Jump to content

Претражи Живе Речи Утехе

Showing results for tags 'живог'.

  • Search By Tags

    Тагове одвојите запетама
  • Search By Author

Content Type


Форуми

  • Форум само за чланове ЖРУ
  • Братски Састанак
    • Братски Састанак
  • Студентски форум ПБФ
    • Студентски форум
  • Питајте
    • Разговори
    • ЖРУ саветовалиште
  • Црква
    • Српска Православна Црква
    • Духовни живот наше Свете Цркве
    • Остале Помесне Цркве
    • Литургија и свет око нас
    • Свето Писмо
    • Најаве, промоције
    • Црква на друштвеним и интернет мрежама (social network)
  • Дијалог Цркве са свима
    • Унутарправославни дијалог
    • Međureligijski i međukonfesionalni dijalog (opšte teme)
    • Dijalog sa braćom rimokatolicima
    • Dijalog sa braćom protestantima
    • Dijalog sa bračom muslimanima
    • Хришћанство ван православља
    • Дијалог са атеистима
  • Друштво
    • Друштво
    • Брак, породица
  • Наука и уметност
    • Уметност
    • Науке
    • Ваздухопловство
  • Discussions, Дискусии
  • Разно
    • Женски кутак
    • Наш форум
    • Компјутери
  • Странице, групе и квизови
    • Странице и групе (затворене)
    • Knjige-Odahviingova Grupa
    • Ходочашћа
    • Носталгија
    • Верско добротворно старатељство
    • Аудио билбиотека - Наша билиотека
  • Форум вероучитеља
    • Настава
  • Православна берза
    • Продаја и куповина половних књига
    • Поклањамо!
    • Продаја православних икона, бројаница и других црквених реликвија
    • Продаја и куповина нових књига
  • Православно црквено појање са правилом
    • Византијско појање
    • Богослужења, општи појмови, теорија
    • Литургија(е), учење појања и правило
    • Вечерње
    • Јутрење
    • Великопосно богослужење
    • Остала богослужње, молитвословља...
  • Поуке.орг пројекти
    • Poetry...spelling God in plain English
    • Вибер страница Православље Online - придружите се
    • Дискусии на русском языке
    • КАНА - Упозванање ради хришћанског брака
    • Свето Писмо са преводима и упоредним местима
    • Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани
  • Informacione Tehnologije's Alati za dizajn
  • Informacione Tehnologije's Vesti i događaji u vezi IT
  • Informacione Tehnologije's Alati za razvijanje software-a
  • Informacione Tehnologije's 8-bit
  • Društvo mrtvih ateista's Ja bih za njih otvorio jedan klub... ;)
  • Društvo mrtvih ateista's A vi kako te?
  • Društvo mrtvih ateista's Ozbiljne teme
  • Klub umetnika's Naši radovi
  • ЕјчЕн's Како, бре...
  • Књижевни клуб "Поуке"'s Добродошли у Књижевни клуб "Поуке"
  • Поклон књига ПОУКА - сваки дан's Како дарујемо књиге?
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Договори
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Опште теме
  • Клуб члановa са Вибер групе Поуке.орг's Нови чланови Вибер групе, представљање
  • Правнички клуб "Живо Право Утехе"'s Теме
  • Astronomija's Crne Rupe
  • Astronomija's Sunčevi sistemi
  • Astronomija's Oprema za astronomiju
  • Astronomija's Galaksije
  • Astronomija's Muzika
  • Astronomija's Nebule
  • Astronomija's Sunčev sistem
  • Пољопривредници's Воћарство
  • Пољопривредници's Баштованство
  • Пољопривредници's Пчеларство
  • Пољопривредници's Живот на селу
  • Пољопривредници's Свашта нешто :) Можда занимљиво
  • Kokice's Horror
  • Kokice's Dokumentarac
  • Kokice's Sci-Fi
  • Kokice's Triler
  • Kokice's Drama
  • Kokice's Legacy
  • Kokice's Akcija
  • Kokice's Komedija
  • Живе Речи (емисије и дружења)'s Теме

Категорије

  • Вести из Србије
    • Актуелне вести из земље
    • Друштво
    • Култура
    • Спорт
    • Наша дијаспора
    • Остале некатегорисане вести
  • Вести из Цркве
    • Вести из Архиепископије
    • Вести из Епархија
    • Вести из Православних помесних Цркава
    • Вести са Косова и Метохије
    • Вести из Архиепископије охридске
    • Остале вести из Цркве
  • Најновији текстови
    • Поучни
    • Теолошки
    • Песме
    • Некатегорисани текстови
  • Вести из региона
  • Вести из света
  • Вести из осталих цркава
  • Вести из верских заједница
  • Остале некатегорисане вести
  • Аналитика

Прикажи резулте из

Прикажи резултате који садрже


По датуму

  • Start

    End


Последње измене

  • Start

    End


Filter by number of...

Joined

  • Start

    End


Group


Website URL


Facebook


Skype


Twitter


Instagram


Yahoo


Crkva.net


Локација :


Интересовање :

