Јована је дочекао осиромашени манастир. Залагањем оца Јована, уз помоћ Божију, у времену комунизма и прогона Цркве, отац Јован успева да обнови манастир и за свога овоземаљског живота од опустошеног манастира створи оазу мира, спокоја и молитве. Иза себе је оставио много духовне деце, која су по реч утехе, подршке и духовне очинске љубави долазили код оца Јована. Опело је, на дан када Црква прославља Светог архиђакона Стефана, служио Преосвећени Епископ жички Г. Јустин, уз саслужење великог броја свештеника и свештеномонаха. Након прочитаног Јеванђеља народу се обратио парох брђански протонамесник Звонко Рацић који је све подсетио на пастирски рад оца Јована од када је на месту игумана вујанских. Својом беседом свима присутнима се обратио и протојереј-ставрофор Љубинко Костић и подсетио нас да је само Господу позната дужина дана које ћемо провести на земљи. Отац Љубинко је нагласио да је отац Јован гајио прелепу аврамовску особину гостопримства, и да је све који су долазили у Манастир Вујан увек дочекивао пуна срца. Беседом се обратио и Преосвећени Владика Јустин. Он је нагласио да је добро што су својим беседама свештеници који су боље познавали оца Јована дочарали његов рад, живот и дело свима онима који га нису довољно познавали. Отац Јован одлази од нас по промислу Божијем, по призиву Божијем, у дан када се Господ рађа, када прима људско тело и постаје Богомладенац Христос и својим присуством у свету, својим животом, својим страдањем, Васкрсењем, Вазнесењем на небо свима нама даје реч утехе, мир и благослов да се ничег не уплашимо у овом свету, да живимо у складу са заповестима Његовим. Владика се обратио сестри Јелени која остаје у овој светој обитељи, уверавајући је да ћемо се сви молити за душу оца Јована, али да ће брига о њој бити брига прво Епископа Јустина, а потом и свих свештеника, монаха и монахиња. Неће бити остављена, биће увек у молитвама са својим братом, а са нама у Цркви Божијој војинствујућој да се молимо за душу његову, да се и ми припремамо за дан када нас Бог позове. Велика је тајна живота јер се нико од нас не рађа по својој вољи и велика је тајна смрти јер, нико од нас не одлази тада када би хтео, него када буде призван и прибран. Нека Господ Бог призове и прибере слугу свога архимандрита Јована у месту светлом, у месту цветном, у месту одмора тамо где нема болести, туге и жалости него где је живот вечни, рекао је Епископ Јустин. Извор: Епархија жичка

Његова Светост Патирјарх српски Г. Иринеј служио је данас, у недељу 29. по Духовима, 05. јануара 2020. године, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Марка у Београду. Свјатјејшем су саслуживали протојереји - ставрофори: Сава Павић, Трајан Којић, Сретен Младеновић, јереји: Јован Јоцковић и Марко Којић, протођакон Драгиша Ђокић, ђакони: Владимир Руменић, Драган Ашковић, Драган Танасијевић, Славко Аничић и новорукоположени ђакон Никола Костић. Апостол у току Свете Литургије прочитао је академик Димитрије Стефановић. Звучни запис беседе Његова Светост Патирјарх Иринеј је на почетку Свете Литургије рукопроизвео чтеца Николу Костића у чин ипођакона, а затим је, ипођакона Николу, у току Литургије, рукоположио у чин ђакона. Исповедно писмо, пред рукоположењем у ђаконски чин, прочитао је протојереј - ставрофор Трајан Којић, духовник новорукоположеног ђакона Николе. По Причешћу Свјатјејши је произнео беседу у којој је поучио свештенство и верни народ о смилу празновања Божића истакавши да је Божић темељ свих наших празника, а да смо данас у Светом Јеванђељу чули: "о делу велике Божанске љубави и о томе како је Господ дошао у свет нама људима". Бог је нашао начин и пут да дође људима, јер како би ми поднели да се Господ јави у својој сили и слави, запитао се Свјатјејши, и додао да је "Господ одабрао да нам се јави као човек, те је Бог постао човек да би човек постао бог. И то је велика тајна, не само за човека, већ и за анђеоске умове." Господ је дошао да нам открије Своју науку, да нам открије тајне неба и земље, али и тајну нашег смила живота. "И то је велики знак Његове љубави према нама. Зато треба да будемо благодарни Господу, јер Он нам је дао своју науку, али и средства да то остваримо. Дао нам је Цркву своју и у њој благодат Духа Светога да нас води" истакао је Свјатјејши у беседи. Извор: Радио Слово љубве

У Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, у четвртак вече 2. јануара 2020. године, свештенство и многобројни вјерни народ, одслужили су молебан, да би након тога кренули у Молитвену Литију. Велики број вјерника са платоа Храма кренуо је у молитвену шетњу ка цркви Светих 42 Новомученика Момишићка на момишичком Малом Брду и назад до Саборног храма. Вјерници су се и овога пута одазвали позиву, и у још већем бројуод претходних кренули у молитвено вход са својим свијећама и иконама. На платоу храма Новомученика Момишићких на Малом Брду, сабранима обратио се протојереј Никола Пејовић старјешина овог светог храма, који је овом приликом нагласио да је сваки човјек призван на љубав, на заједништво, на свјетлост Христовог Васкрсења и свјетлост живота која обасјава по његовим ријечима васколику васиону и свакога човјека у свим временима. Он је нагласио да том свјетлошћу и народ ходи у овим молитвеним Литијама и то баз из Саборног храма Христовог Васкрсења из којег је та Христова свјетлост Васкрсења и живота обасјала цијели град Подгорицу, Црну Гору и сву васењену јер су на освештању тог Храма били присутни сви поглавари и представници свих православних цркава из цијелог свијета хришћанског. Отац Никола је најавио следећу молитвену Литију за сјутра вече, у петак, 3. јануара, у 19 часова, гдје ће свештенство са вјерним народом кренути молитвено са иконама и барјацима од Саборног храма Христовог Васкрсења у Подгорици до цркве Светих Макавеја у Толошима. Извор: Саборни храм Васкрсења Христова у Подгорици

На празник и успомену Преподобне мајке свете Петке Параскеве 27. октобра 2019. године, свету архијерејску Литургију у брчанском насеља Грчица, поводом славе храма, служио је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански Г. Фотије уз саслуживање архијерејског намјесника брчанског, протојереја-ставрофора Драгана Ћирковића, протојерејâ-ставрофорâ Драгана Јездића и Предрага Ћирковића, јереја Драгана Поповића, те протођаконâ Славољуба Милошевића и Кристијана Ђокића. У току свете Литургије, послије Великог входа, протођакона Кристијана Ђокића, Владика Фотије је рукоположио у чин свештеника. Евхаристијско славље је увеличао својим предивним појањем и византијски хор ''Свети Роман Мелод'' из Брчког. Владика Фотије у својој бесједи је нагласио значај светитељâ, нарочито Свете Петке, велике молитвенице пред Богом за православни хришћански род, и нагласио је значај светих људи и у нашим временима, јер примјер таквих људи треба да буде свима нама идеал честитог, светог и узвишеног живота, и да сви имамо прилику да својим животом будемо потенцијални светитељи. Након Литургије за кума наредне године изабран је Милан Смиљић из Брчког, даровани су свети барјаци и свете иконе, те је услиједио трократни опход око светог храма. Обављен је и помен постарадалим борцима из последњег Одбрамбено - отаџбинског рата, у спомен соби у порти храма. Овом духовном слављу присуствовао је велики број вјерника са свих парохија на простору града Брчког и шире, а потом је у парохијском дому, услиједило послужење и трпеза љубави за све присутне. Све је било достојанствено и узвишено, нека Господ Бог наш молитвама Свете Петке, и на даље буде свима нама на помоћи. Извор: Епархија зворничко-тузланска

У недјељу 18. по Педесетници, 20. октобра, на празник када наша Света црква прославља Срђевдан – Свете Мученике Сергија и Вакха, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао протојереј-ставрофор Далибор Милаковић уз саслужење протојереја-ставрофора Драгана Митровића, као и протојереја Миладина Кнежевића и Бранка Вујачића. Током Свете литургије појала је мјешовита пјевница при Саборном храму Христовог Васкрсења. Звучни запис беседе Након прочитаног Јеванђеља, сабранима коју су се стекли у Саборни храм Христовог Васкрсења да торжествено и саборно прославе недјељни дан – мали Васкрс и своју славу – Свете мученике Сергија и Вакха, надахнутим пастирским словом обратио се началствујући протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Отац Далибор је говорио о дубљем смислу прочитане јеванђелске приче, указујући на смирење као краејоугаону врлину која даје чврсте и поуздане темеље спасењу у нашем животу, као и на преображење наше личности и нашег живота у додиру заједништва живота са живим Богом. Почетни дио свог обраћања отац Далибор је посветио примјеру Светог апостола Петра, који је примјер смирености и преображаја живота у Христу, будући да је то у ствари примјер и свједочење сваког хришћанина: ,,Данашња јеванђелска прича нам говори о Светом Апостолу Петру, који је на почетку приче био прост рибар, зарађујући за живот и старајући се о породици тако што му је главно занимање било ловљење рибе, док, на крају приче видимо да Симон, доцнији Петар постаје ловац људи, ловац душа људских. Колика промјена, колико је дубока димензија ове приче! Заиста овако чудесна прича, чудесно свједочење показује нам да када се човјек сусретне са Богом, чиме год се бавио, живот његов се преображава, мијења. Колико год наше срце било окамењено, тврдо и колико год да својом мишљу и људима око нас не дајемо љубави онолико колико би требали и колико Бог тражи, када примимо Христа у себе, у душу и срце наше, заиста се догађа преображење, преумљење и самим тим чудо.