Претражи Живе Речи Утехе

@Рапсоди Ево теме.

Читајући Јеванђеље, видимо да су током читавог земаљског живота и служења нашег Господа Исуса Христа Њега пратиле и жене. Међу њима је било и јеврејских праведница и грешних припадница паганских народа, али све њих обједињује околност да су, на овај или онај начин, послужиле Христу и Његовом прослављењу. Неке од њих сведоче о Месији (Јелисавета, пророчица Ана, Самарјанка), друге представљају образац дубоке вере (Хананејка, крвоточива жена), треће Му указују почасти помазујући Га за служење и за смрт, четврте добијају исцељење и самим тим укрепљују веру присутних. Жене су далеко брже него мушкарци прихватиле учење нашег Господа; у срце жене вера се укорењује далеко лакше и много брже јача, тако да чак и жене из незнабожачких племена исповедају Господа Исуса као Месију и то у време док ни Његови ученици још нису снажни у вери. Кроз ликове жена у Јеванђељу разоткрива се и преимућство Новог Завета над Старим, и сила вере, и бескрајна милост Божја, и смисао истинског корачања за Христом. Прва жена коју сусрећемо приликом изучавања јеванђелске историје јесте Јелисавета, мајка Јована Крститеља. Она је прва међу људима дознала за долазак Господа Који се тада још увек налазио у утроби Пресвете Дјеве: И повика узвишеним гласом и рече: Благословена си Ти међу женама и благословен плод утробе Твоје (Лк 1; 42)! Јелисавета је у старости зачела у неплодној утроби, да би послужила Господу и пре Његовог Рођења.„У умртвљеној утроби наш Господ је припремио Свог гласника, да би показао да је дошао да потражи умрлог Адама. Најпре је оживотворио Јелисаветину утробу, а затим је оживотворио и Адама“, каже преп. Јефрем Сиријски. Ову велики милост Јелисавета је задобила својом праведношћу пред Богом, иако су људи сматрали да на њој почива немилост Божија (в. 5. Мојс. 28; 18). И ето какве ју је милости удостојио Господ, уподобивши је Сари и подаривши јој да роди последњег и највећег пророка у историји! Друга особа која је посведочила о доласку Месије била је такође жена. У ликовима праведног Симеона Богопримца и пророчице Ане Господ се јавио Израиљу и Ана је прослављала Господа, и говораше о Њему свима који чекаху избављење у Јерусалиму (Лк 2; 38). Иако је она ово избављење превасходно схватала као политичко ослобођење, ипак је била прва која је свету обзнанила Христов долазак. САМАРЈАНКА Ко је, пак, први исповедио Христа као Месију? Христос је први пут о Свом месијанству отворено обзнанио једној жени, и то не обичној жени, него Самарјанки - грешници која је у прошлости имала петорицу мужева и која је у то време живела са човеком који није био њен муж (в. Јн 4; 18). „Пред злонамерним Јеврејима Исус Христос није тако отворено говорио о Себи, као што је говорио пред овом незлобивом женом“, рекао је Григорије Дјаченко у својој беседи на Недељу о Самарјанки. Самарјанка се, међутим, ове велике милости није удостојила само због своје незлобивости, него и због њене огромне жудње за истином и љубави према размишљању о вери. Исус јој је о Себи рекао да је Он Христос и зато „што је ова жена била добронамернија од Јудејаца“, објашњава св. Јован Златоусти. „Све што је ова жена говорила, говорила је од чистога срца и са искреним намерама... и у свему осталом види се вера и усрдност ове жене“ (из „Беседа на Јеванђеље св. Јована Богослова“). Христово откривање једној од жена, за које су Јудејци говорили да је „боље спалити речи Закона, него их поверити жени“, на најбољи могући начин илуструје Спаситељеве речи: Ја нисма дошао да зовем праведнике, но грешнике на покајање (Мт 9; 13). Многи Самарјани су, на основу речи ове жене, поверовали у Господа. Срцу Самарјанке нису била потребна чуда да би поверовала. Њој је био довољан један разговор са Господом да би се у њеном срцу распламсала искра Божија. Несумњиво је да су разговор код Јаковљевог извора и Христов дводневни боравак у Сихару послужили да се Самарјани касније тако лако преобрате у хришћанство (в. Дела ап. 8; 5 и даље). ЖЕНА ИЗ ХАНАНЕЈСКОГ ПЛЕМЕНА Још више нас, међутим, задивљује вера са којом је Христу приступила жена из незнабожачког хананејског племена. Када је угледала Спаситеља, она је повикала према Њему: Помилуј ме Господе, Сине Давидов, кћер моју много мучи ђаво (Мт 12; 22). Велика жалост ове мајке види се из њених речи и Хананејка моли Господа да је помилује, јер она страда због болести своје кћери. Спаситељ јој не одговара, а затим чак и одбија њену молбу: Он доноси хлеб деци Господњој, а хлеб се не узима од деце да би се бацио псима. Жена се није увредила због овог понижавајућег упоређивања са псима, него се још више охрабрила због тога што Он разговара са њом и рекла: Да, Господе, али и пси једу од мрва што падају са трпезе господара њихових (Мт 15; 27)! Христос је тада узвикнуо: О, жено, велика је вера твоја! (Мт 15; 28). До тог тренутка, Господ је одбијао да јој подари и најмањи дар, а онда је пред њом отворио читаву Своју ризницу, допустивши јој да из ње узме колико хоће: Нека ти буде како хоћеш, дадаје Христос (Мт 15; 28), што значи да је таква вера способна и за веће ствари. У читавој Јудеји Исус није пронашао такву веру, а сада жена из незнабожачког племена, која није ни слушала о Богу, пројављује такву снагу вере. Она је прекрасан пример да се „Царство Божије са напором задобија“, а снага вере се још више наглашава тиме што Господ једном речју и у одсуству девојке исцељује ђавоиману: Нека ти буде како хоћеш! Као други пример деловања снажне вере може да послужи жена која је годинама боловала од истицања крви. Према јудејском закону, крвоточива жена се сматрала нечистом. Огромна је била вера ове жене која је већ дванаест година страдала од ове болести и није могла да се исцели, због чега је у маси народа пришла Господу и дотакла крај Његове одеће. Она је знала да ће се, према Закону, онај којега дотакне сматрати нечистим. Колико је, међутим, било оних које је дотакла док се пробијала кроз гомилу! Ако и није открила своју болест, онда је то учинила само зато, што се плашила Закона. Додиривање Христа очистило је ову жену, а Њега није оскрнавило. Христос је упитао ко Га је дотакао, јер је желео да жена посведочи о свом исцелењу. Жена Му је пришла у страху и трепету и пала на колена пред Њим, али је тада зачула: Не бој се, кћери, вера твоја спасла те је (Лк 8; 48). Ако је овако снажну веру имала она која је боловала од телесне болести, колика је тек била вера оне са болесном душом! Жена, која је била грешница (а по аналогији са Јн 8; 7 може се претпоставити да је била блудница) одважно је дошла у дом Симона фарисеја, јер је чула да се тамо налази Онај Који, како је чула, опрашта грехове. Када је дошла, грешница ништа није питала - сматрала се недостојном опроштаја и дошла је само да Га види. Навикнута на увреде и понижења, она се није усудила да разговара са Њим. Смерно је села поред Његових ногу и почела да слуша. Док је Он говорио, жена је све више постајала свесна какав је грешан живот водила и коликим је греховима обремењена. Са тим разумевањем дошла је и вера. Из њених очију потекли су потоци суза. Њене сузе су падале на Христове ноге које је она брисала својом косом. Видевши да се Господ не противи, она се охрабрила и целивала Му ноге, а онда их намазала скупоценим миром. Сразмерно томе како се распламсавала вера ове грешнице, вера фарисеја се гасила. У себи је почео да размишља: „Не, овај човек није пророк, јер би иначе знао ко га дотиче, а онда би узнегодовао и отерао је, као што бих и ја учинио“. Симоново фарисејство је толико снажно да он чак и не схвата смисао приче коју му је исприповедао Христос. Тада је Господ отворено претпоставио грешницу фарисеју. Симон му, наиме, није указао ни уобичајене знакове гостопримства, док је ова грешница много боље испунила правила о примању госта. Зато је грешници рекао: Опраштају ти се греси твоји... вера твоја спасла те је. Иди с миром (Лк 7; 48–50). Она већ беше извршила оно што је требало - да помаже Месију: „Ако се Христос родио у јаслама и ако је најважније откривење о Свом месијанском достојанству дао сиромашној и грешној Самарјанки, онда не треба да чуди ни то што Његово помазање није извршио првосвештеник, у свечано опремљеном храму, него је оно извршено у најједноставнијим околностима“ каже архимандрит Михаило. Када је то извршила, она је „отишла у миру, у оном миру који само Христос даје и који свет не може дати“, каже један од истраживача јеванђелске историје (Ф. В. Фарар, Живот Исуса Христа, СПб, 1893). Морамо овде да приметимо да западно предање поистовећује ову жену са Маријом Магдалином из које је Исус истерао седам демона. Они се ослањају на чињеницу да број седам означава пуноћу и да, према јудејским веровањима, управо седам демона треба да обитава у блудници. Православна Црква, међутим, не подржава овакво мишљење. Поменимо да се мишљења тумача о броју помазања Господњих разликују - неки сматрају да их је било три, а неки - само два, при чему Симона фарисеја изједначују са Симоном губавим. На пример, у свом „Тумачењу Четворојеванђеља“ архиепископ Аверкије (Таушев) каже да је „Господ два пута помазан миром; Марија је то учинила из осећања дубоке благодарности због васкрсавања њеног брата (Лазара), а жена - грешница у знак свог покајања, из осећања које је још мање користољубиво, због чега јој је и обећана велика награда“. Ова жена је, како сазнајемо из Јеванђеља, припремила Господа за погреб и, према Његовим речима, где се год буде проповедало Јеванђеље ово по свему свету, казаће се за спомен њезин шта она учини (Мк 14; 9). Том приликом, Господ је упитао ученике: Што сметате овој жени (Мк 15; 6)? Тиме је хтео да нас научи да одобравамо и помажемо ономе који чини добро дело. МИРОНОСИЦЕ Они који су усвојили мишљење да су била само два помазања, кажу да је жена-грешница помазала Христа на Велику среду (о чему се и говори у служби за тај дан), а да га је Марија помазала шест дана пре уласка у Јерусалим, у дому васкрслог Лазара, Марте и Марије. Поуздано можемо рећи да је Господ више пута посетио овај дом или је бар једна таква посета описана код јеванђелисте Луке (в. Лк 10; 38–42). Описујући две сестре, јеванђелиста Лука је посебно нагласио различитост њиховог служења. Марта, која је желела да послужи Господа, трудила се да Га што боље угости, док је Марија села поред Његових ногу и пажљиво Га слушала. Ни Марту, ни Марију не би требало осудити због њихових поступака. Ни Господ не осуђује, него само говори Марти: Бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно. Али је Марија добар део изабрала који јој се неће одузети (Лк 10; 41–42). У вези са овим „jедним што је потребно“ мишљења се такође разликују. Архиепископ Аверкије, на пример, сматра да је то учење које, кад једном проникне у срце, нико више не може да га одузме. Ни Марта, међутим, није била осуђена због свог поступка, јер је и она показала своју оданост Господу и послужила нам као образац за врлину гостољубља. Онима који су примали путнике Господ ће на Страшном суду рећи: Странац бејах, и примисте Ме... примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт 25; 35, 34). Марија, са своје стране, показује да је дело спасења важније од свих осталих дела и да вечно блаженство можемо достићи само онда, уколико своје световне бриге поставимо на друго место. Свето Предање помиње Марију и Марту и међу женама-мироносицама. И мада се у Јеванђељу помињу само „Марија Магдалина“ и „друга Марија“ (или Марија Јаковљева), Саломија, мати синова Зеведејевих и Јована, Предање говори и о Лазаревим сестрама, и о Марији Клеопиној, и о Сузани. Јеванђелиста Лука каже да су међу женама - мироносицама биле и „многе друге“, тј. оне жене о којима је он још раније рекао да Му служаху својим имањем (Лк 8; 3). Послуживши Христу у Његовом земаљском животу, ове жене су дошле на гроб не обазирући се на препреке и опасност која им је могла претити од римских стражара. Самим тим су нам показале какву љубав треба да гајимо према Господу. У извесном смислу, код разматрања наведених јеванђелских догађаја проблем представља разлика у описивању тог догађаја код четворице Јеванђелиста. Свети Јован Златоусти, међутим, каже да је „тако уредио Свесвети Дух да се, с једне стране, ништа од тадашњих догађаја не би заборавило, а са друге да би уклонио сваки повод за размимоилажења, јер сваки казује о посебном догађају.“ Жене су, дакле, у почетку тајно пратиле Јосифа и Никодима до места погребења, а затим припремиле уља и масти а онда, према заповести Закона, остале код куће током суботе. У суботу увече, Марија Магдалина је дошла до гроба да би се уверила да је све у реду а затим пошла је да купи мирисе, сусревши успут Саломију. У недељу је Марија Магдалина дошла до гроба и видела да је камен одваљен. Она је о том догађају обавестила Петра и Јована и када су се они уверили да тело није у гробу, отишли су одатле. Господ се најпре јавио њој, али чим је Марија Магдалина отрчала да то јави ученицима, на гроб су дошле Јована и остале жене. Тамо су затекле анђела који им је рекао: „Он је васкрсао!“ После овога, и оне су обавестиле једанаесторицу ученика. Тог истог дана на гроб су дошле Марија Јаковљева и Саломија, а можда и још неке жене. Оне су тамо виделе младића који им је рекао: „Не плашите се! Тражите Исуса Назарећанина распетога? Он је васкрсао!“ Када су жене кренуле да обавесте ученике, Исус се јавио и њима, рекавши: „Радујте се“, и до овога дана радује се свако ко верује у Васкрсење нашег Господа Исуса Христа. Осим ових жена о којима Јеванђелисти исцрпно приповедају, било је и других, о којима не знамо готово ништа, осим да је Господ посредством њих показао Своју велику милост. Таква је била ташта Симона Петра која је боловала од грознице. Чим је исцељена, устала је и служила Господа око трпезе, показавши да и саме телесне болести, готово неизбежни сапутници нашег живота, могу да послуже као спасоносни лекови за наше душе уколико, угледајући се на ову исцељену жену, здравље које нам је враћено не будемо расипали на испразне ствари, него га користили на истинско служење Господу кроз дела побожности и чисте љубави према ближњем. Након исцељења ове жене, доношаху к Њему све болеснике и бесомучнике, и сав град беше се сабрао пред вратима Симоновог дома (в. Мк 1; 32–33). Сличан је и пример Јаирове кћери, на којој је показано прво чудо васкрсавања. Овај догађај показао је да ће свако очекивање Христа бити награђено; истовремено, он представља и праобраз будућег васкрсења мртвих, приликом Христовог Другог доласка. О томе говори и васкрсавање сина-јединца Наинске удовице. Господ је тада показао далеко већу силу него Јелисеј (који је некада давно, недалеко од тог места, васкрсао сина оне гостољубиве удовице), или пророк Илија који је, након дуготрајне молитве и поста васкрсао сина удовице из Сарепте (в. 1. Цар. 17; 21). Спаситељ је, међутим, васкрсао младића једном једином речју, после чега се раширио глас да се Велики Пророк појавио у Јудеји. Господ је у суботу, у синагоги, исцелио осамнаест година погрбљену жену, и показао да је Син Човечији господар и од суботе (Мк 2; 28). Пример пожртвованог служења Богу показала је и сиромашна удовица која је приложила две лепте и за коју је Господ рекао да од сиротиње своје метну све што имаше (Мк 12; 44). Поучни су и примери жене ухваћене у прељуби која је постидела фарисеје; негативна нијанса у Саломијиној молби за првенство њених синова у Царству небеском ублажава се када схватимо да је она показала истинску мајчинску љубав и одважила се да упита Господа оно што се нико други није усудио. Видимо, дакле, да се ниједна од ових жена не би могла искључити из јеванђелског приповедања. Свака од њих носи одређено служење, свака нам показује начин да се удостојимо Царства Божијег. Као оштар контраст овим женама појављују се Иродијада и њена кћер. Иродијада је живела потпуно безбожним животом и мрзела је пророка који је разобличавао њен неправедни живот. Желела је да га убије, али није имала прилику све док јој обећање дато њеној кћери није у томе помогло. Да ли је ова освета донела срећу Иродијади? Нико јој више није сметао да се наслађује животом и да дане проводи у разврату и разоноди. То, међутим, није дуго потрајало, јер је убрзо потом Ирод изгубио власт и заједно са њом био протеран, тако да је и ова безбожна жена окончала живот у изгнанству. Њена кћер, која је током зиме отишла на реку, пропала је кроз лед и ледена санта одсекла јој је главу, што нам је познато из Предања. Како жалостан пример представљају јерусалимске кћери које иду за Христом и ридају за Њим, не знајући какву је казну овај народ навукао на себе речима: Крв Његова на нас и на нашу децу (Мт 27; 25)! Понције Пилат није могао да се успротиви овом гласу безумне гомиле, и поред упозорења његове разборите жене, која му је поручила: Не мешај се ти ништа у суд тога праведника, јер данас у сну много пострадах због Њега (Мт 27; 19). Сачувало се писмо Пилатове жене, Клаудије Прокуле, упућено њеној пријатељици, а у којем она опширно описује свој разговор са Пилатом, кажњавање Исуса и муке њеног супруга које су затим уследиле. Предање каже да је Пилат, савладан очајањем, живот завршио самоубиством, а да је његова жена Клаудија постала хришћанка. У Грчкој Цркви она се поштује као светитељка. У Новом Завету нашег Господа са људима, женама, по њиховом душевном устројству и пожртвованој љубави, припада посебно место и посебна улога, која сваку хришћанку позива на служење Христу у делу спасења човечанства од робовања греху, а што нам је први пут показано у ликовима јеванђелских жена. Свештеник Кирил Јолкин Православни Свето-Тихоновски богословски институт Извор: Саборни храм у Београду View full Странице