  1. Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије началствовао је 2. августа 2021. године, на празник Светог пророка Илије, светом архијерејском Литургијом у храму посвећеном том светитељу у београдском насељу Миријеву. Саслуживали су Његово Преосвештенство Епископ топлички г. Јеротеј, изабрани Епископ марчански Сава, протојереј-стафрофор Драган Предић и ђакони Радомир Врућинић и Немања Калем. „Велика је духовна радост и благослов за све нас што смо се данас окупили у овом храму посвећеном Светом Илији да се њему помолимо, да служимо свету Литургију, да се причестимо Телом и Крвљу Христовом, јер то је и предокус и гарант нашега спасења. То је и место на којем реално доживљавамо да смо становници Царства Божјег. Живимо у ово м свету, имамо многе тешкоће и као појединци и као заједница и као народ, али и поред свега тога имамо не само веру, него и чврсту спознају да смо створени за много више, да смо створени за радост, за лепоту, за љубав, за заједницу и да је пуноћа свега тога у Господу нашем, а Он нам, не само то, него и читавог Себе даје кроз Цркву, дарује управо у светој Литургији“, истакао је патријарх Порфирије. „Ми светитеље славимо, а међу њима и Светог Илију, јер знамо да они, уподобивши се Христу, имају слободу према Богу. Знамо да су као наша браћа, осећајући љубав према нама у нашим невољама, увек уз нас. Светитеље Божје славимо и због тога што их имамо као примере на које треба да се угледамо. Један од таквих примера јесте и Свети пророк Илија који је био део изабраног народа Божјег у временима када је већи део народа одступио од Господа. Време у коме је живео Свети Илија је сличном нашем данашњем времену. И тада су многи људи, као и данас, живели без вере у живога Бога, која подразумева подвиг, испуњавање јеванђељских заповести, која подразумева жртву, без вере која засигурно, онда када је праведна како смо данас чули у Апостолу, има снагу да помаже не само онима који веру имају, него и онима који су слабашни у вери. У том смислу ми треба да се молимо да имамо праведну веру. Молитвом је могуће да се исправе и они који немају чвсту и јаку веру. Могуће је да се исправе и наши ближњи, они које волимо, они са које делимо живот и кроз чије постојање и ми видимо смисао свога постојања. Свети Илија, од ране своје младости, у том и таквом народу, доживљавао је себе као странца, али није одступао од вере у једнога Бога. И зато му је Господ дао, како се описује у Старом Завету, силу и моћ да сведочи Бога међу онима који су извитоперили веру, да сведочи Бога тако што је чинио силом Божјом безбројна чуда. Истовремено, ниједног тренутка није приписивао себи силу и снагу“, рекао је, имеђу осталог, патријарх Порфирије и додао: „Треба да имамо веру као Свети пророк Илија. Ми имамо истиниту, праву православну веру. Имамо је не да бисмо се њоме поносили и китили и хвалили према другима. Имамо је пре свега као дар и задатак да ту веру сведочимо аутентичним, исправним и исто тако православним начином живота, а тај живот извире из наше вере као поверења у Бога. Вера није само свест да постоји нека свесилна моћ која се зове Бог, него је вера поверење у личнога Бога, који се нама открио, који је био међу нама, који је један од нас. То је поверење у то да је Он онај који руководи нашим животима и да зна добро зашто понекада бивамо позвани да се распињемо на крсту, а зашто онда опет имамо могућност да учествујемо у слави победе и васкрсења Христовог. Вера је поверење и препуштање себе љубави Божјој у смирењу без роптања, без гунђања, без побуне, чак и без много питања зашто нам се нешто дешава. Поверење у Бога бива изражено нашим осећањима, нашом свешћу о томе да је сваки тренутак баш такав какав јесте нама дат као шанса за спањење“. Поред многобројног верног народа светој архијерејској Литургији су присуствовали и председник ГО Звездара г. Владан Јеремић и члан општинског већа г. Душан Игњатовић. Извор: Инфо-служба СПЦ
  2. Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима. У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму. Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације. Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех. Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама. Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом. Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били. Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту. Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо. На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11). Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика. Епископ бачки Иринеј
  3. Ауторски текст Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја, објављен у Новостима. У последње време наши медији су препуни тематике из наслова овога скромног пригодног текста, а у јавном политичком дискурсу, од теоретских расправа до муњевитог доношења закона којима се, наводно праведно, демократски и у духу "европских вредности", уклања дискриминација женског пола, односно "рода", и обезбеђује "родна равноправност" међу половима, односно "родовима" или, још новосрпскије, "џендерима", и то на свим нивоима, укључујући и језичку норму. Последњим аспектом овог - по нашем мишљењу вештачког и излишног - питања позабавићемо се у наставку, а за почетак само констатујемо: после свих језичких реформи и интервенција у области језика, од Вука Караџића до наших дана, у пракси се намеће и спроводи нова радикална реформа и арбитрарна трансформација српског језика. Она није резултат спонтаног, природног језичког развоја, него недомишљеног и зато непромишљеног усвајања идеолошке матрице савремене западне, махом дехристијанизоване или постхришћанске културе и цивилизације. Реч је о новој идеологизацији језичког феномена, без којег не постоји човек као логосно или словесно биће, а коју можемо означити као "џендеризацију" језика. Притом се она у свету врши више-мање насилно, па тако и наш споменути закон, односно, са онтолошког и етичког становишта, озакоњено безакоње, прети казнама и глобама оним грађанима који одбију да се изражавају у складу са правилима џендерског новоговора. Скупштинска гласачка машина