Претражи Живе Речи Утехе

Око чега се људи (мушко-женско) најчешће не слажу у заједници у којој живе ? Шта је извор њихове неслоге ? Може ли се таква неслога предупредити разговором ? Ја мислим да се људи најчешће не слажу око суштинских ствари. Зато мислим да су извори њихових свађа контрола новца, васпитавање деце и прељуба... Наведено нехијерархијским редоследом...

Приликом паљења свеће за живе (односно упокојене) људи у себи кажу молитву (или молитве). Којом молитвом се треба молити у том тренутку паљења свеће, или непосредно након тога ?

Да млади прихватају свако радно место потврђује и податак да је готово половина факултетски образованих особа ангажована на пословима за које је потребна нижа квалификација од оне коју су стекли школовањем Свака пета млада особа у Србији посао је нашла преко конкурса, четвртина њих се запослила преко пријатеља и познаника, а 11 одсто захваљујући партијској књижици. Илустративни доказ тезе да млади не бирају посао јесте и податак да многи, тачније трећина зарађује радећи послове испод својих квалификација – мада су они са факултетском дипломом имали још мање среће јер готово половина тих академски образованих особа ангажована је на на радном месту за које је потребна средња школа. Више од половине младих променило би садашњи посао, пре свега због ниске зараде, лоших услова рада и несигурности радног места. Ово су само неки од бројчано најзанимљивијих података изведених из истраживања Фондације „Центар за демократију” под називом „Млади и достојанствен рад”, реализованог на репрезентативном узорку младих особа, старости од 16 до 30 година, у четири региона Србије. Истраживање које је током јула обављено у сарадњи са филијалама Националне службе за запошљавање такође је показало да 39 одсто не прима накнаду за превоз на послу, 42 одсто их не прима накнаду за прековремени рад, а готово исти проценат њих нема плаћен топли оброк. Сваки пети запослени не остварује права из социјалног осигурања, а сваком четвртом је ускраћено право на плаћено боловање или плаћен годишњи одмор. – Положај младих у Србији знатно је неповољнији од положаја осталих старосних група и далеко неповољнији од положаја њихових вршњака у земљама чланицама Европске уније. Млади веома тешко налазе посао, а када га и нађу најчешће је то посао испод њихових квалификација, привремен или повремен и слабије плаћен од оних које обављају стално запослени. Када се проглашавају технолошки вишкови млади су први „избор” послодавца, јер постоји уверење да ће се старији радници теже запослити од младих. Зато су стопе запослености младих двоструко ниже од одраслог становништва, док је стопа незапослености младих двоструко већа од стопе незапослености одраслих – каже Сарита Брадаш, психолог и ауторка овог истраживања. Додаје да посебно забрињава податак да скоро свака пета млада особа нити ради, нити је у образовном процесу. На евиденцији Националне службе за запошљавање дуже од годину дана налази се више од трећине испитаних младих, а дугорочна незапосленост највиша је међу незапосленима са највишим образовањем, који имају звање мастера или доктора наука. Готово половина најобразованијих налази се на бироу дуже од годину дана. Ова студија показала је и да су приликом уласка на тржиште рада млади најчешће ангажовани у неформалној економији. Углавном раде на црно, односно на одређено време, а велики број њих обавља привремено-повремене послове. Стопа неформалне запослености младих (од 15 до 24 године), према подацима Анкете о радној снази, у 2017. била је 30 одсто и готово двоструко већа од стопе неформалне запослености одраслих (25–54 године). Према подацима из Извештаја о трендовима на тржишту рада западног Балкана, више од половине младих било је привремено запослено. – Највише запослених на неодређено време ради у јавном сектору у Београду и Војводини, има завршене мастер или интегрисане студије (спојене дипломске и мастер студије) и мушкарци су. Последњи доступни подаци званичне статистике показују да млади имају за 20 одсто ниже месечне зараде у односу на старије раднике. Осам од десет испитаника прима зараду која је нижа од републичког просека, док петина месечно зарађује мање од минималне зараде. На тржишту радне снаге највећа је потражња за радницима који обављају једноставне и мало плаћене послове, па не треба да чуди што најобразованији одлазе – они знају да живот нема репризу – констатује наша саговорница и додаје да више од трећине запослених и незапослених испитаника планира одлазак из Србије. Висина зарада младих радника зависи од пола, образовања, региона земље у којем живе и сектора у којем раде. Половина младих који раде непријављено је у најниже плаћеној категорији, док су највише зараде оних који имају уговоре на неодређено време. Највеће плате имају запослени у Београду, док половина запослених у Шумадији и западној Србији, као и у јужној и источној Србији, месечно зарађује мање од 30.000 динара. Најниже зараде и најмање послова има у јужној и источној Србији, због чега се млади масовно селе ка великим градовима и села остају пуста. Забрињава податак да је двоструко више младих жена него мушкараца у најнижој платној категорији. Међу запосленим испитаницима тек сваки четврти је члан синдиката. Највише „синдикалаца” има међу фабричким радницима и занатлијама, следе стручњаци и инжењери, а најмање их је у трговачким и услужним занимањима. http://www.politika.rs/scc/clanak/418582/Zavrse-fakultet-a-zive-od-srednjoskolskih-poslova?fbclid=IwAR2vWixjbxMUVsRYPKcLlBNxmiPqLYKs-WTGaEdoCZZP1G3kx1urhIn1NLI

