Претражи Живе Речи Утехе

Након незваничне получасовне посете председника самопроглашене тзв. државе Косово, Хашима Тачија папи Франциску у Ватикану, домаћу јавност је заинтригирала могућност да Ватикан коначно призна Косово. Ватикан до сада није признао Косово као државу. Разлози за непризнавање Косова као државе од стране Ватикана нису, како се то уобичајено сматра у домаћој јавности због масовног уништења српских православних (тј. хришћанских) сакралних објеката од стране Шиптара на Косову, јер таква непочинства су се дешавала и широм Хрватске па то Ватикан ни најмање није спречило да међу првима призна Хрватску као независну државу. Главни разлог формалног непризнавања косовске «независности» је труд Ватикана на добрим односима са православним светом, пре свега кроз екуменизам, али и уважавање од стране Ватикана Косова као центра српске духовности и идентитета. Отворено признавање Косова од стране Ватикана сасвим би пореметило односе са Српском црквом, али оно што је значајније за Ватикан, посредно би пореметило односе са Руском православном црквом и сасвим обезвредило могућност за даљи екуменски дијалог који је од велике важности за садашњег папу. Када се има у виду да је највећи број православних хришћана управо у Руској цркви, јасно је зашто Ватикан не жели ову врсту конфронтације са православљем или у најмању руку блокаду процес екуменског дијалога са Истоком. Срби и српска Црква су схваћени као нека врста «врата према Истоку» која су одшкринута али би са признањем Косова била за неко време затворена. Посета Хашима Тачија Ватикану и папи је пре свега маркетиншки потез у циљу придобијања западне јавности до које након бомбардовања континуираном антисрпском пропагандом «на кашикицу» долазе информације о масовном разарању хришћанске културне баштине од стране косовских Шиптара са антисрпских и антихришћанских позиција. Антимиграционо и антиисламско расположење упоредо расте у Европи, чега је показатељ недавни тријумф десничарске странке на недавним изборима у Немачкој која је изразито антимиграционо настројена. Исто тако је и на таласу антиисламизма и антиимиграционе политике победио у САД Доналд Трамп. Шиптарима на Косову који су већински муслимани, никако не одговарају савремени политички трендови у Европи у којој јача десница која не гледа благонаклоно на ислам. Иако су Шиптари уложили озбиљан труд и средства да формирају препознатљив хришћански идентитет по укусу запада, пре свега у јачању култа мајке Терезе, значајним финанскијским учешћем у подизању храмова римокатоличке цркве, па чак и допуштањем конвертитства, Ватикан још увек није признао Косово. Католичка црква је озбиљно присутна на Косову, а међу самим Албанцима има око 10% римокатолика. Чак се практикује да у Приштини у католичкој цркви која је посвећена мајци Терези (за коју се тврди да је албанског порекла) у спрези са властима и државном телевизијом преноси уживо конвертовања појединих Шиптара из ислама у католичанство. За шиптарску јавност на Косову веома је болна чињеница да Ватикан као главни центар западноевропских хришћана није признао Косово као државу. И поред отвореног или прикривеног прозелитизма католичке цркве уз прећутну сагласност власти, шиптарска политичка елита на Косову нема тако добре односе са Ватиканом, па чак ни толику подршку коју је својевремено уживао Ругова (који је држао папину слику у канцеларији). У том кључу се може разумети Тачијево помињање мајке Терезе и „добрих међуверских односа“ као путева лобирања код католика и других западних хришћана. Ипак главни „папа“ Хашиму Тачију је свакако Мајкл Пенс и Америка, коме је отишао у посету након Ватикана да лобира „благослов“ за формирање војске Косова као и да покуша да убеди Пенса да се Америка директно укључи у преговоре Београда и Приштине. Све ово показује извесну дозу несигурности па и страха код актуелних косовских власти. Премда Трампова администрација није успела да преузме контролу над дубоком државом и да се политика у региону строго спроводи према замисли претходне америчке администрације, сама измена на челу Америке и актуелни раст популарности анимграционо и антиисламски настројене деснице у Европи унела је несигурност и пометњу и међу косовским становништвом а и међу политичарима који на власт долазе управо гласовима тог становништва. Веома лоша економска ситуација на Косову и стално и масовно исељавање Шиптара, додатно су допринели политичкој нестабилности. Трећа узастопна влада Косова која није дочекала крај мандата замењена је владом Харадинаја и то уз значајну подршку косовских Срба. Чак и да тренутна влада дочека крај овог мандата, велике су шансе да ће их заменити много екстремније политички оријентисани Шиптари. Лобирање Хашима Тачија је тренутно више лобирање за себе и опстанак на политичкој сцени а не толико за независно шиптарско Косово. Трампу и Пенсу су веома важна права хришћана у одређеним деловима света, то је део њихове политике, јер су обојица верујући људи у њиховим конгрегацијама. Тачи је свестан тога и јасно му је да Американци врло добро знају како се на Косову третира