није, разуме се, домислила да тако "озакоњује" невиђену дискриминацију огромне већине наших грађана, па и читаве једне националне заједнице у Србији, не марећи ни за наш Устав, а камоли за многовековну језичку традицију, и уопште не схватајући да је сваки језик својеврстан живи организам који се развија на основу сопствених дубинских токова и унутрашњих законитости тако да је сваки покушај утеривања језика у идеолошке и политичке калупе унапред осуђен на неуспех. Дужан сам читаоцима да овде отворим мисаону заграду и објасним шта хоћу да кажем када спомињем и дискриминацију читавог једног етноса у нашој отаџбини. Ту, наиме, мислим на наше суграђане мађарске народности. У њиховој граматици и говорној пракси не постоји појам мушког, женског и средњег граматичког рода. Следствено, Мађари, ма колико били лојални грађани Србије, морају да крше фамозни закон и сви, сваки дан, могу да буду кривично гоњени као преступници закона. Они, просто-напросто, не могу да уз именице "ловац", "судија", "социолог" и друге на "-лог" направе и "родно коректне" именице "ловкиња", "суткиња" или "судијка", "социолошкиња" и друге "-олошкиње", недавно измишљене. Овде би неко могао да приговори како се закон односи само на грађане који говоре српским језиком. Такав приговор, међутим, био би само лош и лукав изговор. Јер, у свакој нормалној и уређеној земљи сваки закон важи за све њене грађане. Људи изнад закона и ван закона постоје једино у недемократским и тоталитарним државама. Али да видимо шта је заправо садржај кључних речи овог дискурса! Прво: шта значи "род" илити модерни "џендер"? Традиционално, "род" и "пол" су синоними: имамо "мушки род" и "женски род", то јест особе мушког пола и женског пола, уз напомену да реч "род" има и друга, шира значења. Оба термина имају, међутим, веома неодређено, флуидно значење у светском и домаћем новоговору: ту не фигурирају само два пола и рода, него их има сијасет, ваљда много више него што има нијанси у дугиним бојама, да се изразимо фигуративно. Друго: шта је у ствари дискриминација? То је изворно латинска реч и значи најпре разликовање, а онда раздвајање, из чега се затим изводи и значење ускраћивање или ограничавање нечијих права. Као што се да запазити, примарно значење је позитивно, а тек оно изведено, секундарно, јесте негативно. Другим речима, разликовати једно од другог или у мислима одвајати једно од другог и није дискриминација у смислу који јој се придаје данас, код нас и у свету. Неприхватљива је, дакле, само она дискриминација којом се оправдава оспоравање другог и његових права у корист првог. Овде долазимо до наизглед парадоксалног, али сасвим исправног закључка: иако је разликовање и појмовно раздвајање људи, ствари и појава, према одређеним мерилима, у моралном смислу адијафорон или неутрално, раздвајање онога што је органски и суштински једно и јединствено, без обзира на одређене посебности, ипак нас незадрживо води у праву, негативну дискриминацију и укидање толико хваљене и жељене "родне" и сваке друге равноправности, што ће рећи једнакости пред законом. Управо је то случај са агресивним пропагирањем "родне идеологије" и изгласавањем закона којим се тобоже штити равноправност и елиминише дискриминација, а у ствари се, уместо могуће или пак реалне неравноправности и дискриминације мањинских социјалних група од стране већинског друштвеног корпуса, на мала врата уводи неравноправност и дискриминација већине за рачун мањине или чак за рачун потпуно минорних кругова, оних у статусу статистичке грешке. Писац ових редова је, штавише, склон да мисли да нова, "џендерска" идеологија и пратећи закони дискриминишу све одреда, и већину и мањину. Јер, и већину и мањину приморава да се деле и отуђују једни од других и да говоре непостојећим језиком. Већ "свети" 8. март као "празник жена" био је небивали акт дискриминације и понижавања "женског рода", те благословене половине или, можда, натполовичне већине у човечанству. Прећутана, али подразумевана порука тога псеудопразника, барем по нашем мњењу, јесте порука: ви жене имајте 8. март као милостињу или, ако тако више волите, као утешну награду, а сви остали дани у години су и убудуће наши као што су и досад били. Ову "удицу" је "женски род", нажалост, мање-више "прогутао". Ујдурма са "родним" новоговором и тобожњом законском заштитом "родне равноправности" само је, по нашем мишљењу, димна завеса и камуфлажа. Порука је она осмомартовска: ево вам језичка играчка да се забављате, а у реалном животу ће вам послодавац и убудуће говорити: "Бирај: или трудноћа или посао", да не набрајамо даље податке о положају многих наших сестара или, ако хоћете, наше браће женског пола, оних што треба да имају илузију о свом све повољнијем положају, и то захваљујућиџендер-идеологији "врлог новог света" и законодавној генијалности посланик (и "посланица", иако посланица значи писмо) у српском парламенту. Последње што бисмо желели да постигнемо овим текстом јесте апологија некадашњег патријархалног друштва или његових данашњих рудимената, рецидива и трагова, да и не говоримо о отворено маскулиноцентричном концепту неких заједница и друштава. Напомињемо: историјски је неистинито и интелектуално непоштено приписивати патријархалном устројству друштва, код нас и шире, утицај хришћанског, посебно православног, погледа на свет и живот. Напротив! Савремена "родна" идеологија је неизлечиво неправедна и назадна у поређењу са изворном библијском и хришћанском антропологијом. Аутор ових редака види, штавише, у библијском учењу о људском бићу као једном бићу у два издања, мушком и женском, једини прави духовни лек против епидемије духовног вируса "џендер". Будући да данас ни наши верници, нажалост, не читају много Свето Писмо, а "џендеровке" и "џендеровци" га читају још много мање, под претпоставком, наравно, да га уопште и читају, нека нам буде допуштено да читаоце укратко подсетимо на основне елементе библијског и црквеног поимања теме којом се овде бавимо. На самом почетку прве библијске књиге, Књиге постања, говори се и о стварању човека. Бог ствара човека "по обличју својему" (Пост. 1, 26 - 27), али га ствара као "мушко и