Претражи Живе Речи Утехе

Питање* датума одржавања изборног заседања Светог Архијерејског Сабора на коме треба да се изабере 46. Патријарх српски јесте превасходно црквено питање и првенствено се тиче епископата, свештенства, монаштва и верног народа Српске Православне Цркве. Имајући у виду значај светосавског трона, као и достојанство и улогу Патријарха српског на ширем плану, питање избора Патријарха српског, са којим је узрочно-последично повезано питање датума одржавања изборног заседања Светог Архијерејског Сабора, има и шири, друштвени значај и он, разуме се, далеко превазилази оквире Србије. Изборни или Свети Архијерејски Сабор? У јавности се помиње ,,Изборни Сабор” као црквени орган који је надлежан за избор Патријарха српског. Важеће одредбе Устава Српске Православне Цркве не познају такав орган. У питању је израз који се налазио у Уставу Српске Православне Цркве од 1931. до 1967. године, када су одредбе о Изборном Сабору стављене ван снаге. Изборно тело које врши избор Патријарха српског, сходно одредби из члана 42 Устава Српске Православне Цркве, јесте Свети Архијерејски Сабор, с тим што га у овом случају, осим епархијских епископа, конституишу и активни викарни епископи. Сабор у изборном заседању има само једну црквено-уставну надлежност – избор Патријарха српског. Избором новог Патријарха српског, изборно заседање Светог Архијерејског Сабора се завршава. Свети Архијерејски Сабор може бити сазван у редовно или ванредно заседање, али се, имајући у виду 37. канон светих Апостола, сазива два пута годишње (у пракси често и само једампут годишње, зависно од многих чинилаца и околности, а у неким помесним Црквама и ређе). Код нас је, у колоквијалном изразу, јесење заседање у медијима и јавности често означавано као ванредно у односу на пролећно заседање Светог Архијерејског Сабора, које је, опет најчешће, у медијима и јавности означавано као редовно. Пролећно и јесење заседање Светог Архијерејског Сабора су увек, сходно канонском и црквеном поретку, редовног карактера, а свако евентуално, црквеним потребама и приликама условљено, заседање Светог Архијерејског Сабора мимо пролећног и јесењег заседања има статус ванредног заседања. Рок и место Црквено посматрано, рок за заказивање Светог Архијерејског Сабора у изборно заседање превасходно и суштински представља црквено-правно питање. Нормом из члана 45 став 1 Устава Српске Православне Цркве је прописано да се ,,избор Патријарха врши на заседању Светог Архијерејског Сабора, проширеном и активним викарним епископима, и то најдаље у року од три месеца од дана када се патријарашки престо упразни”. Ово је последња важећа и општеобавезујућа уставна одредба, коју је 2005. усвојио Свети Архијерејски Сабор у оквиру изменâ и допунâ Устава Српске Православне Цркве и објављена је у ,,Гласнику”, службеном листу Српске Православне Цркве (бр. 6/2005). Нормом из члана 45 став 1 Устава Српске Православне Цркве је прописано да се ,,избор Патријарха врши на заседању Светог Архијерејског Сабора, проширеном и активним викарним епископима, и то најдаље у року од три месеца од дана када се патријарашки престо упразни Сходно наведеној норми, рок од три месеца за избор Патријарха српског на изборном заседању Светог Архијерејског Сабора је императиван и он се, по правилу, не може продужавати. Као што се види, уставном одредбом је прописан почетак рока за сазивање изборног заседања Светог Архијерејског Сабора. Уставни рок почиње да тече од дана упражњавања патријарашког престола, који може да се упразни из различитих разлога – смрћу, оставком, здравственом немоћи Патријарха да обавља своје дужности (она мора бити дужег или трајног карактера, уз адекватне доказе надлежних медицинских установа) или свргнућем (сменом) Патријарха због неке саборски утврђене канонске кривице. Стриктно посматрано, Свети Архијерејски Сабор који се закаже ради избора новог Патријарха српског у императивном року, па чак и на свега неколико дана после смрти и сахране Патријарха, јесте у сагласности са Уставом Српске Православне Цркве. Ово је посебно важно у случају оставке, здравствене немоћи или свргнућа Патријарха. У нашој Цркви, као и у осталим помесним Православним Црквама, постоји благословена пракса да се ни избор новог игумана или игуманије манастира не врши док не прође четрдесетодневни помен преминулом игуману или игуманији манастира, а камоли Патријарху српском Без обзира на то што нема изричите уставне забране, Свети Архијерејски Синод, који