Često muškarcima smeta žensko koketiranje. Zaboravljaju da je priroda žene baš takva, koketna i zavodljiva. Što ne znači da žena želi svakoga za sebe. Ne. Već uživa u toj igri osmeha, pogleda i gracioznosti. Kao dete kada traži pažnju, onako iskreno jer uživa u njoj dok joj se prepušta. Žena vremenom shvati da život može da bude jako dosadan, siromašan i sve što joj preostaje je da od svega pravi predstave sa puno duha. Pojedini muškarci to ne shvataju, misle da im to žena radi namerno i da im se sveti, ne, žena ima potrebu da široko raširi svoja krila i da pleni oko sebe, sobom. A čime bi drugim? Žena uživa u pažnji i živi za tu pažnju. To joj ne treba uskratiti. Ona je kao ruža koja miriše za sve i koja je lepa za svakoga što ne znači da svako može da je otkine i prisvoji za sebe. Ženi ne treba uskratiti lepotu i zanos jer time joj se oduzima najdraža pozornica na kojoj igra. Prilagoditi ženu samo sebi znači prilagoditi sliku samo jednom okviru a čitavu njenu umetnost svesti samo na kućnu upotrebu. Žena nije samo za jedan zid. Žena nije samo za jedno skriveno ćoše u uglu sobe, žena je pesma čija melodija treba da zasvira gde god da se pojavi. Ako svuda mora da se stiša, smanji i ugasi, to više nije taj ritam i čarolija. Žena mora da veruje da je slobodna i srećna, nevažno pored koga se budi i sa kim je u vezi. Da bi muškarac u nju što duže bio zaljubljen on mora da je čuva onakvu kakva je bila kada su se sreli. Ako joj sva krila saseče svojim pravilima nema više ni onog leta koji ga je jednom privukao. Žena je i više nego svesna hladnoće i mraka koji se nazire sa druge strane i sve što radi, boji, ulepšava, je svesno bežanje od tog ponora. Žena posebno dobro zna šta je bol, klonulost duha i neretko joj je i to motiv da živi punim plućima samo da ne bi upala u tu zamku života. Žena je pre svega žena i treba joj dopustiti da bude žena, u svoj svojoj raskoši, savršenosti i nesavršenosti… Žena je pre svega žena koju je nemoguće svesti na definiciju i pravilo, ni ne treba. Ona je nekad vulkan koji ključa i zna da opeče, nekad divna tiha mirna voda koja greje sve oko sebe, nekad oluja kojoj ne znaš ni smer ni pravac a najčešće prolećno sunce koje zavodi sve oko sebe svojom toplotom i mirisima koje širi. Žena je žena i to joj nikada ne treba uskratiti. A kada to osetiš pored neke i sa nekom osetićeš i svu njenu lepotu koja se ravna sa najlepšom umetnošću, umetnošću života. izvor :