СПЦ. Сем СПЦ и представници других вероисповести имају озбиљне проблеме на Косову, на пример малобројна протестантска популација, а треба напоменути да су Јевреји скоро сви протерани. Американци знају и да је у порасту радикализовање Албанаца, на које ниједна влада, а Тачи је био у скоро свим владама, нема одоговор. Због тога је, вероватно да би пред посету Пенсу показао колико му је стало до хришћанства и хришћана и уопште права верских заједница на Косову, Тачи прво свратио до папе. Такође овом посетом Тачи покушава да и пред албанском јавношћу добије неки поен, јер нема ни нових признања Косова, а по питању Интерпола и чланства у УНЕСКО ове године нису остварени никакви резултати. Шиптарска власт на Косову за чланство у УНЕСКО нема подршку западних земаља, тако се може рећи да је сасвим извесно да се неће ни кандидовати. Шта Србија треба да уради? Да јасно пошаље поруку Ватикану да ће у случају признања Косова и цивилна и црквена власт прекинути све разговоре са њима и лобирати код Руса да и они следе њихов пример. Са друге стране Мајкл Пенс је амерички хришћански фунадаменталиста коме би био велики минус ако би његова конзервативна јавност била запљуснута снимцима о томе како Шиптари руше хришћанске храмове и ломе крстове на црквама. За америчку јавност је непозната чињеница да су Шиптари муслимани а Срби хришћани те да су муслимански екстремисти убијали и прогонили хришћане и уништавали хришћанске храмове и у двадесетом и у дведесет првом веку. Ако би Србија повела дугорочну и систематичну кампању међу америчким конзервативним и хришћанским круговима то би могло имати утицај и на политичаре чија је то изборна база попут Пенса. Без тога – те чињенице тамо готово нико не зна и оне немају уплив у политичке одлуке у Вашингтону чак и у оним круговима који се називају конзервативним и хришћанским. Жељко ИЊАЦ

Жељко Митровић: Ја и моја супруга смо старатељи бебе која улази у Задругу, и родитељи бебе улазе у ријалити-шоу, а мајка је трудна и носи тројке уторак, 05. септембар 2017. Ја сам пронашао родитеље одојчета и врло лако смо се споразумели. И они улазе у Задругу, а мајка је трудна и носи тројке, каже Жељко Митровић Жељко Митровић открива да се фамозна беба, која се прекосутра усељава у Задругу зове Милисав и да долази из Зрењанина! Први човек Пинка нашао се на удару дела јавности када се прочуло да ће новорођенче убацити у ријалити-шоу и пратити његов живот све до пунолетства. Жељко поручује душебрижницима да у среду пажљиво гледају усељење 33 такмичара у луксузно здање у којем ће провести девет месеци и борити се за награду од 50.000 евра. - Истина је да једна беба улази у шоу. Зове се Милисав, стар је осам месеци и из Зрењанина је - каже за Информер први човек Пинка и појашњава у каквим су тачно односима он и његова супруга Милица са овим бебицом: - Нисмо га ми усвојили, како се спекулисало. Ми смо његови старатељи док не напуни 18 година. Митровић додаје да ће беба у ријалитију бити са својим биолошким родитељима: - Пронашао сам Милисавове родитеље. Не знам још да ли ће они одмах ући у стартној постави или нешто касније, видећемо. Али сигурно је да ће бити у Задрузи са својим мезимцем и да ће се бринути о њему. Иначе, мајка те бебе је поново трудна и носи тројке. Иако смо покушали да извучемо још детаља о овој необичној породици, власник "ружичасте телевизије" остао је шкрт на речима, јер жели да ово изненађење остави за гледаоце Задруге: - Могу само да кажем да су родитељи бебе у средњим годинама и да су прилично слободног духа. Врло брзо смо се око свега споразумели, тако да неће бити никаквих проблема - загонетан је Митровић. Најскупљи српски ријалити свих времена стартује у среду, а до сада је откривено да ће се међу такмичарима наћи старлете Маца Дискреција, Анђела Вештица, Ана Кораћ, Мина Врбашки, певачице Нада Обрић, Сашка Каран, Мерима Његомир, Тања Јовићевић и Снежана Мишковић Викторија. Пред камерама ће живети и глумица Жижа Стојановић, Лепи Мића, Зоран Марјановић, бивша учесница "Парова" Смиља Јанковић, каскадер Урош Ћертић, победник "Великог брата" Жељко Стојановић, блогерка Луна Ђогани, Пинкове "звезде" Сара Рељић, Андријана Радоњић и Зорана Стефанов. Гледаоце ће увесељавати и звезде емисије ДНК Дивна Милановић и Марко Коцић. (Информер)

Код нас влада поприлична конфузија око улоге и утицаја СПЦ у друштву. Либералима се чини да је он превелик, па чак и да Србија клизи у клерикализам, док је онима конзервативне оријентације он недопустиво мали или миноран. СПЦ очигледно није Ватикан, који вековима гаји клерикализам, али истовремено није сасвим ни без утицаја. Но далеко је од тога да политичари или елита нешто претерано уважавају ставове цркве и да она има утицај на кључне политичке одлуке. При том таква ситуација није само данас већ је била слична и у прошлости. Утицај СПЦ није толико институционалан, што преовладава у Римокатоличкој цркви или руској (уколико су на власти они којима је то иоле битно), колико је везан за поједине харизматске личности какав је био рецимо патријарх Павле. Ватикан или РПЦ су озбиљне институције са сопственом