женско" (1, 27), као "човека и човечицу" (2, 23), као човека и човековог "друга (тачнији превод: помагача, сапутницу) према њему" (2, 18 и 20), при чему израз према њему указује на природну једнакост мушкарца и жене, како овај израз тумаче Прокопије из Газе, писац из 5-6. века, и наш познати теолог, епископ Атанасије (Јевтић, +2021). Последица пак природне једнакости мушкарца и жене јесте упућеност једног на друго, а из ње следи реалност брака и породице: човек ће се "приљубити жени својој" и њих двоје ће се сјединити "у једно тело" (2, 24; ср. I Кор.6, 16 и Еф. 5, 30 - 31), то јест уједно двоједино биће, у нераскидиву заједницу љубави. Другим речима, Бог је створио човека као мушкарца и жену да би се они остварили као муж и жена. Овај став старозаветног писца наводи, развија и аутентично тумачи сам Господ Исус Христос: "Нисте ли читали да је њих Творац од почетка створио као мушко и женско? Због тога ће оставити човек оца својега и мајку, и приљубиће се жени својој, и биће двоје једно тело, тако да нису више двоје него једно тело. А што је Бог саставио, човек да не раставља" (Мат. 19, 4 - 6; овде није згорег напоменути да је управо растављање једно од основних значења именице дискриминација). Јединство мужа и жене не укида, наравно, њихову природну посебност и личносну другост или различитост. И обрнуто: посебност, другост, различитост, самосвојност, не само што није препрека јединству него је његов предуслов. Јединство није јединцата датост једног и јединог већ јединство између једног и другог. Према томе, муж и жена су истовремено и у једнакој мери двоје и једно - двоје у узајамном личносном прожимању (перихорези), а једно по природи и по природним даровима и способностима. Ову јеванђелску истину на ненадмашан начин илуструје и објашњава свети апостол Павле кад упоређује однос мужа и жене са односом Христа и Цркве (види Еф. 5, 31 - 32), с разлогом зване и Невеста Христова (види Откр. 21, 2 и 9). Христа и Цркву истовремено и у једнакој мери и разликујемо и поистовећујемо. На то нас упућује и Павлова слика Христа као Главе Цркве (Еф. 1, 22; 5, 23 и 30; Кол. 1, 18), а Цркве као Тела Христовог (I Кор. 12, 27; Еф. 1, 23; 5, 23 и 30). Главу и Тело разликујемо, али смо притом свесни да их не можемо раздвојити (латински discriminare) јер су онтолошки једно: глава без тела постаје лобања, а тело без главе - леш. Све ово значи да ниједно посебно својство, као што су национална припадност ("нема Јудејина ни Јелина", "нема варварина и Скита"), социјални статус ("нема роба ни слободнога") и биолошка разлика полова ("нема рода мушког и женског"), не може да наруши - а камоли да поништи - суштинско, егзистенцијално, органско, нераздељиво јединство хришћана, па и људи уопште ("јер сте сви ви један човек у Христу Исусу", односно Христос је "све и у свима" (Гал. 3, 28 и Кол. 3, 10 - 11). Где, дакле, у оваквој визији човека и људске заједнице остаје места за дискриминацију? Чему толико инсистирање на различитости полова? Чему, уместо разликовања, упорно језичко и свако друго раздвајање "родова", да не кажемо баш "џендер"? Чему наметање вештачког и извештаченог, боље рећи непостојећег и измишљеног, језика и речника лажне родне равноправности? Зар су мушкарци и жене две засебне биолошке врсте, а не два, по својој природи истоветна начина постојања људских бића, уз уважавање биолошко-социјалних особености? Зар је нама, јаднијем Србљима, најпретежнији, најпречи и најпрешнији посао да јуримо за сваким декадентним и, у крајњој анализи, не само антихришћанским већ и античовечним западњачким "трендом" (на презреном, али незаменљивом старинском - не застарелом - српском језику стремљењем)? Зар ресорна министарка (с обзиром на значење речи министарка у Нушићевој комедији "Госпођа министарка" боље би јој било да се назива хрватским квалификативом министрица, пошто непостојано а постоји само у номинативу, а не у свим падежима) није у стању да схвати да лансирање оваквог квазипроблема и аналогног закона представља и дангубу, и луксуз, и пуцањ упразно, па и грех, у времену у којем смо суочени са изазовима и искушењима каква смо ретко кад у историји имали? Притом "од та посла нема ич", како кажу наши добри сељаци у неким деловима Србије. Декретима, забранама, противуставним "решењима", претњама и идеолошким "кетманима" неће бити покорен ни програмиран живи језик једног још увек живог народа. Уз веру, културу и историјско памћење, језик је један од важних елемената нашег идентитета. Он ће надживети и овај "закон", усмерен, вољно или невољно, против српског народа, његове традиције и самосвести, а посебно против његовог језика. Епископ бачки Иринеј View full Странице
  4. Свети Доситеј је био човјек љубави, који је изграђивао мостове и који је свој вјерни народ васпитавао да читавим својим бићем слави Бога и да читавим својим бићем воли све људе, рекао је Митрополит Порфирије. Спомен Светог Исповједника Доситеја Загребачког прослављен је, у сриједу 13. јануара, Божанственим Литургијама у загребачком Саборном храму Преображења Господњег и у гимназијској капели Светог Саве, гдје је свету архијерејску Литургију служио Митрополит загребачко-љубљански Порфирије. Саслуживало му је братство манастира Свете Петке, чији је ктитор и оснивач управо Свети Исповједник Доситеј. У литургијској бесједи Митрополит Порфирије је честитао празник и пожелио да молитве Светог Доситеја штите све људе који живе на овим просторима. Пожелио је и да, попут Светог Доситеја, имамо чисто срце и познање Бога, али истовремено и његову спремност да, ако затреба, и својим животом посведочимо веру у Христа, јер како Господ каже у Јеванђељу: ’Ко се постиди мене пред људима тога ћу се и ја постидети пред Оцем Небеским’. Свети Доситеј не само да се није постидео, него је на све четири стране света сведочио Христа и то онаквог каквог је примио у Цркви, онаквог каквог су проповедали Апостоли и сведочили свети Оци. Сведочио је Христа, који је дошао у свет, распет, умро на крсту и васкрсао, да би нама људима открио смисао нашега постојања, да би указао да постојећи у историји пролазимо кроз разна искушења и разне испите“. Владика је рекао