О рођењу највећег између рођених од жена, Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег. Долазак Светог славног пророка, претече и крститеља Господњег Јована најављивали су пророк Исаија и пророк Малахија, а када се време његовог рођења приближило Свети Архангел Гаврил најављује првосвештенику Захарији рођење Јованово, да ће Јованова мисија бити велика и благословена и од Бога и од људи. Његова проповед претходила је доласку Господњем, а Свети Јован је последњи пророк Старог Завета и први Апостол и евангелист Новог Завета. На шест месеци пре оваплоћења логоса Божјег, Господа нашег Исуса Христа, рођен је највећи између рођених од жене, свети славни Пророк, Претеча и Крститељ Господњи Јован. Рођен је пре Спаситеља како би припремио пут за долазак Богочовека у овај свет. Све је у животу Јовановом било једно велико чудо, почев од промисла Божјег да он буде рођен од бездетних и светих родитеља Захарије и Јелисавете, па све до његове мученичке кончине, све је у његовом животу било свештено и благословено. Пре рођења Христовог од Дјеве Марије, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од бездетне Јелисавете, поверовали рођењу које се имало догодити од преблагословене дјеве Марије. Претечино рођење по речима преподобног оца Јустина ћелијског јесте рођење највећег човека, Човека – али више Пророка, више Ангела, више Монаха, више Апостола, више Еванђелиста. Светим Јованом се завршава Стари Завет и њиме почиње Нови Завет. Он је васцелим својим бићем послужио тајни спасења крстивши Господа у реци Јордану. У богослужбеном животу наше свете цркве у само три случаја прослављамо све догађаје из живота: У празницима Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богомајке, као и у част Светог Јована. Рођење Јованово је детаљно описао Свети евангелист који је међу еванђелистима био и поуздани историчар. Име Јован значи благодат и милост. Празник је установљен у четвртом веку након одређења дана празновања Рождества Христова. Сведочанства из четрвтог века имамо у виду богате химнографије, али и у беседама Светог Јована Златоуста у овај празнични дан. Јован је одрастао у јудејској пустињи у којој је живео до своје тридесете године. Проповед Јовановог покајања имало је за циљ да припреми пут Господњи и поравна стазе његове. Због силине његове проповеди многи су мислили да је он обећани Месија. Послужио је тајни спасења погружавајући Господа у Јордан и бивајући послушан у свему вољи Божијој. Спаситељ на више места говори о Светом Јовану као највећем међу рођеним од женама. Први еванђелист јер је први благовестио радосну вест приближавања царства небеског, први апостол јер је указао на Господа, значајан пророк јер је руком дотакао Господа кога је проповедао. Свети Јован је земљаски анђео и небески човек, који је својим светим животом и послушности показао да свако од нас иако телесан, може да буде изнад свог тела, да својим врлинама и богоугодним животом буде изнад свог тела. (Детаљније о празнику рођења Светог Јована послушате у разговору вероучитељице Мирјане Бановић са аутором овог прилога, који је реализован у оквиру јутарњег програма Радија Беседа 4. јула ове године). Из синаксара празника рођења Светога Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег Када је Незалазно Сунце Правде – Христос Спаситељ наш хтео да засија свету, и већ био савио небеса и сишао у чистију од неба девичанску утробу, требало је да се најпре роди од нероткиње Његова звезда даница – свети Јован Претеча, да би ишао испред Господа као предвесник, проповедајући и говорећи: Иде за мном јачи од мене (Мк. 1, 7). Стога, када се светој Јелисавети наврши време да роди, она роди сина у старости својој, од оматореле утробе, као што у старо време Сара роди Исака. Тако, једно чудо претходи другоме чуду: пре но што Дјева роди Христа, стара Јелисавета роди Претечу Христовог, да би људи, видевши надприродно рођење од старице, поверовали надприродном рођењу које је имало бити од безбрачне девице, и рекли себи: „свемогућа сила Божја, која раздреши неплодност старице, у стању је да и чедну Дјеву учини Мајком“. – Зато чудесном рођењу Христовом претходи чудесно рођење Претече. То би тако зато, да се једним чудом свет припреми за примање другог чуда: да људи, угледавши старицу матер, лакше приме увекдевујућу Матер; да људи, поставши сведоци необичног рођења од престареле Јелисавете, припреме себе за вест о чудноватом рођењу Христа од Дјеве. Јер и у једној и у другој матери чин рођења превазилажаше законе природе, пошто је тако хтео Бог, коме се као Творцу повињава свака природа… Преглед празникâ и Свети Јован у богослужењу наше свете Цркве У току једне богослужбене године постоји шест празника посвећених Светом Јовану: 1. Зачеће Светог Јована (6. октобра); 2. Сабор Светог Јована (20. јануара); 3. Прво и друго обретење главе Светог Јована (9. марта); 4. Треће обретење главе Светог Јована (7. јуна); 5. Рођење Светог Јована (7. јула); 6. Усековање часне главе Светог Јована Крститеља (11. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки уторак посвећен је Светом Јовану, а поред тога приликом помињања на отпусту Свети Јован помиње се одмах након Пресвете Богомајке. На литургији се помиње у ходатајственој молитви, док се прва честица на проскомидији вади у његову част. У древним литургијским типовима можемо уочити учесталије помињање Светог Јована у богослужењима, ево и једног примера из Литургије Светог Апостола Јакова брата Господњег: „Поменимо Пресвету, Пречисту, Преславну, Благословену, Владичицу нашу Богородицу и увек Дјеву Марију, Светог Јована, Славног Пророка, Претечу и Крститеља Господњег, божанске и свехвалне апостоле, славне пророке и победоносне мученике, и све свете и праведне, да бисмо њиховим молитвама и заузимањем сви били помилованиˮ (завршна прозба велике јектеније). Химнографија у част Светога Јована У животу наше Свете Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Јованова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на Спаситељеву главу приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. О величини Светог Јована најбоље нам казују празници посвећени њему. Поред Господа и Пресвете Богородице, Света Црква само Светог Јована прославља више пута у току године и тако указује на духовну величину његове личности и незамењиви удео у искупитељском делу Господа Исуса Христа. Пророче и Претечо доласка Христовог, не умемо те достојно похвалити, ми који те љубављу поштујемо, јер неплодна тобом рађа и очева немост се ослобађа, славним и часним твојим рођењем: И оваплоћење Сина Божијега се свету проповеда. (тропар Рођења Светог Јована) Раније неплодна, данас Христовог Претечу рађа, и то је испуњење сваког пророчанства, које су пророци проповедали. На Њега (Христа) си на Јордану руку положио, јавивши се као Пророк Божијег Логоса (Речи), проповедник, уједно и Претеча. (кондак Рођења Светог Јована) Заамвона молитва на Сабор Светога Јована Крститеља Ангела у телу и највећег међу рођенима од женâ, Јована, Ти си, Владико Господе, изаслао пред лицем Оваплоћенога Јединороднога Сина Твога; преко чудесног рођења његовог показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога са неба на земљу, а тиме што је по смрти својој био проповедник умрлима показао си га подражаваоцем силаска Сина Твога у ад; Удостојио си га сведочења Сина Твога да је он „и више од пророкаˮ, а уз то си га удостојио и мученичког венца; Ти сâм, Господе, обасјај и нас сјајем живота његовог, а светлошћу проповеди његове води нас путем заповести Твојих и све нас уведи у небеско царство Твоје, милосрђем Христа Твојега, са којим си благословен, заједно са пресветим и добрим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. катихета Бранислав Илић Извор: Ризница литургијског богословља и живота ПОВЕЗАН САДРЖАЈ: View full Странице