дипломатијом чији су канали другачији од државних и често ефикаснији те кроз њу преко себи сличних верских организација у свету успевају да остваре одређене интересе. Непризнавање Косова од стране Ватикана је један од тих примера. Црква је једина српска институција са непрекинутим хиљадугодишњим континуитетом. Већи део своје историје без ослонца на националну државу. Са таквим историјским искуством српска црква је све само не неспособна да опстане и у најтежим околностима и да се избори за одређене циљеве. Од почетка обновљеног парламентаризма у Србији, црква је у некој врсти партнерских односа или црквеним језиком речено у односу симфоније са секуларном државом, где једна другој повремено повлађују или барем гледају да не улазе у међусобни сукоб. Уколико неким чудом дође до аутентичног унутрашњег дијалога око Косова, исто тако ако се неким чудом постигне консензус кључних учесника дијалога, став цркве ће бити веома значајан. Проблем је само што црква нема јединствен став по овом питању. Тако је након потписивања Бриселског споразума део цркве, предвођен митрополитом Амфилохијем и умировљеним епископом Атанасијем оштро протестовао, чак направивши обредни перформанс на митингу против бриселског споразума, у коме су одслужили опело живим људима Владе Србије, што је био преседан у православљу. Други део цркве окупљен око патријарха је реаговао доста помирљиво, инсистирајући једино да се званично не призна Косово као држава. Уопште узев, србијанска струја или део врха цркве је по правилу наклоњен тренутним властима, било да је на челу државе Тадић или Вучић, док су периферни делови цркве који су предвођени другим епископима и чине различите кланове мање наклоњени властима у Србији, а често се постављају и опозиционо према тим властима. Дакле, да би црква изнела свој јединствен став о Косову и Метохији потребно је прво да се поведе унутарцрквени дијалог и постигне одређени договор. Но, у цркви неће бити таквих осцилација као код политичара, јер ће се дискутовати само у којој мери би се могло ићи у повлађивању актуелној политичкој ситуацији и где су црквене црвене линије. За већину епископа црквене и националне црвене линије су непризнавање Косова као државе и непристајање на отуђење црквене културне баштине, што уједно значи противљење уласку Косова у УНЕСКО. Треба подсетити да је поштовање које покојни патријарх Павле ужива у народу доста велико, а да је управо он подржао Коштуничин референдум о уставу Србије који је дефинисао Косово као „нуклеус Србије“ или како се данас каже „срце Србије“. Унутарцрквени дијалог ће закомпликовати нерашчишћени односи међу струјама и групама у сабору СПЦ. Србијански црквени клан је на протеклом сабору тријумфовао остваривши већину својих циљева, док је група око епископа Григорија и Амфилохија потпуно поражена. Тако да се може очекивати да ће управо ови периферни кланови, које чине епархије ван Србије, предвођени својим епископима више затезати око неких конкретних одлука и стајати на тврђим позицијама по питању Косова јер су изгубили позиције у Синоду. СПЦ на Косову и Метохији нема само интерес у очувању верских објеката и настављању монашке традиције, за чега има подршку међународне заједнице, већ је питање Косова за цркву првенствено питање духовног идентитета. Оно је за СПЦ и конзервативне кругове нешто слично као српски Јерусалим. Положај СПЦ на КиМ је превасходно уређен Ахтисаријевим планом који даје цркви једну врсту широке аутономије у односу на косовске власти и зависи искључиво од међународне заједнице и од тога колико је она у стању да изврши притисак на косовске власти. С друге стране права Срба и СПЦ на Косову која гарантује Бриселски споразум на терену се обесмишљавају разним закулисним радњама. Не постоје никакве гаранције да ће Албанци поштовати било шта што обећају или потпишу са државом Србијом и албанска страна се до сада небројено пута обавезивала међународној заједници у погледу права Срба или СПЦ, и то сваки пут прекршила. Овакав положај и однос косовских власти, с једне стране, и српске политичке елите с друге, којој је то Косово више баласт него вредност за коју се треба борити, стављају СПЦ и Србе на Косову у неку врсту талачке позиције. И обратно – део друштва у Србији види себе у позицији таоца због косовске политике, сматрајући да су евроинтеграције Србије закочене нерашчишћеним односима са Косовом. Но какво је сада стање духова у ЕУ, ни отворено признање Косова од стране Србије не би довело до чланства у ЕУ. Стога се поставља питање какав је уопште смисао „дијалога“, ако се не знају његови циљеви или пак не постоји јасан договор Београда са Западом, а пре свега са Вашингтоном о релативно прихватљивом решењу. То је рачун без крчмара. Аутор је верски аналитичар

