Претражи Живе Речи Утехе

У деветнаестој недељи по Духовима, када наша Света, саборна и апостолска Црква прославља Св. Првомученицу Теклу равноапостолну, Св. Стефана Првовенчаног краља српског, Св. Давида и Св. краља Владислава, у Саборном храму Светог Јована Владимира Свету литургију служио је јереј Александар Орландић. Отац Александар се након прочитаног Јеванђеља обратио пастирском бесједом у којој је посдјетио да је човјек створен по лику и подобију Божјем за вјечну радост, за живот вјечни кроз заједницу са самим Господом Богом. Тумачећи данашње Јеванђеље гдје Господ каже „Љубите непријатеље своје“ јереј Александар је казао да је то можда и најтежа заповијест Божја, али да је Господ све што је говорио и чинио ради нас и нашег спасења. Истакао је да ништа што је Господ рекао да испунимо није немогуће и да смо дужни да се трудимо да то чинимо. „Господа даје овдје и нову љубав јер је речено мрзи непријатеља, љуби ближњега а овдје Господ каже љуби и непријатеље своје„, казао је отац и додао да је љубав највиша врлина на коју смо сви призвани, али да поступно узрастамо. Говорећи о томе да је љубав највећа висина – кров свих врлина, отац Александар је објаснио да када радимо грађевину наше душе – вјере не можемо, као и кад градимо кућу, почети од крова већ од темеља а темељ ове грађевине јесте покајање: „Љубав према непријатељима је пројава изобилне благодати Божије а њена прва пројава јесте познање својих гријехова. Дужни смо кроз покајање да примамо Господа у себе, да се приближавамо Богу, испуњавамо оне двије заповијести Господње о љубави према Њему и љубави према ближњима. Дужни смо да узрастемо у љубави кроз све оно што нам је Господ дао у Светој цркви кроз свете врлине и Свете тајне, сабирајући се на Светој литургији око Тијела и Крви Господње трудећи се да живимо по заповјестима Божијим еванђелским животом.“ Објаснио је да ћемо почети тако што ћемо чинити људима онако како очекујемо да они нама чине, што није лако јер сви ми желимо да људи према нама буду снисходљиви, да наше грешке праштају а ми смо често, нажалост, спремни да осудимо туђе. И тако узрастајући у благодати Божијој достигнућемо до самог врха свих врлина до свезе савршенства – до љубави. Подсјетио је отац на ријечи светитеља наших дана Преподобног Силуана Светогорца који каже да је љубав према непријатељима мјерило истинске вјере и да онај који не љуби непријатеље тај није познао Бога: „На шта нам је пост и молитва ако гајимо непријатељство према другоме? Како ћемо се причестити Светим тајнама Христовим ако имамо непријатељство једни према другима? Како ћемо се молити опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим ако не опраштамо ближњима? То је почетак пута, да се трудимо да праштамо. „ Отац Александар је истакао да су љубав према непријатељима пројавили сви Свети и прије свега Свети мученици: „Каже Господ код Светог апостола „Ко у љубави стоји у Богу стоји“ јер Бог јесте љубав и Бог хоће да сви ми пребивамо у љубави једни према другима и у љубави према Њему. Онако како данас живимо тако ћемо и у вјечности, јер ако не видимо у овом животу Христа нећемо га видјети ни вјечности, јер и Царство небеско и пакао, браћа и сестре, почињу управо овдје, у овом животу. У оном другом животу, када Христос буде све и сва, само ће се то наше стање остварити у својој поноћи“, залључио је у свом пастирском слову јереј Александар Орландић у Саборном храму у Бару. По завршеној Литургији сабрање је настављено у крипти храма. Извор: Митрополија црногорско-приморска View full Странице