је, сходно члану 45 став 2 Устава Српске Православне Цркве, надлежан за сазивање изборног заседања Светог Архијерејског Сабора, увек има у виду да се такво заседање, по смрти Патријарха, не заказује пре одржавања четрдесетодневног помена упокојеном Патријарху. У нашој Цркви, као и у осталим помесним Православним Црквама, постоји благословена пракса да се ни избор новог игумана или игуманије манастира не врши док не прође четрдесетодневни помен преминулом игуману или игуманији манастира, а камоли Патријарху српском. То су дани благословеног сећања, али и дани жалости и молитве током којих православни епископи, свештеници, монаси, монахиње и верници са особитим усрђем и љубављу узносе своје молитве за покој душе преминулог који је обављао важно црквено послушање. У српском народу постоји, штавише, и вековна пракса или обичај да ни синови не деле имање до четрдесетодневног помена преминулом родитељу. Уставом Српске Православне Цркве није, за разлику од рока за сазивање Светог Архијерејског Сабора ради избора Патријарха, изричито прописано место одржавања Светог Архијерејског Сабора. Свети Архијерејски Синод је, сходно одредби из члана 59 став 2 Устава Српске Православне Цркве, надлежан да, под председништвом Патријарха, одлучује о датуму почетка редовног и ванредног сазивања Светог Архијерејског Сабора. Уколико је патријарашки престо упражњен, сходно одредби из члана 62 Устава Српске Православне Цркве, Патријархову дужност врши Свети Архијерејски Синод под председнштвом најстаријег по производству митрополита или епископа који је члан Светог Архијерејског Синода. Надлежност, али са прилично великом слободом, при избору места одржавања изборног заседања Светог Архијерејског Сабора припада Светом Архијерејском Синоду. Логично је да то, као и у претходним случајевима, буде у једном од историјских седишта предстојатељâ Српске Православне Цркве (Пећка Патријаршија, Београд, Карловци), али се може заказати и у неком другом граду или манастиру. Избор Патријарха српског у сложеним епидемиолошким условима Треба имати у виду да Црква своју јеванђелску мисију врши у овом свету, у реалном времену и датим приликама, и да није од њих одвојена. Осим тога, Црква делује у конкретним државама и њиховим правним системима. Ово је важна чињеница, која посебно добија на значењу у времену када је читав свет суочен са ванредном ситуацијом због пандемије коју је узроковао коронавирус. Може се рећи да је у читавом свету, па и код нас, наступила својеврсна ванредна ситуација (а не ванредно стање у правном смислу речи), која је битно утицала на живот савременог човека. Осим утицаја на здравље и живот човека, епидемија коронавируса је битно утицала и на човеково кретање и различите врсте састајања и окупљања људи. Од тога, наравно, нису изузети ни епископи, свештеници и верници Српске Цркве. Једно од најчешћих питања, после питања о року за избор новог Патријарха српског на изборном заседању Светог Архијерејског Сабора, јесте питање (не)могућности сазивања изборног заседања Сабора у сложеним и ризичним епидемиолошким условима. Одговор на то питање се мора наћи кроз уважавање императивног рока за избор Патријарха, с једне, и правних норми државних органа које уређују кретање и окупљање људи, са друге стране. Српска Православна Црква данас има четрдесет две епархије, од којих се петнаест налази у Србији, две у Црној Гори, пет у Босни и Херцеговини, пет у Хрватској, шест у више европских држава, пет у више држава у Северној и Јужној Америци, три у Северној Македонији и једна у Аустралији. Осим епархијских архијереја, у састав Светог Архијерејског Сабора на изборном заседању улазе и активни викарни епископи. У Српској Цркви тренутно има пет викарних епископа, од којих су два у Србији, а по један у Северној Македонији, Русији и Црној Гори. Умировљени епископи нису чланови Светог Архијерског Сабора. Укупно је, имајући у виду четири упражњене епископске катедре, четрдесет тројица епископа, епархијских и викарних, који конституишу Свети Архијерејски Сабор на изборном заседању. Познато је да у различитим државама у којима служе архијереји Српске Цркве важе различите мере и правне норме ради спречавања и сузбијања ширења коронавируса и то треба имати у виду. Питање кворума Осим императивног уставног рока у коме се мора сазвати Свети Архијерејски Сабор у изборно заседање ради избора новог Патријарха, следеће важно питање у овом случају је везано за присуство архијерејâ, чланова Светог