Жељко Ињац: Црква, Косово и дил са Америком Facebook Twitter Положај СПЦ на КиМ је углавном уређен Ахтисаријевим планом, који је Косово у целости прихватило када је проглашавало независност иако тај план није прихватила Србија.Ахтисаријев план даје Цркви једну врсту широке аутономије од косовских власти у сваком погледу. У једном делу, то је оно што су у међувремену добиле и остале верске заједнице на Косову (ослобађања од пореских давања, заштита од упада државних органа и слично), али има и специфичности. Тако су најзначајнији верски објекти СПЦ заштићени Законом о специјалним заштитним зонама, који забрањује било какве активности у том појасу без дозволе Цркве. Ахтисаријевим планом је предвиђено и да Црква има пуно право располагања својим верским објектима и покретним културним благом, што значи да Цркви никаква дозвола косовских власти није потребна за било какву градњу или уређење црквених објеката. Међутим, ово последње пренето у садашње косовско законодавство у процесу завршетка надгледане независности Косова 2012. године и фактички више и не постоји. Положај Цркве на Косову зависи искључиво од међународне заједнице и колико је међународна заједница у стању да изврши притисак на косовске власти. Ово је у прошлости често зависило и од тога ко су ти Албанци са којима међународна заједница на терену мора да ради. У последње време, права која је СПЦ имала као гарантована се све чешће доводе у питање од стране косовских власти, а косовски правосудни и административни систем једноставно не функционишу кад су права Цркве у питању. Тако имамо већ епски случај имовине манастира Високи Дечани. После више од деценије ипо, манастир је добио пресуду уставног суда Косова која потврђује имовину манастира над 23 хектара пољопривредне земље и шума. Али одмах после те одлуке, састала се скупштина општине Дечани и једноставно одлучила да је та одлука уставног суда Косова нелегална и да они неће да је спроведу јер је против интереса тамошње популације. У јавности се све чешће чују гласови људи из апарата власти или из Скупштине Косова да Српска Православна Црква на Косову има „превише права“ и да то иде на штету косовских Албанаца. Чују се приче и о милионима евра које се наводно издвајају из косовског буџета за Цркву и тако додатно ствара утисак у косовској јавности о мегаломанији и специјалном положају Цркве, иако су то средства Европске Уније и САД која су донација, да би Косово платило оно што је срушено у мартовском погрому 2004. године (овим се лажним аргументом користе и поједине зилотске скупине код нас кад испада да Цркву финансира Влада Косова, али о њима нећемо сада). Како је изгледно да ће крај унутрашњег дијалога да донесе неку врсту правно обавезујућег споразума са Косовом, што Немачка одавно тражи од Србије, сконцетрисаћемо се на ту могућност. Поред тога, како се стално говори о специјалном положају Срба на Косову и специјалном положају Српске Православне Цркве на Косову као резултат тог правно обавезујућег споразума, обрадићемо и те могућности. На првом месту, не постоје никакве гаранције које може било ко да нам пружи да ће Албанци поштовати било шта што обећају или потпишу. До сада су се небројено пута свечано обавезивали међународној заједници у погледу права Срба или Српске Православне Цркве, и то сваки пут кршили. Постоје и писмени споразуми у Бриселском процесу који их обавезују на одређене ствари, и сваки пут су или избегли да то уопште примене, или су у процесу примене ствари измењене толико да им се изгубио сваки смисао. Напади на права Срба и на права Српске Православне Цркве трају непрекидно, а на терену се та права обесмишљавају разним закулисним радњама. Не треба ни помињати да је будућа Заједница српских општина прво обесмишљена пред косовским Уставним судом уклањањем пар најбитнијих овлашћења, и да ни такву, крњу и обесмишљену Заједницу српских општина, косовске власти и даље не желе, и саботирају примену споразума. Уместо да донесу законе на које су се обавезивали и писмено и усмено ко зна колико пута и тиме права СПЦ из Ахтисарија пренесу у потпуности у косовско законодавство, на Косову се води дебата о умањењу права СПЦ, јер их СПЦ има „превише“. Сви су већ заборавили да су се на поштовање тих права обавезали да би добили независност, или фамозне гаранције које су косовске власти јавно дале приликом аплицирања за Унеско. Шта би онда Срби или СПЦ добили потписивањем правно обавезујућег споразума са Косовом? Ништа. Не постоје никакве гаранције да би се било шта од тога спровело на терену, а и ако би се у првих пар година и спроводило, не постоје никакве гаранције да се каснијим радњама не би обесмислило или потпуно укинуло. Ни садашњи споразуми се не примењују од стране косовских власти тамо где њима не одговара, а гарант примене тих споразума је ЕУ. Ако приметимо да они који на власт на КиМ могу да дођу већ после следећих избора (Самоопредељење) јавно причају да нема никаквих специјалних статуса за било кога, имаћемо ситуацију да потписујемо споразум по ком бисмо Косову дали све оно што им недостаје (војска, затварање институција Србије на КиМ, неповредивост спољашњих граница и несметан улазак у међународне организације), а да бисмо добили гаранције за које знамо да ће сигурно да буду прекршене. У том случају, наше евентуално непризнавање Косова као државе више не би значило апсолутно ништа, јер бисмо тиме до краја заокружили косовску независност. Са друге