У недељу, 2. септембра 2018. године, светом архијерејском Литургијом коју је са свештенством Епископије славонске и сестринством манастира Јасеновац служио Његово Преосвештенство Владика пакрачко-славонски г. Јован, отпочели су овогодишњи дани празновања Светих новомученика јасеновачких. Истог дана, у поподневним часовима у Културном центру Бански Двор у Бања Луци отворена је изложба слика под називом „Свети новомученици јасеновачки у светлости Васкрсења“. Изложба је организована по благослову Његовог Преосвештенства Епископа бањалучког г. Јефрема и Његовог Преосвештенства Епископа пакрачко-славонског г. Јована. Изложбени простор Банског Двора био је мали да прими све заинтересоване за несвакидашњи догађај у граду на Врбасу. Тим поводом уприличен је и пригодан програм у оквиру којег су наступили појци духовне музике Тијана Башић и Хилда Хрекес које су отпевале тропар и кондак Васкрсења и тропар и кондак Новомученицима јасеновачким. На крају програма појац изворне народне музике Светлана Спајић отпевала је народну песму из Јасеновца „Саво водо поздрави ми драгог“. Водитељ програма била је Данка Жугић. У међувремену присутнима су се обратили фрескописац проф. Гаврило Марковић, председник Градског удружења логораша Другог светског рата Бања Лука, гђа Добрила Кукољ и Епископ пакрачко-славонски г. Јован. Професор Гаврило Марковић истакао је да рад сестре Марије, аутора изложбе, прати већ дуги низ година, још док је била у манастиру Бешка где је, како је казао, сазрела као сликар. Ипак, доласком у манастир Јасеновац она је „сликарски експлодирала“. Говорећи о радовима сестре Марије проф. Марковић их је одредио као нови црквени или богочовјечански реализам у којима се човек среће са Богом, жртвом и злочинцем јер они представљају одговор кротког на злочин. У радовима сестре Марије уочљиви су разни утицаји. У првом реду јерменска минијатура, грузијска и коптска икона, али и модерна уметност коју видимо у декоративности. Гђа Добрила Кукољ у кратком и потресном обраћању истакла да је као дете логораш проживела многе страхоте о којима не би да говори. Говорећи о сликама сестре Марије она је рекла: -Ово је отворило душу и ушло у ране моје. Немам ријечи захвале за сестру Марију, како ју је Бог послао да ово све уради. На крају је говорио и отворио изложбу Преосвећени Владика г. Јован. Он је, у протеклих седам деценија преовлађујућу, рецепцију српског страдања током Другог светског рата, упоредио са погледом кнеза Мишкина на Холбајнову слику Распетог Христа пред којом „човјек може да изгуби вјеру“. -И ако погледамо шта су југословенски умјетници дали на тему Јасеновца то су све изобличени ликови, то су јауци, то је очај, то је бијес, то је освета, то је мрак, то су бетонски цвјетови, то су бетонске сподобе које су се надвиле над те људе. Упоредио бих ову слику са приказом Христовог полагања у Гроб, из Нереза, на којем видимо Христа који ће Васкрснути. Ово Васкрсење, као у Јерусалиму на Велику суботу, осјећа се и у Доњој Градини, можда више него у другим дјеловима јасеновачког логора. Овај осјећај Васкрсења у Јасеновцу је по први пут у умјетности код нас посвједочила сестра Марија. Ја вам, ето, предајем то свједочанство Васкрсења којим ми живимо у Славонији, поручио је владика Јован. Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Свештенство Покровске цркве у Ваљеву је служило Свету Литургију у недељу 2. септембра, а беседио је јереј Невен Лукић на тему јеванђељске приче о царевом сину. Отац Невен је подвукао да је нама пуно дато, али и да се пуно тражи од нас. „Важно је да колико је у нашој моћи, живимо хришћански“, рекао је отац Невен који је закључио да је Љубав основ живота у Цркви. Прилог смо преузели са интернет странице радија Источник View full Странице

Празник Рођење Светог Јована Крститеља зворничани прослављају као славу старог зворничког храма. Поводом храмовне славе, литургијским сабрањем началствовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко- тузлански Г.