На почетку емисије Игуман Макарије тумачио је јеванђелску причу, која се чита на четрнаесту недјељу по празнику Педесетнице “О браку Царевог Сина“. ,,И како у древна времена, тако и данас, има оних који се само декларишу као Хришћани а има и оних који заиста живе у најдубљем односу са Богом. Е, то су истински Хришћани“-каже отац Макарије. Звучни запис емисије Често питање и недоумица која мучи наше слушаоце је које су то разлике између духовног и душевног, тако да је и отац Макарије, у одговору на прво питање наших слушалаца, говорио на ову тему. ,,Душевност је живот по палој природи а духовност је она истинска природа по којој је човјек назначен да живи“-каже отац Макарије. Отац Макарије нам објашњава и које су разлике између срца и ума и даје одговоре на још нека увијек актуелна питања наше вјере, на која ћете наћи одговоре ако чујете ову емисију коју топло препоручујемо за слушање. Извор: Радио Светигора View full Странице

Његово Преосвештенство новоизабрани Епископ буеносајрески и јужноцентралноамерички Г. Кирило служио је Свету архијерејску Литургију у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу поред моштију Светог Василија, у уторак шесте седмице по Педесетници, 10.јула 2018. љета Господњег, када наша Света Црква молитвено прославља Преподобног Сампсона Странопримца. Звучни запис беседе Епископа Кирила -ФОТОГАЛЕРИЈА- Саслуживали су му протојереј Бранко Вујачић из Подгорице и острошка сабраћа јеромонах Владимир и јерођакон Зосима, уз молитвено учешће бројног острошког монаштва и вјерног народа. У острошкој светињи сабрао се велики број поклоника, који су из разних крајева свијета дошли на поклоњење Острошком Чудотворцу, а они који посте Петровдански пост, а који су се молитвом и исповјешћу припремали, примили су Свето Причешће. Након причешћивања вјерних, сабране је бесједећи поучавао Владика Кирило који је казао да Свети Василије у острошкојсветињи точи изворе живе воде. – Он је ишао Христовим путем до посљедњег свога даха и тако је он сам постао Чудотворац извор живе воде која тече у живот вјечни – казао је Владика Кирило. Он је додао да долазећи у острошки светињу увијек се сјећа псалма ”казниће те праведник милошћу и уобличиће те, уље грешника да не намасти главу моју”. – Када нам Господ или светац Божији учине милост, када нам опрости гријехове, са том милошћу нас највише уобличава. То не значи да ако овдје приступамо и добијемо опроштај, да треба да се вратимо и наставимо са чињењем тога гријеха, него да доживимо ту бесконачну милост Божију према нама, који нам опрашта тај гријех, али нас и изобличава и упућује да уље грешника не намасти главу нашу – казао је Владика Кирило. Он је подсјећајући на ријечи Апостола Павла о светој тајни брака, казао да је данас све више младих који се не жене и не удају до касних година, неопредијељени су и не знају на коју ће страну, а све због човјековог мудровања које је препрека духовном животу. – Човјек није изоловани систем. Наш Бог је тројичан, обитава у три лица. Тако је и човјек биће заједнице. Не може човјек да се затвори у себи и да думапо себи. Мора да се отвори, али на правилан начин наравно – казао је, између осталог, Владика Кирило. Заједничарење острошке братије и вјерног народа са Владиком Кирилом настављено је у Доњем манастиру. Извор: Манастир Острог View full Странице

Наш славни Призрен, Цариград српских царева, спада у ред најстаријих градова на Балканском полуострву. У Призрену се прошлост и садашњост прожимају. Град музеј, сведок бурне прошлости, сведок владавине Цара Душана и српска средњовековна престоница. Српски Јерусалим у народној поезији опеван је бијелим Призреном, убавим и питомим местом - српским Цариградом. Прошлост и садашњост чине складност која зрачи из сваког дела овог древног града. Последњих година Призрен је поново град у коме се иствовремено могу чути звоно са Православне Цркве и Езан са минарета, али у коме се Срби лако преброје. Срби у Призрену су људи хероји који готово две деценије живе као сенке у сопственом граду. Живе тешко вођени мотивом да док је и последњег Србина у Призрену ће бити српства и опстаће српство. Осамдесетогодишња Бака Јефка, најстарија српкиња у Призрену, 78-огодишњи Ненад Трифуновић, јереј Ђорђе Стефановић и Радмила Кнежевић у првој епизоди емисије "Призренске приче" говоре о српском царском Призрену и свом животу у њему: This post has been promoted to an article