и да „како одмиче глобална историја, али и историја појединачних живота, искушења и тешкоће, по правилу, бивају све веће и веће. У наша времена тешкоће нису мање, него што су биле у прошлости, али чим су нама дате и чим смо ми рођени у овом врмену и простору, то значи да нам Господ даје и потребну благодат, као и Своју силу и снагу да кроз та искушења пролазимо, како бисмо пролазећи кроз њих чистили своје унутарње биће, своје срце и душу и како бисмо узрастали у љубави. Искушења су, дакле, својеврсни задаци које Господ поставља пред нас. Позива нас да их решавамо како бисмо у Духу расли, а то значи расли у љубави према Њему, Живоме Богу, али и према својим ближњима, односно према сваком човеку, јер ближњи је онај кога ми у срцу своме имамо као ближњег, а не онај који каже да то јесте или није. То значи да наш ближњи може бити и онај који нам се противи, па чак и онај који, за себе, одређује да ми нисмо његови ближњи. То ко је наш ближњи зависи од тога да ли смо ми некога доживели и дефинисали и прихватили као ближњега. Позвани смо да, по Господњој речи, сваког човека прихватамо као свога ближњег“. Митрополит је истакао да је Свети Доситеј својим животом потврдио вјеру у Живог Бога, распетог и васкрслог Христа, те да је био човјек љубави и грађења мостова, али и више од тога, васпитавао је свој вјерни народ да, као и он, читавим својим бићем слави Бога и да воли све људе. „Нека би нам Господ дао ту веру, одлучност и снагу Светога Доситеја како бисмо до краја могли упознати његов подвиг и његову личност, те и сами потом ићи путем којим је он прошао, а то је пут истине и правде Божије“, позвао је Митрополит Порфирије. Прослава Светог Доситеја Исповједника Загребачког обиљежена је на имању које је 1888. године Ђуро Авировић, дугогодишњи одборник и црквени тутор, завјештао Српској православној Црквеној Општини загребачкој. Управо овдје је 1936. године Митрополит Доситеј основао манастир Свете Петке. Од оснивања манастира, па све до почетка Другог свјетског рата, сестринство манастира сачињавале су углавном монахиње руског поријекла. Данас је на овом имању изграђена Српска православна гимназија и Духовни центар, али је стари манастирски конак, са капелом посвећеном Преподобној Параскеви, мјесто на које православни Срби из Загреба радо долазе на молитву и које трајно чува успомену на мученичко страдање и непоколебиво исповједање православља његовог оснивача и првог Митрополита загребачког, Светог Доситеја. Доласком владике Порфирија на трон Митрополије загребачко-љубљанске манастир Свете Петке је поново оживио и данас функционише као мушки манастир. Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
  5. Велики пријатељ Преподобног Аве Јустина, Његово Преосвештенство Епископ берлински и германски г. Марко, ексклузивно за радио „Источник“, непосредно после освећења триолтарне заветне цркве у манастиру Ћелије, евоцира успомене на свог учитеља и пријатеља. Каже да Ава предаје јеванђеље на богочовечански начин. Сећа се да је као младић и београдски ђак, чуо да у скривеном манастиру близу Ваљева постоји један мудар, образован монах, маргинализован, изопштен и скрајнут. Упутио се тамо и временом постао део мале свештене дружине чији је центар био Ава Јустин. „Памтим га као живог човека и као тумача јеванђеља“, рекао је Епископ Марко. Извор: Радио Источник
  6. У склопу акције ,,Обновимо себе, подигнимо Ступове" припремљена је нова песма у извођењу музичког састава „Ступови“. Она носи назив „Љубав“ и писана је на текст Светог владике Николаја Велимировића. Три младе, музички образоване девојке изводе ову лепу композицију, а ми смо овога јутра имали задовољство да са једном од њих и разговарамо. Наша гошћа била је Анђела Брајовић. Након разговора, премијерно смо емитовали песму „Љубав“ писану за два женска гласа уз пратњу виоле. Прилог смо преузели са интернет странице радија Беседе View full Странице
  7. Mladenovo: Vezali i bacili živog psa u kontejner Danas oko 14 časova u Kosovskoj ulici, na „maloj“ stanici u Mladenovu, u kontejneru za flaše pronađen pas koji je brutalno vezan u džaku i ostavljen da se uguši. Kako se pretpostavlja, pas je u toku noći bačen u kontejner za plastične flaše. Kako navodi J.Š. koja živi u kući pored kontejnera, čula je u toku noći neko puckanje iz kontejnera, ali je mislila da se plastične flaše savijaju od toplote. „Danas popodne drugarica mi je rekla da u kontejneru ispred čuje da nešto cvili. Izašli smo i primetili smo životinju u džaku. M.S. je pomogao, i izvukli smo ga odatle uz pomoć kuke. Primetili smo da je to relativno negovano kuče staro oko tri meseca. Bio je ošamućen i isprepadan, dali smo mu vode i nadamo se da ćemo ubrzo uspeti da rešimo njegov smeštaj.“ Извор Извор:ФБ
  8. Иако појам „једномислије“ многима изгледа једноставан и сам по себи разумљив, у пракси је видљиво да управо погрешно разумевање овог термина постаје камен спотицања и извор многих раздора. Мислити исто или идентично, доживљава се као идеал који је значајнији од заједништва. Исто се догађа и другде, те отуда у политичким партијама свако друкчије размишљање одмах се санкционише, укида се заједништво, јер је исто мишљење битније. Норма живота и пребивања у једној партији или власти јесте једнообразност. Оно што једнообразност треба да сведочи јесте наизглед „савршено“ и униформно функционисање ових система: партије, државе, региона… Доминантни дух „савршенства“ изражен кроз једнообразност, улази и у свест Цркве: будући да иста логика ставља савршенство испред живота, као и савршенство испред јединства. Човек жели да види Цркву у склопу својих идеала као савршену: једнообразну и униформисану. Само на тај идеалистички начин он може Њу да прихвати, јер су то управо идеали друштва којима се вреднује нечија снага и ауторитет. Погрешно схваћен појам „једномислије“, изражава се на посебан начин. То је једнообразност која се намеће заједници као идеал. Статични/монолитни Бог је Истина – Апсолут. Апсолут је један, самим тим: једна је Истина, једна је Црква, једна догма, вера, Литургија, Типик. Никаква одступања од ових мерила нису могућа нити допуштена. Православље се тако