Г. Фотије. Његовом Преосвештенству саслуживали су: архијерејски намјесник зворнички протојереј - ставрофор Видоје Лукић, игуман Георгије (Станковић) сабрат манастира Гомирје, јереј Александар Јефтић, јереј Милош Тришић, јереј Мирослав Тодоровић и протођакон Славољуб Милошевић. На Литургији је пјевао црквени хор ''Свети Владика Николај'' из Зворника. У току Свете Литургије Преосвећени Владика Фотије рукоположио је теолога Илију Пантића у чин ђакона. Честитавши храмовну славу, Епископ Фотије се у бесједи обратио ријечима: Шта Бог жели од нас? Бог жели да живимо честитим и врлинским животом, у љубави према ближњима. Да живимо крстоликим животом. Да се боримо са старим човеком у себи, са човеком греха, страсти и смрти. Храм Рођења Светог Јована Крститеља једва је под своје сводове примио велики број вјерујућег народа који је дошао да заједно са својим Архијерејем доживи радост празника. Након литургијског сабрања услиједила је трпеза љубави у новој црквеној сали. У току ручка, пригодном бесједом, народу се обратио и све присутне празничним ријечима поздравио протонамјесник Милош Зекановић. Он се захвалио Преосвећеном Владици Фотију на канонској посјети а званицама на присуству. Ручак је протекао у веселом расположењу захваљујући програму који су уприличили чланови хора. Кум данашње славе био је господин Иван Јокић из Зворника који је, заједно са својом породицом, припремио славски колач, ручак за званице и послужење у црквеној порти за све присутне. Кумство за сљедећу годину прихватио је господин Саво Ерић из Зворника. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

Прослава празника Светог Оца Јустина, 14/1. јуна 2018. године Господње, у манастир Ћелије довела је више архијереја, свештеника, свештеномонаха и поклоника са разних православних простора. Међу њима, први пут на свом пастирском путу, Епархију ваљевску походио је и Преосвећени Епископ тимочки Г. Иларион (Голубовић). Какво духовно искуство представља поклоњење Авиним моштима и боравак у светињи у којој је он годинама служио, у чему се огледа актуелност личности и дела ћелијског богомудраца и шта је најважније за наш живот у вери Христовој, неке су од тема о којима је Епископ Иларион говорио за веб сајт Епархије ваљевске. Питање: Први пут сте у Епархији ваљевској, у манастиру Ћелије, у дану у коме славимо Светог Оца Јустина Ћелијског, новопросијавшег светитеља Божјег. Како се осећате данас овде? Епископ Иларион: Благодарим Богу на овом дану и прилици да будем први пут у ћелијској светињи и Епархији ваљевској уопште. Заиста, велика је радост за мене лично и моје пратиоце, игумана манастира Буково архимандрита Козму, његовог сабрата оца Захарију и мог ђакона оца Илију. Ми смо сви буковска братија и први пут смо сви данас овде. Мало је невероватно, али с обзиром на то да мој претходник на трону Епархије тимочке, Владика Јустин, води духовно наслеђе одавде, носи име по Светом мученику Јустину Филозофу, али сигурно и по Ави Јустину ћелијском, можда и није. Наиме, сво време, а то је 22 године, колико је Владика Јустин био у Тимочкој епархији, ми смо били уз њега за његов имендан. И то је један од разлога што на овај дан нисмо бивали у ћелијском манастиру. Наша радост је велика тим више што смо овде сабрани у овако великом броју, да имамо више епископа из других помесних Цркава. За нас из источне Србије, где немамо ни приближно овако духовно наслеђе и црквену традицију, право је окрепљење и прави благослов да дођемо овде, видимо и доживимо све ово и, ако Бог да, нешто пренесемо кући. Питање: Колико је код Вас, као богослова, монаха и Епископа, личност и дело Светог Оца Јустина било градивни елемент, колико сте узрастали и стасавали уз поуке које нам је оставио? Епископ Иларион: Претпостављам да је то за све нас, условно речено, монаха млађих генерација, била практично једна од основних литература. Литература, која је била доступна осамдесетих и деведесетих година када смо се обраћали Господу и када нас је Он призивао у Цркву, да свој животни пут наставимо кроз монашки живот, манастирски труд и подвиг, литургијско служење, мисију у Цркви у целини. Заиста, утицај је велики. Дело Светог Оца Јустина и Владике Николаја се на свим нивоима тумачи и оно што је највредније јесте то да је применљиво од деце предшколског узраста до највиших сфера богословља. Питање: Свети Отац Јустин био је нека врста савести свог доба. Био је тај глас вапијућег у пустињи, неко ко нас је опомињао у времену атеистичких идеја, друштва у коме „није било простора за Бога“. Данас је другачије. Али, и ово време за хришћане носи своја