Kako zaista žive srpske popadije Prošlo je vreme kada su popadije bile samo domaćice koje čuvaju decu, kuvaju i spremaju. Crkva Svete Petke na Kalemegdanu, Foto: Profimedia Bilo je nezamislivo da sveštenikova žena radi, međutim danas je drugačije. Kako izgledaju savremene protinice, čime se bave i da li za njih postoji drugačiji moralni kodeksi u odnosu na ostale žene otkrivaju popadije Dragica Popović i Milica Ratković. - Novo vreme je donelo i nove promene. Pre su svešteničke žene uglavnom pevale za pevnicom u crkvi dok im muž služi liturgiju, ali sada je drugačije. Ima ih u svim strukturama društva, od profesora univerziteta do lekara. Smatram da svaka sveštenikova žena i kroz svoju profesiju pokazuje šta je to pravoslavlje. - Išla sam na liturgiju i pre udaje, pa mi život uz sveštenika nije teško pao. Sve mi je to već bilo poznato. Kuća nam je bila pored crkve, pa sam se često družila sa decom našeg paroha. Dok sam studirala zaljubila sam se u dečka koji je tada završavao Pravoslavni bogoslovski fakultet u Beogradu. Nekoliko godina kasnije smo se i venčali - rekla je za Dragica Popović. Kako kaže, protinica ili popadija je temelj svešteničkog doma, ali i temelj parohije. Život uz sveštenika došao je kao i sve drugo, prirodno. Zavolela sam parohijane, a moram priznati da su me uvek cenili. Moj suprug je na početku služio u jednoj maloj crkvici u okolini Čačka, ali smo nekoliko godina kasnije dobili novu parohiju i sada smo u Beču. - Deca nam idu u osnovnu školu, a ja radim kao stomatolog. Pomažem i suprugu oko crkvenih obaveza. Svake nedelje dolazimo svi zajedno u crkvu. Često me pitaju kako sve postižem, a ja kažem da je sve samo stvar dobre organizacije. Čak je i vladika Nikolaj rekao: "Popadija je pola popa" - dodala je Dragica. Milica Ratković je supruga prote Stevana Ratkovića i ona je završila Muzičku akademiju i učiteljski fakultet u Beogradu. - Radim već 20 godina kao vaspitačica. Otvorili smo i naše crkveno obdanište i mogu vam reći da smo zadovoljni. - Danas mnogo popadija završava Muzičku akademiju, a ima i onih koje rade kao nastavnice ili pevaju u crkvenom horu. Patrijarh Pavle je govorio: "Žena treba da bude posvećena svome mužu, deci i domaćinstvu. Ko oltaru služi, od oltara i živi" - istakla je Milica. Supruge sveštenika Srpske pravoslavne crkve moraju malo više da vode računa o oblačenju i ponašanju. - Mi moramo postati uzor ostalim ženama, posebno mladim devojkama koje stasavaju. Smatram da jedna mlada i zdrava devojka mora biti pre svega kulturna, obrazovana i skromna. Ljudi će to znati da cene - dodala je Milica. Pojedine popadije su se iz prvobitnih profesija "prekvalifikovale", pa danas vode pokloničke grupe na putovanja, oslikavaju crkve, prave ikone ili rade u prodavnicama crkvenih relikvija i knjiga. Mnogi ljudi zamišljaju parohijske domove kao luksuzne, ali Milica otkriva u kakvoj kući oni zapravo žive i kakve su im svakodnevne navike. - Parohijska kuća se ne razlikuje previše od doma jedne skromne pravoslavne porodice. Imamo tri spavaće sobe, dnevni boravak, kuhinju i dva kupatila. S obzirom na to da imamo dve ćerke i dva sina oni spavaju u dve odvojene sobe, a suprug i ja smo u trećoj. Trudim se da mi deca ne budu musava i prljava, ali smatram da je to obaveza svake majke. - Što se tiče hrane uglavnom pripremam posna jela, a deci pravim razne slatkiše od biljnih sastojaka. Ipak, smatram da je ranije bilo teže uzdržati se hrane životinjskog porekla nego danas. Sada u prodavnicama postoji mnogo posnih proizvoda. Što se tiče napitaka uvek u kući imamo voće koje cedimo kako za našu tako i za decu naših parohijana. Za odrasle je tu uvek vino, kao i likeri koje ja sama pravim - istakla je Milica. Prilično je teško kada dođe vreme za spremanja slave, ali kako kaže Milica, parohijani joj pomažu u svemu. Nažalost, nemaju sve popadije tu sreću. - Moram priznati da mi spremanje hrane za proslavu praznika ne pada toliko teško jer su parohijani predivni i u svemu nam pomažu. Oni se sami ponude, pa se organizujemo svi zajedno. To i jeste cilj, da smo svi zajedno i da smo pre svega složni. - Poznajem dosta sveštenikovih supruga koje nemaju tu sreću, pa moraju sve same. Žive u malim mestima gde nema toliko ljudi koji bi im pomogli. Pripreme traju nekoliko dana pre slave, prilično je naporno, ali izdrži se i to. Najdraži praznik nam je Božić jer se tada naši meštani vraćaju kući i mnogo nas je više - dodaje ona. - S obzirom na to da sam ja uvek za pevnicom podrazumeva se da sam svake nedelje u crkvi. Naša deca su takođe uvek prisutna na liturgiji. Tako daju primer svojim vršnjacima da treba što češće da posećuju kuću Božju. Nekad se razbole, pa nisu u mogućnosti da dođu, ali, Bogu hvala, takvih je slučajeva jako malo - zaključila je ona. Prema crkvenim kanonima, svaki sveštenik mora svoju suprugu da poštuje više od ostalih ljudi, jer ako ga ona ostavi ili se upokoji, on može samo još jednom, i to uz posebno odobrenje, da se oženi. U suprotnom, postaje monah ili raspop. http://www.alo.rs/evo-kako-zaista-zive-srpske-popadije/130086