БАБА ЗА ДЕДУ, ДЕДА ЗА РЕПУ… Одакле толика ескалација насиља мушкараца према женама, третирање жена као да су ствари, и одакле толика надменост, ароганција, дрскост, заузимање " мушког" става, и безобразлук, код жена? Обе ове појаве израстају из истог корена- НЕСИГУРНОСТИ, који се грана у страх, а страх у насиље, злостављање.. Мушкарци желе да буду ауторитет и ослонац женама, као што је и природно, али у пракси видимо да то често покушавају на силу, или на други, погрешан начин. Неки желе да имају "традиционалне" бракове, а под тим сматрају да жене требају да буду као робиње, слепо послушне, пошто су они, јелте, глава куће. Такав став не може задовољити ни мужа ни жену. Он, будући деспотског ауторитета, мисли да никада није довољно поштован, постаје сумњичав, љубоморан, уцењује је децом, одузимањем егзистенције, истеривањем на улицу и често прибегава насиљу. А жени је наметнути ауторитет бреме, које носи зато што мора, а незадовољство које непрестано расте, резултира прељубом, напуштањем мужа или мазохистичким трпљењем- "Док нас смрт не растави". Други опет мисле да ће женама бити ауторитет и ослонац, тако што ће их купити новцем, и обасипати скупим поклонима. Такви мушкарци, гледају на жене које су уз њих, као на нешто ,(ретко као на некога-личност, равну себи), што ће им подићи вредност, лепо ићи уз њих, и чиме ће се моћи хвалити. У суштини третирају их као ствари, које се не разликују много од њихових аутомобила, који такође, често " пеглају" несигурност власника. Као што каже песма “Дивљина” групе Београдски Синдикат: "Док обрћу се репа, ти само буди лепа, јер не види се дно, мог дубоког џепа." Када би се видело дно џепа, настала би опасна паника! Несигурност мушкараца код нас се пројављује у одговору на питање: "Када ћеш се женити?!" " Како да се женим, када немам пара-Која, и како ће ме гледати?" Као да је он банкомат,а не живи човек!? Али у поређењу са оваквим несигурним мушкарцем, банкомат је поуздан и сигуран, и ради како му је задато. Једино је изгледа, човеку побрљавио софтвер, па не ради како треба!? Напомињем, да не желим да од овога текста, правим исцрпну студију о типовима мушкараца, жена, и личности, него наводим карактеристичне типови за окружење, и менталитет у којем живимо. Све више се промовише снажна, успешна и независна жена. Да ли је таква жена довољна самој себи? Често можемо чути: " Не желим бити ничија робиња, нити желим да ме неко поседује, и уцењује тиме што ће ме држати у финансијској зависности"! У суштини, она је у праву, зато што је њен став настао као протест, против извитопереног става мушкарца, али порађа, другу крајност. Наиме, таква жена, у овом, суровом свету, мора да заузме став мушкарца, и да се користећи сва могућа средства, пробија кроз живот, што резултира тиме да мушкарци, будући несигурни, не смеју да им приђу, боје се, и осећају се инфериорни, не схватајући, да је такав став жена настао такође из несигурности, и њеног порода-страха, и осталих страсти. Изгледа да су у нашем друштву поприлично замењене улоге. Због чега се то дешава? По самој природи ствари, мушкарац, своју сигурност и стабилност црпи од Бога, који је једини, прави, сигуран и стабилан ауторитет. И док се год држи близине Божије, односно, док живи у љубави, и љубављу Божијом, мушкарац је "причасник" , Господње сигурности, стабилности и ауторитета, а жена то непогрешиво осећа и прихвата као најприродније стање. Само у овој ситуацији, мушкарац, иако је ауторитет жени, није супериоран, нити је жена, која је "потчињена' ауторитету мушкарца, инфериорна. Ауторитет, и сигурност, рађају се из жртве. Мушкарац који се безрезервно даје и труди , стиче ауторитет, без жеље да га наметне, а из ауторитета произилазе, сигурност и стабилност. Многи ће мислити да је овако нешто немогуће постићи, али, Богу је све могуће! Позвани смо на вежбање, подвиг( Двиг-ход, кретање, успињање), ка Богу, који је савршен, а да је то могуће, говори и Сам Христос, позивајући нас: "Будите савршени, као што је савршен и Отац Ваш Небески" ! Зато, држимо се за Христа, жене за нас, па као и у причи: " Баба за деду, деда за репу..." И ишчупаће нас Господ из замки овога света, и дати Вечно Царство у заједници са Свима Светима! Амин.

Људи мисле да је обављање одређеног посла "допринос друштву", а да је породични живот приватна ствар. Али, ако људи немају добро уређен породични живот, друштво ће платити цену – што оно и препознаје, али обично само кроз новац. Са хришћанске стране гледишта, неприхватљиво је да су улоге мушкарца и жене у друштву потпуно заменљиве, не због предрасуда према женама, већ због тога што су очинство и мајчинство највећи могући доприноси друштву. Хришћанство не затвара жену у кућу. Свете жене су се прославиле у многим различитим улогама и околностима. Али, најбољи дечији психолози се слажу са Црквом да родитељи имају различите улоге. Модел који препоручује библијско и светоотачко мишљење дефинише да је улога мајке важнија од свега другог што она ради, док је одговорност оца да заради за живот породице. Овом задатку он треба да посвети више времена и снаге. Овакав породични систем тесно је повезан са биолошким везама између мајке и деце. Не кажем да "Црква забрањује мајкама да раде ван куће". Кажем да треба да стави испред себе своју децу, као што треба да учини и отац. Такође треба да стави одржавање дома и атмосфеере у њему испред зарађивања новца. Тако исто и отац, али неко треба да заради новац, а он је први избор, ако је то изводљиво. Проблем је у томе што наше друштво сматра да су улоге родитеља заменљиве, а то отвара дилеме за мајке које друштво није предвидело. Свети идеал мајке је угрожен јер се бити мајка више не сматра важнијим од каријере или финансијских потреба породице. Брига о деци постаје све више институционализована. Пред жену су стављени неправедни захтеви, јер она није стварно у могућности да направи слободан избор између мајчинства и каријере. На напуштање каријере се не гледа афирмативно – то је штета и жртва. Овакав став такође има и педагошке последице – деца су приморана да се осећају лоше што својим постојањем "некога угрожавају". Избор начина живота у позападњаченим културама је још више сужен економским факторима, као што су цене станова – за живот породице неопходне су две плате. Хришћани који не живе у идеалном друштвеном систему још увек могу да покушају да се боре за вредности у сопственом животу, у шта спада и однос са светом ван куће. Иако и као домаћица и као мајка, жена сарађује са другима, мајчинство захтева снагу и време, посебно док су деца предшколског узраста. Ову чињеницу млади парови који се припремају за брак морају узети у обзир. Деци је неопходна мајка чије се присуство подразумева, тако да све што се дешава – укључујући и време без комуникације – долази природно као део дана. (Седмогодишња девојчица ми је поверила озбиљан проблем. Предложила сам јој да то каже мајци, а она је одговорила: "Нисам јој рекла јер је увек тако уморна када дође кући".) Не зове се случајно језик којим говоримо – матерњи језик. Молитвено присуство мајке у кући је од непроценљивог и животног значаја, чак и када су деца у школи или довољно одрасла да могу да остану сама код куће. Мајка мора да зарађује новац ван куће, било зато што новац који отац зарађује не подмирује потребе породице, било због њених личних душевних потреба или из других разлога. Уједно, са пажљивим и молитвеним дефинисањем приоритета, мора да пази да не падне у неку од следећих замки: 1) да мисли да је неопходно да ради пуно радно време или због зараде или због одмора од деце. Њен циљ је минимум одсуства, а не максимум; 2) да упадне у зачарани круг (мој пример је заснован на стварним догађајима и људима): њена плата је "неопходна" да би се платио ауто којим иде на посао или дадиља док је она на послу, или да би се платило летовање које је свима потребно јер су оба родитеља изложена стресту на послу...; 3) прихватање идеје овога света (или рекламних агенција) да породица мора да купује; 4) веровање да "квалитетно време" са децом може да се уклопи у њен распоред часова. Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице

Погледајмо како о човеку, приликом стварања, говори Књига постања: "Када је Бог створио Адама, виде да није добро да човек буде сам, и зато створи Еву, као друга и помоћника Адама". На другом месту исте књиге каже се да је Бог по слици и прилици Својој створио човека, "мушко и женско створи их". Карактеристично је да, након фразе "по слици и прилици створи их", други део фразе продужује и објашњава први део. Показује да икона Божија у човеку није независна од циља због којег је Бог створио човека, у виду два пола, мушко и женско. Овај циљ је изражен речима: "Није добро човеку да буде сам". Циљ стварања човека јесте заједница, и то заједница љубави. С том намером, Бог даје и заповест, која каже, а тиче се заједнице мушког и женског, тиче се породице, тиче се брака: "Тога ради, оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно тело". Овај исти стих, ове исте речи понавља и апостол Павле, у својој Посланици Ефесцима, када говори о Светој Тајни брака, када говори о браку. То је, такође, део који се чита на венчању између мушкарца и жене. Св. Григорије Богослов каже: "Будући да је човек створен са циљем да се остварује кроз заједницу љубави и будући да је Бог знао да ће човек пасти, да неће у старту ићи путем остваривања свога циља, он је створио мушко и женско, створио је полове и уградио сексуални афинитет између два пола, да би и онда, када се не воле између себе у старту, мушкарац и жена имали по својој природи афинитет једно према другоме, из кога, уз благодат Божију и труд, може да се изроди и пут који води ка заједници. Оставиће човјек оца својега и матер и прилијепиће се својој жени и биће двоје једно – јесу речи које нам откривају смисао и циљ мушко-женске заједнице, смисао и циљ брачне заједнице. Ми се често срећемо, у наше време, са сасвим другачијим поимањем брачне заједнице, и то је широка лепеза могућности: од чисто утилитарних, економских разлога, где неко ступа у брачну заједницу зато што је тако једноставније и лакше да се економски прође кроз овај живот. Људи ступају у један однос који најчешће је сам по себи осуђен на неуспех. Или, пак, у једној средини нормално је и природно је да се људи удају и жене, па онда, како године одмичу, ако се намера о склапању брака није остварила у неким, релативно или условно речено, ранијим годинама, између 20. и 25. и 30-те, онда брже-боље, што се скраћује време живота и што је бржи "биолошки сат", удају се да не би остали да штрче у односу на оно што је конвенционално. Зато и имамо савремене и модерне земље, као што су Америка или уопште Западна Европа, где је већ одавно много тога што је традиционално – превазиђено, да практично брак као такав се више и не сматра нечим што је неопходно за остваривање циља свога постојања. Затим, може да се деси да неко ступа у брачну заједницу и да мисли да је основни циљ брачне заједнице пород, деца. Наравно, ту се увек отвара питање шта ћемо онда са толиким бројем људи који су ступили у брачну заједницу и живели чак као честити хришћани, испуњавали Закон Божији, а нису имали деце. Долазе нам, дакле, ове речи Светога Писма, и то као једно од првих налога, првих заповести које Бог упућује тек створеном човеку, које нам открива да је смисао брачне заједнице, да двоје постану једно, управо по принципу и по примеру Свете Тројице... Двоје који потичу из различитих средина, са различитим навикама, из различитих социјалних статуса, често и у најмању руку, потпуно другачије и непоновљиво различите личности, ступају у брачну заједницу зато што је то Богом дати амбијент, Богом благословена атмосфера, Богом дати "ринг", тако да кажемо, у којој свако добија прилику да, живећи кроз заповести Божије, живећи кроз Цркву, остварује смисао живота као заједницу и као љубав. Где онај други, жена мужу или муж жени, постоји управо као личност кроз коју и уз помоћ које се афирмише свако понаособ, кроз давање, по примеру Оца у односу на Сина, потпуног пражњења од самога себе. Наравно, да то није нимало једноставан процес и нимало једноставан пут. То је нешто што је динамика живота и што траје од самог ступања у брачну заједницу, до краја живота. Дакле, основни циљ, и основни задатак, боље рећи, двоје који су у брачној заједници треба да буде међусобна љубав, са свим оним што то подразумева: и подвиг, и радост, и устајања, и падања, и одрицања, и жртве, али и међусобно прожимање у јединству. Ако дођу деца, онда, по благослову Божијем, она долазе у једну благодетну и плодоносну атмосферу и амбијент, у којој треба да расту као бића која ће, из тог гнезда, као пупољци, и као птићи излетети у сусрет некоме другом, да би са тим неким другим, опет, остваривали јединство кроз брачну заједницу. Рекох да то није нимало једноставно, и то нам, показује прича која се такође чита на чину Венчања: прича у којој Христос, на свадби у Кани Галилејској, по први пут открива Себе као необичног, да се тако изразимо. По први пут чини неко чудо, тако што претвара воду у вино. Претварајући воду у вину, он показује шта је циљ заједнице, где користи воду као символ пролазности и символ овога света, а користи вино као символ вечности, као символ љубави. Дакле, брак постоји да би био простор који укључује у себе све оно што јесте историја и да би био простор који преображава историју у вечност, кроз присуство Божије. Наравно, карактеристично је то да Христос то чудо чини на крају, на крају свадбе, хотећи да покаже да савршенство и пуноћа долазе тек на крају, а не, како је то чињеница најчешћа за данашњег човека, да највећа љубав буде на почетку и да онда то буде једно буре пуно меда, које, како протичу дани живота, тако се и то буре празни и на крају најчешће остане само љуштура, тамо где и то остане. Апостол Павле врло језгровито говори о односу мушкарца и жене, кроз брачну заједницу, где пореди тај брак са односом Христа и Цркве. И апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Мислим да је сувишна свака реч када говоримо о томе како Христос воли Цркву. Ако бисмо размишљали језиком, рецимо, философије или модерног права, и када бисмо замислили тај моменат када дођемо до разрачунавања са Богом, очекивали бисмо да Бог, Који је апсолутан, када ми изнесемо пред Њега оно што ми јесмо, тј. своје грехе, да нас Он удари на крст, да нас распне. А имамо ситуацију да ОН долази на Крст и ОН се за нас распиње. Дакле, Христос воли Цркву тако што Он даје Себе. Ти Мене не разумеш, али Ја због тога хоћу да се жртвујем. Дакле, то Распеће јесте распеће на твом неразумевању, на твом одбацивању, на твојој неспремности за милосрђе, итд. Заправо, распеће и узлазак на крст подразумева увек узимање слабости оног другог и ближњег на себе. Ту би, заправо, могла да дође формулација која одражава однос мушкарца и жене по слици Христовој према Цркви, да је свако од супружника позван да се обуче у онога другога. Не само да га разуме, него да буде на његовом месту, да се поистовети са њим, да га изнутра осећа. Јер, у том процесу облачења себе у другога, ми видимо остваривање јединства. Поистовећивањем себе са другим, ми видимо, заправо, кенозу и смирење, пражњење себе од себе самога, од свега онога што ми имамо. Али, то поистовећивање са другим и лишавање себе онога што јесам – није губитак, није потирање, него јесте, заправо, највећа афирмација и потврда себе, јесте истинско и право узрастање, што јесте парадокс вере и што јесте парадокс љубави. Љубав има другачију логику, своју логику; логика срца је апсолутно другачија од логике ума, или је бар најчешће другачија. Дакле, апостол Павле каже: "Мужеви, волите своје жене као што Христос заволе Цркву и Себе предаде за Њу". Даље, "тако су дужни мужеви да воле своје жене као своја тијела, јер који воли своју жену, самога себе воли" – видите то поистовећивање себе са другим, кроз даривање, кроз давање себе другоме, кроз љубав према другоме – ја растем. Јер, "нико никад не омрзну на своје тијело, него га храни и његује као и Господ Цркву". И, завршава апостол Павле: "Тајна је ово велика, а ја вам говорим – наши преводиоци су превели – о Христу и о Цркви", међутим, у оригиналу стоји предлог у – "ја вам говорим у Христу и у Цркви". Дакле, само својим силама, и само својим снагама, и само својим способностима није могуће остварити немогуће, али у Христу и у Цркви, тј. уз помоћ благодати Божије, и уз препознавање себе као иконе Божије и света као дара Божијег, и те како је могуће остварити љубав, која је, заправо, стваралачка. Кроз љубав према другом ми се афирмишемо, остварујемо, љубав је и стваралачка, љубав је и смисао и циљ нашега живота и постојања. Извор: Саборна Црква у Београду View full Странице

У недељу, 22. априла. 2018. године, на дан када се Света Православна Црква сећа жена Мироносицâ, првих сведокâ Васкрслог Христа и када се обавља спомен благообразног Јосифа из Ариматеје и Никодима, потајних ученика Господа нашег Исуса Христа, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки Господин Давид служио је Свету Архијерејску Литургију у манастиру Светих Јоакима и Ане у Стрмцу код Бруса. Епископу су саслуживали Архијерејски намесник жупски протојереј Вукман Петровић, старешина цркве Преображења Господњег у Брусу јереј Иван Жарковић, игуман манастира Светог Стефана у Лепенцу јеромонах Серафим, протођакон Андрија Јелић и ђакон бруско-александровачки Милан Качаревић. Звучни запис беседе По прочитаном Јеванђељу Епископ је поучио окупљени народ подсетивши нас на значај идења за Христом и благоразумни страх Мироносица као првих сведока Васкрслог Христа. Присутни народ се на крају Свете Литургије причестио светим Христовим Тајнама, после чега се са својим Епископом окрепио за трпезом љубави која је припремљена трудом свештеника Ивана Жарковића и ђакона Милана Качаревића. Благодарећи Господу за све, опростили смо се са Епископом духовно озарени и ојачани, молитвено ишчекујући неки нови сусрет. Извор: Епархија крушевачка View full Странице

У два текста које сам јутрос прочитала, налетела сам на, у суштини исте концепте: Да се разумемо - одавно сам приметила обичај поређења лепоте супруга различитих мушкараца, поготову је то било очигледно са порастом алт-ред културе (пример* г-ђе Мишел и Меланије). Оно што мени уопште (не претерујем) није јасно је концепт љубоморе због лепше жене. Немам никаквог личног искуства са тиме, за дечка/мужа. Оно што ми се јесте дешавало је да ми се допадне дечко другарице - што је чини ми се, основно, с обзиром на чињеницу да се свакако и на такве случајеве односи Десета Божја заповест - Не пожели ништа што је туђе., али љубомору јер је њен дечко лепши не знам ни како бих почела да замишљам. Мислим да је тема јако занимљива, волела бих да чујем лична искуства са овим и оваквим видом (типом?) љубоморе.

Протонамесник Милорад Мировић, парох при Светоуспенском храму у Новом Саду одржао је предавање 25. марта 2018. године, у дворани Светосавског дома у Вилову, на тему: "Подвижништво Марије Египћанке као израз службе жена у Цркви". Прилог смо преузели са званичне интернет странице Радија Беседа. View full Странице

У командама и јединицама Војске Србије данас је пригодним свечаностима обележен 8. март – Дан жена. На пријему који је организован у Команди Копнене војске у Нишу, командант Копнене војске генерал-потпуковник Милосав Симовић честитао је 8. март припадницама Команде Копнене војске, Командне чете, Вода ваздушног осматрања и јављања, Дома Војске Србије – Ниш и Првостепеног војно дисциплинског суда и тужилаштва - Ниш. Међународни празник Дан жена свечано је обележен и у свим јединицама Копнене војске. Поводом Дана жена, у Команди за обуку организован је пријем за све колегинице, којима се пригодним речима обратио заменик команданта Команде за обуку бригадни генерал Јелесије Радивојевић. У команди и јединицама РВ и ПВО, Дан жена прослављен је уручењем пригодних поклона припадницама тог вида Војске Србије. Честитајући празник жена припадницама РВ и ПВО у Дому ваздухопловства у Земуну, заменик команданта РВ и ПВО бригадни генерал Сава Миленковић је истакао бројне предности које је донео масовнији пријем жена у јединице српског ваздухопловства. Међународни празник жена обележен је и у свим организацијским целинама Министарства одбране. Кадети Војне академије су својим колегиницама будућим официрима, у знак пажње, уручили пригодне поклоне. Међународни дан жена или Осми март, посвећен је женама и обележава се сваке године на тај датум као дан борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца. Као међународни дан жена, 8. март прихваћен је 1917. године, а Уједињене нације су од 1975. године и службено почеле да обележавају Међународни дан жена.