искушења. Где видите актуелност Оца Јустина у овом тренутку? Епископ Иларион: То време је било безбожно на један начин. Данас, иако није тако, имамо неку врсту суптилног обезбожења народа. Тада смо имали блокаду кроз безбожни комунистички режим, а данас чини ми се имамо већу опасност кроз претерану слободу. Такође, у оно време нисмо имали толики одлив становништва, и то оног најквалитетнијег- најобразованијег, које је у животном добу са потенцијалом за стварање породице, а самим тим и учешће у Цркви. Владика Милутин је малопре поменуо оно што је Отац Јустин говорио и што је увек актуелно – да живимо јеванђељски. Ако тако будемо живели, јасно је да нам ни оно претходно није наудило, нити ово садашње, да тако кажем, секуларно доба. Требало би да будемо јеванђељски усмерени, литургијски активни, а не само да говоримо како имамо одређен проценат људи у цркви, деце на веронауци, православно изјашњених Срба у нашој држави… Не! Нама је најважнији број људи на Светим Литургијама. То је оно на чему може увек да се ради и да се на томе трудимо. Питање: За крај, нека Ваша порука верном народу у завичају Владике Николаја и Оца Јустина… Епископ Иларион: Порука је оно што су они увек говорили, а рекосмо и ми сада, а то је: да живимо јеванђељски! Да се трудимо колико можемо да се испунимо оно што нам је дато и што Господ од нас очекује, а Господ ће, како се каже приликом чина рукоположења, „немоћи наше допунити“, оно што недостаје надоместити Својом благодаћу. Бар да имамо добру вољу и да не седимо скрштених руку. Разговор водила: Јадранка Јанковић, инфо служба Епархије ваљевске Извор: Епархија ваљевска View full Странице

Једино Божић нам може дати неку наду да живимо истински као људи. Без Бога ни преко прага, тако је говорио наш народ. Без Бога постајемо очајници који живимо у сивилу, депресији, медикаментима. Млади траже утјеху у дрогама и алкохолу. Када човјек повјерује у Бога, када се сусретне са живим Христом, онда му не треба ништа, онда је пронашао оно што је тражио и што му треба, у ствари. То посебно треба приближити, да нису сами и да нису очајници, рекао је за Глас Српске Епископ зворничко-тузлански г. Фотије који је послије 18 година проведених у Далмацији дошао у Семберију. Шта је то на шта православни вјерници највише треба да обрате пажњу када је ријеч о прослави Божића, најрадоснијег хришћанског празника? Прије свега, да се удубљују у тајну вјере. Ми можемо доћи у храм Божји и некако доживјети све споља, као да се то некоме другоме дешава, да не осјећамо да се то дешава ради нас и ради свакога човјека који је у храму. У неком смислу то значи бити некако споља присутан у том догађају. Ми треба да узмемо учешћа у томе, а најдиректније је када постимо, исповиједамо се и причешћујемо, покајемо се, што значи да смо спремни да измијенимо свој живот и да желимо да се боримо за новог човјека у себи - боголиког. Да људи напусте ту доминацију гријеха у себи, странпутица својих, распећа својих и мука и да се боре за новога човјека у себи и зато је свако богослужење, у ствари, "драма" која нас приводи истинама, вјечном животу, Христу нас приводи, светитељима који су присутни на литургији и анђели су присутни, не само ми људи. То је оно што је најбитније на сваки празник. То је једна борба за вјечни живот, ту доживљавамо све шта је Христос доживио због нас људи, да је проповиједао овом свијету, да је претрпио муке, да је васкрсао и то све на једном богослужењу осјећамо, све то сажето у сат-два времена на литургији. Зато нам је потребна велика припрема, духовна молитва да истински можемо да учествујемо у свему томе. Да ли је вишенедјељни пост најбоља припрема вјерника за Божић? Пост јесте припрема за Божић, али пост подразумијева све ово о чему сам претходно говорио. Закони свјетовни нису толико битни, него да видимо шта да учинимо за своје спасење, за вјечни живот, како да се приближим Богу. Пост значи да треба да се сјетимо онога што пише на почетку Библије, како је Адам, први човјек, пао у првородни гријех. Једноставно изабрао да се веже