одједном претвара у идеологију која почива на складним и савршеним центрима идентитета: канони, свети оци, одређени концепт теологије. Центри (норме) на којима се изграђује православље постављају се као објекти изван саме заједнице. Отуда се центри посматрају као савршено складни. Да би се промовисали као савршени, неопходно их је одвојити од историје, изместити изван контекста времена и простора. Само на такав начин могуће је постићи привид савршенства. Свака контекстуалност се тако одбацује, јер релативизује ове норме идентитета. У том смислу треба да разумемо и презир и ниподаштавање са којим поједини православни одбацују интелектуалне напоре богословља. Богословље, уколико нема за циљ да правда и описује већ познато, чини се бесмисленим у оваквом концепту „једномислија“. Другим речима, и од самог богословља се очекује да буде идеолошко. У таквом контексту, центри и извори православног хришћанства, као истинског Божијег Откривења човеку: канони, свети оци, Предање… немају за циљ да нам открију нешто ново, како бисмо их боље схватили. Напротив, ван своје историјске перспективе они постају само гомила цитата и подршка нашим увреженим ставовима. Погрешно схваћена идеја „једномислија“ јесте вулгарни рационализам који се може изједначити са атеизмом. Идеализована традиција, закони, обреди сви они из далеке прошлости нам се обраћају као глас Божији – живо присуство Божије се одбија! Другим речима, живи Бог постаје сувишан јер има своје замене на земљи у виду традиције, канона… Дакле, колико год изгледало једноставно, питање „једномислија“ дотиче дубинско питање: верујемо ли у живог Бога или у мртвог објективног Бога филозофије? Монолитни Бог метафизике постављен је за Апсолут, за Истину. Такав Бог не подноси другачијост, не подноси различитости. Метафизика која у својој суштини намеће Апсолут као темељ свега и која је вековима суверено владала није ништа друго него израз „фундаментализма“. Владавина монолитног метафизичког темеља означава „истину“ која је насилна спрам сваког другог и другачијег обрасца интерпретације. У времену од Константина, хришћанству је метафизика била природни савезник јер је Црква класичном метафизиком апсолутизовала одређене ставове и помогла организовању својих структура. Класична метафизика подарила је хришћанству фиксирану онтологију у којој се разноликост сматра опасношћу, неизвесношћу; логично следи из овакве поставке да је неопходна једнообразност. Стога је Истина једна, Црква је једна, а следствено томе и пут ка Истини мора бити један, па чак и „свест мора бити јединствена.“ Унисоност је тако залог и гарант Истине у концепту рационалистичке теологије, теологије у којој не говоримо о живом Богу Свете Тројице, него монолитном објекту – Апсолуту. Стога питање о једномислију и једнообразности није само питање различитих концепција Црквеног живота, него је то суштински питање вере у рационалног објекта (мртви Бог) или вера у живог Бога, Бога као заједнице Три Личности – Свету Тројицу. Скок у веру јесте храбро суочавање са Истином као Личношћу, то је скок који иде изнад уско схваћене традиције и канона. Највећа епопеја јеврејског народа у Старом завету јесте путовање кроз пустињу и напуштање Египта. Прихватање народа да крене са Мојсијем у „обећану земљу“ јесте управо скок у веру, скок у непознато, покрет у неизвесно. Са једне стране, народу је било извесно мучење и страдање у Египту. Неизвесно је било путовање које им Мојсије нуди, избављење и веру у Бога. Народ жели да буде враћен у Египат, иако знају шта их тамо чека, него ли да путем вере путују „кроз“ и „у“ неизвесност. Тешко је разумети да вера није пут кроз фиксиране идеализоване норме, него неизвесно путовање у Египат. Догађај Педесетнице јесте силазак Светог Духа на апостоле, догађај који стоји насупрот очекивањима самих апостола. Оно што они очекују јесте поново афирмација Јерусалима, потврда њиховог јудејског идентитета. Силазак Светог Духа на апостоле донео је различите језике апостолима, донео је поруку Христову на различитим језицима, одвео је апостоле на различите локације да проповедају различитим људима. Колективни идентитет апостола биће де-централизован, тј. њихови идентитети ће бити дефинисани у контексту њихових различитих локација и различитих људи са којима ће се сусрести у својој мисији. Више нема централног места, нема једног језика, нема једног ауторитативног седишта моћи, чак ни у Јерусалиму. Стари центри: Тора, Храм, Синедрион… су деконструисани, центар хришћанства није више у одржавању јеврејског идентитета, него у афирмацији једног новог есхатолошко-мисионарског идентитета. Тај нови идентитет је динамичан, изражен кроз афирмацију различитих језика. Нити један језик није постао апсолутна норма, него су сви афирмисани. Другим речима, Педесетница је показатељ да заправо потрага за јединством и интеграцијом води ка афирмацији различитости кроз хармонију и заједништво. Сви језици и све нације бивају афирмисане, али нити једна не постаје норма. Дух Свети не ствара хомогенизацију, сигурну униформисаност, него диференцијацију и ризичну заједницу свих људи. Савршенство Цркве се огледа у Њеној хармонизацији разлика, све до граница функционалности, тј. разлике које не одводе неминовно у раскол него налазе израз јединства. Христос каже „Ја сам Истина“, а не „Ја сам Традиција“. Нажалост, за заступнике тезе једномислија традиција је идеализована и као таква ствара привид идеалног, те отуда за такво становиште не постоји никакав проблем у теологији и Цркви јер све врви од консензуса – отуда и противљење било којој промени. Где је граница том мноштву, тој различитости која може одвести у хаос? Другим речима, шта је то што Бога чини једним у различитости Личности, а да га не одведе у хаос и растакање у којем бисмо уместо једног Бога имали три. Шта је то што чини присутним Христа онда када се саберу двојица или тројица у Његово име? Свеза и основ јесте љубав, како међу сабраном браћом тако и међу Личностима Свете Тројице. Оно што смо укратко желели да нагласимо јесте да Црква потребује: а) Афирмацију учења о Духу Светом: тј. веру у динамично и живо присуство Божије сада и овде. б) Есхатолошко виђење Традиције: Традиција не као глас прошлости, него посматрана у есхатолошком контексту отворености ка будућности. в) Контекстуализација теологије: Децентрализација која омогућава да се у свези са различитим контекстима различити центри вере афирмишу. Баш као што Црква данас треба да афирмише нове центре у новонасталој друштвено-историјској ситуацији. г) Аутентично сведочење: Црква која нуди различите гласове, указујући на слободу која превазилази данашње друштво „репресивне толеранције.