Вулин: Најупорнији критичари али и највећи ослонац су жене У Великој ратној сали Старог генералштаба у Београду одржан је пријем поводом 8. марта – Међународног дана жена који су уприличили министар одбране Александар Вулин и начелник Генералштаба Војске Србије генерал Љубиша Диковић. Честитајући празник свим колегиницама, министар одбране изразио је у име свих припадника Министарства одбране и Војске Србије искрено поштовање и љубав према свакој дами која је припадница система одбране. – Ви сте увек најжешћи, најупорнији критичари, али и највећи ослонац и највећа радост. Зато увек имам трему када говорим пред вама јер знам да ме добро видите и да сваког од нас познајете боље него што бисмо ми то желели. 6.670 наших припадница у оквиру Министарства одбране сваког дана даје све од себе да би наша земља била боље и сигурније место за живот. 1.612 наших припадница сваког дана с оружјем брине да Србија буде сигурна и безбедна, рекао је министар Вулин, додајући да сваког дана свака од њих, попут њихових колега, настоји да буде боља, обученија и припремљенија како би свет око нас био боље место за живот. Министар одбране захвалио је дамама на годинама пожртвованости и верности и на годинама буђења наде, али и на храбрости да одаберу војни позив и тако храбро и сигурно преузму дужности које су годинама биле резервисане искључиво за мушкарце. – Ви сте све препреке одавно прескочиле и доказале нам колико свака припадница у нашем систему вреди и колико можемо да учимо једни од других, јер нису ово два супротстављена света, рекао је министар одбране. Он је подсетио да свако јутро када припаднице Министарства одбране и Војске Србије обуку униформу или када дођу на своја радна места, нису сигурне када ће се вратити кући, јер је њима поверен посао да учине све како би земљи било боље, свесно занемарујући своју породицу. Зато, истакао је он, треба захвалити и породицама запослених у Министарству одбране и Војсци Србије на стрпљењу, ентузијазму, поверењу и љубави коју осећају према систему одбране. Међународни дан жена обележава се 8. марта као сећање на дан борбе за економску, политичку и социјалну равноправност жена и мушкараца. Први национални Дан жена обележен је 28. фебруара 1909. године у Сједињеним Америчким Државама након декларације коју је издала Социјалистичка партија Америке. Као међународни дан жена, 8. март званично је прихваћен 1917. године, док су Уједињене нације 1975. годину прогласиле за Међународну годину жена и службено почеле обележавати Међународни дан жена.

Не мислим да требају да буду у положају муслиманки, Боже сачувај. Али, када су и питању чисто црквене теме, нарочито оне осетљиве попут решавања разних црквених размирица, раскола и сл., да се сходно препоруци светог апостола Павла не требају мешати због своје Богом дане осећајности, темперамента, заљубљивости, гледања много чега кроз призму естетике... Иначе се као ревносни хришћанин залажем за ПОЗИТИВНУ ДИСКРИМИНАЦИЈУ ЖЕНА - да жене не требају радити исти број година за пензију попут мушкараца (то се у Хрватској нпр. изједначава због одлуке уставног суда), да се им осигурају лакша и безбеднија радна места - нпр. жене које раде у полицији да не буду на улици на минусу, а и шта ће уопште жене у војсци и полицији, то су мушка занимања. Скандалозно је колико је случајева силовања у амричкој војсци: https://www.in4s.net/samo-u-jednoj-godini-vise-od-20-000-slucajeva-silovanja-u-vojsci-sad/ Такође је и превише жена међу наставничким кадром. Док је некада било више учитеља него учитељица деца су се природно боље повргавала ауторитетима у друштву, била више дисциплинована... Да раде као наставнице ми је ок, али да учитељи дугорочно боље утичу на децу од учитељица, то је сигурно. Такође мислим да је боље да жена има мање међу судијским кадом због због своје Богом дане осећајности, темперамента, заљубљивости, гледања много чега кроз призму естетике... Ево нпр. "Драгана Милошевић" глобални модератор у једној осетљивој црквеној теми где је потребна помирљивост и дипломатичност као је што случај тзв. Епархије у егзилу, кад сам озбиљно започео тему шта је написала: "Нећу да се свађам". Значи - једва се суздржава да не плане на тако осетљиву тему, сасвим у складу са мојим размишљањима!

Када водите разговоре о томе зашто код нас жена може или не може да буде свештеник, коју аргументацију наводите?

Трибина „Шекспир: Жена, мајка, краљица“, која је одржана у Клубу “Трибина младих” новосадског Културног центра изазвала је велико интересовање младих. О енглеском песнику и драмском писцу, Вилијаму Шекспиру, говорили су уредник сајта Видовдан и Поуке, Жељко Ињац и предавач на Факултету за медије и комуникације у Београду, др Даница Игрутиновић *, такође, један од уредника портала Поуке.орг. Вилијам Шекспир (1564 – 1616), енглески песник и драмски писац живео је у тзв. Елизабетанском периоду када глумачка професија није била нарочито омиљена међу протестантским верницима који су преовладавали у Енглеској. Јунакиње његових драма биле су често одважне, прерушене јунакиње, али ретко и мајке. У том периоду, навео је Ињац, одсуство мајчинске фигуре у Шекспировим делима може да се тумачи и објашњава управо историјским околностима. У Лондону је у том периоду постојало седам активних позоришних трупа и оне су углавном биле под протекторатом вишег или нижег племства. Шекспирова трупа била је под тим протекторатом, а занимање за позориште било је велико упркос религијском и друштвеном ставу да су глумци неморалне особе. Већ после смрти краљице Елизабете I, 1603. године, пуританци су порушили скоро сва позоришта и глумачка професија је била практично забрањена. У наставку трибине, др Даница Игрутиновић која је докторирала на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду, са тезом из области шекспирологије, говорила је о женама које су приказане у Шекспировом опусу као „беспрекорне и ничим умрљане“. – Постоји седам женских фигура које ни на који начин нису проблематичне, а то су: Јулија, Џесика, Порција, Розалинд, Виола, Имоген и Нериса. Оне су се током представе, у једном тренутку, без икаквог разлога, пресвлачиле у мушко да би или побегле од некога ко их прогони или без неког посебног разлога – навела је Игрутиновићева. По мишљењу Игрутиновићеве, Шекспир је шири од сваке могуће идеологије и од сваког могућег доба. Шекспир, другост, идентитет: да ли је Калибан „ми“ или „они“? „Другост“ – лакановски одраз без кога сопство не постоји – означава све оно што нисам „ја“. У правоверним монотеизмима, Други у односу на субјективитет сваке особе јесте Бог, јер се једини јаз поставља између створења и творца. За разлику од тога, у дуалистичким системима Бог има свој одраз у воденом огледалу материје, која је другост у односу на Њега, али и на сваку божанску искру духа која се налази у људским бићима. У ренесансном неоплатонизму, дуалистичком филозофском систему који је испуњавао ваздух који је Вилијам Шекспир удисао, материја је све оно што „ми“ нисмо – тамна, ирационална, хаотична, флуидна, анимална – а оно што у себи признајемо за своје (свест, разум, савест) има то „друго“ довести у ред, бар у прокосмичким варијантама неоплатонизма, које су изнедриле концепт теургије. Док је теологија наука и говор о Богу, теургија је чињење божанских дела, а теург/маг/алхемичар својим делаљем уноси ред супериорног духа у инфериорну хаотичну материју која га окружује. С једне стране, хијерархија се овде потврђује: краљ Лир, рецимо, тврди да сме да кује новац, да утискује свој лик у безобличну материју света, јер је краљ; али, с друге стране, дуалистичка метафизика неоплатонизма субверзивно, без обзира на друштвени положај, сваком субјекту – искри духа, суштински једнакој Богу – даје право и обавезу да по свом лику уређује „ниже“ и материјалније сфере космоса. Без овог коперниканског обрта у филозофији и теологији, с једне стране, тешко би било замислити успон хуманизма, али и подршку развоју науке, технике, медицине – које су у раном модерном добу неретко биле доживљене као покоравање природе. Оно је било у најмању руку сумњиво за правоверје које природу види као створену добром од Бога, али похвално за прокосмички настројене дуалистичке системе, које цео свет виде као вишу божанску природу која уређује нижу као што вртлар уређује врт. С друге стране, теургија као концепт уграђена је у неколике дискриминаторне идеологије: маг може, рецимо, фигурирати као кротитељ ирационалнијих, телеснијих жена, али и као колонизатор који цивилизује инфериорније, тамније, материјалније „дивљаке“. У Шекспировој Бури јасно се виде оба ова процеса: маг Просперо са острва које заузима изгони „злу“ вештицу Сикораксу (којој се не може јасно утврдити кривица, па ни разлика у односу на Проспера, осим по полу – обоје управљају елементима, али он, као мушкарац, „натприродно“, а она, као жена, „неприродно“) и поробљава њеног сина Калибана, кога назива „отровним робом“, „вештичиним семеном“ и „створом мрака“, али о концу и признаје „за свог“. Гневан, лењ, незајажљив, па и силоватељ у покушају, Калибан је, може се рећи, Шекспиров анахронистички одговор Русоу: дивљак не може бити племенит – и мора бити зауздан одозго. Калибан је живописна представа ирационалних нагона материје којима мора управљати и цивилизовати их над-ја духа. Ова неоплатоничарска дихотомија дух/материја извршила је трајни утицај на развој цивилизације коју називамо „западном“ и коју можда стога пре можемо назвати постнеоплатоничарском него постхришћанском. Та дихотомија никада није сасвим нестала, мада се повукла са површине и сада је можемо уочити испод ње, у разним имплицитним поређењима. Очитава се тренутно, рецимо, и у извештавању о избегличкој кризи: мигранти тамније боје коже представљају се као „други“ и приказују изразито флуидно и анимално. Тако наилазимо на новинске наслове у којима се имамо уплашити зато што наилази „река“, „талас“, „поплава“, па и „најезда“ миграната. Избеглицама се такође у катастрофичним чланцима (пре)лако приписују претерано телесне, незајажљиве, криминалне, па и силоватељске тенденције. Калибан је враћен у живот, али Шекспир му је свакако бар дао право да говори у своје име – за разлику од многих савремених новинара. Са Шекспировим Калибаном је лако саосећати – острво које Просперо колонизује поробљавајући га заиста јесте његово по његовој „мајци Сикоракси“ и до краја Буре остаје недоречено шта тачно даје Просперу право на то да га претвори у свог роба. Он можда јесте варварин, али није сасвим јасно због чега нема право то и да остане на сопственом острву. С тим на уму, занимљиво је и погледати одговор етничке скупине назване „Срби“, која се почесто налазила у улози „другог“ разних „западних“ цивилизација, на ову присилну идентификацију са Калибаном. С једне стране, то је довело до једног готово трагичног обрта: у неким је супкултурама неотесани, насилни варварин постао симбол бунта и „мужевног“ националног идентитета, често, чини се, просто у инат. С друге стране, саосећање које су многи припадници српске етничке скупине упутили избеглицама, савременим „Калибанима“, „другима“ западне цивилизације, далеко је од трагичног. Даница ИГРУТИНОВИЋ, ПОЛИТИКА-Културни додатак, 23. април 2016. године * Др Даница Игрутиновић докторирала је на Филозофском факултету УНС са тезом из области шекспирологије. Објавила је више радова на разне теме везане за књижевност, медијски дискурс, религију, филозофију, род и сексуалност. View full Странице