за јабуку, за неки плод који је лијепо изгледао и то га је одвојило од Бога. А ми постом кажемо да та јабука није битнија од мене, него заједница са Богом. Желим да са Богом разговарам, као што је Адам прије тога чинио у рају. Значи, не дозвољавам да ме ствари поробе, јело, пиће, богатство и слично. Зато је црква установила постове да подсјећа народ на то, да бисмо се сјећали шта је суштина наша. Какву бисте поруку послали поводом најрадоснијег хришћанског празника? Да будемо оно што смо вјековима били ми Срби. Да будемо народ Божији, да се сјећамо Косова и косовског завјета, да се сјећамо високих идеала нашег народа који су нас држали кроз вијекове, да се сјећамо Божића, да се сјећамо Бадњака и шта је смисао тога свега и да се то дешава у оквиру свих тих празника и Божића и мене лично ради мога спасења и спасења читавога народа. То значи да Божић се одвија ради свакога човјека на земљи и тај догађај се догодио ради спасења свих људи, у цјелини православног народа. Јако је велики значај овога празника, да он постане нешто што одређује наш живот, да идемо ка томе правцу, у сусрет томе догађају и да из њега црпимо снагу за наш живот свакодневни, да дајемо максимум, као људи, као народ. То је јако битно. Човјек који вјерује у Бога, који вјерује у Божић и тај догађај, неће красти, неће лагати, отимати, убијати, неће чинити злочин јер живи с Христом, јер му је он мјерило. Он непрестано тако живи јер тежи неким вишим идеалима живота, дакле не приземљу, не подземљу, него тежи ономе што је заиста достојно човјека, а то су вјечне вриједности. То су христолике, боголике вриједности. То су вриједности Божића и то није илузија. Многи људи су то у свом животу остварили. Треба да то учимо од Светог Саве, Светог Цара Лазара, нашег патријарха Павла блаженопочившег који је био свети човјек у наше вријеме, да нам они буду путеводитељи, не да нам се наметну други људи, сумњивог морала и квалитета, учења, него да будемо ту са својом црквом и онда ћемо бити народ благословен, Божији, народ који ће доносити плодове у своје вријеме. Плодове врлине, благодети, позитивне културе црквене и сваке друге. У нашем народу ће се онда рађати пјесници, велики умјетници, научници, светитељи, пророци… То је све могуће ако се народ потпуно врати Богу и цркви. То нам је смисао и суштина. Ово је први Божић који након 18 година у Епархији далматинској дочекујете у Семберији. Након 18 дугих година, пуних изазова, борбе и обнове за повратак духовности у разрушеној Далмацији, дошао сам у Семберију, у нови амбијент гдје ме очекују нова искушења. Ова епархија је велика. Има 220 свештеника, више од 30 умировљених свештеника, око 20 манастира, 10 намјесништава, дакле, заиста је велика епархија, скоро десет пута већа од оне у којој сам до сада био у Далмацији, али зато су изазови већи, као и подвиг. То је за мене ново искуство. Хвала Богу, цркве су пуне и народ долази, то ме радује. Апелујем да вјерници долазе да се причешћују и мимо поста током читаве године, али треба времена, народ је добар. Треба пастирски дјеловати. Божић нам открива суштину наше вјере. Бог је постао човјек да бисмо ми људи постали Богови по благодати, то је рекао Атанасије Велики и други свети оци, да се удубљујемо у ту тајну Божића, и да га литургијски доживљавамо кроз учествовање у прослави Божића на Бадњак, на Божић. Надам се да ће овај празник допринијети да се мир врати у наша срца, у наше душе, у наше породице. То је празник мира и то управо наглашавамо када прослављамо Божић и дај Боже да то постане наша својина, да не остане само на теорији, на причи, јер живимо у свијету који је препун немира, ратова, сукоба и једина утјеха у овом свијету је - вјера у Бога, вјера у Божић. Шта за Вас значи долазак на чело Епархије зворничко-тузланске? То је за мене једно ново послушање. Ја сам годинама био у Далмацији, на једном тешком мјесту гдје је био рат и читаво вријеме су се осјећале његове посљедице. Када то кажем, мислим на порушене објекте, цркве, српске куће, опустјела села итд. Тамо сам дошао као