“ Кроз инсистирање на „једномислију“ заправо се истичу разлике, а самим тим то за последицу има радикализацију подвајања, неминовно одводећи у раскол. Укратко, као последицу „једномислија“ имамо одбијање Тројичног Бога (једнообразност изједначава три Личности у безличну суштину) и одбијање Цркве (подвајања). Света Тројица нас учи јединству кроз различитост ‒ три различите личности, са три различите улоге у спасењу света чине савршено јединство ‒ Бога. Од самих почетака хришћанство се мучило да објасни ову несхватљиву заједницу различитости. Многа погрешна тумачења сводила су се на то да је ту ипак реч само о једној Личности која остварује или игра три различите улоге. У време глобалне Римске Империје овакво тумачење је било посве логично, јер је правдало глобализам Империје. Јединство почива на једном, тај један може имати различите улоге, али не и бити различит унутар себе. Хришћанство са муком пак инсистира управо на јединству у различитости. Борба са аријанском јереси и духоборцима, јесте непрестана борба да се покаже да три, а не једна Личност јесу Бог. Дакле, Бог јесте јединство различитости – тј. заједница Свете Тројице јесте гарант другости. Бог као створитељ света, као спаситељ целокупне творевине јесте гарант посебности и различитости. У хришћанству најбитнија ствар постаје лично искуство. Достојевски је заправо први дефинисао распад класичне метафизике у својој чувеној изјави када каже: „Између Христа и истине, бирам Христа.“ Смрт моралног Бога означава немогућност да одаберемо истину уместо пријатељства, тј. лични однос односи превагу у односу над истином као објектом. Бирати између пријатељства и истине јесте судар између грчке метафизике и новости хришћанства. Истина за Православље мора бити живи Тројични Бог, а не мртви Бог филозофа. У том смислу ће и идеја „једномислија“ имати различите карактере. Уколико је Бог мртав, рационални објекат, онда је „једномислије“ као једнообразност његов природни савезник, ако је пак Бог жива Личност, тада ће концепт „једномислија“ бити Његово негирање. „Син човјечији кад дође хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк 18,8). Извор: Теологија.нет View full Странице
  9. Доминантни дух „савршенства“ изражен кроз једнообразност, улази и у свест Цркве: будући да иста логика ставља савршенство испред живота, као и савршенство испред јединства. Човек жели да види Цркву у склопу својих идеала као савршену: једнообразну и униформисану. Само на тај идеалистички начин он може Њу да прихвати, јер су то управо идеали друштва којима се вреднује нечија снага и ауторитет. Погрешно схваћен појам „једномислије“, изражава се на посебан начин. То је једнообразност која се намеће заједници као идеал. Статични/монолитни Бог је Истина – Апсолут. Апсолут је један, самим тим: једна је Истина, једна је Црква, једна догма, вера, Литургија, Типик. Никаква одступања од ових мерила нису могућа нити допуштена. Православље се тако одједном претвара у идеологију која почива на складним и савршеним центрима идентитета: канони, свети оци, одређени концепт теологије. Центри (норме) на којима се изграђује православље постављају се као објекти изван саме заједнице. Отуда се центри посматрају као савршено складни. Да би се промовисали као савршени, неопходно их је одвојити од историје, изместити изван контекста времена и простора. Само на такав начин могуће је постићи привид савршенства. Свака контекстуалност се тако одбацује, јер релативизује ове норме идентитета. У том смислу треба да разумемо и презир и ниподаштавање са којим поједини православни одбацују интелектуалне напоре богословља. Богословље, уколико нема за циљ да правда и описује већ познато, чини се бесмисленим у оваквом концепту „једномислија“. Другим речима, и од самог богословља се очекује да буде идеолошко. У таквом контексту, центри и извори православног хришћанства, као истинског Божијег Откривења човеку: канони, свети оци, Предање… немају за циљ да нам открију нешто ново, како бисмо их боље схватили. Напротив, ван своје историјске перспективе они постају само гомила цитата и подршка нашим увреженим ставовима. Погрешно схваћена идеја „једномислија“ јесте вулгарни рационализам који се може изједначити са атеизмом. Идеализована традиција, закони, обреди сви они из далеке прошлости нам се обраћају као глас Божији – живо присуство Божије се одбија! Другим речима, живи Бог постаје сувишан јер има своје замене на земљи у виду традиције, канона… Дакле, колико год изгледало једноставно, питање „једномислија“ дотиче дубинско питање: верујемо ли у живог Бога или у мртвог објективног Бога филозофије? Монолитни Бог метафизике постављен је за Апсолут, за Истину. Такав Бог не подноси другачијост, не подноси различитости. Метафизика која у својој суштини намеће Апсолут као темељ свега и која је вековима суверено владала није ништа друго него израз „фундаментализма“. Владавина монолитног метафизичког темеља означава „истину“ која је насилна спрам сваког другог и другачијег обрасца интерпретације. У времену од Константина, хришћанству је метафизика била природни савезник јер је Црква класичном метафизиком апсолутизовала одређене ставове и помогла организовању својих структура. Класична метафизика подарила је хришћанству фиксирану онтологију у којој се разноликост сматра опасношћу, неизвесношћу; логично следи из овакве поставке да је неопходна једнообразност. Стога је Истина једна, Црква је једна, а следствено томе и пут ка Истини мора бити један, па чак и „свест мора бити јединствена.