стране, сем што би заокружила косовску независност, Србија апсолутно ништа не би добила споразумом. Није никаква тајна да ЕУ неће да се проширује макар још седам или осам година и да су шансе да Србија уђе и ЕУ минималне. Оно што се код нас прећуткује јесте да нама за улазак у ЕУ највећи проблем није Косово, него наш правосудни систем, са којим се ниједна власт још од 2000. године није ухватила у коштац, и за чије нам сређивање треба макар десетак година, и то ако почнемо да радимо одмах, системски и непрестано. Дакле, споразум са косовским Албанцима нам не би донео било какве користи, а има потенцијал да Србима на КиМ и СПЦ направи додатне главобоље. Шта је онда алтернатива? Ако избацимо глупе спинове да је алтернатива оваквом споразуму рат, што нико нормалан и не помиње, можемо разматрати опцију о споразуму. Али не са косовским Албанцима, него са САД. Америка је једина снага којој је остао утицај на косовске Албанце, и једина реална снага која данас на КиМ може да заштити преостале Србе и СПЦ уколико им је то интерес. То је истина ма колико то било јерес рећи. САД су и држава којој би предложено пресецање косовског проблема можда и најмање одговарало, из хиљаду разлога за које је овај текст прекратак али је довољно рећи да они своју моћ базирају на изазивању и одржавњу криза. Потребан нам је јасан и јак споразум са САД. Споразум који би додатно учврстио већ постојеће јаке везе између Србије и САД, и који би дао Србији још коју годину да ојача и да онда економски и свакако другачије ојачана ступи у преговоре о статусу. Тај споразум би било и много лакше продати нашој јавности него било какав коначни споразум са косовским Албанцима. Тај споразум, за крај, је једино што би и нашим људима на КиМ, и самој СПЦ, дало реалне гаранције опстанка, па чак и напретка. Све остало је потпадање под притисак највеће европске државе Немачке, која своју економску снагу по сваку цену жели да претвори у политички утицај, овај пут преко наших леђа. Осим тога украјинска криза и криза миграната као и друге кризе које расклимавају ЕУ показују да Немачка нема контролу над догађајима и да није «играч» са којим треба дугорочно рачунати. Жељко Ињац, Видовдан http://www.vidovdan.org/2017/08/10/zeljko-injac-crkva-kosovo-i-dil-sa-amerikom/

У емисији ПРЕС и ЈА, аутора и водитеља Зорана Пановића, говорили су филозоф Иван Миленковић и верски аналитичар и уредник портала Видован, Жељко Ињац. Емисија се бавила темом да ли десница своју светску експанзију, поред бацања прашине популизма у очи необразованој маси, може да захвали и левици заузетој салонским јуришањем на неман неолиберализма, као главног кривца кризе, док јој фашизам маршира пред носом. Као и да ли данас уопште постоји подела на левицу и десницу? Иван Миленковић је рекао да је на делу повлачење политичког, односно како би филозофи рекли, политичке супстанције- односно простора у коме се дешава неки сукоб, дијалог, па и односи моћи. "У садашњем тренутку власт покушава да деполитизује овај простор и да га ослободи само за себе, али то није добро. Тај простор попуњава собом, јер нема отпора, нема одјека. Медијска сцена је уравнотежена у лошем смислу, дакле не можемо чути друго мишљење и у том смислу је реч о деполитизацији јавног простора, а то није добро ни за кога", рекао је Миленковић. Иван Миленковић - филозоф, гост у емисији Пресија аутора Зорана Пановића на РТВ Војводине Жељко Ињац је истакао да је заступљено одсуство идеја у опозицији, али и позицији. "Они немају више са чим да изађу на политичку сцену и због тога се тако постављају. Медији су разноврсни, није као за време Милошевића, када нису постојале друге опције. То је више опзициона прича, коју користе да би себе промовисали", истиче Ињац. "У Србији нема специфичне левице и деснице. Двери заступају идеје које су ближе левима, а тичу се нпр. социјалних права радника. Десница је у истој стагнацији као и левица, али имамо успон политичара који су популисти. Они нису ни десничари, ни левичари, њима идеје служе за добијање политичких поена." Жељко Ињац - верски аналитичар, гост у емисији Пресија аутора Зорана Пановића на РТВ Војводине Миленковић је у том контексту истакао да изјаве попут "Избеглице нам узимају посао или нападају жене", представљају десничарску реторику која је небулозна, али има изузетну "прођу". Пановић је констатовао да је код нас десница постала синоним за проруску позицију. Ињац је рекао да је некада десница у Србији била прозападна, али да се ситуација након бомбардовања изменила због патриотског осећаја који на запад гледа као агресора. "Постојале су шансе да српска десница буде прозападна или барем подједнако прозападна и проруска, али сада једноставно таква шанса више не постоји", сматра Ињац. Упитан да прокоментарише дешавања у цркви, Ињац је рекао да не постоје тензије око Дарвина. "Било је речи на Сабору, али једини закључак је да таква подела у овом моменту није потребна. У оквиру цркве постоје либералнији кругови, који су свесни да некаквим конзервативнијим ставом негирају научне теорије. Реакција епископа је мало непримерена, неки свештеници и професори су кажњени и опоменути да не износе своје мишљење у јавности, а то су претеране реакције цркве, које су изазвале још веће медијске спекулације и сензације". Комплетну емисију можете погледати на доњем линку. Гостовање нашег уредника од 23:50 РТВ-Зоран Пановић "Прес и ја", 15. 06. 2017. године (гости, Ратко Дмитровић, Жељко Ињац, Иван Миленковић) http://media.rtv.rs/sr_ci/pres-i-ja/29210 Сара МАРИНКОВИЋ, Демостат/РТВ

Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Ко је Никола Груевски и да ли са њим Срби у Македонији могу да заштите било који сегмент националног интереса? ИЊАЦ: Груевски је лидер једне националистичке партије у Македонији која баштини политику старе антисрпске ВМРО. Стара ВРМО је била у јакој спрези са усташким покретом почетком и средином двадесетог века. То је партија која је ширила антисрпску хистерију у Македонији на исти начин како је то чинила и чини десничарска ХДЗ у Хрватској. За Србе је дакле ВМРО македонски ХДЗ. Под лидерством те партије Македонија је признала независност Косова. Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Да ли то значи да је Заев бољи? Ко је, заправо, он? ИЊАЦ: Зоран Заев је лидер левичарског СДСМ који је директни наследник Комунистичке партије Македоније, чија политика у време СФРЈ није ништа била другачија према Србима од политике садашњих власти у Македонији. Значи у суштини је то једна те иста политика заснована на антисрпском наративу по којем су Срби криви за све. Притом и Заев, као и Груевски, покушавају на све начине да привуку Србе на своју страну, тачније да нас увуку у конфликт. Ево недавни пример колико је њима битно да увуку Србе у своје сукобе је појава батинаша у Собрању са усташком мајицом ХОС-а који треба да изазове код Срба емотивну реакцију и сажаљење према Заеву. Македонци су од Срба практично добили државу на поклон, сад опет Срби треба да буду корисне будале које ће да им помогну да сачувају своју државу или појединцима власт у тој држави, по цену увлачења Србије у конфликт који се веома лако може завршити Балканским ратом. Да ли то нама заиста треба? Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Колико је исправно утемељена оцјена да се без албанског фактора у Македонији ништа не може ријешити? ИЊАЦ: Пола милиона Албанаца од укупно два милиона становника чини озбиљну националну мањину, која поред популационог бума територијално покрива већи део западне Македоније. Чак и када би се све македонске партије ујединиле по етничком кључу у један блок, албански фактор у Македонији би и даље био озбиљан. Замислите да се Санџак протеже од Црне Горе до Срема, између Дрине и Мораве, са пола милиона Бошњака. Да ли би тада Србима ико постављао питање колико је озбиљан бошњачки фактор у Србији? Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: На који начин да се, онда, Срби поставе поводом дешавања у Македонији? ИЊАЦ: Србија, односно Срби, треба пре свега да гледају да се заштити интерес српске мањине у Македонији. Све више од тога је непотребно уплитање у унутрашње ствари једне суседне суверене државе које може имати несагледиве последице по Србе у региону, пре свега последице по Србе на Косову, затим и јужној Србији, али и Србе у Црној Гори, јер је и Црна Гора на мети великоалбанских аспирација. Срби примарно треба да гледају своје интересе. Срби немају интерес да се стављају на било чију страну у потенцијалном будућем сукобу у Македонији. Сукоби у Македонији могу лако да се прелију преко наших граница и то је оно што у овом тренутку треба избећи по сваку цену. Стављањем на једну страну неминовно би се угрозила безбедност Срба у Македонији. Пре свега стављањем на страну Груевског би нас довело до сукоба са македонским Албанцима. Нама Албанци у Македонији нису непријатељи, с њима немамо сукоб. Имамо са Албанцима на Косову, али са Албанцима у Македонији бисмо чак могли и направити некакав договор. То што Русија или Путин подржавају Груевског, не значи да је то наш интерес. Не морају се увек поклапати наши и руски интереси. Путин подржава и Ердогана, а опет Ердоган с друге стране подржава антисрпску политику Бакира Изетбеговића. Да ли због тога сад ми треба да подржимо Бакира Изетбеговића и његову антисрпску политику? Исти принцип важи и за Груевског и Заева. Пре свега да видимо шта то они нуде Србима за неку могућу подршку. Ако не нуде ништа, онда ништа. Ако пак нуде нешто, треба видети шта је то што нуде, и да ли је ту нама већи интерес или штета. Портал УЈЕДИЊЕЊЕ: Постоји ли могућност општег грађанског рата у БЈРМ и, ако се то деси, како ће се окончати актуелна криза? Каква је перспектива Македонаца, а каква Албанаца у Македонији у том, евенетуалном, рату? ИЊАЦ: Америчка дубока држава, која је присута на овим просторима, наставља своју политику из претходног периода, без обзира што је Трамп преузео власт. Ипак постоје одређене, назовимо то тако, измене у тој политици. Американци немају неки нарочит интерес да сад дестабилизују Балкан, али им се можда чини као прихватљивије решење за дугорочну стабилност Балкана уколико би се омогућило формирање етнички чистијих и хомогенијих држава, као што је Велика Албанија, Велика Србија или Велика Хрватска. Формирање чистих етничких држава би донекле зауставио непрестане сукобе и тензије на Балкану али тај процес тешко може да прође без рата. Македонци у том неком будућем сукобу имају мање шансе од Срба током распада Југославије. Међутим, Срби имају шансу да у том сукобу извуку неку корист. Сад је само питање да ли Срби уопште знају шта хоће и који су њихови интереси у овом моменту. Американци ће изаћи у сусрет ономе ко јасно зна шта хоће и начин на који то жели да оствари – при том да превише не килави. Наравно, они и на спољну политику гледају као на тржиште и ту сад треба паметно истрговати. ПорталУЈЕДИЊЕЊЕ