владика 1999. године и није било једноставно, требало је то све обнављати и у грађевинском и у духовном смислу, јер је том народу требало уливати наду да може да буде боље, да могу да се врате, да могу наставити да живе. Није било лако и могу рећи да је то била једна рововска борба, али хвала Богу, он нам је дао снаге да на тим просторима започнемо обнову манастира, цркава и живота. Године 2001. почела је да ради Богословија у манастиру Крка и тако, борили смо се. На посљедњем сабору Српске православне цркве изабран сам за владику зворничко-тузланског и од 17. септембра 2017. сам у Бијељини, у Семберији. То је нови амбијент, ново искушење, нови подвизи, али то је и апостолска служба, наша мисија да свједочимо Јеванђеље Христово свим људима и свим народима свих времена. Епархијску библиотеку у Бијељини чини 30.000 наслова и прва је црквена библиотека у Републици Српској отворена за јавност. Које су најзначајније књиге у њеном фонду? Ми смо ту библиотеку отворили с циљем да дјеца могу да читају и црквену литературу. Имамо велики број књига из богословске, црквене историје, музике и умјетности, а то је веома битно за дјецу а, са друге стране, имамо и такозвану свјетовну литературу - белетристику, епску поезију, косовску поезију, српску књижевност и поезију. Дјеца могу да дођу да читају, не плаћају ништа, просто да буду у контакту са књигом. Морамо стварати културу читања код младих људи. То је веома наглашено у Русији. Док сам био у Богословији, ја сам то непрестано говорио. Када дијете заволи да чита, оно ће онда полако да учи. Ово отварање библиотеке има тај циљ, али и да будемо укључени у опште образовање младих људи, да покажемо да црква није изолована, сепаратисана, него да будемо ту заједно и да имамо заједничку одговорност према тој дјеци која одрастају. Шта ће бити Ваши приоритети у наредном периоду? Трудићу се, прије свега, да служим свете литургије, да довршимо те пројекте који су започети, да људе сабирамо и да наш народ постане црквени и литургијски народ. Треба да створимо тај идеал да треба да будемо у цркви сваке недјеље и празника, ако не могу сви чланови, да буду дјеца, да буде неко, да те благослове цркве донесу у дом. Побољшаћемо издавачку дјелатност да писану јеванђељску ријеч приближимо људима. Данас се чита свашта, посебно путем интернета, и у свему томе треба разабрати шта је истина и шта је ријеч која живот значи. Људе треба привољети вјери, да им кажемо да постоји нешто што је ова пролазност, ова текућа реалност, свакодневица, и то посебно када празнујемо велике празнике као што је Божић, гдје ми, у ствари, постављамо суштину наше вјере, а то је да је Бог постао човјек ради нас и ради нашег спасења. Једина мирна лука у данашњем времену је Црква и наша вјера. Срећан Божић, да се виђамо на богослужењима и да принесемо Богу дарове своје које смо припремили у току ове године. Дарове врлине, поста, молитве, добрих дјела, честитости, боголикости и да будемо сви заједно. Мир Божји, Христос се роди - поручио је у божићној честитки епископ зворничко-тузлански Фотије. Глас Српске, Љиљана Алексић Извор: Српска Православна Црква View full Странице

Епископ Фотије на Сабор Пресвете Богородице у Тузли: Бога могу видјети само људи чисти срца! Епископ Фотије честитао је празнике Божић и Сабор Пресвете Богородице и говорио о значају празника. Епископ Фотије, указао је на то како се треба чувати лоших људских особина. Бога могу видјети само људи чисти срца, док зли неће моћи разумјети ни ријечи о Богу, рекао је владика Фотије. „Христос се родио у Витлејему и тамо је сада дивна црква рођења Христовог, али у сваком дому, у сваком храму Божјем Христос се духовно рађа. Треба да се рађа у нашем срцу, то је највећи подвиг. Монаси на Светој Гори су говорили да они призивајући име Божје добивају Царство небеско у себи, у свом срцу. Мир, спокој и хармонија, то све треба да буде унутрашњи садржај човјековог бића, не нешто спољашње, не наметнуто“. Божић је за многе породичан празник. Вјерници га прослављају уношењем бадњака у