Архијерејског Сабора, на изборном заседању. Одредбом из члана 43 Устава Српске Православне Цркве је прописано да кворум, односно минималан број присутних архијереја на изборном, али и на сваком другом заседању Светог Архијерејског Сабора, чине најмање две трећине од укупног броја чланова Светог Архијерејског Сабора, укључујући и викарне епископе, у данашњем случају, – с обзиром на то да су упражњене Архиепископија београдско-карловачка и Епархије црногорско-приморска, ваљевска и темишварска (налази се у специфичном стању дужег администрирања), – неопходно је лично присуство најмање двадесет девет од четрдесет тројице епархијских и викарних епископа, што представља двотрећинску већину. Услов за присуство чланова Сабора је везан за могућност њиховог доласка, у сложеној епидемиолошкој ситуацији и уз важење различитих мера за путовање из седишта њихових епархија у место у коме ће се одржавати Сабор. Имајући у виду да је највећи број епископа Српске Православне Цркве у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори, Северној Македонији и Хрватској и да они, као и сви други грађани, са тестом или без медицинских тестова, зависно од мера прописаних за кретање, могу слободно доћи у Београд, дâ се закључити да је у оваквој епидемиолошкој ситуацији могуће испунити обавезујући црквено-уставни услов од најмање две трећине присутних архијереја на Сабору. Наравно, најбоље је да се обезбеди присуство свих архијереја на Сабору, али треба имати у виду уставну одредбу из члана 43 став 2 Устава Српске Православне Цркве којом је прописано да ,,одсутни архијереји могу овластити друге епархијске архијереје да место њих гласају, с тим да један архијереј може бити опуномоћен само са једним гласом”. Осим тога, Свети Архијерејски Сабор је 20. маја 2015. године, под председништвом блаженопочившег патријарха Иринеја, донео одлуку којом је задржао наведену уставну норму, али ју је и проширио одредбом по којој и епископи који администрирају упражњеним епархијама имају право гласа, у име такве епархије. Даље, треба знати да је канонска и уставна обавеза сваког епархијског и викарног епископа да присуствује заседању Сабора. Архијереји који би због било ког разлога били оправдано одсутни имају право да свој глас повере другим епископима уз поштовање уставног и саборског ограничења да један епископ може бити опуномоћен само са једним гласом и то представља добру праксу у Светом Архијерејском Сабору. У оваквој епидемиолошкој ситуацији, па чак и у сложенијој од ове (све до затварања државних граница), може се, имајући у виду уставну одредбу и саборску одлуку новијег датума, омогућити испуњење Уставом Српске Православне Цркве прописаних услова за сазивање, одржавање и одлучивање Сабора и избор новог Патријарха српског. Евентуално оправдано одсуство појединих архијереја (до трећине од укупног броја чланова Сабора) не би умањило легитимитет изабраног Патријарха српског јер и они, на посредан начин, у складу са црквено-правним нормама, имају могућност да учествују у избору Патријарха. Свети Архијерејски Сабор или “јавно окупљање” Имајући у виду чињеницу да су јавни скупови или забрањени или ограничени на одређени број лица у затвореном простору, поставља се питање: да ли заседање Светог Архијерејског Сабора, који у изборном заседању у будућем случају има четрдесет три члана, представља јавно окупљање у правном смислу речи? Одговор је одречан. Свети Архијерејски Сабор је највиши црквени орган јерархијског карактера, чији је рад прописан Уставом Српске Православне Цркве и саборским Пословником о раду, па он никако не спада у јавна окупљања у смислу тог законског израза. Сабор, дакле, не представља јавно окупљање за које се издаје одобрење или које се може забранити решењем као управним актом државног органа. Уосталом, у Републици Србији се одржавају седнице Народне скупштине (250 посланика), многих радних тела Скупштине са стручним и помоћним особљем, Владе Републике Србије и других колегијалних државних органа и стручних тела. У конкретном случају долазећег изборног заседања Светог Архијерејског Сабора у сложеним епидемиолошким условима мора се водити рачуна, пре свега ради очувања здравља архијерејâ Српске Православне Цркве и лица која са њима долазе у контакт, о поштовању здравствених мера (адекватна саборска дворана веће површине, одржавање физичке дистанце, дезинфекција и тако даље). Поштовање тих мера, важних за очување здравља уопште, не представља сметњу за одржавање и рад