У најновијем тексту Бошка Јакшића који претендује да се бави црквеним питањима у Србији и региону [1], а пре свега Српском црквом, поново је изречено низ измишљотина и спинова. Као што је прошле године Јакшић измислио „Божићни календар“, мислећи на Јулијански, тако је овај пут измислио „Православну Нову годину“ и изнео низ бесмислица у покушају да оптужи СПЦ за ратоборност и дестабилизацију мира у региону. Православна Нова година, наравно, не постоји. Постоји само Јулијански календар кога се придржавају српска, руска и још неке патријаршије, а по коме Нова година пада две недеље касније него у Грегоријанском, док рецимо Грци који користе Миланковићев календар, служе молебан за Нову годину када и цео свет прославља исту (Кинезе и њихову година «не рачунамо»). Дакле, нема Православне Нове године, као што нема ни „Божићњег календара“. Оптужујући митрополита Амфилохија да је одслужио „експлозивни молебан“ у коме је критиковао режим Црне Горе, пре свега због криминала, што и није новост, највише му је засметала Амфилохијева оптужба за издају Косова. Ако признање Косова од стране црногорског режима није издаја Црногорства које стоји на Његошевој косовскозаветној етици, онда за Црногорце више не постоји појам издаје. Тако се Бошко Јакшић придружио хору оних који увек виде само српску кривицу и који по сваку цену бране антисрпски режим Дон Мила. Такође, „генијални“ Јакшић наводи како је СПЦ у Црној Гори у сукобу са лажном црногорском црквом, рашчињеног попа Мираша Дедеића, мада с друге стране по његовим речима испада да је Амфилохије «у талу» са режимом који заправо стоји иза те цркве. Тиме је истовремено ударио по Амфилохију и као «неразумном екстремисти» и као «тајном савезнику» Дон Мила. Није нам сад циљ да бранимо митрополита Амфилохија и његове односе са режимом Црне Горе који нити су једноставни нити су лаки. Митрополит је познат по свом традиционалном кашњењу у критици тог режима „после битке генерал“, као што је био последњи случај током избора у ЦГ. Но у беседи коју је митрополит изрекао током молебна за Нову годину нема ничега спорног, а поготово не ратнохушкачког, то је пре свега један пастирски позив на покајање, који су клирици дужни да врше. Што се тиче лажне црногорске цркве, пре свега, СПЦ не може бити у сукобу са тзв. цпц, јер та секта није ни по чему православна, осим што њени чланови парадирају у традиционалним одеждама православног клира. Да би била православна, цпц пре свега мора бити призната од других православних цркава, а она то није и неће бити никад, јер је обична секта. Могао је и Бошко Јакшић купити себи митру и мантију па на исти начин контрирати СПЦ и основати заједно са својим титоистима «цркву круга двојке». Такав перформанс би вероватно имао много више ефекта у његовој борби против СПЦ, од његових текстова о цркви, о којој узред буди речено појма нема или још горе свесно подмеће и измишља. Јакшићева бесмислена критика цркве за бављење политиком, коју наследници комунистичког или прецизније титоистичког обрасца никако да превазиђу, јер бављење проблемима свог народа па и оним политичким је саставни део бриге које је црква обавезна да води, а која јој је била ускраћивана за време комунизма, ни у ком случају није нарушавање принципа секуларности државе, јер црква не узима да врши државне послове нити је део државних институција. Док се над Србима у Црној Гори спроводи идентитетски геноцид, јер им се постепено одузима право на свој језик, писмо, културу, веру, и егзистенцију, Јакшић управо те Србе и њихову цркву означава као претњу за мир у региону. Где ће ти душа Јакшићу? Много опасније од ове бесмислене критике цркве, јесте то, што је Јакшић у свом ауторском тексту за Политику, покушао да провуче умешаност Србије у дешавања у Црној Гори и региону посредством СПЦ. Користећи фашистички и усташки наратив по коме су Срби криви за све а њихова црква главни подстрекач конфликата у региону, Јакшић је уједно ударио и на Србију као државу, коју је практично означио као православну џамахирију у којој не функционише принцип секуларности и чији су ратоборни верски лидери гуруи српских политичара, као што су (по Јакшићу) били и 90-их година. Тиме је унапред етикетирао Србију и СПЦ као одговорне за неке будуће потенцијалне сукобе у региону. Ако је и од пензионисаног спољнополитичког коментатора Политике, Јакшића, много је. Рабљење ове комунистичко-усташке мантре о великосрпском хегемонизму посткомунистичких титоиста из круга двојке, и уједно лобиста последњег комунистичког олигарха у Европи Мила Ђукановића, данас када су Срби у региону и у Европи најобесправљенији народ, је крајње злонамерно и покварено извртање чињеница. Ова појава као и друге на нашој медијској и политичкој сцени говори да је пророчка била она крилатица «и после Тита Тито». Жељко ИЊАЦ, ВИДОВДАН [1] http://www.politika.rs/scc/clanak/372185/Pogledi/Eksplozivni-moleban