У тибетанске манастире примају децу већ од шест година, а већ у 21. години може се стећи статус просвећеног монаха. И док је на почетку пута неопходно испуњавати само три заповести више него обичан човек, по завршетку обуке потребно је памтити и поштовати више од 250 обеда. Монахињама је још теже, оне имају 350 заповести. Младе Тибетанце, који су кренули путем просветљења, прво питају да ли постоје било какве околности које у томе могу да их ометају. Када прође проверу, придошлица треба да изабере себи по два учитеља: један ће га подучавати основама будизма, а други ће се бринути да ученик испуњава друштвене обавезе у манастиру. Након тога будући монах се шиша до главе, остављајући само мали прамен косе на темену. То се дешава када настојник манастира одобри његов улазак у заједницу. © AP PHOTO/ NIRANJAN SHRESTHA Млади тибетански монаси играју фудбал Дневни ред у манастиру утврђује се на основу једноставне формуле: осам сати духовне праксе, осам сати физичког рада и вежби и осам сати за одмор, храну и сан. Дан монаха почиње у шест сати ујутру молитвом која траје два до три сата. Након скромног доручка следи још један сат молитви. Затим послушници изучавају религиозне текстове, баве се свакодневним пословима, физичким вежбама и грленим певањем. У другој половини дана становници манастира спремају се за колективну медитацију која може да траје до три сата. © AP PHOTO/ EMILIO MORENATTI Млади тибетански монах сипа храну Вече је резервисано за религиозне дискусије, у оквиру којих млади монаси уче да бране своје ставове и откривају одредбе будизма које нису схватили током обуке. Храна у манастиру је аскетска: то су углавном рижа и поврће са тибетанским хлебом. Главни напитак монаха је тибетански чај у који се додају со, млеко јака и маст те животиње. Тај рецепт је стар више од 1.400 година и без обзира на врло специфичан укус веома је хранљив и одлично утољава жеђ. Аскетизам, сматрају будисти, доприноси победи духа над телом. Најпросветљенији монаси могу да живе практично без хране. Поједини монаси који су достигли одређени ниво духовног развоја могу да одлуче да напусте манастир и да живе као пустињаци. Многи своја лета проводе медитирајући у самоћи, у околним пећинама, а током сурове зиме се враћају у манастир. Ипак, има и оних који напуштају заједницу на неколико година. © AP PHOTO/ ASHWINI BHATIA Тибетански монаси Без обзира на сву аскезу, просвећенији монаси, ламе, са разумевањем се односе према младим послушницима који се интересују за потпуно световне ствари. Наставници често затварају очи на то што њихови штићеници у слободно време играју фудбал или користе савремене геџете. На крају крајева, ламе и сами са времена на време користе смартфоне како би прочитали последње вести. Међу тибетанским монасима има, наравно, и оних који живе у потпуном складу са обичајима предака — без интернета, телевизије и других савремених извора разоноде. Легенда каже да они умеју да западну у транс и да у њему остану деценијама. Монаси због тога одлазе у планине и добровољно пристају да буду затворени у мале собе у којима има места само за човека који седи у пози за медитацију. Једном недељно доносе им малу порцију хране и воде, а након неког времена пустињаци одбијају и то. Тако, сматрају монаси, постају способни да се приближе самом Буди.