У овој земљи која има католичку традицију нико озбиљно не размишља о положају жене свештеника. Наше време које говори о слободи жена, женској независности, једнакости у служби мушкараца и жена, положај жене свештеника подразумева лишавање ових права, жена је и у немогућности да икада постане свештеник. У традицији у којој је сваки други положај широко отворен за женски род, то може да делује као дискриминација. То што је овај положај необичан и незахвалан за данашњу модерну жену, за жену свештеника он је поитпуно природан и она га прихвата са поносом и радошћу која у потпуности прожима њено биће, и са захвалношћу што и она на неки начин, мада посредно, припада свештеничком клиру. Прилично је тешко говорити о супругу који се недавно упокојио, објективно гледано, али са друге стране радост је говорити и поделити са другима успомене које имам. То је била једна сасвим обична младост и познанство: обоје матуранти – он у средњој школи Карно и руској гимназији, ја на Колеџу Свете Марије Невске, дипломирали на Сорбони, сведоци Другог светског рата. С једне стране, васпитани у строгом и идеалистичком уређењу старе Русије, живота уређеног у ритму Цркве, празника, традиције и руског наслеђа које је подразумевало честитиост, а са друге стране – свет Волтера, Верлена, Пруста, лепота Париза, утваре Москве и Санкт Петерсбурга. Усред тих различитих утицаја, ако не и опречних, ето, упознала сам у седамнаестој години једног младог богослова од деветнаест година оног дана када је уписао Теолошки институт Светог Сергија, у припрати Цркве. Рекао ми је: „Очаран сам што сам Вас упознао… и знајте да немам никакву намеру да постанем монах!“ Исте вечери некоме је саопштио да је тог дана упознао своју будућу жену. Похађао је Институт са намером да постане свештеник, имао је деветнаест година и већ је сасвим био оно што је и био целог свог живота.

Замолио бих теологе и оне који знају одговор на ово питање да и одговоре: Дакле, ко је била жена Каинова? Да ли му је то била сестра? Или је Господ створио још људи? Или нешто треће?