“ Појаснио је отац да ако истински Христа примамо у наше биће, срце и душу, а примамо Христа прво крштењем, Светом тајном миропомазања, па Светом тајном причешћа, постепено се преображавамо, мијењамо на боље, а што је најважније постајемо причасници Божији, постајемо заједничари са живим Богом. „Самим тим и ми као и Апостол Петар постајемо ловци људи и ловци њихових душа“, рекао је отац Далибор. Он је затим дао акценат да тај симболичан израз ловци људи, значи свједоци Бога живога који то свједочанство показују и потврђују својим животом: ,,Свако од нас, на првом мјесту епископи, па свештеници, ђакони, народ вјерни – народ Божији, сви који смо крштени у име Оца, Сина и Светога Духа, сваки од нас је призван да буде као апостол Петар. Призвани смо да као хришћани, облачећи се у свјетло рухо преображења живота и свјетлих дјела, ловимо људске душе, да их ловимо за живот у Богу, за живот хришћана, али ловећи их сопственим примјером, примјером нашег живота.“ Истичући да свако од нас треба да проповједа Христа и вјерује у Господа, прота Далибор је казао да Света тајна крштења треба да нас истински обоготвори. И тако живјећи постајемо ловци и својим примјером проповједамо Господа ближњима својим и онима који још нису познали Бога и Његово спасење за живот свијета. На самом крају свог пастирског обраћања, отац Далибор је нагласио да једино кроз истинско и дубоко смирење и смиравање кроз живот можемо задобити спасење, будући да нам то и примјер Светог апостола Петра свједочи у више наврата: ,,Само кроз смирење, можемо задобити спасење. То нам показује Господ својим примјером, показује нам и свједочи непрестано Јеванђеље, али свједочи нам и Свети Апостол Петар. Који у више наврата у животу је показао своје смирење и отворену спознају и исповједање пред Господом и своје немоћи и своје огреховљености и слабости“, поручио је протојереј-ставрофор Далибор Милаковић. Светим тајнама Тијела и Крви Христове се присајединио велики број вјерног народа, а након Литургије, услиједило је резање и освештање славских колача и славског кољива које су данашњи свечари принијели у славу и част своје крсне славе и свога небескога покровитеља Светог Сергеја и Вакха. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Дана 21. септембра лета Господњег 2019. године на Малу Госпојину, сестринство Манастира Каменца, који је прошле године јубиларно прославио шест векова постојања, је имало велику част да угости Епископа Јустина. Он је началствовао Светом Архијерејском Литургијом, а саслуживали су му архимандрит Јаков из Манастира Жиче, духовник каменачког сестринства, протојереј-ставрофор Радован Стевановић, јереј Младен Стевановић, нови парох каменачки, и протођакон Александар Грујовић. После читања Светог Јеванђеља Владика је одржао беседу у којој је говорио о томе да у животу треба да нам је најбитнија молитва, молитва за Царство небеско. Указао је на то да треба да се молимо Пресветој Богородици, чије рођење данас прослављамо, да нас “води и руководи“ и све наше трудове и напоре усмери на задобијање вечних блага и да нас својом милошћу заступа пред Господом не би ли били уписани у књигу вечности. Рекао је да не треба да се бојимо недаћа које нас сналазе и које нас чекају, већ да храбро уз Господа стојимо, јер кад смо уз Њега „никаква мука не може на нас“. Као прави духовни отац оснажио је своју паству речима Господњим: „ Не бојте се, ја сам победио овај свет.“ Нагласио је да је важно да опстанемо као добри људи, да ревнујемо и да свако својим трпљењем принесе жртву и труд „и за државу и за цркву и за народ у целини“, угледајући се на своје претке и настављајући оно, што су они „крвљу својом, жртвама својим и животом својим дали“. Епископ је окончао беседу честитањем славе игуманији Марини и сестрама и подсетио нас да ове године Српска Православна Црква прославља осам векова аутокефалности са централном прославом 06. октобра у Манастиру Жичи. По завршетку Свете Литургије, Владика је пресекао славски колач, онда је уследио кратак културно-уметнички програм, који су добровољно припремили уметници, који су прошле јубиларне године учествовали у свечаној академији за прославу. Програм је осмислила наша драмска уметница Биљана Ђуровић. Уз помоћ верног народа и вредних парохијана, сестре су припремиле и скромну трпезу љубави и угостиле верни народ. За време трпезе, нови парох јереј Младен Стевановић, се обратио Епископу, пожелео му добродошлицу и захвалио на указаном поверењу. Позвао је Епископа, као домаћина ове светиње, да поново посети манастир и рекао да се нада да ће га следећи пут затећи у сваком послушању и благочешћу, уз речи: „Нека би моје послушање било на изградњу цркве и спасење свих и свега.“ Извор: Епархија жичка