Човек који је Србији донео толико титула, чија каријера захтева — па и да за земљу није урадио то што је урадио — поштовање, не заслужује хорско посипање ђубретом. Ма колико то био део, не само српске, навијачке субкултуре. Жељко Обрадовић цепач. Тако су га прозвали још у Чачку, јер је давао кошеве, а лопта не дотакне обруч. Такав погодак се у овом спорту назива цепање (мрежице). Отуда надимак Жоц. И тај надимак Обрадовић играч, а поготово тренер, оправдава деценијама. Енергија. Неуништива енергија Жељко, како га ословљавају они који га воле, а сви га поштују, можда није био таленат као Дражен (Петровић) или Мока (Зоран Славнић), сигурно није имао педигре Фила Џексона (легендарног тренера Лејкерса) или у фудбалу сер Алекса Фергусона (дуговечног тренера Манчестер Јунајтеда), али је цепао радом и преданошћу. То је аксиом. И још једном особином. Константним вишком вишка енергије. Зато само они који први пут виде његово нервирање поред терена или на конференцијама за штампу могу да помисле да ће добити срчани удар. Не, такви не умиру. Никад. И то је давало резултате. Осим једанпут. Тада, на Европском првенству у кошарци 2005. у Новом Саду Жељко Обрадовић се, науштрб репрезентације и државе, одрекао себе и својих принципа који су га довели ту где данас јесте (најтрофејнији кошаркашки европски тренер) и екипа је неславно прошла. Да не подсећамо на ту ружну прошлост. Од тада памтимо и ону чувену конференцију за штампу за коју неки кажу да је „Жељко ударио на своје играче“, а други који представљају већину тврде да је Жељко тада само рекао оно што је трпео у себи током припрема и такмичења, те да није ударио на своје играче. Наиме, да су стварно били његови, онда би и он био свој и победио би. Били су, нажалост, сваки свој, зато се и догодио фијаско. Још једна таква конференција за новинаре догодила се синоћ, после пораза његовог Фенербахчеа од Црвене Звезде у Београду. Жељко за конференцијским столом био је као Жељко поред терена — темпераментан, потресен, изнервиран, али сигуран у себе. Могао је и да прећути. Није први пут био у противничкој хали, али је проговорио. И добро је што та сувислост отишла у етар. Не сме се онако (намерно нећемо цитирати) нешто прећутати. Као што не смеш себе ставити испред државе и екипе — што Жоц никад радио није. Дакле, синоћ је Жељко био Жељко. И поцепао. Ехо се још чује. Субкултура мора имати међу Тачно је, посао навијача је, осим бодрења, и да провоцирају. Могуће је и да они те квалификације на рачун противника забораве после изласка из хале. Видљиво је и да, често, скандирају оно што не мисле. Међутим, некад би и навијачи требало да мисле. Или би, барем, управе клубова морале да мисле. На њих је Жоц највише и киван. Човек који је Србији донео толико титула, чија каријера захтева — па и да за земљу није урадио то што је урадио — поштовање, не заслужује хорско посипање ђубретом. Ма колико то био део, не само српске, навијачке субкултуре. Једнако као што звиждање противничкој химни није подршка сопственој екипи већ једном речју: простаклук! Навијачи, а то није исто што и хулигани, требало би да буду витезови. Витез на част никад не дâ, а вређање противника је нечасно. И даље га двојица чувају Такође, не може успех Новака Ђоковића да буде књижен као колективни успех нације, а тренутно друго место, тог истог Новака Ђоковића, да буде његов наводни неуспех због којег је део нације срамота. Бедастоћа. Недопустиво је да део нације из фотеља замера било коме било шта, а да притом осим времена испред ТВ екрана у тог играча и човека није уложио ништа. Зато је добро што Жељко Обрадовић синоћ није ћутао. Ћутање је одобравање. Он је говорио у име свих легенди. У име џентлменства. У име пристојности. У име вредности као врлине. „Какав играч, и у овим годинама га двојица чувају“, била је шаљива опаска цивилизацијски поразне сцене кад легенду, а Драган Џајић то истински јесте, хапсе пред ТВ камерама са лисицама на рукама и одводе га у полицијску марицу као нарко дилера. Ма какав прекршај да је ономад направио. Рецепт пристојности је једноставан. Требало би да они насупрот поменуте тројке легенди — иза којих стоји огроман рад, највећи успеси и резултати које ће памтити историја — почну да се опходе према њима као што се Жељко, Новак и Џаја односе према послу који раде. Ко има минули рад као Обрадовић, Ђоковић и Џајић — нека први баци камен. Дабоме, таквих нема. А до тад, према рецепту. Наравно, за овакво решење је потребно време. То је процес. Међутим, процес једном мора да почне. И почео је синоћ у хали „Александар Николић“. Ненад ЗОРИЋ, СПУТНИК