Сабора. Изборно заседање Светог Архијерејског Сабора у сложеним епидемиолошким условима може се, ради поштовања здравствених мера, одржати у Храму Светог Саве на Врачару, или у његовој крипти, или у црквеној дворани веће површине. Наша Црква је током епидемиолошке кризе више пута позвала вернике да се придржавају здравствених мера, па њихово поштовање у овом случају ни у чему не би реметило ток Сабора. Поступак у случају затварања државних граница или ванредног стања Ново питање је везано за потенцијално затварање државних граница уколико би се епидемија ширила у много већем обиму. У том случају, Свети Архијерејски Синод, као други по рангу у хијерархији црквено-уставних органа, по Уставу Српске Православне Цркве нема право да, и поред објективне ситуације, мења императивни уставни рок од три месеца за заказивање Светог Архијерејског Сабора и избор Патријарха. С обзиром на то да Свети Архијерејски Сабор јесте надлежни црквени орган за измене, допуне и доношење Устава Српске Православне Цркве, онда би се из такве – нежељене, али потенцијално могуће – ситуације, ради поштовања Устава Српске Православне Цркве, морала прибавити писана сагласност чланова Светог Архијерејског Сабора за пролонгирање рока за сазивање Сабора у изборно заседање ради избора новог Патријарха српског. Изузетак би представљала ситуација у којој би било проглашено ванредно стање. Сходно одредби из члана 99 став 1 тачка 5 Устава Републике Србије, Народна скупштина проглашава ванредно стање, а укида га на основу члана 105 став 2 тачка 2 Устава Републике Србије. Ванредно стање у правном смислу није исто што и ванредна ситуација. Ванредно стање, сходно одредби из члана 200 ставови 2 и 3 Устава Републике Србије, најдуже може трајати деведесет дана, а по истеку тог рока Народна скупштина може продужити одлуку о ванредном стању за још деведесет дана. Ванредно стање, уколико Народна скупштина није у могућности да се састане, сходно одредби из члана 200 став 5 Устава Републике Србије, могу да прогласе заједно председник Републике, председник Народне скупштине и председник Владе под истим условима као и Народна скупштина. У случају проглашења ванредног стања могу бити прописане мере којима се одступа од Уставом зајемчених људских и мањинских права. Постоје и друге норме Устава Републике Србије у вези са ванредним стањем, али оне нису од значаја у овом случају. Поступак за завршетак избора новог Патријарха у свакој ситуацији, осим у случају увођења ванредног стања, сходно Уставу Српске Православне Цркве, треба завршити до 19. фебруара 2021. године У случају проглашења ванредног стања, то би била општепозната чињеница, па Свети Синод не би морао да прибавља сагласност чланова Сабора за продужење Уставом Српске Православне Цркве прописаног рока за избор Патријарха, али се подразумева да они о томе треба да буду обавештени на исти начин као што их Свети Синод обавештава о другим важним црквеним одлукама. Свети Синод би имао обавезу да одмах по престанку ванредног стања сазове Свети Архијерејски Сабор у изборно заседање. С обзиром на то да је патријарашки трон упражњен упокојењем блаженопочившег патријарха Иринеја 20. новембра 2020. године, поступак за завршетак избора новог Патријарха у свакој ситуацији, осим у случају увођења ванредног стања, сходно Уставу Српске Православне Цркве, треба завршити до 19. фебруара 2021. године. Један историјски пример У новијој историји Српске Цркве смо имали пример када од марта 1941. године, то јест од почетка Другог светског рата на нашем тлу, до маја 1947. године, односно до повратка патријарха Гаврила (Дожића) из заробљеништва и његовог потоњег лечења, није одржано ниједно заседање Светог Архијерејског Сабора. Свим црквеним пословима управљао је у том периоду Свети Архијерејски Синод под председништвом митрополита скопског Јосифа (Цвијовића), који је у то време имао статус члана-заменика у Светом Синоду. Ситуација је у ратно, као и у поратно време, била више него тешка, али је брод Цркве крмањен мудро и одговорно. Свети Синод је Светом Архијерејском Сабору поднео исцрпан Извештај о раду од 1941. до 1947. године, који је Сабор усвојио. Ратно стање и спреченост патријарха Гаврила да врши своје патријарашке дужности представљале су објективан разлог за вишегодишње несазивање Светог Архијерејског Сабора. Избор новог Патријарха српског мора да буде легалан и легитиман, а то значи да мора бити извршен у складу са светим канонима, Уставом Српске Православне Цркве