“ Унисоност је тако залог и гарант Истине у концепту рационалистичке теологије, теологије у којој не говоримо о живом Богу Свете Тројице, него монолитном објекту – Апсолуту. Стога питање о једномислију и једнообразности није само питање различитих концепција Црквеног живота, него је то суштински питање вере у рационалног објекта (мртви Бог) или вера у живог Бога, Бога као заједнице Три Личности – Свету Тројицу. Скок у веру јесте храбро суочавање са Истином као Личношћу, то је скок који иде изнад уско схваћене традиције и канона. Највећа епопеја јеврејског народа у Старом завету јесте путовање кроз пустињу и напуштање Египта. Прихватање народа да крене са Мојсијем у „обећану земљу“ јесте управо скок у веру, скок у непознато, покрет у неизвесно. Са једне стране, народу је било извесно мучење и страдање у Египту. Неизвесно је било путовање које им Мојсије нуди, избављење и веру у Бога. Народ жели да буде враћен у Египат, иако знају шта их тамо чека, него ли да путем вере путују „кроз“ и „у“ неизвесност. Тешко је разумети да вера није пут кроз фиксиране идеализоване норме, него неизвесно путовање у Египат. Догађај Педесетнице јесте силазак Светог Духа на апостоле, догађај који стоји насупрот очекивањима самих апостола. Оно што они очекују јесте поново афирмација Јерусалима, потврда њиховог јудејског идентитета. Силазак Светог Духа на апостоле донео је различите језике апостолима, донео је поруку Христову на различитим језицима, одвео је апостоле на различите локације да проповедају различитим људима. Колективни идентитет апостола биће де-централизован, тј. њихови идентитети ће бити дефинисани у контексту њихових различитих локација и различитих људи са којима ће се сусрести у својој мисији. Више нема централног места, нема једног језика, нема једног ауторитативног седишта моћи, чак ни у Јерусалиму. Стари центри: Тора, Храм, Синедрион… су деконструисани, центар хришћанства није више у одржавању јеврејског идентитета, него у афирмацији једног новог есхатолошко-мисионарског идентитета. Тај нови идентитет је динамичан, изражен кроз афирмацију различитих језика. Нити један језик није постао апсолутна норма, него су сви афирмисани. Другим речима, Педесетница је показатељ да заправо потрага за јединством и интеграцијом води ка афирмацији различитости кроз хармонију и заједништво. Сви језици и све нације бивају афирмисане, али нити једна не постаје норма. Дух Свети не ствара хомогенизацију, сигурну униформисаност, него диференцијацију и ризичну заједницу свих људи. Савршенство Цркве се огледа у Њеној хармонизацији разлика, све до граница функционалности, тј. разлике које не одводе неминовно у раскол него налазе израз јединства. Христос каже „Ја сам Истина“, а не „Ја сам Традиција“. Нажалост, за заступнике тезе једномислија традиција је идеализована и као таква ствара привид идеалног, те отуда за такво становиште не постоји никакав проблем у теологији и Цркви јер све врви од консензуса – отуда и противљење било којој промени. Где је граница том мноштву, тој различитости која може одвести у хаос? Другим речима, шта је то што Бога чини једним у различитости Личности, а да га не одведе у хаос и растакање у којем бисмо уместо једног Бога имали три. Шта је то што чини присутним Христа онда када се саберу двојица или тројица у Његово име? Свеза и основ јесте љубав, како међу сабраном браћом тако и међу Личностима Свете Тројице. Оно што смо укратко желели да нагласимо јесте да Црква потребује: а) Афирмацију учења о Духу Светом: тј. веру у динамично и живо присуство Божије сада и овде. б) Есхатолошко виђење Традиције: Традиција не као глас прошлости, него посматрана у есхатолошком контексту отворености ка будућности. в) Контекстуализација теологије: Децентрализација која омогућава да се у свези са различитим контекстима различити центри вере афирмишу. Баш као што Црква данас треба да афирмише нове центре у новонасталој друштвено-историјској ситуацији. г) Аутентично сведочење: Црква која нуди различите гласове, указујући на слободу која превазилази данашње друштво „репресивне толеранције.“ Кроз инсистирање на „једномислију“ заправо се истичу разлике, а самим тим то за последицу има радикализацију подвајања, неминовно одводећи у раскол. Укратко, као последицу „једномислија“ имамо одбијање Тројичног Бога (једнообразност изједначава три Личности у безличну суштину) и одбијање Цркве (подвајања). Света Тројица нас учи јединству кроз различитост ‒ три различите личности, са три различите улоге у спасењу света чине савршено јединство ‒ Бога. Од самих почетака хришћанство се мучило да објасни ову несхватљиву заједницу различитости. Многа погрешна тумачења сводила су се на то да је ту ипак реч само о једној Личности која остварује или игра три различите улоге. У време глобалне Римске Империје овакво тумачење је било посве логично, јер је правдало глобализам Империје. Јединство почива на једном, тај један може имати различите улоге, али не и бити различит унутар себе. Хришћанство са муком пак инсистира управо на јединству у различитости. Борба са аријанском јереси и духоборцима, јесте непрестана борба да се покаже да три, а не једна Личност јесу Бог. Дакле, Бог јесте јединство различитости – тј. заједница Свете Тројице јесте гарант другости. Бог као створитељ света, као спаситељ целокупне творевине јесте гарант посебности и различитости. У хришћанству најбитнија ствар постаје лично искуство. Достојевски је заправо први дефинисао распад класичне метафизике у својој чувеној изјави када каже: „Између Христа и истине, бирам Христа.“ Смрт моралног Бога означава немогућност да одаберемо истину уместо пријатељства, тј. лични однос односи превагу у односу над истином као објектом. Бирати између пријатељства и истине јесте судар између грчке метафизике и новости хришћанства. Истина за Православље мора бити живи Тројични Бог, а не мртви Бог филозофа. У том смислу ће и идеја „једномислија“ имати различите карактере. Уколико је Бог мртав, рационални објекат, онда је „једномислије“ као једнообразност његов природни савезник, ако је пак Бог жива Личност, тада ће концепт „једномислија“ бити Његово негирање. „Син човјечији кад дође хоће ли наћи вјеру на земљи?“ (Лк 18,8). Извор: Теологија.нет
×
×
  • Креирај ново...