Многе су невоље праведних, и од свих њих избавиће их Господ. Пс. 33,19 Прођосмо кроз огањ и воду, и извео си нас у починак. Пс. 65, 12 Жене руских новомученика и исповедника су прошле тежак и тужан пут. Оне су носиле велики подвиг усред безбожног света, подижући своју децу и трпећи оскудицу, угњетавања власти, глад и сиромаштво. Пролазећи свој крсни пут, уз повремену клонулост духа и тугу, оне не само да нису показивале слабост већ су налазиле у себи и снагу да се моле Богу и славе Га. Како су као такве опстале? Како су остале верне Христу? О томе говори наш чланак. У породици познатог московског свештеника и даровитог проповедника, о. Михаила Шика, након његовог првог хапшења беше остало троје деце. Оставши готово без средстава за живот, његова попадија је морала да путује са својом шестомесечном ћеркицом из Сергијевог Посада за Москву због посла. Остваљала би девојчицу код рођака, а онда би јурила у Историјски музеј, где је радила као водич. После посла се са намирницама и пеленама у ранцу, и малом ћерком у наручју, свакодневно враћала натраг у Посад. Униније њој није било својствено – пише њена ћерка Јелисавета у својим белешкама – Након мог рођења мама је овако писала оцу у затвор: Нека би ти Бог дао стрпљења да издржиш. А ја се кроз чежњу за тобом осећам безмерно срећном због тебе, и знам да је пред нама радост сусрета, и верујем да нам се она неће одузети, и молим се само да је ми сами не покваримо... Отац Михаил је стрељан 1937. године на стрелишту Бутово у близини Москве. Супруга Наталија га је тражила по разним затворима, и не знајући још ништа о његовој судбини, написала му је пред смрт дирљиво опроштајно писмо: Драги мој, непроцењиви пријатељу! Ето, већ је прошло и моје последње пролеће. А где си ти? Твоја судбина је и даље загонетна и мистериозна. Још увек се назире трачак наде да ћеш се вратити. Међутим, ми се више нећемо срести, а тако сам желела да те дочекам. Но, због тога не треба очајавати. Да смо се срели, још би нам теже пао растанак, а мени је време... Твоје име је за децу светиња. Молитве за тебе – најинтимнија ствар која их уједињује. Ја им понекад нешто причам, да не би у њиховом сећању избледиле црте твог духовног лика. Сећање на драгу особу је увек у срцу оног који воли, па чак и кад се налази у предворју смрти – све мисли су само њој упућене. Не можеш да престанеш да се дивиш висини духа и благочестивим односима међу овим светим људима. Међу њима је била она љубав, која, по речима апостола Павла, никада не престаје (1 Кор. 13, 8) и пресељава се у вечност. Попадија Александра Сергејевна Голишева је чувала последње писмо оца Николаја иза иконâ, као светињу. У овој опроштајној свештениковој забелешци, коју је написао у затвору непосредно пред смрт, открива се његово невероватно смирење и безгранична љубав према породици. За мене се не секирајте... – пише отац Николај. Знајући шта га очекује („ако икако преживим“), настављао је: Бринем за вас. Ви немате ништа... Последње речи забелешке су скоро као молитва: Бог нека вас чува, драги моји. Будите јаки и молите се за мене, не памтите ме се по злу... Опростите ми Христа ради... Љубим вас и молим Бога, да вас Он сачува. Немојте заборавити Бога, Богородицу и светог Николаја, чијем вас заступништву предајем. Ваш татица – који вас воли до гроба. Свети Игњатије (Брјанчанинов) је о љубави, као о великом Божијем дару, писао: И дају се људима људи привремено по плоти и заувек по духу. Ова љубав чини чуда, јер она и након смрти дарује вољеним душама могућност да опште. Свештеномученик Василије Надеждин у последњем писму из Соловецког логора оставља својој супрузи, може се рећи, као неко духовно завештање: Благосиљам те за твоју љубав, за пријатељство, за твоју оданост мени... Нека буде воља Божија! Ми ћемо дочекати радосни сусрет у светлом Царству љубави и радости, где више нико неће моћи да нас растави – и ти ћеш ми онда испричати како си проживела живот без мене, како си успела хришћански да васпиташ нашу децу, како ти је пошло за руком да им створиш аверзију и гађење према мрачном безбожном погледу на свет, и да у њихова срца утиснеш светли Христов лик... Попадија свештеника Сергија Сидорова, који је последње године свог служења провео у Владимирске области, није морала да пише захтеве Народном комесеријату унутрашњих послова да би сазнала о судбини свог мужа: он је, по сведочењу ћерке Вере, сам саопштио својој супрузи у сну о смрти. Таква комуникација је могућа под условом да људи живе истим духовним животом, и да он сав буде испуњен Богом. Попадија свештеномученика Илије Четверухина, московског свештеника који је умро у логору на Вишеру 1932. године, присећа се речи из канона Свете Педесетнице: Растанка вам неће бити, о пријатељи. Скоро ће петнаест година откако је мој о. Илија отишао Господу – пише Јевгенија Леонидовна – али ја не осећам да сам растављена од њега. Ми дословно настављамо да живимо један живот. Често када пролазим кроз неке недаће чујем у себи његов охрабрујући глас: „Ништа се не брини, мајчице, ти си мој јунак“. Тако је он мени знао да каже, након чега ми је одмах постајало лакше. А уколико радим нешто погрешно, тј. не онако како би он хтео, видим у сну као да је негде далеко од мене и болно стеже срце. Било је случајева када су се мученици старали о подизању своје деце и након смрти. Присећа се ћерка оца Михаила Шика: Мајка је одмах после татиног хапшења отказала претплату на „Пионирску истину“, наводећи да ју је у сну отац критиковао због ње, будући да сваки човек наручује лист своје странке, а ми се овој „странци“ нисмо припадали. Одрицања и туге нас уче да изнова процењујемо однос према земаљским вредностима и душевним, тј. световним привезаностима. Протојереј Илија Четверухин је пре хапшења волео дуго да седи у библиотеци, и за то време породица није смела да га узнемирава. Касније је он признао свом сину: Драги моји, љубав према књигама ми је сметала да вас на прави начин волим. И протиници је такође писао: Опрости ми ако сам ја своју љубав делио између тебе и библиотеке. Ти си сада за мене – једино благо. Ох, како ја чезнем за тобом! – каже он у другом писму – Ни за слободом, ни за кућом, ни за књигама, само за тобом! Када би ти била овде поред мене, ја бих био срећан! Понекад су породице свештеника трпеле оскудицу и у оном најосновнијем. Ћерка свештеномученика Димитрија Кедроливанског, из села Круги Јегорјевског рејона, носила је хаљину сашивену од очеве мантије. А у породици тверског свештеномученика Николаја Морковкина је било шесторо деце када су власти, опорезујући их претераним порезом, одлучиле да заплене и зимску памучну баћушкину мантију, коју је матушка желела да прекроји кћеркама у капут. Родитељско срце је уздрхтало. Ето управо те ствари моја жена и ја смо одлучили да не дајемо, ради дечије заштите – причао је касније отац Николај. Због тога су свештеника и његову попадију послали у изгнанство, оставивши децу саму. Касније ће баћушка, из затвора, написати у писму следеће: Сада сам постао богатији, али не оним пролазним што трули и распада се, него оним што остаје до гроба, тојест богатством духовног живота. О својој супрузи он је говорио: Мислио сам да она неће преживети такав, како се нашем поимању чини – тежак крст ... Међутим, сваком ко верује у Бога крст се даје према снази, и сваком човеку који има веру макар и као зрно горушичино, све је могуће. Свештеномученик Илија Четверухин је непосредно пред смрт рекао својој жени приликом сусрета у логору: Овде пролазим кроз другу духовну академију, без које ме не би пустили у Царство Небеско. Невероватне су постојаност и храброст, са којима су прихватале искушења многе породице свештеника. Њих духовно сиромаштво у спољашњем окружењу није тиштило ни огорчавало. Ћерка оца Сергеја Сидорова Вера, присећа се како је њена мајка, смејући се, њихову собу називала „брлог“. Родитељи су спавали на поду, покривајући се чим пре стигну, јер су јоргани и чаршави били веома истрошени; сва њихова одећа је висила на ексерима, а ствари од четворо деце, која су спавала на клупи и креветима, чувале су се у пакетима од пошиљки. Једном се у њихову собу ушуњао лопов. Видевши такву беду, он се озбиљно посрами. Приметивши матушку Татјану која је утом промицала, он само рече: „Нема треба да се плашите оскудице, све ће се решити“. Страдања су челичила дух тих људи, уздизала их изнад мирске сујете и ослобађала од земаљских брига. Једном су оца Сергија питали како је, поред тако велике породице, одлучио да постане свештеник. Ако би њега „повели“, коме би онда он оставио своју децу? Отац Сергије је одговорио: Царици Небеској. Ако ја страдам, то ће бити за Њеног Сина. Ви дакле допуштате могућност да ће Она оставити моју децу? Никад! Спасиће их и заштитити. Два месеца касније оца Сергија су ухапсили, и он је погубљен. Али се очева вера у то да ће Царица Небеска спасити и заштитити његову децу, обистинила – писала је његова старија кћерка Вера. – Колико је у то време било уништених породица. Одвели би мужа, затим жену, а децу дали у сиротиште, да забораве све што је везано са њиховом породицом – њена предања и њене светиње. Нас нису дирали, иако су многе жене свештеника послали у логоре. У житијима светих новомученика често се срећу моменти, када их њихове попадије умољавају да зарад породице промене место службе или да се преоријентишу на обичан посао, напустивши служење Богу. Али не треба их осуђивати за тај природни страх за себе и своју децу. Није срамота бојати се – каже отац Сергије Сидоров – сви смо ми људи, а људи су слаби, али не треба показати слабост. Па Бог је сигурно са нама, и он нас нигде неће оставити. Чувени песник 19. века, А. Н. Мајков је писао: Што тамнија је ноћ, то светлије су звезде, Што дубља је туга, то ближе је Бог. И, заиста, Бог није остављао те људе у најтежим околностима. Вера им је помогала да их преживе и у исти мах творила чуда. Уистину онај који се узда у милост Госпоњу у њој и изобилује. Сећам се, то је било на око шест месеци после хапшења оца – пише Вера Сидорова. – Били смо у великој оскудици, будући да нисмо имали ни пребијене копејке, а дугови на све стране. Мама је седела на кревету и дојила тромесечног Серјожу (пето дете, које никада није ни видело свог оца), а ја сам се нечим другим занимала. Одједном ми мама рече: Вера, погледај испод веша у сандуку, можда је тамо случајно преостао макар још један замотуљак... Замотуљкомсмо ми називали сићу увијену у парче папира, коју је отац добијао за служење. У њима су били и бакарни и сребрни новчићи. Али ја сам знала да у нашем једином сандуку, у ком смо држали одећу...одавно већ ништа нема. Рекла сам то мами, а она ми је на то одговорила: Помоли се Николају Угоднику. Он је покровитељ породице Сидоров, а ти си дете, он ће боље тебе да чује и онда нам можда и помогне. Затражи да ти пошаље замотуљке. Ја сам се тихо помолила, отворила сандук и почела да претурам по нашим изузетно старим и поцепаним кошуљама и чаршавима. И наједном – још ми се срце стеже – повиках мами: Замотуљак! Почех да га одмотавам, кад у њему новчићи од по двадесет копејки! Наставих даље да тражим, кад имам шта видети: један, други и трећи замотуљак у ћошковима сандука, и у сваком од њих новчићи – и то не бакарни, већ сребрни! Мајка ми није веровала када сам јој вичући саопштавала шта се дешава, будући да смо у протеклих неколико месеци не једном претурале исти тај сандук, али је све из њега било још одавно потрошено... Захвали се, Вера, светом Николају – рече ми мама. Седам замотуљака сам тада нашла. У породици подмосковског свештеника Александра Парусникова, где је било десеторо деце, десило се ништа мање запањујуће чудо. Представници власти су породици одузели краву, што је код ближњих оца Александра изазвало велику панику. На попадијину узрујаност он је одговорио: Сашењка, Бог дао – Бог и узео. Хајде да прочитамо благодарствени молебан. Од тог времена кад им је одузета крава, сваки дан се на степеништу појављивала корпа са боцом млека и двема векнама хлеба Старија деца су дуго времена дежурала код прозора са погледом на трем, не би ли дознала ко им доноси хлеб и млеко. Дешавало се да су чак до ситних сати тако стајали, али им се није дало да виде добротвора. Господ јача веру Својих чеда. Међутим, налазећи се поред нас, милостиви Бог нас често проверава како носимо свој крст и са каквим срцем прихватамо тешкоће и страдања. С. Бехтејев је врло прецизно описао то тешко бреме у једној од својих песама: Зато што је у том страшном, мучном часу Тако тешко бреме крста, Јер се читав сатанин ад окомио на нас Због служења заветима Христа. Многи су били запали у очајање тада, када се чинило да не постоји ништа и нико у кога би се могло уздати. Дешавало се и да попадија Татјана Сидорова каже својој деци: Све је изгубљено, умрећемо од глади. Али је ипак после извесног времена у себи проналазила снагу да се смеје и да их радује. То је она снага унутрашњег отпора, тј. снага духа, која се темељи на спремности да све поднесеш и истрпиш ради Господа, и управо она није дала многим људима да умру у страшним годинама прогона. На такве се и односе речи апостола Павла: Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани. али не очајни; Прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени; (2 Кор. 4, 8-9). Не можеш да престанеш да се питаш како ови свети људи, налазећи се у том положају, нису изгубили веру, већ су се још и више утврђивали у њој. После смрти попадије уфимског свештеника Петра Варлаамова, Ане Ивановне (она је остала сама са петоро деце након хапшења њеног супруга: најстарије је имало осам година и најмлађе седам месеци), на папирима који су јој припадали била је нађена, њеном руком написана молитва, којом се она молила Господу након хапшења мужа: Хвала Теби, Господе Боже, за све: за живот, за невоље које сам преживела, за растанак са вољеним супругом (свештеником) својим, за муке и радост...за све сам благодарна само Теби. Жене светих мученика и исповедника су често са послушношћу вољи Божијој прихватале искушења. Многе од њих су, опраштајући се са својим мужевима, потпуно свесно говориле: Иди да страдаш за Христа (из житија свештеномученика Николаја Поспелова). Попадије су својом вером, постојаношћу и трпљењем сиромаштва и туге делиле судбине својих вољених мужева и постајале мученице и без проливене крви. У најтежим тренуцима, када су свештеници били пред избором: да спасу свој живот уз услов да се одрекну чина или да умру, осудивши своју породицу на патњу, попадије су их често подржавале у исповедању вере. Тако је супруга свештеномученика Валеријана Новицког, примивши од мужа из затвора цедуљу у којој он изражава бригу за будућност своје деце, одговорила: Не одричи се Бога ни свештеничког чина. Мени ће Бог помоћи. Како сада ми, људи 21. века, да схватимо свете новомученике? Није ли то чудно: благодарити Бога кад страда твој вољени и једини хранилац породице; служити благодарствени молебан онда када породици са десеторо деце, одводе једину краву; радовати се животу и рађати децу у време сиромаштва и немаштине? Свети Игњатије (Брјанчанинов) каже да се нама наш крст, а то значи сва туга и патња земаљског живота, чине тешким све до онда, док не научимо да га носимо с трпљењем и смирењем у име Христа. Када се пак наш крст преобрази у крст Христов, онда он добија необичну лакоћу. Јер, јарам је мој благ и бреме је моје лако – каже Господ. О овом такође говори и апостол Павле: Да као што су страдања Христова обилна у нама тако је кроз Христа обилна и утјеха наша. (2 Кор. 1, 5). Превела са руског: Наташа Јефтић Jулиjа Аксенова http://www.pravoslavie.ru/srpska/51629.htm