куће, одласком на литургију и причешћивањем. Настоје Христове ријечи примијенити у свакодневном животу. „Живимо у свијету немира и зато је потребна свакодневна молитва свих нас. Нека Пресвета Богородица чува цркву, и сав народ који призива име Божје и живи у врлини и честитости“, поручио је данас у Тузли Владика Фотије. У Епископској резиденцији припремљен је традиционални Божићни пријем за представнике јавног, културног и вјерског живота у граду Тузли. Епископ Фотије захвалио се свима који су данас присуствовали светој литургији и божићном пријему као и онима који су честитали овај велики хришћански празник. Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице

Ево нас пред колијевком Богомладенца Исуса Христа. Бог Који је из љубави створио свијет и човјека, свесилни, свемоћни, из безмјерне љубави постаје човјек – рађа се као дијете, да би нас спасао. Можемо поставити питање, које се само намеће: од чега да нас спаси? Свети оци и учитељи Цркве на ово питање одговарају једногласно: од смрти, гријеха и ђавола. Први човјек кога је Бог створио, Адам, у рају се гријехом одвојио од Творца. Нарушивши ту рајску заједницу – Цркву, Адам је постао смртно и трулежно биће. Отуда смо и ми људи потомци првозданог Адама и Еве биолошким рођењем наслиједили ту смртну природу. То је један од разлога да Бог из своје очинске љубави пошаље Сина свога у свијет, да би се родио као човјек Исус Христос. Христос нам враћа изгубљену заједницу са Богом, дарујући нам бесмртност и Царство небеско. Не чини, дакле, Божић само славље, бадњаци, јелке, укусна јела, честитања... То је људска компонента овог празника, која на жалост може да прогута и замијени суштину данашњег догађаја. Божић је првенствено богочовјечански – онтолошки догађај. Ми на овај дан празнујемо оваплоћење Бога Логоса - Господа Исуса Христа, који у свијет долази као Спаситељ, као Цар и као Судија. Свето Јеванђеље каже да оним људима, који вјером, надом и љубављу примише Сина Божијег који се у тијелу јавио, Бог даде власт да буду дјеца Божија. Можемо и овде поставити једно питање: па, зар нису сви људи, пошто нас је све Бог створио, дјеца Божија? Да, али у релативном смислу. Истински, пак, само су они људи дјеца Божија, они од нас, који по својој слободи вјерујемо да је Исус Христос - Син Божији, који је ради нас постао човјек, да би нас привео Богу. По чему се, дакле, дјеца Божија, синови и кћери Божији, разликују од синова и кћери овога свијета и вијека? По вјери у Христа. По љубави према Христу. По животу сходно закону Божијем. По доброти, по милосрђу, по љубави... према Богу и ближњима. То су јеванђелске особине дјеце Божије. Живимо ли тако, имамо право називати себе синовима и кћерима Божијим. Међутим, ако не живимо тако, то право на жалост губимо. Људи везани једино и искључиво за овај свијет живе противно Богу. Противно Његовој јеванђелској истини и љубави. Таквим животом они се већ овдје на земљи удаљују од Бога, а тиме и од ближњега. Свети оци отуда говоре да ће Суд Божији, који ће бити на крају људске историје, бити ништа друго до одвајање синова и кћери Божијих – Божијих људи, од синова и кћери овога свијета и вијека. Библијским језиком речено, Бог ће на Суду коначно одвојити добре од злих људи – као што пастир одваја јагањце од јаради и првима ће даровати живот вјечни, а други ће остати вјечно удаљени од Бога и Његове љубави. Божић је празник када и о овоме треба да размишљамо, како би откривали пуни смисао и циљ свога живота на земљи. Божић нас позива да се заједно са ангелима Божијим и пастирима витлејемским поклонимо Богомладенцу Исусу Христу и да живимо Њиме. Да од Божића Христос постане наш Живот – то је истински призив данашњег празника и дај Боже да тако буде. Нека вас све овде сабране Богомладенац Исус Христос благослови, благослови вас и ваше породице. Нека се у душе и срца ваша усели дар Божића – небески мир и добра воља. Мир Божији – Христос се роди! Епископ зворничко-тузлански Фотије Бијељина, о Божићу 2017. године Извор: Епархија зворничко-тузланска View full Странице