и освештаном праксом Српске Цркве. Свети Синод је одговоран Светом Архијерејском Сабору и једини је надлежан за доношење одлуке о сазивању Светог Архијерејског Сабора у изборно заседање. Одлука Светог Синода мора бити у складу са светим канонима, условима прописаним Уставом Српске Православне Цркве, који су кумулативни и морају бити испуњени, и свеукупном епидемиолошком ситуацијом. (Аутор је протојереј-ставрофор, доктор наука и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске) *Анализа је искључиво црквено-правног и правног карактера. Служи сагледавању црквено-правних и државно-правних норми у условима погоршане епидемиолошке ситуације и представља лични став аутора. Извор: Нова Српска Политичка Мисао

Нека космичка завера постоји против наше планете, јер се нигде у васиони не умире осим на земљи. Острво смрти, једино острво на коме се умире, ето то је суморна звезда наша. А изнад ње, око ње, и испод ње круже милијарде звезда, на којима нема смрти, на којима се не умире. Са свих страна бездан смрти опкољава планету нашу. Који је то пут који полази са земље а не сурвава се у бездан смрти? Које је то биће које може избећи смрт на земљи? Сви умиру, све умире на овом језовитом острву смрти. Нема тужније судбе од земљине, нема очајније трагедије од човекове. Зашто се даје живот човеку, када је одасвуд опкољен смрћу? Реците, зар смрт није последња стварност и моја и ваша? Сви смо ми заражени смрћу сви без изузетка; бакцили смрти пројели су сва ткива бића нашег; сваки од нас носи у себи хиљаде смрти. Нашу планету стално пустоши хронична епидемија смрти; нема медицине која нас може спасти ове епидемије; нема карантина где би се људи могли очистити од микроба смрти. Шта је људски живот на земљи ако не: стално грчевито отимање од смрти, борба са смрћу, и најзад – пораз од смрти? Јер ми у медицини, у науци, у философији побеђујемо не саму смрт већ њене претече: болести и слабости. И то их побеђујемо делимично и привремено. Шта су триумфи науке, философије, технике пред страшилним фактом свеопште смртности свега људског? Ништа друго до граја збуњене и преплашене деце. Ако има трагике у световима, онда је централа њена човек. Трагично је бити човек, о! несравњено трагичније него бити тигар или овца, змија или птица, пуж или комарац. Господо, треба бити искрен: ако је смрт неопходност, онда је овај живот – најподругљивији дар, најодвратнији потсмех, и главно: ужас, неиздржљиви ужас… Неопходност смрти је за науку неуклонљива и непобедива; то значи: наука не може ни пронаћи ни дати смисао животу. Пред проблемом смрти издише и сама наука. Многи говоре: наука је сила, наука је моћ. Ho реците: зар је сила, која је безсилна пред смрћу, у самој ствари сила? зар је моћ, која је немоћна пред смрћу, у самој ствари моћ? Нема силе мимо ону која побеђује смрт. Веле: наука је човекољубива. Но какво ми је то човекољубље, кад она оставља човека у смрти? када је немоћна да га одбрани од смрти? Човекољубље је: победити смрт. И нема другог. Несрећном и исмејаном бићу што се човек зове немогуће је, апсолутно немогуће, победити смрт. Шта онда? Има ли излаза? – Да, има. Оно што је немогуће човеку, показало се могуће само једном бићу у свим световима. Коме? – Богочовеку Христу. Богочовек Христос је победио смрт. Чиме? – Својим васкрсењем. И том победом решио проклети проблем смрти; решио га не теориски, не апстрактно, не априористички, већ догађајем, доживљајем, фактом, историским фактом васкрсења свог из мртвих. Но, без васкрсења Христовог се не би могло објаснити не само апостолство Апостола већ ни мучеништво Мученика, ни исповедништво Исповедника, ни светитељство Светитеља, ни чудотворство Чудотвораца, ни вера верујућих, ни љубав љубећих, ни нада надајућих се, нити икоји хришћански подвиг. Да вера хришћанска није вера васкрслог, и стога вечно живог и животворног Богочовека Христа, ко би кроз толике векове милионе и милионе људи одушевљавао на веру у Христа, на љубав према Њему, на живот у Њему, и водио их кроз свете еванђелске врлине и подвиге? Једном речју: да није васкрсења Христовог, хришћанства не би било; Христос би био први и последњи хришћанин који је издахнуо и умро на крсту, a са Њим и Његово учење и Његово дело. Тада би била истинита реч несрећног Ничеа: Први и последњи хришћанин распет је на Голготи. Господо, васкрсење Богочовека Христа је преврат, први радикални преврат и прва истинска револуција у историји човечанства. Оно је поделило историју на два дела; у првом делу владала је девиза: смрт је неопходност; у другом почиње да влада девиза: бесмртност је неопходност. Васкрсење Христово је вододелница људске историје: до њега – истински прогрес је био немогућ, од њега – он постаје могућ. Из факта васкрсења Христовог родила се философија васкрсења, која непобитно показује и доказује да је неопходност: не – смрт, већ бесмртност; не – победа смрти, већ победа над смрћу. У том, једино у том факту, и животу изграђеном на том факту васкрсења Христовог, могућ је прави, истински прогрес. Једини смисао људског постојања у овој воденици смрти јесте лична бесмртност сваког људског бића. Без тога, нашта нам прогрес и усавршавање, нашта философија и култура, нашта нам добро и зло, нашта здравље и мир, нашта Бог и свет? Осетити се бесмртним још за живота у телу, јесте блаженство које се само Богочовеком Христом може пронаћи и осигурати. Развијање осећања бесмртности и његово претварање у сазнање бесмртности, посао је Христовог човека у овом животу. Преподобни Јустин Ћелијски Извор: Ризница литургијског богословља и живота

„Родно неутралан“ однос према деци који подстиче родитеље да сопствено дете не одгајају као дечака и девојчицу, како би касније само одредило своју полну припадност, као и „промена пола“ као решење за психолошке проблеме обичне деце све више се пропагира у западном свету на примерима познатих личности о којима говоре модни часописи, телевизија и медији на интернету. По мишљењу Митрополита волоколамског Илариона овакву ситуацију би било боље окарактерисати као епидемију него као моду. „То је епидемија безумља која је преплавила западни свет због губитка духовно-моралних оријентира,“ – истакао је он у програму „Црква и свет“. Архипастир је подсетио да припадност овом или оном полу човеку даје Бог. „Ако људи престају да верују у Бога, почињу да верују у разноразне фантоме, на пример, у то да човек може имати један биолошки, а други психолошки пол. Ако неки човек у детињству, младости или зрелим годинама постане свестан да припада супротном полу, с наше тачке гледишта то може бити неки духовни или психички поремећај који се можда може излечити уз помоћ психолога. Међутим, данас је на Западу стасала читава генерација психолога који, напротив, кажу да треба кориговати биолошки пол,“ – констатовао је владика. Као што је истакао митрополит Иларион, психолози који за такве консултације добијају велики новац понекад су у завери с представницима још једне моћне и врло скупе индустрије – индустрије операција за „промену пола“. Притом, иако су ове хируршке интервенције још увек прилично скупе, оне су постале приступачне лицима која припадају средњој класи, и на Западу је настала читава епидемија операција за промену пола. „Треба рећи да се многи људи који су извршили овакву операцију кају због онога што су учинили. Међутим, њихове приче се на сваки начин заташкавају, јер представљају ударац за ову индустрију и идеологију која иза ње стоји,“ – рекао је јерарх истакавши да ова идеологија није просто безбожна, она је антиљудска. Он је подсетио да такозвана операција за промену пола није ништа друго до сакаћење и унакажавање човека, којом се просто ствара привид претварања мушкарца у жену или обрнуто. „Већ сам говорио и сад понављам: операција за промену пола је превара и самообмана,“ – истакао је митрополит Иларион. Извор: Инфо-служба СПЦ

Изашао је Статистички билтен РЗС-а (линк) са демографским подацима за прво тромесечје. Има једну добру вест и једну лошу: повећан је број рођене деце и драстично је повећан број развода. Број рођене деце повећан је за 1% (дечака је смањен за 1% а девојчица повећан за 3%), број умрлих је смањен за 1% те је негативни природни прираштај смањен за 3% (са 4.410 на 4.267 у просеку месечно). Број рођених у Србији Север повећан је за 3% (у томе 6% девојчица и 0% дечака), а у Србији Југ смањен је за 1% (дечака за 2% док је девојчица исти број). Број умрлих у Србији Север смањен је за 1% а у Србији Југ повећан је за 1%. Негативан природни прираштај смањен је у Србији Север чак за 11%, док је у Србији Југ повећан за 3%. Осим што се мање рађа и више умире Србија Југ предњачи и у разводима: просечно је повећан број за 39%, при чему у Србији Север за 25%, а у Србији Југ чак за 59%. Након рекордних 1.288 развода у децембру њихов број у марту износио је 1.186 и судећи по оволико великом међугодишњем порасту не треба сумњати да ће у више наредних месеци бити остваривани нови рекорди у броју развода.

Гости емисије су лекари Института за здравствену заштиту мајке и детета Србије - Прим. др Радован Лукешевић, начелник Службе за пријем болесника, специјалистичке и консултативне прегледе Педијатријске клинике и Прим. др Славиша Здравковић, шеф Тима за спречавање и контролу болничких инфекција. Ваљда ће и ова емисија допринети подизању свести о потреби за вакцинацијом и одагнати барем део "паучине" коју су на јавност бацали протеклих година поједине јавне битанге и хохштаплери.

- Већина њих је тешко болесна, у коми је и самим тим прикључени су на апарате за вештачко дисање - објашњава др Олга Дуловић, заменица директора Клинике за инфективне болести Клиничког центра Србије. Она каже да су пацијенти у болницу довожени без свести, тако да је изостала информација да ли су они негде путовали и да ли их је ујео комарац. Током јучерашњег дана потврђено је да је још 16 особа оболело од овог вируса који преносе заражени комарци, тако да је до сада укупно заражено 37 људи. Профил пацијената који су оболели од грознице Западног Нила, као и оних за које се сумња да јесу, скоро је идентичан. Изузев једног пацијента који је путовао у Грчку и Црну Гору и једног који је у Србију дошао из Немачке, остали оболели нису ишли ван граница земље. Сви пацијенти имају више од 50 година, живе близу шума и река или ту имају викендице у које су често долазили током лета. Међу оболелима има становника београдских општина Палилула, Обреновац и Гроцка који су се заразили боравећи у викендицама на обалама Саве и Дунава. Епидемиолози упозоравају да су вирусу највише изложени пецароши. Ветеринарски специјалистички институт Краљево је на 150 збирних узорака са београдских обала Саве и Дунава утврдио присуство вируса Западног Нила код 10 комараца, чиме је и званично потврђено да су комарци у Србији носиоци овог вируса. - Будући да су птице резервоари овог вируса, а да су комарци само његов носилац, у предстојећем периоду нужно је испитати потенцијалне резервоаре дивљих и домаћих птица. Такође, проследићемо захтев министарствима здравља и пољопривреде да се прикључе прегледу слива од Бачке Тополе до Кладова и целог слива Саве. До тада, грађани могу очекивати наставак акције запрашивања комараца - каже проф. др Милутин Ђорђевић са Ветеринарског факултета у Београду. Домаћи комарац преносилац Током шест месеци интензивног истраживања и 100 дана рада на терену, није детектован ниједан тиграсти комарац, већ је закључено да су преносиоци вируса обични комарци. - Кућни комарац је тај који нас угрожава, а превентивна заштита становништва је кључна. То значи да треба избегавати шетњу ујутру и увече, када су комарци најактивнији и шетњу поред река и шума, треба носити одећу дугих рукава и ногавица, откривене делове тела штитити наношењем репелената (изузев код деце до три године) и постављати мреже на прозорима и вратима - истиче проф. др Новица Станковић са ВМА Извор: Блиц Погледајте и тему на Живе Речи Утехе